Pričam ti priču
Ova knjiga nastala je kao produkt saradnje učenika nekoliko škola u okviru internacionalnog eTwinning projekta “Zajedno rastemo u pjesmi i priči”. Bajke su nastale saradničkim pisanjem, tako što su učenici jedne škole započinjali priču koju bi nastavili učenici drugih škola.
Učesnici projekta: OŠ “Petar Leković”, Požega, Srbija OŠ “Petra Krešimira IV”, Šibenik, Hrvatska OŠ “Novi grad”, Tuzla, Bosna i Hercegovina OŠ “Mlada pokolenja”, Kovačica, Srbija
ZMAJEVO SRCE io jednom jedan siromah koji je sanjao da se oženi princezom. Odlučio je da zatraži ruku cereve kćeri, najlepše devojke u celom carstvu. Otišao je u palatu, poklonio se i obratio se caru. Ponudio je da uradi sve što car zapovedi, samo da dobije ruku lepe princeze. Car je obećao da će mu dati svoju kćer za ženu ako mu donese zmajevo srce. Mladić je napustio palatu srećan zbog ukazane prilike, ali i zabrinut jer nije očekivao tako težak zadatak. Još u detinjstvu je slušao priče o zmaju koji živi u pećini iza tri visoke planine, ali u njih nije verovao, jer zmaja godinama niko nigde nije vidio. No mladić je ipak krenuo u potragu.Tražio je zmaja tjedne i tjedne, mjesece i mjesece.Prošao kroz mnoge oluje,penjao se po najvećim vrhovima i najoštrijim liticama.
Nakon dugog puta vidje mladić zmaja kako u špilji spava. Mladić uze mač i zabunom probudi zmaja. Zmaj, bijesan je ga je mladić probudio, rikne na njega, a mladiću ispadne mač iz ruku. Veliki zmaj iskoristi priliku i potrča prema mladiću sa namjerom da na njega izriga svoju vatru. Špilja odjeknu, a vatra poput užarene kugle obasja ogroman prostor. A mladić... On se uspio spasiti sakrivši se iza velikog kamena. Uzeo je svoj mač i skriven čekao pravi trenutak da napadne zmaja, uzme njegovo srce i dobije ruku svoje voljene princeze. Kada je zmaj opet zaspao, mladić se poče približavati, čvrsto stežući mač. Ali, pre nego što je zamahnuo mačem, zaledi se. Ispod zmajevog krila šćućureno je spavalo nekoliko malih zmajića. Mladić shvati da je zmaj samo želeo da zaštiti svoje mlade i
zapita se šta će sa njima biti ako on ubije zmaja. A opet, ako ga ne ubije, nikada neće dobiti voljenu princezu. Dok je on tako stajao, zmaj se opet probudi i u mladićevim očima vide - ljubav. A na ljubav je i zmaj mogao odgovoriti samo ljubavlju. Pošto je, kao i svaki zmaj, imao tri srca, jedno ponudi mladiću u znak zahvalnosti.
Mladić je odneo srce caru i sve mu ispričao. Oženio se lepom princezom i dobili su puno dece. A deca su najviše volela da odlaze na izlete u pećinu, gde su mogla da se igraju sa svojim drugarima zmajićima.
TAJANSTVENA KUĆA malenom gradiću Mazahstelu bila je jedna stara kuća za koju su svi govorili da je ukleta. U toj kući nitko već godinama nije živio. Priča se da su neki ljudi pokušavali ući u kuću, ali kad su ušli, nisu se više vratili. Jednog dana hrabri dječak Marko je s prijateljem Buckom, koji baš nije bio tako hrabar, ušao u kuću da vidi što se sve tamo nalazi.Kad su ušli vidjeli su nešto jako neobično ... Ogroman hodnik bio je osvetljen hiljadama sveća. Zidovi su bili ukrašeni mozaicima sa bezbroj slika: od rajskih vrtova sa stablima zlatnih jabuka, šuma iz kojih su izvirivali jednorozi, do divljih pustinja sa zastrašujućim životinjama. Na kraju hodnika čekala su ih dvoja vrata. Jedna su bila visoka, zlatna, sa kraljevskim grbom. Na njima je pisalo: "Ko ovde uđe, čekaju ga uspeh i slava". Druga vrata su bila uska, kroz njih se moglo jedva provući. Drvene daske bile su zakucane gvozdenim
