Раније је све било другачије.
Носили су ме, љубакали, љуљушкали у рукама, пуштали ми
успаванке када ми се спава и веселе дечје песме када ми се ђуска, затрпавали ме поклонима и буквално су се отимали о мене...
О, да, било је то време када сам ја, Јован, био мамин
принц, татин паметњаковић, дедин лавић, бабин шашавко, теткин лепотан...
А онда су је донели. Препричавају да сам другог дана питао када ће ТО да врате у породилиште.
Била је црвена и чупава, личила је на розе кромпир са периком. Бар мени. Свима осталима је била слатка! Океј, онај слатки кромпир, ваљда се зове батат... с периком. По цео дан је спавала, сисала, бљуцкала, кмечала и пунила пелене. Жива досада.
Најчудније ми је ипак било када су говорили да је предивна и да треба да будем поносан што имам сестру.
– Бако, причај нам како је бата...
То је, заправо, била уводна шпица у једну од епизода
најпопуларније породичне серије „Игра престола” илити „Немогући Јован и њено краљевско невинашце Миона”.
Серија се обично емитовала приликом породичних славских или викенд-окупљања, за ручком или вечером... И свима су те приче биле јако забавне и смешне.
ЕПИЗОДА 1: Куп, куп, купање – Сећате се купања? – започела би бака Ката, коју сам ја звао Баката. – Ма, сигурно се тога сећате. Била је зима, ова малена
жабица се тек била родила... Док сте је у соби припремали
за купање, Јоки је ушао онако обучен у кадицу пуну воде
и пене. Како су му само вириле ноге и руке из кадице за новорођенчад, ха-ха-ха, а около бара...
– Ха-ха-ха, шта је оно беше рекао? – мама је као заборавила.
– Рекао је, ха-ха-ха – Бакати се тресе стомак од смеха – да, рекао је: „Ова вода вам није довољно топла, може беба да се прехлади.”
ЕПИЗОДА 2: Чија колица? Моја колица!
А оно када вас је натерао да извадите Миону из беби-колица
и да њу носите у рукама како би се он возио у колицима, је л’ се сећате?
Да, да, никако нисмо могли да те
убедимо да си велик за та малена
колица – објашњава ми тата као
да то већ не знам.
А онда су колица, на путу до
куће, пукла...
– ... али Јованча је наставио
да дречи и инсистира да га
возите...
– ... све док седиште
колица није завршило
на тротоару...
– Е, Јоки мој, баш си био неваљао!
ЕПИЗОДА 3: Повратак на флашицу
– Подсети ме када се оно Јоки вратио на флашицу.
– Са четири године... Да, Миона је тада напунила годину дана.
– Јао, колико си нас намучио тиме... – креће тата с објашњењима.
– Тражио си да једеш само оно што је Миона у том периоду јела.
– Кашица за бебу, кашица за Јокија, флашица за бебу, флашица
за Јокија, а-ха-ха-ха-ха – Баката се опет цепа од смеха.
– И тако си настављао недељама, све док нисмо открили како
кришом једеш чоколадице...
– Јао, а је л’ се сећате како се тада наљутио?
– Открили смо његову строго скривану тајну: да није беба него дечак!
ЕПИЗОДА 4: Црнобрада
– Сада сам се сетила оне вечери када се Јоки дочепао црног
маркера!
– А ми били у чуду што сте заједно, а у кући мир...
– Да, били смо наивни и поверовали да сте коначно велики и
да сте почели лепо да се дружите...
– А онда си ти, Јоване, рекао да зажмуримо пошто имаш
изненађење за нас...
– Господе, када се само сетим... Беба Миона с брадом и брковима!
– Али, Јованча је, ха-ха-ха, толико детаљно обојио Мионину
браду и науснице да данима нисте успевали да је људски
оперете. Како су вас пролазници чудно гледали... Тако лепо
дете, а има брадицу!
