Etela Farkašova
El camino, jedan od puteva
Etela Farkašova
El camino, jedan od puteva
U trpezariji, osim njih, skoro da više nikog nije ni bilo a njih dvoje kao da su toga jutra bili usporeniji, razvučeniji u pokretima, govoru i gestima. To nije bilo bez razloga. Prethodnog dana V. je imao predavanje do kojeg mu je veoma stalo i koje ga je, van svake sumnje, dosta izmorilo. Nije više onako kao u mladosti, iscrpi i manji napor od predavanja na plenarnoj sesiji međunarodnog simpozijuma, posle kojeg su usledile duge diskusije. Čak i uveče, posle završetka zvaničnog programa, muž nije mogao da se odvoji od grupice koja je vodila raspravu: pitanja, hipoteze kako bi drugačije mogli da se interpretiraju rezultati eksperimenata ili do kakvih bi rezultata mogla da dovede delimična izmena polaznih pretpostavki... Tapkala je podalje od vatrenih diskutanata i pomalo im je zavidela jer je, takođe, volela svoj posao, ali ovako se udubiti u problematiku, zaboraviti na sve ostalo, na primer na obećanje da će uveče izaći u šetnju u grad, makar i kratku...! Želela je da prve utiske iz ovog legendama obavijenog grada dožive zajedno. Osetila je razočarenje. Opet će sve ostati samo na želji. Brzo je izašla napolje da, makar malo, prošeta trotoarima oko hotela. Znala je da se diskusija neće brzo završiti. Navikla je, tokom svih tih godina, na nešto slično, od simpozijuma do simpozijuma situacije koje se ponavljaju, ali, uprkos tome, volela je da prati svog muža na putovanjima jer su to bile od retke prilike da se pobegne od svakodnevnog stereotipa, poslovnog i domaćeg, da se upijaju doživljaji u novoj, nepoznatoj sredini, za smireno razmišljanje smešteno u neotrcane okvire… Ispijaju kafu, V. uzima u ruke omot sa programom simpozijuma a ona se, kao svako jutro, penje gore u sobu, stavlja u torbicu kartu grada, flašicu sa mineralnom vodom, poneki keks, prvu pomoć, kako njenoj u porodici uobičavaju da kažu, u slučaju da će joj zatrebati okrepljenje, a u blizini neće biti ničeg što bi odgovaralo njenim predstavama a i njenom novčaniku Pazi se, reče muž, pre nego što je otvorio
vrata konferencijske sale, u kojoj će provesti vreme sve do večera. Prati ga do praga prostorije, potvrdno klima glavom, i ti. − Ja? – nasmeši se, pa ja ne idem u grad, ostajem ovde, u zgradi. − Ipak − reče, i krene prema liftu. *** Na autobuskoj stanici ispod staklenog krova čeka nekoliko ljudi. Mora da pazi da uđe u odgovarajući autobus i zato je sinoć sa karte ispisala trase koje bi je trebale dovesti direktno u centar. Seda odmah iza šofera da bi od njega, ako zatreba, mogla da dobije informacije. Put bi trebao da traje skoro pola sata pa ima dovoljno vremena da se orijentiše u maršruti, naslanja se na sedište i posmatra ulice u periferijskom kvartu, kojima autobus prolazi. Obradovala je mogućnost da poseti Santijago de Kompostela od prvog dana kada je njen muž došao sa vešću o simpozijumu i sa pitanjem da li želi da ga prati na ovom putovanju. O gradu je, još ranije, mnogo čula, ponešto i pročitala, ali od onog dana počela je planski da skuplja materijale iz kojih bi mogla da sazna, više nego iz turističkih priručnika, o istoriji grada, o sudbini sveca, koji je postao temelj slave Santijaga. I sada se raduje, ali, ujedno, i strepi da će ovih nekoliko dana biti isto onako kao u sličnim slučajevima kada supruga prati na simpozijume i konferencije i kada biva, od jutra do večera, ostavljena sama sebi. Razmišlja da li će ovoj grad u severozapadnom kraku Španije da je osvoji, da li će da privuče njenu pažnju do te mere da dani, koji je očekuju, budu za nju pravi doživljaj, da bi, na taj način, uspela da zaboravi probleme koji je ostavila kod kuće, da se opusti, razonodi, ali, pre svega, da ne zažali što je prihvatila poziv supruga na ovo putovanje. U stvari, ne bi trebala da se plaši jer voli da otkriva nepoznati grad tačno onako kao sada, sopstvenim tempom i prema svom izboru trasa, postepeno i polako, bez ikakve žurbe i, na kraju krajeva, i bez unapred tačnije određenog plana. Da luta ulicama ili da uđe u neki mali bistro na kafu i posmatra prolaznike, sluša ih, iako iz njihovih razgovora razabire samo poneke reči, da u svojim predstavama zamišlja njihove sudbine, da udiše atmosferu
ulica, kuća, parkova…Takva putovanja su joj najdraža. Posete muzejima i galerijama je, u zadnje vreme, već umaraju, zamara je već i sama pomisao na to da bi trebala da ih razgleda što detaljnije, da od izloženog upamti što više, razvrsta i trajno ureže u svoje sećanje, a njeno pamćenje je sve slabije i iz njega, ponekad, samo uz veliki napor, može da iskopa nazive knjiga ili imena ljudi i, razume se, najmanje u tome uspeva u situacijama kada nečega treba da se seti tokom predavanja u diskusijama sa studentima… Njeno pamćenje joj sve više pravi razne zavrzlame. Lekarka, neurolog je umiruje, ali uprkos njenim uveravanjima i dobrim rezultatima testova, na koje je slala čitavo proleće i koje je, konačno, i završila, ona, uprkos svemu tome, zna o čemu se ovde radi. Autobus se približava centru. Ona pažljivo prati stanica da ne bi propustila onu pravu, ali ipak, da bi bila sasvim sigurna, vadi iz džepa papirić na koji ih je sinoć zapisala tačno onim redosledom kako dolaze od hotela, koji se nalazi onako nekako po strani, sve do istorijskog centra grada. Maksimalno se koncentriše jer na sledećoj stanici treba da izađe. Na ulici je obli topao vazduh, još nije podne, ali sunce već peče dosta jako. Pogleda oko sebe i uputi se prema katedrali sv. Jakova. Počinje svoje prvo samostalno razgledanje grada. Zaustavlja se ispred monumentalne građevine oko koje stoje više razmaknutih grupica koje se komešaju. Velikim trgom ori se žagor, u kojem se stapaju najrazličitiji jezici zajedno sa škljocanjem fotoaparata i zujanjem kamera. Duboko udahnu vazduh. Sa radoznaloću očekuje da li će da se ispune njena očekivanja, koja je u svojoj mašti stvorila još pre polaska na put, da li će i ona da oseti onu jedinstvenu, specifičnu atmosferu nabijenu prisustvom ljudskih nada i rešenjem sa se krene za njima, koje je čine posebnom, o kojoj je čitala i o kojoj su govorili oni koji su ovaj grad već posetili. Nije prošlo ni mesec dana od prikazivanja dokumentarnog filma na televiziji o onima koji svake godine kreću na hodočašće u ovaj grad, stotine hiljada ljudi sa kugle zemaljske sa svih kontinenata, bez obzira na uzrast, veroispovest. Putuju da bi pronašli nešto što im je u
njihovom životu do tada nedostajalo ili, možda, samo zato da bi tražili, da bi doživeli ono istinsko traženje i to više ne kao sredstvo, već kao sam cilj, koncentrisani jedino na to svoje istraživačko putovanje, za koje u svakodnevnom životu nema vremena, snage, niti strpljenja, na traženje smisla svojih dotadašnjih napora kod traganja za samin sobom. El camino... autori dokumentarnog filma obraćali su se raznim hodočasnicima: mladima, većinom zaljubljenim parovima, koji svojim hodočašćem žele da potvrde svoju ljubav, možda i čitavu svoju budućnost, ali obraćali su se i usamljenim, bolesnim, nesrećnim, kojima hodočašće pruža nadu za povratak zdravlja, a i nekolicini starijih ljudi kojima se njihov dotadašnji život čini prividno uspešnim, uspelim, ali, uprkos tome, nekako isuviše tesnim, teskobnim, žulji ih i oni žele da iskuse još nešto novo, oslobađajuće, nešto što opušta. Neki se raspričaju, veoma otvoreno, o svojim čežnjama da upoznaju nešto što je drugačije od svakodnevnog praktičnog života u vremenskom stresu, hektici-groznici užurbanog vremena, od života podređenom trci za novcem, imanjem, raspričaju se o svojim težnjama da upoznaju ono drukčije, novo, u koje bi rado poverovali u blagom smirenju usredsređeni na sebe, na svoj unutrašnji svet. Drugi od oslovljenih se, pak, ograničavaju na odgovore od dve-tri reči, skrenu pogled, ne žele sa se pred kamerom otvore, možda su i prema sebi zatvoreni. Izgleda da su u pravu bili oni koji su govorili o specifičnosti atmosfere, oseća je posle prvih gutljaja kojima upija u sebe ovaj grad. Ne treba žuriti – govori sebi – imam za to na raspolaganju skoro čitavu nedelju, polako, lagano ga treba udisati. U usporenom, za nju tako neuobičajenom, tempu obilazi katedralu, zaviruje unutra, uđe a onda opet izlazi na ulicu. Pred njom se otvara neobičan svet na kakav nije navikla, posmatra grupice turistahodočasnika, koji se zaustavljaju pored skulpturom sveca, neki ga pozdravljaju poljupcem, drugi, pak, dubokim naklonom ili dodirom glave, stavljenjem prstiju na stub sa statuom. U tom trenutku na licima imaju sasvim drukčiji izraz. Primećuje sitna udubljenja na stubu ulubljena bezbrojnim dodirima. Najsnažnije na
