MOGUL 4 by MOGUL

ISSN 2334-7546

LIFESTYLE MAGAZINE 路 No.4 WWW.MOGULLINE.COM

mogul music BLONDIE - NOVO OSVAJANJE SVETA mogul auto JAGUAR C-X75 HIBRID mogul garden RAPSODIJA RAZIGRANIH KAPLJICA

mogul history SANREMO - SAN KOJI TRAJE

OGLEDALO VAŠEG UKUSA Dostupno samo u odabranim mestima

Distributer sa ekskluzivnim pravom zastupanja za Balkan, Austriju, Italiju i Švajcarsku: „Uniloft Balkans Limited“ d.o.o. Gardoška 13a, Beograd, kontakt telefon: +381 69 707 123 www.ivantheterriblevodka.com

foto: Tamara AntonoviÄ&#x2021;

word

SOUND AND VISION U prethodnom broju pričali smo o fotografiji, a logičan sled za temu ovog, četvrtog, broja jeste MUZIKA. Čuveni britanski dirigent Leopold Stokovski jednom je rekao: „Slikar svoje misli slika na platnu, muzičar slika svoje slike u tišini”.

pravo tom idejom rukovodila se naša autorka Nataša Krstić pišući na temu povezanosti slike i zvuka. Muzika i slika imaju isto izvorište - umetničko nadahnuće, a njihovim spajanjem rađa se beskrajno prostranstvo puno čarobnih impresija koje životu čoveka daju smisao, šarm, lepotu... Svako od nas, bez obzira na to čime se bavi, traži inspiraciju u svom životu. Neki ljudi kažu da je inspiracija svuda oko nas. Za mnoge stvaraoce, ma kojom umetnošću se bavili, muzika je alfa i omega svake njihove kreacije, krila koja ih nose do nestvarnih

nepoznatu osobu, koja se našla kraj nas, a koja oseća isto kao i mi, odjednom učini poznatom, bliskom i dragom. Početne strane broja koji je pred vama posvetili smo slici. Uradili smo modni editorijal koji je fotografisao naš najbolji modni fotograf Nenad Marjanović. Pred objektivom njegovog aparata našle su se dve predivne dame našeg porekla, a svetskog glasa: Dragana Kunjadić Kapasa, žena koja je u modelingu ostavila poseban trag i to u visokoj modi i njena kćerka Ana Luisa Kapasa. Prelepa Dragana bila je muza Džonu Galijanu. Lično je, specijalno za nju, kreirao

visina i otvaraju nove vidike. Svaki ritam, svaki ton i takt daju treptaj našem telu, udahnjuju mu život i lepotu postojanja. Koliko puta smo se u životu obradovali kada bismo čuli tonove neke poznate dobre pesme. Ekipa našeg magazina je tako u Grand Casinu uz fenomenalni bend MATT BIANCO i pesmu Sunshine Day uživala u buđenju sećanja na prošla vremena, zavodljivo pomeranje ramena i kukova. Muzika i zvuk imaju tu čudesnu moć da čoveka u momentu odvedu na predivne destinacije, probude emocije i da

i haljinu o kojoj svaka žena sanja – venčanicu. Gospodin Đorđo Armani nije se libio da ako zatreba samo za nju pošalje privatni avion da bi Dragana došla na mesto snimanja. Svojim šarmom i lepotom osvojila je i srce kreatora Enia Kapase jednog od vodećih modnih kreatora danas i vlasnika i osnivača modne kuće COSTUME NACIONAL. Žive u srećnoj zajednici sa dvoje prelepe i talentovane dece. Njihova kćerka Ana Luisa uveliko je zakoračila u svet sedme umetnosti i zaigrala u filmu “Velika lepota” koji je

dobitnik mnogobrojnih svetskih priznanja. Celo fotografisanje održalo se na Senjaku u predivnom ambijentu konzulata Indije i još jednom koristimo priliku da ljubaznim domaćinima u ime cele ekipe zahvalimo što su nam izašli u susret. Bez njihovog enetrijera naš editorijal ne bi bio ni približno tako lep. Nenad Marjanović nas, takođe, kroz druga dva editorijala vodi u dva prelepa grada. Jedan je mistična Peruđa puna prelepe arhitekture iz bogate istorije. Drugi je Šangaj, grad savremene arhitekture, posebne energije i lepote različitosti. Muškarcima pripadnicima tri generacije posvetili smo posebnu pažnju kroz modni editorijal pun raznorodnih stajlinga prilagođenih različitom životnim stilovima, dobima, profesijama i svakodnevnim aktivnostima pripadnika jačeg pola. Mladi fotograf Stefan Laković i modeli Gagi, Dejan i Luka zaslužuju sve pohvale što ovaj editorijal izgleda tako lepo i profesionalno. Kroz muzički vremeplov, vraćamo se u razdragane i bleštave sedamdesete i osamdesete čiji je jedan od najblistavijih predstavnika na svetskoj muzičkj sceni Debora Hari i bend BLONDIE. I kada je preporuka knjige u pitanju, ostajemo verni našoj temi - muzici i od srca preporučujemo autora Ivana Ivačkovića i knjigu “Kako smo propevali - Jugoslavija i njena muzika”. Ova uzbudljiva i nostalgična knjiga o pesmama i pločama koje su nam menjale život budi sećanja i pruža uvid u našu prošlost iz drugačijeg, muzičkog, ugla. Za kraj, preporučujemo fotografije sa event -a koji se održao u prostoru HOUSE OF ART, čiji je vlasnik naš veliki prijatelj i neprevaziđeni umetnik, muzičar Oliver Mandić. Nekad perjanik novog muzičkog izraza, Oliver Mandić je i danas inspiracija za mnoge umetnike i stvaraoce između ostalog i zato što je umeo da spoji te dve prekrasne “boje” koje svetu i životu daju smisao - muziku i sliku. Urednici: Slobodan Bata Spasojević Dragoljub Gagi Jovanović

lifestyle magazine . No.4 mogul word mogul interview mogul editorijal mogul fashion mogul editorial mogul review mogul music mogul artist mogul intermezzo mogul book mogul editorial mogul intermezzo mogul auto mogul trend mogul intermezzo mogul trend mogul architecture mogul home mogul garden mogul editorial mogul history mogul art mogul editorial mogul art mogul story mogul event

6 8 12 34 46 60 64 70 73 74 75 76 85 86 90 92 95 96 98 100 108 116 126 132 140 150 154 166 170 176

Sound And Vision The International Women’s Club Of Belgrade: Building Long-Lasting Human Bridges In Serbia La Grande Bellezza Ikone modnog stila A Girl From Shanghai Sound And Vision Blondie: Novo osvajanje sveta Wandern pijaniste Borisa Radulovića Otherworldly Sound: Pleyel Piano By Peugeot Design Lab Audeze Pushes The Audio Envelope With Its Latest Headphones Kako smo propevali - Jugoslavija i njena muzika All Day Long Johnnie Walker Strikes Gold - Again Ekologičan prestiž: Jaguar C-X75 Hibrid Kućni fithes: Da Ili ne? Ivan Maksimović - Maksa: Snowboard kao stil života Gotta Have It: Louis Vuitton Tambour Blue Autorska prava Advokatura u izgradnji objekata Ekskluzivna zgrada u ulici Serdar Jola br. 20 u Beogradu: Pametna kuća Za 21. vek Minimalizam u enterijeru Villa D'este, Tivoli: Rapsodija vodenih kapljica Ivana Pilja: Pop stars & chic Whiter Shade Of Pale Sanremo: San koji traje Barnard Rives Vibrazioni a Perugia Kameni vrtovi Dejana Stepanovića Slika dana - Vesna Vukajlović Mogul Event, House of Art, Belgrade, March 2014.

interview

The International Women’s Club of Belgrade

building long-lasting human bridges in Serbia Mrs. Smerechuk IS involved in the activities of one of the most successful international non-profit organizations in the country: the International Women’s Club of Belgrade, most commonly referred to as the IWC. Her experience in this organization has helped her enjoy her time in Serbia while working hard connecting people, supporting humanitarian charity projects and collecting money donations to help those most in need. story by Elena Todor (USA), Secretary and Board Member of the IWC, photo: Vesna Lavrnja, Elena Baldanova, Đorđije Stajkić

rs. Oksana Smerechuk (Canada) is the President of the Belgrade chapter of the IWC. She arrived in Belgrade in 2011 accompanying her husband, His Excellency Canadian Ambassador Mr Roman Waschuk, as he took up his post in the capital representing Canada in Serbia, Macedonia and Montenegro. A linguist by profession, Mrs. Smerechuk soon got involved in the activities of one of the most successful international non-profit organizations in the country: the International Women’s Club of Belgrade, most commonly referred to as the IWC. Her experience in this organization has helped her enjoy her time in Serbia while working hard connecting people, supporting humanitarian charity projects and collecting money donations to help those most in need. The IWC has become also an invaluable link to other foreign women residing in Belgrade with whom Mrs. Smerechuk has come to develop a solid friendship. The IWC has indeed become a very important tool for foreign and local women alike, building long-lasting human bridges in Serbia.

The IWC and its origins The International Women’s Club (IWC) of Belgrade was founded a decade ago as a non-profit NGO, becoming a venue for foreign women temporarily residing in Belgrade to interact, share experiences and raise funds to support local humanitarian and community projects in Serbia. Currently, the IWC membership includes 215 women from 48 countries. Some have come as spouses of diplomatic staff serving in Belgrade, such as Mrs. Smerechuk. Other women have arrived in Serbia as professionals developing their careers here. Others happen to reside in Belgrade for different reasons and wanted to become part of the international community in town. For their own part, most of the Serbian women involved with the IWC have an international background or simply want to

share their life experience with other others from all over the world. The IWC Charity Bazaar One of the main IWC events during the year is the annual Charity Bazaar that takes place in winter. Held in December 2013 in Hall 2 at the Belgrade Fair, the 13th IWC Charity Bazaar counted with the participation of 48 countries and various organizations. Around 6.000 visitors came to the IWC Bazaar and more than 130.000 Euros were collected to fund charity projects in 2014. For many countries, the Bazaar is an opportunity to display and sell typical national items, such as food, traditional artifacts or a mixture of both. The national booths where the countries showcase their goods are mostly sponsored by embassies and run by IWC booth coordinators supported by groups of volunteers.The annual IWC Charity Bazaar has become one of the largest annual fundraisers in Belgrade. Its proceeds are used by the IWC for various charity projects, which are carefully selected and monitored by the organization’s Charity Committee. These projects aim to help the most vulnerable population groups in Serbia: among others, the elderly, the handicapped, homeless children, victims of human trafficking and victims of gender violence.

interview

How was your first impression upon arrival in Belgrade and how did you connect with the IWC? We arrived in Belgrade in August 2011, in time for the dry, searing heat in that September, and I felt immediately transported to the hot summers of my childhood in Australia. At first I spent my time walking the city and was impressed by the fusion of cultures in Belgrade’s architecture: the Turkish influence in its oldest houses “balkanskog stila”, the central-European feel of certain Austro-Hungarian streets, the socialist eastern European feel of Yugoslav-era buildings and definitely the presence of modern Europe in the newest buildings: all evidence of the history that Belgrade has been through. The openness of people I talked to on the street and their acceptance of a foreigner speaking Serbian made me feel welcome. I found out about the IWC through my embassy and joining the IWC was an obvious choice, as it is a way to meet people, make friends, and to get to know Belgrade. Had you had a working relation with IWCs in other capitals of the world? In each of our previous postings (Moscow, Kyiv, Berlin) I experienced the local clubs for expats and diplomats, which were quite different because of the nature of each city and the nature of the expat community. For example, when we moved to Kyiv, it was only a few years after the declaration of independence and the IWC was only just being founded. In Berlin, on the other hand, the foreign community is so huge that there are several similar clubs, including a well-established club with 400 members simply for the spouses of diplomats. Our Belgrade club is also uniquely adapted to the interests of the international community in this city – for example I cannot think of any IWCs in other cities that organize a Charity Bazaar on the scale that we do here.

"During the few years that I have spent in Serbia I have had the opportunity to meet many people from different walks of life, who are talented, hard-working and who develop new ideas and try to improve on things. I am certain that Serbia deserves a good future."

photo at the top of the page and on the page 8: Oksana Smerechuk from Canada the President of the Belgrade chapter of the International Women's Club

What are the most challenging and the most enriching parts of working with women from so many national and professional backgrounds? When organizing events or speaking to women in the IWC, I try to ensure that no nationality feels excluded. We try to be accessible and open to everyone and keep providing interesting activities. On the other hand, as I get to know more of our membership through my work, I find I am always learning something new from their experiences. I find myself constantly impressed by the international pool of talent that we have – lawyers, scientists, journalists, businesswomen, entrepreneurs. And on top of that we have people with lots of enthusiasm willing to contribute in order to make a volunteer organization work or to work for charity. Do you feel that Belgradians showed interest in the 2013 IWC Bazaar? More or less than other years? I feel that awareness and interest in the IWC Charity Bazaar is increasing with every year among Belgradians, as evidenced by the fact that approximately 6.000 people visited our last Charity Bazaar. The number of participating countries and the total num-

interview

ber of volunteers increased as well. I think we can even say that we are becoming a Belgrade tradition. How is the relation of the IWC with other international and local institutions? Through our charity work we build bridges on the local level. From our Charity Committee, we make links to a number of local charitable organizations, who in turn help underprivileged groups in Serbia. This is a valuable opportunity for our members to do volunteer work together with locals and thus to become better acquainted with Serbia – despite any language barriers that they may have. On the other hand, I can see that through our presence we are also building bridges within the international community. Our annual Charity Bazaar would not be possible without the support of so many embassies, who with their volunteers, come together as a large international team to bring about this event. This is a humanitarian fundraising project on which the diplomatic community and international business community work together.

What is the image Canadians have of Serbia today? According to you, has Serbia improved its standing in the eyes of the world in the last years? Serbia is relatively unfamiliar in Canada today and not particularly known as a tourist destination either. However, many Canadians do know something of Serbia through their daily contact with Serb-Canadians, who are neighbours or colleagues, hard-working citizens, living in many major cities, well-integrated into the Canadian community. During the few years that I have spent in Serbia I have had the opportunity to meet many people from different walks of life, who are talented, hard-working and who develop new ideas and try to improve on things. I am certain that Serbia deserves a good future.

photo below: IWC Board - from left to right: photo showing Mrs. Smerechuk speaking at the IWC Bazaar 2013 in Belgrade Ann Pesic (Ireland), Liliana Imamovic (USA), Barbara Bornemann (Germany), Odilia Stokvis (the Netherlands), Beatrice Grozdanic (Austria), Djordjije Stajkic (Manager of the Klub Knjizevnika), Laura Helmke-Long (USA), Oksana Smerechuk (Canada) and Elena Todor (USA). - at Klub Knjizevnika; photo at the bottom of the page: showing Gitte Bundgaard Lauritzen at the IWC Bazaar

Is the IWC attracting more women year by year? Do these ladies all share a specifically similar background? Each year we are pleasantly surprised to find that the numbers of members are growing.Something that all our members have in common is the experience of living as an expat in another country at some stage in their lives. When a person changes countries it is really important to re-establish social networks, to find people to talk to in your own language and to make friends in order to become oriented and feel comfortable in the new environment. People who have had to pull up roots several times because of international career demands find the IWC invaluable as a meeting place and an environment where they are quickly accepted. What is for you the best part of living in Belgrade? And the hardest part? Coming from Canada, I find that the best part of living in Belgrade is that it is a right-sized European city. It is large enough to lead a vibrant life of its own and to have a range of places to discover, yet it’s not too big – most places are easily accessible by public transport, and the centre, with all its cultural amenities is relatively compact and walkable. However from the perspective of a newcomer I find that the most frustrating part is becoming oriented on streets where the street signs are invisible – either poorly placed or simply not there. I don’t mind using the classic solution: which is to ask someone, but I still wish for more signs. What shall you miss from Belgrade when you return to Canada with your husband? The good strong coffee and the “kafana lifestyle”. Unfortunately, this is a genre not very well developed in Canada – perhaps the climate has something to do with it!

Photography: nenad marjanoviĆ Styling: Bata Spasojević - INDIVIDUAL stylist's assistant: Stevan SinĐeliĆ, make up: Danijela Varda, hair: DuŠka Bogataj i Aleksandar MarkoviĆ AD & AMBO ARS, location: Konzulat Indije, beograd MODELS: Dragana KunjadiĆ Capasa, Anna Luisa Capasa

Dragana: haljina Versace, ogrtaÄ? SBS Individual, Anna: SBS Individual

Dragana: Haljina Dear Lou, cipele Prada (Circolo Privato) Anna: haljina Versace, cipele Costume National, šešir SBS Individual

Dragana: haljina Doda Komad, cipele Prada (Circolo Privato) na desnoj strani - Anna: haljina Dear Lou,cipele Prada (Circolo Privato)

Dragana: Doda Komad, Pantalone Boss na desnoj strani - Dragana: haljina Boss , cipele Boss, torba SBS Individual

Anna: sako Boss Dragana: sako Boss, suknja Danijela GliĹĄiÄ&#x2021; na desnoj strani Anna: sako Boss, majica i suknja Michael Kors, cipele Frateli Roseti

Dragana: haljina Versace, ogrtaÄ? SBS Individual, cipele Costume National Anna: haljina SBS Individual, cipele Costume National

Anna: tunika Costume National, pantalone Michael Kors, cipele Costume National

Dragana: ko탑na haljina Costume National, sako Versace, cipele Prada (Circolo Privato)

Dragana: ešarpa Boss, jakna RUTZOU, pantalone SBS Individual, cipele Boss, na desnoj strani Dragana: Dear Lou

na levoj strani Anna: bluza Costume National, pantalone SBS Individual, cipele Prada (Circolo Privato) Anna: Haljina Versace, prsluk Costume National

fashion

IKONE MODNE KULTURE tekst: Milica D. Jovanović

storija mode je istorija samih dizajnera. Svaki od njih zapamćen je po najboljoj inovaciji ili novom stilu koji je uneo u svet mode. Ko može pomisliti na Šanel (Chanel), a da ne pomisli na No.5 parfem, ili na Fortunija (Mariano Fortuny) bez njegove „Delfos“ haljine, ili na Živanšija (Givenchy) bez njegovih „vrećastih“ haljina? Meri Kuant (Mary Quant) će uvek biti povezana sa mini suknjama, kao i Pjer Karden (Pierre Cardin) sa „maksi“ suknjama, a Hermez (Hermès) sa maramama i torbama. Kao što je glamur sinonim za Valentina (Valentino Garavani), Balensiaga (Balenciaga) i Džejmsa (Charles James), neobavezan stil oblačenja je bitan deo Armanijevog (Armani) i Lorenovog (Lauren) dizajna. Kako možemo i da pomislimo na džins, a da se ne setimo Levisa (Levi's), ili na muški donji veš bez Kelvina Klajna (Calvin Klein)? Fantazija je sinonim za egzotičnog Poarea (Paul Poiret), teatralnog Galijana (Galliano) i raskošne kreacije Triesijevih šešira (Philip Treacy), dok su tradicija i dugovečnost glavni nosioci Kartijeovog (Cartier) nakita, Karla Lagerfelda (Karl Lagerfeld) i modne kuće Puči (Pucci). Moda je uvek bila proizvod svog vremena i mora biti sagledana u širem kulturalnom kontekstu. Ovaj kontekst podrazumeva različite dizajnerske etničke i socijalne pozadine, promenu socijalnih običaja i stavova, tehnološka napredovanja, kao i uticaj ekonomskih i političkih događaja na modne trendove. Tokom godina, pojavljivali su se mnogi dizajneri čiji je rad prkosio klasifikaciji. To su oni koji su bili pioniri novih stilova, tehnika i ideja u vezi sa modom - drugim rečima, oni su prekršili tradiciju, razbili konvencije i ponudili odevanje koje ranije ne bi bilo smatrano ozbiljnim. Ovi dizajneri bili su inovatori u oblasti materijala, izazivali su konvencije svakodnevnog društva svog vremena, i osvajali novi teren svojim inspirativnim dizajnom.

fashion

Paul Poiret foto: The Metropolitan Museum of Art, New York Oslobodio je žene od ograničenosti korseta, doveo je orijentalni sjaj u parisku modu upoznajući je sa haremskim pantalonama, širokim abažur tunikama i rubovima koji su ukrašeni resama. Njegovi odevni predmeti od bogato vezenih materijala, blistavog brokata, obavijeni u krzno sa luksuzno orijentalnom tematikom doneli su elemente fantazije i egzotike u svet visoke mode koja do tad nije bila viđena. Puare je video sebe kao umetnika i genija; često je bio obučen u bogato obojene ogrtače i dekorativne turbane. Njegova žena je bila njegov prvi model, a njegovi odevni predmeti stvorili su ideal sofisticiranog luksuza. Svojim odevnim pred-

metima, koji su namerno bili ležernog, komotnog kroja, doprineo je ukidanju korseta, ali je želeo da tu činjenicu sakrije od javnosti, jer je imala štetan efekat na trgovinu veša u prvoj deceniji dvadesetog veka. Pariska privredna komora pokušala je da ga zaustavi i odvrati od ovog “slobodnog, oslobođenog okova“ pravca u modi, jer se, između ostalog, smatrao nemoralnim. Puareovi doprinosi modi su veliki, neki od njih su to što je bio prvi dizajner koji je predstavio “V” izrez za dnevnu garderobu, uveo sito-štampu na tekstilu i lansirao seriju egzotičnih parfema pod nazivom “La Parfumerie Rosine”. Bio je inovativan i u marketingu svoje kolekcije

gore: kaput iz 1911. god. kolekcija Metropoliten muzeja. Uzorak na tekstilu kreirao je čuveni francuski slikar Pol Difi (pliš, krzno, svila i pozlaćeni metal); desno: modna ilustracija Žorža Barbijea sa Poareovim kreacijama iz 1921. godine.

tako što je angažovao vrhunske ilustratore u Parizu da naprave seriju stilizovanih crteža kako bi promovisao svoj rad. Godine 1913, Puare je otputovao za Ameriku sa svojih pet modela, koji su bili prikazani na modnim revijama u robnim kućama po celoj zemlji. U cilju da razvije tržište u Americi, dizajnirao je liniju odeće koja bi odgovarala američkoj ženi. Uprkos ovome, shvatio je da je nemoguće sprečiti nelegalno kopiranje njegove odeće; kao i ostali, postao je žrtva širokog sistema modne piraterije, dok je Njujork postajao internacionalni centar ready-to-wear modne proizvodnje.

fashion

Mariano Fortuny foto: thefashionspot.com, vintagetextile.com, The Metropolitan Museum of Art Rođen je 1871. godine u Španiji, oživeo je drevnu formu klasičnog dizajna. Inspirisan ljubavlju prema orijentalnom i traganju za savršenstvom, Fortuni je oživeo drevnu tehniku ručnog plisiranja kako bi napravio svoju prvu plisiranu haljinu “Delphos” 1907. godine. Haljina je reflektovala klasičnu eleganciju koja je podsećala na drevna vremena. Fortuni je studirao umetnost i okrenuo se tekstilnom dizajnu po tradiciji svog oca. U svom italijanskom studiju, eksperimentisao je sa ručnim štampanjem metalik boja na somotu i svili, kako bi stvorio efekat brokata i tapiserije. Prvo je napravio “Knossos” svilenu maramu 1906. godine, koja je

bila dekorisana jednostavnim geometrijskim šarama i dizajnirana za igračice u pozorištu da obmotaju telo. Proširio je tekstilni dizajn na pravljenje odevnih predmeta, ignorišući konstantne stilske promene koje su diktirali “hirovi” pariske mode. Ručno je plisirao svoje komade koristeći finu prozračnu svilu na način na koji su to radili stari Grci. Njegove “Delphos” haljine bile su skladištene na poseban način kako bi plisiri bili netaknuti. Napravio je mnogo varijacija ovakvih haljina bez korseta koristeći različite materijale, kombinujući ih sa unikatnim somotskim jaknama i ogrtačima koji su bili veoma komotni. Uvek je održavao tradiciju visoke mode;

sav njegov rad bio je ručno šiven. Njegova etiketa, okruglo parče svile, ručno štampana u zlatnoj metalik boji, bila je prišivena na postavu svakog odevnog predmeta. Njegove tehnike su zahtevale naporan i dugotrajan rad, jer je svaki komad bio umetnička forma. Na prelazu u novi vek, The Parisian Exposition prikazao je novi oblik ležerne garderobe, dizajnirane za nošenje u intimnom okruženju kod kuće. Ove “tea-gowns” bile su prihvaćene od strane žena visokog društva jer su viđene kao konačni luksuz; najlepše primere dizajnirali su Fortuni i Medlin Vione. Bilo je potrebno 20 godina da se prihvate kao svečana garderoba i nose u javnosti.

s leva na desno: dva detalja tekstilnih uzoraka sa haljina, Marijanijev svileni kaftan oivičen kuglicama od venecijanskog stakla sa uzorkom inspirisanim persijskim motivima iz 1920. god, detalj „Delfos“ haljine iz Metropoliten muzeja.

fashion

Edward Molineux foto: Edward Steichen, The Metropolitan Museum of Art, New York

Edvard Moline (Edward Molineux) rođen 1891. godine u Engleskoj, fotografisao je svoje haljine u raskošnoj sredini – u enterijerima dobro poznatih kuća ili pored draperijama prekrivenim luksuznih motornih vozila. Tokom 1930. postao je poznat kao dizajner koji je obeležio izgled. Moline je bio gospodar elegancije. Njegova garderoba reflektovala je osećaj savršenog ukusa i modni novinari su imali poteškoće dok su pisali o njegovim komadima, jer nije bilo ničega razmetljivog, preteranog ili nekonvencionalnog. Dizajnirao je za kraljevstvo, Holivud, pozorište, i film. Bio je poznat po liniji donjeg veša, šešira i parfema, kao i po uživanju u korišćenju

krzna. Retko je koristio draperije i preferirao je izgled moderne sofisticiranosti. Komad koji mu je naročito doneo slavu jeste bela satenska večernja haljina lake elegancije, koja je postala silueta ženske figure tridesetih godina. Njegovi kompleti razlikovali su se od Šanelovih (Chanel) ili Vioninih (Vionnet) po tome što nisu imali komplikovani kroj: više je voleo jednostavan stil revera, kragni i manžetni; svi funkcionalni ili strukturalni detalji bili su diskretno sakriveni. Godine 1937. njegove haljine smatrane su za najromantičnije haljine u Parizu. Zbog univerzalnosti svojih komada, njegova garderoba postala je glavni predmet u svakom modnom ženskom orma-

ru. Tokom Drugog svetskog rata, Moline se vratio u Britaniju, gde je dizajnirao prototipe za masovnu proizvodnju odeće. Komadi su bili jednostavni i funkcionalni, dobro dizajnirani i verovatno jedini dobro konstruisani modni komadi koji su bili dostupni radničkoj klasi. Kada se Moline vratio u svoj salon u Parizu, saznao je da je bombardovan tokom rata i da je mali broj njegovih dizajna bio sačuvan.

gore: fotografija Edvarda Stajhena 1931. god; desno: sintetička večernja haljina iz 1935. godine, i večernji svileni ansambl iz kolekcije jesen / zima 1950 - 1951. godine.

fashion

Jeanne Marie Lanvin foto: Musée Galliera - Musée de la Mode, Paris, The Metropolitan Museum of Art Žan Mari Lanven rođena 1867. godine u Francuskoj, započela je svoj posao modiskinje 1890. godine. Žensku garderobu je predstavila 1909. godine, a za njom je usledila muška kolekcija 1926. Nakon rođenja svoje kćerke, Mari-Blanš (Marie-Blanche), bila je inspirisana da pravi dečiju garderobu, što je značilo da je modna kuća Lanven bila jedina dizajnerska kuća za celu porodicu. Inspirisana svojom obimnom umetničkom kolekcijom, uključujući radove Odiona Reduna (Odilon Redon) i Ogista Renoara (Auguste Renoir), kao i ličnom arhivom kostima koja je sadržala komade od 1848. do 1925. godine, njen dizajn reflektovao je njene in-

Lanven plava (Lanvin blue) je prvobitno tenzivne, ženstvene preferencije. Prvi uspeh ove modne kuće bila je “chemise” košulja- izvedena iz srednjovekovnog plavog vitraža haljina, dizajnirana pre rata. Njena sledeća koji je mogao da se vidi na crkvenim prozovelika inovacija “robe de style” (stilski ogr- rima. Dekoracija i šara na njenim tkaninama tač), je adaptacije pannier haljine iz 18. veka. - vez, aplikacije i nizanje perli - postali su kaPredstavljena 1920. godine, bila je proizve- rakteristika njenog rada. Luksuzne materijadena od različitih materijala: svilenog tafta, le uvozila je sa Istoka. Njeni slavni klijenti somota, metalik čipke sa organdin šifonom. bili su Engleska Princeza, kraljice Italije i Modna kuća Lanven izbacila je brojne par- Rumunije, Meri Pikford (Mary Pickford), feme uključujuci “My Sin” (1925) i “Arpeg” Marlen Ditrih (Marlene Dietrich), Ivon Prantemp (Yvonne Printemps) i pesnikinja Ana (1927. i ponovo ga je uvela 1994). Omiljeni mirisi Rite Hejvort (Rita Hayworth) i Prin- du Nuaij (Anna de Noailles). Pošto je bila diceze Dajane (Princess Diana) i danas su veo- zajner visoke mode, njena kuća nije lansirala ma popularni. Lanven je postala legendarna ready-to-wear garderobu do 1982. godine, a zbog svog osećaja za boju; njena čuvena linija visoke mode je prekinuta 1992. godine.

levo: modna ilustracija Žan Mari Lanven iz 1926. godine; gore: kaput od vune i pamuka, kolekcija proleće / leto 1927. godine iz kolekcije Metropoliten muzeja.

