Gymnasium dec2013

Gymnasium

1

Gymnasium Uvodna riječ „Prokleta da je zima!“, kažem ovo svaki dan iako je još uvijek jesen. Ali već postaje zimski hladno i ja se ne mogu oduprijeti mišljenju o hladnom, mokrom snijegu, blatu po gradu i suhoparnom sjevernom vjetru koji me šiba po ulicama. A ono što zastrašuje ponajviše, nije još ni počelo. Zima nam tek predstoji.

S tim u vezi, postoji nešto zimsko što volim, a to je ostati unutra, piti čaj i gledati bijele, krupne pahulje kako lelujaju po zraku. I ta svemirska tišina svuda u ulici. A kad padne noć snijeg postane ružičast i svjetluca poput božićnih svjetiljki. Magičan je taj prizor, moram priznati. Iako je zima kraljica smrti koja odnosi sve pred sobom, ledi i koči, pokriva i zaustavlja, mogao bih provesti sate i sate samo zureći u crno nebo i gledajući pad pahuljica na ugaženi snijeg. Ima nečeg smirujućeg, nečeg tako korijenski tužnog i nadahnjujućeg u svemu tome, da me u istom trenutku obuzima i uzrujanost i inspiracija.

Zato vam ove zime želim puno snijega! Želim vam da se ušuškate u pokrivače svog znanja, umijeća ili talenta, želim da skuhate čaj nadahnuća i da ga ispijate poput eliksira vječnog života.

Borite se za svoje planove i svoju sreću, nemojte se lako predati poput pahuljice u slobodnom padu!

Smatram da je to ono najvažnije što trebamo ponijeti iz gimnazije – uzaludno je svo naše znanje ako ga ne znamo primijeniti na vlastite živote i uspjeh. Ne zaboravite, uspjeh se gradi iz dana u dan, svakim danom, a ne samo odabirom škole, fakultete ili karijere. Ne dozvolite da vas hladnoća zaustavi u ostvarivanju sve svoje slave – dok god ima vatre u nama, zima nam ne može ništa.

Prigrlite veselje grudvanja, sankanja ili gledanja novogodišnjih filmova uz kakao – koje od ovoga ćete izabrati nije ni važno.

Sretne božićne i novogodišnje praznike želi vam Gymnasium! ~Ivan Kovač, IV.f Fotografija: Danilo Krstajić, III1 Naslovna strana:

fotografija Dušice Salopek

Tehnički urednik: Maja Zavišić, IV1 Adresat nepovoljnih komentara:

prof. Borjana Gavrilov Bolić

Uredništvo: Stefan Ristić, IVb Dora Tikvicki, IV3 Ivan Kovač, IVf Redakcija: Autori tekstova. Novi uvek dobrodošli.

Lektori:

Maja Marinković i Nataša Škobić, IVb Prof. Karolina Farago Prof. Marina Balažev

2

Gymnasium

НАШ СУБОТИЧАНИН – ДУШКО РАДОВИЋ У знак сећања на великог песника, поводом 85 година од доласка у Суботицу „Слободе су знак његовог песништва, слобода језика, слобода игре, слобода мишљења, слобода осећања и слобода саопштавања. Тешко је утврдити које је табуе срушио, које границе прешао, које је међе почупао, које је заблуде разбио, које је догме исмејао. Душан Радовић нас је ослобађао целог свог стваралачког живота. Ослобађао нас је од глупости, од власти, од рђавих навика, од нељудских поступака, од неосетљивости за доброту. Ослобађао је децу, писце, грађане, књижевност, земљу…“ М. Витезовић Детињство Душана Радовића чврсто је повезано са Суботицом. Овде је научио да пише и чита, овде је заволео књижевност, овде је написао прве песме које су објављене, овде је научио да свира гитару и виолину, научио да игра одбојку, заволео фудбал, први пут се заљубио. У Суботици је провео најлепше дане детињства и оформио се као личност. О породици, пријатељима и суседима Душан Радовић је истицао „Живео сам на друштвеној периферији живота, у доброј и здравој породици. Све је било једноставно и чедно. Међу пријатељима и суседима који су личили на нас. У средини која је била ограничених могућности и амбиција“. Увек је подвлачио значај детињства: „Основа је у мом детињству, јер мислим да се оне важне ствари дешавају у том најранијем добу. Касније има веома мало могућности да се нешто поправи, односно поквари“. Душан Радовић је рођен у Нишу 1922. године, а умро је Београду 1984. године. Од 1928. до 1939. године је живео у Суботици са својим родитељима. Породична кућа Радовића се налазила у 9. кварту иза фабрике ,,Ферум“. To je данашње Железничко насеље, односно предео око Мајшанског моста. Своје основно образовање Душан је завршио у основној школи ,,Свети Сава“ Ишао је у основну школу „Свети Сава“ која се налазила у 8. кватру. Школа се налазила у близини његове куће, такође у данашњем Железничком насељу.Прва три разреда основне школе Душан Радовић је био одличан, а у четвртом је био врло добар ђак.

3

Gymnasium Даље школовање наставио у гимназији. Ту је завршио шест разреда. Пријемни испит за гимназију положио је успешно. Разредни старешина у првом разреду му је била професорица српског Љубица Клајн. У другом разреду је то био професор географије Анте Тадић. У трећем Олга Радисављевић, професорица физике, у четвртом Наталија Шебетић, професорица географије. У петом разреду је то био професор немачког Давид Нафтали, и на крају у шестом разреду професорица француског језика Десанка Благојевић. Гимназију је похађао од 1933. до 1939. године. Успех у првом разреду му је био одличан, а у осталима врло добар. Професор српског језика у трећем разреду гимназије био му је Јован Петровић и у свеску му је написао похвалу за један писмени задатак -„Ти си наш мали песник“. У гимназијском дневнику, у рубрици напомене о ученику, остало је забележено да је врло способан у учењу, али није сталан у раду, а владање је у већини разреда било примерно. У гимназији је био веома миран, тих и повучен ђак. Била је видљива његова склоност ка књижевности и често је добијао похвале за своје радове. Како су сви знали колико добре саставе пише, увек их је читао пред разредом и у име разреда. О разлозима који су утицали да почне да пише песме каже: „Писати сам почео у самоодбрани. Бранио сам се од свих који су ме угрожавали здрављем, снагом, лепотом, бољим успехом у школи. Вадио сам се, доказивао и себи и другима да сам само другачији, а не гори од њих“. Прве песме Радовић је написао као десетогодиишњак и оне су биле објављене на дечијим страницама у часопису ,,Железнички венац“ и у дневним новинама ,,Време“ и ,,Правда“. Са породицом се одселио 1939. у Београд. Тамо је завршио седми и осми разред Мушке реалне гимназије. За живота Душан Радовић је био песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник. Најширој публици је познат по афоризмима којима је будио Београђане на таласима Радија „Студио Б“, који су касније објављени у три књиге „Београде, добро јутро“. Најпознатија Душкова дела су: ,,Капетан Џон Пиплфокс“, ,,Поштована децо“, ,,Причам ти причу“, ,,На слово, на слово“, ,,Београде добро јутро“...

4

Gymnasium Познатији Душанови афоризми су : „Родитељи, туците своју децу чим видите да личе на вас.“ „Тешко је бити дете и бити добар.“ „Ако решите све проблеме своје деце, они неће имати других проблема сем вас.“ „Имати пријатеље, то значи пристати на то да има лепших, паметнијих и бољих од вас. Ко то не може да прихвати, нема пријатеља.“ У животу и стваралаштву истицао је врлине једноставности и ведрину мишљења. Говорио је да је од живота мало тражио, а добио много тога што није очекивао. Сматрао је да је циљ живота сам живот и да су деца најближа суштини живота. И зато Суботица и сама наша школа треба да обележи име Душана Радовића, човека који нам је много пружио у уметности. Треба да га истичемо као некадашњег ученика гимназије и књижевника који је своје детињство провео у нашем граду. Суботички етнолог, нажалост рано почивши, Гавра Будишин, написао је рад о суботичком периоду Душана Радовића, са пуно љубави и топлине, прозвавши себе душанологом. Ми смо се у раду највише служиле тим текстом, па ћемо идејом Гавре Будишина и завршити овај рад, надајући се да само сећање на песника почиње тек да живи онако како доликује његовом имену, скромно, али суштински. „Сматрам да Суботица треба да обележи успомену на сјајног мајстора духа. То је пре свега цивилизацијски задатак једног града који држи до свог угледа и своје традиције. Кључни период живота Душан Радовић провео је у Суботици, овде се оформио као стваралачка личност, те је значајно за разумевање његове уметности. Предлажем да се оснује Музеј детињства, који би био посвећен дечјој култури, стваралаштву за децу и дечјем стваралаштву, како би наш град био место ходочашћа ђака и уметника. Апотеоза детињства, које је основно обележје Душана Радовића била би на овај начин доступна онима којима је и намењена – деци.“ (Г.Будишин, Школовање Душана Радовића у Суботици, Ex Pannonia, бр.

