Samo ne pitajte Alis

Page 1


Наслов оригинала Judi Curtin DON’T ASK Alice Copyright © Judi Curtin 2007 First published by The O’Brien Press Ltd., Dublin, Ireland, 2007 Published in agreement with The O’Brien Press Ltd. За издање на српском језику © Креативни центар 2011 Библиотека Свет је један књига четрдесет седма прво издање Уредник библиотеке Дејан Беговић Уредник издања Слађана Илић Илустрације Андреј Војковић Лектор Виолета Бабић Дизајн корица Душан Павлић Припрема за штампу Небојша Митић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел. 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Публикум Тираж 3.000 ISBN 978-86-7781-814-2


Џуди Кертин

Сa енглеског превела Данијела Михић



Пр­во погла­вље

Чи­ни­ло се да до­руч­ку не­ма кра­ја. Ов­се­на ка­ ша је за­го­ре­ла, а од­врат­на смр­дљи­ва ле­пљи­ва ма­ са би­ла се при­ле­пи­ла за дно шер­пе док је ма­ма на ра­ди­ју слу­ша­ла „ве­ом ­ а за­ни­мљив“ из­ве­штај о жи­ вот­ној сре­ди­ни. „Мо­гла бих да ку­пим сен­двич кад по­ђем у шко­ лу! Шта ми­слиш о то­ме?“, ре­кла сам. Ма­ма ме је по­гле­да­ла као да сам за­пре­ти­ла да ћу уби­ти не­ко­га. „Не бу­ди лу­да, Ме­ган!“, од­го­во­ри­ла је. „Имаш ли ти пред­с та­ву о то­ме шта се све ста­вља у тај сен­двич?“ 5


Џуди Кертин

Пре­тва­ра­ла сам се да раз­ми­шљам. „Шун­ка и са­ла­ма?“, пред­ло­жи­ла сам по­сле из­ ве­сног вре­ме­на. Ма­ма је не­стр­пљи­во од­мах­ну­ла гла­вом. „Е сад се ствар­но пра­виш бле­са­ва!“, ре­кла је. „А од­го­вор је то­ли­ко сло­жен да ћеш за­ка­сни­ти у шко­лу ако сад поч­нем да ти об­ја­шња­вам. За­то се­ ди ту, а ја ћу на­пра­ви­ти још ов­се­не ка­ше.“ Луп­ка­ла сам не­стр­пљи­во ка­ши­ком по сто­лу док је ма­ма по­ла­ко си­па­ла ов­се­но бра­шно, мле­ко и во­ ду у чист ти­гањ. „Би­ло би мно­го лак­ше да ка­шу при­пре­маш у ми­кро­та­ла­сној пећ­ни­ци“, до­да­ла сам. „По­треб­но је са­мо два ми­ну­та и ни­ка­да не за­го­ри.“ Ма­ма је ме­ша­ла ка­шу и иг­но­ри­са­ла ме. „А да, за­бо­ра­ви­ла сам“, до­да­ла сам, „не мо­же­ мо при­пре­ма­ти ка­шу у ми­кро­та­ла­сној јер смо ми је­ди­ни љу­ди у це­лој зе­мљи ко­ји је не­ма­ју.“ Ма­ма је за­ста­ла, а он­да је по­че­ла с ве­ли­ком при­ чом о свим мо­гу­ћим на­чи­ни­ма на ко­је ми­кро­та­ла­ сна пећ­ни­ца до­при­но­си тру­ље­њу мог мо­зга. У том тре­нут­ку баш ме је би­ло бри­га хо­ће ли ми мо­зак ис­тру­ли­ти или не­ће. Са­мо сам хте­ла што пре да за­вр­шим с до­руч­ком и по­бег­нем ода­тле. На кра­ју сам се мо­ра­ла сло­жи­ти с ма­мом не бих ли је ућут­ка­ла. По­сле сто го­ди­на че­ка­ња ма­ма је ста­ви­ла чи­ ни­ју ка­ше ис­пред ме­не. 6


