08811
КОНКУРСНИ РАД ИДЕЈНО РЕШЕЊЕ СПОМЕН-ОБЕЛЕЖЈА О СТРАДАЊУ ЗАПОСЛЕНИХ У РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈИ СРБИЈЕ
О Вредности Рушевина
Giovanni Battista Piranesi, гравура из серије Le Antichitá Romane, 1756
Вредност рушевина (немачки: Ruinwert) је концепт дизајнирања грађевине и одабира материјала на такав начин да када доће до евентуалног колапса она задржава вредност, примарно естетску али и утилитарну, која ће наставити да постоји као таква без икаквог одржавања. Намера се не заснива само на идеји о колапсу грађевине већ и о продуженом времену њеног трајања. Фасцинација рушевинама или Теорија рушевина (немачки: Ruinwerttheorie) се појављује у 18. веку, у време Романтизма, савршено осликана на Пиранезијевим (Giovanni Battista Piranesi) бакрописима. У 19. веку британски архитекта Сир Џон Соун (Sir John Soane) и уметник Јозеф Ганди (Joseph Gandy), обојица фасцинирани остацима Римских грађевина, су пројекат банке (Bank of England) представили кроз време. Једно уље на платну осликавало је тек саграђену банку, друго банку након неколико година под утицајем временских прилика коришћења, и трећу – рушевине банке након 1000 година које сведоче о некадашњој величини и моћи.
Sir John Soane i Joseph Gandy, Bank of England, 1830
О Бомбардовању и Баналности Зла
детаљи рушевина, Абердарева улица, 2013
У страним медијима,током 90их година, Радио Телевизија Србије називана је “Министарство Лажи”. Медији и пропаганда су одиграли кључну улогу и послужили као најмоћније ратно оружје тадашњег режима. Из тих разлога, упркос законима рата, по први пут у историји, током ваздушног напада на Србију 1999. године бомбардована је једна медијска кућа. Погинуло је 16 запослених. У нападу није погинуо ни један новинар; намеће се претпоставка да су једни били жртвовани док су неки други били заштићени. Данас, 14 година касније, јавност не зна због чега су ови људи страдали. Упркос тези немачке филозофкиње Хане Арент (Hannah Arendt) да се
не може судити једном човеку за злодела система, тадашњи директор РТС-а осуђен је на 10 година затвора јер није извршио наредбу Савезне Владе и изместио технику и људе на локацију припремљену у случају опасности. Он је након одслуженог рока пуштен на слободу. Иако постоје претпоставке о разлозима и мотивима, коначна и званична истина још увек не постоји. Арентова, као да објашњава услове тоталног колапса нормалних моралних стандарда током екстремне ситуације за време рата у бившој Југославији, у својој књизи Ајхман у Јерусалиму каже “сваки морални чин је био незаконит, док је сваки законит чин био злочин”.
Зграда у Абердаревој улици, 2013
О Размери времена
Сећање на 16 погинулих чувају њихове фамилије; та сећања ће живети док живе људи који су их познавали. Да би подсећала на то рушевина остаје непрезервирана, онаква каква је настала 23. Aprila 1999. Она у себи, кроз динамику неминовности расипања и нестајања материјализује тренутак и чин страдања. Она ће, вероватно пре краја века, заједно са личним успоменама, нестати. Намера је да се кроз трошност рушевине укаже на рок трајања сећања и позове на одговорност коју данас сви имамо у писању историје.
О Фрагментираности
Док год не постоји истина ово место мора бити обележено нечим загонетним, нечим што поставља нова питања и изазива на преиспитивање. Док год се за ту истину боре само породице погинулих, уместо да то буде најјавнији интерес, ово место мора да нас подсећа на пролазност и краткотрајност сећања једног човека или сећања шеснаест фамилија. У истом простору где су једни погинули на својим радним местима, данас раде људи који треба да буду свесни одговорности свог посла и непрекидно подсећани да истина која тек треба да буде забележена зависи од њих. За време кад наша будућност постане прошлост, на месту бомбардовања остаће спомен обележје у коју је уписана једна историја.
Is a hand-full of potsherds still a pot?’ The housewife, rightly, says ‘No’ and throws the pieces into the garbage. The archaeologist, rightly, says ‘Yes’, gathers the pieces from the garbage, puts them into a glass case and visualizes the pot as an entity although in reality it is not. Cornelia Vismann The Love of Ruins
Иако у опису послао архитекте није решавње политичких питања и откривање истине деловање архитекте може да утиче - да поспеши или заустави постављање питања. Фрагментираност споменобележје жртвама погинулим у згради РТС-а мора да провоцира на налажење истине, на константно преиспитивање и опрезност… По Хани Арент највећи узрок и опасност је одсуство сопственог мишљења и суђења. Политичко зло како 20. Века генерално, тако и рата у Југославији није се могло остварити без ширења саучесништва на цело друштво, где је улога медија вероватно имала пресудну улогу. Намера је да се дизајном споменобележја друштво и појединац ангажују и инспиришу на тражење одговора.