3-4, 2000) Сара Матковић и Лазарела Рудић, IIа

5

Gymnasium

DVA VEKA NJEGOŠA U SRPSKOJ KULTURI 13. novembra, u svečanoj sali Gimnazije „Svetozar Marković“, održan je program kojim su obeležena dva veka od rođenja Petra II Petrovića Njegoša.

Petar II Petrović Njegoš, za života poznat kao vladika Rade, bio je srpski pesnik, vladar Crne Gore i vladika. Njegovo najuticajnije pesničko delo je „Gorski vijenac“, objavljeno 1847. godine. Druga, ali ne i manje značajna dela su: „Luča Mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“.

Učesnici su bili članovi dramske sekcije koji su, predvođeni profesoricom srpskog jezika i književnosti Sanjom Vujačić, pripremili dramske prikaze iz nekoliko najznačajnijih Njegoševih dela.

Miloš Hinić, učesnik programa, kaže da su on i ostali učenici mesec dana radili na ovom programu i vredno uvežbavali stihove koje je trebalo da govore.

Miloš je govorio stihove iz pesme „Noć skuplja vijeka“ .

Ostali učesnici govorili su stihove iz Njegoševih najznačajnijih dela poput „Gorskog vijenca“, „Luče Mikrokozme“ i „Noć skuplja vijeka“.

Učesnici programa bili su učenici Gimnazije, među kojima su, pored gore pomenutog Miloša, bili i Branka Kraguljac, Teodora Đurić, Mina Caušević, Nevena Marković, Milica Tomanović, Teodora Bogić, Nikola Gagić i Sergej Vukelić.

Nama, gledaocima ovog programa, pored izuzetnog recitovanja Njegoševih stihova, oni su, obučeni u narodnu nošnju i uz pratnju zvukova gusala, još više približili period Njegoševog života i kulturu crnogorskog naroda.

U svečanoj sali Gimnazije sva mesta su bila zauzeta, a gosti ovog programa, pored učenika i profesora Gimnazije, bili su i bivši profesori ove škole, kao i učenici iz drugih škola u Subotici.

Anđela Raković, IIIc

6

Gymnasium

О Црњанском, данас Дана 6. 11. 2013. године у Гимназији „Светозар Марковић“ обележен је јубилеј Милоша Црњанског, сто и двадесет година од рођења овог великог писца. Том приликом гост наше школе био је др Миливој Ненин, професор Филозофског факултета из Новог Сада, који је говорио на тему „О Црњанском, данас“. Предавање је било намењено широком кругу публике, a пуна Свечана сала говори да је ово предавање заиста заинтересовало многе наше ученике. Са професором Ненином сам направио скроман интервју, па вам преносим најзанимљивије делове. Које би дело Милоша Црњанског данас требало да буде уврштено у школску лектиру? Плашим се да бих вам ја убацивао уско специјалистичке књиге и да бих тиме закомпликовао живот деци. Могу да истакнем које су то најбоље књиге које су објављене о Црњанском у последње време. То су „Есеји Милоша Црњанског“ Горане Раичевић, затим књига „Млади Црњански“, коју је написао Недељко Јешић. То су заиста изузетне књиге. Мислим да би било занимљиво, ономе ко воли Црњанског и ко жели да чита, да потражи једну малу књигу Зорана Суботичког „Ужас и лепота смеха“. Изузетно занимљива књига, мислим да би се гимназијалцима веома допала. Да ли мислите да се данас гимназијалци добро сналазе са делима Милоша Црњанског и да ли су дорасли анализирању тих дела? Па, знате шта је проблем са данашњом школом. Ви кад имате неко дело, а да је оно лектира, то аутоматски ствара отпор код деце. То је оно што је страшно, али то зависи од школе до школе, од наставника до наставника. Наравно да ће добри професори успети да заинтересују децу, али са друге стране ни професор није добар ако нема добру публику. Да је Милош Црњански данас жив, активан, да ли би био у јавном животу?

шта мислите да ли

би био политички

Не верујем да би био политички активан, не верујем ни да би био у јавном животу, али мислим да би био јако тужан, јер све оно што је предвидео, нажалост, остварило се.

Милош Хинић, IVб

7

Gymnasium

A színes gömbök karácsonyi és karácsonytalan szituáció Mindenki azt hiszi, hogy karácsonyi dísznek lenni olyan jó, és egyszerű. Semmit sem kell csinálnunk, csak a fát ékesítjük pár hétig. Ez részben igaz. De azt senki sem tudja, hogy mit élünk át ünneptől ünnepig. Talán, ha a legelején kezdeném el, akkor megértenétek, hogy miért is vagyok ennyire felháborodva.

Az ünnepnek vége van. Már nincs olyan sok hátra, csak pár óra és visszakerülünk a sötétbe.

Elfelejtenek minket, a semmibe veszünk. Már érezni a jelenlétüket. Jó a kedvük, hát persze, hogy jó! Ők ugyanúgy fognak tovább éldegélni. Miért is lennének szomorúak? Vidáman kapkodnak le minket az ágakról, nem törődve azzal, hogy fájdalmat okoznak nekünk. Hopp, egy barátomat elejtették és elrepedt. Semmi gond, csak eldobják és kész, hisz ez csak egy dísz, nem érezhet semmit!

Ezután dobozokba pakolnak minket, amiket jól lezárnak.

Ha ezt a katasztrófát túléljük jön a következő fázis, nevezetesen a ,,dobozokat a padlásra". Nem kell finoman, csak dobjatok minket, semmi probléma! Igazából, ez nem is lenne akkora baj, de én félek a sötéttől is, meg a pókoktól is… és hát, egy padlásra ez a két dolog a legjellemzőbb.

Már eltelt jó pár hónap, és még mindig semmi... Ez idő alatt már több tucat pókkal szemben győzedelmeskedtem, de a sötétséggel még mindig nem tudtam megbarátkozni. A doboz oldalán hirtelen egy fénycsóva hatolt át, és érte el csillogó ruhámat. Eljöttek, nem felejtettek el bennünket!

Levisznek a padlásról, és a szoba közepére teszik a dobozt. Most óvatosak, féltenek...

Kinyitják és szép lassan kivesznek minket.

Gyengéden megtörölgetnek.

Ragyogunk!

Elrendeznek minket, majd felraknak a fára. Ékesítjük a fát.

Eljött a várva várt nap: december 25! Körbe állják a fát, és boldogan énekelgetnek. Ilyenkor elgondolkozom azon, hogy nem is olyan rossz dísznek lenni. Hogy miért változott meg ilyen hirtelen a véleményem, nem tudom. Talán engem is megszállt a karácsony szelleme...

Vicai Ivett I.e

8

Gymnasium

www.gimnazijasubotica.edu.rs Prednosti i mane tehnologije i samog interneta ne bih da razmatram, ali činjenica je da se uz njihovu pomoć sa lakoćom može doći do podataka za čije bi poronalaženje ranije bilo potrebno mnogo više vremena i truda.

I naša škola ide u tok sa vremenom, te tako ima svoj sajt. Ako se potrudite i uđete u adresu www.gimnazijasubotica.edu.rs imaćete priliku da otkrijete nešto “O nama”, počevši od istorijata škole. Takođe se možete informisati o upisu ili broju časova, a “Letopis” je tu da vas obavesti ako ste propustili neko dešavanje u školi, kao i “Galerija” gde se nalaze fotografije na kojima su zabeleženi svi važni događaji u školi, zahvaljujući našem školskom fotografu, Danilu Krstajiću.