fashion

Charles James foto: The Chicago History Museum, The Metropolitan Museum of Art, New York Rođen je 1906. godine u Engleskoj, stvorio je odeću divne složenosti i skulpturalne lepote. Iako je rođen u Engleskoj, Čarls Džejms se smatra jednim od najvećih američkih dizajnera. Njegova odeća poznata je po zapanjujućoj lepoti, kompleksnosti i korišćenju luksuznih materijala. Džejms je bio perfekcionista koji je bio poznat po tome što je kroj haljine, nekad i jednog rukava, razmatrao godinama, trošeći hiljade dolara za razvoj idealnog rukava ili haljine. Bio je snažno privržen svojim kreacijama, tako da je osećao da pripadaju njemu. Međutim, njegov perfekcionizam i put ka modi sprečili su ga da uđe u ready-to-wear tržište. Njegova najpoznatija haljina je “Detelina” (Clover), inspirisana detelinom sa četiri lista. Džejms je uvek smatrao da su njegove haljine umetnička dela. Često pravljene od ogromnih količina materijala (do 25 metara), luksuznih materijala kao što su saten, somot i til, imale su po tri podsuknje različitog kroja, a bile su teške do 7 kilograma. Uprkos ovome, zahvaljujući Džejmsovom majstorskom poznavanju materijala, haljine su, po rečima drugih, pri nošenju bile lake kao pero. Imao je izvanredan osećaj za boju i uporedo najlepše obojene rubove haljina, sa suptilnim bojama jakni i kaputa kao što su nebo-plava, kesten i razne nijanse roze boje. Po rečima jednog njegovog klijenta, Džejms je smatrao da na svetu ne postoji novac koji bi mogao da kupi njegove haljine.

desno: svilena haljina „Detelina sa četiri lista“ iz 1953. god, Metropoliten muzej; dole: večernje svilene haljine sa šifonom „Labud“ i „Leptir “ iz 1954. god. - kolekcija Istorijskog muzeja u Čikagu.

fashion

Christian Dior foto: The Metropolitan Museum of Art, New York Kristijan Dior (Christian Dior) rođen 1905. godine u Francuskoj, obnovio je posleratnu žensku siluetu. Pre nego što je otvorio svoj salon 1945, Dior je radio i učio od Pigea (Piguet), Lelona (Lelong) i Balmana (Balmain). Njegova karijera prekinuta je posle 13 godina, nakon iznenadne smrti, ostavivši iza sebe legat sa kojim mali broj dizajnera može da se takmiči. Njegove skulpturalne kreacije, kao one kod Balensiage (Balenciaga) bile su od čvrstih, sintetičkih materijala kao što su kruti najlon, veštačka svila i kombinovani materijali, kako bi održale svoj oblik. Tvrdio je da ga je prvo vodio oblik, zatim materijal, pa boja. Njegov rad bio je obeležen korišće-

njem složenih konstrukcijskih tehnika koje podsećaju na Viktorijansku i Edvardijansku eru. Rekao je: „Bez temelja, ne može biti mode”. Mali struk, linija vrata na ramenima i talasaste suknje, zarobile su srca modne elite, i Dior je ponovo postavio Pariz kao centar visoke mode. Diorove večernje haljine često su pravljene od prekomernih količina materijala, od 15 do 80 metara. U kasnim pedesetim, Dior je predstavio veoma stilizovanu siluetu, koju je nazvao A linija i H linija (1955), Y linija (1956) i Freeline (1957). Do ovog vremena, sa internacionalnom prodajom haljina visoke mode, pret-a-porter-a, šešira, cipela, krzna i parfema, njegovo modno

carstvo dobilo je naziv “General Motors of Haute Cotour” u Njujork Tajmsu (New York Times). Njegov ogranak u Njujorku imao je 1.200 zaposlenih u preko 28 radionica, uključujući i privatnu policijsku jedinicu koja je bila zadužena za prevenciju piraterije. Kada je Dior umro, njegov učenik Iv Sen Loran (Yves Saint Laurent) postao je glavni dizajner i nastavio dugu tradiciju širokih loose oblika.

desno: haljina „Junona“ od pamuka i svetlo plave svilene mreže vezene sa plavim, zelenim i šljokicama u boji rđe; gore: haljina od vune i svile. Obe iz kolekcija visoke mode jesen / zima 1949-1950. god.

fashion

Cristóbal Balenciaga foto: Irving Penn, Queen Reina Sofía Institute, New York, Richard Avedon Kristobal Balensiaga (Cristóbal Balenciaga), rođen 1895. godine u Španiji, doprineo je vrhunskoj eleganciji, luksuzu i gracioznosti. Nazvan “dizajnerom dizajnera”, Balensiaga je bio jedan od najviše poštovanih dizajnera visoke mode svih vremena. Dizajner čija je karijera obuhvatila period od preko 35 godina, zaslužan je za stvaranje svake glavne modne siluete tokom tog vremena. Njegovi modeli pojavljivali su se redovno na naslovnim stranama Voga (Vogue) i Harpers Bazara (Harper’s Bazaar). Obučavan kao krojač u Španiji, Balensiaga je bio u stanju da svoje veštine primeni u stvaranju jednostavnih, elegantnih i sofisticiranih formi. Njegov

najveći talenat bila je veština oblikovanja odevnih komada u skulpturalne oblike. Njegovu klijentelu činili su bogati i poznati, kao i članovi kraljevstva. Birao je materijale koji su bili kruti, kao što su taft, somot i slojevi organdina, kako bi držali oblik i upotpunili definisanu formu. Dominantna boja večernjih haljina bila je crna, dnevne boje bile su braon-crvena, oker, tirkizno-plava i boja sleza - boje njegove domovine, Španije. Značajno je i to da su ove boje obeležile modni period 1950-tih. Balensiagina garderoba često je upućivala/podsećala na istorijske i neevropske kulturalne komade, jer su inspirisane proteklim modnim stilovima. Inspira-

cija je uzeta sa slika španskog slikara Diega Velaskeza (Diego Veláskeza) i francuskog rokoko slikara Žana Antoana Vatua (JeanAntoine Watteau). Znalački konstruisana, raskošna i romantična, Balensiagina garderoba okarakterisana je kao ono najbolje u visokoj modi.

levo: modne fotografije Irvina Pena za Balensijagu iz 1967. god. - večernji ensemble, 1967. godina, ljubaznošću Balenciaga Archives, Pariz i večernja haljina , Institut Kraljice Sofije, Njujork © Condé Nast Archive / CORBIS

fashion

Hubert de Givenchy foto: Victoria & Albert museum, London, The Metropolitan Museum of Art, New York Iber de Živanši (Hubert de Givenchy) rođen skim prijateljem Kristobalom Balensiagom 1927. godine u Francuskoj, oživeo je ele- (Cristóbal Balenciaga), Živanši nije samo ganciju i sofisticiranost tradicionalne viso- studirao Balensiagine komade i skicirao ih pažljivo, već je i prisustvovao probama. ke mode. Njegova odeća je najpoznatija po svojoj jednostavnoj i prefinjenoj eleganciji, Kada su Dior i Balensiaga, kasnih pedesetih, sa prepoznatljivim belim pamučnim košu- proširili siluete puštajući porube, stvorili su ljama (varijacije koje se pojavljuju u svakoj “freeline” izgled - stil koje su prihvatile žene kolekciji). Takođe je prepoznatljiv po ču- različite građe. Kao odgovor na to, Živanši venoj “maloj crnoj haljini” koju je dizajni- je dizajnirao “Bubble” haljinu 1956. godine, koja se našla u garderobi Barbi lutke (1959), rao za svoju dobru prijateljicu i muzu, Odri Hepbern (Audrey Hepburn). Tokom pedese- i haljinu koja je visila sa ramena, a postala tih godina, siluete su postale definisanije i je poznata kao “vreća, džak” haljina. Kada oblici kao A, H i Y linije, koje je započeo su fotografi i novinari pitali šta se desilo sa Dior (Christian Dior), odredile su pravac ženskim oblikom, Živanši je rekao kako je modnog stajlinga. Inspirisan svojim bli- “džak haljina inspirisana modernom, eksperi-

mentalnom umetnošću koja traži nove oblike i forme prevazilazeći ograničenja koja su postavljena konvencijama”. Šezdesetih godina, ovaj oblik postao je dominantan. Tokom svoje karijere, Živanši je oblačio brojne slavne ličnosti kao što su Džeklin (Žaklina) Kenedi (Jacqueline Kennedy) i Vojvotkinja od Vindzora (Duchess of Windsor). Tokom prijateljstva dugog 40 godina, Živanši je dizajnirao ličnu garderobu Odri Hepbern kao i garderobu za njene filmove Sabrina, Funny Face i Charade.

levo: haljina „Les Muguets“ (Đurđevak) iz 1955. god. Viktorija i Albert muzej i haljina od koralne čipke vezene sa perlama i delićima pravih korala, 1963. god. Metropoliten muzej; gore: Odri Hepbern u Živanši haljini iz filma Doručak kod Tifanija, 1961.

fashion

Valentino Garavani foto: Somerset House Trust, London Valentino Garavani (Valentino Clemente Ludovico Garavani), rođen 1932. godine u Italiji, spojio je modu sa klasičnom lepotom. Njegova odeća, ovekovečena klasičnom lepotom, govori o bogatstvu, prefinjenosti i eleganciji. Njegova genijalnost leži u udobnosti dizajna, stilskoj lakoći, i perfektnom osećaju za proporciju. Valentino je otvorio svoju kuću visoke mode 1960. godine u Rimu. Stekao je veoma odanu klijentelu glamuroznih, bogatih evropskih i američkih žena, kao što su Džeklin (Žaklina) Onazis (Jacqueline Onassis), Grejs Keli (Grace Kelly), Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor) i druge. Svoju ready-to-wear kolekciju lansirao je u Parizu, 1969. godine. Godine 1968, stvorio je svoju “belu” letnju kolekciju koja je trenutno postala senzacija. Od ovog trenutka bela je postala stalna tema u njegovim kolekcijama. Valentino se divio besprekorno obučenim, lepim ženama koje su bile ženstvene i sigurne u sebe. Njegov rad nikada nije bio inspirisan radom drugog dizajnera. Njegova garderoba poznata je po svojoj pedantnoj pažnji posvećenoj detaljima, kao što su sečenje poruba, krznene i čipkane ivice, ekstravagantne postave, raglan rukavi, karneri i kombinacija šara i tekstura. Njegovi materijali su uvek bili najvišeg kvaliteta i često je kombinovao različite materijale kao što su čipka i tvid. Tokom svoje karijere, Valentino je postao poznat najviše po “Valentino crvenoj” zaštitnoj boji, koju je koristio da najbolje prikaže ekstravaganciju svojih večernjih haljina.

levo: dve večernje haljine i plakat sa izložbe „Valentino: Master of Couture“ - Somerset house, London, 2013. godina. - Valentino sa modelima u „valentino crvenim“ haljinama.

fashion

Yves Saint Laurent foto: Helmut Newton, The Metropolitan Museum of Art, New York Iv Sen Loran (Yves Saint Laurent) rođen 1936. godine, u Alžiru, predstavio je komplet sa pantalonama - “Le Smoking” ženskoj garderobi. Rad Iva Sen Lorana dominirao je “promenom”; modni novinari voleli su da izveštavaju o njegovim kolekcijama jer su znali da će videti novitete. Raznovrsnost tema koje su viđene u njegovom dizajnu inspirisane su umetnošću, njegovim putovanjima, kulturnim dešavanjima, pozorištem i filmom. Osetio je da će ženski komplet sa pantalonama, za dnevno i večernje oblačenje, postati veliki modni trend narednih decenija. Iv Sen Loran radio je kao asistent Kristijana Diora (Christian Dior) tri godine, i za to vreme 50

od 80 odevnih komada proizvedeno u kolekciji bilo je njegovo. Godine 1962. otvorio je svoju kuću visoke mode. Svoju kolekciju opisivao je kao “zabavnu odeću”. Iv Sen Loran bio je jedan od prvih dizajnera visoke mode koji je otvoreno priznao svoju zainteresovanost za popularnu kulturu. Izjavio je da njegov najveći uticaj dolazi iz mode “sa ulice”. Slike Pabla Pikasa (Pablo Picasso) i Anrija Matisa (Henri Matisse) koje je držao u svojoj privatnoj kolekciji, i postmoderni pokreti kao što su pop i op (optička) umetnost, bile su motivacija za njegovu “Mondrijani” (Mondrian) haljinu iz 1965. godine. Kao Šanel (Chanel), prilagodio je mušku garde-

robu ženama. Njegov najkarakterističniji izgled (koji je postao izgled sedamdesetih) bio je mantil srednje dužine koji se nosio preko pantalona.

levo: legendarna haljina od vunenog žerseja - omaž slikaru Pit Mondrijanu, kolekcija jesen / zima 1965. god; gore: „Le Smoking“ - odelo za žene iz 1966. godine, fotograija Helmuta Njutna

photo: Nenad MarjanoviÄ&#x2021; make up & hair - Lo Peng, wardrobe: Celyn B, shoes: Distante model: Marija

review

SOUND

AND VISION tekst: Nataša Krstić, ilustracija: David Day design, foto: theorlandoscene.com

review

Don’t you wonder sometimes about sound and vision? David Bowie

Zvuk i vizija dopiru do nas u različitim formama i svako od nas doživljava ih kao jedinstven fenomen. Naši doživljaji su autentični i različiti. Njihovo dejstvo na svakog pojedinca i na čitavo društvo je dalekosežno. Čak i kada evociramo uspomene na stvari koje su nam obeležile život, događaje iz prošlosti koje smo spakovali duboko u naša srca, ti događaji uvek imaju određeni ukus - taj ukus stvoren je iz slika i zvukova.

predstavljale ravnopravni doživljaj nekog nezaboravnog malog ili velikog vizuelnog remek dela: video-spota, reklame ili filma. Neke od čuvenih numera kasnije su se vezivale za neke određene istorijske događaje, epohe i političke promene koje su se u njima dešavale. Tako su imidži rok zvezda ili stilovi oblačenja potkultura panka i hipija ostavili neizbrisiv trag u društvenoj realnosti. Gledajući neke filmove ostali smo uplašeni, šokirani i iznenađeni. Intenzitet ovih emocija pojačavala je upravo muzika koja je na filmskom platnu prisutna kao pratnja i dodatni efekat. Takvu vrstu slave doživeli su Hičkokovi filmovi. Jedan od najčuvenijih i najčudesnijih spojeva slike i zvuka je film francuskog reditelja Luja Mala, čuveni Lift za gubilište. Gledaocima ovog filma ostaje u sećanju glumica Žana Moro koja korača, dok ritam njenog hoda prati fantastična muzika Majlsa Dejvisa. Ritam koji postepeno ulazi u nas ostavlja nam prostor da na siže nadgradimo sopstvene emocije, da se zamislimo, zanesemo i odlutamo. Da vođeni muzikom stvorimo sopstvenu, neponovljivu verziju ispričanog. Filmska muzika je sasvim specifična, posebna vrsta muzike. Stvaranje filmske muzike je veličanstven poduhvat poveren onima koji osećaju ne samo relaciju zvuka i slike, već umeju kroz muziku da dočaraju najtananije psihološke dimenzije likova i događaja. Ritam je fenomen istovremeno prisutan i u muzici i u slikarstvu. Prisustvo ritma u slikarstvu može imati dvostruku prirodu. Ritam je jedan od likovnih elemenata na svakoj slici, a ritam muzičke kompozicije pokreće slikara da realizuje platno. Ritmove muzičkih i likovnih kompozicija možemo staviti u ekvivalentan odnos. Čuveni

enomen slike i zvuka proslavili su mnogi umetnici, primenjujući moći ovog dvojstva pri stvaranju najrazličitijih umetničkih tvorevina. Čuveni muzičar Dejvid Bouvi (David Bowie) je ideju o ovom jedinstvu proslavio svojim hitom Sound and Vision. I tako je stao u red mnogih koji su se zamislili nad dejstvom jedinstva slike i zvuka. Mogli bismo utvrditi pet najbitnijih manifestacija paralelne upotrebe zvuka i slike - muzika i pozorište, muzika i film, muzika i slikarstvo, muzika i moda, muzika i dizajn. Većina nas koji smo rođeni u prošlom veku pamtimo fenomen muzičke kutije. Divna kutija deluje misteriozno pre nego što je otvorimo; otvorena postaje začudna jer proizvodi finu, umirujuću muziku koja ovom predmetu daje sasvim novu dimenziju. Tajnovita zatvorena kutija lagano se na naše oči pretvara u fetiš, a muzika koja dopire iz kutije stvara osećaj lepote i prijatnosti. Sećanje na muzičku kutiju najčešće vezujemo za detinjstvo. Ona predstavlja i simbol revolucije u oblasti dizajna. Danas smo svedoci projekata u kojima se istražuju svojstva muzike i rezultati tih istraživanja se koriste pri dizajniranju predmeta. Drugim rečima, osmišljava se vizuelni ekvivalent određenom tipu zvuka, melodije, muzičke kompozicije. Unija zvuka i slike ima još mnogo formi. Decenijama unazad muzika i scenska umetnost grade jedinstven, živopisan, za eksperimente otvoren spoj. Muzika je doprinela da se u naša sećanja urežu doživljaji vizuelnih predstava i događaja - baleta, opera, filmova. Neke muzičke numere ostale su slavne i zapamćene upravo po tome što su

review

švajcarski slikar Pol Kle, jedan od članova škole Bauhaus, bio je violinista. Davne 1985. u centru Pompidu u Parizu organizovana je izložba Kleovih slika na kojoj su izloženi radovi koje je ovaj slikar stvarao inspirisan čuvenim kompozicijama klasične muzike. Mnogobrojne geometrijske kompozicije ukazivale su na veoma vešto i živopisno korišćenje teorije forme, boje i ritma. Geometrija i prelivanje tonova unutar geometrijskih formi na specifičan način aludiraju na sam čin sviranja. Godine 2011. u Parizu je koncipirana još jedna izložba koja je nosila naziv “Kle i polifonija“ . Kuratore i teoretičare umetnosti ponovo je pokrenula ista ideja. Čuveni kompozitor Igor Stravinski radio je za veliku trupu pod vođstvom Sergeja Djagiljeva, poznatu kao Ruski Balet. Sarađivao je sa velikim likovnim i primenjenim umetnicima među kojima je bio i Pablo Pikaso. Stravinski je stvarao muziku koja je mogla da prati revolucionarne težnje ovih umetnika. Tako je Ruski Balet postao jedna od najznačajnijih formi umetničkog izražavanja koja će ostaviti neizbrisiv trag na celokupnu umetničku stvarnost budućnosti - modu, slikarstvo, pozorište i muziku. Za večnost su zabeleženi i razgovori Pikasa i Stravinskog koji su zapravo svedočanstvo o važnosti odnosa između vizuelnih umetnika i muzičara. Proučavajući odnos muzike i scenske umetnosti, u knjizi “Muzika i inscenacija“, Adolf Apija rekao je: „Muzičko trajanje ima estetsku važnost, budući da upravo njime samim ljudska forma, živa i pokretna, može danas učestvovati u umetničkom delu.“ Mogli bismo zaključiti da dejstvo muzike u pozorištu zapravo proširuje i pojačava kod publike intenzitet osećaja za estetsku dimenziju umetničkog dela. Takav efekat Apija je vezivao za pozorište, ali on je zapravo prisutan i na filmu, u modi, scenografiji, u video-spotovima. U modi je prisustvo estetske dimenzije neizbežno. Muzika u modnoj reviji pre svega daje manekenkama ritam po kome je poželjno da se kreću. Osim toga, ona pojačava dejstvo koje harmonija forme kreacija ostavlja na publiku. Kao i u pozorištu, dejstvo muzike

učestvuje u stvaranju ili uklanjanju barijere između publike i dela. Ako je kolekcija inspirisana nezapadnim kulturama, a ostvarena i prikazana u zapadnom svetu, inspiracija nezapadnom kulturom može se realizovati i kroz muzičku pratnju revije. Francuski kreator Klod Montana koristio je za reviju muziku Gorana Bregovića. Za neke revije Montana je koristio originalne zvukove iz prirode koji svojim dejstvom pojačavaju harmoničan odnos između Montaninih formi i same prirode kojom su ispirisane. Tako muzika pojačava utisak sjedinjavanja prirode i tehnološkog urbanog sajber prostora - dva fenomena koji su neizbežno uticala na Montanino kreiranje. Na ovaj način, stvaraoci ruše razne vrste barijera - od barijere nacionalne pripadnosti do granica između prirodnog i tehnološkog. Italijanski kreator Antonio Maras nedavno je stvorio veličanstvenu reviju praćenu čitavim živim orkestrom. Na isti način osmišljena je i nova revija kuće Šanel za koju kreira Karl Lagerfeld. Prisustvo orkestra daje reviji dimenziju pozorišnog čina, dok muzika pojačava emociju koju izaziva vizuelni doživljaj. U veoma jakom i uvek iznova originalnom jedinstvu, slika i zvuk stvaraju u našoj svesti doživljaje koji ne smeju biti zaboravljeni i koji mogu učestvovati čak i u saznajnim procesima, drugim rečima, u našem obrazovanju, u procesu stvaranja naše slike o svetu u kome živimo. Predanost mogućnostima koje daje spoznaja jedinstva zvuka i slike u velikoj meri doprinosi opstanku sistema pravih vrednosti koji se u ovoj kontradiktornoj, teškoj i tužnoj realnosti na momente gubi i nestaje. Zvuk i vizija dopiru do nas u različitim formama i svako od nas doživljava ih kao jedinstven fenomen. Naši doživljaji su autentični i različiti. Njihovo dejstvo na svakog pojedinca i na čitavo društvo je dalekosežno. Čak i kada evociramo uspomene na stvari koje su nam obeležile život, događaje iz prošlosti koje smo spakovali duboko u naša srca, ti događaji uvek imaju određeni ukus - taj ukus stvoren je iz slika i zvukova.

music

NOVO OSVAJANJE SVETA legendarni američki bend, kreće u novo osvajanje sveta. Ove godine, obeležiće 40 godina svog postojanja. Pored dvostrukog albuma, u planu je i velika svetska turneja. predvođen senzacionalnom Debi Hari, prokrstariće planetom, pružajući fanovima jedinistveni užitak svojih live nastupa. biće to i nesvakidašnje podsećanje na eru ’70-ih i ’80-ih godina, u kojima je grupa „Blondi“ ostavila neizbrisiv trag. tekst: Bratislav Mihailović, fotografije i ilustracije: Norman Seef, Brian Harris, Mike G. / Flickr.com, Andy Warhol Foundation for the Visual Art

londi (Blondie), legendarni američki bend, kreće u novo osvajanje sveta. Ove godine, obeležiće 40 godina svog postojanja i to u velikom stilu. Pored dvostrukog albuma „Blondie 4(0) ever / Ghosts of Download“, koji će biti svojevrsna kombinacija njihovih najvećih hitova, ali i sasvim novih pesama, u planu je i velika svetska turneja. Bend predvođen senzacionalnom Debi Hari, prokrstariće planetom, pružajući fanovima jedinistveni užitak svojih live nastupa. Pored dobro poznate muzike, biće to i nesvakidašnje podsećanje na eru uzbudljivog kreativnog stvaralaštva ’70-ih i ’80-ih godina, u kojima je grupa „Blondi“ ostavila neizbrisiv trag. Blondi su se na muzičkoj sceni pojavili 1974. godine. Idejni tvorci benda bili su gitarista Kris Stajn i pevačica Debora (Debi) Hari, koji nisu bili samo muzički, već i emotivni partneri. Pored njih, prvu postavu benda činili su još bubnjar Bili O’Konor i basista Fred Smit. U ovom sastavu, bend je počeo da nastupa pod imenom „Angel and the

Snake“, ali već nakon godinu dana, usledile su promene. Na mesto bubnjara dolazi Klem Burk, a na poziciju basiste Geri Valentajn, kojima se na kraju pridružio i klavijaturista Džimi Destri. Nova postava bila je praćena i novim, efektinijim imenom, po kome će bend ubrzo postati planetarno poznat. Ideja da bendu daju ime „Blondi“, bila je zapravo inspirisana čestim dobacivanjem „Hey, Blondie...“, koje su atraktivnoj Debori Hari upućivali prolaznici, ali i vozači kamiona. Zahvaljujući svojoj atraktivnosti, ali i originalnom muzičkom izrazu, „Blondi“ su vrlo brzo postali rezidenti nekih od najposećenijih njujorških klubova. Prvi album pod nazivom „Blondie“, objavili su 1976. godine, a ubrzo potom i drugi „Plastic letters“. Oba izdanja su obilovala elementima new wave-a i punk-roka, što im je donelo veliki uspeh, posebno u Velikoj Britaniji, koja je zapravo bila i kolevka pomenutih muzičkih žanrova. Albumi su se našli na britanskoj Top 10 listi, dok je pesma „Denis“, sa albuma „Plastic levo: fotografija Norman-a Seeff-a iz 1979. god: Debbie, Chris Stein, Jimmy Destri, Frank Infante, Clem Burke i Nigel Harrison; desno: slika Mike G. / Flickr.com, Debbie Harry, akrilik na platnu 30 x 40cm.

music

letters“, zauzela visoko drugo mesto na listi najboljih singlova. Usledila je i veoma uspešna turneja po Engleskoj, zahvaljujući čemu je „Blondi“ postao jedan od prvih američkih new wave bendova, koji su postigli komercijalni uspeh u Britaniji. Nasuprot tome, u Amerci se popularnost benda i dalje kretala u underground okvirima. Tek sa trećim albumom „Parallel lines“, objavljenim 1978. godine, grupi „Blondi“ se širom otvaraju vrata mainstreama, ne samo u Americi, već i u celom svetu. No, neposredno pred objavljivanje pomenutog albuma, u bendu su se

dogodile i nove „kadrovske“ promene. Va- klasičnog popa, što ih je nesumnjivo priblilentajna je zamenio novi basista Frenk Infan- žilo širem krugu publike. Album su obeležili hitovi, poput „Hanging on the telephone“, ti, a priključio im se i novi gitarista Najdžel Harison, nakon čega bend i zvanično nastupa „One way or another“ i „Heart of glass“, koji je ujedno bio i njihov prvi, američki hit singl. kao „šestorka“. Pomenuta pesma je bila propraćena i video Album „Parallel lines“ bio je apsolutni uspeh grupe „Blondi“, koji ih je u kratkom roku do- spotom, koji je u prvi plan izbacio harizmatičnu Debi Hari. veo na prvo mesto američke top liste. U tome Ona je preko noći postala, ne samo zaštitno im je značajno pomogla i delimična promena muzičkog pravca. Naime, od ovog albuma, lice benda, već i autentična zvezda, čija pojava nikoga nije ostavljala ravnodušnim. grupa „Blondi“ je veoma vešto počela da koketira sa drugim popularnim žanrovima, Težeći da nastavi seriju uspeha, grupa „Blondi“ 1979. godine, objavljuje svoj četvrti alpoput rege, disko i elektronskog zvuka, ali i

music

levo: promo fotografija grupe Blondie za prošlogodišnju svetsku turneju. Na fotografiji članovi originalnog benda Debbie Harry, Clem Burke i Chris Stein.

je daleko ispod očekivanja u odnosu na pret- U prethodnih deset godina, bend nije prebum „Eat to the beat“. Iako dobro prihvaćen hodna tri albuma. Iako je uspeo da iznedri od strane kritike, ovaj album ne uspeva da stajao sa radom, iako je bio daleko manje dva solidna hit singla „Island of lost souls“ aktivan nego ranije. Uz izvesne promene u dostigne slavu prethodnog ostvarenja. Hit i „War child“, nije izazvao preterano odu- svom sastavu, nastavili su sa koncertnim aksinglovi poput „Atomic“, „Dreaming“ i ševljenje ni kritike, a ni publike. Zbog sve „Union city blue“, visoko se kotiraju na top tivnostima, a jedna od najznačajnijih, bila je listama u Britaniji, dok u Americi ne uspeva- lošijih odnosa u bendu, ali i ozbiljne bolesti njihova svetska turneja iz 2008. godine, kokoja je dijagnostifikovana osnivaču grupe ju da uđu ni u top 20. Kao najveći hit u tom jom su obeležili 30 godina od izlaska svog Krisu Stajnu, „Blondi“ odlučuju da prestanu periodu, izdvaja se pesma „Call me“, koju su najuspešnijeg albuma „Parallel lines“. PoDebi Hari i „Blondi“ snimili za potrebe fil- sa radom i to samo šest meseci nakon obja- slednje studijsko ostvarenje, „Panic of girls“, vljivanja svog poslednjeg albuma. ma „Američki žigolo“. Pesma je provela čak objavili su 2011. godine, kao samostalno, Bend se ponovo okupio tek 1997. godi- limitirano izdanje, sa koga se izdvojio hit 6 nedelja na prvom mestu američke top liste ne, kad je u originalnoj postavi nastupio na i postala jedan od najprodavanijih singlova u singl „Mother“. Americi. Sličan uspeh, ponovio se i u Brita- nekoliko festivala. Ohrabreni dobrim prijeIme grupe „Blondi“ upisano je krupnim slomom publike, ubrzo su krenuli i na turneju, niji, kao i u ostatku sveta. vima u istoriji moderne muzike, ali i pop kulda bi svoj povratak na muzičku scenu ozvaPoslednja dva albuma grupe „Blondi“, koji ture. Njihova muzička zaostavština je raznoničili 1999. godine, objavljivanjem novog se vezuju za prvu fazu njihovog rada, bili vrsna, bazirana na originalnosti, evoluciji i studijiskog albuma „No exit“. U Britaniji su „Autoamerican“ iz 1980. godine i „The žanrovskom poigravanju. Sa 9 objavljenih hunter“, objavljen 1982. godine. Prvi karak- su se vrlo brzo popeli na treće mesto liste albuma i nekoliko best of kompilacija, koje terišu brojni eksperimenti sa različitim mu- najboljih albuma, dok su sa novom pesmom su prodate u preko 40 miliona primeraka šizičkim žanrovima i aranžmanima, poprilično „Maria“, zabeležili izuzetan uspeh. Tačno 20 rom sveta, nema sumnje da je reč o bendu godina nakon svog prvog hit singla „Heart drugačijim od prethodnih na koje je njihova of glass“, ponovo su blistali na prvom me- za sva vremena. Jedna od zvaničnih potvrda publika navikla. No, iako kritika nije bila njihovog uspeha je ulazak i u prestižni Rock previše blagonaklona, album „Autoameri- stu britanske liste singlova. Sledeći album can“ je uspeo da uđe na Top 10 listu, kako u „The curse of Blondie“ je objavljen 2003. ’n’ Roll Hall of Fame, u koji su primljeni još godine, ali nije uspeo da ponovi uspeh pret- 2006. godine. Zahvaljujući svom bogatom Americi, tako i u Britaniji. Pesme koje su se opusu, ali i zavodljivom talentu neponoizdvojile bile su „The tide is high“ i „Raptu- hodnog, povratničkog albuma. Zauzimajući vljive Debi Hari, grupa „Blondi“ i posle 40 36. mesto britanske i 160. mesto američke re“, neobičan miks fanka, roka, džeza i tada godina zrači sjajnom energijom i najavljuje liste, bio je najslabije rangiran od svih do potpuno novog pravca, kasnije poznatog kao tada objavljenih albuma grupe „Blondi“. svoje nove muzičko-scenske aktivnosti. rep. S druge strane, album „The hunter“ bio

music

Devet albuma grupe Blondi - prvi red s leva na desno: „Blondie“ prvi album iz 1976. god, „Plastic letters“ iz 1978. god i „Parallel lines“ iz 1978. god; sredina s leva na desno: „Eat to the beat“, četvrti studijski album iz 1979. god, „Autoamerican“ iz 1980. god i „The Hunter“ iz 1982. god; dole s leva na desno: „No exit“ iz 1999. god, „The curse of Blondie“ iz 2003. god i „Panic of girls“ iz 2011. god.

music

levo: 4 x Debbie Harry - Andy Warhol-ovi silk screen printovi iz 1980. godine; desno: fotografija Debbie Harry u njenom njujorškom apartmanu britanskog fotografa Brian-a Harris-a

Debbie Harry

Ključna figura benda „Blondi“, svakako je bila i ostala Debora (Debi) Hari. Ova sofisticirana pank ikona, hladnog pogleda i senzualne pojave, intrigirala je javnost od trenutka svog prvog pojavljivanja. Harizmatična, nesvakidašnje nonšalantna i nesumnjivo seksi, bila je jedna od prvih žena koje su samouvereno predvodile jedan „muški“ pank-rok bend. No, uprkos tome, niko nije dovodio u pitanje njen talenat i kredibilitet. Naprotiv, isticali su njen personality i zvali je pokretačkom snagom benda. Tvrdili su da poseduje „opaku“ boju glasa, koja u isto vreme zvuči sanjivo, zavodljivo, ali i oholo. Njen uticaj na javnost je bio toliko jak da su mnogi mislili da je Blondi zapravo njeno ime, a ne naziv benda koji ona predvodi. Zanimljivo je da je tek u ranim tridesetim postala slavna, što je prilično kasno za kriterijume koje diktira šou biznis, a posebno angažman u pop/rok/pank bendu. Pre dolaska u grupu „Blondi“, Debi Hari je radila kao sekretarica, konobarica, ali i Plejboj zečica, dok se muzikom bavila sporadično, pevajući, uglavnom, prateće vokale u par manje poznatih bendova. Ipak, kao glavni vokal u bendu „Blondi“, vrlo brzo je uspela da se do-

kaže, ističući brojne kvalitete, kojih možda „I want that man“, „Franch kissin’ in the USA“ i druge. ni sama nije bila svesna. Njen imidž nije bio tendiciozno osmišljen, Multitalentovana, Debi Hari se takođe oproali je mnoge ostavljao bez daha. Proglašava- bala i kao glumica. Ostvarila je preko 30 li su je modernom verzijom Merilin Monro, uloga na filmu i televiziji, a među najpokopirali njen način šminkanja i poput nje bo- zantijim je svakako angažman u kultnom jili kosu u dve nijanse. Bila je redovna i rado filmu „Lak za kosu“, legendarnog reditelja Džona Votersa. Pored navedenih angažmana, viđena gošća čuvene Diskoteke 54, gde je često provodila vreme sa Endijem Vorholom, Debora Hari se danas aktivno bavi i humanitarnim radom, koristeći svoj uticaj i celekoji je bio njen blizak prijatelj. Fasciniran brity status, da pomogne svima kojima je njenom harizmom, Vorhol je uradio nekoliko pomoć potrebna. njenih portreta, koji su i danas prepoznatljiv Kao neprikosnovena ikona pop kulture ’70deo njegovog bogatog umetničkog opusa. O posebnosti i profesionalnom kvalitetu koji ih, pa i ’80-ih godina prošlog veka, Debi Hari je bila uzor i inspiracija zvezdama poput MaDebi Hari nesumnjivo poseduje, govori i to done, Gven Stefani i Lejdi Gage. O njenoj vada ona nikada nije prestala da bude aktivna u muzici. Svoj prvi solo album „KooKoo“, žnosti svedoči i podatak da joj je čuveni kanal snimila je već 1981. godine, u vreme dok VH1, dodelio 12. mesto na listi najznačajnijih grupa „Blondi“ još uvek nije prestala sa ra- žena u rock ’n’ roll-u, ali i 18. mesto na listi dom. U narednim godinama je objavila još 100 najseksepilnijih umetnika svih vremena. četiri studijiska ostvarenja, kao i pet kompilacija, a učestvovala je i na projektima mnogih rok muzičara. Iako njeni solo albumi nisu postigli vanserijiski uspeh, izdvojilo se nekoliko pesama koje su zabeležile solidan plasman na top listama i koje su ostale upamćene. Neke od njih su: „In love with love“,

music

fashion

fashion art

WANDERN

PIJANISTE BORISA RADULOVIĆA Wandern - reč koju nemački kompozitori često koriste, znači ići kroz prirodu. Ova reč je takođe simbol koji predstavlja apsolutnu slobodu, apsolutnu posvećenost prirodi kao neiscrpnoj muzi, neiscrpnom izvoru inspiracije.

tekst: Boris Radulović, foto: Vesna Lavrnja

a jednog slobodnog umetnika - mu- vreme čini srećnim i zahvalnim, ali takođe i plaši jer jednostavno ne znam u kakvom ću zičara, taj simbol dobija još jedno značenje: predstavlja slobodu kreta- emotivnom stanju biti nakon poslednjeg taknja kroz razne sfere muzike. Da li ta na kraju najmračnije pesme "gordi čovek" je to klavirski resital, veče kamerne koja skoro minimalistički i bez trunka nade muzike, koncert sa orkestrom, ili čak kon- završava jednim obični molskim trozvukom. cert umetničkih pesama, za jednog muzičara, Ako budem dobro, znači da nisam uspeo da u ovom slučaju za mene, ovi koncerti pred- se reflektujem kroz delo, kao da nema trastavljaju neizbežnu životnu energiju, vazduh gova da sam ga ikada svirao, ali na moju veliku kreativnu sreću na posletku kompokoji moja pluća i moju dušu oplemenjuje. Wandere iz mesta mog umetničkog prebiva- zicije opet nisam u stanju da radim bilo šta lišta ka Hajdelbergu (Heidelberg) gde će mu- drugo osim da legnem, utonem u zimski san i sačekam proleće. zika naredne dve nedelje, od 31. 3 - 12. 4, na festivalu Hajdelberško proleće (Heidelberger Već sledećeg dana moj koncertni Wandern ide dalje za Menhengladbah (MoenchengladFrühling) usrećiti mnoge ljubitelje klasične bach) gde ću imati večernji resital sa delima muzike. Na programu su dela za klavir i glas Lista, Šopena i Musorgskog. Dve magične i od energičnog Štrausa (Strauss), post-romantičnog Malera (Mahler) i Berga (Berg), kontrastne Listove legende, prva Šopenova neobičnog i zanimljivog Ficnera (Pfitzner), balada i četiri etide u prvoj polovini i "slike neizbežnog i obožavanog Šuberta (Schu- s izložbe" u drugoj čine moj program. Dubert), teškog i čemernog Vagnera (Wagner), bokim udisajima i izdisajima pripremam se za nastup. Treba mi svaki atom energije za tragičnog Volfa (Wolf), slikovitog Debisija (Debussy), eksperimentalnog Iva (Ives), Šu- ovakav program a pravilno disanje u tome jako puno pomaže tako što balansira protok mana (Schumann), Bramsa (Brahms)... Kao energije a samim time i moje koncentracije. da je namerno, voz wandert obalom reke Rajne kroz brdašcima ušuškana mesta prepu- Vreme u ovakvom stanju protiče veoma brzo, iako se meni samom čini potpuno suprotno, na suncem obasjanih vinograda gde Nemci prave svoja najbolja bela vina i gde su kom- tako da i sam sebe iznenađujem pobedonosnim tremolom na kraju poslednjeg stava pozitori tražili inspiraciju za svoja dela, koju ja pomalo razmaženo dobijam kao na jednoj "velika kijevska vrata" koja ponosno odzvanjaju prelepom gotskom katedralom. I ovoga izložbi slika (samo mnogo delotvornije). Ne želim da zatvorim oči, već upijam svaki de- puta me je "samlela" težina dela i umor polako pristiže. talj prirode koji ću za nekoliko sati probati da apstraktno otelotvorim u muzici... I konačno, Sledećeg jutra, ranom zorom, opet sedam na voz za Hajdelberg gde se nastavlja muzički nakon pristizanja u Hajdelberg, u prelepoj Wandern ovoga puta sa delima Vagnera i baroknoj sali starog univerziteta, probu za koncert počinjem jednim Šubertovim de- Volfa. Razmišljam kako život jednog slobodnog umetnika na početku karijere zahteva velom. Iako je veselo i bezbrižno proleće, kao lika odricanja, istrajnost, strpljivost, disciplikontrast odzvanjaju molski akordi Zimskog putovanja (Die Winterreise). Simbolična te- nu i odličnu organizaciju. Sav talenat i trud bez tih stvari teško može doći do izražaja; to žina svakog akorda u prvoj pesmi pada na je kao temelj kuće iz snova. Naravno, to sve dirke kao snežni pokrivač i umara putnika na njegovom dugom putovanju. Čak i na dur- postaje nešto relativnije i jednostavnije kada skim mestima žudno očekujući i mali tračak čovek voli to što radi, to što svira a pogotovu kada crpi inspiraciju i energiju iz svakog odnade, gotovo uvek lebdi jedan melanholični prizvuk, a ponekad, zahvaljući razumevanju sviranog dela, svakog proživljenog tona. Ja teksta, ironičan i gorak. Iz pesme u pesmu samo želim da sviram i uživam u mogućnosa svakim proživljenim akordom i otpeva- stima koje mi se ukazuju, da dodirnem ljunim tonom tonem sve dublje i dublje u Šu- de muzikom i možda ih ispratim na njihov bertov svet... Taj uzbudljivi osećaj me u isto lični Wandern.

art

BORIS RADULOVIĆ, rođen je 1984. godine u Beogradu. Osnovno i srednje muzičko obrazovanje završio je u klasi prof. Olge Bauer u muzičkoj školi “Josip Slavenski”. Studije je započeo na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Aleksandra Šandorova.

Učestvovao je na mnogobrojnim takmičenjima u zemlji i inostranstvu ostvarujući vrlo zapažene rezultate od kojih se izdvajaju I nagrada i specijalna nagrada EPTE Hrvatske na takmičenju "Zlatko Grgošević", Zagreb 2008. u kategoriji pijanista do 32 godine, zatim III nagrada na takmičenju Jeunesses Musicales Prix D’Amade u Holandiji, specijalne nagrade na republičkim i saveznim takmičenjima u kategorijama klavirski duo i klavir solo, Jugoslovenska takmičenja u Nišu, nagrada apsolutnog pobednika takmičenja Interfest - Bitola u Makedoniji, I nagrada na takmičenju posvećenom delima Mocarta i Lista (EPTA), nagrada apsolutnog pobednika u kategoriji klavirski duo u italijanskom gradu Stresi, specijalne nagrade na konkursu “Brat i Sestra” u Sankt Peterburgu u Rusiji

kao i I nagrada na festivalu muzičkih i baletskih škola Srbije u kategoriji klavir solo i kamerna muzika. Boris Radulović nagrađen je poveljom Beogradski Anđeo kao i stipendijom iz fonda “Ivan Petković”. Dobitnik je nagrade “Đak generacije” koju dodeljuje Njegovo visočanstvo princ prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Dobitnik je stipendije iz fondacije “Richard Werner-Carl Dörken Stiftung”, koja omogućava nastupanje na zapaženim koncertima u većim gradovima Nemačke. Godine 2009. nagrađen je koncertnom sezonom “Best of NRW” kao jedan od najperspektivnijih mladih pijanista u Nemačkoj. Sarađivao je sa mnogobrojnim poznatim profesorima i pijanistima kao što su: prof. Pierre-Laurent Aimard, Tamara Stefanovich, prof. Lidija Stanković, Eriko Nakajima-Yamamoto, prof. Arnulf von Arnim, prof. Oxana Yablonskaya, prof. Pavel Gililov, Julia Goldstein-Manz, prof. Wolfgang Manz, prof. Arbo Valdma, prof. Wilhelm Brons i Wolf Harden. Nastupao je u mnogobrojnim gradovima zemlje i inostranstva - u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Holandiji, Italiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Rusiji, Makedoniji, Estoniji, Japanu i Kini, kao i sa orkestrom grada Kopra, simfonijskim orkestrom Schwerte i Varšavskim simfonijskim orkestrom. Snimao je više puta za radio i televiziju. U oktobru 2012. završio je postdiplomski odsek za koncertne pijaniste Konzertexamen u klasi prof. Aimard i prof. Alvares. Boris Radulović dobitnik je stipendije "Hajdelburško proleće" za 2014. godinu koja, osim mnogobrojnih koncerata, podrazumeva saradnju sa umetnicima poput Brigitte Fassbaender, Wolfram Rieger i Thomas Quashoff.

intermezzo

OTHERWORLDLY SOUND:

PLEYEL PIANO BY PEUGEOT DESIGN LAB

ooking like a serene monolith from another world, Peugeot Design Lab's latest project with French piano house Pleyel is a sight for sore eyes...that will provide music to your ears as well. A futuristic baby grand that boasts architectural lines as sleek as a supercar's, the new musical piece de resistance is made of traditional wood, a still-essential material that gives the instrument its rich acoustics, but the lid is wrought entirely of carbon fiber. The single most gorgeous design element is the piano's single legâ&#x20AC;&#x201D;a cantilevered carbon fiber bit of architectural showboating that somehow manages to keep everything together without having the edifice toppling over. The same "magical" surprise is echoed in the lever-operated lid, which can be pried open with one hand. A gravity-defying device, the lid stays open without the usual stick used to prop piano lids up. Another first: a mechanism allows the piano to be brought down to the same level as the keyboard, to benefit both the player and his audience. The lowering of the pianist allows him to hear his performance more precisely, and also affords the audience a better view of the artist's hands as they flutter across the tinkering keys.Unveiled at the Paris Motor Show, the piano is now available for order for â&#x201A;Ź165,000.

intermezzo

Audeze

Pushes the Audio Envelope with Its Latest Headphones The Southern California manufacturer, which is a relatively new name in the headphone game, has continued its momentum with the recent release of its LCD-X and LCD-XC headphones.

udeze excited the audiophile-headphone world in 2009 when it debuted the LCD-2 planar magnetic headphones, which the company quickly followed with its flagship LCD-3 model. The Southern California manufacturer, which is a relatively new name in the headphone game, has continued its momentum with the recent release of its LCD-X and LCD-XC headphones. The $1,699 LCDX features an open design, which will appeal to users doing the majority of their listening at home, while the $1,799 LCD-XC is a closed design that does not allow as much sound to leak into the surrounding environment. Both models exhibit nearly identical sonic signatures, courtesy of Audeze’s new Fazor driver, for which a patent is pending. The Fazor driver provides a slightly more detailed musical presentation than those employed in past Audeze designs, while requiring less amplification to achieve equally stunning results, making these premium phones more compatible with portable music players. While the LCD-X and LCD-XC headphones are certainly deserving of the world’s finest headphone amplifiers—which have become a complete market segment of their own—they still turn in a phenomenal performance when paired with a portable player, tablet, or smartphone.The considerable size of these models is deceiving, as both the LCD-X and XC are easy to wear for long listening sessions, thanks to their oversized ear cushions, which can be ordered in a supple lambskin leather or microsuede. Both headphone models provide the ultimate personal-audio experience whatever your music source.

book

Ivan Ivačković

KAKO SMO PROPEVALI Jugoslavija i njena muzika knjiga Ivana Ivačkovića je svedočanstvo o jednom neponovljivom vremenu, uzbudljiva i nostalgična knjiga o pesmama i pločama koje su nam menjale život, o sudbinskom preplitanju popularne muzike i populističke politike, i o usponu i padu zemlje na koju je svet decenijama gledao sa poštovanjem. Ova izvanredno napisana knjiga, obogaćena je antologijskim fotografijama, čita se kao svedočanstvo o jednom neponovljivom vremenu. Od vladavine zabavne muzike, preko rokenrol eksplozije, pojave panka i novog talasa, pa do novokomponovane narodne muzike i turbo folka, knjiga „Kako smo propevali" priča o višedecenijskom braku države i njene muzike. O tome kako su se Jugoslavija i njena muzika volele, svađale, sarađivale, sukobljavale, rastajale, ponovo spajale i na kraju umrle zajedno. Podjednako namenjena onima koji su u Jugoslaviji prohodali i odrasli, u čijem pamćenju su štafeta, radne akcije, fića i gol Josipa Katalinskog koji nas je odveo na Svetsko fudbalsko prvenstvo 1974, i onima koji su rođeni kada je pepeo Jugoslavije već bio razvejan na sve strane. „Jugoslavija više ne postoji, ali njene pesme danas su jednako popularne kao i kada su nastale. Neke pesme i neki izvođači čak su i slušaniji nego tada. U toj činjenici nalazi se i odgovor na pitanje zašto je smisleno priču o Jugoslaviji ispričati baš kroz hronologiju njene muzike. Zato što je - još jednom se, eto, uveravamo – muzika veća od života." - ističe Ivačković. Ova knjiga nije leksikon, ona je priča - dramatična i duhovita, zabavna i tužna... Otkriva, zasmejava, iznenađuje, ispunjava tugom... Kapitalno delo koje se čita u jednom dahu.

Kako smo propevali, knjiga Ivana Ivačkovića o Jugoslaviji i njenoj muzici proglašena je za publicističku knjigu godine.

Ivan Ivačković je, za tri decenije, koliko je proveo u novinarstvu, objavio oko dve hiljade tekstova u gotovo svim važnim novinama u SFRJ, SRJ i Srbiji. Uz to, potpisao je veliki broj radijskih i televizijskih priloga. Autor je biografskih knjiga Umetnost pobune, Obe strane jastuka i Priznanja pop pevačice, kao i pesničke zbirke Crvena mapa. U dve koncertne i dve marketinške agencije radio je kao direktor produkcije, direktor marketinga i menadžer za odnose s javnošću. Ima grupu The Spanks u kojoj svira bubnjeve i s kojom je objavio disk Reason To Live. format: 16,5 x 23,5 cm broj strana: 467 pismo: latinica, povez: mek godina izdanja: 12. decembar 2013. 75

Bez obzira da li ima 20, 30 ili 50 godina, muškarac od stila će svoj stajling prilagođavati situacijama kroz koje prolazi tokom dana: sport, casual, business, evening...

Photography: Stefan Laković Styling: Nađa Kovačić Hair: Bojan Mijatović, Make up: Snežana Karović Assistants: Slobodan Subotić, Igor Jovičić Supervizor: Bata Spasojević models: Dragoljub Gagi Jovanović, Dejan Kordić, Luka Rožajac

celokupna garderoba: Bata SpasojeviÄ&#x2021;; obuÄ&#x2021;a: Frattelli Rossetti i Office Shoes.

Dejan: pantalone, Sting; majica, Tom Tailor Denim; teksas jakna, Replay; šešir, Sting; obuća, Office Shoes. Luka: pantalone, Fashion&Friends, patike, Office Shoes, majica, Replay, ešarpa, Sportina, šešir, Sting, naočare, optika Sole.

Gagi: pantalone i košulja, Fashion&Friends, mokasine, Office Shoes. Dejan: pantalone, Sting; majica, Tom Tailor Denim; teksas jakna, Replay; šešir, Sting; obuća, Office Shoes. Luka: pantalone, Fashion&Friends, patike, Office Shoes, majica, Replay, ešarpa, Sportina, šešir, Sting, naočare, optika Sole.

Gagi: odelo, kosulja i cipele, Hugo Boss. Dejan: pantalone, košulja, Hugo Boss; sako, Tom Tailor; cipele, Frattelli Rossetti; kravata, Hugo Boss. Luka: cipele Frattelli Rossetti; košulja, Sting; sako, Tom Tailor; farmerke, Sting; leptir mašna, Veljko Tomović; naočare, optika Sole.

Dejan: pantalone, Hugo Boss; košulja, Hugo Boss; sako, Tom Tailor; cipele, Frattelli Rossetti; kravata, Hugo Boss.

Gagi: odelo, košulja i cipele, Hugo Boss.

Gagi: odelo, košulja i cipele, Hugo Boss; leptir mašna, Veljko Tomović. Luka: odelo, kravata, košulja, cipele, Hugo Boss.

Gagi: odelo, košulja i cipele, Hugo Boss; leptir mašna, Veljko Tomović. Dejan: odelo, košulja i cipele, Hugo Boss; leptir mašna, Veljko Tomović. Luka: odelo, kravata, košulja, cipele, Hugo Boss.

Gagi: odelo, košulja i cipele, Hugo Boss; leptir mašna, Veljko Tomović. Deki:odelo, košulja i cipele, Hugo Boss; leptir mašna, Veljko Tomović.

intermezzo

Johnnie Walker Strikes Gold - Again Eagle-eyed observers traveling through duty-free shops around the world recently may have noticed an eye-catching gold metallic bottle displayed among the other Johnnie Walker Scotch brands.

This was the public premiere of a new, highly individualistic whiskey, Johnnie Walker Gold Label Reserve ($87). Now, with its limited-edition reflective gold bottle, it is available in the United States for a short time only. Gold Label Reserve is succeeding Johnnie Walker Gold Label 18 Year Old and was created by the master blender Jim Beveridge using many of the same single malts, including Clynelish. However, Gold Label Reserve carries no age statement and has been specifically blended to produce a slightly lighter, less peaty flavor. It thus has more versatility in cocktails, with artisanal mixers such as those from Fever-Tree, and served over ice, which brings out more of its complex fruit flavors, with creamy honey overtones and just a touch of smoke and vanilla in the finish. In fact, Gold Label Reserve falls right in between Johnnie Walker Black, best served in cocktails or with ice, and the new Platinum 18 Year Old, which is darker in color and made for sipping neat. “Gold Label Reserve features some of my favorite whiskies,” says Beveridge. “It’s an exciting blend that offers a distinct new flavor for current Johnnie Walker fans and an appealing taste for people newer to Scotch whisky.”

auto

EKOLOGIČAN PRESTIŽ

Jaguar C-X75 Hibrid U ovom broju smo odlučili da vam predstavimo super automobil koji pored uobičajne slovne oznake “C-X75”, koja inače običnom čoveku malo znači, nosi i oznaku “Hibrid”!

Biti vlasnik ovog Jaguarovog modela je, sasvim logično, stvar prestiža. Međutim, da li je logično da neko kome je stalo do prestiža misli na ekologiju i očuvanje životne sredine vozeći auto na električni pogon?! Još uvek razmišljate? tekst: Danijel Dudok, foto: jaguar.com

auto

Karakteristike: Dimenzije: dužina: 4.467 mm širina: 2.020 mm visina: 1.204 mm raspon: 2.725 mm Motor: 1.6 L super turbo - elektro (ukupno 800 ks)

Performanse: ubrzanje: 0 - 100 km/h 3.4 sekundi maksimalna brzina: 328 km/h Menjač: 7-stepeni manualni Težina: masa bez tereta 1.350 kg Cena: 1.150.000,00 $

rlo je teško zamisliti sportski automobil koji koristi kombinaciju benzinskog i električnog motora. Međutim, ova kombinacija u poslednje dve godine doživljava veliku ekspanziju među najpoznatijim proizvođačima sportskih luksuznih automobila kao što su Porsche, Ferrari, McLaren i Lexus. U prvom broju našeg magazina pisali smo o super luksuznom Lexus-u LF-LC Hibrid, i pitamo se da li je Jaguar uspeo da nadmaši konkurenciju? Odgovor na ovo pitanje najbolje oslikava cena Jaguara C-X75 koja je se piše vrtoglavom cifrom od 1.150.000 dolara. Ovde ćemo prestati da pričamo o Lexus-u jer je njegova cena više nego trostruko manja!? • Šta kupac dobija za ovo „malo“ bogatstvo? Spolja i iznutra: Jaguar je za konstruisanje svog modela koristio najnoviju tehnologiju i materijale. Tako je ceo automobil sastavljen na aluminijumskoj šasiji, dok je “limarija” potpuno napravljena od karbonskih vlakana. Linije ovog automobila je nemoguće opisati u nekoliko redova, tako da vam ostavljamo da uživate u fotografijama. Unutrašnjost automobila apsolutno izgleda kao kokpit neke futurističke letelice čija dva sedišta doslovno izranjaju iz zadnjeg dela. Instrument tabla sa svojom najsofisticiranijom GPS, audio i video opremom, koja se presijava na suncu koje probija kroz stakleni krov, odaje utisak da smo stvarno u nekoj letelici. Međutim, jedan detalj nas vraća u realnost da se ipak nalazimo u automobilu - volan. Srce i snaga: Ovo čudo na točkovima pokreću dva snažna elektromotora koja se nalaze u prednjem i zadnjem delu. Ove motore dopunjavaju i benzinski motor od 1.6 litara sa turbo i super turbo punjačem. Kada saberemo snage benzinskog i elektromotora, dobijamo neverovatnih 800 ks, što je značajno snažiji motor od prethodnog najjačeg Jaguara XFR-S koji ima 542 ks. Za sve vas koji ovo čitate i razmišljate kako morate da imate Jaguar C-X75, važna je i sledeća informacija: praviće se samo 250 komada. Zato, požurite! I da se vratimo na pitanje sa početka članka. Dakle, ako kupite ovaj automobil zaista ćete pomoći očuvanju životne sredine i znatno smanjiti emisiju štetnih gasova u atmosferu. Ali, ko će pomoći vama ako slučajno „zaboravite“ gde ste parkirali 1.150.000 dolara?!

ZA NJU I NJEGA Super premium vodka poreklom iz Rusije, proizvedena na jedinstven način u “OSOBAYA” stilu, kao što je to, nekada davno, bio običaj i deo tradicije samo u arIstokratskim gazdinstvima.Za razliku od uobičajene vodke, ova nije obična niti je aromatizovana. Njen izuzetno elegantan karakTer i neobično nežan ukus rezultat su pažljivo izbalansirane formule najfinijeg alkohola, prirodne vode sa izvora kao i delikatnih primesa kedrovog oraha i meda od divlje heljde.

IVAN THE TERRIBLE VODKA

predstavlja savršen izbor pića za dame kao i za gospodu

trend

Kućni fitnes -

da ili ne? O vežbanju kod kuće i načinima vežbanja piše se često, ali se malo govori o izboru opreme za vežbanje. Malo je ljudi koji nikad nisu kupili bar neki rekvizit i probali da započnu dugo planirano vežbanje kod kuće. tekst: Jošo Kolak, foto: technogym.com, getfit-fitness.it, cross-fit.pl

ejčešće se takav pokušaj završi odustajanjem posle par polutreninga i traženjem obližnje teretane, a kupljena oprema stoji u ostavi “za neke drugu priliku“. Razlozi za to su brojni i sigurno da, pored nedostatka volje i znanja početnika u fitnesu, važno je i posedovanje uslova za otpočinjanje kvalitetnog treninga. Dva osnovna uslova za kućno vežbanje su adekvatan prostor, a zatim i posedovanje odgovarajuće opreme. Osvrnućemo se na nabavku adekvatne opreme za kućno vežbanje. Najčešći proizvodi na tržištu kućne opreme su kardio-trenažeri, razni “gladijatori” (popularni naziv), kao i mnoštvo klupica, rekvizita i novopečenih izuma za instant rezultate. Šta izabrati od svega toga ? Zvučaće radikalno, ali najbolje je ništa ako ste početnik! Vežbanje kod kuće je za one koji imaju bar malo prethodnog iskustva u treningu, kao i u korišćenju fitnes opreme. Takvi obično znaju kakva im oprema odgovara, pa sigurno neće kupiti relativno skupu opremu koju neće koristiti. Kad smo kod konkretne opreme, treba razjasniti sledeće: industrija fitnes opreme jedna od najbrže rastućih, i samim tim na tržištu postoji ogromna ponuda. Opremu možemo jednostavno podeliti na profesionalnu i amatersku, ali važno je i napomenuti da u svakoj postoji više klasa po kvalitetu. Recimo, kod amaterske opreme postoje najmanje 3 nivoa kvaliteta, ali i cenovnog ranga. Tako, npr, amaterska ili home fitness traka može da košta od 500 do 5000 eura. Ako kupite najjeftiniju traku, a želite da trčite kao na profesionalnoj koju ste probali, veoma ćete se razočarati performansama, kao i vekom trajanja koji moze da zadovolji tek garantni rok. Tako je i sa ostalom opremom. Dakle, ako želite pristojan kućni fitnes u kojem ćete da vežbate vi, vaša porodica i eventualno vaši najbolji drugari, potrebno vam je sledeće: • bar jedna kardio-sprava, • jedna multifukcionalna mašina, ili nekoliko sprava za celo telo (razboj, vratilo, podesiva klupa, itd) • mala količina bučica, ali i šipki i tegova ukoliko nemate adekvatan gladijator • strunjače, sitni rekviziti itd. Sve to ima smisla ukoliko izaberete novu, ili barem polovnu opremu vrhunskih ili srednje rangiranih proizvođača. Takva oprema je, nažalost, dosta skuplja od najčešće viđene opreme po prodavnicama sportske opreme, ali ja kvalitet nemerljiv. Ukratko, ako imate par stotina evra i hoćete da kupite neku kardiospravu, a mislili ste da sa još par stotina kupite ostatak sprava i rekvizite, bolje nemoje. Uzmite tih par stotina evra i uplatite godišnju članarinu u nekom fitnesu. Kad steknete neko iskustvo vežbajući i koristeći kvalitetnu opremu, znaćete šta vam je potrebno i nećete oklevati da platite ono što vredi. Tada ćete moći da uživate vežbajući u vašem kućnom fitnesu sa prijateljima.

trend

Ivan Maksimović - Maksa

SNOWBOARD KAO NAČIN ŽIVOTA foto: Nemanja Obradović 92

trend

intervjuu za časopis Mogul, Ivan Maksimović - Maksa, govori o snoubordingu kao stilu života i svim specifičnostima koje sa sobom nosi takav način života. Ivan govori i o potencijalima naše zemlje vezanim za ovaj sport i njegovoj popularizaciji...

MOGUL: Šta najviše volite da radite, čime se bavite ? Ja sam svojevrsni adrenalin-zavisnik. Bavim se različitim ekstremnim sportovima. Sport koji je obeležio moj dosadašnji život je snoubording. Već osam godina sam freestyle instruktor snouborda, dok snoubord vozim 16 godina. MOGUL: Šta za vas prestavlja snoubording? Život! Živim za sneg i dasku. U proseku sam godišnje 100 dana na snegu. U tom periodu zaboravim da hodam. Inače, snoubord je nastao iz surfa. Tačnije, surferi su u nedostatku talasa u zimskom periodu godine došli na ideju da surfuju na snegu. Sneg je smrznuta voda, pa su snouborderi surferi na snegu.

MOGUL: Koji je vaš stil vožnje? Vozim takozvani tehnički freestyle, jibbing i buttering. Jibbing, nastao direktnim uticajem skejtbordinga (skateboarding), jeste vožnja snouborda po bilo kojoj površini koja nije sneg – metalne šine, platforme, klupe… Buttering je vožnja koja podrazumeva trikove po stazi, na ravnom. Kao freestyle instruktor veoma vodim računa o tehnički i demonstrativno pravilnoj vožnji. Nema dobre akrobatike i dobrih trikova bez tačne vožnje. U duši sam freerider kao i svaki snouborder. Molim se svako veče za sneg. Backcontry - vožnja kroz šumu - je moja specijalnost i najveća ljubav.

MOGUL: Koju snoubord opremu koristite? Ja sam Team Rider Board shopa pa vozim freestyle komplet: dasku Nitro pro model Marcus Keler, vez Drake 50, čizmu K2 T1, pantalone Ride, Special Bland, jakna Nitro. Takođe sam Team Rider Wacky Sheep Snowboard brenda sa ovih prostora; nosim njihove kape, dukseve i marame. Član sam još dva tima: Dasnowboard i Rtanj hotel Kopaonik.

Za mene je snoubording život! Živim za sneg i dasku. Snoubord nas povezuje sa planinom i prirodom. Stvara neverovatan osećaj slobode i veliki priliv adrenalina. Čini nas živim i posebnim. Potpuno je drugačiji od svega što ste probali i što ćete probati.

MOGUL: Gde su najbolje staze? Najbolje staze su van staze. Aljaska, Kanada, Novi Zeland, Južna Amerika (Čile i Argentina), Evropa (Alpi, Francuska, Italija, Austrija, Švajcarska), Balkan(Durmitor, Žabljak).

trend

MOGUL: Koliko je vremena potrebno da se savlada snoubord? Snoubord, kao i sve u životu, nikada u potpunosti ne može da se nauči. Granice se stalno pomeraju, uvek možemo da postignemo više. Ako govorimo o rekreativnoj vožnji, za sedam dana prosečan polaznik može da savlada osnove snouborda. MOGUL: Šta biste ljudima poručili u vezi sa snoubordom? Snoubord nas povezuje sa planinom i prirodom. Stvara neverovatan osećaj slobode i veliki priliv adrenalina. Čini nas živim i posebnim. Potpuno je drugačiji od svega što ste probali i što ćete probati. MOGUL: Šta mislite o popularizaciji snouborda u Srbiji? Mi smo zemlja koja ima geografski potencijal za izgradnju skijališta. Kada se budu pojavila veća ulaganja u planinski turizam, doći će i veća popularizacija snouborda. Instruktori, snoubord klubovi i svi ljudi koji se bave ovim predivnim sportom treba da smognu snage da pronađu što veći broj zainteresovanih za ovaj zimski sport. MOGUL: Šta mislite o Kopaoniku kao planini, a šta o Kopaoniku kao dobrom mestu za provod, mestu gde možeš upoznati donedavno prvi reket sveta Novaka Đokovića? Kopaonik je stvarno predivna planina koja sa razlogom nosi titulu nacionalnog parka. Skijalište nije veliko, ali je odlično uređeno. Šumovit je, sa dosta snega i sunca, pa upravo zbog toga omogućava vožnju po predelima van staze i dubokom snegu. Provod je odličan sa dosta kvalitetnih, lepih mesta sa dobrom hranom i muzikom za svačiji ukus. Đoković je odličan momak, jednostavan, prijatan, raspoložen, vrhunski sportista. Imao sam priliku da se sretnem i porazgovaram sa njim nekoliko puta. Jedina “mana” mu je što je skijaš. Imao sam priliku da snoubordu učim profesionalne sportiste, fudbalere, košarkaše, ali velika želja mi je da po završetku Novakove

karijere njega naučim da vozi snoubord, pa da vidi da ima nešto mnogo bolje od tenisa. MOGUL: Kako se osećate ispred fotografskog objektiva? Ispred objektiva se osećam čudno. Neverovatno je da kada god snimamo nešto, uvek mi se pre svega samo vozi. Imao sam priliku da pre 6-7 godina upoznam Nemanju Obradovića, profesionalnog snimatelja i fotografa sa kojim sarađujem sve ovo vreme. Dobar je prijatelj i pravi profesionalac u svom poslu. Momak koji oseća prostor i ljude oko sebe. Ljudi koji se bave ekstremnim sportovima ekstremni su u svakom pogledu. Mogu da zamislim koliko je Nemanji teško da radi sa mnom. On i sam vozi snoubord, tako da neretko, kad krenemo sa namerom da nešto snimamo, to se pretvori u vožnju. Toliko se hipnotišemo vožnjom da zaboravimo da smo krenuli da nešto uradimo. MOGUL: Šta sve treba da se desi da bi se snimila dobra snoubord fotografija? Da bi se napravila dobra fotografija mora da se poklopi dosta stvari: vreme, lokacija, kvalitetan akter, kvalitetan fotograf, dobro raspoloženje i razumevanje između ljudi koji sarađuju. Dobra ideja je pola fotografije u startu, a ta ideja je često zajednička.

intermezzo

GOTTA HAVE IT: Louis Vuitton Tambour Blue Both are paired with a sleek metallic blue dial. Complete with a bold black V indentation and half-skeletonised indexes, plus hands with Superluminova, these stainless steel statement pieces combine exquisite haute horlogerie touches with the style and flair only a fashion and luxury trend-setter like Louis Vuitton can muster. Sporty lifestyles suit the Tambour Blue Chronograph best while the Tambour Blue GMT would thrill style-conscious frequent fliers. Whether it's for business or pleasure, a beautiful watch on the wrist always perks you up. Both watches are housed in a stainless steel case equipped with a 42-hour power reserve and a black alligator and calf bi-material strap with blue seams, to complement the dial.

trend

AUTORSKA PRAVA Od Gutembergove štamparije, pa do današnjih dana i ere interneta, autorsko pravo se prilagođavalo dinamičnom razvoju komunikacionih tehnologija. Sve značajnije promene kroz koje je autorsko pravo prošlo bile su utemeljene na tržišnom modelu kojim se težilo postizanju ravnoteže između interesa autora da ostvaruje ekonomsku korist od svog dela i potrebe publike da ima pristup zaštićenom delu.

tekst: Predrag Milovanović, Senior menadžer u PwC odeljenju za usluge pravnog savetovanja

astanak autorskog prava vezuje se za pronalazak štamparije sredinom XV veka. Kao prvo tehničko sredstvo za masovnu reprodukciju autorskih dela, štamparska mašina je omogućila i njihovu značajniju distribuciju široj publici. Takva posledica jednog tehničkog pronalaska, dovela je i do začetka tržišta autorskih dela. Logika svakog tržišta, pa samim time i tržišta autorskih dela, neminovno dovodi do aktualizacije pitanja ekonomske koristi koja proizlazi iz vlasništva na određenoj stvari ili pravu. U slučaju tržišta autorskih dela, postavilo se pitanje kome pripada ekonomska korist od eksploatacije autorskog dela, njegovom izdavaču ili pak duhovnom tvorcu dela – autoru. Kao što duguje svoj nastanak jednom tehničkom pronalasku, autorsko pravo naročito duguje svoj buran i dinamičan razvoj napretku tehnologije za masovnu komunikaciju. Naime, razvoj svakog novog sredstva za masovnu komunikaciju otvarao je nove mogućnosti ekonomske eksploatacije pojedinih vrsta autorskih dela, a što je za posledicu imalo potrebu da se imovinsko – pravna ovlašćenja autora kontinuirano proširuju. Od Gutembergove štamparije, pa do današnjih dana i ere interneta, autorsko pravo se prilagođavalo dinamičnom razvoju informaciono – komunikacionih tehnologija. Sve značajnije promene kroz koje je autorsko pravo prošlo bile su utemeljene, ipak, na jednom tržišnom modelu kojim se težilo postizanju ravnoteže između opravdanog interesa autora da ostvaruje ekonomsku korist od svog dela i potrebe publike da ima pristup zaštićenom delu. Međutim, kao što je razvoj informaciono – komunikacionih tehnologija doveo do razvoja samog autorskog prava, tako je i postavio najveći izazov pred njega. Naime, neke od posledica razvoja informaciono – komunikacionih tehnologija su i značajno smanjenje troškova umnožavanja autorskih dela i mogućnost njihove široke distribucije koja se više ne suočava sa problemima koji su ranije proizlazili iz geografskih rastojanja i ograničenja administrativne prirode. Na taj način su iz korena promenjene pretpostavke na kojima je počivalo tradicionalno autorsko pravo, odnosno na kojima se zasnivao klasičan model ekonomske eksploatacije autorskih dela. Usled ovih okolnosti, odgovarajući na trendove i modele razvoja „industrije kulture“, autorsko pravo je reagovalo na ekonomski logičan način pooštravanjem autorskopravne zaštite, a što je dovelo do proširenja kruga subjekata koji su obavezni da poštuju autorska prava. Naime, pored tradicionalnih korisnika autorskih dela kao što su: izdavači, producentske i televizijske kuće i sl, obaveza poštovanja autorskih prava je proširena i na sve korisnike interneta, računara i drugih sredstava komunikacije u situacijama kada pristupaju autorskim delima dostupnim putem različitih medija. Ali, i pored očigledne tendencije jačanja kapaciteta država u smislu unapređenja autorskopravne zaštite, ostaje otvoreno pitanje njene efikasnosti i budućih pravaca njenog unapređenja i razvoja. Logično bi bilo očekivati da će se taj proces razvijati u interakciji sa razvojem novih poslovnih modela za eksploataciju autorskih dela, odnosno alternativnih načina da autor ostvari ekonomsku korist od svog dela.

trend

Advokatura u izgradnji objekata U procesima koji prethode izvođenju arhitektonskih objekata, prepliće se i tesno spaja advokatura sa samom izgradnjom, a to je usko specijalizovano područje prava kojim se više od decenije uspešno bavi advokat Tatjana Milićević - Drašković, osnivač advokatske kancelarije „MONTEREGINA“, sa sedištem u Beogradu. tekst: Tatjana Milićević - Drašković, foto: Vesna Lavrnja

Advokat Tatjana Milićević - Drašković pravnim savetovanjem i zastupanjem investitora, u timu sa arhitektom i ostalim projektantima i izvođačima radova učestvuje u nastanku jednog objekta od početka do kraja, a učestvovala je u izgradnji velikog broja reprezentativnih stambenih, poslovnih i industrijskih objekata.

ada pogledamo objekat koji je zanimljivo izgrađen uglavnom pomislimo na kreativnost arhitekte i kvalitet izvedenih radova tima građevinskih izvođača. Nijednog trenutka ne mislimo na ono što je prethodilo nastanku objekta: pronalaženje lokacije za izgradnju, rešavanje imovinsko-pravnih problema, zakonom predviđenu proceduru koju je potrebno sprovesti da bi se dobile sve neophodne dozvole i omogućila izgradnja objekta, sačinjavanje različitih vrsta ugovora radi regulisanja raznih odnosa počevši od prodaje zemljišta, suinvestitorskih odnosa, odnosa investitora i izvođača radova, procedure ucrtavanja i uknjižbe objekta, postupaka koje je potrebno sprovesti radi promene urbanističkih planova ili sačinjavanja novih planova, postupaka parcelacije i preparcelacije, legalizacije, rekonstrukcije, adaptacije, prenamene, nadogradnje, restauracije, zakupa zemljišta, pravne pomoći pri realizaciji kredita za finansiranje izgradnje objekta, koordinacije sa bankom i planiranje i vođenje kompletne investicije, poresko planiranje, prodaju izgrađenog objekta i mnogo toga nenabrojanog što je potrebno u zavisnosti od svakog konkretnog slučaja. Upravo se u svim ovim situacijama prepliće i tesno spaja advokatura sa izgradnjom objekata i to je usko specijalizovano područje prava kojim se više od decenije uspešno bavi advokat Tatjana Milićević - Drašković, osnivač advokatske kancelarije, sa sedištem u Beogradu, na Vračaru i osnivač privrednog društva „MONTEREGINA“ DOO BEOGRAD koje se bavi konsultantskim aktivnostima i izgradnjom objekata. Advokat Tatjana Milićević - Drašković pravnim savetovanjem i zastupanjem investitora, u timu sa arhitektom, građevinskim inženjerom i ostalim projektantima i izvođačima radova učestvuje u nastanku jednog objekta od početka do kraja. Sa timom visokostručnih saradnika učestvovala je u izgradnji velikog broja reprezentativnih stambenih, poslovnih i industrijskih objekata, najviše na teritoriji Beograda, ali i na teritoriji cele Srbije. Advokatska kancelarija na čelu sa Tatjanom Milićević - Drašković sarađujući sa renomiranim advokatima i privrednim društvima iz Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Rusije, Češke, Italije, SAD-a uzela je učešće u realizaciji više investicionih projekata razvijajući na taj način svoje poslovanje na međunarodnom nivou. Sa razvojem i usavršavanjem poslovanja, Tatjana Milićević - Drašković odlučila je da delatnost proširi sa advokature i na investiranje u sopstvene projekte i izgradnju objekata, pa osniva privredno društvo „MONTEREGINA“ DOO BEOGRAD, koje trenutno priprema realizacju projekata u Beogradu i u Crnoj Gori. Obzirom na visoku stručnost u navedenoj pravnoj oblasti, Tatjana Milićević Drašković objavljuje stručne autorske tekstove u specijalizovanom časopisu EKOKUĆA, čiji je stalni saradnik.

architecture

EKSKLUZIVNA STAMBENA ZGRADA u ulici Serdar Jola br. 20 u beogradu

PAMETNA KUĆA ZA 21. VEK Stanovi na samom vrhu zgrade dva penthousa pravo su oličenje hedonizma i luksuza. Pogled koji se pruža sa terasa jedinstven je i neponovljiv... tekst, fotografije i rendering: N-SYSTEM-G Investments, Beograd

a ove prave oaze za opuštanje svih čula i uživanje pruža se nesvakidašnja panoram Beograda koja će svakoga ostaviti bez daha. Fasada je ventilirajuća sa inox i aluminijumskom podkonstrukcijom, a obloga od kompozitnih ploča (80% čini prirodni materijal) i prirodnog kamena, koji je napravio dobro poznati i postovani francuski proizvođač Vetisol. Spoljnu stolariju cini kombinacija aluminijum - drvo, profila Alumilcime je napravljen lep balans u okviru samog dizajna.. Za najvece otvore od 3m do 6,5m koriscen je poseban Falcon klizni mehanizam koji do sada nije upotrebljavan na nasem trzistu.

na fotografiji iznad: pogled iz objekta noću na hram Sv. Save na Vraćaru; desno: fasada objekta u kombinaciji kompozitnih ploča i prirodnog kamena.

100

architecture

101

architecture

102

architecture

Izuzetno kvalitetan kamen vidljiv je i u unutrašnjosti zgrade i njime su kompletno brađeni zajednicki hodnici, podovi kao i zidovi. Ulazna vrata na zgradi, modernih linija, italijanske proizvodnje, presvučena su kožom čime se povećava utisak autentičnosti i luksuza, a ulazna vrata u stanove su dvokrilna, sigurnosna - takođe proizvod ovog italijanskog proizvođača. U samoj zgradi nalazi se prostran ulaz i hol (od 75 m2 ) u kome je smeštena recepcija sa prostranom garniturom za sedenje, televizorom, što svim stanarima omogucava potpuni osecaj lezernosti i udobnosti u svakom trenutku boravka u zgradi. Svaki stan poseduje dva ili tri garažna mesta (u zavisnosti od želje kupaca) sto takođe doprinosi utisku izuzetnog komfora i sigurnosti u kakvom je stilu (maniru) i igrađen celokupan objekat. Garaža ima dva ulaza, od kojih jedan predstavlja auto-lift koji izlazi na drugu ulicu koja je u odnosu na kotu garaže visoka 4 metra. Ova fleksibilnost u nameni potpuno olaksava zivotne navike i potrebe svih stanara. Stanovi takođe imaju svoje zasebne vešernice u kojima su smeštene mašine za pranje, mašine za sušenje, plakari, a nalaze se u nivou garaže. U objekat je ugrađen i tzv. sistem „Pametna Kuća“™ koji obuhvata kontrolu rasvete, roletni i grejanja po prostorijama. Upravljanje se obavlja pomoću daljinskog upravljača i preko touch screen-a. The highest aparments, two penthouses are the symbol of pure hedonism and luxury. The view from the terrace is absolutely unique and unrepeatable. From this true oasis for relaxing of all the senses and compleate enjoying, streches extraordinary panorama of Belgrade which will leave anyone breathless. Ventilated facade with inox steel and aluminum substructure and covering of compound panels (80% natural material) and natural stone, made by well known and respected French manufacturer Vetisol. Outdoor carpentry is a combination of aluminum and wood, mark Alumil which has created a nice balance withinentire design. For the biggest holes from 3m to 6, 5 m, a special Falcon sliding mechanism is used for the first time at our market. Equisitive, high quality stone can be seen in the interior of the building and it is used to process all common corridors, floors as well as walls.

na slikama desno: nekoliko detalja eksterijera i enterijera različitih tipova stanova koji su dostupni: radna soba, kuhinja i trpezarija, kupatilo, spavaća soba i dnevni boravak (na velikoj slici).

103

architecture

Entrance doors at the building, with modern lines, covered with leather that increases the impression of authenticity and luxury as well as the street double security doors are made by renowned Italian manufacturer. In the building, there is also a vast lobby (from75m2) where beside the reception there is a comfortable place for sitting and TV that enables all the tenants to enjoy in calm and peaceful moments of coziness in every single minute of their stay in the building. Each apartment possess two or three parking places in the garage (depending on clients` wishes) that also contributes to making exceptional comfort and safety in which manner the whole building was constructed. Garage has two entrances; one represents car-elevator that can easily take you to the other side of the street, which, comparing the elevation of garage is high 4 meters. This purpose flexibility facilitates the living habits and needs for all the tenants. Apartments also have their own laundry room, situated in the same level as the garage where also washing machine, dryer and wardrobe are.

Objekat u ulici Serdar Jola br. 20 je projekat kompanije N-System-G Investments iz Beograda. The building at 20 Serdar Jola Street is project of the company N-System-G Investments from Belgrade. Kontakt telefoni / Telephone numbers: + 381 11 2660 701, + 381 11 2664 250, + 381 64 88 77703, + 381 64 88 77719

na slikama desno: na velikoj slici detalj jednog od penthausa na vrhu zgrade, nekoliko detalja eksterijera i enterijera ulaznog hola, kao i pogled na garaĹžu i veĹĄernice koje se nalaze u nivou garaĹže.

104

architecture

105

WELLNESS

savremeni koncept života

Wellness je interaktivan proces koji podrazumeva prihvatanje i primenu zdravih izbora u cilju stvaranja uspešnog i izbalansiranog stila života, koristi našem srcu, oslobađa nas stresa i dovodi u dobru psihofizičku kondiciju. Svima nam je potrebno mesto gde možemo da odemo, opustimo se i uživamo. Ono može biti u obližnjem wellness centru, hotelu ili našem sopstvenom domu... Društvo za projektovanje, izgradnju i inženjering „VVELLNESS“ DOO, Tivat specijalizovano je za wellness i spa program, kao i za projektovanje i izgradnju objekata.

sibilnošću lajnera. Garancija na pocinkovane čelične panele je čak 30 godina, a na lajner-jednodelnu PVC foliju koja obezbeđuje nepropusnost - 15 godina!

U okviru svog poslovanja „VVELLNESS“ vrši montažu bazena u 7 koraka. Kompletna montaža se radi vrlo brzo - između 8 i 10 dana.

„VVELLNESS“ je distributer visokokvalitetnih sauna koje, pored zadovoljstva i relaksacije koje pružaju, svojim vrhunskim dizajnom čine dom ili salon još lepšim mestom. Jaccuzzi su napravljeni od kvalitetnih i izdržljivih materijala a istovremeno jednostavni za održavanje, idealna su kombinacija bazena i Spa. Naravno „VVELLNESS“ ima stručni tim koji brine o redovnom servisiranju ugrađenih delova.

„VVELLNESS“ DOO obezbedjuje dodatnu opremu, počev od solarnih tuševa, slapova i uređaja za hidromasažu, zatim tu je i robot za čišćenje bazena, dehumidifikator (koji uspešno rešava problem visoke vlažnosti i grejanja vazduha kod zatvorenih bazena), uređaji za automatsku regulaciju pH i hemijskih agenasa vode u bazenu, toplotne pumpe i izmenjivači toplote koji vrše optimizaciju temperature vode u bazenu, kao i širok asortiman spa opreme renomiranog proizvođača „Deluxe“. Znatno će produžiti letnju sezonu i solarni kolektori (povezivanjem na filtraciono cirkulacioni sistem) po skoro nultim troškovima. „VVELLNESS“ je zastupnik kompanije „RP Industries Canada“ svetskog lidera u proizvodnji bazena. Jedinstvena tehnika ovih bazena svojom jednostavnom i snažnom konstrukcijom garantuje trajnost i izdržljivost: čelik + beton + lajner. Struktura „RP Industries bazena“ kombinuje otpornost čelika sa snagom betona i flek-

„VVELLNESS“ se pored navedenog bavi i izvođenjem mašinskih instalacija za grejanje, ventilaciju i klimatizaciju uz primenu najnovijih tehnologija na bazi obnovljivih izvora energije - preuzimanjem toplote iz vazduha pomoću isparivača, toplotnih pumpi vazduh-voda, preuzimanjem toplote iz zemlje (geotermalne sonde ili geotermalni kolektori, toplotne pumpe zemlja - voda) i preuzimanjem toplote od Sunca (solarni paneli). Takođe, „VVELLNESS“ vrši projektovanje, izgradnju i rekonstrukciju objekata visokogradnje; izrađuje sve vrste građevinskih projekata i izvodi objekte iz temelja sa svim instalacijama po sistemu ključ u ruke.

VVellness - Društvo za projektovanje, izgradnju i inženjering, Markuševina BB, 85320 Tivat, Montenegro, Tel/fax: +382 32 / 660 - 220, +382 68 / 518 - 751, 064 / 11 - 88 - 189 e-mail: vvellness@yahoo.com

fashion

108

fashion home

Minimalizam u enterijeru Ako za neki enterijer kažemo da je minimalistički uređen, pomislićemo da je to hladan i sterilan prostor. Ali ne mora da bude uvek tako. Nameštaj jednostavnih linija koji se koristi u ovakvim enterijerima je pre svega funkcionalan i ima ga toliko koliko je neophodno za normalno funkcionisanje. tekst: Miloš Savić, foto: flickr.com

109

home

levo: Mies van der Rohe enterijer kuće Farnsworth, 1941-1951. Plano, Ilinois, (rendering Alessandro Prodan); desno: detalj enterijera Miesovog Nemačkog paviljona na svetskoj izložbi u Barseloni 1929. god.

inimalizam je umetnički pokret koji odbacuje komentarisanje društva, lični izraz umetnika, narativne elemente ili aluzije na istoriju, politiku ili religiju. Bazira se na stvaranju predmeta, slika, skulptura i muzike čija je vrednost isključivo estetskog karaktera. Minimalisti su ograničili svoje delovanje na manipulaciju elementima kao što su boja, tonovi, oblici, linije i tekstura. Pokret je nastao u SAD, a među glavnim pokretačima ističe se umetnik Frank Stela. Njegova izložba „Crne slike“ (Black Paintings), priređena 1959. godine u Muzeju moderne umetnosti grada Njujorka (MOMA), ubrzo je postala inspiracija mnogim umetnicima koji su počeli da napuštaju „ekspresiju“. Glavni istorijski događaj pokreta bila je izložba održana 1966. godine u Njujorku pod imenom „Osnovne strukture“ (Primary Structures). Preciznost, ujedno sa geometrijom i ponavljajućim dekorativnim šemama, ravnim i jednolično obojenim površinama, sa čistim i nemešanim bojama, glavne su odlike minimalizma. Baza su geometrijske, racionalne šeme, a industrijski materijali se koriste za eliminisanje tragova „ručnog rada“ umetnika. Spoljašnji izgled predmeta je glavni estetski kvalitet minimalizma. Minimalizam želi da posmatrač uživa u umetničkom delu bez distrakcija kompozicije, tema i ostalih elemenata iz tradicionalne umetnosti. Materijali i način na koji je delo predstavljeno su ujedno i sama njegova stvarnost ili tematika, ali takođe i razlog samog „postojanja“. Minimalizam ne pretenduje ni na kakvu drugu simboliku osim onoga što se može videti u samom delu. Boja se ne koristi za izražavanje osećanja nego za ograničavanje prostora. Apstraktni odnosi između različitih elemenata treba da navedu posmatrača na razmišljanje i ujedno su i sama srž tematike. Odbacuje se ideja iz tradicionalne umetnosti, po kojoj umetnost treba da bude lični izraz umetnika. Iako postoji dosta toga emotivnog i podsvesnog u minimalizmu, umetnik minimalista odbacuje osećanja kao princip stvaralaštva umetničkog dela i smatra da je reakcija na delo od strane posmatrača od primarne i suštinske važnosti. Minimalizam ispituje prirodu umetnosti i njeno mesto u društvu. Iako su neki kritičari smatrali da je minimalizam umetnost koja će

slabo uticati na dalji razvoj savremene umetnosti, ne mogu se negirati posledice i uticaji koje je ostavila na teoriju i praksu „postmoderne“. Uređenjem enterijera minimalističkim nameštajem, ne samo da ćete pratiti tok trendova u dizajnu i stilizovanju enterijera, već ćete dobiti praktičnost i slobodu. Ovakav stil je naročito pogodan ukoliko imate mali stan. Dostupno je mnogo dizajniranog nameštaja u minimalističkom stilu koji nudi moderna i jednostavna rešenja, kao i multifunkcionalni nameštaj čija je jedina mana – nedostatak dovoljnog broja elemenata za odlaganje stvari i odeće. Međutim, i za to postoji rešenje. Danas, kada je tempo života veoma brz, teži se praktičnosti i jednostavnosti, pa je logično da minimalizam ostavlja trag i u uređivanju enterijera. Takvim načinom uređenja stambenog prostora, vizuelno se povećavaju površine, prostor izgleda veći, udobniji i prozračniji. Najnoviji trendovi ovog stila su prilagođeni savremenom životu mekim i toplim linijama.Temeljna načela minimalizma su čiste linije, ravne površine, nizak nameštaj mekših ivica, jednostavne boje, teksture i najčešće prirodni materijali. Minimalizam nije popularan samo zbog zadovoljavanja imperativa trenda, već zbog praktičnosti i udobnosti. Enterijer je rasterećen, ugodan za stanovanje i jednostavan za održavanje. Antoine de Saint Exupery, francuski aristokrata, pisac, pesnik i avijatičar, rekao je da ,,dizajner zna da je dostigao savršenstvo, ne kada nema šta da se doda, već kada nema šta da se oduzme“. Jedan od pokreta koji je u svakom smislu uticao na današnji industrijski dizajn i dizajn enterijera jeste škola BAUHAUS, pokret koji je počeo 1919. godine u Nemačkoj, prvenstveno u istoimenoj školi za umetnost, arhitekturu i produkt dizajn, koja je zatvorena pred Drugi svetski rat. Većina predavača i dizajnera iz Bauhaus škole dobilo je uslove za rad i razvoj ideje Bauhausa u Severnoj Americi, gde su i pokrenuli za tu oblast sasvim nov dizajn nameštaja. Ključan je uticaj ovog stila na tadašnje dizajnere koji su šireći ideje Bauhausa utabali put modernom dizajnu. „Forma u službi funkcije“ je glavni moto ovog pokreta, što bi značilo svedene linije i pojednostavljenu formu nameštaja, a zatim racionalnost u proizvodnji i upotrebi materijala, kao i funkcionalnost samog predmeta. Tako definisan predmet, odnosno nameštaj, bio je prijatan za oko, ali i upotrebu.

110

home

111

home

,,Dizajner zna da je dostigao savršenstvo, ne kada nema šta da se doda, već kada nema šta da se oduzme“. Antoine de Saint Exupery

112

home

Arhitekta Ludwig Mies van der Rohe, koristio je moto: ,,Manje je više“, da opiše svoju estetsku taktiku uređenja brojnih neophodnih komponenti zgrada, kako bi stvorio utisak ekstremne jednostavnosti, stvarajući svaki element i detalj, tako da ima više vizuelnih i funkcionalnih namena. Struktura u minimalizmu ima relativno jednostavan elegantan dizajn. Lepota objekta se postiže igrom svetlosti ili prozračnošću, koja je glavna odlika minimalizma kao i bela boja zidova koja je prati. Međutim, to ne znači da treba da odustanete od boja, već kao alternativu možete koristiti neke toplije i neutralne boje koje nalazimo u prirodi, kao što su bež, boja kamena, tonovi zelene i kajsije. Ako se odlučite da podove i zidove obložite keramikom ili nekom drugom kamenom oblogom, svakako bih preporučio firmu Porcelanosa. Njihov široki asortiman podnih i zidnih obloga svakako mogu doprineti minimalističkom stilu. Ako se odlučite za osnovnu boju (bela boja), koja bi trebalo da vam posluži kao vodilja, izaberite neku sporednu kojom ćete naglasiti pojedine elemente u prostoriji. To može biti fotelja, lampa ili neki drugi detalj u jarkoj boji, poput crvene, tamnije smeđe ili ljubičaste. Zidovi bi trebalo da budu glatki i čisti, bez ikakvih dekorativnih uzoraka poput tapeta, da se ne bi izgubio stilski efekat. Jedna od prednosti ovog stila jeste što ne zahteva puno novca za obradu zidova, podova i plafona, tako da novac koji biste potrošili na ovakve radove u nekom drugom stilu, ovde možete potrošiti na nameštaj. Simone Micheli je rekao: ,,Novi luksuz ne znači nepokretnost ili naviku, već slobodu i kretanje. To je svetlost i komešanje misli. U svakom trenutku smo u mogućnosti da biramo gde i kako živimo i da iznova osmišljavamo okruženje u kojem živimo“. Zaboravite tradicionalni glomazni nameštaj i izaberite elegantan, uravnotežen i moderan, čistih linija, sjajnih tekstura, u svetlijim bojama i od prirodnih materijala, kao što su drvo i koža, ili staklo i metal. Izaberite niže elemente, jer izgledaju manje glomazno i podstiču minimalistički osećaj u prostoru. Mali skladišni prostor, koji je potreban svakom dnevnom boravku, često zna da se pretvori u piramidu detalja, pretrpanih fioka i nefunkcionalnih polica, što je pogrešno kad je u pitanju minimalizam. Moderni stilovi uređenja enterijera oslanjaju se na minimalizam u zidnim sistemima, što je prednost modernih dnevnih boravaka.

Dekorativni elementi ili ukrasi nemaju veliku ulogu u dizajnu minimalističkog enterijera, jer sama ideja počiva na minimalnom broju elemenata i oslobođenosti prostora. Što manje ukrasa, to bolje. Međutim, bitno je da izaberete bar jedan središnji detalj koji će uneti posebnost i razbiti jednoličnost. Na primer, neka jedna velika i upečatljiva slika u vašoj omiljenoj boji predstavlja centralnu tačku prostorije. Uramljene fotografije takođe mogu poslužiti kao dobar minimalistički detalj. Ne morate ceo prostor urediti minimalistički, možete izdvojiti dnevni boravak koji je, kao prostor u kojem provodite većinu slobodnog vremena, idealan za takvo uređenje. Najveću pažnju treba da posvetite odabiru elemenata koji će se najbolje uklopiti u vaš prostor. Akcenat je na jednostavnim, ali efektnim komadima. Modularni elementi smešteni na zidovima čine skladnu celinu, kao i ugradni elementi koji nude velike smeštajne mogućnosti, a ne zauzimaju veliki prostor. Jedan od stilova koji često povezuju sa minimalizmom je svakako industrijski stil koji se ogleda u tome da je sve urađeno kao neka stara fabrika ili skladište. On ima „nedovršen“ izgled, sirove i grube površine. Potražite stare komade čelika, metala i drveta, koji su već ranije bili korišćeni i iskoristite njih ukoliko želite da postignete efekat ovog stila. Boje koje treba upotrebljavati treba da budu neutralne, kao da su istrošene i nikako ne koristiti jarke, upadljive boje. Najbolje je koristiti razne nijanse sive boje i kombinovati ih sa belom bojom. Ključni elementi ovog stila su: prirodna cigla, čelične konstrukcije (grede, stubovi...), beton, grubo drvo, jednostavan interesantan nameštaj i pogodno osvetljenje. Ukoliko imate sreće da u kući imate stare zidove, na kojima se jasno vidi dotrajalost, to će upotpuniti izgled industijskog stila. Ukoliko ne, možete sami da napravite da izgledaju „istrošeno“. Za pod u ovom stilu najbolje je ostaviti beton i što „grublje“ izgleda – tim bolje. Takođe, neobrađeno drvo i kamen će se odlično uklopiti. Dekor je ono što će „smekšati“ grubi enterijer, tako da se potrudite da nađete udobnu sofu i velike jastuke koji se slažu uz celokupan stil. Biljke će oživeti prostor i doneti malo boje sa sobom, tako da smestite par velikih biljaka u odgovarajućim saksijama. Osvetljenje je kao i u svim stilovima i ovde jako bitan faktor. Metalne lampe i lusteri najbolje pristaju uz ovaj stil. Senke koje će praviti lampe i lusteri doprineće dinamici.

na strani 112: deo apartmana u Njujorku sa elementima industrijskog stila; levo: industrial loft - projekat arh. Ilije Todorovića iz Toronta. Vizualizacija studija Architectural ID iz Niša.

113

home

levo: pogled na stepenište, trpezariju i kuhinju apartmana u Šangaju - projekat studija SKEW.

Wulumuqi Road stan Inspirisan urbanim, kosmopolitskim duhom Šangaja, studio SKEW Collaborative redizajnirao je Wulumuqi Road stan. Dupleks stan u Šangaju smešten na poslednjem spratu stambene zgrade, dosadan i rigidan životni prostor sa industrijskim uticajima pretrpeo je nekoliko transformacija dizajna da bi postao dinamičan, supersofisticiran dom. Jezgro ostaje jednostavno, ali postoji nekoliko karakterističnih novih elemenata koji privlače našu pažnju: minimalistički nameštaj, otvorenost i na kraju, ali ne i najmanje važno, oštra geometrija koja je prisutna u celom potkrovlju. Dodatak stana, potkrovlje, potpuno je obnovljeno. Tu je sada smeštena spavaća soba i privatna radna soba. Opšti izazov je bio da se proširi prostor i stvori moderna atmosfera. Istražujući dizajn i arhitektonske mogućnosti, tim odgovoran za obnovu

stana igrao se ugaonom geometrijom tavana i osmislio način da stvori unitaran životni prostor prenošenjem geometrijske šare krova na plafon, zidove i stepenice, koji je prikazan kao niz trouglova koji se preklapaju. enterijer u Bukureštu Arhitektonski studio ,,Aastudio”, stvorili su ultramoderan i razigran prostor, izgrađen na kontrastu bele podloge i veselih nijansi nameštaja i dekora. Ovaj projekat enterijera na dva nivoa u Bukureštu je svetao, prostran i moderan. Koristeći refleksiju, ravnim površinama ogledala stvorila se igra između stvarnosti i optičke iluzije, što ovaj apartman čini prostranijim. Potpuno bela pozadina je osmišljena kako bi se osiguralo da žive boje dođu do izražaja, sprečavajući da prostor bude suviše sterilan. Jedan od najzanimljivijih elemenata u kući su efektne multifunkcionalne stepenice, koje imaju pravu

desno: detalj apartmana u Melburnu, Australija tim arhitekata Adrian Amore.

114

estetsku vrednost. Biblioteka je izrađena od MDF ploča, ofarbana u belo i crveno, a listovi pleksiglasa koje pokrivaju LED sijalice, ističu njenu šarenu pozadinu. Većina komada nameštaja je izrađena po želji. Crni umivaonik ,,Pear” je iz kolekcije Patricia Urquiola, stolica dolazi iz ,,Noodle chair” kolekcije koju je dizajnirao Arne Quinze, a svetlosni izvori su ograničeni na jednostavne oblike Viabizzuno sistema, kao što su C1 i 094. Jedini dekorativni rasvetni objekti nalaze se u malom kupatilu ,,moooi smoke” luster, a iznad stepeništa ,,Teorema” od Foscarini-ja. RGB svetla menjaju atmosferu enterijera u svakom trenutku. Povezivanjem bele, crne i narandžaste, stvara se jak akcenat u malom kupatilu. Površine od ogledala, koje pokrivaju gotovo sve zidove kupatila, čine ga prostranijim i svetlijim. Proizvodi brendova, kao što su Gessi, Simas, Agape i Teuco,

home

levo: detalj kupatila apartmana u Bukureštu sa crnim umivaonicima projekat tima arhitekata Aastudio.

dominiraju u kupatilu. Zanimljivo rešenje dizajnerskog tima ,,Aastudio”, ima izuzetno razigran i ultramoderan dizajn. Dekoracija apartmana stvara divnu i slatku atmosferu, što ovaj stan čini vanvremenski elegantnim. potkrovlje u Švedskoj Lepo potkrovlje u Švedskoj, smešteno u srcu Red Mountains oblasti u Stokholmu - ovo potkrovlje karakteriše niz prostranih soba sa modernim dizajnom. Dekor i atmosfera ovde su veoma prozračni i otvoreni. Raspored je veoma skladan, kombinujući otvorene dnevne oblasti i mirne privatne prostore. Elementi kao što su stakleni podovi, stakleni zidovi, tamni drveni podovi i prelepo osvetljenje, čine ovo mesto jedinsvenim. Potkrovlje ima ukupnu površinu od 117 kvadratnih metara raspoređenih na dva sprata. Dva nivoa su povezana staklenim podom koji stvara osećaj otvorenosti i takođe omogućava

svetlosti da putuje kroz prostor. Stepenište koje povezuje spratove ima moderan dizajn sa tamno obojenim drvenim gazištima i ugrađenim osvetljenjem za dramatičan izgled. stan u Australiji Jedan od modernih stanova u Australiji, koji se nalazi u zapadnom Melburnu, podseća na savremenu umetničku galeriju. Transformisan iz fabrike putera u nekonvencionalan životni prostor od strane kreativnih umova Adrian Amore arhitekata, ovaj stan je u najmanju ruku intrigantan. Beli zidovi stvaraju dobru pozadinu za neobične oblike i minimalistički nameštaj. Paleta boja je jednostavna - svega nekoliko predmeta ometa grandiozni crno-beli ambijent stvarajući umerenu, a ipak čudno privlačnu dizajn šemu. Prvi nivo je otvorena dnevna soba i trpezarija - gotovo nadrealna zona, fizički konstruisana uz korišćenje moćne

desno: deo potkrovlja i detalj kuhinje stana u Stokholmu foto Tradition Fastighetsmäklare.

115

geometrije. Neki od elemenata, kao što su obojene cevi i masivni lusteri koji se spuštaju sa plafona, otkrivaju industrijsko nasleđe zgrade. Drugi sprat sadrži spavaće sobe. Između se nalaze masivne spiralne stepenice koje vode skroz do krovne terase. MINIMALISTIČKE KUĆE Najatraktivnije kuće minimalističkog dizajna nisu istinski minimalističke, zato što se koriste najskuplji građevinski materijali i završna obrada i relativno su veće, u odnosu na osnovnu ideju svedenosti koju minimalizam kao pokret zastupa. Na kraju, ništa od ovoga ne znači da moramo da živimo u modernoj kutiji, jer za neke od nas jednostavnost postaje dosadna prilično brzo – dok drugi teže minimalističkom izrazu. Ipak, vredi razmisliti koliko su zaista komplikovane ove naizgled tako jednostavne kreacije.

garden

VILLA D'ESTE, TIVOLI

Rapsodija razigranih kapljica Renesansni vladari za gradnju svojih rezidencija nisu žalili para. Vrtove su ukrašavali mnoštvom fontana, slapova i vodoskoka. Zahvaljujući njihovoj izdašnosti, ali i beskrajnoj mašti umetnika i arhitekata, danas u mnogim palatama i dvorovima možemo da uživamo u razuzdanoj igri vodenih plesačica. No, Vila d’Este u Tivoliju nadmašila je sve suparnice. Neverovatni spoj fantazije i veštih ruku majstora stvorili su zdanje koje već petsto godina opčinjava posetioce i uvodi ih u nezaboravni svet vodene iluzije.

tekst: Aleksandar Levi, foto: flickr.com

Vila d'Este ugostila je znamenite ljude. Krajem XIX vekau njoj je boravio Franc List. Inspirisan spektakularnim fontanama komponovao je klavirsku sonatu "Les Jeux d'eaux a la Villa d'Este" 116

fashion

117

garden

ilu d’Este podigao je sin vojvode Alfonsa d’Estea i Lukrecije Bordžije, kardinal Ipolito II. Ipolito je rođen 1509. godine na dvoru u Ferari, gde je stekao i obrazovanje. Roditelji su mu bili poznate mecene. Na dvoru u Ferari boravili su slavni umetnici i naučnici od kojih je Ipolito mnogo naučio. Ambiciozni mladić se brzo opredelio za diplomatsku i crkvenu karijeru. Postao je nadbiskup Milana da bi potom proveo tri godine kao izaslanik na dvoru francuskog kralja Fransoa I. Boravak u Francuskoj prekinuo je samo jednom,

1538. godine, kada je proglašen za kardinala. bran kardinal del Monti. Novi papa Julije III Ipolito je odrastao u raskoši dvora u Ferari i “nagradio” je Ipolita titulom namesnika Tivolija. Ipolito je iz svoje raskošne rimske palate nije hteo da se odrekne luksuza tokom celog morao da se preseli u gradić u blizini Rima. života. U Francuskoj je živeo u prelepoj vili koju je izgradio u blizini kraljevske palate Kardinal d’Este nije mogao podneti život Fontemblo. Kada je postao ambasador Fran- u skromnom franjevačkom samostanu, pa cuske na papskom dvoru, uselio se u palatu 1550. godine započinje gradnju nove palate Orsini i iz temelja je preuredio. Ipolito se i rajskih vrtova. Zidanje vile d’Este trajalo je gotovo dvadeset godina. Ipolita ništa nije potajno nadao da će uspeti da se popne na najviši stepenik u crkvenoj hijerarhiji. Prili- moglo da spreči u njegovom naumu. ka mu se ukazala 1549. godine kada je umro Prilikom gradnje vile i spektakularnih vrpapa Paolo III. Elem, kardinal iz Ferare nije tova srušio je mnoge kuće i raselio žitelje. imao dovoljan broj pristalica za Svetu stoli- Radovi su povereni napuljskom umetniku cu. Na konklavi 1550. godine za papu je iza- Piru Logoriju. Logorio je brojnim izmena-

118

garden

na strani 118: fontana Zmajeva; na 119 strani - gore levo: detalj fontane Rometa i boginje Rome, sredina levo: fontana Tronožac, dole levo: Velika lođa; desno iznad: pogled sa terase fontane Orgulja na ribnjake.

119

garden

Fontana zmajeva

Fontana boginje Prirode

sto fontana

izgrađena je 1573. godine. Kardinal Luiđi d’Este odlučio se da izgradi fontanu sa krilatim zmajevima u čast pape Grgura XIII koji je te godine posetio Tivoli. Kako su zmajevi sastavni deo grba porodice Bonkompanji, iz koje je poticao papa, kardinal Luiđi je uspeo da ostavi sjajan utisak na Svetog oca. Ova fontana posvećena je pretposlednjem Herakleovom podvigu. Euristej, gospodar Tirinta, Mikene i Mideje postavio je sinu Alkmene i Zevsa dvanaest teških zadataka. Na jedanaestom zadatku Herakle ubija čuvara zlatnih jabuka u vrtu Hesperida, stoglavog zmaja Ladona i odnosi jabuke podlom Euristeju. U osnovi fontane su četiri zmaja, leđima okrenuta jedan drugom, iz čijih usta umesto plamena šiklja voda. Utisak o ovoj živopisnoj fontani upotpunjava ogroman vodoskok koji izbija iz centralnog dela.

ili fontana Izobilja nalazi se u južnom delu kompleksa. Kopija je čuvene statue Dijane iz Efesa. Kip od travertina rad je flamanskog umetnika Van der Vlietea. Neko vreme ukrašavala je centralnu nišu fontane Prirode koja je kasnije preimenovana u Fontanu orgulja po želji novog vlasnika kardinala Alesandra d’Estea. Alesandro nije hteo da se opire preporukama kontrareformacije koja je osuđivala sva umetnička dela u paganskom i klasicističkom duhu. U vreme renesanse i izgradnje vile d’Este takva dela bili su veoma popularna čak i u crkvenim krugovima.

predstavlja jedno od nezaboravnih mesta vile d’Este u Tivoliju. Ne treba da čudi što je taj deo vrta često korišćen za snimanje filmskih scena. Reč je o aleji koja spaja Ovalnu sa Rimskom fontanom. To šetalište ukrašavaju kaskadne fontane u obliku ljiljana, orlova, obeliska i čamaca. Ljiljani i orlovi (1685. godine dodao ih je vojvoda od Modene, Frančesko d’Este) simbol su porodice d’Este.

120

garden

Rimska fontana

Pegazova fontana

neptunova fontana

ili Rometa jedna je od najoriginalnijih u vili d’Este. Ova fontana sa bezbroj interesantnih detalja teško je oštećena u XIX veku. Uništene su mnoge minijature poznatih rimskih građevina. Na sreću, sačuvane su skulpture vučice sa blizancima, Romulom i Remom, i kip boginje Rome sa tradicionalnom ikonografijom po uzoru na Atenu Polijas. Boginja grada Rima ponosno se uzdiže sa šlemom, štitom i kopljem iznad kamenog čamca koji simbolizuje prvo gradsko jezgro “večnog grada”.

posvećena je krilatom konju Pegazu, sinu boga Posejdona i strašne Meduze. Pegaz je napustio telo svoje majke kada joj je Persej odrubio glavu. Krilati konj je odmah po rođenju odleteo na Zevsov dvor da mudrom ocu bogova nosi munje i gromove. Samo je jedan smrtnik, Belerofont, uspeo da zauzda božanskog konja i uz njegovu pomoć savlada Amazonke, Himeru i Solimljane. Kada se Belerofont uzoholio i hteo da sa božanskim krilatim bićem stigne do neba, Pegaz ga je zbacio i vratio se Zevsu na Olimp. Na fontani Pegazova krila su povijena, beli konj samo što ne poleti sa velike gromade.

je najupečatljivija u celom kompleksu. Posetioce bez daha ostavljaju tri vodena stuba. Kada ih obasja sunce pojavi se duga. U sredini fontane je prekrasan slap koji vešto skriva statuu boga Neptuna po kome je ova monumentalna fontana imenovana.

121

garden

ma i proširenjima od starog franjevačkog samostana podigao raskošnu vilu, okruženu osmim svetskim čudom - velelepnim vodenim vrtovima. Ispod Tivolija prokopao je tunel dug 600 metara kojim voda iz reke Aniene pristiže do Ovalne fontane. Vešti Napolitanac precizno je proračunao koliko je vode potrebno da bi sve savršeno funkcionisalo. Efekti su ostvareni isključivo na principu spojenih sudova. Logorio nijednom nije iskoristio vučnu silu. I danas, svakog sekunda, oko 300 litara vode iz reke Aniene stiže do vile d’Este kroz Logorijev tunel. Logorio je 35.000 kvadratnih metara vrta

Koliko je izgradnja ovih fontana bila složena najbolje govori to što stručnjaci ni dan-danas ne mogu da rasvetle tajne starih majstora. Najveća zagonetka su zvučni efekti koji su nekada imale sve fontane. Tek nedavno uspešno je povraćen zvuk dvema fontanama - Fontani orgulja i Ćukovoj fontani. Posle čitava dva veka ponovo se pruža ugođaj i za uši, a ne samo za oči.

122

ukrasio sa 250 vodoskoka, 60 izvora, 255 slapova, 100 bazena, 50 fontana, 20 egzedri i terasa, 300 ustava, 30.000 sezonskih biljaka i 15.000 zimzelenih stabala. Taj zemaljski raj kardinal Ipolito i njegove zvanice koristili su ne samo za duge šetnje i razgovore, već su u velikim bazenima - ribnjacima plemenite slatkovodne ribe, gosti mogli sami da love ribu. Vešti kulinari uvek su bili spremni da im ulov pripreme na licu mesta. Ipolito II nije uspeo da se nauživa u čarima vile. Bio je stalna meta zavera i političkih intriga, pa je često morao da boravi u Rimu. Umro je 1572. godine, a zdanje koje je

garden

na strani 122: noÄ&#x2021;ni pogled na aleju Sto fontana; na strani 123 - gore levo: detalj fontane Sova, sredina levo: noÄ&#x2021;ni pogled na ribnjake sa terase fontane Orgulja, dole levo: pogled na Neptunovu fontanu i fontanu Orgulja; desno iznad: noÄ&#x2021;ni poged na Ovalnu fontanu i nimfeum; na strani 124: Ovalna fontana i nimfeum danju.

123

garden

toliko voleo ostavio je u nasledstvo kardinalima iz svoje porodice. U njemu su boravili kardinal Luiđi d’Este od 1572. do1586. godine i Alesandro d’Este koji je u Tivoliju ostao do 1624. godine. I jedan i drugi angažovali su najbolje umetnike svoga doba i doprineli raskošnoj lepoti vile i njenih brojnih fontana. Kasnije je palata, koja je zvanično bila svojina papske kurije, prešla u ruke porodice d’Este, a potom u vlasništvo Habzburgovaca. Obe porodice prepustile su je zubu vremena - nisu imale dovoljno novca za održavanje vile d’Este. Godine 1918. vila prelazi u posed italijanske države i polako joj se vraća

nekadašnji sjaj. U poslednjih desetak godina zaista je puno učinjeno na restauraciji zgrade i fontana. Zahvaljujući novom osvetljenju posetioci u čarima vile uživaju čak i noću. Vila d’Este ugostila je mnoge znamenite ljude. Pa ipak njen najznačajnihi i najzahvalniji gost svakako je bio Franc List. On je po prvi put došao u Tivoli, 1865. godine, a potom se vraćao gotovo svake godine (poslednji put 1885. godine, neposredno pred smrt) očaran ovim rajem na zemlji u kojem je komponovao svoja značajna dela. On nije boravio u raskošnim odajama već u tri omanje sobe na vrhu vile sa prelelim pogledom. Bio se toliko

124

odomaćio da su ga stanovnici Tivolija prepoznavali i pozivali na ručak. Obožavao je lokalnu kuhinju i dobro vino. Inspirisan spektakularnim fontanama komponovao je neka od svojih remek dela klavirske sonate Les Jeux d'eaux a la Villa d'Este i Aux Cypress de la Villa D'Este, četiri Mefisto valcera i tri Mefisto polke, Varijacije na jednu Bahovu temu i druge.

Metropol Palace

bajke još uvek postoje Svako od nas veruje u bajke i nada se da će, uz srodnu dušu, proživeti svoju. Od svog prvog otvaranja, 1957. godine, hotel Metropol važi za mesto gde bajke postaju stvarnost. U njemu je održano više od dve hiljade proslava venčanja o kojima se i danas priča. Možda su upravo Vaši roditelji razmenili svoje venčane zavete na mestu gde je u prefinjenoj ali opuštenoj atmosferi ispisivana istorija velikana, svetskih putnika, pustolova i diva sa velikog platna poput Sofije Loren, Brižit Bardo i Elizabet Tejlor, zahvaljujući kojima je u hotelu Metropol Palace oživeo duh Holivuda. Hotel Metropol Palace nudi bezbroj mogućnosti za idealno venčanje. Bilo da je Vaš izbor spektakularna ceremonija u balskoj dvorani ili koktel u intimnoj atmosferi na terasi sa pogledom na Tašmajdanski park i Crkvu Svetog Marka, svaki detalj proslave planira se do tančina, a svako Metropol Palace venčanje zaista je jedinstven dan za pamćenje. Na dan Vašeg venčanja prošetajte crvenim tepihom poput velikih holivudskih diva, uživajte u ukusnim specijalitetima i venčajte se pred cvetnim oltarom u bajkovitoj atmosferi elegantno ukrašenog prostora. Nakon proslave se opustite sa Vašom voljenom osobom uz šampanjac, voće i cveće u romantičnom mladenačkom apartmanu diskretno obasjanom svetlošću sveća. Započnite vaš prvi zajednički dan doručkom u krevetu, a nastavite opuštanje na romantičnoj masaži za dvoje u relaksirajućem ambijentu spa centra hotela Metropol Palace. Prvu godišnjicu braka proslavite na poklon večeri u našem restoranu uz flašu Prosecco-a ili vina po Vašem izboru. Hotel Metropol Palace Vam, pored kompletne pomoći u organizaciji svih detalja, baš prema vašem ukusu i željama, poklanja i opuštajući mladenački vikend u vidu 24.000 Starpoints*-a koje možete iskoristiti za besplatna noćenja u Starwood hotelima širom sveta poput Westin Dragonara hotela na Malti, hotela Astir Palace u Atini ili hotela Bristol u Beču. Na vama je da odaberete dan, a na nama da Vam pokažemo kako bajke još uvek postoje.

Svim mladencima koji zakažu venčanje za ovu ili narednu 2014. godinu, hotel Metropol Palace poklanja mladenački vikend u vidu 24.000 Starpoints-a, poena iz Starwood Preferred Guest Programa – SPG. Učlanjenje u program je potpuno besplatno. Svakom potrošnjom u Starwood hotelima zarađuju se poeni, koji se mogu iskoristiti za noćenja u svim Starwood hotelima širom sveta i mogu se koristiti tokom cele godine. Rezervacije se moraju napraviti bar 3 nedelje unapred, kako bi se osiguralo da smeštaj bude dostupan u željenim terminima.

Kontakt: tel: +381 11 3333 140, +381 60 641 9087, +381 60 641 9117 Bulevar Kralja Aleksandra 69, 11000 Beograd e-mail: b.team@metropolpalace.com www.metropolpalace.com

IVANA PILJA

alo je domaćih dizajnera koji se mogu pohvaliti da njihove stvari nose svetski poznate i priznate muzičke zvezde. Siguran sam da najbolja promocija domaćeg modnog dizajna baš ide ovako uz pomoć MTV zvezda koje prepoznaju originalnost i maštovitost dizajnera srpske mode. Ivana Pilja je jedan od tih dizajnera čije modele pre svega vole stilisti a potom i njihovi klijenti koje gledamo svakodnevno na MTV kanalu. Njena moda je prisutna i u raznoraznim modnim editorijalima u svetskim magazinima. Jedna od poslednjih zvezda koja nosi model Ivane Pilje je Lily Allen u svom najnovijem spotu „Sheezus“. Pored nje tu su i Ellie Goulding, Skin, Paloma Faith, Lulu James, Dita Von Teese... Ovo je vrlo lep spisak kojem će se siguran sam uskoro priključiti još neko veliko ime POP scene. Ovo su bitne stvari za domaću modu i dizajnere a o njima se jako malo zna a još manje piše. Mogul vam na narednim stranama redstavlja nekoliko Ivaninih modnih ilustracija.

WHITER SHADE OF PALE

photgrapher and art director: FEDERICO PELTRETTI photographer assistant and retouching: ANDRE GIALANZE make up: ELAIN GALEA styling: MARQUITA KEMPER & CAROLINE PARIS models: JENNIFER, REBECCA & KATRYONA

JENNIFER wears a bridal gown by Halo Australia, bridal bolero by Farage Paris and accessories by Eglantine France, shoes by Aldo

REBECCA wears Farage Paris and accessories by Eglantine France, shoes by Aldo

KATRYONA wears bridal gown and veil by Farage Paris, shoes by Aldo

fashion

SUSHI BOX MENU Gde probati? Sushi Box je samonikli beogradski projekat zaljubljenika u suši. Tradicionalne vrste sušija i moderne varijacije ovog japanskog jela priprema tim kuvara koji su prošli obuku kod istaknutog šefa, gospodina Yoshihiro Fujiwara, iza kog je 25 godina iskustva.

Restoran Bizu na Senjaku, u blizini poznatog Topčiderskog parka, prateći poslednje svetske trendove direktno vas uvodi u lepotu i umetnost kuvanja. Prijatan enterijer i moderan dizajn akcenat stavljaju na otvorenu kuhinju, koja stvara pozitivnu energiju i živu atmosferu. Pored sushi-ja, tu su i drugi japanski specijaliteti, stekovi, kao i veliki izbor koktela i pića. Ukoliko planirate sastanak, večeru ili bilo koji izuzetan događaj, ili želite da uživate u set meniju, dopustite da SUSHIBOX bude vas domaćin.

Café Privé Elegantan i šik, bar-restoran Privé ušuškan je u srcu Vračara, u centralnom delu Njegoševe ulice, koja pri svakom koraku otkriva život i dušu Beograda. Privé nudi savršene zalogaje brenda Sushi Box, kao i probrana jela internacionalne kuhinje. Kako i samo ime kaže, Privé je idealno mesto za intimne ručkove i večere, diskretne poslovne sastanke. Veliki izbor koktela i karta vrhunskih pića, stavljaju sva čula pred iskušenje.

DEEP FRIED SPRING ROLL sa gamborima, šitake pečurkama, prazilukom, spanaćem, tikvicama i đumbirom. Peče se u susamovom ulju. Služi sa sweet & sour sosom.

SUSHI TANJIR Rainbow roll sa ikrom od aljaskog polaka Spicey grill tuna sa wasabi tobiko ikrom Nigiri tuna, losos, gambor

TUNA U CRNOM I BELOM SUSAMU sa sosom od jegulje na grilovanom radiču sa kaiso saradom i juzu dresingom

SLATKA SUSHI ROLL Pirinčana kora, sushi pirinač, čokolada i pčelinji vosak, badem i menta

Besplatna isporuka Sushi Box vrši besplatnu kućnu dostavu u Beogradu. U udobnosti svog doma ili radnog mesta, suši je idealan obrok dok radite jer ne zahteva pribor, ne ostavlja tragove i lako se deli.

Ketering Neka vaša zabava bude nezaboravna, a vi bezbrižni! Dovoljno je da nam ukažete svoje poverenje i SUSHIBOX će organizovati vaše male i velike događaje.

138

Café Privé

Njegoševa 63, 11000 Beograd tel. 011/2447918; 065/2447918 www.prive-cafe.com

Restoran Bizu

Andre Nikolića 1-3, 11000 Beograd tel. 011/3692570; 065/3692570 www.bizu.rs

history

140

history

SANREMO - SAN KOJI TRAJE Ovaj popularni festival upravo je proslavio svoj 63. rođendan i premda su najbolje godine možda već za njim, on je i danas prilično popularan. Uostalom, sama činjenica da traje punih pet dana sve govori. A sve je počelo slučajno, davne 1951. godine... tekst: Aleksandar Levi, foto: RAI - Radiotelevisione italiana S.p.A. 141

history

gore: legendarni voditelj festivala Mike Buongiorno, koji je 2013. dobio i spomenik u Sanremu. Pored njega Gigliola Cinquetti koja je 1964. godine odnela pobedu sa pesmom „Non ho l'età“; dole: Adriano Celentano.

talija je zemlja koja je oduvek bila u milosti bogova. Zato su joj podarene lepote, kakve nema nijedno drugo mesto na zemljaskoj kugli. Bel paese može da se podiči blistavim Rimom, tajnovitom Venecijom, gizdavom Firencom, njeni su sinovi velikani umetnosti Leonardo, Mikelanđelo, Rafaelo i Karavađo, u njoj su pisali Dante, Petrarka i Bokačo, a komponovali Vivaldi, Verdi i Pučini. Na svakom koraku oko uživa u prelepim palatama, parkovima, fontanama, nepce u vrhunskoj hrani zalivenoj prefinjenim vinima, nos u opojnim mirisima Mediterana. Da li postoji neko ko nije poželeo da bar jednom iz lože milanske Skale pogleda neku operu ili balet, da bezbrižno pazari u buticima slavnih kreatora, da krstari ulicama na crvenoj vespi, brčka se u tirkiznom moru Sicilije ili Sardinije? A da Italija bude još lepša pobrinuo se još jedan mitski svet u kojem je sve u plavom obojeno u plavo, jedna suza na licu nikada se ne sliva niz lice, tamo uvek vlada sreća i dani duge, nema usamljenih ljudi te niko ne pozdravlja sa dobar dan tugo, postoji samo jedna velika ljubav i ništa više. Čudesni svet Sanrema. Ovaj popularni festival upravo je proslavio svoj 63. rođendan, a premda su najbolje godine možda već za njim, on je i danas prilično popularan. Uostalom sama činjenica da traje punih pet dana sve govori. A sve je počelo slučajno, davne 1951. godine. Priča se da su tokom boravka u banji Montekatino, Pjer Buseti, direktor kazina u Sanremu, i glavni urednik državnog radija, Đulio Raci, došli na ideju da organizuju festival koji je prema njihovoj zamisli trebalo da bude od koristi i za ratom razoreni grad na obali Ligurije i za RAI. Naime saveznička bombardovanja tokom II svetskog rata razorila su gradsko pozorište i mnoge druge važne institucije u Sanremu, ali su se preduzimljivi stanovnici nadali da će, uprkos brojnim problemima, grad uspeti da povrati primat kada je reč o turizmu. Istovremeno ni italijanskoj muzici nisu cvetale ruže. Osim potpune dominacije raspevanih Francuza, na čelu sa Edit Pjaf, popularni su bili i latino-američki ritmovi i muzika sa Brodveja. Italijanska kancona bila je u potpunom zapećku pa su čelnici radija poželeli da joj povrate sjaj.

142

history

Pedesete

Prvi koraci Stidljivi početak 29. januara 1951. godine u svečanoj sali kazina baš i nije bio obećavajući. Publika je bila potpuno nezaintersovana, a nastupalo je samo troje pevača koji su morali dobrano da se potrude jer je svako od njih pevao po 6-7 pesama. Pa ipak radio prenos doživeo je veliki uspeh, oko 25 miliona ljudi ga je slušalo, a pobedila je Nila Pici, sa pesmom „Grazie dei fiori“ (Hvala na cveću). Sledeće godine nekrunisana kraljica kancone pedesetih ponovila je uspeh pesmom „Vola colomba“ (Leti golubice) posvećene povratku Trsta u okrilje Italije. Da stvar bude još zanimljivija, ona je osvojila i drugo i treće mesto. Naredna godina donela je novinu da svaku pesmu izvode po dva izvođača, što je potrajalo sve do početka sedamdesetih. Te godine je zabeležen i najduži aplauz jednoj pesmi u celokupnoj istoriji Sanrema. Tri

minuta i pet sekundi publika je aplaudirala Karli Boni premda ta njena pesma nije uspela čak ni da uđe finale! Na svu sreću, druga pesma iste pevačice bila je pobednik te godine. Dve godine kasnije, 1955. godine na Sanremo dolaze televizijske kamere, a na scenu se penje Klaudio Vila, koji se uz Domenika Modunja ovenčao najvećim broj pobeda. Ova dva velikana bili su pobednici po četiri puta. Pa ipak za Klaudija Vilu Sanremo je bio neka vrsta droge bez koje nije mogao da živi. U doba kada mu je slava bila na zalasku tužio je organizatore sudu zato što su više puta odbili njegove pesme. Godine 1956. za 6 izvođača konkurisalo je čak 6.646 pevača, a pobednici Franki Rajmondi i drugoplasiranoj Tonini Torijeli pripala je čast da učestvuju na Pesmi Evrovizije, evropskom festivalu koji je u mnogo čemu podražavao Sanremo.

gore: Nilla Pizzi, pobednica prvog festivala 1951. god; ispod: Domenico Modugno čija je pesma "Nel blu dipinto di blu" (Volare) postala veliki svetski hit; pored: Iva Zanicchi, pobednica 1969. i Cher koja je nastupala u Sanremu 1966.

143

history

ŠEZDESETE

ZLATNO DOBA gore: legende italijanske kancone, koje i pored učešća na festivalu nikada nisu odnele pobedu: Mina, Orenella Vanoni i Milva (na fotografiji je i čuveni argentinski kompozitor Astor Piazolla)

Kraj pedesetih najavio je godine velikog uspeha Sanrema i italijanske kancone. Za to je pre svega zaslužan Domeniko Modunjo i njegov hit „Nel blu dipinto di blu“ (U plavo obojeno u plavo) koji je publika preimenovala u opšte poznato „Volare“ (Leteti). Ova himna životu sa primesama nadrealnog osim miliona prodatih ploča može da se pohvali i nagradom Grammy, a na američkoj top listi bila je hit čitavih pet nedelja. Najveće zvezde Luj Armstrong, Pletersi, Frank Sinatra, Ela Ficdžerald, Din Martin, Rej Čarls, Semi Dejvis i drugi snimili su ovu pesmu na engleskom. Naredne godine Modunjo je ponovo pobedio, a pesma „Piove“ (Kiša pada), takođe je postala evergrin u Italiji i bila veoma popularna širom sveta. Šezdesete godine XX veka su svakako najsrećniji period ne samo za festival, već i za italijansku muziku uopšte. Na muzičku scenu stupaju „tigrica iz Kremone“, Mina i „panterka iz Gora“, Milva, čije su pesme postale ogromni hitovi širom Evrope, ali se ni jedna ni druga nikada nisu ovenčale pobedom na Sanremu. One nisu, ali jeste šesnaestogodišnja Điljola Činkveti, koja u čednoj tamnozelenoj haljini šalje poslednju devičansku poruku Italiji šezdesetih. Pesma „Non ho l’eta“ (verziju na srpskom Još sam mlada divno je otpevala Mirjana Beširević) bila je pobednik festivala 1964. godine, a iste godine osvojila

144

je i prvo mesto na Pesmi Evrovizije. To je ujedno bila jedina italijanska pobeda svo do pojave Tota Kutunja. Te godine su po prvi put na festivalu nastupali i stranci, a ta praksa nastavljena je i narednih godina. A da ta godina bude posebno upamćena pobrinuo se i Bobi Solo. On je diskvalifikovan zato što je zbog angine pokušao da peva na plejbek. Ali za utehu njegova pesma „Una lacrima sul viso“, postala je svetski hit, pa je čak i na našim prostorima legendarna Jedna suza na tvom licu snimljena više puta (Zoran Georgiev, Diego Varagić itd). U narednim godinama na pozornicu Sanrema popeli su se mnogi poznati strani pevači od kojih su najpoznatiji bili Petjula Klark, Dajan Vorvik, Soni i Šer, Luj Armstrong, Pol Enka, Udo Jirgens, Frans Gal. Pa ipak velika senka pala je na festival 1967. godine kada je kantautor Luiđi Tenko posle eliminacije pesme koju je pevao u alternaciji sa Dalidom (kolale su priče da ih nije vezivala samo pesma) digao ruku na sebe. Taj tragični događaj ostavio je veliki ožiljak ne samo festivalu već i slavnoj francuskoj pevačici italijanskog porekla, koja je i sama više godina kasnije izvršila samoubistvo.

history

SEDAMDESETE

godine KRIZE Tokom šezdesetih godina XX veka mnogi gradovi hteli su da iskoriste slavu Sanrema i da organizuju vlastite festivale italijanske muzike, ali su ti pokušaji bili kratkog daha. Druge zemlje takođe su pokušale da imitiraju modele Sanrema (u staroj Jugoslaviji Sanremu je najbliži „Opatijski festival“, ali su „Beogradsko proleće“, „Zagrabački festival“, „Splitski festival“ i „Vaš šlager sezone“ takođe pogled upirali ka Italiji). Početak sedamdesetih ničim nije ukazivao da će festival upasti u krizu. Godine 1971, osim pobednika Nikole di Barija i Nade na sceni su se našli mnogi velikani prethodnog perioda, Modunjo, Adrijano Čelentano, Serđo Endrigo, Litl Toni. Po prvi put nastupili su i veliki zabavljači „Riki e poveri“ koji su u alternaciji sa legendarnim Hose Felisijanom otpevali nezaboravni hit „Che sarà“ (Šta će biti). Ova pesma je postala veliki hit čak i u Japanu, a verzija na španskom Que serà osvojila je celu Latinsku Ameriku. No već naredne godine kriza je zakucala na vrata. Posle čitavog niza godina ukinuto je pravilo da dva izvođača izvode pesmu, čime je broj učesnika drastično smanjen, a ubrzo je done-

ta i odluka da se koriste muzičke matrice što je bio novi udarac za festival. Godine 1973. došlo je do trzavica između organizatora i televizije, pa prve dve večeri nisu ni prenošene. Narednih godina kriza se još više produbila. Čak ni pobedničke pesme nisu bile na top listama, a znalo je da se desi da poneka pesma koja nije ni ušla u finale popularnost stekne u inostranstvu. To se na primer desilo sa pesmom „Fiume grande“ (Velika reka) 1974.godine koja je postala popularna zahvaljujući verziji na španskom Rio grande. Svađa organizatora i vellikih diskografskih kuća doprinela je da festival iz 1975. godine bude upamćen kao jedan od najgorih. Prve dve večeri ponovo se nisu našle na programu televezije, a ukupna prodaja ploča svih autora zajedno jedva je dostigla 100.000 primeraka, a to nikoga ne sme da čudi ako se ima u vidu da nije bilo nijednog zvučnog imena. Naredne godine priskočilo se u pomoć „obamrlom“ festivalu. Sistem je promenjen pa su pevači podeljeni u pet timova, a dodatnu živost uneli si slavni gosti, idol žena Hulio Iglesias, operski pevač Mario del Monako i rok zvezda Suzi Kvatro.

145

dole levo: Kazino Sanremo u kojem se festival održavao od 1951. i teatar Ariston u koji se festival preselio 1977. godine. na slici ispod: članovi benda Ricchi e poveri (Franco Gatti, Angelo Sotgiu, Angela Brambati, Marina Occhiena) čija je pesma "Che sarà" izvedena na Sanremu 1971. postala veliki svetski hit.

history

osamdesete

doba glamura sa najviše nastupa na Sanremu (15), ali mu 1984. godine, a dve godine kasnije trijumGodine 1977. RAI je po prvi put prenosio fovao je i u glavnom programu sa pesmom festival u koloru, a promenjeno je i sedište, opasno preti Ana Oksa koja ima samo jedan umesto Kazina festival se preselio u pozorište nastup manje. Budući da ona i dalje nastupa, „Adesso tu“ (Sada ti). No jedna druga zvezda čija se slava proširila van granica Italije nikaAriston u kome je ostao do dan danas. Kra- uskoro lako može da postane rekorderka. Godina 1981. označila je kraj perioda krize, da nije stekla naklonost publike. Zucchero je jem sedamdesetih svežu krv uneli su pevači gotovo po pravilu bio na začelju liste. kompliacija sa pesmama festivala popela se koji će obeležiti naredne decenije italijanske Godina 1987. upisana je u analima kao gona sam vrh top liste po prvi put u istoriji, a kancone. Godine 1978. pobedila je grupa dina u kojoj je Sanremo dostigao najveću Matia Bazar. Njihova plodna karijera traje i pored pobednice Aliče i njene pesme „Per gledanost, a pobednička pesma „Si può dare Elisa“ još nekoliko pesama poput „Maledetta danas, u proteklih 35 godina promenili su tri di più“ koju su pevali Umberto Toci, Enripevačice, a prva i najpoznatija, Antonela Ru- primavera“ (Prokleto proleće) Lorete Gođi i ko Ruđeri i Đani Morandi osvojila je pet i đero izgradila je uspešno i solističku karijeru. „Ancora“ (Još) Edvarda de Krešenca postale po miliona glasova. Već sledeće godine taj Iste godine beležimo i prvi nastup Ane Okse, su evergrin italijanske muzike. Godinu dana rekord je premašen. Poznati glumac i pevač, koju su svi novinari proglasili pankerkom. kasnije viđeno je jedno od najglamuroznijih Na svom debiju domogla se drugog mesta, izdanja, pozornica je podsećala na velelep- Masimo Ranijeri, osvojio je preko 7 miliona glasova i nadmoćno pobedio pesmom „Pera niko nije ni slutio da će čudesni glas Ilir- nu diskoteku, a na njoj su zapevali Al Bano i Romina Pauer, čija je pesma „Felicità“ (Sre- dere l’amore“ ( Izgubiti ljubav). Ana Oksa je jane Hodže (pravo ime pevačice albanskog u duetu sa Faustom Lealijem, 1989. godine porekla) pratiti neverovatne promene imidža, ća) postala mega hit širom sveta, premda je naprosto „počistila“ konkurenciju jer je njiosvojila samo drugo mesto. Što nisu uspeli te da će taj simpatični devojčurak izrasti u hova pesma „Ti lascerò“ imala tri puta više te godine uspeli su dve godine kasnije kada ženu neverovatnog seksepila i postati jedna glasova od drugoplasirane. Jedna od najlepnajvećih zvezda festivala u narednih nekoli- su pobedili. ših kancona svih vremena Mije Martini „AlTokom tih godina ustanovljena je i podela na ko decenija. Dve godine kasnije pobedio je BIG (velikane) i NUOVE PROPOSTE (mla- meno tu nell’Universo“ (Barem ti na celom Toto Kutunjo, najbaksuzniji pevač San Rema poznat kao „večiti drugi”. Svoje jedine po- de nade). Tu novu šansu iskoristile su dana- svetu) te iste godine zauzela je skromno deseto mesto. šnje velike zvezde svetske muzičke scene bede domogao se upravo te 1980. godine, a Eros Ramacoti, Andrea Bočeli i Laura Pauzipotom je usledilo čak šest drugih mesta od ni. Eros je pobedio u kategoriji mladih nada kojih četiri uzastopno. On je ujedno i pevač

desno: Anna Oxa, koja je prvu pobedu odnela zajedno sa Faustom Lealijem 1989. i kojoj će svaka sledeća pesma sa Sanrema biti veliki hit; levo: Zucchero je debitovavao na festivalu 1981. god bez uspeha, ali je zato Elisa trijumfovala sa njegovom kompozicijom 2001. god.

146

history

devedesete

mirne vode

Uspeh festivala nije zavisio samo od kvaliteta pesama već i od umešnosti voditelja. A taj posao niko nije umeo da obavi bolje od Majka Bonđorna i Pipa Bauda. Bonđormo je festival vodio deset puta. Baudo se oprobao 1968. godine da bi novu priliku dobio tek dvadesetak godina kasnije 1985. godine. I dve godine kasnije 1987. godine, dirigentska palica bila je u njegovim rukama a glavna novina bila je da je Sanremo po prvi put umesto tri trajao četiri dana. Zahvaljujući Baudu festival je „zaradio“ još jedan dan sredinom devedesetih. Energični voditelj je punih pet godina od 1992-1997. godine žario i palio, a za svoje saradnice uzimao je izazovne lepotice poput Albe Parijeti, Brigit Nilsen, Sabrine Ferili, Mili Karluči i drugih. Godine 1990. posle punih deset godina orkestar je ponovo zasvirao uživo, a na kratko se vratilo i pravilo o učestvovanju stranih gostiju, svaka pesma pevana je na dva jezika. Svoj jedini trijum zabeležila je najpoznatija italijanska grupa, Pooh sa pesmom „Uomini soli“ (Usamljeni ljudi), premda su najveći hitovi postali „Vattene amor“ (Odlazi ljubavi) Amedea Mingija i Mijete i „Donna con te“ (Žena s tobom) Ane Okse. Već sledeće godine titulu je poneo još jedan velikan italijanske muzičke scene, kantautor Rikardo Kočante, a mnoge pesme te godine postale su veliki hit.

Strani pevači su i dalje davali podršku domaćim pa je tako Grejs Džons pevala istu pesmu kao i drugoplasirani Renato Zero, Ofra Haza je pomagala mladom Rafu, a Di Di Bridžvoter trećeplasiranom Marku Maziniju. Tih godina često se dešavalo da pobednici u kateogriji mladih nadmaše po popularnosti dobitnike glavne nagrade. Tako je 1992. godine Aleandro Baldi sa pesmom „Non amarmi“ (Nemoj da me voliš) za sobom na hit listama ostavio pobednika Sanrema Luku Barbarosu. Slično je bilo i naredne godine kada je pobednica u kategoriji mladih bila ni manje ni više nego Laura Pauzini. A 1994. godinu obeležila je neverovatna koincidencija. U obe kategorije pobedili su slepi pevači, u glavnoj kategoriji prvo mesto je osvojio ranije spomenuti Aleandro Baldi, dok se među debitantima pobedom okitio Andrea Bočeli, još jedna zvezda svetske muzičke scene kojoj je Sanremo poslužio kao odskočna daska. Ali i organizatori su imali razlog za zadovoljstvo Festival koji je 1995. osvojila Đorđa sa prelepom pesmom „Come saprei“ (Kako bih znala) bio je najgledaniji festival svih vremen. Završetak devedestih ponovo je obeležila Ana Oksa drugim mestom sa sjajnom pesmom „Storie“ (Priče) i svojom prvom samostalnom pobedom 1999. godine sa pesmom „Senza pietà“ (Bez milosti).

147

gore: Eros Ramazzotti koji je odneo pobedu 1984. sa pesmom Adesso tu; ispod: Giorgia, pobednica festivala 1995. god. i Laura Pauzini koja je 1993. godine pobedila u kategoriji mladih nada.

history

XXI vek

X factor spas u pravi čas iznad naniže: Pippo Baudo, energični voditelj koji je čak 11 puta vodio festival od 1984. godine, Elisa, pobednica 2001. god. sa pesmom "Luce"; ispod Marco Mengoni koji je sa pesmom "L'essenziale" pobedio 2013. godine; desno: Marco Carta čije je pesma "La forza mia" pobedila 2009.

Početkom novog veka, Sanremo je ponovo zapao u krizu. Broj gledalaca se svake godine sve više smanjivao, od rekordnih 16.800.000 gledalaca iz 199.5 godine stiglo se do bednih 6.800.000 koliko je posmatralo izdanje iz 2008. godine, dakle čitavih deset miliona manje. Krivac za to su svakako brojna bleda izdanja i loše pesme. Pobednici iz tih godina Povia, Simone Kristiki, Aleksija, Đo di Tono i Lola Ponse zasjali su samo na trenutak i nisu ostavili dublji trag u italijanskoj kanconi, a stara garda nije uspela da se prilagodi novim vremenima. Čak kada bi se neko i okušao da mladima izađe na crtu, obično bi svoj nastup završavao već u kvalifikacijama ili u najboljem slučaju negde na sredini liste. Izuzetak je bila 2011. godina kada je neverovatnu pobedu ostvario Roberto Vekijoni koji je prethodni nastup na Sanremu zabeležio četrdeset godina ranije, a još jedan „vremešni gospodin“ domogao se trećeg mesta, Al Bano koji se ipak nije libio da se svakih par godina popne na scenu koja mu je donela slavu. Pa ipak Sanremo se ponovo uspravio i dao pravi odgovor novim vremenima.

148

U vreme dominacije reality programa koji su u poslednjih desetak godina prosto preplavili sve evropske televizije Sanremo je postao drugorazredni šou. Čitave armije gledalaca, pretežno mladih, okrenule su se praćenju programa kao što su „X factor“ i „Ja imam talenat“ navijajući da njihovi ljubimci u ljutoj borbi pobede svoje rivale. A za pobedu uglavnom nije bio dovoljan samo lep glas, popularnost se sticala i izgledom. A kada bi se potom pobednici tih emisija, ovenačani popularnošću, i armijom vernih sledbenika spremnih da šalju sms poruke do iznemoglosti, pojavili na Sanremu, lovorike su bile zagarantovane. Upravo to se i dogodilo 2009, 2010, 2012. i 2013. godine, kada su se zgodni, mladi i ambiciozni pevači Marko Karta, Valerio Skanu, Ema i Marko Mengoni domogli prestižne titule pobednike Sanrema, premda je to bilo kud i kamo lakše nego da iz emisije u emisiju strahuju, da li će ih naklonost publike napustit. Ali i gospodinu u godinama sveža krv je više nego dobro došla jer treba ipak nekako i doživeti stotu.

history

Oni su obeležili festival u Sanremu...

1951. Nilla Pizzi "Grazie dei fiori"

1953. Carla Boni "Viale d’autunno"

1958. Domenico Modugno "Nel blu dipinto di blu", (Volare)

1962. Tony Renis "Quando, quando, quando "

1964. Gigliola Cinquetti "Non ho l'età"

1964. Bobby Solo "Una lacrima sul viso"

1966. Caterina Caselli "Nessuno mi può giudicare"

1970. Adriano Celentano "Chi non lavora non fa l'amore"

1971. Nada "Il cuore è uno zingaro"

1972. Lucio Dalla "Piazza grande"

1978. Matia Bazar "...E dirsi ciao"

1980. Toto Cutugno "Solo noi"

1981. Alice "Per Elisa"

1984. Al Bano & Romina Power "Ci sarà"

1985. Ricchi e Poveri "Se m'innamoro"

1986. Eros Ramazzotti "Adesso tu"

1989. Anna Oxa & Fausto Leali "Ti lascerò"

1993. Laura Pausini "La Solitudine"

1994. Andrea Bocelli "Il mare calmo della sera"

1995. Giorgia "Come saprei"

2001. Elisa "Luce (Tramonti a nord est)"

2009. Marco Carta "La forza mia"

2013. Marco Mengoni "L'essenziale"

2014. Arisa "Controvento"

149

art

BeRnard

RivEs

Rivs je francuski skulptor i fotograf, čija umetnost očarava i uzbuĐuje. Inspirisan aktom, pre svega ženskim, on kreira skulpture nesvakidašnjih formi, koje odišu jakim autorskim pečatom, u vizuelnom i simboličkom smislu. tekst:Bratislav Mihailović, foto: flickr.com, bernardrives.com

jegovo stvaralaštvo je bazirano na specifičnoj estetici lepog, ali i na jasnim porukama koje nosi. Kao takvo, ono ostavlja bez daha brojne poklonike umetnosti, svrstavajući Bernarda Rivsa u grupu skulptora neospornog talenta, ali i kredibiliteta. Bernard Rivs je rođen u Karkasonu, živopisnom gradiću smeštenom na jugu Fran-

150

art

cuske. Oduvek naklonjen umetničkom stvaralaštvu, završio je studije fotografije u Kelnu, u Nemačkoj, da bi se kasnije preselio u Španiju. U Barseloni se zainteresovao za izradu skulptura, koje su vrlo brzo postale njegova strast. Već nakon svoje prve izložbe, 1980. godine, privukao je pažnju poznavalaca umetnosti i bio nagrađen od strane Pol Rikard Fondacije, koja podržava darovite stvaraoce iz oblasti savremene i primenjene umetnosti. Ohrabren ovim iskustvom, ali i razultatima koji su usledili, Rivs je nastavio da se bavi izradom skulptura, koje su odisale senzualnošću i elegancijom, ali i specifičnim umetničkim izrazom, po kome je ubrzo postao internacionalno poznat. Inspiraciju za svoje skultpure Bernard Rivs pronalazi u ženama, njihovoj senzualnoj estetici tela i posebnosti. Žena u pokretu, izuzetne, „neskrivene“ lepote, oslobođena, nametnutih društveno-moralnih stega, karakteristika je većine njegovih radova. O tome govori i sam umetnik: „Žene zauzimaju posebno mesto u mom stvaralaštvu. Trudim se da kroz njihovu nagost, pokret i senzualnost, prikažem slobodnu, emancipovanu ženu modernog doba. Nago telo je za mene važan simbol slobode, koji se suprotstavlja totalitarizmu, puritanizmu i fundametalizmu. Žensku senzualnost i erotiku, nastojim da prikažem na elegantan i originalan način“. na desnoj strani gore: Bernard Rivs pored svoje skulpture „Blanche“; ispod: monumentalna verzija skulpture „Ole, Ole“ i iznad ženska figura „Miss X“ sa izložbe na otvorenom u Sen Tropeu 2013. godine.

151

art

„Moj cilj je da osmislim i realizujem skulpture neobičnih i sasvim originalnih formi, koje će biti u stanju da iznenade, ali i zavedu posmatrača. Kroz njih želim da izrazim svoje stavove, mišljenja, ideje, divljenje, ali i da uputim kritiku i protest prema svemu onome što me dotiče“. gore - u prvom redu: skuplture „Yearling“ (Ždrebe) i „Jolly jumper“ u bronzi, ispod - u drugom redu: skulpture „Tango“ i mačka „Misty“, takođe u bronzi

152

art

Iako žene imaju priroritet, Bernardov opus čine i skulpture inspirisane muškim aktom. Neke od njih, prikazane su u sinergiji sa ženskim, čineći atraktivnu i ništa manje uzbudljivu celinu, kao što je to slučaj sa skulpturom „Tango“. Takođe, zastupljene su i raskošne figure konja, svinja, a pre svega bikova, koje su svojevrsni omaž Španiji, zemlji koja je već dugi niz godina Bernardov dom. „U mojim radovima postoji i izvesna doza humora i provokacije. Kao najbolji primeri za to su skulpture duhovitih i dvosmislenih naziva, poput „Pig Pride“, „Gym tonic“, „Ole, Ole“ i druge. S druge strane, ima i onih koje su jasna kritika društva ili određenih pojava, poput skulpture „Silly Con“, koja ukazuje na žensku taštinu, kompenzovanu „ugradnjom“ prevelikih silikonskih implantata. Pomenuo bih i figuru „Crescent“, koja kritikuje tretman žena u zemljama Islama ili rad „Roma / Amor“, koja poziva čoveka da se vrati i pomogne prirodi“ – navodi Rivs. Skulpture Bernarda Rivsa su unikatne ili izrađene u limitiranim serijama. Najčešće su napravljene od bronze, ali i drveta, dok se kao prateći materijali koriste lakovi i smola. Razliličitih dimenzija, namenjene su svim vrstama enterijera, iako svoju primenu mogu pronaći i na otvorenim prostorima. Umetnik je do sada, svoje radove prikazao na brojnim manifestacijama širom sveta. Među najatraktivnijim, izdvaja se prošlogodišnja izložba održana u Sen Tropeu. Tada su ulice i trgove ovog mondenskog gradića, čitava dva meseca, krasile Rivsove skulpture, imponzatnih veličina, izazivajući opštu pažnju i divljenje. Objašnjavajući koncept svog umetničkom stvaralaštva, Bernard Rivs zaključuje: „Moj cilj je da osmislim i realizujem skulpture neobičnih i sasvim originalnih formi, koje će biti u stanju da iznenade, ali i zavedu posmatrača. Kroz njih želim da izrazim svoje stavove, mišljenja, ideje, divljenje, ali i da uputim kritiku i protest prema svemu onome što me dotiče“. gore: pogled na skulpturu „Ole, Ole“ ispred zgrade Hermes-a u Sen Tropeu; desno: monumentalna verzija skulpture „Chispa“ i „Ludwig“ (ispod) sa izložbe Sen Tropeu 2013.

153

VIBRAZIONI A PERUGIA photo: Nenad Marjanović

Make up: Jovana Mačić, Hair: Marija Wardrobe: Celyn B, shoes: Distante Models: Jovana Mirosavljević, Sanja Papić tekst: „Vibracije u Peruđi - Jedan osmeh i jedan grad“ - Dragoslav Bokan Kada je 1921. godine u Peruđi otvoren poseban „Univerzitet za strance“ (Universita per Stranieri di Perugia), počela je i moderna istorija ovog čudesnog grada. I nije Peruđa morala da menja arhitektonski profil svojih palatama pokrivenih brda, da bi ušla u korak sa XX vekom. Ona je našla svoje fantastično, jedinstveno i upravo idealno rešenje: da u netaknutim nedrima svog urbanog jezgra sačuva sve ono najdragocenije iz bogate prošlosti grada i tamo brižljivo unese moderni duh evropske kulture i prekookeanski inspirisane „mašinske civilizacije“ – ništa ne dirajući, ne menjajući i ne rušeći. Time su zauvek odbranjeni gotika, renesansa i barok centra Umbrije, ovog 3000 godina starog grada što spokojno gospodari dolinom Tibra, na prosto idealnoj raskrsnici puta između Rima i Firence. A tu i dalje svoje studente, još tamo od 1308. godine, prima crveno-plavi Univerzitet (sa svecem-zaštitnikom grada i mitskim bićem u dve polovine svog grba), na kome su studirale mnoge rimske pape (njih jedanaestorica), ali i dve svetski čuvene erotske inspiracije modernog doba: prelepa Monica Bellucci, koja je, kao student prava i počela da se bavi modelingom ne bi li tako zaradila novac za školarinu, i misteriozna Suze Rotolo, ona koju je mladi i zaljubljeni Bob Dilan smatrao svojom muzom (i „najerotičnijim bićem na planeti“).