nju deluje izraz odanosti, duboke valjda i nepobitne. Stoji podalje i pogledom uranja u lica iz kojih zrači vera u tako koncentrisanom obliku u kakvom je, valjda, nikada pre toga nije imala mogućnosti da sagleda. Intenzitet emocija osećanja čini deo ove jedinstvene atmosfere, snaga vere u natprirodne moći, ali, sinu joj, možda i u snagu ljudskog zajedništva, običnog, zemaljskog zajedništva u podnošenju najrazličitijih sudbina, ali i u upornom tkanju snova kojima bi moglo da se prekoračuje realno življenje, neizbežno, nepotkupljivo. Oni koji dolaze ovamo kao da čine posebnu zajednicu spojenu, pre svega, težnjom za smirenjem, zaustavljanjem, produhovljenošću, traženjem i približavanjem cilju, koji, možda, nije ni tačno definisan, već, pre svega, naslućivan. I o tome je već čitala, ali u člancima o Santijagu je pisano, pre svega, o spoljašnjim, reklo bi se tehničkim aspektima hodočašća ka statui sv. Jakova, El Camino, Put francuski, Put porugalski, Srebrni – autori članaka su opisivali razlike u uslovima, kvalitetu, zahtevnosti pojedinih maršruta, ali videti izraze lica onih koji su taj put ostvarili, pažljivo pratiti njihov pogled, to je već nešto sasvim drugo Obilazi oko katedrale a onda se ponovo vraća na Praca do Obradoiro i sada već sa nekom neuobičajenom upornošću posmatra hodočasnike. Ovako su ljudi iz čitavog sveta dolazili ovamo skoro hiljadu godina. Privlače je njihovi pogledi, pokreti, način na koji pristupaju kipu, način na koji ga se dotiču i kojim iskazuju svoje traženje, svoju težnju za pronalaženjem. Spontano se seti toga kako je nekada davno pokušavala da nađe svoj put, ne ovamo, ne u katedralu u Galiciji. Njen put je bio mnogo skromniji, manje zahtevan, nije njime krenula iz svog grada, nije osetila napore dugog neudobnog putovanja, koje iziskuje bogzna kakvo odricanje, savladavanje fizičkog napora. Jednostavno je (svesna određenog rizika) krenula na drugi fakultet koji se, takođe, nalazio u starom delu grada kao i onaj na kojem je već studirala. Odvela je tamo, takođe, težnja za traženjem, ciljevi koje je sebi, pre toga, postavila je, odjednom, više nisu zadovoljavali, znanja koja je tamo stekla nisu je njima približavala. Poželela je da krene za nečim drugim, dubljim, kompleksnijim a,
naročito, ličnijim saznanjem, da zaviri u njegove temelje, dotakne ih. U jedno vreme je verovala da bi se to moglo postići proučavanjem starih religioznih tekstova. Poželela je da to i pokuša. Na onaj drugi fakultet povela je čežnja za apsolutnim saznanjem, za sigurnošću. Tada je još čeznula za njome i verovala da će je tamo naći. Pokušala je, ali sve je ispalo potpuno, potpuno drugačije. Usredsređena na lica hodočasnika i hodočasnica, možda im pomalo i zavideći, zamišlja da je jedna od njih, da je ka kipu sv. Jakova putovala, takođe, iz drugog kutka Evrope, umorna, prašnjava sa bolovima u nogama, ali sa nadom u trenutak duhovnog pročišćenja, prosvetljenja a, možda, i preokrata. Zamišlja da veruje kao oni, da, uopšte, ne sumnja u svoju veru i sigurnost koju ona pruža, da, uopšte, ne sumnja ni u to da je El camino ovamo, u ovaj grad, u ovu katedralu, “camino“ u bilo kojem kakvom obliku, stvarno onaj pravi put traženja.
*** Luta po Santijagu, s vremena na vreme dozvoljava sebi malu pauzu u hodanju. Sedne u park ili uđe u bistro u tihoj uličici, razmišlja o traženju svog vlastitog puta, o skretanjima i zaobilaznicama na njemu, ali i o vremenu koje joj se u početku činilo izgubljenim, suvišnim proćerdanim i u kojem je tek kasnije počela da otkriva nešto što je za nju, ipak, bilo značajno, iskustvo koje je predstavljalo dalji korak na njenom putu… A onda opet nastavlja sa obilaskom ulica, trgova, sluša starinsku keltsku muziku, koja se prosipa iz svake kafanice, iz svake radnjice sa suvenirima, muva se po pijaci, po krivudavim trotoarima obrubljenim, sa obe strane, starim kućama sa zatvorenim drvenim prozorskim kapcima, balkonima posutim rododendronima, muskatlama sa velikim cvetovima i drugim, njoj nepoznatim cvećem, iz kojeg se širi opojan slatko-opori miris. U tim kućama, otrcanim ili i renoviranim kao da se spajaju vremena nekoliko vekova, sav Santijago deluje na nju kao prostor u kojem dolazi do prekoračivanja vremena. Ponekad, kada se zagleda u neku od kuća jasno obeleženom vremenom, kao da iz njenog pamćenja izviru slojevi zaboravljenog, zatr-
panog u njoj negde duboko, u takve dubine u koje se u svakodnevnom životu ne zahvata. U određenim trenucima čak posumnja da li je to, uopšte, ona, umorna posle celodnevnih obilazaka grada po suncu, vrućini, po vrelim trotoarima, sa rojem misli u glavi, izmorena, ali, ujedno, nekako posebno mirna, kao rasterećena. Onda, predveče, ulazi u autobus kojim se vraća u hotel gde se održava simpozijum. Odmah prvo veče njenu pažnju privlači stara gospođa na sedištu preko puta njenog. Uopšte se ne uklapa u ovaj moderan autobus u poludugoj crnoj elegantnoj haljini, koja je već odavno izašla iz mode a čija namena nije ni bila da se nosi svakodnevno, sa gustom srebrnastom kosom začešljanom nagore, sa upadljivim zlatnim priveskom na vratu. Kada se ne bi nalazila u gradu u tuđini, sigurno bi se zapitala odakle joj je to lice poznato: oči, usta, oštar nos, kao da je sve to već negde videla. Žena je posmatra od trenutka kada je ušla u autobusu, ali tek onda kada je odabrala sedište naspram nje, tek onda joj se osmehnu. Osmehuje joj se velikim crnim očima onako kao što se, obično, osmehujemo nekome koga poznajemo i radujemo se što smo se neočekivano sreli. Iznenađeno joj uzvraća osmeh a žena, iznenada, izgovori nekoliko reči od koji ona razabra jednu jedinu, casa, kuća, možda dom. Ćutke joj još uvek uzvraća osmeh a žena nastavljada priča kao da je ponovljeni osmeh ohrabrio. Iz njenih usta izlazi bujica reči. Sluša koncentrisano, ali onda odmahuje glavom da bi joj dala do znanja da je ne razume, ali ona kao da na to ne obraća pažnju, priča dalje, tiho, ali ne manje uporno. Oseća da su reči, stvarno, upućene njoj, ta žena želi nešto da joj kaže, nešto što smatra značajnim i kao da ne želi da shvati da je ona ne razume. Uporno ponavlja reči u koje, činilo se, stavljala neku poruku. Blag, ali veoma istrajan, osmeh u njoj izaziva drhtavicu, posebno drhtanje kao da je njenim telom prošao talas elektriciteta. Prsti, zapešće, dlan, sve je to, na trenutak, utrnulo a tek postepeno se ponovo opuštalo. Pomalo je ta neprijatna drhtavica uplaši, međutim u sledećem trenutku u strah unosi prijatno uzbuđenje. U njoj jača osećaj da je ženu koja sedi na autobuskom sedištu naspram nje
negde već srela, čak da su se često sretale. Učini joj se da se nejasno seća njihovih nekadašnjih razgovora, da o sebi znaju dosta toga, da su se njihovi životi već negde sreli u zajedničkoj tački preseka kao dve paralele, ili bar sebi približili. U tome nije bilo nikakve logike, ali učini joj se da negde duboko u njoj dremaju nejasne slike. Ne bi bila u stanju da tačno identifikuje njihove forme, ni veze, ali u njihovo postojanje skoro prestaje da sumnja. Padaju joj na pamet čudnovate misli o pamćenju koje prevazilazi individualnu svest i u koju kao da se ulivaju mnoge individualne svesti, mešaju se u njoj, preklapajući međusobna razgraničenja, sjedinjuju se u njoj; o nekom prapamćenju u čijem stvaranju, na neki poseban način, učestvuju pojedinačne egzistencije a onda iz nje uzvratno crpe uzajamno spojene. Te misli su je pomalo zbunile, ali uzvrati ženi osmeh i, pre nego što će izaći, lako joj se pokloni a kada već stoji na trotoaru vidi kako joj žena iz odlazećeg autobusa još mahnu. Opet ima osećaj da joj pokretom ruke daje neko znamenje verujući da će bar to da shvati. Posle povratka u hotel, u prvom trenutku je poželela da mužu ispriča čudnu epizodu iz autobusa, ali vidi da je njen suprug u mislima negde drugde i posle nekoliko reči zaćuta. V. to ni ne primeti, u rukama drži zbornik sažetaka sa simpozijuma i potpuno je udubljen u čitanje.
