– Баш се прекинула од доброте! Имала је одакле да узме! Отац јој је богати трговац Атанасије Ружић, а и мама
јој је у своје време била чувена удавача Софија – Сока Ко
заров. Шта је за њих било мало соли и сена за јелене?! –
патуљци одмахнуше рукама са досадом.
Сетите се: кад је Тиса поплавила аде, она је са братом
ишла у шајки да спасава зверке по шуми! – рече Дукс строго.
Усамљена женска! Шта све неће измислити?! Досадно
јој! Нема шта да ради, него се скиће по ритовима! Муж јој
је за то време био заузет у шајкашкој војсци! Пропала би
без њега Аустроугарска! Има баш онако велики чин! Под
наредник, чак! – смејао се један.
Тачније – фелдвебел шајкашке војске у Бачкој војној
крајини! Мо’ш мислити! – додавао је други.
Ма, чак ни то више није! Нањушио је да ће се распу
стити Шајкашка војна крајина! Исписао се из војске прошлог месеца и сад је писар при суду у Вуковару! – церио се
злобно трећи.
Дукс се све више мрштио.
– Свеједно! Госпоја Мара није дала да се посече храст
Велизар, благородно дрво, мој дом! Заслужила је да се сада
ја побринем за њу. Патуљци, стидите се! Нисте имали ниједну лепу реч за добротворку!
Патуљци мало као зажагорише, без трунке кајања.
– Стидимо се, да! Стидимо се, што да не, ако баш хоћеш!
Али све што је речено ипак је цела истина! – прогунђаше
непопустљиво, нимало убеђени. – Шта да ти радимо? Ти ствари видиш другачије, ваљда због чукунбабе виле. Шта да се ради?! Такав си – какав си! Ти си наш Дукс и јунак из свих прича! Само певамо! Ваљда смемо да певамо?
И они безобзирно наставише:
