Seti se druga ili drugarice kojima si se divio. Zbog ~ega si im se divio?
Bosonogi i nebo Celo prole}e i leto i{ao je bos, duboko u jesen i{ao je bos, tek krajem jeseni obuvao je ogromne cipele koje bi i mnogom odraslom bile velike. Otuda vaqda i dobi nadimak Bosonogi. Godinama poku{avam da se setim wegovog imena, pa ni{ta. Nestalo je wegovo ime pod naslagom dana koji su napadali po meni, bratu i wemu, po svim stvarima i qudima, od onog dana kad sam ga posledwi put video. Ostao je samo nadimak Bosonogi. Pa neka, i to je dovoqno za pri~u. Bratu i meni ~inilo se da bez Bosonogog svet uop{te ne bi bio zanimqiv, jer on je mogao sve i znao je sve, a bio je najja~i de~ak ne samo u na{oj ulici nego i u ulici koja je sekla na{u. Odrasli ga nisu ba{ mnogo voleli. Govorili su da kvari decu, da dru`e}i se s wim deca postaju nevaspitana, da od wega u~e mnoge ~udne i rogobatne re~i. Mo`da ba{ zato {to su odrasli bili protiv wega, ne be{e deteta koje ga nije obo`avalo. Bilo je dovoqno da pro|e ulicom i zazvi`di, onako ~udesno, kako je samo on to umeo, pa da strmoglavce izjurimo napoqe. Jednom ga tri dana nije bilo. Brat i ja smo se prosto razboleli od tuge. Trebalo je da za nekoliko dana krenemo sa roditeqima na more, a Bosonogog nigde. Upla{ili smo se da ga pre polaska ne}emo videti. On se, ipak, pojavio. Bio je pra{wav i izgreban, {to je samo pove}avalo na{u radoznalost. – Gde si? – upitao ga je brat ushi}eno. – Mi se spremamo na more, a tebe nema. – Ne vredi, deco, da idete na more. Zapalio sam ga.
– Kako zapalio?! – zaprepastio se brat. – Kako si ga zapalio? – Tako. Nije mi se svidelo, pa sam ga zapalio. – Kako? – ~udio sam se ja. – Lepo. Polio sam ga benzinom, nasuo sam pedeset kanti benzina. I, eto, tako, zapalio sam {ibicu. P{{{. I gotovo! – I daqe? – Daqe ni{ta. Ostala je samo rupa. – Kao ku}a? – pitao sam ja. – Kao pet ku}a?! – popravqao me je brat. – Kao hiqadu i pet ku}a! – rekao je Bosonogi prezrivo. Popodne, iako je do polaska bilo jo{ nekoliko dana, majka je ve} stavqala poneku stvar u kofer, 7