*** Sledeće večeri ponovo se vraća sa lutanja gradom, opet ulazi u autobus na onoj istoj liniji i kada seda na prazno sedište skoro odmah iza šofera, sa zaprepašćenjem, koje se pretvara u smešu ponovo izazvanog straha i pojačanog uzbuđenja, ugleda na sedištu naspram sebe staru gospođu. Na sebi ima istu poludugu crnu haljinu kao i juče, osmehuje joj se, još ljubaznije nego prošli put i, dok se pribere od iznenađenja, žena joj se obrati onako kao da nastavlja jučerašnji razgovor, koji je, u stvari, bio njen monolog. Priča tihim melodičnim glasom kao da ne želi da se odrekne svog pokušaja da je, ili njih obe, bujicom reči vrati u vreme koje je za nju, očigledno, bilo veoma važno. Tihe, ali istrajne reči je obleću, protiču oko nje
kao da traže puteljak ka njoj, istrajno dube jamnice koje bi ih trebale dovesti u njenu neposrednu blizinu, da se uliju u nju. Zbunjeno odmahuje glavom, ali to ženu ne zaustavlja u pričanju. Čini se da joj želi ispričati neki davni događaj, da želi da je napomene, kao da se, odjednom, našla u snu, da je to još stalno ona, ali, ujedno, kao da se u nju smešta neko drugi, druga žena sa drugačijom prošlošću i drugom pričom. U glavi joj sinu misao koje više ne može da se oslobodi. Mi se, izgleda, stvarno poznajemo, reče sama sebi, tačnije poznavale smo se, nekada davno, u vreme kada smo živele u istom gradu, u istoj kući. U ovom gradu, već počinje da se priseća, da, imale smo male balkone jedan pored drugog, obasute cvećem, jedan više od drugog, tačno onakve kakve je malopre videla na ulicama, na kući kod koje je zastala i dugo je posmatrala. Na nešto je podsećala. Kako to da ne može da se seti imena tih cvetova? Ponire u uspomenama sve dublje u sebe. Odjednom vidi sebe kao malu devojčicu, koja je toliko volela da čita da bi još i na ručak najradije dolazila sa knjigom u ruci. Uspomene se razdvajaju. Ima osećaj kao da je ponovo ona devojčica sa mašnom u kosi i kao da u njoj oživljava stara dečija navika da beži u predstave pozajmljene iz knjiga, da balansira između realnosti i fikcije, da glasno razgovara sa likovima iz knjiga koje je baš tada čitala. Navika koja je nekada veoma uznemiravala njenu mamu. Sa kime to razgovaraš? – pitala bi je kada bi je, ponekad, zatekla kod onih čudnih razgovora, a ona bi samo sklapala oči postiđena što je njena tajna otkrivena, postiđena i ljuta... Jedna uspomena prekriva drugu a onda počinju da se stapaju. Gde je sada njeno mesto, gde se, u stvari, nalazi? Jednim delom svoga bića postaje svesna da je misli opasno udaljavaju od realnosti, da se otima kontroli zdravog razuma, ali drugim delom, koji u njoj sve više jača, ponire u dalji roj uspomena, dublje i dublje. Priseća se slika stare, već pomalo oronule, kuće sa uzanim doksatima, sa ukrasnim metalnim ogradama na balkonima. To cveće, već je skoro sigurna u to, zalivala je svakog jutra, brinula se o njemu, razgovarala sa njime, ali imena…kako li se samo zvaše…
Pojedini slojevi njenog pamćenja počinju da trepere, vibriraju i onako treperavi, talasasti počinju bez ikakve njene intervencije da se premeštaju − udaljeniji se međusobno približavaju i, obrnuto, oni koji su se međusobno dodirivali povlače se na veću udaljenost. Neki se uzajamno toliko približavaju da počinju da se preklapaju, prepliću, stapaju, stvarajući nova raslojavanja. Iz ovakvih raslojenih pomaljaju se slike, konture uspomena, uzajamne interakcije… da, tamo, na doksatu stare kuće, imale smo naviku da se zaustavimo na razgovor – pomisli, ponovo sa osećanjem onog posebnog razdvajanja, rascepljenja svog bića na sadašnje i neko davnoprošlo. Žena se nije ni mnogo promenila, već onda kosa joj je bila seda i haljina joj se čini poznatom. Osluškuje njene reči i kao da počinje da opipava, mada nejasno, mutno, njihov smisao. Jačajuće vibracije a onda i novo uređenje slika, nove asocijacije satkane od komadića sećanja, iznenađujuće, koje, onako pomalo, izazivaju nedoumicu. Dakle, ipak je nečega bilo: doksat, cveće, ova žena… trebala bi da pokuša kasnije, posle povratka kući, da zabeleži ove vibracije, obuhvati ih rečima, spreči njihov nestanak, zaustavi tok vremena, sačuva tragove njegovog proticanja, zabeleži onu mnogodimenzionalnost. Prenu se tek kada iza prozora autobusa ugleda konture hotelskog kompleksa. Ovo je realnost, vraća joj se jasna svest, sada već zna gde joj je mesto. Energično se uspravi, uputi se prema vratima, ali prilikom izlaska iz autobusa se, ipak, pokloni i, opet, joj kroz prozor autobusa u odlasku, žena mahnu. A onda kada, manje od pola sata kasnije, otvara vrata na hotelskoj sobi ima osećaj da u prostoriju ulazi samo deo nje, možda polovina ili, čak, još manje. Drugi deo ostaje negde drugde, u drugom prostoru i vremenu. Ovoga puta pred mužem o svom doživljaju radije ni ne počinje da priča. Sa jedne strane vidi da se sa predavanja i dugih diskusija svako veče vraća umoran i neće da ga uznemirava, toliko je umoran da je, verovatno, ne bi ni slušao a sa druge strane nije sigurna u to šta bi, u stvari, trebala da mu kaže, kako sve to da opiše, kako da objasni. Sada, sa odstojanja, ni ona samo to ne razume u potpunosti. Pre spavanja seti se odlomka iz eseja njene
omiljene južnoameričke književnice: prisećanje je, u stvari dekodiranje ili, tačnije, novo kodiranje, napisala je ta književnica u jednom od svojih eseja, novo kodiranje koje, pak, važi samo u jednom, jedinom trenutku jer svaki tren nosi u sebi vlastiti kod. Tako nekako je napisala, detalja teksta se ne seća, seća se samo glavne ideje, koja na nju ostavila utisak već kod prvog čitanja i kojoj se, s vremena na vreme, vraćala. Svaka uspomena je zarobljena u svoje vreme, razmišlja dalje, ne ume tačno da se seti da li je i ovo napisala ona književnica ili su to njene sopstvene misli. Sasvim na ivici sna još u duhu čuje svoje reči da je napor da se premoste pojedina vremena veoma nesiguran, ponekad, čak, da se premoste pričanjem ili pisanjem, pomisli, i opet ne zna čije reči ponavlja, tuđe ili sopstvene… priča-njem – i-li-pi-sa-njem… odjekuje u njoj još za trenutak, onda se na pozadini predstave lica one žene iz autobusa njena svest se rasplinjava u nadolazećem snu.