Osmeh ne mora da bude skroz vidljiv i dovršen. On se oseća i kroz blago-spokojan izraz iznutra osmehnutog lica. I sve ono najlepše i najplemenitije nastaje i rađa se osmehom i kroz osmeh. Osmeh je i psihološki grb sreće, njena najuverljivija potvrda i nepobitni dokaz. Zato se samo osmehom savladava strah i jedino uz osmeh pobeđuje smrt. Nema te noćne more koja se ne može izbaciti iz vašeg sna, samo ako se iskreno osmehnete. Osmeh je i svojevrsna „nema molitva“ našeg doba, koja, pokazalo se toliko puta, savršeno funkcioniše „na gornjim instancama“ (tamo iza oblaka i još dalje), čak i onda kada je nevernici (i ne znajući) upute našem Tvorcu. Uostalom blagi osmeh razumevanja i praštanja je i osnovni pečat Hristovog životnog stava, najprepoznatljiviji oblik Njegovog „govora tela“. I u toj osmehnutoj dimenziji je Hristos blizak čitavom čovečanstvu, svima podjednako. Kroz svoj, rekao bih, „ekumenski osmeh“ međusobnog razumevanja između Njega Savršenog i nas nesavršenih.

Ovde možete šetati kao da se nalazite u oživljenom fantastičnom muzeju ili džinovskoj simboličnoj knjizi s kamenim uličnim fasadama palata umesto stranica. A unutar ovih kamenih škrinja s blagom naići ćete, recimo, na savršeno sačuvane freske jednog Raffaella i njegovog učitelja Pietra zvanog „Perugino“ (koga pamtimo pod crvenom kapom, s plavim očima i u crnoj odeždi, s njegovog legendarnog Autoportreta).

Samo ovde možete jesti najbolje čokoladne poljupce na svetu (Baci), slušati najbolji džez svih vremena (a trube Miles Davis-a i Dizzy Gillespie-a su, ne tako davno, odjekivale pod nebom Peruđe), možete parkirati svoj auto odmah kraj drevnog etrurskog bunara (Pozzo Etrusco), možete jesti lokalne specijalitete (bele i crne tartufe, a tu su i mazzafegati, porchetta i nezaobilazni taglioni) i s uživanjem piti crveni Rubesco Riserva della Vigna Monticchio, pravljen od grožđa s umbrijskih polja, možete se voziti simpatičnim MiniMetroom i opzšteno družiti sa studentima i studentkinjama iz celog sveta koji su, uz želju za znanjem, rešili i da izbliza upoznaju ono najbolje iz Italije...

Možete koračajući jednom mističnom ulicom (Via Bagliona, koja izgleda kao da je nastala u kakvom „tolkienovskom“ snu, a ne u realnosti) da iz našeg vremena prođete vekovima i stupite direktno u srednjovekovni svet preživelih ostataka stare gradske citadele. Ili da, obilazeći centralni gradski vodoskok iz srednjovekovnog doba (Fontana Maggiore), onako nogu pred nogu, lagano uživate u prizorima iz rimske istorije i biblijskih priča, u likovima hrišćanskih svetitelja isklesanih odmah uz znakove zodijaka, na kamenim pločama ove nezaobilazne znamenitosti grada sa krilatim grifonom na grbu.

Ovo je GRAD, koji je izvojevao najveću od svih pobeda: ne menjajući ni telo, ni dušu, ni duh svog bića, on se modernizovao i postao važno mesto na savremenoj mapi svetskih zbivanja i mesta za svaku preporuku. Ne pomerajući se – Peruđa je utrčala u moderno doba svoje istorije. Ne prilagođavajući se – ona se savršeno osavremenila. Ne rasprodajući i ne banalizujući svoju prošlost - ona je otkrila svoj upravo idealni oblik u sadašnjosti (savršeno spremna za budućnost).

art

Kameni vrtovi DEJANA STEPANOVIćA Kolorit i znalački izrađene forme različitih vrsta cvetova Dejanovih dvodimenzionalnih panoa u sumorno aprilsko kišno vreme, nose mirise leta i toplog vremena koje svi željno iščekujemo

tekst: Maja Škaljac - Stanošević, istoričar umetnosti; foto: Dejan Stepanović

Dejan Stepanović, jedan od retkih predstavnika srednje generacije uspešnih, talentovanih umetnika obradovao je kolege, publiku i stručnu javnost jednom nesvakidašnjom postavkom tokom aprila 2014. godine u Maloj galeriji ULUPUDS-a. Tokom studija na odseku za keramiku na Fakultetu primenjenih umetnosti, Dejan se isticao svojim talentom i vrlo lako je savladao tajne ove vrste umetnosti i zanata koju je nesebično svojim studentima davao profesor Branislav Stajević. Nakon diplomiranja 1998. godine i sticanja magistarske diplome na posudnoj keramici 2003. godine u klasi profesora Branislava Stajevića, Dejan svojim autentičnim umetničkim rukopisom i vrednim radom i čestim izlaganjem svojih eksponata, pronalazi svoje mesto na srpskoj keramičkoj sceni. Od 2001. godine je član ULUPUDUS-a i redovno izlaže na izložbama u organizaciji ULUPUDS-a, Muzeja primenjene umetnosti i Sekcije za umetnost i dizajn keramike i stakla - Majski salon, Bijenale keramike Beograd, Trijenale keramike, Planeta zemlja... Za svoj rad i zalaganje nekoliko puta je bio nagrađivan godišnjim nagradama. Izlagao je na brojnim grupnim izložbama, kolonijama i simpozijumima u zemlji

(Zlakusi, Beogradu, Aranđelovcu, Mladenovcu... ) i inostranstvu. Iako se godinama bavi pedagoškim radom i novim generacijama prenosi magiju primenjene i likovne umetnosti, na sreću svih nas, on ne odustaje od svog umetničkog stvaralaštva. Pored redovnog učestvovanja na kolektivnim izložbama, povremeno nas obraduje samostalnom izložbom i eksponatima na kojima radi dugo, studiozno i predano dovodeći svaku izložbu do savršenstva. Bilo da se radi o utilitarnoj - posudnoj keramici, unikatnim radovima ili panoima, svaku postavku Dejan podigne na najviši nivo u svakom smislu (estetski kriterijum, lepota forme, zanatsko savršenstvo, tehnologija izrade...). Izložbom dekorativnih panoa u tehnici kamenine na kojima je Dejan vredno radio poslednjih godina izazvao je divljenje svih posetilaca. Panoi - slike različitih dimenzija na kojima glavnu ulogu „igra“ njegovo veličanstvo CVET, šalju pozitivnu, vedru poruku ljubavi, lepote i pozitivne vibracije koje izlaze iz njih i emituju dobru energiju u kamernom prostoru Male galerije. Sveden kolorit i znalački izrađene forme različitih vrsta cvetova ovih dvodimenzionalnih panoa u sumorno aprilsko kišno vreme, nose mirise leta i toplog vremena koje svi željno iščekujemo.

166

art

na levoj strani: okrugli pano „Irisi“; iznad: triptih „Kale“, oba u tehnici kamenine, 2013. godina

167

art

iznad - prvi red s leva na desno: triptih „Maslačci“, „Makovi“ i „Lokvanji“; drugi red s leva na desno „Tulipani“, „Amarilisi“ i „Bela rada“; treći red s leva na desno: „Zvončići“, „Kale“ i „Ljiljani“; na desnoj stani: „Tulipani II“ - sve u tehnici kamenine, 2013. godina.

168

art

169

story

Tokom 2013. godine jedan prestižni svetski magazin je raspisao online konkurs za kratku priču. Učesnici su slali prema određenim propozicijama priču na svim jezicima sveta. Vesna Vukajlović (1977) je poslala priču SLIKA DANA i u novembru 2013. dobila saopštenje da je njen rad nagrađen, a da će nagrada uskoro biti dostavljena, što se i obistinilo. Učestvovalo je preko 5.000 autora iz više od 40 zemalja sveta, pa je tim pre ovakvo priznanje značajno. Vesna Vukajlović inače živi i radi u Beogradu, završila je Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a magistrirala Produkciju dramskih umetnosti i medija na Fakultetu dramskih umetnosti i medija u Beogradu. Priča SLIKA DANA je omaž Džemsu Džojsu i književnicima koji su obeležili dvadeseti vek.

SLIKA DANA Vesna Vukajlović

„ ... duh nije kadar niti da začne, niti da donese plod ukoliko nije preplavljen silnom rekom književne učenosti.“ Petronije C.118 PROLOG Beži... beži... ti ćeš meni da ulećeš u traku? Šta je? Šta je? Šta me gledaš? Crveno je na semaforu. Crveno. Neka. Neka... Gde ste svi krenuli jutros? Stani malo. Čuješ, stani... Ove linije, kolone, svaki dan isto, ne spavam, a spava mi se... Ne spavam lako. Hajde. Ajde... Ej, ko ti dade dozvolu? Svi voze, hoće da im bude lakše u životu... Smrdi od ranog jutra svaka ulica. Sve smrdi. Eh, ovo su lepe slike. Ona i njeno dete. Drži ga za ruku. Vodi ga u obdanište. Sada postoje ti mali dečiji ranci. Svako dete ima svoj ranac, svoj prtljag. Jede slani štapić. Zebra... prelaze. Ja... ja sam jutros gledao njenu kosu. Crna kosa. Lepa je. Lepa... Sve njeno je lepo. Ja sam bio kraj nje. Tu sam. Zna ona. Stani majstore. Jači si lafe. Ajde... pali sad. BMW... pali, to, to... Ajde, briši.Svako jutro isto, idemo da radimo. Svi idemo da radimo. Da gledamo ko će šta da nam traži, da nas pita... da kaže. Kako da ih izbegnem? Maštam o tišini. I sa njom... samo da ne krene neka buka... sada je... uvek je mir u njenoj blizini. Ja sam lik. Lik... Ona mene izmišlja. Eto, to je. Priča njena. Ona je život. Kupola se vidi... dong... ding. Gde će ova starica. Rano ti je. Nije spavala od tri sata noćas. Stari ljudi ne spavaju. Život je energija... a ona je pogurena... i ja ću biti poguren. Gde ide? Ja idem. Radim. Žedan sam. Kako da se popnem na stepenik? Vozim, bežim, jurim, letim, padam... Ovde je teško. Sve je teško. Videti lepu sliku, živeti kako hoćeš... Motorista... sam je... uvek... nepredviđeno prevozno sredstvo za drugoga. Ja u kolima... Ona ima oble listove. Rekao joj je to neko pre mene. Velike oči... Crne. Šta me gleda ova? Plavooka. Vozi svoju Bubu. Gledaju ljudi, započinju kontakte... Namignem. Smeje se... Pazi pas! Ker! Gde će oni? Pas laje. Pas laje u Bubi. Pas će uskoro da vozi Bubu. Žena će lajati. Pas je disciplinovan. Svi su ovde disciplinovani... red... nema sudaranja... murkan. Dobro jutro, šefe! Tvoj reon. Kancelarija tvoja. Gužva danas, a? Red, red... čekaju opet nešto, svi čekaju... ispred pekare. Da počne prijatan trenutak. Prvi. Stomak se raduje,mmmm. Lepo.

170

story

prosto te sramota da si vulgaran i grub. A, on je sa svojih putovanja donosio slončiće, u kamenu isklesane jaguare, od oniksa oblikovane majmunolike maske. Kada kao sada, ležim na stomaku, uvek mi se pogled zaustavi na tom životinjskom carstvu, dalekom carstvu. Ono caruje na termoakomulacionoj peći koja stoji ispred prozora. Pogledom preskočim carstvo, pa se zagledam u svetlost. Hoću da znam da li je sunčan, kišan ili samo oblačan dan. Moram to tako da doznam jer ne mogu kao u porodičnom stanu da po zvucima ulice ukapiram ništa. Ovde je tiho. Noću bešumno. Kada se jako napregnem, zažmurim i odvojim od ovog prostora mogu da čujem kako tramvaj daleko prolazi. Našom ulicom prolaze samo njeni stanovnici. Mogu da posvedočim da je bilo i mnogih, sumnjivih sastanaka u noćnim satima. Ulica je jednosmerna, pa bi se ranije, u letnjim danima, u koloni parkirali dugački automobili zatamnjenih stakala. Par minuta mir. Kao gušteri pred beg. Onda izlazi iz svakog automobila po jedan primerak opasnog tipa. Ovog jutra, njegovo životinjsko carstvo i ja gledali smo u sunčan dan. U to uvek budem sigurna, jer se pri dnu prozora zazlati vrh paprati. Dvorište je pod tepihom te paprati. Kad je tmuran dan, ona je mrka. A danas, sunce se odbija o glatkoću listova i znam da je bistro nebo. I kad si zreo čovek, kad je vedar dan - nema vrdanja. Mora se doneti neka odluka, otići na pijacu, pripremiti neka klopa, napraviti neki intervju. Noge se moraju uposliti. Moje noge sada naizmenično mašu u vazduhu. Mašu obavezama, odlukama koje se sigurno približavaju. U ovoj sobi, pre njega i mene bilo je ženskih duša. Upoznala sam njegovu baku. Ona je sadila tu paprat, kuvala čaj i kafu za komšije iz dvorišta. Otvarala bi širom vrata ovog stančića. To bi za njom uradili svi, i dvorište bi počelo da liči na stan, a stanovi na sobe. Omamljivala je naročito muške komšije pričama o koncertima na Tašu, o bratu i sestri Petrovićima, Rastku i Nadeždi, koji su ovde negde živeli još pre njenog vremena. Neposredno pred svoju smrt, sačekala nas je vidno nervno napeta. - Vi mene nećete sahraniti! - rekla je mahnito okrećući se po sobi - Baš vas briga, vi ćete ovo da raskrčmite i ceo moj vek će biti uzaludan. To je jedan od onih napada kada se ponašala kao da je primila posetioce sa onog sveta. Bližila se 85. godini, malo pogurena, vitlala je po sobi kao braneći se od nevidljivog neprijatelja. Na stolu je bila otvorena tuba od farbe za kosu. Bojila se u crnu boju. U maloj garsonjeri spakovan je bio i njen ljubavni život. Te misli su mi dolazile dok je govorila vičući. - E, ovde sam ti ostavila nove zube, nekorišćene - odvila je papir u kojem su bili takozvani treći zubi, bledo žuti, vrlo prirodni. Ovde - pokazala je rukom u fioku ormana - nalazi se somotski šešir i prsten sa kojim hoću da odem. Sve sam ovo ja rekla Dani. Ona zna kako da me obuče. Vi sigurno nećete. Ali, nemojte ništa da prodate. Kao da smo sedeli u limbu nekakvom. Znam da je volela da odlazi na sahrane iz čiste radoznalosti, da prati da li su bližnji ispoštovali red i službu. Da osmotri koliko duboko je smešten kovčeg. Ostajala bi duže, kao da proveri hoće li se pokojnik javiti. Onako, sveže pokopan da kaže da li je OK. Dok je preturala po ormanu i po stoti put pokazivala kako da je otpartimo, videh satenski, plavi kombinezon. Oblačila ga je verujem u posebnim prilikama. Zamišljam kako navlači tamno zelene zavese da komšije ne bi posmatrale, gasi svetlo u dvorištu da zavodnika niko od komšija ne bi registrovao. I taj posle ode. Živela je sama. A kada bi je okupirala smrt, prizor bi dobijao razmere dvoje posvađanih ljudi zatečenih u razgovoru. Činilo mi se da hoće svesna, ovako histerična da doživi to iskustvo. Da posle razgovaramo kako je bilo, da ponovo obuče kombinezon. Mozak joj je bio na onom svetu, a vitlala je oko nas živahna. Onda bi zapovednički diktirala - Nikoga iz dvorišta neću da vidim na sahrani! - to je zato što je želela da je pamte kao lepu i vedru. - Ova do mene, to je laf i pas! Svima sam se ja ovde mile majke napominjala. Vidiš ovo platno, ja

Svi hoće nešto lepo... Blajhana plavuša. Projekat života. Velika su joj usta. Velikaaa... Do devet treba da bude negde. Mirna je. Ljutit pogled... rođena kao brineta. Kakva azijska gužva svakog jutra. Kako je sveže bilo... kako je moglo biti... Idiote... ti ideš zaobilaznim putem. Alo... Tone je težak... smeta mi.. .smeta mi... idi drugim putem. Svako... sebe gleda. Nemam sve što želim. Borba. Šta si zapeo? Šta hoćeš? Mala instant pijaca. Toga ima u ovom gradu. Prodaju cveće, neke žene, tuđe... Volim je. Još spava. Spava tamo već dugo. Nežna je... oštra je... ja sam iz priče. Kad bi sve moje muzike to ispričale. Provansa. Zelenilo. Grožđe... muzika. Kako mi je nedostajala... mnogo. To je bio vrh... ljubavi. Ja ne mogu... nisam za nju... ja lažem. Ja sam bitanga. Camel....daj, daj mi... Smrad, auspuh, glava mi bruji sve više. Moje fotografije. To voli u meni. Dušu. Svakom treba dobra duša. Povredio sam nekoga... pobegao pre nje. Pre nje je bilo mečeva... kazni... grešaka... strah... jede te nešto... svakoga jede... nemam prava da kažem, ja sam povređivao. Ja sam njenu tamu, oči zavoleo. Volim je. Ja je mirišem svuda. Hvala što je tu. Osetljiv svakog može da voli, da zavoli... ona je plodna... ona me hranila, ona je ja. Ove moje igre, biznismen u akciji... vođenje sumnjivih poslova koji će doneti lovu... svi ti stanovi... moji dugovi... bivša... sve to krijem... dajem ono što bi ona sa sigurnošću mogla da zavoli... informacije u koje sam siguran. Tako me nerviraju. Užas. Ovi ljudi... brinu o još nekome... svako voli još nekoga... tako je lepo. Te veze. Ceo sam sada u zavesi. U onoj smrdljivoj zavesi našeg stana. Ceo sam stao u poruku koju sam ostavio njoj... zeleno... idem dalje... Žurim, saznaću šta je ona pročitala, znam dobro šta sam ja napisao. Nisam uspevao ranije da izdržim nijednu. Nisam ih čuvao ljubavlju, ružnim rečima sam to radio... brkao svoje i tuđe granice prava. Preplavio bi me bes... Ovo je lep kraj, stare kuće, lepa arhitektura, ulice prepešačene toliko puta. Uh. Posadio sam zrno dobra u ovo naše zajedno provedeno vreme. Mir u gradu. Retka pojava. Camel. Ukus. Od čega sve zavisim? Ispod kojeg stabla sam parkiran? Lepo je lišće... malo požutelo... biljke su različite. Gaudi je sve fasade i zdanja pravio da liče na prirodu, na krljušti ribe, šare na oklopu kornjače, čaure divljih biljaka, semenke stabala... Ja sada ličim na ovaj list. Moje stanje je takvo... malo oprženo jutarnjim haosom... pa preliveno mirom i svakodnevnim redovnim saznanjem: to je to. Drugačije nije. Alarm... čujem već... budi neke ljude... nije prijatno tako krenuti u novi dan... nasilno. Grad te gura u nasilje... gnjavaža. Ali lepa... noć je lepa u gradu, grad nosi pečat pameti raznih ljudi. Kreativnosti. Grad je za čoveka. Čovečiji dom. Ljudski. Udah... upliv... čekaju me dobro znane face. Ona se sada budi... U stanu sa njom diše moja poruka. 1. Volim da se probudim u našem krevetu i da raširim ruke i noge tako da ličim na morsku zvezdu. Razgranam se i zauzmem obe polovine. Njega nema, znači prošlo je devet sati. Mada, ja u ovom malom stanu uvek osećam njegovo prisustvo. Prvi put kada me doveo ovde, rekla sam mu da ta soba liči na one slatkosti koje mi govori na uho. Na ono što je on. Na prsluk iz Egipta, kapice - tokice koje nosi kada ima izložbu, pamučne prugaste košulje koje kupuje u India shopovima. Tada mi se ova soba činila jako skučeno. Bio mi je potreban prostor da sve to bukne, na sve strane. Iznad moje glave bila je okačena velika marama sa motivima palme. To sam uklonila. Ja volim jednostavnost kao životni stil. Preko prozora je stajao stolnjak sa malim ogledalcima. To sam uklonila. Rekla sam mu: Nije ovo kupleraj! Ovo je mesto samo za mene! Njegov stan nije bio tipično muški. Osećao se jug ovde. Osećao se njegov unutarnji svet. Zvao je ovo mesto skrovištem. Ne znam kako ga sada zove. Sada, kada je osvojeno. Kada pada kiša, osećam se kao da sam na selu, a ne blizu ulice Džordža Vašingtona. Naša soba - stan je u malom dvorištu. Dvorište u senovitoj ulici, tihoj. Sve sobe - stanovi su niski i priljubljeni. Kada vičem - on istovremeno šapuće: „Tiše, tiše“. Zbog tih slabih zidova,

171

story

sam ga vezla. Njega da stavi na panaiju, a ispod mene da bude ovaj tkani čaršav. Je l me slušaš ti? - Slušam, ali ne razmišljaj o tome dok si živa i zdrava, lako ćemo za to. Ne boj se... Delovala mi je tako telesno, sve na svetu bi mogla da oseti u tim situacijama. To me podsetilo na Tomasa Mana i Čarobni breg kada kaže da je bolest odsustvo otmenosti. Kada propada materijalno, ostao bi spokoj, ostao bi duh. Nisam to mogla da prepoznam sada. Nadvladava je telo, strah od neke tačke. Uh - splasnula bi - a da znaš da umalo nisam stavila ove svečane zube pre neki dan. Okrenem cigaru i izgorim ove moje kečeve! Ali, neću, neka ih, trebaće mi... Nego ajde po jednu pljeskavicu da bacimo na tiganj. Tako bi se ona vraćala među nas. Ovde je njen kraj, a naš početak. A moja sredina, sredina života. Dobro, blizu sredine. Treća inicijacija, venčanje, to je na redu. A šta sa onima koji to preskoče? Jesu li oni nekompletni ljudi? Zašto ne uđu u taj život? Zašto me to sada brine? Pa čovek je takav, uvek nešto mora da ga brine. A mene, u stvari, samo brine moj nepokret. Ovo uživanje ni u čemu. Ovo stanje koje ti otvara samo lepe fajlove. Sednem na peć, gledam paprat, a gleda i životinjsko carstvo. I osećam miris džungle. Divljine. Neizvesnosti. Evo, dolazi mi stih: I like the way you so deliberate, way you lite your cigarete. On je takav bio. Igrao se sa upaljačem, i držao u uglu usne cigaretu. Sedeo je sa nekim umetnicima na Platou, ispod murala. Izoštrila sam pogled da bih ga bolje videla kroz dim. Upravo taj pogled je njemu trebao da nešto u sebi sklopi. Da dopuni ovu sobu, dvorište, ulicu, grad. Bio je oktobar kao sada, samo 2000. godine. Vreme za promene. Ja bih ga gušila svojom nesigurnošću, strahom... Možda sam ga tako i dobijala. Jednom, dok je stajao spram mene sasvim blizu, pogledom sam prostrelila parfem Angel koji je na peći dopunjavao životinjsko carstvo. Pa, ako propadne svet i to carstvo, biće mu potreban i jedan anđeo, pomislila sam. A rekla sam: Čije je to? Kakva je to igra čulima? Ko ovde sve dolazi? Šta hoćeš od mene? Zašto baš ja? Tra, la, la... On je stariji deset godina od mene. Ovaj odnos nikada pre nisam iskusila. To ne može da se hoće. Mislim da je Sartr rekao nešto kao: Odmah zavolimo, ili ne zavolimo, trud i vreme tu ne vrede ništa. Mislim na one stvari koje muškarac uzima sam, na šta ne utiče to kako ja odlučim danas da se ponašam, koliko da mu kontriram, koliko da se pravim pametna. Kad on vodi, i onda kada ja vodim, i onda kada ja mislim da znam šta se događa, a on uvek pre mene zna šta se događa. Trebalo bi da sada, onda, znamo da se ista stvar događa. Ne znam kako će izgledati kada ja jednom kažem poslednju reč, kada ne pristanem na tu najprijatniju poslušnost. Ja često zaboravim šta sam htela, kad prepoznam prezir u njegovom glasu, samo se ulijem u njegovu reku. I tišinčina. Uvek na kraju dođem na to tiho mesto u sebi. Spokojno. Zbog toga sam srećna. Valjda. Eeee, evo je poruka zakačena špenadlom na zavesu: „ Sve babine stvari izbaci iz ormana. Pravimo mesto za novu žensku odeću.“ Znak. Hoće ćerku?

Otrgnem se od tih ruku nepoznatog. To se sve događalo ovog jutra. Koji čas pre nego što sam sebe zatekla razgranatu u našem bračnom - vanbračnom krevetu. Osećam slatkost, jer sam bila radosna. Pevala sam oba puta. Volim. To je važno. Ja sam natopljena dobrim. Nisam zatrovana. To što meni moj mozak najavi, ja ozbiljno shvatam. On zna šta radi. Ja ne sanjam njive. Nikad nisam sanjala kućne ljubimce ili domaće životinje. Baza podataka je dakle na zdravim osnovama. Predložim, rešim, najavim nešto. Mi sarađujemo. Dajem mu informacije. On to razloži i svojom nekom silom ustroji. Jednom, kada sam išla na demonstracije pre podne, a na časove glume popodne, dođem kući premorena. Ali to je onaj lepi umor. Bacim se na krevet, onako u jakni i patikama. I krenu slike. Ispred mene neke nepregledne stepenice. Ceo taj moj ekran je isparcelisan horizontalnim linijama. Stepenište za u negde!!! Naiđe moj drug i pita: Hoćeš da mi pomogneš? Čuo sam da voliš pozorište. - Hoću. A kako? - Ne znam kako da završimo priču, spremamo predstavu „Srbija“. Uf! Ni ja ne znam kako da je završite, pomislim i probudim se. Srbiju je teško razumeti i završiti. Ej, moj mozak je smislio taj skeč. Kako da završimo tu predstavu ? Da je uredimo? Garantujem, da sam sada pripadnica nekog paganskog plemena, da mirišem na blato i kravlje mleko, znala bih šta je to neprocenjivo vredno u mojim džepovima ovog jutra. Naredila bih odmah da moji, ili neki tu podanici sve obezbede da u plemenu ta vrednost bude zaštićena i spašena. Problem je što sam i ja deo ovog društva. A tu ti vlada pamet i logika. Nazovi to tako. Svako će ti u slučajnoj anketi reći: Vedro je jer nema oblaka. Ja imam crne oči jer ih i moji roditelji imaju. Eto, genetika i logika. Šta tu ima da se misli. Ali, moj brat ima zelene oči. I eto problema za moje ispitanike u anketi. Pa pamet sve dovodi u vezu: ovo je ovako baš zato što je ono onako. Te veze i saglasja nisu baš takva, narode moj. Ne znam baš kakva su, ali ima tu neki viši red od pameti. Meni se čini da ga ponekad shvatim. Prosto mi dođe da izmislim neke svoje zakone. Da uspostavim poredak u nekoj svojoj kosmogoniji, i da pišem svoje jednačine. Shvatila sam da ništa, nije ništa. Da ambicija ima nepoznato poreklo. Postojao bi tu sigurno i raj i pakao. Dobro i zlo. Ali, misliću o tome sutra. A sada, rizikujući da baš tu vrednost zgužvam i bacim je na smetlište kao slučajno odbačenu, gledam u špenadlu na zavesi. Čitam komandu koju je sastavio i razmišljam da li ja pripadam ovom ukorenjivanju u najavi. Puštam Bebel Gilberto, a moram i da ispraznim punu pikslu njegovih opušaka. Hm, ovako kao piksla miriše pakao. 3. Pošto sam mnogo mlađa od mog ljubavnika, mi ne delimo iste svetove. Osim našeg sveta. On je stvarno čist. Ja to znam. Volim ga. Ali malo ko deli iste stvari sa mladima odavde. Ne razumem probleme „ Sex and the city“ ne mogu da se zamislim nad neurozom oko čekanja na mesto u fancy lokalu. Iskreno, ne mogu ni da shvatim druženje gde svaka priča kako joj je bilo, koliko puta... da li se javio dva puta i sa kakvom intonacijom, ili samo jednom. Meni godine mog dragog prijaju, i stalno mu govorim da je dete sreće. Ja sam iz fajterske generacije. Dizali smo ustanke. Nas, što bi rekla moja drugarica V. momci nikad nisu držali kao malo vode na dlanu. Oni jedva da su sebe držali. Ranije, kad se mi cure nađemo, konstatujemo da su svi sjebani, niko nam ne prilazi i same smo sebi dovoljne. Prozujimo kroz nekoliko kafića, koji nose imena što podsećaju na Južnu Ameriku, na Španiju... Kao, na neki normalan svet. U ovoj zemlji 70% mladih nije izašlo van zemlje. Nije otišlo ni do Bosne. Devojke se blajhaju u žuto-belu kosu. To je odmah znak da se preporčuju da su very sexy, a onda ih i mladići tako doživljavaju, ali im ne prilaze. Jer, šta će sa njima? Velika je drama, to, između ljudi. Jer, one su sexy, ali su fufe, a ove druge su suviše dobre za njih. Ruke, oči, mirisi kao da viču: tu smo, vidite nas!!! Ali to se sad ne vidi od veštačkih noktiju,

2. Neki mladić i ja hodamo kroz grad. Možda je to moj brat, ili drug ili... Ja sam veoma vesela. Pevam. Odjednom - čučnem uz neki zid. Razgovaram preko mobilnog telefona. Dalje od mene je čovek sa detetom. Prilaze mi. Dugo se posmatramo taj čovek i ja. Vidim da je on star. To je moj vaspitač. Ne skidam pogled sa njega. Ali, okrećem se na drugu stranu. Čovek mi prilazi i pruža mi ruku. Ja je prihvatam. Oboje smo želeli da se pozdravimo. Prekid. Opet sam na ulici. Ali, hodam sa tim vaspitačem. U stvari, znam da je on, ali znam i da je onaj brat, drug... od malopre. Vesela sam, pevam. Ulazimo u zlataru i iz džepova vadimo zlatne medaljone. Hoćemo da ih damo na procenu. Žena iz radnje je zapanjena: Ovo je neprocenjivo! Iznenada neko mi oči prekriva rukom. Osećam u kosi drugu ruku. Sklonim se.

