Библиотека ПРИНЦЕЗА СОФИЈА
Књига друга Принцезина медаља Прво издање
Уредник Анђелка Ружић Дизајн Душан Павлић Илустрације Бојана Стојановић Лектор Мирјана Делић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издавач Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директорка Штампа Графостил, Крагујевац Година штампе 2018 Тираж 1500 CIP – Каталогизација у публикацији – Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-31 АЛЕКСИЋ, Весна, 1958 Принцезина медаља / Весна Алексић ; [илустрације Бојана Стојановић]. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2018 (Крагујевац : Графостил). – 43 стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 1.500. ISBN 978-86-529-0589-8 COBISS.SR-ID 268339468
Илустровала Бојана Стојановић
Баџојла
едно лепо мало краљевство има своју лепу малу принцезу по имену Софија. То њено краљевство је право, а не као из приче. И принцеза Софија је права, а не као из приче. И мрак испод њеног кревета је прави, а не као мрак из приче, насликан и обојен тушем. Принцеза Софија има шест година и већ зна да не треба да се плаши ни правог ни као мрака, али га се ипак плаши, мада то не жели да призна. То значи да се она као не плаши. Они који имају шест година обично спавају већ сами, у својој соби и у свом кревету, био он принчевски или не. 5
И ту нема ниједног као. То је тако. Зато и Софија спава сама у својој соби. Додуше, ту је и дадиља Ана, коју ноћу само врата одвајају од Софије. Понекад Софија мисли како је дадиљи Ани лако у мраку јер има свој паметни телефон, а тај сија као звезда! И не само то – у њему су
6
дивне видео-игрице, и цртани филмови, и песме! И нема само дадиља Ана паметни телефон! Сви имају те светлеће играчке, те заносне паметне телефончиће, само Софија нема! А зашто? – Ти си још мала за то и тачка! – каже мајка краљица. Сувишно је рећи да и она има свој телефон и да га увек носи у торбици. – Од тога се кваре очи и смути се памет! – каже тата краљ, а Софија тад замисли куварицу како жели да смути слатку павлаку све док ова не нарасте и док се не умути добро и не постане чврста. Тако замишља Софија, али ништа не каже тати краљу, јер и он има свој телефон и често га користи; разговара њим или куца по сићушним словима жалећи се да му је прст дебео и да прави много словних грешака. То би Софији било смешно да није љута због тога што 7
јој не дају ту играчку у руке. Ни макар мало! – Још не знаш сва слова, а и боље су ти сличице које ствараш у глави! Зато ти и читам приче! – каже дадиља Ана док се на телефончићу уредно дописује са заповедником Петром. Он јој некад шаље и слике. Видела је Софија; једном јој је послао слику цвета, једном сличицу усана испод којих је писало цмок, а једном јој је послао и налепницу с насликаним Месецом и звездама, испод којих је дремао меда с капицом за спавање. И то је значило да јој жели лаку ноћ.
8
– Телефон за децу! Јок, то никако! – каже и коњушар Лепи Миленце. – Моје височанство, нема те сличице која може да замени оно што видимо очима. Ово сено које носим коњима наспрам плавог неба и облачића који личе на јагањце … ма јок, ништа! То је прави живот, а не као живот у телефону. Тако каже Лепи Миленце, а Софија погледа и сено, и небо, и облаке који личе на јагањце, и све је то лепо, али она опет жели да има ту играчкицу са сликама. И те слике се гледају очима, у чему је ту штос, мисли се она у себи, а Миленце додаје: – Ја га не бих никад имао да ми га моја Милка није дала, а дала ми је јербо заборавим шта треба успут да купим кад се враћам кући, па ме онда она подсети. Да није тога, ништа, јок! Него, не волим да јој противречим! 9
10
И сви имају паметне телефоне и пажљиво их чувају, а праве се као да им не требају. Софији не дају ни у руке да узме телефон, а камоли да се поигра њим, што би било баш згодно увече, у оном већ поменутом мраку. Тада њој не преостаје ништа друго него да размишља о светлећим коњићима, мало крупнијим од пчела; они јој долазе у мисли па их она броји до двадесет, јер тада обично заспи, тако да никад не провери да ли зна да броји и даље… А када заспи, и ти коњићи задремају и бешумно слете испод њеног кревета. То нису прави коњићи, него као коњићи, јер нико не може да их види осим Софије, што их опет не спречава да јој буду прави пријатељи. Софија има и правог коњића, риђег ждрепца по имену Дика. Има и јахаће панталоне и качкетић с рупом кроз коју 11
протури свој коњски реп. Дика има исто тако свој коњски реп, само риђи, али нема качкетић. Зато има белу пегу посред чела и велику љубав према јабукама, које му Софија доноси на пашњак. И док јаше свог правог коњића, Софија заборавља
12
на ноћне светлеће као коњиће, а дадиља Ана будним погледом прати њихову путању и с времена на време им нешто довикне: – Време је за ужину! – Или: – Немојте тако брзо! – Или још неке сличне брижне реченице. Њих узвикује држећи у руци телефон да прекрати време. Друштво јој прави пас Або. Њему је често досадно, па радије трчи дуго за Софијом и Диком.
* Једног летњег јутра, кад и почиње ова прича, тек што је Софија прокасала с Диком, зауставио их је дечак Лука 13
машући високо подигнутом шaргарепом. Дика је весело зарзао и подигао њушку. – Ти мени даш Дику који круг, а ја теби ово! – рекао је Лука и победоносно извадио телефон из џепа. – Позајмио сам од сестре. На два сата. Уз малу надокнаду! Софија је сјахала, зграбила телефон из његових руку и одмах ушла у игрицу едно лепо мало краљевство с принцезом Снежаном. Њу је има већ знала, своју лепу малу принцезу по имену играла ју је кришом с Ланом и Ивом. Софија. То краљевство је право, а не У игрици је Снежана бежала каопринцеза из приче. И принцеза Софија је права,кроз а не каошуму из приче. Али и она, од зле маћехе провлачећи као и сва друга деца, има неке своје се кроз шибље, савлађујући бубе и проблеме. А како ихзамке решава … па то је баш за причу! и опасне препреке и заобилазећи крволочне животиње. Права принцеза Софија се кретала лагано шљунковитом стазом освајајући поене; сваки успешан заобилазак опасности оглашавао се продорним звуком пуф и паф, цингл и цангл, што је код Софије изазивало право усхићење. 9 788652 905898
Ј
14