*** Sledećeg dana nema hrabrosti da se iz centra grada vraća autobusom, radije korača pored puta i umorna, pregrejana, vruća vraća se u hotel udubljena u čudne misli… Uveče, zajedno sa mužem, izlaze u grad. Skoro ni ne obraća pažnju na osvetljene ulice kojima prolaze pa, čak, prečuje nekoliko pitanja svog muža. Izgleda da te ovo već pomalo zamara – govori joj.. Promrmlja, progunđa nešto neodređeno. Muž je drži za ruku – mogu da zamislim, nije baš najprijatnije potucati se po čitave dane po tuđem gradu sama, izdrži, simpozijum se završava za dva dana a onda ćemo opet zajedno na put. Potvrdno klima glavom, − već unapred se tome radujem. Ali zadnjeg dana ne uspeva da odoli, od jutra zamišlja trenutak kada će ući u autobus u kojem će je ona žena čekati. Napeta, nervozna namerno kreće iz centra grada pola sata ranije, htela bi da uhvati drugu vezu ne onu i iz prethodne dve večeri. Laknu joj, ali, ujedno, je i razočarana što je u autobusu nema. Razočarenje, ali i olakšanje. Jasno je da je ono ranije bila obična slučajnost – ponavlja sebi sa olakšanjem, čudna
gospođa me je sa nekim pobrkala, desilo se slučajno da me je, čak dvaput, stara gospođa, koja već, verovatno, gubi čistu svest, sa nekim pobrkala, zamenila. I ona sama je, umorna od mnoštva utisaka, impresionirana sugestivnom atmosferom istorijskog grada, legendi vezanih za njega, na vlastito iznenađenje, podlegla nekim posebnim iluzijama, fantazijama sna, u kojima se prepliću vremena, kao da se tek tako može prekoračiti iz veka u vek, iz jednog događaja u drugi. Smešta se udobnije, licem se okreće ka prozoru posmatra ulice kojim autobus prolazi. Više prilika da ih posmatra neći biti. Sledećeg dana putuju u drugi grad, možda manje sugestivan, privlačan. Mada će joj za ovim biti žao, raduje se već onim novim ulicama, nije lagala mužu, stvarno se raduje. Odjednom je primeti, žuri ka autobusu, ali taj već kreće sa stanice. U istom trenutku primeti i žena nju. U osmehu, koji joj šalje, ima tuge, veoma mnogo tuge. Diže ruku, ali ne maše, samo je rezignirano drži podignutu iznad glave. Zakasnila sam – govori pogledom, i bogzna koliko će sada treba da se čeka na sledeći susret, koliko godina, decenija možda još više… govori onim gestom, onim pogledom ispunjenim tugom. U autobusu bruji od glasova, reči se prosipaju, dinamične, brze, lete oko njenog sedišta, dopiru do ušiju, prodiru pod kožu, ne razume ih, ali već je navikla na njihov ritam, na njihovu melodičnost, na mekoću, koja, u određenim trenucima, prelazi skoro u šuštanje, osluškuje zujanje žagora i, odjednom, ima utisak kao da se u njoj, pod uticajem toka reči, otkriva neka praznina, za koju do sada nije ni znala i koju sada pokušava da popuni nejasnim, magličastim uspomenama. (Još ni ne sluti da će se ovaj jezik oriti u njihovoj kući, da će ga njihova kćerka zavoleti više nego bilo koji drugi strani jezik, da će da mu posvećuje svaki slobodni trenutak a kada je jednom upita čime je taj jezik do te mere osvojio, polušaljivo će joj odgovoriti da nema pojma, ali da, ponekad, ima utisak kao da ga je nekad davno savladala, kao da joj je još u davnoj prošlosti bio poznat, u nekom prethodnom životu – reče i poče da se smeje. U tom trenutku telom joj prostruji kratak talas, kao
treptaj elektriciteta, na trenutak se ukoči, pred očima su joj ponovo ulice Santijaga, stare kuće sa balkonima posute cvećem a i lice one žene iz autobusa. Onda se još, napola ukočena, nasilu osmehnu, ma kakvi, baš ovo, dakle, nisam očekivala. Sama oseća da je njen osmeh neiskren, pa njena kćerka ničim ne pokazuje da bi nešto primetila). Sledećeg jutra napuštaju Santijago de Kompostela, čeka ih put u Salamanku, na tamošnjem univerzitetu V. bi trebao da drži predavanje a onda će već neko vreme moći slobodno da putuju bez dužnosti i obaveza, kao turisti koji su došli da upoznaju nepoznatu zemlju, nikada u njoj nisu bili, ne vežu ih za nju nikakve uspomene, nemaju sa njome nikakve veze, ništa više, samo kao turisti. *** Uskoro posle povratka iz Španije učestvovala je na međunarodnoj konferenciji o biografiji, ne samo kao o metodi istoriografskog izučavanja već i kao izvoru samopoznavanja i samoprojekcije. Pred mikrofonom se ređaju predavači iz raznih zemalja, koji govore o mogućim načinima grafičkog prikazivanja biografije, njegove interpretacije. Na platnu smeštenom na čeonom zidu konferencijske sale pojavljuju se stalno novi grafovi, tabele, razne geometrijske forme, u koje bi trebale da se unesu prezentirani događaji, pa čak i očekivanja i težnje. Sluša predavače, u blok za beleške nešto upisuje, ali u glavi joj se vrzmaju pitanja kako bi doživljaj iz Santijaga mogao da se unese u neki biograf, u kakvu kolonu i kakvom bojom bi mogla da ga ucrta, kakav značaj bi trebao da dobije . Traga za odgovorom na ova pitanja, ali , umesto njih, javljaju se nova: kakve veze ima ovaj doživljaj sa ostalim epizodama koje čine liniju njenog dožvljaja – promišlja − onog najunutrašnjijeg doživljaja. Spontano se seti reči one književnice o naporu da se premošćavaju vremena, o pokušajima ovog premošćavanja pričanjem ili pisanjem, nesigurnim i, za sada, uzaludnim pokušajima. El camino, govori sama sebi, uplitanje svega što je nekada doživela u klasifikacione obrasce, koje ima u svom pamćenju a čije tragove počinje postepeno, za sada samo u predstavama, da pretvara u tekst koji, jednostavno, ne može da se smesti ni u kakvu
geometrijsku formu, ni u kakav graf. Na kraju, postepeno, počinje da, se predaje rečima. Sećanje kao put, reče sebi, i pisanje kao putovanje kao privremeni izlazak iz svog vremena, osamostaljenje, oslobađanje od svega suvišnog, ali, ujedno, pisanje kao koncentrisan prelazak, putovanje iz jednog vremeprostora u drugi, pisanje koje se odvija od polazne tačke, ishodišta, koje još kako-tako može da odredi, u nepoznato, jer to kuda će da je odvede ka kakvim proplancima ili, pak, teško prohodnim gorskim grebenima, ka gudurama i provalijama, kakvim zaobilaznicama će se batrgati, to nikada ne može tačno da zna a, pogotovo, uopšte, ne može da zna da li će se tim putovanjem približiti mestu pročišćenja i, valjda, iluminaciji. El camino, ispisa onda jedno veče na čist list hartije. Ta reč kao da joj se usadila u prste, misli, oči, kao da za nju postaje sve važnija. Put napiše polako, jedan od mogućih puteva. Izlet sa sestricom
Biti velika sestra starije sestrice nije lako, lako nikad nije ni bilo a nije ni sada, verovatno, sada baš najmanje. Biti velika sestra koja sama odlučuje i odgovorna je u svakom trenutku, u svakoj situaciji, neizostavno. Ponekad me ta svest o onoj neizostavnosti opterećuje kao ogromno breme koje nikada neću moći da skinem sa sebe, ponekad mi krade i onu zadnju kap radosti, sa kojom bi čovek trebao ujutro da ustaje i kreće u novi dan, koji će, na kraju krajeva, i tako da teče, nezavisno od mojih osećanja, uhodanim putem, teran inercijom, navikama i, naročito, osećanjem dužnosti. Usađivali su mi ga od najranijeg detinjstva, ne mogu pobeći od njega, kako god bih pokušavala. Ponekad me obuzme skoro nesavladiva želja za pobunom, makar onako sasvim malom pobunom, ali u našoj situaciji nema razlike između velike i male. Tu je dan sa obavezama, sa odgovornošću, a ti, sviđalo se to tebi ili ne, moraš njime da koračaš, gacaš i da od njega otkineš makar nekoliko sitnih komadića koji će pripasti sestrici, da joj ih pokloniš od svog vremena. Možda ćeš joj time prirediti radost, izgrliće te, počeće glasno da se smeje, glas-
nim pomalo čak i grubim smehom, ali taj utisak grubosti će se, pak, izgubiti pri pogledu na njeno lice, blago naborano sa poluotvorenim ustima, poverljivim očima. Ali, možda, toga dana kod nje neće biti ni radosti ni smirenosti, možda će da bude mrzovoljna, razdražljiva, nervozna i zlovoljna, praveći nervoznom i okolinu, a ta njena zlovolja baciće senke i na tvoj dan. Stojim na stanici i iščekujem da li će, konačno, da se pojavi na stepenicama tramvaja, da mi mahne iz vagona kada se bude približavao mestu na trotoaru gde tapkam već skora pola sata, napeta, zamerajući sebi nedovoljnu opreznost. Možda za ovakav eksperiment još nije bio sazreo trenutak. Dopuštam, čak, i mogućnost da takav trenutak za sestricu neće ni doći. Samo da me ne obuzme panika da se na putu desilo nešto izvanredno: pokvario se tramvaj i ona je morala da pronađe drugu vezu, to je zbunilo, narušilo njenu ionako veoma malu sposobnost da se orijentiše u manje poznatom prostoru. Ili je, jednostavno, poželela da izađe ranije. Sa prozora vagona je ugledala nešto što je privuklo njenu pažnju, probudilo radoznalost i tako je, uprkos strogoj zabrani, prekinula put, skrenula sa trase koju smo, pre toga, dosta dugo zajedno uvežbavale. U mislima mi se roje desetine drugih opravdanja zbog kojih kasni. U početku moje misli su se kretale u drugom pravcu, planirala sam da danas na izletu sestrici saopštim da je naš tatica ozbiljno bolestan, ozbiljnije nego što se, na prvi pogled, činilo. Trebaće je na sve polako, strpljivo pripremiti. Svaka promena je izbacuje iz koloseka makar bila i, na bilo koji način, prijatna. Ako narušava njen uobičajeni dnevni režim, budi u njoj neku bojazan. Već nekoliko dana bila sam rešena da počnem sa pripremom, polako, postepeno, malim koracima: − znaš, tatica ovde, možda, neće biti dugo − tražila sam u mislima reči kojima bi mogao da se pokrene ovakav razgovor, ali iščekivanje na stanici je narušilo moju sigurnost. Počela sam da razmišljam da li ne bi bilo pametnije da se još neko vreme pričeka, iako o preuranjenosti ne može biti ni reči. Lekari mu daju najviše nekoliko meseci. Za sada je kod kuće i nekako se sa njime može. Uzburkana osećanja mi ne dozvoljavaju da se
