Pustolovina na ostrvu ptica

Moj svet

Aleksandar Sekulov

P USTOLOVINA

na ostrvu ptica

Naslov originala Островьт Copyright © Alexandar Sekulov, 2011 Aleksandar Sekulov Pustolovina na ostrvu ptica © Kreativni centar, 2015 Biblioteka Moj svet knjiga prva prvo izdanje Dizajn Dragana Nikolić Urednik Anđelka Ružić Lektura Mirjana Delić Priprema za štampu Tatjana Valjarević Izdavač Kreativni centar, Beograd, Gradištanska 8 tel.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdavača mr Ljiljana Marinković, direktor Štampa Grafostil Godina štampe 2015 Tiraž 2.000 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.2-93-31 СЕКУЛОВ, Александър, 1964 Pustolovina na ostrvu ptica / Aleksandar Sekulov ; s bugarskog prevela Marija-Joana Stojadinović. – 1. izd. – Beograd : Kreativni centar, 2015 (Kragujevac : Grafostil). – 160 str. ; 21 cm Prevod dela: Острвьт / Александър Секулов. – Tiraž 2.000. – Rečnik korišćenih pomorskih pojmova: str. 157.

ISBN 978-86-529-0213-2 COBISS.SR-ID 216550668

Aleksandar Sekulov

P USTOLOVINA

na ostrvu ptica

S bugarskog prevela Marija-Joana Stojadinović

Džordžu i Aleksandru: o očevima i sinovima, o pisanju i čitanju

Ako vam se u knjizi na trenutak imena ljudi i mesta učine stvarnim, to je zato što su nastala isključivo u mašti

Prolog

M

i smo ptice u svetlosti Egeja.

Lebdimo nad blistavom vodom dok nas krila i vetrovi ne od­nesu do malog grčkog ostrva Afitos – trouglaste marame od krečnjaka, zaboravljene od bogova i rasejanih kartografa.

Njegova istočna strana pusta je, visoka, s nevidljivim uvalama urezanim u stene, gde su se vekovima skrivali pirati koji su bežali sa obala Kapadokije i Rodosa.

Ka severu, prema Grčkoj, gledaju bele kuće načičkane oko mletačke tvrđave sa dva bronzana lava, visokog brda i nežnog Zaliva ribara.

Na jugozapadu obala se spušta, prekrivena borovima, maslinjacima i pomorandžinim gajevima koje miluju topli vetrovi iz libijskih pustinja.

Nekoliko koraka vode nas dalje do pristaništa gde vidimo beli trag trajekta koji odlazi i koji će se vratiti tek za nedelju da­­na, ako ga vetar i jaka bura ne spreče da baci sidro; u leto 1957. godine bura je trajala toliko dugo da su vojnici morali helikopterima da dopremaju i bacaju iz vazduha stanovnicima ostrva džakove s brašnom i hranom.

Skupljamo krila i slećemo na polusrušenu kulu mletačke tvr­đave. Junska svetlost je prozirna. Proleće još sija u svom ze­lenom prasku; konture kuća, drveće, cveće i ljudi još nisu po­­­­čeli da trepere i nestaju u izmaglici nadolazećeg leta.

Na ostrvcu je pedesetak belih kuća, sletelih na brdo iznad pristaništa. S plavim prozorima i vratima, ne više od dva spra­­ta, utonule su u božure, ruže, oleandre i vinovu lozu.

Ple­­­­­tenica uličica popločanih žutim kamenim pločama vodi do malog trga s kafićem kiriosa Aristotelosa.

Preko puta njega su crkva s kamenom pticom na zabatu, op­­ština i radnja za apsolutno sve, kao što upućuje natpis na izbledeloj drvenoj tabli: PANDOPULIO. Ispred pragova kuća su bubnjare za pečenje hobotnice, a sa­me hobotnice vise na kukama ispod niskih streha.

