118
Klod Levi-Stros
Uskoro se u daljini izdvaja jedan jasan zvuk; to više nije rika jagu ara koje smo načas čuli u sumrak. Sad je to pseći lavež, što znači daje konačište blizu. Nekoliko minuta kasnije naš vodič menja pravac; prate ći ga, prodiremo na mali ugar gde ograda od prepolovljenih debala obeležava tor; ispred kolibe od palminih dasaka s krovom od slame kreću se dva obličja odevena u tanko belo platno: naši domaćini, muž često por tugalskog porekla, žena Indijanka. Pri svetlosti fitilja zamočenog u petrolej, brzo obuhvatamo pogledom sve što tu ima da se vidi: pod od na bijene zemlje, sto, ležaj od dasaka, nekoliko sanduka koji služe kao sto lice i, na ognjištu od stvrdnute gline, kuhinjsko posude, to jest kante za benzin i prazne konzerve. Zurimo da razapnemo mreže za spavanje provlačeći konopce kroz pukotine u zidovima; ili se smeštamo upaiol, čija streha štiti kukuruz od kiše. Koliko god to izgledalo čudno, gomila suvih klipova kukuruza još obavijenih lišćem može poslužiti kao udoban le žaj; ti vretenasti plodovi klizaju jedni preko drugih i celina se prilagođava obliku i položaju spavačevog tela. Nežan miris suvog kukuruza, slat kast, sličan mirisu trave, ima čudesno umirujuće dejstvo. Ipak, u sitne sate čoveka razbude hladnoća i vlaga; s proplanka se diže mlečna magla; žurno se vraćamo u kolibu gde ognjište blista u večitom polumraku tog doma bez prozora, čiji zidovi liče na zbijenu ogradu. Domaćica sprema kafu koju je prethodno ispržila na tankom sloju šećera sve dok ova nije postala sjajna i crna, i zrna kukuruza razvaljana u pahuljice s komadići ma slanine, što se zovepipoca; okupljamo konje, sedlamo ih i nastavlja mo put. Za nekoliko trenutaka, orošena šuma će se sklopiti nad zabora vljenom kolibom. Rezervat Sao Žeronimo pruža se na oko sto hiljada hektara; u nje mu žive četiristo pedeset urođenika raspoređenih u pet-šest zaselaka. Na osnovu statističkih podataka koje sam pre polaska pregledao u stanici, mogao sam daprocenim pustošenja izazvana malarijom, tuberkulozom i alkoholizmom. Već deset godina ukupan broj novorođenčadi nije pre mašio sto sedamdeset, dok se samo dečji mortalitet peo i do sto četrdeset osoba. Obišli smo drvene kuće koje je izgradila savezna vlada, grupisane u sela od pet do deset ognjišta na obalama vodenih tokova; videli smo i zabačene kuće koje su ponekad gradili sami Indijanci: četvrtasta ograda od palminih debala povezanih lijanama, s krovom od lišća koji je uz zidove pričvršćen samo na ćoškovima. Zavirili smo, na kraju, i pod stre he od granja, gde nekad čitava porodica živi pored neiskorišćene kuće. Stanovnici su okupljeni oko vatre koja gori i danju i noću. Muškar ci uglavnom nose pocepanu košulju i stare pantalone, a žene platnenu haljinu na golo telo, a ponekad i običan čaršav zavrnut ispod pazuha; deca su savim gola. Svi nose, kao i mi tokom putovanja, velike šešire od
Kaduveo
119
trske, koji su njihov jedini proizvod i jedini izvor zarade. Kod oba pola u svim uzrastima izražen je mongolski tip: mali rast, široko i ravno lice, istaknute jagodice, kose oči, žuta koža, crna i ravna k o s a - k o j a kod žena može biti dugačka ili kratka-slaba ili nikakva maljavost. Živi se samo u jednoj prostoriji. Tu se u svako doba dana jede slatki krompir, koji se peče u pepelu i hvata dugim mašicama od bambusa; spava se na tankom sloju paprati ili na prostirci od kukuruzovine, s nogama okrenutim vatri; tokom noći, malo preostale žeravice i zid od slabo spojenih debala jedi na su odbrana od mraza na hiljadu metara nadmorske visine. Kuće koje su izgradili Indijanci imaju samo tu jednu prostoriju; ali, i u onima koje je podigla vlada samo se ona koristi. Tu su po podu razastrta sva blaga Indijanca, u neredu koji je skandalizovao naše vodi če, caboclos iz susednog sertäo; predmeti brazilskog porekla teško se mogu razlikovati od onih lokalne izrade. Medu prvima se obično nalaze sekira, nož, emajlirani tanjir i metalni sudovi, krpe, konac i igla za šivenje, katkad neka flaša, pa čak i kišobran. I nameštaj je krajnje oskudan: nekoliko niskih drvenih stolaca poreklom iz plemena Gvarani, kojima se služe i caboclos; korpe svih veličina i namena, koje ilustruju tehniku "unakrsnih šara", tako čestu u Južnoj Americi; sito za brašno, drveni avan, tučkovi od drveta ili kamena, nešto grnčarije i, na kraju, mnoštvo sudova različitih oblika i namena, napravljenih od abobre, ispražnjene i osušene tikve. Kako je teško domoći se tih jadnih predmeta! Ponekad nam ni poklanjanje prstenova, ogrlica i broševa čitavoj porodici nije bilo dovoljno da uspostavimo neophodan prijateljski kontakt. Čak je i znatna količina novčanica od hiljadu reisa, čudovišno nesrazmerna siromaštvu željenog predmeta, ostavljala domaćina ravnodušnim. " N e može." " D a je on sam izradio taj predmet, rado bi ga dao, ali on ga je davno nabavio od jedne starice koja jedina zna da pravi takve stvari. Ako nam ga da, kako će naći drugi?" Starica, naravno, nikad nije tu. Gde je? " N e zna" neodređen pokret rukom - "u šumi..." Uostalom, šta svi naši milreisi znače starom Indijancu koji se trese od groznice, na sto kilometara od najbliže prodavnice koju drže belci? Čoveka je stid da tim ljudima odu zme kakvu malu alatku čiji nenadoknadivi gubitak bi ih bacio u još veću oskudicu... Ali biva i sasvim drukčije. Da li bi mi ova Indijanka prodala ovaj lonac? "Bi, drage volje. Nažalost, nije njen. A čiji je? Cutanje. - N j e n o g muža? Ne. - Njenog brata? Ni njegov. Njenog sina? Ne, nikako." Lonac pripada njenoj unuci. Unuci pripadaju svi predmeti koje bismo želeli da kupimo. Posmatramo tu devojčicu od tri-četiri godine koja čuči kraj og njišta zaokupljena prstenom koji sam joj maločas stavio na prst. Mora mo se, dakle, pogađati s gospođicom, a roditelji u tome ni na koji način