smireno koncentrišem na razmišljanje. Unutrašnji vrtlog koji rađa nesigurnost za mene nije ništa novo, upoznala sam ga tokom svih tih godina kada ni sama nisam znala čega u meni ima više: ljubavi, sažaljenja ili otpora, saosećanja, povremeno poniznosti a, ponekad, ljutnje i inata: zašto baš ja, zašto se takve stvari dešavaju baš kod nas. U kući se o njima nije govorilo, ne glasno, iako su visile u vazduhu, skoro dodirljive. Shvatila sam da postoje stvari o kojima se može govoriti samo u mislima, sa sobom. Tome su me, takođe, naučili. Slična iskustva i nisu neki izuzetak. Prednosti, ali i nepogodnosti prvorođenih to i potvrđuju, jer za sve pocepane haljine, blatnjave cipele, za svađu i plač, izgubljene rukavice i šalove, ogrebotine na kolenima i laktovima za sve pada krivica na njih, starije i pametnije. Ali, ja nisam bila starija, prvorođena je bila ona, sestrica, tako sam joj se oduvek obraćala i tako je zvala i mama. To je tvoja sestrica i ti treba da brineš o njoj. Preduhitrila me je dolaskom na svet za nepune dve godine. Otkako pamtim, vidim je pored sebe, nespretnu pojavu za glavu višu od mene, veću i stariju, ali, i pored toga, večito balavu, koja se batrga nesigurnim koracima, sa raskoračenim nogama, među kojima je imala pelene, sa licem umrljanim od supe ili kaše. Uvek zajedno. Na dečijem igralištu, u dvorištu naše iznajmljene kuće, kod kuće za stolom, u kupatilu, gde je naša mama, ispod tuša, izribala najpre jednu a onda i drugu, uveče u krevetićima, koji su stajali tesno jedan do drugog. A ona, kada je već naučila kako-tako da hoda, dolazila je k meni u moj krevetić, privila bi se uz mene, milovala me i najviše je volela da zaspi na mom ramenu. Prihvatala sam je onakvu kakva je bila, nisam se smejala njenim komičnim nezgrapnim pokretima, nepovezanim rečenicama, nisam znala da bi to moglo da bude i drugačije, mislila sam da su sve sestrice baš ovakve. Svet, to smo nas dve, uvek zajedno, pa čak i ja sama i to smo nas dve. Iza nas je brižan, ponekad tiši i umorniji, ponekad glasniji i energičniji glas mame, ređe i oca, dosta redovno u naš svet se mešaju stari roditelji a, povremeno, im se pridružuju razne tetke i stričevi, skori svi jednaki po načinu na koji se prema nama odnose, po tonu kakvim nam se
obraćaju, kako na nas gledaju, kako nas se dotiču: delimično sa sažaljenjem i saučešćem, delimično sa strahom, sa odstojanja, sa željom, možda više podsvesnom nego svesnom, da očuvaju od nas bezbedno rastojanje, da se ne približe tako blizu da bi naš udes mogao da se prenese na njih, da ih ne snađe naš bol. U ono vreme tome još ne razumem, još ništa ne znam o uzrocima takvog ponašanja, ne slutim da smo drugačiji od većine porodica, ne naslućujem da i detinjstvo može da bude drukčije, da ne mora da bude samo u ovakvoj stalnoj sestrinskoj udvojenosti, zavisnosti, zatvorenosti. Svakog dana, nekoliko puta, razgovaramo preko telefona. Ja zovem, u stan roditelja, obično ujutro i uveče, međutim sestrica nam telefonira pet, šest a nekada i deset puta. Maminom zaslugom je, polako, posle mnogo pokušaja, savladala strah od telefonskog aparata. U početku je slušalicu ljutito bacala na pod, čupala iz nje gajtan, gazila po njoj, ljutilo je, iritiralo to što ne vidi ljude čiji su glasovi izlazili iz školjke – za-što sse skri-va-ju − sada se više ne plaši, priđe aparatu i počne da telefonira – ovde Ga-bi – kaže na početku razgovora ili direktno započinje razgovor – mogu li danas da dođem kod tebe? Danas je već kasno − odgovaram joj – ali doći ćeš sutra, dogovorićemo se i sa taticom. Do ssu-tra još mo-ram jed-nom da se na-spa-vam, to ni-je mno-go, je li? Naravno da nije, proći će za tren, šta sada radiš? Hra-nim ka-na-rin-ce a Mi-ki ne klju-ca, ve-ro-vat-no je bo-les-tan. Da, da, Miki je onaj žuto-zeleni – kažem. Žut je, sa-mo žut, ti ga br-kaš sa Boj-kom, nje-gov vrat je ze-len, znaš dušo? Zadrhtim svaki put kada iz njenih usta čujem nekadašnju uobičajenu frazu naše majke, obema nam se tako obraćala, ali češće, ipak, starijoj kćerci: sada moraš, najpre, pojesti doručak, ispiti do dna kakao, važi, dušo? Ili, drugi put: pertlu moraš da uvučeš najpre ovamo, u ovu rupicu, inače cipelu nećeš moći da vežeš, znaš, dušo? Slušaj Gabi – konačno izgovorim ono za šta se već duže vreme pripremam – sutra kada dođeš kod nas, ići ćemo na izlet, nas dve. U glasu na drugom kraju aparata odjeknu radost: iz-let, a bi-će ta-mo i zooo? To ćemo još da vidimo, ako nam preostane vremena, ali ne smeš dugo da se muvaš po kući.
Odmah kada sa taticom završite doručak, sešćeš u tramvaj, ti znaš na koji, ujutro ćemo to još preko telefona ponoviti. Zooo (ukoliko je njena radost veća, utoliko više produžava glasove, o, se, ponekad, proteže u nedogled) za nju predstavlja ostrvo radosti, uzbuđeno ide od kaveza do kaveza, dugo posmatra životinje, onda im se obraća, najradije bi ih pomilovala, ali ja joj to ne dozvoljavam. Onda, kada se vraćamo kući, oduševljeno priča o medvedu, lisici i tigru o gmizavcima i pticama koje je videla, radosna i, rekla bih, sretna. Ponekad joj, čak, zavidim, dovoljno je da uđe, na primer, u „zooo“ i u rukama već ima komadić sreće. Počinjem da budem ozbiljno uznemirena, postajem nervozna. Gde li se samo toliko zadržala, već je trebala da bude odavno ovde. Sada je situacija sasvim obrnuta od one, koja se ponavljala više godina, kada me sestrica, svakodnevno, iščekivala na trotoaru, tapkajući blizu tramvajske stanice u našem kvartu, u kojem smo rasle. To nije bilo daleko od naše kuće te joj je mama dozvoljavala ovaj jedini samostalan izlazak. Stajala je tamo strpljivo, predano, sve dok se nisam vratila sa fakulteta. Često je to bio njen jedini program za taj dan, ona je svoju školu tada već odavno završila. Čekala me je tamo i na žezi, na kiši i smrznutom snegu. Nekada su se seminar ili predavanje odužili, ali Gabika nije odlazila kući bez mene. Jednom sam se tramvajem vozila sa koleginicom sa godine a mene je mrzelo da ćeona da vidi kako ka meni batrgavo trči nezgrapna pojava sestrice pa sam, kada smo se približavale našoj stanici, sagnula glavu na sedište, da spolja budem neprimetna. Izašla sam tek na sledećoj stanici, međutim krajičkom oka sam još stigla da primetim njeno zgranuto lice, užas u očima, kasno sam se sakrila. Zza-što ni-si i-za-šla – pitala me je onda celo veče – ve-o-ma sam se up-la-ši-la da i-deš ne-kud da-le-ko i da se vi-še ne-ćeš vra-ti-ti. Ludice moja – rekoh joj – zašto se ne bih vratila, ja som kod kuće ovde, gde i ti. Stvarno si ludica, kako je moglo da ti padne na pamet tako nešto. Jednostavno sam se, u tramvaju, sa koleginicom zapričala i zaboravila da izađem. Za-bo-ra-vi-la – ponovi sa nevericom. Obuze me stid, ni meni samoj nije bilo jasno kao sam mogla to da uradim, da je toliko