klinovima, a na vratima je pisalo: "Ko ovde uđe, naći će svoju sreću". Odvažni Marko odmah se uhvatio za zlatnu kvaku. Vrata se za njim odmah zatvoriše, a on se nađe u onom čudesnom vrtu sa puno cveća, zlata i ptica šarenih krila. Okrenuo se da pozove Bucka, ali vrata više nije bilo. Bucko je za to vreme stajao ispred onih drugih vrata koja se sama otvoriše, a siloviti vetar ga uvuče unutra. Bucko je premirao od straha gledajući pred sobom stazu koja vodi kroz divlji predeo. Grane osušenog drveća pružale su se kao ruke prema njemu, a iznad glave leteli su gavranovi. Ipak, sakupi nešto malo hrabrosti i uputi se stazom, verujući da ga ipak sreća čeka. Duga staza ležala je usred tamnog oblaka koji se pružao iznad njega. Buckovi koraci bili su mali , ali veoma hrabri. Ruke su mu se znojile. Razmišljao je o tome šta ga čeka. Da li će preživjeti, da li
će vidjeti zrake jutarnjeg sunca... Ali razmišljao je i o svom prijatelju Marku. Gdje li je, kuda luta da li ga čeka... Njegove noge kao da su usporavale Isprepletale bi se svakog trena, a on bi malo, malo pa pao. Na putu se susreo sa mnogim zastrašujućim bićima. Svako je bilo sve strašnije, ali je Bucko osećao kako se njegovo srce polagano ispunjava hrabrošću. Kada se usudio da im se obrati, shvatio je da su i oni uplašeni i da svakom od njih treba pomoć. Bucko više nije osećao strah, već je počeo da im pomaže. Troglavom divu izvadio je trn iz ruke, a dva patuljka preneo je preko nabujale reke. Shvatio je da više ne oseća strah, već zadovoljstvo u pružanju pomoći. Odjednom , ispred sebe ugleda malu kućicu. Bila je čudne crvene boje, ali ipak veoma privlačna . Bucko potrča. Ispred njega mirno su stajala vrata na kojima je pisalo "Dobro došao". Začudio se. Brzo prihvati za šteku. Obasja ga velika sunčeva zraka. Ugleda svog druga Marka i potrča mu u zagrljaj. Njihov zagrljaj trajao je jako kratko, ali je bio veoma značajan.
Marko je ispričao Bucku kakve je sve lepote video na svom putu. Pričao mu je o bojevima u kojima je učestvovao i pobeđivao i o počastima koje su mu ukazali u zlatnom kraljevstvu. Ipak, nije imao mira dok nije krenuo da traži svog prijatelja Bucka. Dok su oni tako pričali, pred njima se pojaviše još jedna vrata. Kada ih otvoriše, nađoše se opet u svom gradu. Njihova avantura se završila, a obojica su iz nje izašli bogatiji: Marko je shvatio da uspeh ništa ne znači bez prijateljstva, a Bucko da je prava sreća kada možeš pomoći drugome.
PLANETA ŽIVOTA oć... Zima. Oštri vjetar snažno je kucao o vrata. Toliko jako da se mala Tennseja svaki čas dizala iz kreveta. Stane, gleda i shvati da je opet zima. Ta zla zima koja joj strah u kosti utjera. Dokle, pitala se. I tako, mala Tennseja svake večeri tulumari pod mjesečevim zracima. Svakoga dana, ako se to danom moglo nazvati, sjedne u sićušni ćošak i razmišlja. Razmišlja o novom svijetu. Mašta o životu ... I tako iz dana u dan ... I tako iz dana u dan maštala je o svetu bez straha, mraka i oštre zime. Jednog dana hrabro je odlučila da krene u potragu za tim čudesnim svetom. Kada je izašla na ulicu, preplavilo ju je more nepoznatih ljudi. Sa sobom je povela blistavog leptira koji joj je bio uteha i jedini prijatelj u surovim danima mraka. Prvo što je primetila bila je svetlost. Zbog straha od ljudi i sunca, pobeže u slepu ulicu. Sakrivena među odbačenim stvarima, pronašla je malu zarđalu kutiju, koja joj je bila zanimljivija od ljudi.
Radoznalo, Tennseja okrenu ključ i obasjana svetlošću nestade. Bila je zaprepašćena kada se našla u začaranoj šumi, a pred njom se stvorila mala vila. Vila je imala ista blistava krila njenog prijatelja. I Tennseja shvati... ...da je njen blistavi prijatelj leptir ta čudesna mala vila i da joj je ona bila prijatelj koji je uz nju bio u najtežim trenucima. Vidjela je malene kućice i druge vile koje su lepršale oko nje. Tennseja je bila oduševljena i mislila je da sanja. U sredini sela tekao je čarobni izvor zlatnog odsjaja. Tko bi se napio iz tog izvora dobio bi čudesne moći. Tennseja primijeti da postaje sve manja i manja, a kad se okrenula, na svojim leđima ugledala je krila. Vile su je naučile letjeti. Tennseja shvati da se nalazi na izvoru života. I da ona sama ima moć da udahne život svemu što poželi. Shvati I da je nestao strah od noći. I od košave… I da ponekad samo treba jako poželeti…
2016/2017.