Само не питајте Алис

„Јед­но­га да­на би­ћеш ми за­хвал­на“, за­вр­ши­ла је. Ни­сам баш не­што би­ла си­гур­на у то, али ни­сам хте­ла још јед­ну сва­ђу, па сам се са­мо на­сме­ја­ла и оћу­та­ла. Ма­ми је то од­го­ва­ра­ло. Пе­ву­ши­ла је док је ишла ка су­до­пе­ри да опе­ре шер­пу. Је­ла сам то­ли­ко бр­зо да сам опе­кла је­зик. Он­ да сам ско­чи­ла од сто­ла, по­ку­пи­ла ужи­ну и школ­ ску тор­бу, по­љу­би­ла ма­му и отр­ча­ла ка вра­ти­ма пре не­го што је мо­гла и да схва­ти шта се де­ша­ва. *** Не­ким љу­ди­ма тај би дан био са­свим нор­ма­ лан дан – као и сва­ки дру­ги. Био је то пр­ви дан по­сле ус­кр­шњих пра­зни­ка и спре­ма­ла сам се да одем по нај­бо­љу дру­га­ри­цу Алис да би­смо за­јед­ но оти­шле у шко­лу. Ја­ка ствар, по­ми­сли­ће­те. Ићи пе­шке до шко­ле с нај­бо­љом дру­га­ри­цом! Што је то то­ли­ко бит­но? Али ме­ни је­сте бит­но! То је вр­ло, вр­ло, вр­ло бит­но. Ви­ди­те, Алис је би­ла од­с ут­на од сеп­тем­бра. Она, ње­на ма­ма и њен ма­ли брат Џеј­ми би­ли су се од­се­ли­ли у Да­блин и се­дам бес­ко­нач­них, од­ врат­них ме­се­ци мо­ра­ла сам са­ма да идем у шко­ лу. Ме­ђу­тим, Алис се вра­ти­ла у Ли­ме­рик и би­ла сам то­ли­ко уз­бу­ђе­на да сам је­два ди­са­ла. 7


Џуди Кертин

Сре­ћом, Алис је те но­ћи би­ла пре­спа­ва­ла код та­те, а он још увек жи­ви у ку­ћи до нас. Ина­че, ми­ слим да не бих ус­пе­ла да стиг­нем до ћо­шка на ком се на­ла­зи мо­де­ран стан ње­не ма­ме. По­ку­ца­ла сам на ула­зна вра­та и Алис је ише­та­ ла као да је у пи­та­њу са­свим оби­чан дан. „Ћао, та­та“, вик­ну­ла је. „При­ја­тан ти дан на по­слу!“ „Ћао, Алис!“, из ку­хи­ње је до­про глас ње­ног та­те. Алис је за­тво­ри­ла вра­та за со­бом и по­ла­ко се упу­ти­ла ста­зом. По­том је на­гло за­ста­ла, окре­ну­ ла се и до­тр­ча­ла до пра­га где сам ста­ја­ла ја. Сна­ жно ме је за­гр­ли­ла. „Не мо­гу да ве­ру­јем!“, ре­кла је. „Још увек не мо­ гу да ве­ру­јем. Баш, баш, баш је су­пер што сам се вра­ти­ла!“ Мо­ра­ла сам да се на­сме­јем. Зна­ла сам да сам не­ до­ста­ја­ла Алис, али она си­гур­но ни­ка­да не­ће зна­ ти ко­ли­ко је она ме­ни не­до­ста­ја­ла. А сад, по­што се вра­ти­ла, све ће би­ти са­вр­ше­но. Баш као и пре.

8


Друго погла­вље

Кад смо сти­гле у шко­лу, на­ше дру­га­ри­це Грејс и Лу­и­за че­ка­ле су нас на игра­ли­шту. Из­гр­ли­ле смо се, а он­да се шћу­ћу­ри­ле да при­ча­мо о то­ме шта је ко­ја ра­ди­ла то­ком пра­зни­ка. Грејс, чи­ји су ро­ди­ те­љи пу­ни кô брод, ишла је на остр­во Лан­за­рот, а Лу­и­за је би­ла у Гол­ве­ју, у по­се­ти ро­ђа­ци­ма. Ја сам ве­ћи део пра­зни­ка про­ве­ла у ба­шти, по­ма­жу­ћи ма­ми. Да ли ћу им­пре­си­о­ни­ра­ти дру­га­ри­це ако им ка­жем да сам по­са­ди­ла шест ре­до­ва шар­га­ре­ пе, де­сет ре­до­ва ку­пу­са и си­гур­но сто­ти­нак ре­до­ ва од­врат­ног бљу­та­вог па­шка­на­та? Ни­сам баш би­ла си­гур­на. 9



Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.