uplašim. Godinama je bilo sve isto: jutra koja se ponavljaju, dani, večeri, sve dokle god dopire pamćenje, iako samo jedne od nas, pamćenje one druge je, što se mnogih stvari tiče, dosta netačno, nepouzdano. Stapaju se u njemu uzroci i posledice, gube logičke veze; kutija u koju se haotično slažu pokidani tragovi vremena koje teče, mutne mrlje, često neprepoznatljive. Iz onog mog izranjaju slike, koje su, takođe, blago zamagljene, ali ono što ostaje nepromenljivo je naša neprekidna blizina, neodvojivost, naša stapanja. Dve smo, ali i jedno, neko prvobitno Jedno iz kojeg se, za sada, ne izdvajamo. Zajedno mažemo naša lica čokoladom ili kvasimo kosu u čaši sa sokom, zajedno ližemo sa hleba namaz, ali, dosta često, se i tučemo, gurkamo, grebemo, vučemo za kosu. Najgore u svemu tome je što su ispadi sestrice često neočekivani, nepredvidivi, napada me bez upozorenja, bez i najmanje pretnje. Tučemo se, naročito, zbog igračaka, radije ih polomimo i pokvarimo nego da ih prepustimo onoj drugoj. Tuču češće započinje sestrica a u tuči je, pokatkad, čvrsta, neumoljiva, na kraju krajeva, fizički je jača, iako, ponekad, teško uspeva da održi ravnotežu, udariti zna a ni ja nemam namere da se povlačim, uzvraćam udarce, šutiranja, grebanja. Kroti nas samo dolazak mame: vika, plač, šamari. Šamare, skoro isključivo, dobijam ja jer bih, navodno, trebala da imam više pameti od nje. To bih od tebe, sasvim sigurno, očekivala, ali, izgleda, uzalud – govori majka i njena ljutnja meša se sa rezignacijom – potpuno uzalud. Govori da smo je razočarale i da je od nas već umorna. Nas dve onda plačemo, zajedno, sestrica još i malo glasnije. Glas joj je tada grub, hrapav kao da ga je negde ogrebala, kao da u grlu ima oštre kamenčiće koji ga grebu. Drugu deci viđam samo u retkim prilikama, tokom šetnji po ulici, kod kratkih zaustavljanja u parku, prilikom poseta, u koje nam, ponekad, dolaze ili u koje, povremeno, odlazimo mi. Ne nedostaju mi ili, pak, ne znam da mi nedostaju, nisam toga svesna, dugo toga nisam bila svesna, tek kasnije, već sam išla u školu kada sam počela da se bunim. Upoređivala sam sebe sa školskim drugaricama, koje su bile sasvim drugačije od mene,
hrabrije i, činilo mi se, i mnogo pametnije, imale su hobije kakve ja nisam poznavala, doživljaje za kakve ja nikad nisam ni čula. Poželela sam da se sa mnom druže, čeznula sam da mi postanu prijateljice, ali što sam se više trudila da im se približim, sve više sam zanemarivala sestricu. Više nisam htela da se igram sa njom niti da odlazim u šetnje, najbolje sam se osećala izvan kuće, tamo gde sam bila van njenog domašaja, domašaja njenog ljutitog lica, preteći ispruženih ruku. Kada mi je mama, povremeno, dozvolila, odlazila sam da se igram kod svojich prijateljica, ali kod nas ih nisam pozivala, stidela sam se za ono večito, balavo, nezgrapno dete, koje je, još uvek, bilo za glavu više od mene, ali nije bilo u stanju da izgovori malo komplikovanije reči i sastavi logičnu rečenicu. Najviše bih volela da mogu da sakrijem da, uopšte, postoji, činilo mi se da njena pojava baca crnu senku i na moju egzistenciju, mrzela sam je, iz dna duše − sestricu. Jednom, kada je jedna drugarica došla k nama da mi pokaže šta smo učili u školi, jer sam ja bila na bolovanju zbog operacije krajnika, sestrica se lepo predstavila, iako joj je bilo zabranjeno da nas uznemirava, svaki čas je upadala u sobu, gde sam ležala, i, po svaku cenu, je htela da legne pored mene. Terala sam je, ali ona je samo pružala ruke i penjala se na ivicu kreveta. Prestani već jednom – obrecnuh se na nju, iako sam joj , kada smo nas dve bile same, s vremena na vreme, dozvoljavala da se uveče, pre spavanja, u krevetu privija uz mene, grli me, nije mogla od toga da se odvikne. Smiri se već jednom i gubi se – obratih joj osorno i ona se povuče, ljubomorna na moju drugaricu. Pogođena i uvređena smesti se na tepih pored kreveta, sklupča se u kupko. Pa ti nisi, valjda, kuče – napomenu je drugarica – a njoj više nije trebalo. Haf- haf – poče da laje a drugarica se nasmeja, raspoloženo ali i u nedoumici. Haf-haf, odjekuje još glasnije, upornije, sada više niko neće moći da je nadviče, zaustavi, toliko se unela u ulogu pudlice, njih najviše voli, velikih pasa se plaši, ali pudlicu bi volela da ima. Dosađuje molbama, želi da je dobije na poklon za rođendan, povremeno se ponaša kao da je već drži u rukama, kao da miluje njenu nežnu, meku dlaku, lice joj zrači blaženstvom i sneno
ponavlja: pud-li-ce Čmud-li-ce, Ga-bi-na Čmud-li-ce. Odmah posle odlaska drugarice navalim na nju, grdim je i govorim joj da se za nju veoma stidim, kažem to i mami, ali ona samo umorno odmahnu rukom. Na to zaboravi, na tome ništa ne može da se promeni – reče mi. To me još više razljuti, najradije bih sestricu prebila, vičem na nju a ona se, ponovo, sklupča u kupko: haf, haf – laje, ali sada već nekako mekše, upire u mene oči pune odanosti − haf – Ga-bi je ttvo-je kku-če, govori, tvoja Čmud-li-ca – haf Mržnju sam počela da osećam i prema mami, kako je mogla da dozvoli da se moje detinjstvo odvija u zatvorenom prostoru koji smo uspunjavale samo nas dve, stalno zajedno, kao vezane, sputane. Kako si mogla da to dopustiš – prebacivala sam joj i kasnije – zar nisi bila svesna šta to može da učini od mene, ili si htela da i ja budem ometena u razvoju, kada je već jedna neka budu obe. Prekori su hrlili iz mene, nije se branila, niti pravdala, bila je već isuviše icrpena, kao ispražnjena. Nisam znala šta da radim – reče mi kasnije, već ostarela, bolešljiva, ni godinu dana pre nego što je umrla – izvini ako sam ti pokvarila detinjstvo, tada to nisam tako shvatala, htela sam da joj pomognemo, da se ne oseća odbačenom, da uvek ima kod sebe nekog bliskog, da može sa nekim da se igra, nekim ko je voli, ni za živu glavu je ne bih nikuda poslala od kuće kao što mi je to više njih savetovalo. To govori u pozi u kakvoj je najviše pamtim. Sedi nagnuta napred sa bradom naslonjenom na dlanove. U ovakvom položaju je često sedela pored nas i posmatrala kako se igramo. Povremeno je klekla k nama i pomagala nam oko slagalice ili kod bojenja komplikovanijih sličica, ćutljiva, zamišljena. Tačno tako, sa dlanovima ispod brade mi, posle toliko godina, kaže: tada to, stvarno, nisam tako shvatala, verovatno sam pogrešila, izvini. Konačno se pojavljuje na stepenicama tramvaja i kade me primeti počinje da se smeje i, glasno se smejući, pokušava da potrči prema meni, širi ruke i tako trči, pokušava da trči, ali to je samo neko ubrzano geganje, ljuljanje, kod kojeg izbacuje noge čas na jednu a onda na drugu stranu, nezgrapnosti nikad nije uspela da se oslobodi. Kada je već pored mene, zagrli me i ljubi, njeni poljupci su uvek malo
vlažni. Ne odmičem se, već je i ja poljubim. Zašto si obukla staru vetrovku – pitam je kada smo završile ceremonijal dočeka − sinoć smo se preko telefona dogovorile što treba da obučeš, a i ujutro sam te na to podsetila. Ali ta-ti-ca je re-kao da ka-da iz-la-zi-mo u prirodu…– progutam – pa da, tatica – verovatno je naš izlet zamislio kao pečenje slaninice negde na šumskom proplanku. Pa dobro, onda da krenemo – kažem joj − i pred očima mi se, na trenutak, pojavi očev smršavljen lik. Najviše par meseci – reče primarijus kada sam ga posle prve očeve operacije potražila. Dečaci sa tetkom Gabikom sasvim dobro izlaze na kraj, neko vreme izdrže sa njom, ali kasnije im dosade njena pitanja koja se stalno ponavljaju. Dok su bili manji, čak su se voleli. Često sam im pričala priče a oni su ih pažljivo slušali, tri zbijene kratko ošišane glave. Glava sestrice, isprepletana sve gušćom mrežom sive kose, sve žene, sa mamine strane, počinjale su da sede na tom uzrastu. Kada su navršile oko trideset godina, kosa im je, obavezno, dobijala taj preliv. Stariji Tomko me je, ipak, nekoliko puta pitao kako Gabika može da bude naša tetka kada ne zna ni da čita ni da piše a i govori tako čudno, pa sve su tetke, dok su bile male, morale da idu u školu. Na kraju, kada sam pokušavala da mu to najprihvatljivije objasnim, reče: Gabika nije naša prava tetka, tetke izgledaju drugačije, ona je pomalo kao devojčica, onako smešna devojčica. Već znam – reče −ona je naša devojteta. Na tome je i ostalo, ni po koju cenu nisam htela dopustiti da im „devojteta“ ulazi u njihovo detinjstvo onako kao nekada meni. Odredila sam granice njihovog zajedničkog prostora i vremena. Sa dečacima je to nekako i išlo, gore je bilo sa velikim Tomašem koga je Gabikino prisustvo činilo nervoznim od prvog dana kada su se sreli, još u roditeljskom stanu. Nije mu po volji kada kad nas ostaje duže od par sati i to joj dosta upadljivo daje do znanae. Ja to osećam, osećaju to čak i dečaci, jedino sestrica ništa ne sluti, grli ga i ljubi u dolasku i na rastanku isto onako kao mene, ne primećuje kako suprug neraspoloženo odmah briše lice od vlažnih poljubaca, kako se od nje odvlači. U vreme kada su naši sinovi trebali da dođu na ovaj svet, u njegovim očima sam čitala strah, on-