Mora da je pet po podne. S kraja trga nailazi kirios Aristotelos i smirenim korakom kreće ka svom kafiću. Oniži, potpu­ no ćelav, s tužnim očima klovna i izgledom penzionisanog pro­­fesora klasične nemačke filozofije, utegnut u savršeno is­pe­glanu plavo-belu prugastu košulju, kirios Aristotelos je po­svetio svoj život teškom zadatku da pod žarkim grčkim sun­­cem ne prospe ni kap znoja. Za sada ništa ne preti ostvarenju njegovog zadatka i kirios Aristotelos nastavlja dalje.

Te­me mu na trenutak zasija jače od sunčeve lopte.

Sat kasnije na drugom kraju trga staje limun-žuti sitroen iz 1953. godine. Kao iz oklopa tristagodišnje kornjače izlazi mesje Ri Valmon de Žerminjak da bi pružio ruku svojoj supruzi Izabeli. Oni su doputovali ovde posle penzionisanja i jedni su od četvoro stanovnika na ostrvu koji imaju kola.

Dvadeset šest godina mesje Ri seda u svoj sitroen, prelazi sto metara i ostavlja svoju ženu na početku trgovačke ulice, je­­dine na ostrvu – da se prošeta. Posle toga se brzo, koliko god to dozvoljava njegovo suvo osamdesetosmogodišnje te­ lo, uvlači u kola, pravi krug i staje na suprotnom kraju da bi od­­ve­zаo svoju dragu kući.

Niko od vlasnika radnji ne seća se da je on progovorio ijed­nu reč s madam Žerminjak.

U sumračnom vazduhu poleću laste – kao da je Bog poštar prosuo svoje crno-bele telegrame.

Vreme je da razmahnemo krilima i da se vinemo iznad 300 me­­tara visokog krečnjačkog vrha u čiju se osnovu urezala ma­­lena tamnoplava potkovica Zaliva ribara. U udaljenom kraju je ku­ća duvanskog špekulanta s kraja šezdesetih Spirosa Džo­r­ve, uto­nula u smokve, lorber i borove.

Ponikao ni iz čega, rob svoje ekscentrične duše, on je zako­ račio na skoro bezljudno ostrvo i za godinu dana na malom ke­­­ju dočekao kavalkadu finansijskih prevaranata, propalih ari­­­stokrata i lepih žena koji su obilazili plaže Sredozemnog mo­­­ra poput vetrovalja što ih kotrljaju pustinjski vetrovi i koji su bili spremni da se razmrse i nestanu pri zvuku prve policij­ ske sirene u daljini.

Jednog avgustovskog dana posle kraja režima crnih pukovnika baštovan imanja naišao je na otvorenu kuću; lampe su bi­le upaljene, baklje su dogorevale, motor jahte je brundao, ali od Spirosa Džorve nije bilo ni traga.

I do dana današnjeg u prozirnoj vodi vidi se natrulo gvožđe keja. Staza koja je bila prosečena u steni survala se u velikim ka­ menim komadima. Duvan-kući, kako su je zvali meštani, uru­­šio se krov, bez prozora je, pritajena u grabljivim bodljama kupina.

Tik uz pesak, sakrivena iza lipa i oleandera, beli se kuća ki­­rije Lane, jedina u zalivu. Siromašna ruska Jevrejka iz porodice belih Rusa udala se za bogatog Grka iz Soluna. Muž kirije Lane odavno je mrtav, ali ona do dana današnjeg, uspravna u svom ruskom ponosu, i dalje osmatra s terase, a njena bela ko­­­sa s plavičastom nijansom svetli kao svetionik.

Sada smo u granama visokog srebrnog bresta ispod kojeg je Nadstrešnica besposličara. Sa obe strane nalaze se kuće braće Alkija i Fedona, sinova starog vlasnika radionice čamaca. Već trideset godina oni gule klupe u sudu zbog parnice oko nasledstva i ne govore.

Kuća nadesno od drveta pretvorena je u malu tavernu pod imenom Galepčić. Njen vlasnik je Fedon, visok suvonjav muškarac koji ne skida s glave plavu šapku s velikom kokardom,

prikladnijom za mašinovođu. Ako u vodu gura čamac s kratkim veslima, znači da je četiri sata posle podne i Fedon kreće da vidi šta ima u mrežama bačenim u more.

