Aстрид Линдгрен Бата и Карлсон с крова Са шведског превела Славица Агатоновић Уредник Анђелка Ружић Илустрације Маја Веселиновић Дизајн Оливети Лектор Мирјана Делић Фонт Минка Немања Јоановић Фонт Lovely Audrey Јана Оршолић Цртана слова на корици Оливети Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић Штампа Графостил Тираж 2.000 Издавање ове књиге помогао је Савет за културу Шведске
Aстрид Линдгрен
БАТА И КАРЛСОН С КРОВА
Бата Бусе Бетан
Карлсон с крова
У сасвим обичној улици у Стокхолму, у сасвим обичној згради живи сасвим обична породица која се зове Свантесон. Ту је сасвим обичан тата, и сасвим обична мама, и троје сасвим обичне деце – Бусе, Бетан и Бата. Ја уопште нисам неки обичан Бата!, каже Бата. Али то је лаж. Он је заиста обичан. Толико је дечака који имају седам година, плаве очи, прћаст носић, неопране уши и панталоне које су стално поцепане на коленима, тако да је Бата и те како обичан, то је сасвим сигурно. Бусе има петнаест година, воли фудбал и у школи му и не иде баш добро, па је и он сасвим обичан. Бетан, као и све друге сасвим обичне четрнаестогодишњакиње, носи коњски реп. У згради живи само једна особа која је необична, а то је Карлсон с крова. Он, Карлсон, живи горе, на крову – већ само то прилично је необично. Можда је на другим местима у свету другачије, али у Стокхолму није обичај да неко живи у посебној кућици горе, на крову. Али тако је то с Карлсоном. Он је веома мали, веома буцмаст и самоуверен господин – и уме да лети. У авиону и хеликоптеру сви људи могу да лете, али нико, осим Карлсона, не уме да лети сасвим сам. Карлсон само окрене дугме које се налази отприлике код његовог пупка и – хоп! – згодни моторчић на његовим леђима покрене се. За5
тим мало стоји мирно док се мотор не загреје, а онда – кад се мотор довољно загреје – Карлсон полети и одлети тако лепо и достојанствено као неки шеф, ако можете да замислите шефа с мотором на леђима. Карлсону је веома лепо у кућици на крову. Увече седи на трему, пуши лулу и гледа звезде. Звезде се, наравно, много боље виде горе, с крова, него с било ког другог места у згради, па је, у ствари, чудно то што више људи не живи на крову. Али станари зграде и не знају да се може живети на крову. Не знају чак ни да је Карлсонова кућица горе, пошто је тако добро скривена иза великог димњака. Већина људи и не примећује кућице као што је Карлсонова чак и кад се саплету о њих. Једном је неки димничар угледао Карлсонову кућу баш кад је требало да очисти димњак и стварно се запањио. Чудно, помисли у себи, овде је кућа. Ко би рекао, али овде, на крову, стварно је кућа. Како ли је само доспела овде? А онда је почео да чисти димњак и потпуно заборавио на кућу. Никада више није ни помислио на њу. Бати је наравно било драго што се упознао с Карлсоном јер туда куд би Карлсон прошао све би постајало тако пустоловно и узбудљиво. Можда је и Карлсону било драго што је упознао Бату. Било како било, ипак није пријатно живети сам у кући а да нико о томе нема појма. Лепо је да ти неко, кад долетиш, викне: Здраво право, Карлсоне! А овако је то било кад су се Карлсон и Бата упознали. Био је то један од оних дана кад није било нимало лепо бити Бата. Иначе је то било баш добро, пошто је био мезимац и маза читаве породице, сви су га из све снаге размазили. Али неким данима све је било наопако. Тада би мама звоцала зато што на његовим панталонама има нових рупа, Бетан би рекла: Обриши слине, балавче, а тата би се љутио што није дошао на време кући из школе. „Што се смуцаш по улици?“, питао би тата.