akav kakav sam i ja upoznala i, naročito, noću preživljavalaja, strah od nepredvidivosti gena. Ako se to desilo jednom, može da se desi i više puta, niko nije mogao da nam pruži neku sigurnost. Oboje smo to znali. Sestrica mi je pokvarila i prvi ozbiljniji odnos, ušla je u moju prvu ljubav, tihu, bojažljivu, ne namerno, već svojom egzistencijom, zato što je postojala, što je pripadala meni. Sa Marjanom smo odlazili na koncerte u Redutu, tamo smo se i upoznali. Bio je student konzervatorijuma, plah introvert koji guta knjige a onda ih pozajmljuje i meni. Mogla bi da ga pozoveš − prozborio bi, pokatkad, otac, koji je veoma voleo klasičnu muziku – neka nam odsvira nešto lepo. Dogovorili sme se. Mama je sa Gabikom otišla u posetu sestri od strica, Trebale su da se vrate tek uveče. Marijan je seo za naš stari klavir i počeo da svira, Šopena, kojeg je otac posebno voleo, Allegro Maestoso iz koncerta za klavir u e- molu. Bolje, za oca, nije mogao ni da odabere, Šopen i Bah bili su mu najomiljeniji. Videla sam kako je zabacio glavu unazad, zatvorio oči, onako smireno koncentrisanog ga već odavno nisam videla, kao da je zaboravio našu zbilju, to što mi nismo kao druge porodice. Tim muzičkim popodnevom kao da smo se preselili u normalan život, pobegli od našeg sopstvenog. Ja sam, pored divljenja prema prijateljevom umeću, osetila tugu što meni ovakvo zbližavanje sa muzikom nikada nije uspelo, ovakvo stapanje, mogla sam čak i veoma marljivo da uvežbavam etide, da savladam tehniku prstiju, ali muzika nije dolazila, ona prava, ovakva kakva je izlazila ispod prstiju ovog mladića, koja nas je opčinila, oca i mene. Odjednom, usred kompozicije, na sobi se naglo otvoriše vrata i u njima se pojavi zapanjena sestrica, iznenađena prisustvom tuđeg čoveka, koji se smestio u našoj dnevnoj sobi. Nekoliko trenutaka kasnije uđe i mama. – nisam više mogla da je zadržim – reče umesto pozdrava – uradila sam sve što se moglo… Sestrica nas je odmerila ljutitim pogledom, potrčala ka klaviru ispuštajući nerazumljive hrapave glasove, zgrabi u ruke poklopac klavira i munjevitom brzinom ga zalupi. Marjan je jedva uspeo da skloni prste sa klavijature i sada je, za promenu, zapanjen bio on. Kasnije sam
pokušala da mu objasnim našu porodičnu situaciju, tako smo je označavali, naša porodična situacija, ali posle onog neslavnog domaćeg koncerta počeo je da me izbegava. Nekoliko puta smo se još sreli, pod raznim izgovorima je još zatražio od mene sve pozajmljene knjige…to je već bilo samo neko postepeno približavanje kraju, moja prva ljubav je, tokom nekoliko sledećih godina, ostala jedina, za nove nisam imala hrabrosti, pretpostavljala sam da bi na sličan način reagovali svi. Sestrica je bila i moje breme, krst prokletstvo, tako sam to osećala. Nekoliko nedjelja sa njom nisam razgovarala. Nije joj bilo jasno zašto, kenjkala je, cmizdrila, dosađivala, a ja nisam mogla ni da je pogledam, toliko mi je bila odvratna. Šta ti to radiš − prigovarala mi je mama – kako možeš da je kažnjavaš za nešto za šta ona nije kriva, kako možeš da budeš tako surova – ponavljala ju umornim glasom, drugačiji od nje nisam više ni čula. Gabi celim putem oko mene skakuće, tapše me poruci a kada dođemo do stana se, već po navici, izuva još pred vratima vrata a onda, u predsoblju, pažljivo slaže, jedne pored drugih, svoje i moje cipele, namešta ih, ni za milimetar ne smeju da štrče iz strogog reda na polici. Nemoj sa time da se zadržavaš – napominjem je – za trenutak ponovo odlazimo, odmah čim nešto pojedeš. Na iz-let – reče sa širokim osmehom. Da – potvrđujem joj i posmatram kako uporno poravnava cipele, brižno pedantna, brižno oprezna Gabi koju može da izvede iz takta i najmanja sumnja da bi nešto moglo da bude izvan ustaljenog reda, da bi mogla da se naruši ustaljenost mesta, vremena, navika, u svemu želi da ima apsolutnu sigurnost. Pre odlaska iz kuće deset puta prokontroliše da li su prozori zatvoreni, svetla ugašena, da li negde ne curi voda, da li su vrata dobro zaključana. Tako je nekad naučila mama i ona u tome vidi svoju sigurnost, jednu od malo sigurnosti, koju može da ima. Jednom, kada je bila kod nas, bez ikakvog razloga počela je da plače, setila se da je, pre odlaska od kuće, zaboravila da komšinici vrati otvarač za flaše. Uzalud sam je smirivala da neće biti kasno ako to uradi uveče. Jecala je tako žalosno da sam za pozajmljeni otvarač staroj gospođi, sa kojom se družila, kada je sa
ocem ostala sama, morala da telefoniram. Tek onda se smirila. To je div-no govori nagnuta nad stolom u mojoj radnoj sobi gde su mi po stolu razmeštene najnovije ilustracije. Još nisu sasvim završene – kažem joj i sada nemamo vremena da ih razgledaš. Tekstove uz te slike nikad neće moći da pročita – pomislim ko zna po koji put i skupljm crteže na gomilicu. Ne znam, niti slutim kako ih doživljava, čime je privlače. D-div-no – ponavlja ushićeno. Određeni udeo u njima, u likovima koji se pojavljuju ispod mojih prstiju, ima i ona, njihov svet je, onako pomalo, i svet moje sestrice, podsvesno u njih stavljam nešto od onoga što sam upoznala i doživela zahvaljujući njoj, ono što sam mogla da osetim samo u našem dečijem dvobiću, ono što mi je postalo blisko naročito zbog naslućivanja da je to blisko i njoj. Likovi koji se pojavljuju u mojim ilustracijama su, takođe, pomalo nezgrapni, smešnotužni nesavršenošću pokreta, slični i strahovima od tuđeg, nepoznatog sveta. Sasvim sigurno, svet vide drugačije nego što bi ga videli bez Gabike a i moje ilustracije su drukčije nego što bi bile bez nje. Sedamo za kuhinjski sto, ožedneloj Gabiki ne stižem da u čašu sipam voćni sok, toliko je njime napunila želudac da joj više nije do jela. Pojedi bar komadić kuglofa, to voliš – nagovaram je – na putu ćeš da ogladniš, pojedi bar malo. Kka-da će se vre-ti-ti iz šško-le – pita sa punim ustima – uspela sam, napokon, da je nagovorim na kuglof. Posle podne – odgovaram joj od štednjaka – kao svakog dana – pa, to znaš – reči mi se nekako teško probijaju iz usta, zalivam kafu vrućom vodom i osećam da mi se ruke tresu. U-če, u-če, i ja sam učila – pokušava da mu uvuče u razgovor – učila sam, jel̛-da dušo? Ne spominjem joj kakve su brige sa njome bile, kako je plakala svakog jutra kada je mama vodila u školu. Specijalna škola se nalazila u udaljenoj četvrti, morale su dugo da putuju, da presedaju iz jednog vozila u drugo a Gabi je celim putem drečala, mamu je to koštalo mnogo živaca a rezultat je bio tako mizeran. Kod kuće smo se trudili da nadoknadimo ono što nije uspela usvoji u školi i, na kraju, smo uspeli da je nečemu naučimo. A mmi? Šta imaš sa nama? – pitam sakrivajući, naročito sama pred sobom, ner-
vozu. Da li će-mo du-go bi-ti ta-mo na o-nom iz-le-tu? Pa i ne, razgledaćemo jedan lep dvorac , možda ćemo tamo sresti neke tetke, malo ćemo sa njima da popričamo, onda ćemo prošetati, pored dvorca je veliki park, ogroman, sa starim drvećem, i sa malim vevericama – dodajem. Skaču po ddr –ve-ću? Gabikine oči gore od uzbuđenja, ži-ve ve-veri-či-ce, ponavlja radosna, kao u zooo, dugo o kod predstave kaveza sa životinjama, na odgovarajući način, produžava, tapše rukama, sas-vim kao u zooo? Sređivanje stvari smo počeli posle jednog razgovora sa očevim lekarom, obavestio nas je o njegovom stanju, kako je naglašavao, sasvim otvoreno, par meseci, više mu ne preostaje. Morali smo početi da se pripremamo. Ovakva stvar iziskuje dosta vremena dok se ne dobiju sve potvrde, obiđu nadleštva, razne komisije. To je veoma solidan zavod, i njegovo okruženje je, zaista, lepo: ogromni stari platani, lipe, bukve, brižno održavane leje cveća, a, povrh toga, one veverice. Istini za volju, sređivanje je započeo Tomaš, on ga je pokrenuo a ja ga u njegovoj nameri nisam mnogo ni sprečavala, samo u početku, samo malo sam se bunila a što se razloga tiče mogla bih da ih navedem nekoliko. Pred dve nedelje dobili smo odatle pismo, traže od nas da kod njih dođemo što pre, da se radi o nekom dogovoru, razmatranju uslova, možda će tražiti i predujam. Tomaš se ponudi da sa Gabikom pođe odmah a ja sam još malo odugovlačila, bar samo još nekoliko dana – govorila sam samoj sebi a onda sam muža ubedila da će biti bolje ako tamo sa sestricom na prvi susret odem prvo ja. Gura tanjirić sa kuglofom od sebe: − vi-še neću, ali dobar je, us-pe-o ti je – da, i ja mislim da mi je, ovoga puta, stvarno uspeo – kažem i ispijam kafu energičnim gutljajima izbegavajući da je pogledam direktno. A o-nih ve-ve-ri-či-ca će tam-mo bi-ti mno-go, je li, mo-gu i da ih hva-tam jer bih vo-le-la da ih pomi-lu-jem, znaš du-šo? Bilo je to ne dugo posle mamine sahrane, jednom kada je Gabika ponovo provodila dan kod nas. Prilikom čišćenja povrća gadno sam se posekla, nož mi je sa tvrde ljuske kelerabe skliznuo direktno pod kažiprst, rana, možda, i nije bila tako duboka, ali krv je iz nje jako lila a ja