Ulevo, ispod zimzelenog talasa bršljana, nalazi se Alkijeva kuća. On je srednjeg rasta, sive kose i s naočarima. Dok je Za­liv ribara bio prećutno kraljevstvo Fedona, Alki je više voleo jugozapadni deo ostrva, prepun pustih plaža i blistavog peska, široko otvorenog prema pučini. Tamo turistička noga ne prilazi, ali je zato puno podvodnih useka za ronjenje. Ispod senke borova sa ogromnim šišarkama Alki već godinama zida naselje sa pet drvenih kuća i dugačak hangar nejasne na­mene. Profesionalne tračare iz sela iscrple su sve moguće pret­postavke o svrsi sazidanog i sada strpljivo čekaju rasplet.

Između dve kuće nalaze se šine poluzatrpane peskom; nji­ ma ribari s početka proleća spuštaju čamce, a krajem sezo­ne ih vraćaju. Pored njih, poput lenjih drvenih kitova koji se dvo­ ume da li da se vrate u vodu, leže čamci. Neki godinama ni­su spu­štani u vodu, rebra su se rasušila, oprema istrulila, ko­rm ­­ ilo se često raspalo ili ga naprosto nema.

Tokom godina pesak će ih progutati bez traga.

Po celom ostrvu mogu da se pronađu kosturi takvih čamaca. Li­­­če na iznenađene moreplovce: voda se povukla i pretvorila ih u ko­p­nene stvorove; naslednici Noja iznenađeni zbog iskrslog kopna.

Nadstrešnica besposličara jeste konstrukcija od natrulih dasaka i asure. Njena senka prikuplja seoske muškarce koji imaju čamce u Zalivu ribara, ali na račun toga – nemaju nika­ kva druga posla.

Svakog jutra oni se svojim mopedima spuštaju do zaliva.

Parkiraju svoje mašine ispod bresta i počinju kartanje koje ne prekidaju bar osam sati.

Nadstrešnica je poznata po tome što su muškarci prošle go­dine odlučili da je sruše, počeli su da je drmaju i ona im se

stropoštala na glave. Nameštali su je čitavog leta i sada se ona ni po čemu ne razlikuje od prethodne, a u tome, prizna­ ćete, ima prefinjene večnosti.

Trideset metara od Galepčića nalazi se Sakijev bar Punta.

Saki ima 47 godina, vajar je i pravi one glinene ptice koje se nalaze iznad kapija kuća na ostrvu; neke stoje skupljenih krila, druge lebde, a treće su uhvaćene u trenutku poletanja.

Ne­ke su rajske ptice, druge su čaplje i galebovi, ima vrabaca, lastavica, svraka.

Saki meštanima ne objašnjava zbog čega vaja jedne ili druge. U mnogim turističkim bedekerima ovo mesto je označeno kao ostrvo glinenih ptica. Neobično je to što niko od meštana nije video Sakija kako ih vaja. On se po­javljuje ujutru, ostavlja ploču ispred vrata i vraća se u bar; ta­ko svi veruju da ptice same doleću.

Zato je svako spreman da se zakune da Saki ne može bez čaše uza u ruci.

Eto, to je ostrvo. U mapama je samo tačka bez imena. Mo­ žemo da ga obiđemo za pola sata, nošeni vetrovima koji du­ vaju s njegove tri strane.

Istočni kapadokijski vetar je suv, s mirisom zemlje, iznenadan.

Severni s kontinenta uvek tera ispred sebe stado kišnih ob­laka. Dolazi sporo i vidi se izdaleka. Čim se na horizontu po­javi siva crta, škure na kućama odmah se s treskom zatva­ ra­­ju, ribari se sjure da provere vezane čamce, čak se glinene pti­ce iznad kapija nakostreše u posiveloj svetlosti.

S pustog mora dolazi jugozapadni vetar. Vreo, dugotrajan, on donosi crvenkaste čestice Libijske pustinje, traje više od nedelju dana i lepi se po licu poput vrele senke. Dešavalo se da toliko dugo duva da uobičajena struja oko ostrva pro­meni smer. Na kraju čak i hobotnice požele da polete, završava svoju priču Taki Motka, jedini profesionalni ribar na ostrvu i čuvar svetionika.

9 788652 902132