Pogledajte fotografije, možda je oštro oko objektiva uhvatilo i vas. Naravno, na našem sajtu imate priliku da čitate elektronska izdanja Gymnasiuma, kao još mnogo toga.

Međutim, postavlja se važno pitanje. Da li se naši učenici informišu putem sajta? Slobodnim izborom izvršili smo anketu i većina učenika je odgovorila da sajt ne posećuje tako često, već da sva obaveštenja saznaju putem ,,Knjige obaveštenja’’ koja kruži školom.

Za one koji nisu znali, ili se nisu potrudili da otkriju, moramo da skrenemo pažnju na važnu oznaku na sajtu koja glasi ,,Info’’. Upravo će vas ona informisati o rasporedu časova i učionica, kao i rasporedu zvonjenja, o kalendaru za tekuću godinu, o radu Đačkog parlamenta, ali imate I priliku da pogledate zakone o obrazovanju i vaspitanju, ako vas zanimaju. Maturanti tu mogu da nađu upustvo za pisanje maturskih radova i sve nedoumice ili pitanja pošalju na adresu maturskiradpitajte@gmail.com. Ovde se, takođe, nalaze važni linkovi koji vas mogu odvesti do internet stranica Petnice, biblioteka, univerziteta, određenih ministarstava, kreativnih škola, gde možete da pronađete konkurse ili informacije koje su vam potrebne. Želimo da pozovemo učenike koji vole da pišu ili imaju nešto zanimljivo da podele sa nama, da se uključe i svojim radom doprinesu našem blogu. Tamo, za sada, možete da pročitate pojedine tekstove učenika i profesora, ali se nadamo da će se više učenka uključiti i da ćemo ubrzo imati i novih tekstova.

Uvedena je i jedna novina na sajt, a to je ,,Naš kutak’’, koji za sada napravljen samo za srpski jezik. Tamo se nalaze sva obaveštenja u vezi sa sekcijama koje vode profesori srpskog jezika.

Takođe, možete da saznate nešto više o samoj sekciji u kojoj biste voleli da učestvujete ili da se povežete sa pozorištem, bibliotekom ili pozorištem Kostolanji.

Ako imate dobre ideje za sajt, podelite ih sa nama.

Borjana Božić, IIa

9

Gymnasium

GIMNAZIJA - datum kao zagonetka Gimnazija je ove godine obeležila 266 godina svog postojanja. Ova velika i istorijska brojka obavijena je velom misterije. Da li je sve počelo te davne 1747. godine, ili možda koju godinu ranije? Da li su prekidi tokom prošlosti uticali na menjanje datuma osnivanja?

Redakcija GYMNASIUMA donosi odgovore.

Za razmatranje starosti određene škole najvažnije je pitanje kontinuiteta, odnosno, da li je u neprekidnom nizu održavala nastavu do današnjih dana. Za subotičku Gimnaziju veruje se da je osnovana 1747. godine na latinskom jeziku. Od tada pa do danas bilo je prekida u njenom radu.

Najpre je to bilo nakon donošenja „Ratio educationisa“, kada je škola 1778.godine ukinuta, a već 1782. godine nastavila sa radom, zatim od 1789. godine kada je premeštena u Novi Sad i vraćena u Suboticu 1791.godine, te od 1979. do 1990. za vreme tzv. zajedničkog srednjeg i usmerenog obrazovanja kada gimnazije nisu postojale u školskom sistemu. Čini se da do osporavanja tradicije duge nešto više od dva i po veka dolazi usled službene srpske istografske paradigme u koju se prošlost subotičke gimnazije teško uklapa.

Prvi slučaj je u čuvenoj Stanojevićevoj enciklopediji „Škola u SHS“ u kojoj se razmatra razvoj školstva u pojedinim pokrajinama tadašnje države. Pod odrednicom „Škole u Karlovačkoj mitropoliji“ govori se isključivo o srpskim školama, kao da druge nisu ni postojale. Za Suboticu se kaže samo da su Srbi u 16. veku imali svoju školu i da je 1770.otvorena „Glavna škola“ u Subotici . „Gramatička škola“ iz 1747. se uopšte ni ne spominje.

Drugi primer je prvo izdanje „Enciklopedije Jugoslavije“ zagrebačkog Leksikografskog zavoda, gde se pod odrednicom „Srbi, školstvo, Gimnazije“ takođe ne spominje latinska škola iz 1747. U ovoj odrednici se navodi i podatak da je subotička Gimnazija premeštena u Novi Sad 1789. godine, ali se nije dugo održala. Mi danas uzimamo 1747. godinu kao početak gimnazijske priče, jer je ona najpouzdanija. Drugim rečima, oko nje se stručnjaci najviše slažu.

Uroš Manojlović, I1

10

Gymnasium

Здравствуйте! Пишем вам из највеће државе на свету, у којој је могуће све што нигде другде није могуће, где може да се очекује неочекивано, а оно што очекујете може да вас изненади. Погађате, наравно, то је Русија. Када сам заједно са осталим ученицима на размени стигла у Москву у августу, питали су нас: ''Шта је за вас Русија?''. Нисмо знали да одговоримо, јер смо тада у Русији били тек три дана и нисмо имали представу шта је, у ствари, Русија. Гледали смо се неколико минута, а онда кренули да набрајамо разне стереотипе које смо чули. ''Русија – то су медведи!'' – одговорио је неко. ''Сибир, снег!'' - убацио се неко други. ''Балет!''... ''Водка... а, не, не, не, мислио сам чај!'' - чуло се из гужве. Тада су нам објаснили да не верујемо свему што чујемо пре него што сами то откријемо. ''У Русији медведи не трче слободно улицом свирајући балалајке!'', уверавали су нас волонтери организације АФС. Рекли су нам да ћемо се изненадити колико много има да се открива о Русији. И ето, ребята, прошло је 3 месеца после тога. Време је пролетело. Сваки дан устајем рано ујутру и заједно са братом и сестром крећем у школу, чак и суботом. А школа као школа, свуда мора да се учи! После школе немам много времена, јер имам много часова и због тога излазим из школе око пола 5. Зато ми и време пролази брзо, док се окренем већ ми прође дан. Трудим да га искористим максимално дружећи се са другарима из Италије, Немачке, Канаде и са Тајланда. Овде се често иде у биоскоп, на утакмице хокеја, клизање, итд. Наравно да постоје и тренуци када почне све да ми недостаје, родитељи, сестра, друштво, па чак и Гимназија, али се трудим да то избегавам, како време не бих живела овде само физички, већ и психички. Овде је све другачије. Сви су веома официјални, обраћају се старијима и професорима по имену и отчеству, у школи се носе униформе (лепе блузице, сакои и сукњице или црне панталоне), и по могућности коса исплетена, или барем склоњена са лица. Вероватно се због тога чини да сви имају више поштовања према професорима. Још ниједном нисам чула ону чувену реченицу: ''Зашто баш ја? Ма, упишите ми један!''. Домаћи задаци се редовно раде, понекад и целу ноћ ако треба, јер ако се појавиш без домаћег задатка, може да настане огроман проблем. Понекад професори зову родитеље, баке, тетке, стрине да их обавесте да дете има домаћи да ради и да они касније провере да ли је све тачно и, пре свега, уредно написано. Русија је бајка, зачарано бескрајно пространство у којем је време релативан појам. Никада не знате колико је тачно сати у Русији! Па погледајте колика је – 9 часовних зона. Док ви у једном граду доручкујете, ваш друг у другом граду већ вечера. Поред времена, овде је и даљина релативна. Сматра се близу свако место до којег можете да стигнете за један дан путовања возом. У почетку ми се чинило да је највећи ужас то што мора да се путује возом од Мосвке до Тољатија (мог града) 18 сати. Сада се томе смејем! Никада нећу заборавити путовање од 26 сати до Јекатеринбурга. Надам се да ћете барем једном имати прилику да путујете руским возом, јер то искуство речима не може да се опише. Осим ако не купите карту за прву класу, не рачунајте да ћете имати имало приватности. Купеа нема, кревети су мали и нагурани са узаним пролазом између. Најважније је што у њима нешто научите: како да се попнете на горњи кревет који сте претходно сами спремили (тј. навлачили плахту, док

11

Gymnasium се воз дрмусао и притом изгледали као неки супер херој са моћима растегљивости) и наравно како да безброј пута тражите чај. Чај се пије свуда и стално! Иако је овде све занимљиво и сваки дан је нова авантура, Србија ми недостаје. Верујте ми на реч да је у Србији све три пута лакше. Овде се ради по цео дан, вожња је ненормална (не верујем да би је издржали наши возачи), а и није све тако јефтино, како се обично мисли. Немојте да ме схватите погрешно, ја Русију волим и пресрећна сам што сам овде и зажалити сигурно нећу. Шанса која ми је пружена, да за годину дана научим руски, откријем нешто више о Русији и свету, исплаћује се апсолутно. Заиста се свет мења, чим промените и поглед на њега и склопите пријатељства на све његове четири стране. Драга Гимназијо, хвала ти за све, надам се да те овде достојно представљам. Ако ви, драги професори и ученици, добијете прилику да посетите Русију, прихватите без размишљања. Русија је једна велика загонетка и бескрајна авантура. Верујте ми да ће вас дивно угостити. Мало ћете да се смрзнете на снегу, али зато ће да вас угреје чај уз кексиће, слатко, разне врсте џемова и компота и, наравно, супа од цвекле – борщ. Дорогие друзья, приезжайте! Россия вас ждет! Пока, Душица Салопек

12

Gymnasium

Tragam za odgovorima, za sobom i svojim izrazom ...razgovor ugodni sa profesorkom Sanjom Vujačić U vašoj porodici pripadate trećoj generaciji koja radi u prosveti, zašto ste odabrali baš srpski jezik i književnost kao svoj poziv? „Lako je među siromašnim, gladnim, neispunjenim i frustriranim ličnostima koje su prinuđene da žive u ideološkoj, religijskoj ili etničkoj pomiješanosti pronaći pobornike za rušenje, paljenje i druga nedjela, prizivajući duhove iz prošlosti.“ Ovo je citat sa kojim sam saglasna, a navodim ga iz knjige „Goranov put ka tranziciji “ čiji je autor moj otac Ranko Vujačić. Knjiga je izašla iz štampe ove godine. Pre nje, moj otac je objavio tri knjige. Sve nakon što sam ja diplomirala. Pošto je on inženjer, Barani su mu u šali govorili da mu ćerka piše knjige, a on ih potpisuje. U stvari, on je želeo da studira književnost, ali njegovi roditelji su bili uporni da „imaju sina inženjera“. Želju im je ispunio, ali je zato meni ostavio slobodu da sama izaberem svoj put i ja sam onda izabrala njegov.

Tako vam je to sa decom i roditeljima. Vežu ih (kao u igri Kolariću Paniću) niti sudbine koje nije lako razmrsiti- „Kolariću Paniću pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo“.

Ove godine je decenija vašeg profesorskog staža, kada se osvrnete unazad, da li biste ponovo krenuli istim putem?

Lenon je govorio da je život ono što se desi dok mi pravimo planove, a Maja Sabljić je savetovala u jednoj emisiji gledaoce da ukoliko žele da nasmeju Boga, samo kažu šta planiraju. Da mogu da se teleportiram u prošli vek prošlog milenijuma i ozbiljno porazgovaram sama sa sobom, pred tom mladom osobom imala bih samo pitanja, a ne bih znala ni jedan jedini odgovor. Čovek sebi ostaje zagonetka. Matija Bećković (kao i uvek, velik, divan i iskren) rekao je jednom prilikom: „Sve što me pitate u vezi sa mnom interesuje više mene nego bilo kog drugog, pa ipak znam samo pitanja i tragam za odgovorima, za sobom i svojim izrazom.“ Dodala bih ovome, kao odgovor na tvoje pitanje, i prstohvat hamletovskog duha budući da ovih dana sa maturantima čitam Šekspira: „Mi znamo šta smo, ali ne znamo šta možemo biti.“ Jednako tako ne znamo ni šta smo/ko smo mogli biti da smo onda ovo, a da nismo ono, te da smo onomad ovako a ne onako. Eh, obrni-okreni- fata viam inveniunt iliti „Čudni su putevi Gospodnji“.

Na nama je da pratimo „Znakove pored puta“ i biramo saputnike svesni da su i putevi posuti ružama trnoviti.

13

Gymnasium Da li smatrate da se izgubio pojam „gimnazijalca“ odnosno elite? Koje su razlike i sličnosti u obrazovanju danas u poređenju sa periodom kada ste Vi bili sa druge strane katedre?

Učenik koji je stekao klasično obrazovanje može se, uvek, pa tako i danas, smatrati pripadnikom intelektualne elite. Ne zato što zna nekoliko latinskih poslovica i da Ana Karenjina nije napisala „Rat i mir“, već zato što je prošao kroz jedan intenzivan sveobuhvatan duhovni trening.

Lako ćete među sportistima prepoznati fudbalera po nogama, vaterpolistu po ramenima, a atletičara po skladno razvijenom telu. Ukoliko ste posvećeni određenoj oblasti, bićete najbolji iz te oblasti, ali ukoliko ste podjednako posvećeni svim disciplinama ljudskog duha, evoluiraćete u skladno intelektualno biće sa ličnom etikom i estetikom koje zna da deluje u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti.

U moje pero, kad bejah sa druge strane katedre, profesori su bili zahtevni, kao i danas, ali škola je ipak bila drukčija. A i đaci! Imali smo manje časova od vas, ali imali smo, verovali ili ne, više lektire! Češće smo se viđali, a manje smo telefonirali. Da mi je neko tada rekao da ću nositi telefon sa sobom u školu, verovatno bih zaključila da nije normalan i rekla bih mu, bez mnogo uvijanja, u pank stilu (koji sam vrlo ponosno negovala), da bi za njega bilo dobro da ode da se leči. Časovi informatike bili su nam dosadni. Kompjuteri takođe, bar nama devojkama. Momci su voleli video igrice, pa su u slobodno vreme lomili džojstike. Interneta nije bilo, Gejts još beše siromašan student. To je sve, naravno, bilo pre ove najnovije ere u kojoj vi odrastate. Kao što mi tada nismo mogli da zamislimo on line život kakav vodi vaša generacija, tako je sigurno i vama teško da zamislite naše đačko doba.

Zajedno sa koleginicom Sanjom Bajić pripremali ste predstavu za Njegošev jubilej. Da li ste zadovoljni kako je prezentovan program?

Naravno. Iz mog ugla, sve je proteklo besprekorno. Zahvalila bih se i ovom prilikom učesnicima programa, koleginici Sanji Bajić koja mi je mnogo pomogla, kolegama iz aktiva i direktoru na podršči, a posebno publici koja je pažljivo pratila program. Zbog idejnog koncepta priredbe, učesnici nisu bili ozvučeni, pa je postojala mogućnost da ne budu dovoljno glasni, ali je publika bila izuzetno kulturna i tako tiha da se svaka reč čula. Jasno i glasno. Baš kao što treba.

Bravo za publiku, tj. za naše učenike drugog razreda!

Budući da spremate i program za školsku slavu Svetog Savu, šta ćemo imati prilike da vidimo?

Povodom proslave Svetog Save pripremamo osvrt na jubileje koji su obeležili 2013. godinu. Još jednom ćemo se pokloniti senima Crnjanskog i Njegoša, a pobednik Svetosavskog literarnog konkursa dobiće priliku da javno pročita svoj rad.

U najavi je i predstava o Dušku Radoviću, o čemu je tačno reč?

Profesorica Sanja Bajić, članovi Recitatorske i Dramske sekcije, profesor Mirko Kiselički i mea parvitas pripremamo program u čast nezaboravnog i jedinstvenog Duška Radovića, koji je pohađao našu školu. Program je sačinjen od njegovih pesama, „Muških i ženskih razgovora“ i aforizama kojima je godinama svakog jutra budio Beograđane. Učenice koje su sa profesoricom Borjanom Gavrilov Bolić đački život Duška Radovića približiće nam taj period (a "Deco, možete

14

Gymnasium misliti kakav je život kada je od kolevke pa do groba najlepše đačko doba“, rekao bi on, u svom prepoznatljivom maniru).