6
Смуца се по улицама! – па тата није знао да је Бата срео пса. Доброг, лепог пса који га је њушкао, махао репом и изгледао као да би радо постао његов пас. Да је то зависило само од Бате, одмах би се и остварило. Али тата и мама уопште нису желели да имају пса у кући, а уз то се појавила и нека жена која је викнула: Рики, дођи овамо!, па је Бата схватио да то никад не би могао да постане његов пас. „Изгледа да нећу добити пса док сам жив!“, рекао је огорчено тог дана кад је све кренуло наопако. „Ти, мама, ти имаш тату, а Бусе и Бетан стално су заједно. Али ја, ја немам никог!“ „Драги Бато, па имаш све нас“, рекла је мама. „Није тачно да имам!“, рекао је Бата још огорченије, јер се одједном осећао као да нема никога на читавом свету. Ипак је нешто имао. Имао је своју собу, па је тамо и отишао. Било је светло и пријатно пролећно вече и прозор је био отворен. Беле завесе лагано су се њихале напред-назад, баш као да машу бледим звездицама тамо горе, на пролећном небу. Бата је пришао прозору и погледао напоље. Мислио је на оног доброг пса и питао се шта ли он сада ради. Можда негде, у некој кухињи, лежи у својој корпи, можда неки дечак – неки други дечак, а не Бата – седи на поду поред њега, мази му чупаву главу и каже: Рики, ти си баш леп пас! Бата је дубоко уздахнуо. Онда је зачуо тихо зујање. Зујање је постајало све гласније и одједном је неки дебели чичица полако долетео до прозора. Био је то Карлсон с крова, али Бата то тада свакако није могао да зна. Карлсон је само упутио дуг поглед Бати, а онда је одједрио даље. Мало се провозао изнад крова зграде преко пута, направио један круг око димњака и вратио се до Батиног прозора. Затим је повећао брзину и прозвиждао поред Бате скоро као неки мали млазњак. Пролетео је неколико пута туда, а Бата је само стајао ћутке и чекао. Осећао је како му игра у стомаку од узбуђења, јер не пролећу сваког дана дебеле чичице крај прозора.
7
Карлсон је, на крају, прикочио тачно испред Бате. „Здраво право!“, рекао је. „Могу ли мало да седнем?“ „Можеш, изволи“, рекао је Бата. „Зар није тешко тако летети?“, упитао је онда. „Мени није“, рекао је Карлсон важно. „Мени то уопште није тешко, јер сам ја најбољи акробатски летач на свету! Али не бих препоручио тамо неком неспретњаковићу да то покуша.“ Бата је осећао да је вероватно он тај неспретњаковић и одмах је одлучио да не покушава да понови Карлсонове летачке керефеке. „Како се зовеш?“, питао је Карлсон. „Бата“, казао је. „Мада се, у ствари, зовем Сванте Свантесон.“ „Хм, види ти чега све има… А ја, ја се зовем Карлсон. Само Карлсон и ништа више. Здраво право, Бато!“ „Здраво право, Карлсоне!“, рекао је Бата. „Колико имаш година?“, упитао је Карлсон. 8
„Седам“, одговорио је Бата. „Добро. Само тако настави“, додао је Карлсон. Жустро је пребацио дебелу ножицу преко Батиног прозора и ушао у собу. „А колико ти имаш година?“, упитао је Бата, пошто му се учинило да је Карлсон поприлично детињаст за једног чикицу. „Колико ја имам година?!“, рекао је Карлсон. „Све што могу да ти кажем јесте то да сам ја мушкарац у најбољим годинама.“ Бата није тачно знао шта то значи – бити мушкарац у најбољим годинама. Питао се да можда и он није мушкарац у најбољим годинама, а да то и не зна, па је пажљиво рекао: „Које су године најбоље?“ „Све“, одговорио је Карлсон задовољно. „Бар кад сам ја у питању. Ја сам леп, препаметан и елегантно попуњен мушкарац у најбољим годинама“, рекао је. Онда је узео Батину парну машину која је стајала на полици. „Хоћеш ли да покренемо ово?“, предложио је. „Не смем због тате“, одговорио је Бата. „Када ради, неко мора да буде ту – или тата или Бусе.“ „Тата, или Бусе, или Карлсон с крова“, рекао је Карлсон. „Најбољи машиновођа на свету је Карлсон с крова – то ти реци свом тати.“ Жустро је зграбио флашу шпиритуса која је стајала поред парне машине, напунио малу шпиритус-лампу и запалио је. Мада је био најбољи машиновођа на свету, пролио је читаву барицу шпиритуса на полицу за књиге и, пошто се барица запалила, весели плави пламичци заиграли су око парне машине. Бата је вриснуо и притрчао. „Опусти се, само се ти опусти“, рекао је Карлсон испруживши буцмасту ручицу да га заустави. Али Бата није могао да остане миран кад је видео ватру. Зграбио је неку стару крпу и угушио веселе пламичке. По лаку полице, тамо где су играли, остало је неколико ружних флека.
