Кад сам био мали, желео сам да постанем сликар, али сам одустао, зато што одрасли нису разумели моје цртеже (одрасли никад ништа не разумеју сами, а деца се уморе кад, сваки пут, морају нешто да им објасне).
Мали Принц ми је испричао да је његов цвет прелеп,
није много скроман, има само четири трна којима се брани
и да га промаја насмрт плаши:
„Свако вече ме стави под стаклено звоно.
Овде код тебе је веома хладно...”, рекао му је, само да би се он осећао
као да ради нешто погрешно.
То је заиста био један веома компликован цвет.
Тако је Мали Принц, упркос својој љубави и доброј вољи, одлучио да оде.
„Ако ме припитомиш, мој живот ће бити као обасјан сунцем. А затим, погледај поља жита. Подсећаће ме на златну боју твоје косе. Молим те, припитоми ме.”
„Шта треба да урадим?”, упитао је Мали Принц.
„Мораш да будеш веома стрпљив”, одговорила је лисица.
„На почетку ћеш сести мало даље од мене. Погледаћу те крајичком ока, а ти нећеш ништа рећи. Речи стварају неспоразуме.
Али сваког дана можеш да седнеш мало ближе...”