Rukovodilac ste recitatorske sekcije, koliko članova brojite? Šta učenici na vašoj sekciji imaju priliku da nauče i vide?

Broj članica Recitatorske sekcije varira. Čini mi se da ih, ovomomentalno, ima sedam veličanstvenih. Članove, nažalost, nemamo, ali im se nadamo. Znamo da čekamo, dakle, skovale smo plan koji je genijalan u svojoj jednostavnosti- čekaćemo i oni će sigurno doći. Tako je u pesmi, ergo mora biti tako!  Na Recitatorskoj sekciji možemo da uvidimo „Da i drugi gube glavu Osetivši da su bez oslonca U prostoru beskrajnom kao Ljudska duša.“ (Vojislav Karanović, „O čitanju poezije“) Učenici na sastancima Recitatorske sekcije čitaju i tumače poeziju, pripremaju se za javne nastupe, slušaju posredstvom interneta proslavljene recitatore, ali pre svega za kratko vreme spoznaju da pesma ne traži da bude shvaćena, već prihvaćena i da se čitaocu otvara koliko i on njoj.

Pesnik se ne obraća našem razumu, već duhu i ukoliko smo spremni da na poziv poezije odgovorimo iskrenošću, pred nama se otvara jedna sasvim nova dimenzija egzistencije. U pitanju je čista alhemija- pretvaranje peska vremena u zlatne sate posredstvom pesme. Pokušajte. Možete i sami, a ako vam potrebno društvo, nas ćete naći sredom, u pola osam, u učionici broj 23. U svakom slučaju, ne dozvolite da vam drugi „usred ovog rata koji sećanje briše“ odrežu vaše parče Slobode. „BRANITE SE! NAUČITE PESMU!“ Osnivač ste Kluba čitalaca, kako ste zamislili aktivnost kluba?

Klub čitalaca će se truditi da okupi sve one koji su danas dovoljno hrabri da se bave čitanjem, tim ekstremnim sportom koji traži od nas ozbiljne pripreme, koncentraciju, redovne treninge i vrhunsku kondiciju. Nije lako čitati lektiru. Od „Epa o Gilgamešu“ pa sve do „Stranca“ i „Hamleta“, tokom četiri godine, gimnazijalci, tako mladi, čitaju i raspravljaju o pitanjima života i smrti, o ubistvima i samoubistvima, o apsurdnosti ljudske egzistencije, o „biti ili ne biti“. Slažu tako naši učenici knjige u svojim, u glav(n)i(m) bibliotekama. A knjige teške! Deca pod njhovim teretom pognula svoje pametne glave, pa sebi, u slobodno vreme, u potrazi za nečim pitkjiim, biraju tzv. lako štivo. Nas, njihove profesore, interesuje šta je kod njih trenutno na meniju. Uostalom, ni mi na plaži i u vozu ne čitamo Homera, Šolohova i Tomasa Mana, već popularne pisce. Želeli bismo da razmenimo iskustva i knjige, da vidimo hoće li nam se čitalački putevi nekad negde u svetu književnog dela ukrstiti. Čak petoro profesora srpskog jezika i književnosti bilo je prisutno na decembarskom sastanku Kluba. Nas je bilo više nego naših učenika. Ovom prilikom blagodarim svojim kolegama na podršci i obećavam da ću za njih izraditi platinaste članske karte A vi ste, dragi učenici, propustili posebno veče. Ko vam je kriv! Pošto ne dođoste na sastanak, nikada nećete saznati ko je od nas bio okoreli romantik, ko je gutao ljubiće, ko jurio u krimićima ubice, ko je nad „Jadnicima“ bar jednom godišnje plakao, ko je, opet, mislio da je moderno čitati Disa (a sve to u davna pradavna vremena, takoreći u pluskvamperfektu, u doba kada bejasmo u godinama koje vi sada imate).

15

Gymnasium Pored brojnih sekcija i vanškolskih aktivnosti, kako volite da provodite slobodno vreme?

Koliko god da se pred kraj polugodišta trudim da sve pismene i kontrolne zadatke pregledam, ispostavi se da ih ima još. No, uskoro će raspust i konačno ću od Deda Mraza, nadam se, dobiti to toliko željeno Slobodno Vreme. A kada ga se dokopam, ima da ga čuvam samo za sebe, porodicu i prijatelje. Planiram da odem u pozorište i na neku dobru svirku. Jedva čekam da isprobam jedan egzotičan recept iz novina, da skrčkam to novo jelo i pozovem prijatelje (najhrabrije među njima) na degustaciju. Želim da se špaciram po gradu, skoknem do zavičaja, ali i da svako veče, tokom raspusta, kako kaže jedna moja draga koleginica, „ pred spavanje uzmem nekog književnika pod ruku i zajedno sa njim odem u krevet“, jer nema ničeg boljeg za dobar san od dobre knjige. Stefan Ristić, IV b

Élő tükör A kezemmel támasztom a fejem.

Kémia óra. Üres tekintettel meredek a tanárnőre, nem is hallom mit mond, teljesen máshol jár az eszem.

Rápillantok a kezemre, teljesen el van vörösödve.

Görcsösen szorítom a ceruzát, nagyon ideges vagyok. A tanárnő az imént feleltetett le, persze, hogy egyest kaptam. Tudtam, hogy eljön ez a nap, lelkileg felkészülhettem volna rá. Mindig lefeleltet egy embert az óra elején, hát persze, hogy az elsők között voltam. Hogy a esne a fejére a vetítő! Na jó, nem, senkinek nem kívánok ilyet. A nagy elmélkedéseimből csak Fedor zökkent ki. Eddig is hallottam,hogy morog valamit, de nem figyeltem rá. Most már lökdös is, elegem van!

-Hagyj már békén! –sziszegem neki.

Nem is annyira sziszegés volt, hangosabbra sikerült. Csalódottan néz rám, de nem érdekel.

Van nagyobb gondom is, mint pátyolgatni a lelki világát! Kémia egyes, anyáék biztos lehordanak, na meg az álmok... Hát igen, az álmok. Igazából a keret ugyanaz, csak a tartalom más. Hatalmas szürke szoba, nem is látom hol a mennyezet, sehol egy lámpa, mégis világos van. Az egész berendezését egy tükör képezi. Körülbelül embernagyságú. Mindig az az első képkocka, amire

16

Gymnasium emlékszem, hogy törökülésben ülök a tükör előtt. Beszélgetek a tükörképemmel, mindig másról.

Ugyanúgy néz ki, mint én, ugyanabban a ruhában van, a hangja is ugyanolyan. Én vagyok, és mégsem én vagyok. Nagyon furcsa álláspontjai vannak, mindig kifejti a véleményét, és megpróbál meggyőzni. Eleinte nagyon furcsa volt, soha nem szoktam emlékezni az álmaimra, de ezek valahogy mások. Szinte megélem őket, mindenre tisztán emlékszem. Minden éjszaka másról beszélünk. Volt már terítéken a lány téma, foci, de még a politika is. Olyan dolgokról szeretek vele a legjobban beszélgetni, mint a fasizmus, rasszizmus... Nagyon szépen beszél. Tarthatna beszédeket is, már ha igazi lenne. A barátomnak tekintem, de nem lesz ez igy jó... Mintha skizofrén lennék! Ébren töltött óráimban is erre szoktam gondolni. Nem beszéltem erről senkinek, nem merek. Mi van, ha tényleg skizofrén vagyok? Elvisznek egy agyturkászhoz, az meg jól begyógyszerez? Azt már nem! Inkább megpróbálom legyűrni én magam. Igen, az lenne a legjobb, ha meghívom Fedort egy kávéra, és elmesélem neki. Az órámra pillantok, mindjárt csengetnek. Nagyon helyes!

-Fed, eljössz velem meginni egy kávét?

-Hát, ha már te fizeted... De legyen inkább sör!

-Én benne vagyok. –mondom.

A söröm fele el is fogyott, mire befejeztem a mondókámat. Láttam rajta, hogy gondolkodik.

-Remélem nem csak szivatni akarsz! –mondja. – Ez elég furcsa.

-Hát igen. –bólogatok.

-Ilyenkor tudod uralni magad, vagy csak emlékszel rá?

-Lehet, hogy tudnám.