9
„Види на шта личи полица!“, рекао је Бата забринуто. „Шта ли ће мама да каже?!“ „Па то je овоземаљска ствар!“, рекао је Карлсон с крова. „Неколико безначајних флека на полици за књиге – то је сасвим овоземаљска ствар! Слободно ти то реци својој мами.“ Клекнуо је поред парне машине, а очи су му сијале. „Ускоро ће добро да се захукти“, рекао је. Тако је и било. Парна машина увелико је радила. Пућ-пућпућ, казала је. Е то је била најбоља парна машина која се могла замислити и Карлсон је изгледао тако поносно и срећно као да ју је сам направио. „Морам да проверим сигурносни вентил“, рекао је одушевљено заврћући неку стварчицу. „Увек се деси нека несрећа ако се не провери сигурносни вентил!“ Пућ-пућ-пућ, опет је рекла парна машина. Пућ-пућ-пућ, чуло се све брже, и брже, и брже. На крају је звучало као да галопира a Карлсонове очи су сијале. Бата је престао да брине због флека на полици; био је веома радостан због своје парне машине и због Карлсона, који је био најбољи машиновођа на свету и који је тако добро проверио сигурносни вентил. „Да, да, Бато“, рекао је Карлсон, „ово ти је стварно пућ-пућпућ! Најбољи машиново…“ Даље није успео ни да изговори јер се баш тад зачуо страшан прасак и одједном више није било парне машине. Остали су само њени делови, разбацани свуда по соби. „Експлодирала је!“, узвикнуо је Карлсон одушевљено, као да је то нешто најбоље што се од парне машине може очекивати. „Види ти то, експлодирала је! Какав прасак, а?!“ Али Бата некако није могао да се радује. Очи су му засузиле. „Моја парна машина…“, рекао је. „Покварила се!“ „То је овоземаљска ствар!“, казао је Карлсон и безбрижно одмахнуо буцмастом ручицом. „Добићеш ускоро нову парну машину!“ „Како то?“, запитао је Бата.
10
„Имам их на хиљаде горе, код мене.“ „Где то горе, код тебе?“, питао је Бата. „Горе, код мене, у мојој кући на крову“, рекао је Карлсон. „Ти имаш кућу на крову?!“, питао је Бата. „Са хиљаду парних машина?!“ „Да! Па има их бар неколико стотина“, потврдио је Карлсон. „О како бих волео да видим твоју кућу!“, рекао је Бата. Звучало је тако дивно да горе, на крову, постоји кућица и да у њој живи Карлсон. „Замисли, кућа пуна парних машина!“, рекао је Бата. „На стотине њих!“ „Па нисам баш избројао колико их је остало, али има их бар једно педесетак“, рекао је Карлсон. „Повремено нека експлодира, али је сигурно остало бар педесетак.“ „Онда бих можда ја могао да добијем једну?“, упитао је Бата. „Наравно!“, одговорио је Карлсон. „Наравно!“
11
„Сад?“, питао је Бата. „Па, морам прво мало да је прегледам“, рекао је Карлсон. „Да проверим сигурносни вентил и тако то. Опусти се, само се ти опусти. Добићеш је неког другог дана.“ Бата је почео да скупља делове онога што је раније била његова парна машина. „Питам се шта ће тата да каже на ово“, промрмљао је забринуто. Карлсон је изненађено подигао обрве. „За парну машину?“, рекао је. „То је сасвим овоземаљска ствар и због тога уопште не треба да брине. Реци му то у моје име. Казао бих му то и сам кад бих имао времена да останем да се упознамо. Али сад морам да идем да обиђем кућу.“ „Лепо што си дошао“, рекао је Бата, „али парна машина… Хоћеш ли свратити још неки пут?“
12
„Опусти се, само се ти опусти!“, казао је Карлсон и окренуо дугме које се налазило отприлике код пупка. Мотор је почео да штуца, а Карлсон је стајао мирно и чекао да се загреје како би могао да полети. Онда је кренуо и облетео неколико кругова по соби. „Мотор штуца“, рекао је. „Изгледа да морам у сервис на подмазивање. Наравно, могао бих то и сам да урадим“, наставио је, „јер сам ја најбољи механичар на свету, али немам времена… Не, ипак мислим да ћу себе одвести у сервис!“ И Бата је сматрао да је то паметније. Карлсон је излетео кроз прозор, а његово обло телашце тако се лепо оцртавало наспрам пролећног неба посутог звездама. „Здраво право, Бато!“, рекао је и махнуо буцмастом руком. И онда је нестао.
13