ГЛАВА ПРВА где упознајемо два необична мечета, која зими не спавају, и паче у невољи
На широком потезу од реке Матице до далеких пла нина на југу простире се непрегледна шума, станиште бројних звери. Чак и њени житељи ретко се усуђују да зађу дубље, држећи се обалног предела. Колале су гла сине да сâмо срце дивљине скрива древну тајну, зако пану у корењу столетних стабала. Ипак, и ободни пре дели, обрасли родним воћкама и лековитим биљем, довољно су богати да хране бројно и јешно становни штво. Током већег дела године, треба само пружити шапу, и храна ће пасти у њу – зрела, слатка и сочна воћ ка, или какав укусан лист. Зими би предео оголео. Тада се није имало шта је сти, сем понеког заосталог корења, или које мршаве, одоцнеле пастрмке. Некада давно, током целе годи не сакупљали смо залихе за доба снегова. То заиста није тешко у нашој Шуми, и свака породица би имала обиље хране за своје зимовање у брлогу. Међутим, лењи какви јесмо, једног дана – а тај дан је ваљда и означио почетак нашег медведовања – окупили смо 7
Милош Михаиловић
се и договорили да се манемо тог посла, и сваку зиму преспавамо. И ето, сви медведи спавају зими. Добро, скоро сви. Ако пажљиво погледамо обалу Матице, видећемо два мечета како се играју. У снегу је исцртана табла за игру дама, на којој су комади црног и белог хлеба. Ниједно од њих не зна правила, али то их не спречава да се забављају. Мањи, тамни медведић прави се да врло добро зна шта ради, и шапицама пре мешта фигуре, мудро машући репом. Његов бели са брат, пак, халапљиво кидише на хлеб, мокре њушке. Неко би се с правом запитао шта два медведа – и то још младунчад – траже будна у најгоре доба године. То је, заправо, добро питање. Прича првог доста је необична. То је мало, кудраво мече, које би, да се опере у реци, вероватно било бо је меда. Овако је само – тамно. Али он вам не би тако рекао. – Упао сам у џезву са кафом када сам се тек родио, и зато сам овако црн – говорио је широм раширених окица које су искриле. Наравно да му нису веровали, иако је личио на зрно кафе. Оно што изненађује јесте да се тај догађај заиста збио – бејаше тек неколико да на стар, и бауљајући по кухињи, скотрљао се у бронза ну посуду пуну топле, мирисне текућине. То га није обојило, али отад, авај, није могао превише спавати. Дуго времена био је усамљен, све док једне зиме, глуварећи на обали реке као једини будни медвед, није видео како се низ реку спушта одломљени комад леда, а на њему чудно и непознато мече – бело. Од 8
МЛАДУНЧЕ
тада су пријатељи, јер су обојица остајали будни то ком зиме, истина, из других разлога. Медени – тако се придошлица звао – рекао му је да долази из земље вечите хладноће, и да једино зими може да размишља како треба. Меда је сумњао у то, све док није видео како је Медени лети тром. Остала младунчад из школе су говорила да је глуп, и мало су му се подсмевали, али Меда је знао да му је пријатељ само температурно не прилагођен. Ово им је била трећа зима коју заједно проводе. Већ током лета почели би да припремају залихе хране, као што су медведи некада радили, држећи их у једној скровитој пећини. Други су их гледали са чуђењем, и чак подозривошћу. Да ли су они заиста као и сви оста ли? Међутим, Стара Лија, шумска видарка, најзад је прекинула бујицу гласина, обзнанивши да је Медин случај посебан, а Медени је свакако само један посе бан мечић, и да онај ко хоће да се лечи код ње треба да зачепи своју губицу. То је уродило плодом, и стано вници шуме су полако почели да помажу малишани ма. Како је њихова породица зими спавала, често би знали да преноће код других животиња. Сада су већ неколико дана били одвојени од свих других, заигравши се. Меда, хиперактиван као и увек, Меденом није дао ни тренутак предаха. – Хеј, главоњо алави! Појео си све фигуре! А треба ло је ја да победим! – Па победио си – доброћудно је рекао Медени, пружајући се да дохвати нарочито велики окрајак. 9