172

story

jer nije potrošio mladost. U njemu starom videla sam punoću lepog, bogatog detinjstva. Očuvane nerve. Zdravo htenje. Ali sada žurim da skinem ovu njegovu košulju u kojoj spavam. Treba u svojoj koži da razmislim o svemu.

napumpanih usta, glamuroznih automobila, bruseva sa dodacima. I tako, sede onda i pričaju, telefoni sa silikonima, kajle sa noktima, kola sa sočivima u boji. A ljudi sede i ćute, pa se raziđu. I ništa. Zbog tih različitih jezika nesporazumevanja, umesto razumevanja, mi smo leti odlazile na Košutnjak, na bazen. Zimi kod Jelene na gajbi, jer je ona bila najbliže centru grada. Pa u slučaju emergency call, mi bismo bile pripravne. Imam druga koji stalno traži da mu nabacim drugaricu. Ja mu nabacim. Nabaci mu i moj brat. I kum mog drugara nabaci tom drugu devojku. I sve prođu. Svakoj nešto fali. Ili drugu nešto fali? To je već mnogo teško za analizu. Ovde je neka pandemija u toku. Sada se setih, ne znam zašto, da je Majakovski jednu pesmu nazvao 150 miliona. To je ona faza kada se Majakovski okrenuo od sebe ka realnoj Rusiji, i spevao nešto kao odu veličini i moći toj mnogoljudnoj zemlji. Ma, to je figura, fora da udariš masu u glavu. Evo, i ja hoću da udarim masu u glavu. Novine su inače izvor genijalnog poimanja stvarnosti. Na novinskoj strani piše, da načelnik uprave za odbranu iznosi sledeće podatke: do kraja ove godine 14.128 vojnih obveznika među kojima 2.545 onih protiv kojih je podneta krivična prijava zbog neodazivanja služenju vojnog roka, moći će najverovatnije da otkupe vojni rok. Prema podacima Ministarstva odbrane u inostranstvu boravi 140.936 vojnih obveznika, državljan SCG. Među njima 42.047 regruta uvedenih u vojnu evidenciju. Od tog broja 14.128 imaju odobrenje za boravak. Njihova starost je različita: 4.500 imaju 27 godina, a ostali u proseku do 35. Ima 28.000 onih kojima nije odobren boravak u inostranstvu. Da li neko ovde vidi problem? Malo smo proterani, poubijani, osakaćeni... Daj šta daš i voli socijalne slučajeve, i povređene. One što nemaju šta da daju, one što bi da uzmu, da se skuće, da počnu od početka, da sve zaborave... Jednog takvog Curbrigena zamalo da zaprosim. Njega se sećaju klinci sa Bjelašnice i Jahorine, valjda. Raja iz Sarajeva. Ja sam iz Beograda i sećam se samo da je Sarajevska olimpijada počela na moj rođendan 8. februara. Bila je hladna zima. U očima ovog Curbrigena videla sam svašta. On galami po hodnicima, nije promenio naglasak, lep je do bola, i prošle godine je radio kao kurir. Lenj? Da. Tvrdoglav? Deluje. Ali, pametan. To se vidi. Vidi se i fenomenalna figura, super noge, nesmiren pogled... Umesto da su jurili ribe, pumpali samopouzdanje vozili se do mora u kolima punim ortaka, ti su klinci služili narodu. Ne zajebavam se. Curbrigen je video nešto. Ludački dobro skija, toga se sećam. Zamuckuje, ali se odveže u priči. Prekine se sam, kao nema veze, ko će uopšte o tome da sluša? Te slike on gleda, ne može da ih verbalizuje. Onda krene sa zajebancijom. Tako oštrom. Pametnom. Tu on pobegne, u tu svoju veštinu. Sigurno mesto za posmatranje života. Sada još samo to može. I za šta je on danas? Nekad bi sve mogao, ali bez Srajeva i vojske u duši. Dupla doza ga ubi bez metka. On ne može da podnese rad, učenje, pritisak, devojku, nerviranje... Imam želju da ga zaštitim, da ga poljubim, ljubi mi se on. I ljubili smo se. Pitam ga ko te je to ujeo? On kaže u zimu mu uvek izađe taj herpes na usni. Poljubila sam ga jednom iza uha pred svima, onako u prolazu. Prosto nisam znala šta bih s njim. Raznežio se. Drugi put zamucne, pa me uhvati za kosu iza vrata, skroz strasno. Ne znam šta sve u meni može da probudi. Naši osmesi se sami osmehnu jedan drugom. Ulazio je, uzimao novine, čitao ih, čita najgore novine. Izvaljivao neke komentare. Pomilovao bi me po uhu kad ne vidim, uplašio, pa onda kaže: Polakooo... Gledao me u grudi. Ranjeni moj Curbrigen. On mi je čak za rođendan poklonio jednu knjigu. Neku žensku plačljivu priču. A kada je njemu bio rođendan, rekli su mi: Samo mu knjigu ne kupuj. Ne čita nikad. Pitanje da li je išta čitao. I da, nisam ga zaprosila. Volim ja njega. Volim ja njega kao prirodnu pojavu, kao svežinu vode kad zaronim u more. Bez cilja i svrhe. To je inače moj problem. Nemam cilj s ljudima. Ništa ne mogu silom. A sila zakon menja, ali koja sila i koji zakon. Znam samo da je ovaj moj fotograf sada, ovde zakon

4. Ne znam koji bi drugi, vrhunski pojmovi mogli da budu u životu važni osim lepote i dobrote. To se stalno pitam. Kako to da sebičnost koja je toliko prisutna, i u korist je onog koji je sebičan, nije proglašena vrlinom? Pa taj neki razmišlja ovako: „Evo imam novca, imam kreditnu karticu. Nemam devojku i dete. Svi su mi prijatelji važni. Pomoći ću.“ A mi: „Što je onaj lopov, svaka mu čast. Divota jedna. Pa takav talenat se ne rađa.“ Ili: „Kakva budala, dobar čovek, pa takav se neće roditi, ne može čovek očima da gleda. Nije normalan.“ Guzica nam gore, glava nam dole. Reči što izlaze, sve odoše dole. Umivam se. Toplom, pa hladnom vodom. Budim se. Ispiram bore nabrane od ove špenadle koja je jutros tu specijalno za mene. Šta li sve nije rečeno, kad jedna špenadla drži ovoliki teg. Gotovo, zabola se u našu dobrotu i lepotu. Možda je obogatila to nešto naše. Meni je dovoljno da prepoznam na ulici ljude koji bi mogli da budu moji prijatelji. Mi se prepoznajemo. I to je vrlo uzbudljivo. To što si ti vidi se po sebi. Sve, svi slojevi se vide. Ne možeš ti to nekom pričom da doteraš ili promeniš. Nedavno sam razgovarala sa jednom koreografkinjom za jedan magazin, ona je iz susedne republike. Starija je pet godina od mene. Padala je kiša. Ona je kasnila, ja sam bila nervozna i na silu sam pila toplu čokoladu. Gledala sam kako ljudi promiču Makedonskom ulicom. Setila sam se kad je tmurno kako nikad ne gledam u nebo, nego u ljude.A kad je vedro, stalno gledam u plavetnilo.Tako se osećam građaninom sveta. Važno je naći oslonac u sebi, ali kad ne ide, ja gledam u nebo, a ono gleda na celu planetu. Pa, neću ja sebe mučiti nekom intrigom i patnjom, kada ovo nebo zna da mnogi ljudi baš sada pate mnogo više od mene. I ja ojačam. Tada baš budem u vezi sa kosmosom. A sada, dok gledam ljude po kišnom danu, ja mogu da uhvatim silinu bola koji osećaju. Naučio me i da po podočnjacima utvrdim koji organ nije u funkciji. Mogu ja da vidim i prodornost pogleda čiji je koren u današnjem uspehu, u sinoćnoj ljubavnoj pobedi. I opet shvatim novost. Ja mogu da vidim samo ono što mi moje iskustvo dopušta. Mogu da imenujem stvari samo onim pojmovima koje znam. To je važno. Važno je jer onda shvatim da nema mržnje. Da mudri ljudi znaju da se ukrštanjem nekih htenja dogodi nešto izuzetno. Kada ukrštanja nema, nema ni zajedničkog jezika, ni poređenja. Životi ne mogu da se porede ni po jednom osnovu. Važni su susreti, šanse, ali nema tu objašnjenja, nesporazuma, sile. Slivaju se mlazovi niz okno velikog prozora u kafiću, kiša kao scenografija. Tek kada su sele dve devojke, dva stola od mene, ja ih primetim. Jedna je u Camper čizmama na šniranje, somotskoj suknji do kolena, debelom džemperu sa rol kragnom. Kosa ošišana na paž, tamno smeđe boje. Ona je okrenuta licem ka meni. Meni okrenuta leđima je devojka kose skupljene u strogi konjski rep. Nosi crnu rolku od trikotaže, široke army pantalone sa mnogo džepova i patike. U njenim leđima je graciozno držanje. Ramena su prava, lakotima je naslonjena na naslon stolice, ali vidim da su mišići istaknuti. Kako se na svačijem telu vidi ono što dominira u životu. Ova preko puta nje je intelektualka, radi u kulturi. Pomislim i zazvoni mi telefon. Vidim da prava ramena i istaknuti mišići takođe telefoniraju. Glas kaže: Stigla sam u kafe, ali dogovaram se oko sledećeg gostovanja, izvinite, sačekajte me još par minuta. Ustajem od stola i pozdravljam se sa dvema dogovaračicama koje sam pomno gledala. Dogovor je da pređe za moj sto kada završi pregovore. Nešto kasnije koreografkinja mi priča: Imam klasično obrazovanje, ali kroz poslednjih deset godina prošla sam razne internacionalne treninge u Austriji, Francuskoj, Engleskoj... Kao autora, najviše me zanima da koristim sintezu svih tih tehnika koja dovodi do mog individualnog izraza. Ne želim

173

story

da mistifikujem stvari i kažem - to je moja lična tehnika! Ali, mislim da svako ima drugačije telo, način da dođe do nekog saznanja... tako i ja sublimiram svo to znanje iz čega proizlazi i moj stil i želja da prenesem ono što znam. Važno je naći metod koji bi drugi shvatili. To je važno za mene. Kako doći do čiste ideje, čistog principa rada da bi mogao da artikulišeš to znanje - priča i ističe da je to najteži deo jer se bavi telom. - Teško je artikulisati telesno znanje. Ali to je po meni spor proces, zato što i ja učim. Svaka grupa je različita, svako ima svoj način percepcije. Čoveče, pomislim nakon našeg razgovora koji je dugo trajao. Kako je dobro popričati sa zemljakom. Nemam pojma o modernom baletu, ali nju razumem. Čime se bavi njen mozak, to razumem. Kreće se među ljudima koji znaju šta znači telesno znanje. To nije ono: dodaj mi čašu vode, pridrži mi vrata. Nije ta vrsta telesnog znanja u pitanju, već ono iz duha koje traži nove gestove. Jezik koji na kraju ne sme biti autističan, samo njen jezik. Već da bude shvaćena. Kakva lepota. A, šta bi u ovom neponovljivom danu, recimo, bila dobrota? Dobrota dana. Kao što postoji i vest dana. Oprez. To je njegov nežni prilaz meni dok spavam.

se rastati. Onda je uleteo vlasnik lista u njen kabinet. Vratio se sa sastanka na kojem su prisustvovali svi urednici licencnih časopisa te kompanije u zemlji. Imao je preko sto kila. Njih dvoje je bukvalno uterao u redakciju sa ostalim novinarima i saradnicima. Stavio je stolicu na sred sobe. Otkopčao sako, raširio noge i nalaktivši se na desno koleno, levu ruku u kojoj je bio zapisnik sa sastanka ispružio i počeo da urla. Ovaj opis, koji je moj prijatelj dao, podsetio me na Rodenovog mislioca. Ali gospodin – direktor – demijurg - menadžer nije pognuo glavu zagledavši se u sebe, on je mahnito siktao uzdignute glave, odsečnih pokreta bacao nevidljivo kamenje na novinare. Videla sam kako se on na toj stolici otisnuo od tla kancelarije, napustio je sobu kroz prozor i počeo da jezdi tražeći idealno mesto da se takav ugnezdi u neku situaciju. Za gde je on? Zamisli sleti u obdanište, i tako nalakćen počne deci da objašnjava nešto važno. Aterira na pijacu, recimo, viče ali ne dovoljno glasno. Prostor je neomeđen, ljudi se meškolje. Baš ih briga. U javnu kuću da sleti? Kojoj ženi treba takav neurotik? Pa on nije ni za gde! - Šta vi mislite? - nastavlja prijatelj novinar da citira vlasnika. Ako može u drugim gradovima, mora da može i u Beogradu! Znate li vi koliko je uloženo u vas? Znate li vi koliko sam ja iz dana u dan u sve većim gubicima? Ma, ako nećete, ima ko hoće! Ja znam u ovom gradu ljude od vrha, do podzemlja... Bujici nije bilo kraja. Novinari se skoro udaviše u ovoj poplavi. I onda rez. - Hoću da vidim spisak svih novinara, svih tekstova, svih planiranih tekstova, njihovih novinarskih honorara... Nije bilo prostora ni za čiju reč. Ovo ludilo je on možda doneo iz svoje kuće, smišljao tamo red rečenica u izlaganju. Svi su bili statisti u njegovoj monodrami. Moj kolega se na spisku koji je direktor tražio, kotirao odlično. I, ovaj mu preteći reče: - Ti, večeras putuješ u Dubrovnik, sledeće nedelje u Prizren, a kroz deset dana u Rim. Ugovoriću ti intervjue, hoću da vidim materijal sa fotografijama za sva izdanja. Nežni dogovor sa urednicom, delovao je kao predigra. Još se on nešto mučio, dvoumio da li da ostane ili ode, reče mi na trotoaru dok smo sve ovo retrospektivno bistrili. Samo se spakovao i sledeće tri nedelje su bile isplnirane. Moraš biti inteligentan. Pozdravili smo se. Delovao je umorno, ali zadovoljno. Čak je kupio novi teksas sako. Govorio je njihovim jezikom. Razumeo je gde da popusti, život je to i te sile mogu da rade u tvoju korist, ako umeš da se nosiš sa njima. Socijalna inteligencija. Te stvari se ne mogu opipati prstima. To je talenat da se trošiš na tuđih sto kila, da veruješ u šta ne veruješ, da usvojiš nešto što je drugome važno, kao da je tebi najvažnije. Moj fotograf je umeo da primeni isto ovako svoja i tuđa lica u našem stanu - sobi. Ponekad sam prepoznavala taj grč na njegovom licu, borio se sa cimerom u sebi, i branio mu da progovori. Mislim da sam tada shvatala da me voli.

5. Ima nekih stvari gde kriterijumi i kategorije jednog, nikako ne mogu da budu primenjeni na drugo. Gde jedno stečeno iskustvo, ništa, ama baš ništa ne znači za tvoj život kada si u nekoj drugoj ulozi. Imam ambicioznog kolegu. Četiri godine je u novinarstvu, u jednoj istoj redakciji. Nije spavao dve noći, rekao mi je to kada smo se sreli na trotoaru jednog prepodneva. Voleo je da piše o tim njegovim temama jer je to bio deo ostvarivanja njegovog sna. Dobijao je knjige, upoznavao pisce. Išao na promocije. Bio deo te priče. Objavljivali mu intervjue. Prethodne nedelje je ludeo od obaveza na poslu. Nikako da uskladi svoje ambicije i akcije. Želeo je da pohađa i neke časove glume i slikanja. Grizla ga je savest, želja da nikoga ne povredi, da sve uradi kako treba. Nije voleo sukobe, verovao je da svet može bez toga. Ali, namirisao je da će pasti otkaz! Urednica ga je volela, njegovo obrazovanje, humor, energiju. Govorila mu je da ima drajv. Volela je način na koji se šale, to je bila glumačko - pesnička minijatura. Pohvalila bi njegov izbor košulja, cipela. Rekla bi: Mnogo si jak. Sve mora da dobije dublji smisao. Izmoren pitanjima, šta će biti od ovog odnosa, on odlučuje: dajem otkaz. Sve mora da se raščisti da bi se moj život doveo u red. Ispred Narodnog pozorišta kupuje buket jesenjeg cveća umotanog u flis papir. U rancu nosi knjigu poezije koju mu je urednica dala na čitanje, kataloge sa sajma knjiga, brošure. Siguran je bio u svoj nastup, u ono što je cilj. - Šta je to? - rekao je upitni osmeh na licu urednice. - Ovo je za Vas. - Je l' povod lep ili ružan? - Pa... ne zna. - Ajde... dođi da razgovaramo - dok je vadila ključeve iz tašne reče - da nećeš da napustiš list? On je počeo usplahirano da priča, da ne može, da ne može... Život mu je postao pakao. - Ja neću tebe da izgubim, a ni glavni urednik. U tebe imam najviše poverenja, čak i ako odeš hoću da budemo prijatelji. Ja volim kako se zezamo. Naći ćemo neki modus, ne moraš ti da džedžiš ovde. Evo, ovaj cvikeraš nije ambiciozan kao ti, neću da odeš, ti si mi najveći kapital. Sve mu je palo u vodu. Crno - beli haos je ušao uz malo razumevanja u razumni tok. Spremna je da mu da idealne uslove: Šalji mi mailom - glasila je spasonosna mantra. - Ej, sav se treseš, znojiš, hoćeš viski? Po novinarskom običaju drmnuli su žestok viski i strasti su se spustile. Bez krvi, ali skoro uz suze. Biće onako, kako je najbolje, neće

6. I. se ženi. Upravo mi je javio. I. je moj drug i pravi intelektualac. Putovali smo zejedno u vreme studiranja. Na Ohridu pravili žurke u hotelu Gorica. Tamo sam slučajno srela i Gavina kod kojeg sam provela dve nedelje u Rimu, nakon bombardovanja u Beogradu. Mislim da sam popila tu noć u diskoteci. Ne sećam se ali vidim po fotografijama. To nisu moje ruke, moj pogled. To je neka energija. I. je zaprosio devojku preko vikenda, u nekom odmaralištu. Slušam ga i kažiprstom čeprkam po pukotini između keramičkih pločica u kupatilu. Iskopala sam malter, pločica se odvalila. Sad će lančano, ceo zid da počne da se urušava, red po red, pa malter da se guli, probiće cigla crvene boje, i ona će nezaštićena da počne da se obrušava i ja ću do kolena stajati u ruševinama.I cela kućica će mi se srušiti na glavu, i kad se on vrati kući videće na mestu naše kućice - sobice ruševinu i gomilu šuta. A na vrhu će viriti moj kažiprst koji je sve otpočeo, i tražiće pomoć, a on je kriv za sve. On je srušio kuću. Samo

174

story

da me tada ne pita nešto. Ja neću moći da pobegnem. To pitanje, toj devojci je I. postavi dakle u pravi čas. Ali meni da ga neko postavi... Ja sada moram da čitam Knuta Hamsuna. Moram da vidim da li su njegovim rečima počeci nečeg velikog, da li ja treba da uspostavim još neke bliske kontakte, moram da ne budem željna ničega, ničega sem tog pitanja: da li želim da se udam za njega. Tada kada ono dođe, ja moram da mu se radujem, da budem nasmejana, da ga ne ubijem. Ne smem to da radim, da brišem nečiju ljubav. Kakav je to život kada moraš jedan izbor da napraviš? Hoću da stojim na obali i gledam u sedam ujutru Ruse koji su ranim jutarnjim vozom stigli u Boku i pre smeštanja u hotel se okupali goli u moru. Hoću da vidim Bosfor, da sa Jelenom odem na Prinčevska ostrva, da nađemo Orhana Pamuka, da zaboravimo na vreme. Da me niko ne zove, da radim kako ja hoću. Kaže mi I. da je jednom kradom na mali prst stavio prsten svoje devejke. On se zaglavio negde između prvog i drugog zgloba. Pronašao je meru. Ovaj prečnik mog malog prsta, odgovara prečniku njenog domalog prsta. Njeno ovoliko je moje ovoliko. To su ta spajanja. Ovoliko njenog užitka je ovoliko mog, možda meri I. A ovoliko sreće mog ljubavnika je ovoliko moje sreće. Koliko? Evo da izračunam. Teško da to postignem dok sedim na ivici kade, njegov peškir je mokar. Često bih već upotrebljene peškire stavljala na pod i gazila po njima. On me navikao na mekoću. U svemu. Eto, to pišem kao prvu stavku na svom računu. Radio je na mom samopouzdanju. Blizu Saborne crkve sedeli smo u jednom kafeu. Naišao je poznati muzičar. On mu se javio i uhvatio me za koleno. Ja sam tada sedela opušteno, sa rukama na kolenima. Bez poze neke zavodnice, bez želje da to budem. Nije mi bilo ni do toga da tu sedim. Ali on je tada radio za mene. Ne znam kako se ljudi uopšte spoje? Kako prave sporazume među sobom. Zaklela bih se da to nisam iskusila, sada više ni ne znam. Sloboda meni treba stečena uz nekoga. Izbor mora biti tako idealan. Je li to moguće? Meni sada treba iskustvo koje će se zvati drugim imenom a ne imenom fotografa. To znam. On će se još malo vratiti u ovaj stan. Mi ćemo se voleti drugačije, zauvek. Stvari u bakinom stanu ostaju netaknute. Mirišu na ustajalost. A ja idem. Tražim kraj ovoj mojoj prvoj priči. Nju moram da rodim. EPILOG Nije spremna... nije... boli me... stomak... ubod. Možda razmišlja... ali gde... nije više ovde... nje nema u mom stanu... poruka na zavesi još uvek stoji... visi... visim i ja... vise moje želje... visimo na koncu. Šta radi junak ove priče? Otvara stari ormarić, uzima žestoko piće, seda na pod i ostaje u svojim mislima. Nije njoj do nas... izlazi bez ijedne pomerene stvari... da ne naruši red... neće da me povredi... hoće da se nečemu okrene. Ja sam mogao više. Ne, nije strašno ovo saznanje. Koliko otpora je bilo... došao sam taksijem iz jednog dela grada u drugi deo. Nismo se još ni poljubili. Došao sam da je poljubim, da je vidim. Ja... stariji, pametniji... kako to nema veze sa ljubavlju. Ona ima svoju slobodu. Nema tu ugovora, volim njenu maštu. Nema zakona o pripadanju. Kako išta da zaslužimo? Kako išta da posedujemo? Ja bih da posedujem, da imam. Davanjem se zaradi. Dajem joj odlazak. Reči nemam. Davanjem se drži. Nije osetila ceo život... Lagao sam je. Ja to znam. Dovoljno je. Njene knjige... sve je isto kao i juče. Ja sam presecao tuđe snove. Ja sam izmeštao razne želje, remetio, tražeći red. Našao sam je. Slike nastale zbog nje. Lep je taj dan kad se udariš. Kad osetiš koliko si računao gde se ne računa, a dao lepotu. Ipak si je dao. Šta bih ja? Da telefoniram, da obavestim o padu carstva, da nastavim normalnim životom. Njoj nisam uspeo da dam više od ove male iluzije. Ona je bila zahvalna. Ona je htela nešto samo svoje da stvori. Nema cene za tu iskrenost. Znam lažne ljude, znam žene prodavačice vremena, svega... ništa im nije vredno. Treba svoj svet da stvorimo, mi smo ga gradili... strpljen spašen. Ona će doći. Ona zna. Ništa nije pomerila. Ništa nije poništila, odbacila. Nosi to. Mene nosi. Godinama već. Nikoga više ne hrani nego mene. Valjda smo još tu...

175

event

EVENT

House of Art, Belgrade, March 2014. foto: Tamara AntonoviÄ&#x2021;

176

event

177

in this issue... Hotel Metropol-Palace Bulevar Kralja Aleksandra 69 11000 Beograd tel. 011 / 3333111 fax. 011/ 3333300 www.metropolpalace.com Erste banka Milutina Milankovića 11b 11070 Novi Beograd tel. 0800201201 tel. 0607979000

LAGUNA Kralja Petra 45/VI 11 000 Beograd, Srbija tel. 011/ 71 55 063 fax. 011/ 71 55 085 Danijela Varda make up artist vardica10@hotmail.com FEDERICO PELTRETTI photographer Silema, Malta info@federicopeltretti.com www.federicopeltretti.com

Restoran Bizu Andre Nikolića 1 11000 Beograd tel. 011 / 3692570 mob. 065 / 3692570 www.bizu.rs

Nataša Krstić akademski slikar i teoretičar umetnosti, medija i mode tel. +381 11 303 55 30 www.natasakrstic.in.rs

Cafe Prive Njegoševa 63 11000 Beograd tel. 011 / 2447918 tel. 065 / 2447918 www.prive-cafe.rs

Ana Babić, viši konsultant za ljudske resurse PricewaterhouseCoopers d.o.o

Hugo Boss Zmaj Jovina 18 ili Čika Ljubina 12 11000 Beograd tel. 011 / 2622081 zmaj.jovina2@movem.rs Confluence Property Management doo Beograd Bul. Mihajla Pupina 4 11070 Beograd, Serbia tel. +381 11 285 45 35 SBS - INDIVIDUAL Bata Spasojević bataspasojevic@gmail.com www.bataspasojevic.com CORPUS 35+ Dragoljub Jovanović dragoljubj@gmail.com www.corpus35.com

PwC Marketing & Communications Assistant Manager, PricewaterhouseCoopers d.o.o. Omladinskih brigada 88a, 11070 Belgrade, Serbia www.pwc.rs FRATELLI E AMICI Uzun Mirkova 4, 11000 Beograd tel. 011 / 303-6900 fratellieamici.com Laković Stefan photographer +381 64 / 92 42 883 , www.facebook.com/lakovic2305, lakovic2305@hotmail.com Snežana Karović make up artist www.facebook.com/snezana. karovic 064 / 4365555

Aleksandar Stanković grafički dizajn stankovic.aca@gmail.com

Jošo Kolak dipl. trener rekreacije www.tonus.co.rs

ALEKSANDAR LEVI prevodilac i novinar sasalevi@hotmail.com Carlsberg Srbija d.o.o. Proleterska 17 21413 Čelarevo

lifestyle magazine Izdavač MOGUL LINE, Beograd e-mail redakcija@mogulline.com web www.mogulline.com Direktor Bata Spasojević Glavni i odgovorni urednik: Dragoljub Jovanović Urednici Bata Spasojević Dragoljub Jovanović Grafički urednik Aleksandar Stanković Lektura i korektura Sajonara Jovanović Foto Vesna Lavrnja Nemanja Obradović Marketing Slobodan Subotić Vesna Vukajlović Saradnici Milica D. Jovanović Nataša Krstić Bratislav Mihailović Daniel Dudok Aleksandar Levi Ana Babić Miloš Savić Štampa AMD Sistem

facebook.com/mogulserbia

GTC House Bulevar Zorana Đinđića 64A 11070 Novi Beograd

twitter.com/MOGUL_Serbia

Pisma, predloge i sugestije šaljite na: redakcija@mogulline.com

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

photo: Nenad Marjanović, styling: Bata Spasojević place: Konzulat Indije, Beograd make up: Danijela Varda, hair: Duška Bogataj i Aleksandar Marković AD & AMBO ARS , supervizor: D.J. models: Dragana Kunjadić - Capasa i Anna Luisa Capasa Dragana: haljina Versace, ogrtač SBS Individual Anna: SBS Individual

646 MOGUL : lifestyle magazine / glavni i odgovorni urednik Dragoljub Jovanović. 2014. no. 4- . - Beograd : Mogul line, 2014- (Beograd : AMD Sistem). - 30 cm Tromesečno ISSN 2334-7546 = Mogul COBISS.SR-ID 197291020

PORUKA U BOCI U jednom prilogu internet portala “Luxist” neko je rekao da je potrebno mnogo hrabrosti i samopouzdanja u svoj proizvod da bi se na etiketu stavio naziv „Terrible“. Ipak, izumitelji brenda super premium vodke „Ivan the Terrible“ imali su na umu mnogo više od prostog prevoda intrigantnog nadimka prvog ruskog cara. Naime, misterija istorijskog lika i najvećeg ruskog vladara poslužila je kao inspiracija nekome ko je odlučio da napravi ne samo najfiniju rusku i svetsku vodku, već i da pošalje poruku da je to vodka sa karakterom. Upravo iz tih razloga “Ivan the Terrible vodka” pije se čista, a da se pri tom ne zamrzava i predstavlja savršenu uvertiru delikatnoj hrani kao što su kavijar, škampi, dimljeni losos ili jesetra, zatim jela od mesa poput pršute, rozbifa, tartar bifteka, pa sve do kiselih krastavaca i drugih jednostavnijih zalogaja. „Ivan the Terrible vodka“ predstavlja vrhunac dometa proizvođača vodke i simbol konkretnog hedonizma. U Beogradu se „Ivan the Terrible vodka“ može pronaći samo u odabranim maloprodajnim objektima, a neki od njih su: „La casa del Habanos“, Knjeginje Zorke br.2, „Compania de vinos“, ulica Kalenićeva br.3, „Wine and pleasure“, Bulevar oslobođenja br.117

www.erstebank.rs Erste telefoni: 0800 201 201, 060 79 79 000

ERSTE stambeni kredit Za mesto koje ćete zvati svojom kućicom

Sadažu uz ni tnu kamoapu st

Stvaranje sopstvenog doma je lakše sa Erste stambenim kreditom. Uz nižu kamatnu stopu, efikasan odgovor banke na Vaš zahtev za kredit i stručnu pomoć savetnika, bićete na pravom putu da svijete svoje gnezdo. Kod nas ste uvek prvi.