Simon Richárd 4.3

17

Gymnasium

PRAZNIČNA TRPEZA Sada dolazi vreme najlepših praznika u godini. Stiže nam zima, raspust, Nova godina, Božić i slave. U prošlom broju Gymnasiuma mogli smo pročitati nešto o Bazaru zdrave hrane koji je održan u našoj Gimnaziji, a i o zdravoj ishrani uopšteno. Ove praznike koji nam uskoro stižu tradicionalno prate raznorazne trpeze kojima se ne može odoleti.

Od davnina se kaže da nas preko zime ovaj hladan vazduh izmori, i da naše telo traži više hrane. Počinjemo na slavama naših prijatelja i kumova, na kojima se uvek nalazi bogata trpeza, a nastavljamo slaveći oba Božića.

Naravno, dan pre Božića je Badnji dan i Badnje veče. Na Badnji dan još uvek traje post, a ko ne posti bar bi taj dan trebalo. Trpeza treba da bude obilna iako je sve posno. Na stolu se obično nalazi riba spremljena na više načina, kod nas u Subotici se može videti i riblja čorba, pasulj, krompir, kupus, badnji kolač. Od slatkog tu je med koji se jede sa belim lukom, orasima, jabukom ili suvim šljivama, takođe i testo sa makom.

Na božićnoj trpezi obično se nalazi prasetina ili jagnjetina, mogu se videti i karađorđeve šnicle i meso više vrsta spremljeno narazličite načine, razne salate od mimoze, preko ruske i francuske, kukuruz salate, pa onda pečena paprika sa belim lukom, obično se jede i kompot od višanja, trešanja i bresaka kao prilog. Naravno, neizostavni su sarma, supa i domaći kolač. A na kraju se sve to zasladi kolačima: oblande, žerbo kocke, čupavci, keks torta, rolati…

Najvažnije je da je za trpezom srećna i radosna porodica.

Posle svih praznika i ovih obilnih trpeza čoveku jedino ostaje da se odmara. Za to služi raspust!

SREĆNI PRAZNICI! Milica Grujić, II a

18

Gymnasium

GRAD (Bitef teatar – Beograd na gostovanju u Subotici, 27.novembar 2013) Kako pisati o kulturi i umetnosti u zemlji u kojoj za kulturu i umetnost jedva da ko mari … Šta je kultura u zemlji u kojoj veliki broj ljudi živi ispod donje granice siromaštva ? … Gde se skrivaju kulturne tekovine proteklih generacija, kada dana, umesto pozorišta i muzeja, otvaramo narodne kuhinje? … Gde se u ovom “nevremenu” izgubio ČOVEK ?

To su pitanja koja su mi dobacivali svakim svojim, do perfekcije uvežbanim pokretom, članovi ansambla Bitef teatra u koreodrami GRAD. Još sam pod utiskom otuđenih pojedinaca koji kroz “grad” (čitaj: život) koračaju putanjama koje se mimoilaze sa putanjama drugih ljudskih bića.

Svi idu, poput mašine, oivičenom putanjom s leva na desno i s desna na levo, i tako do iznemoglog trzanja svakog telesnog damara, svakog od sedam igrača koliko ih je na sceni bilo.

Divno i zastrašujuće u isti mah … Priča o otuđenju kao načinu života u kome gazimo jedni po drugima, a da toga nismo svesni, umiremo, ili umiru drugi kraj nas, ali to prolazi nezapaženo.

Jesmo li ljudi uopšte ? Šta nam čine mediji? Pumpaju nas šundom najgore vrste (oprostite mi što gledam “Sulejmana Veličanstvenog” – toj seriji ne mogu da odolim), serviraju nam laži i obmane – devojka – plesačica na sceni je do potpunog izobličenja gurala pod majicu gomilu zgužvane novinske hartije. Tako i nas “oblikuju”, a zapravo deformišu, i nas, i stvarnost, mediji, oružje moćnije od nuklearnog, te stvarno ne znam što dižu toliku prašinu oko iranskog nuklearnog programa. Čovečanstvo neće uništiti nuklearne bombe, već otuđenost u kojoj zaboravljamo da postojimo samo onda kada mislimo o drugima, koliko i o sebi.

Apsolutno je božanstvena scena u kojoj jedna od plesačica pokušava da uspostavi komunikaciju sa drugom koja se, međutim, ponaša kao marioneta kojoj nameštaju ruke, noge, položaj tela, izraz lica – pa, da, mi smo se pretvorili u bića kojima trebaju tutori, bića nesposobna da sama misle i deluju, već za nas i umesto nas to čine drugi, političari, duhovni poglavari, učesnici reality-show programa “daleko bilo” i “pomeri se s mesta” … Ili ona scena u kojoj mladić koncem i iglom pokušava da zadrži uz sebe devojku koja ne ume i ne želi da se veže, ona mora dalje, svojim tegobnim putem kroz otuđeni svet, u potrazi za tajnom večnog – ili ovog običnog – života (još sam

19

Gymnasium pod utiskom obrađene lektire “Ep o Gilgamešu”) – osetila sam tugu, pomislivši : “Pa, mi više ne umemo da volimo …”

I, onda, za kraj, ipak optimizam … Poezija na sceni … SREĆU SE u tom surovom svetu dvoje, mladić u crnom odelu i devojka u beloj odeći, upoznaju se, isprve uplašeni, skeptični, pa slobodniji, tela im se prepliću, ruke i noge međusobno traže, oni se navikavaju jedno na drugo, plaše se da priznaju emocije, ali one vrcaju po nama u publici, jasne, divne, uzbudljive, i najzad se predaju onome što se zove – još uvek – LJUBAV ! Bravo, vičem iz publike, POBEDA …

Umetnost je učinila svoje, bila je opet avangarda i podigla je revoluciju, poziva nas da se otreznimo, da ustanemo protiv onoga što je suprotnost slobodi, dostojanstvu i čovečnosti … Ali, hoće li imati ko da pođe za njima – slutim da revolucije usamljenih boraca za čast i ljudskost, moraju biti osuđene na propast … Ili svi, ili ništa !

Lola Berta, I1

RASKRIŽJE Sredinom kolovoza naišli su veliki, teški oblaci… Donijeli su nam rujan i prve dane srednje škole. Na kraju osnovne škole došli smo na raskrižje koje je označilo veliku prekretnicu u našem životu. Trebali smo odlučiti kamo dalje ići? Mene je put odveo u gimnaziju i sada uredno pratim putokaz na toj cesti kako bih sigurno stigla do svojeg cilja. Doći u srednju školu znači postati samostalniji, ozbiljniji ali i bogatiji za još jedno iskustvo. Stekli smo nove prijatelje, profesore i predmete. Srednja škola se ne razlikuje puno od osnovne, istina je - ima više zadaće, i ozbiljnije se uči ali, svakako, to nije razlog za brigu.

Vjerujem da je u početku svima teže prilagoditi se novoj sredini, ali nakon par dana sve dođe na svoje mjesto. Veoma je važan timski rad, jer kada smo zajedno možemo više. Pomažemo jedni drugima jer je svatko dobar u nečemu. Također postoji veliki broj zanimljivih sekcija u koje se učenici mogu uključiti ukoliko su zainteresirani. Školovanje je puno uspona i padova, dobrih i loših stvari, ali koliko god se osjećamo slabo ili nam se činilo da je škola neosvojiva tvrđava samo treba nastaviti dalje jer ne postoje neosvojive tvrđave. Kao što se kaže, bogatstvo nije novac - on se troši.

Bogatstvo je znanje, tako nas srednja škola čini bogatijim iz dana u dan ukoliko smo svjesni toga.

20

Gymnasium Jer svi mi imamo različite životne želje i samo trebamo dobro razmisliti što ćemo sa svojim životom.

Maja Štetaković 4.f

Egy versszak Nyolc után tíz perccel születtem, akkor hoztak a világra, elmultam most már tizenöt éves és elfelejtettem, hogy kellek a világnak.

Bessenyei Bálint

A patak Vígan csordogáló patak kúszik fel spirál alakot öltve a mereven stabilizált hallgatag hegyre.