nisam uspevala da je zaustavim. Sestrica sva bleda, uzbuđena, grčevito se rasplaka, nije mogla do skine pogled sa crvene lokvice koja se slivala u sudoperu. Odjednom se prenu, nagnu nad moju ruku i poče, pre nego što sam stigla da intervenišem, da mi sa dlana liže krv i onda se ustima isisava krv iz rane, onako kako je to radila nekada, kada se u šetnji ili igri na pesku povredila, mama njoj. Blago sam je tada odgurnula – ništa to nije, ne plaši se – smirivala sam je – to će da prođe, samo sada ne smeš da smetaš, ranu moramo pažljivo previti a ti ćeš u tome da mi pomažeš, da dodaješ vatu. Uravnotežen ton je malo smirio, sa brižnim pogledom je posmatrala kako na dlan sipam alkohol i kako ga stežem zavojem. I nećeš da do-bi-ješ in-fek-ci-ju, ništa neće da ti se desi, stvarno, dušo –ponavljala je između jecaja, iz očiju su joj tekle suze a po bradi su joj se slivali potočići slina pomešani sa mojom krvlju. Pri pogledu na njeno umrljano lice osetih vrtoglavicu. Mogla sam da budem ona – pomislih. Ova misao mi se često vraćala, mogla sam da budem kao ona, gde su tačne granice između nas, postoje li oupšte? Sestrica me još uvek gleda, čeka moj odgovor. Ja bih ve-oma htela da ih mi-lu-jem – govori – on - da bi to bi-o stvar-no lep iz-let. Ne brini – kažem joj, sigurno će takav da bude, pa znaš da sam ti to obećala. Preveo Samuel Boldocki
Vjera Benkova, Pogovor
KNJIŽEVNICA ETELA FARKAŠOVA – MAJSTOR MEDITATIVNO-PSIHOLOŠKE PRIPOVETKE
Sa proznim stvaralaštvom savremene slovačke književnice Etele Farkašove (1943), sem izbora njenih pesama koji je štampan prošle godine (Iz zatišja sna, Prometej Novi Sad, 2012), čitaoci u Srbiji još nisu imali prilike da se bolje upoznaju. U zadnje vreme, zahvaljujući zalaganju prevodilaca iz Srbije: dr Mihala Harpanja, prof. Samuela Boldockog, Zdenke Valentove-Belićeve, pesnikinje Ane Dudašove, pisca Martina Prebuđilu i drugih, da slovačku književnost predstave na stranicama knjiga srpskih izdavača, srpski čitaoci, u najnovije vreme, dobijaju u ruke značajna dela savremene slovačke književnosti (napr. dela Pavela Vilikovskog, Antona Balaža, Juraja Šebestu, Danijele Kapitanjove, ali i drugih ovde neimenovanih. Slovački izdavački centar u Bačkom Petrovcu u svojim edicijama Bratislava i Drugi o nama se, takođe, zalaže da situaciju u ovoj oblasti unapredi. Izbor pripovedaka iz pripovedačkog opusa Etele Farkašove, koji izlazi u ediciji Bratislava, pod nazivom Kafa sa Bachom, čaj sa Šopenom, predstavlja dalji korak u prezentaciji slovačke književnosti kod nas. Nedavno je u ovom centru štampan i srpski prevod izbora iz poezije slovačkog autora Miroslava Bjelika i, kao sledeći korak, je ovaj izbor pripovedaka iz proznog dela savremene slovačke književnice i profesorke filozofije Etele Farkašove. U ovom izboru većinu pripovedaka čine one iz knjige Kafa sa Bachom, čaj sa Špenom, ali, uz saglasnost autorke, uvrstili smo u nju i novije pripovetke, koje svojom aktualnom porukom, refleksivno-filozofskim meditacijama i psihološko-analitičkom poetikom mogu da zainteresuju naročito zahtevnije čitaoce. Farkašova, sem svoje omiljene teme – ženskog iskustva u raznim životnim situacijama, u svom stvaralaštvu svoju pažnju usmerava i na opštije teme kao što su pitanja identiteta, vremena, pamćenja, smisla ljudske egzistencije, ne odričući se ni svog filozofskog mišljenja, a zanima je i, u književnosti ne baš omiljena,
tema: nestajanje života iz tela bliskog bolesnog čoveka na granici života i smrti, ali i motivi empatije i humanosti (npr. U knjigama Po dlhom mlčaní /Posle dugog ćutanja) i Stalo sa / Desilo se). Kompleksnim međuljudskim odnosima i likovima dece sa posebnim potrebama (npr. pripovetka Izlet sa sestricom koja je uvrštena i u ovaj izbor) književnica Farkašova će se, u svom stvaralaštvu (u prozi, poeziji i esejima) često vraćati. Umetničko sondiranje ženskog sveta se, pak, kod nje, osim u književnosti, reflektira i u njenim književno-kritičkim, prevodilačkim, a i esejističkim radovima.. Balansiranje na graničnoj liniji između književnosti i filozofije ona shvata kao sastavni deo književnog – ali i životnog – stava. Autorka je više puta izjavila da su je dela nekih savremenih evropskih književnica osvojila baš svojom usredsređenošću na tzv. „žensku temu“ i u svojim proznim tekstovima se, ne jednom, poziva na dela Kriste Volf, Virdžinije Vulf, Ane Erno, ali i na druge autorke. Posle izdavanja spomenute dve knjige Po dlhom mlčaní /Posle dugog ćutanja) i Stalo sa / Desilo se), u dijalogu sa novinarima autorka je o svom stvaralaštvu, između ostalog, rekla i ovo: „… priznajem da se, ne samo u književnosti, približavam graničnoj liniji filozofije, ali i obrnuto, u svojim filozofskim tekstovima se rado približavam graničnoj liniji književnosti. Usled toga sve više me, i kao autorku i kao čitateljku, privlači esej pa se esejistički elementi pojavljuju u mojim književnim, ali i u filozofskim tekstovima. Ova žanrovska neizdiferenciranost, koja je svojstvena i tekstu knjige, mi ne smeta, baš obrnuto, čini mi se zanimljivom, nadam se da može da zaintrigira… Sa temom vremena usko je povezana i tema pamćenja. T. j., živimo uvek u secištu prošlosti i sadašnjosti, svojoj, drugih ljudi; zbivanja oko nas percipiramo kroz mreže uspomena i asocijacija… “ Više od jedne decenije ova književnica se bavi i poezijom a i u njoj ostaje verna „svojim“ temama kao što su: tema vremena, prirode, muzike, ljudske sudbine, egzistencije…U nedavno štampanom obimnom proznom delu Pláne približne zapamätaného (Proplanci približno upamćenog) krenula je na put ka sebi samoj, vlastitim uspomenama; to su vraćanja
u detinjstvo, bliskim ljudima koji su u njenom životu ostavili trajne tragove. Fragmenti sećanja, koje je obradila u više svojih pripovedaka, uvršteni su i u ovaj izbor i čine sastavni deo mnogih knjiga ove autorke. U svojim delima književnica ponire u dubinu jezika na kome piše, u dubinu slovačkog jezika, koji je prigrlio, omogućio joj da oseti njegovo bilo i rast, kao i da upozna sebe. Književnica Etela Farkašova utočište često nalazi u prirodi gde traži odgovore na mnoge svoje dileme i pitanja (npr. Pamäť tejto záhrady / Pamćenje ove bašte). Međutim, svet pripovedaka, koji vam nudimo ovim izborom, je, kod nje, svet urbanog čoveka, usmeren na njegov unutrašnji svet, na kompleksnost bića, nagle promene u prirodi i osećanje destrukcije epskog lika u globalnoj promeni sveta, ljudsku otuđenost, samoću i nedostatak empatije. Sve ovo, i još mnogo toga što ovde nije spomenuto, privlači čitaoca da uđe u ovaj specifičan svet kamernih pripovedaka, koje deluju poput nežnog zgusnutog tkiva da bi, posle čitanja, otkrio da je Etela Farkašova originalna autorka, koja ume majstorski da barata jezikom, sa istančanim smislom za detalj poput kineskog slikara – majstora palete. O njenoj najnovijoj knjizi Pláne približne zapamätaného (Proplanci približno upamćenog) (2012), pesnikinja i novinarka bratislavskog radija Ivica Rutkajova rekla je, između ostalog, i ovo: „Etela Farkašova piše o mikrosvetu i makrosvetu, o sukobima koji se prepliću, o ranama koje bole. A u tome je, neosporno, njeno pripovedanje univerzalno. Prelomne tačke koje određuju dalji razvoj. Sledeći aspekt sa kojeg autorka proučava svet u sebi i oko sebe je aspekt roda. Ne samo u vezi sa umetnošču, filozofijom, ili književnošću već i genealogijom porodica zanimaju je ženske linije porodičnih struktura. U određenom smislu ovo pisanje možemo da shvatamo i kao glas, kojim književnica govori u ime generacija žena koje nikada nisu dobile za priliku umetničku samorefleksiju.“ A književni kritičar Derek Rebro je, u vezi sa ovim romanom, konstatovao: “E. Farkašova u najnovijoj knjizi precizira svoj tipičan književni rukopis i hvata se u koštac sa temama koje njenu glavnu junakinju pogađaju sve više. Slično se javlja i u stvaralaštvu M. Haugove, sa kojom je spaja
stvaranje rodovske genealogije u koju junakinja pokušava da se rodbinski uključi, tema odnosa prema majci (dopunjena ocem), višedimenzionalan motiv bašte, preplitanje pisanja i života, refleksija stvaralaštva, muzike, svest o nesposobnosti reči da autentično izraze „teksto-svet“ a, ujedno, traženje oslonca i u njima, sve dublje poniranje u sebe i istanje providnosti identiteta i rukopisa, u slučaju Farkašove povezano je sa direktnijim umetničkim oblikovanjem fizičkog starenja itd. Svaka od ove dve autorke obrađuje navedene veze na svoj način, ali kod obe one čine, relativno, ustaljeni repertoar njihovih poetika.“ Ovaj izbor smo koncipirali imajući, pre svega, u vidu pominjano autorkino stvaralačko „secište prošlosti i sadašnjosti“, dubinsko poniranje u žensku psihu kao jednu od specifičnosti njenog stvaralaštva, kojom se književnica Etela Farkašová predstavlja kao izvanredan majstor meditativno-psihološke pripovetke i novele… (Pripovetke čuvene slovačke književnice i univerzitetske profesorke filozofije iz Bratislave Etele Farkašove (El camino, jedan od puteva i Izlet sa sestricom), kao i pogovor Vjere Benkove, značajne slovačke pesnikinje iz redova vojvođanskih Slovaka, Književnica Etela Farkašova – majstor meditativno-psihološke pripovetke biće objavljene u knjizi Kafa sa Bachom, čaj sa Špenom (izbor pripovedaka Etele Farkašove), u izdanju Slovačkog izdavačkog centra iz Bačkog Petrovca).