О материјализацији става кроз архитектонско решење Nivo krova/Roof Level
Nivo/Level 143.24
Фокус пројектног решења је да споменик као такав, без пропратних програма може да пренесе причу о бомбардовању и жртвама. Докази који говоре о овом случају су на једној другој, већој размери и намера да се прикажу у оквиру просторије није адекватна ни могућа. Стога у оквиру спомен обележја не постоји затворен простор у циљу информисања или излагања. Рушевине, живот који се ту и даље одвија, кенотафи, постојећи споменик, новопројектовани степенасти постамент са отиском бомбардоване зграде и 16 стабала су најискренији и веродостојни сведоци. Рез
Nivo/Level 139.72
Прецизним резом постојећа зграда у Абердаревој пресеца се на два дела. Једна половина наставља живот, друга сећање. Раздваја их стаклена површина јасно повлачећи линију између споља и унутра, али преклапајући живот и сећање који се кроз њу виде и у њој огледају.
На транспарентној, али истовремено рефлектној стакленој површини, кроз танак, порозан слој рушевина, долази до судара живота запослених и живота пролазника. Запослени са својих радних места виде посетиоце споменика док истовремено виде сопствену рефлексију преклопљену са рушевинама. Исти ефекат постигнут је са друге стране стакла, чиме су све корисничке групе константно подсећане на сопствене одговорности. For it is sometimes the case that the ruin closely borders the center of a city, and so visiting the place becomes bordered with a line of familiarity. Often, a cracked window from the ruins of a factory enables us to see the familiar motion we associate with active space. With that combination, decay gathers a detached and secure limit, and so is able to be briefly appreciated. Dylan Trigg, Architecture and Nostalgia in the Age of Ruin
Степеницe
Степенице имају вишеструку улогу. Са једне стране у третману површина оне попримају ритуални карактер полагања цвећа и паљења свећа. На хоризонталној површини степеника, 120цм изнад нивоа платоа испред дечијег културног центра, камени елементи опремљени су узаним удубљењем испуњеним песком; овај елемент произилази из разумевања традиције паљења свећа за преминуле. Испод нивоа предвиђеног за свеће, на вертикалној површини степеника, у камену, уклесана су имена жртава.
Гледајући са платоа шеснаест имена је суперпонирано са шеснаест стабала. Давањем дубине дрвореду, исписивањем имена око којих се може положити цвеће и изнад којих се могу упалити свеће, плато, иначе на нижој коти и на известан начин ограђен тереном и околним објектима добија карактер ентеријера под отвореним небом. Овај плато постаје интимни простор у ком породице и грађани могу страдалима одати пошту. Својим димензијама (30/30цм) степенице појачавају тензију пењања. Зато што нису онакве на какве смо навикли, већ после првог степеника посетилац је позван на опрез – да је неопходно константно све преиспитивати. Додатни напор услед пењања носи емоцију ходочашћа и чин доласка на горњу плочу претвара у омањи подвиг. Лагоднији приступ омогућен је са горње бочне стране, када ‘зигурат’ губи висину у односу на нагиб тла што омогућава удобан приступ месту рушевине.
Постамент
Монолитан и масиван постамент, у овој фрагментираној композицији, има улогу и потенцијал прелепе рушевине. Избором материјала обезбеђена је трајност, а минимизирана потреба за одржавањем. Логика грађења је логика масивних склопова, постамент није само третман површине већ просторни елемент који доминира својим волуменом. Са стране платоа испред дечијег позоришта постамент је присутан у свој својој ширини и висини, док је у контакту са паркингом упечатљив детаљ развдајања две површине: танком пукотином у поду постигнуто је апсолутно одсуство физичке везе између два материјала и два различита нивоа указујући, без обзира на визуелну повезаност, на суштинску разлику у карактеру ова два простора. По површини постамента се хода; са овог нивоа сагледава се рушевина. Постамент се завршава на контури порушеног дела објекта. Посетилац је задржан на извесној дистанци,
како из безбедносних разлога тако и због сталног сагледавања комплетне композиције меморијала. На месту где се налазила зграда погођена током бомбардовања, променом третмана материјала, транзицијом равних, уредно поређаних камених коцки у једну неартикулисану, недефинисану и непроходну површину, јасно је да се даље не може ходати. Испод хрпе камења, која ће једног дана бити уклоњена, а која симболише неразрешену ситуацију овог случаја налази се празна спомен плоча чекајући да у њу буде уписана историја кад се и како се за њу будемо изборили.