Igazán érdekes tempóban teszi, nem is gyors, nem is lassú. Mint aki siet valahova, de nem veszi a fáradságot ahhoz, hogy a megszokott tempójából kitörve egy minimális mértékben legalább szaporítsa lépteit. Nem mondható szélesnek, de keskenynek sem, talán egy húszas éveiben lévő élsportoló át tudná ugrani a maga két méteres lábaival, de más nem hiszem. A színe kicsit szürkés, de mintha helyenként vörös foltokkal törné meg a fény a vonagló szürkeséget. Ilyen a mi kis patakunk bizony.

Egy nap, hatalmas, fekete, igazán jóllakott esőcseppkatonát támadták meg őt. Ő csak folydogált, mint ahogy azt általában tenni szokta, a maga sem lassú, sem gyors módján. Valahogy ma mégis mintha nem a megszokott tempóját követné. Ahogy lepték el a parazita esőcseppek, ő egyre gyorsabban áramlott. Olykor ádáz harcot vívtak. Egy-két gyengébb vízmolekula nem is bírta a harcot, s a patakon meg-megcsillanó vörös foltok is sötétebbnek tűntek. Csatáztak hegyen, völgyön, dombokon. A cseppek csak estek, a patak csak gyorsult. A cseppek csak kövéredtek, s a patak csak feketébb lett. S így ment ez éveken át. Hiába volt csillogó, átütő napsütés, szelíd vagy ádáz játékot játszó szél, hurrikán vagy meteorhullás. Egyik nap ködfátyol borult erre a kietlen vidékké lett tájra. Ellepte a patakot, s benne minden gömbkatonát. Telt múlt az idő, és semmi sem változott. A fehér hangok nem távolodtak. Aztán hirtelen visító sötétség lepte el a fehérséget. Egyik pillanatról a

21

Gymnasium másikra történt, nem is tudom, hogy, de megtörtént. Néma zokogás tört fel a zord takaró alól.

Minden apró fűszál térdepelve hullott alá. Ismét hosszú idő telt el, kíméletlen végtelen idő.

Egyik nap a fehéren ragyogó napsugár végett vetett a sötétség rémuralmának. Elmúlt a zengő zokogás, a kietlen, végeláthatatlan sötétség. A fű újra felágaskodott a megszokott daliás kiállásához.

A mély, fehér köd is eloszlott. Nem maradt más, mint egy kiszáradt patak, mely nem csordogál többé, sem lassan, sem gyorsan.

Tikvicki Dóra 4.3

IZGUBLJENI SVIJET Nedavno sam uzela mali papir i nacrtala svoju viziju izgubljenog svijeta i stanje u kom se on trenutno nalazi. Kada su neki vidjeli taj komadić papira, počeli su se smijati i rekli su mi da ih crtež podsjeća na paukovu mrežu. On je doista nalikovao na nju. Za mene to uopće nije bila paukova mreža. Štoviše, dok mi oni nisu rekli da crtež liči na paukovu mrežu, to nisam ni primijetila. Rekli su mi da u crtežu ne vide ništa posebno i da ne razumiju kako ja u njemu vidim nešto sasvim dragoceno i jedinstveno. Znate zašto? Zato što svatko od nas gleda drukčije na ovaj svijet. To je isto kao i s mišljenjem – svatko ima drukčije mišljenje. Baš zbog toga je ovaj naš svijet zanimljiv, a tako izgubljen. Da nismo različiti bilo bi nam dosadno.

Kada me netko pita što za mene znači „izgubljeni svijet“, ja mu nacrtam taj crtež. On jeste neobičan i teško shvatljiv, ali to je moja vizija koju, naravno, pokušavam promijeniti. To nije za mene paukova mreža, niti nekakva rupa bez dna, jer su mnogi rekli da nalikuje i na jednu rupu bez dna. A možda je taj moj izgubljeni svijet rupa nakon koje dolaze dobre stvari, dobra vremena.

Možda je to znak koji dolazi u neko skorije vrijeme. Možda je to znak da mi, mladi, trebamo promijeniti svijet. Na kraju krajeva, na mladima svijet ostaje. Uostalom, trudimo se i dalje i pokušajmo promijeniti ovu moju skicu našeg svijeta.

Larisa Skenderović, 4. f

22

Gymnasium

Zimska noćna mora Svake godine, u decembru ili januaru, putujem u Malmo, u Švedsku, kako bih posetio svoju rodbinu koja tamo živi. Tamo dobijam priliku da učim drugi jezik (što ne znači da ga znam), menjam životnu sredinu, kao i da upoznajem nove, nekad čak i zanimljive ljude.

Jedan od mojih poznanika, moglo bi se reći i drug, visoki je, plavokosi i duhovit Šveđanin, po imenu Jokaim.

Pošto je uobičajeno vreme mog prebivanja u Švedskoj oko desetak dana, obuhvatajući prelazak iz stare u novu godinu, često se, sa društvom, šetam gradom i uporno tražim bilo kakav legalan izvor zabave. Događaj koji ću opisati odigrao se upravo kao rezultat jedne takve šetnje.

Bilo je to dva dana pre svečanog dočeka Nove godine. Jokaim i ja smo se zaputili u Triangeln (veliki šoping centar), kako bismo, uz veliki novogodišnji popust, pokupovali video igre koje smo hteli. Koliko god Šveđani voleli sneg, Jokaim ga je antipatisao, a baš tad je sneg padao najače u zadnje dve nedelje. Prolazeći kroz Trg kralja Gustava, umorni, odlučili smo da se odmorimo na najbližoj klupi. Posle minut-dva čišćenja oko dva metra snega koji se nakupio na toj klupi u periodu od dvadeset minuta, seli smo, i započeli priču. Jokaim nije obraćao mnogo pažnje dok je čistio svoju stranu klupe, stoga je on seo na tanak sloj snega. Nakon pet minuta priče, ustao je, žaleći se kako mu je hladno. Okrenuo se ka metalnoj klupi i očistio ono malo snega na njoj, koji nije već bio upijen u njegove pantalone. Seo je ponovo, a priča se nastavila, ovaj put, pošto nas je obojicu mrzelo da ustajemo, trajala je mnogo duže.

Smogli smo snage da se dignemo i zapravo odemo tamo gde smo krenuli pre sat i po vremena. Prvi sam ustao ja, a nakon mene Jokaim. Međutim, Jokaimovo ustajanje je pratio zvuk cepanja platna, koji je nekako bio glasniji od svog živog sveta oko nas. Jokaim je ponovo pao na klupu, a pošto je tvrdoglav kakav je, pre nego što sam shvatio šta se dešava, on se bacio unapred, sapleo se i pao licem prvo u sneg. Tada sam imao itekako zanimljiv prizor ispred sebe. Ispostavi se, ako nosiš odeću koja je mokra, i sačinjena od slabijeg materijala, a noseći je sedneš na metalnu klupu, tvoja odeća (u ovom slučaju pantalone) zamrznuće se i zalepiti za površinu klupe, i nećeš moći da ih odlepiš, a da ih pritom ne pokidaš. To je razlog zašto su se sada, ispred mene, kroz dve okrugle rupe na Jokaimovim pantalonama, jasno videle njegove “nadbutine”. Mislio sam da je primetio, ali ne pre dvoje prolaznika koji su u datom trenutku prolazili pored nas, i krenuli da se grohotom smeju. Jokaim, sad već crven od sramote, ustade na noge, ali kad je krenuo da opipa tačno mesto gde su mu pantalone poderane, zape za ni-dan-danas-ne-znam-šta, i ponovo pade u sneg dubok dvadeset centimetara, i to turom prvo. Posle mnogo psovki koje ne bih da prevodim na naš jezik, ustade i uputi mi pogled koji samo što nije vrištao:”Kući, SADA!”

23

Gymnasium Na putu do kuće, nekoliko puta se naslonio (ili sam ga ja “slučajno” gurnuo) na zamrznuti semafor. Krici koje je isputio u nekoliko prilika, nalik onima koje majmun ispušta u sezoni parenja, definitivno su privukli pažnju ljudi u okolini, i skoro izazvali infarkt jednoj starijoj gospođi, kojoj sam se kasnije izvinio. Mada, kako sreća ide na dve strane, jednu ulicu dalje od naše zgrade, u momentu čiste brilijancije i potpunom pažnjom posvećenom prostoru oko mene, naletim i ja na bodljikavu ogradu.

