– Ако ти то желиш – одговорио ми је.
На тренутак сам се замислио. – Болело ме је, али сузе и смех
су ми помогли – напослетку сам рекао.
– Онда ћемо поновити – рекао је тата.
Већ је кренуо да устаје када сам га упитао: – Тата, зашто се
ништа није десило?
Намрштио се и поново сео на кревет. По његовом погледу
схватио сам да ме не разуме.
– Мислим, зашто се споља ништа није десило? Све је на
излед потпуно исто, а сви знамо да није.
Чинило се да се тата изненадио. Уздахнуо је и покушао не
што да каже, па застао.
Највеће промене долазе изнутра. Зато утеху треба тражи
ти у себи. Сузе, смех и успомене имају моћ исцељења. Добро
знај да у себи носиш све оно што ти треба. Не мора споља нико
да те спасе.
Чинило ми се у најмању руку чудно то што је тата рекао.
Сви цртаћи које сам гледао имали су суперхероје који долазе
да те спасу у критичним ситуацијама. Мени би баш био потре
бан један такав сада, помислио сам. А онда сам погледао тату
и схватио да је он мој суперхерој. Бољи од било ког другог, јер
он познаје (требало би да напишем јер је он познавао) деду.
Нико од мојих омиљених суперхероја не би умео о деди ништа
да исприча. – Хвала ти, тата, ти си мој суперхерој – тихо сам му шапнуо
док ме је грлио.
ставили само маску кућишта да би друге заварали. Да им не
би украли времеплов.
– Имаш овде играчке ако хоћеш – рече мама.
Погледао сам на мали жути сто са разнобојним столицама.
Највише је било коцки. Ипак, одабрао сам слагалицу, забора
вио сам све на тренутак, а онда сам застао.
– Где је времеплов, мама? – упитао сам. –
Управо смо у временској капсули – одговорила је мама.
– Лажеш – рекао сам тихо, али довољно гласно да ме мама чу је.
Није ме питала шта сам рекао. Само ме је погледала онако
како једино она уме, а онда ми је пришла и упитала: – Шта је
било?
Почео сам да плачем. Не знам због чега. Можда зато што
сам очекивао да се мама наљути, а она је била тако нежна. Мо
жда зато што сам се сетио како су се сви смејали. Све сам испри
чао мами.
Пре него што је стигла да ми било шта одговори, ушао је
први пацијент. Била је то беба од четрнаест месеци. Моја мама је свашта питала њену маму. Нисам је уопште слушао. Гледао
сам у бебу.
Чинило ми се да разумем шта жели. Чудно је то разумевање
без речи. А онда јој је моја мама пришла, дала јој коцкице и
оловку да шара. Дала јој је куглицу да је стави у бочицу и још
којекакве ствари. Онда је ушао дечак, велики и одрастао. Такве
сам виђао на терену за кошарку испред куће.
Гледао ме је испод ока, знао сам да не воли што сам ту. Мама
ме је замолила да изађем да цртам напољу. Након њега, ушао
је дечак мојих година. Он се није одвајао од маме и није пришао
играчкама. Све време је трептао као да не види добро. А после њега...
– Видиш, данас смо прешли пут од четрнаест месеци до ше
снаест година – рекла ми је мама.
Али, ми смо све време били овде – побунио сам се.