Vratili smo se u stan, on go na neprijatnim mestima, a ja u fronclama, s krvarećom desnom rukom.

Sutradan smo pošli u Triangeln. On u debelim pantalonama, ja u zavojima na desnoj ruci i tatinoj jakni. Nepotrebno je reći da nismo sedali na klupe.

Denis Dautović, I1

Levél – decemberi hóesésben Levél vagyok, a gimnázium előtt egy fán. A legszebb fának a legmagasabb pontján ülök.

Szeretem, amikor leshetem a tanulókat az ablakon keresztül. Van egy lány, aki mindig engem figyel. Mióta megérkezett a hideg idő, a hópelyhek miatt, nem látom tisztán a tantermet.

A szél felerősödik, attól félek, hogy leesek. Nem akarom elhagyni a fát. Segítségért kiáltok, de a lány még csak felém se néz. A hópelyhek egyre sűrűbben esnek. Eljött a legrosszabb pillanat, amitől tartottam.

Leváltam a fától. Egy szél felkap és a hópelyheket kerülgetve, elrepít messze a lánytól, a gimnáziumtól, az otthonomtól.

Lefelé pillantok: -Ennyi embert, ritkán lát egy levél! – mondom halkan.

Az emberek cammognak a nagy hóesésben, ajándékokkal felpakolva, ki-ki kisebb fenyőfával a hátán. Készülnek az ünnepekre. A szél enyhül. Hirtelen a karácsonyi vásár közepén találom magamat. Abban reménykedem, hogy megtalálom a lányt, aki az iskola ablakából bámult engem. A vásáron temérdek ajándék található! Ha nem jön egy újabb szél, teljesen belep a hó! Úgy látszik, a szél meghallotta a kívánságomat, és máris felrepít a magasba.

-Ó, micsoda szép fények, és az a karácsonyfa, gyönyörű! – kiáltom.

Nem hiszek a szememnek! Hiszen ott áll a lány!

-Szél! Azt parancsolm, hogy kövessük őt!

24

Gymnasium Hiába mondom, a szél nem ért engem. Minden erőmmel megpróbálom a szelet irányítani.

Sikertelenül.

Nagy hangzavarra lettem figyelmes. A szél egy domb közepén tesz le. A gyerekek szüleikkel szánkóznak, hóembert, és angyalkát készítenek. Szép látni, ahogy a családok karácsony közeledtével együtt vannak. Esteledik. Semmi esélyem megtalálni a lányt! A hó reggelre teljesen be fog lepni! A csillagok is megjelentek az égen.

Reggel lett. Egy ablakpárkányon találom magam. Nem értem, hogy kerülhettem ide, amikor tegnap este még a dombon hajtottam álomra a fejem. Benézek az ablakon. Ez lehetetlen! Biztos csak álmodom! Eljutottam a lány házához! Remélem sikerül bejutnom hozzá! Egy szürke cica ugrik fel a párkányra, tiszta hó volt a bajsza! Valaki közelít az ablakhoz. A macskát engedik be.

Kihasználva az alkalmat felpattanok a hátára, és már bent is vagyok. A lány éppen levelet ír a rokonainak. Beültem a karácsonyfa alá, és figyeltem a kis családot.

Elég kalandos életem volt. Viszont sikerült mindent elérnem, amit szerettem volna. Együtt töltöttem a karácsonyt a lánnyal, és ez számomra igen sokat jelent.

Szobonya Tamara, I.g

DEBATA O UMJETNOSTI Umjetnost nam dokazuje ono što ljudski razum ne može dokazati. Ona nadilazi znanost, pa i univerzum, objašnjava stvari i pojmove na toliko jednostavan način da je dovoljno samo zatvoriti oči ili pasti na koljena, ali je ipak smatrana otuđenim svijetom i preteškim štivom metafizike.

Sljedbenici umjetnosti smatrani su Alisama ili pronalazačima tople vode.

Koliko je to točno govori i činjenica da su u povijesti muzičari bili ništa drugo do obične sluge koje su zasluživale malo do nimalo pažnje za njihov talent i rad, osim u slučaju kada su potjecali iz uglednih, visokograđanskih obitelji.

Zasigurno je da se pojedine umjetnosti, u ovisnosti od predjela u kome živimo, vrjednuju više od drugih. Na primjer, talent pjevanja je na području bivše Jugoslavije (a i šire) već toliko izlapio da se više i ne smatra umjetnošću, u Kini bi najviše vrjednovali kreativne zanate ili slike itd.

Ipak, ono što je zajedničko svim umjetnicima i umjetničkim radovima, je da u posmatraču bude nekakve osjećaje. Svijet u kome živimo postao je toliko oštar da smo primorani stvarati jedino umjetnička djela koja bi prouzrokovala lijepe osjećaje, jer bi bilo što drugo bilo odbačeno kao ludorija, glupost ili skandalozitet. Stoga u Kini nećete vidjeti apstraktne slike Salvadora Dalija, niti ćete na Balkanu čuti muziku koja će vas podstaći na razmišljanje. Strah je ono što koči ljude da postanu umjetnici.

25

Gymnasium Ono što prave umjetničke duše razlikuje od ostalih ljudi ili robova normi, jest drugačija vizija o svijetu, time i drugačije razmišljanje i zaključci. Ono što prave umjetnike razlikuje od umjetničkih duša je to što će oni ta razmišljanja i zaključke zapravo pokušati iznijeti u svijet. I tu nastaju iskre, psovke i blokade – ljudi nisu spremni za istinu, drugačijost ili kreativnost. Druge pseudo-umjetnosti stvorile su zidove i norme oko njihovih glava i sve što mogu vidjeti je da se to što gledaju ne uklapa u već unaprijed određene cigle. Prvi i drugi put pokušat ćemo šarenim sprejevima iscrtati te zidove harizmatičnim, optimističnim i poučnim grafitima o životu u ljubavi, treći put ćemo odskakutati u Zemlju Čuda i nastaviti svoj ples po cvijeću.

Umjetnost je poput religije – ona ti ništa ne nameće (ili bar ne bi trebala nametati), ali se pogledi na svijet mijenjaju kada pustiš da te bar jedna od njenih zraka dotakne. I zapravo nije toliko teško. Pogrešno je mišljenje da postoje točni i netočni odgovori – sa umjetnošću postojiš samo ti i ti, i nitko drugi.

RATIŠTE ZA SLOBODU I DOBROTU Udahni me Osjeti kako ti kroz nozdrve prolazi metal Omiriši moju gorčinu, moje riječi i moj strah Osjeti u plućima sjeme moje neslobode Slučajno ću ti raskinuti bronhije sabljama.

Pojedi me Osjeti na jeziku bockanje i šamare moje prošlosti Okusi moju nesreću i moju patnju, moj nemir Zastaću ti u grlu poput kockaste knedle Isjeći ti jednjak rubovima svoje ljubavi.

Zgazi me.

Osjetićeš kako sam mekan i kako me gotovo i nema Tvoja cipela nastaviće gaz ulicom trijumfalno Osjetićeš pamuk i ljepotu pod svojim prstima I vidjet ćeš jednu belu fleku na asfaltu.

Ivan Kovač, 4. f

26

Gymnasium

Prof: „Šta se dobija kada se spoje muška i ženska polna ćelija?“ Učenik: „Aluvijalna ravan.“ ∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞ Prof: „Koji deo biljke ne voli vodu?“ Učenik: „Suncokret.“ ∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞ Prof: „Ko je doneo pismo Slovenima?“ Učenik: „Romeo i Julija.“ ∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞ Prof: „Najstarija vrsta epike je?“ Učenik: „Lirika!“ ∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞ Prof: „Šta vrši taj minus tamo? Sabira, oduzima, množi ili deli?“ Učenik: „Vrši pasivno mirovanje.“ ∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞ Prof: „Vidiš da možeš da se suzdržiš?“ Učenik: „Ma, ne mogu, nego se suzdržavam.“ ∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞ Učenik: „Koncert je dijalog između soliste i hora.“ ∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞ Prof: „Šta su slobodni radikali?“ Učenik: „Pripadnici Radikalne stranke koji nisu u zatvoru.“ ∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞∞ Prof: „Je l' vi čujete da ja ne čujem?!“

27

Gymnasium

28