100
Klod Levi-Stros
čistač cipela, koji se baca pred moje noge; dečačić koji juri ka meni unjkajući: one anna, papu, one annal bogalj, gotovo go da bi mu se bolje videli patrljci; podvodač: British girls, very nice; prodavač klarineta; nosač iz Nju-Marketa koji me preklinje da sve kupim; iako nije neposredno zainteresovan, anasi koje bi zaradio prateći me omogućili bi mu da nešto pojede. Podrobno navodi šta se sve tamo može kupiti, sladeći kao da je sva ta roba namenjena njemu: Suit-cases? Shirts? Hose?... I na kraju, čitav odred malih odrpanaca, koji nude da pozovu rikšu, gari, taksi. Taksija ima na svaka tri metra duž pločnika. Ali, ko zna? Možda sam ja neka visoka ličnost koja ih nećeudostojiti pogleda... Da i ne pominjem povorku piljara, vlasnika radnji, uličnih prodavača sitne robe kojima prolazak stranca najavljuje raj: možda će nešto prodati. Neka onaj ko bi hteo da ismeva ili da se ljuti dobro pripazi da ne počini svetogrđe. Zaludno je osuđivati te groteskne pokrete, to prekli njanje praćeno mnoštvom grimasa, zločinački je ismejavati ih; u njima treba videti kliničke simptome agonije. Jedna jedina napast, glad, kriva je za to očajničko ponašanje; ona goni i seoske gomile prema Kalkuti koja je zbog toga za nekoliko godina uvećala broj stanovnika od dva na pet miliona; ona nagomilava begunce u hodnicima stanica, gde ih vidi mo iz voza, noću, kako spavaju na peronima umotani u belo platno koje im je danas odeća, a sutra će im biti pokrov; ona daje tragičnu snagu pogledu prosjaka koji se ukršta s vašim kroz metalne rešetke kupea prve klase, postavljene tu sa istim zadatkom kao i naoružani vojnik koji čuči na stepenicama-da vas zaštiti od nemušte molbe jednog jedinog stvore nja, jer bi se ona mogla preobratiti u gromoglasan metež ako bi vaša samilost nadjačala opreznost i pružila ukletima nadu na milostinju. Evropljanin koji živi u tropskoj Americi postavlja sebi mnoga pi tanja. On posmatra prvobitne odnose između čoveka i geografske sredi ne; sami oblici ljudskog života neprestano mu nude teme za razmišlja nje. Ali odnosi medu ljudima su mu poznati jer pripadaju onom istom poretku koji gaje i ranije okruživao. U Južnoj Aziji mu se, naprotiv, čini daje dospeo u područje gde čovekovo pravo da nešto zahteva od sveta i ljudi više nema nikakvog smisla. Svakodnevni život neprestano pobija sve predstave o ljudskim od nosima. Nudi vam se sve, sve se preduzima, ljudi izjavljuju da su spo sobni za sve, a ne znaju ništa. Tako ste odmah primorani da drugom poreknete ljudske osobine istinoljubivosti, poštovanja ugovora i sposob nosti da se on ispuni. Rickshaw boys vam nude da vas odvedu gde god hoćete, iako ne znaju put ništa bolje nego vi. Kako da se obuzdate i da ih ne posmatrate kao životinje-koliki god bili vaši ljudski obziri iustruča-
Zemlja i ljudi
101
vanje dok ste se peli u nosiljku - kad vas oni sami na to navode svojim nerazumnim ponašanjem? Opšte prosjačenje je još veća nevolja. Više se ne usuđujete da ne kom pogledate u oči iz čistog poriva da uspostavite dodir s drugim ljud skim bićem, jer će se najmanje zaustavljanje protumačiti kao slabost, kao pristajanje na nečije molbe. Ton prosjaka koji doziva "sa-HIB!" neo bično liči na onaj kojim opominjemo dete "haj-DEE!", pojačavajući glas i spuštajući ga na poslednjem slogu, kao da kažemo: "Ama, zar ne vidiš, zar ti ne bode oči da sam ovde, da prosim pred tobom i da nešto od tebe očekujem? Šta se praviš lud? Gde ti je pamet?" Uverenje daje situacija jasna kao dan tako je potpuno da u njemu iščezava element preklinjanja. Može se samo prihvatiti objektivno stanje stvari, prirodan odnos između njega i mene iz kojeg bi milostinja morala proisteći sa istom nužnošću koja, u fizičkom svetu, povezuje uzroke i posledice. Tu nas partner ponovo primorava da mu osporimo ljudskost koju bismo toliko želeli da mu priznamo. Sve polazne situacije koje definišu odnose između dve osobe su pogrešne, pravila društvene igre su naruše na, ne postoji način da se nešto započne. Naime, čak i kad bismo hteli da se ponašamo prema tim nesrećnicima kao prema sebi ravnima, oni bi se pobunili protiv te nepravde: oni ne žele jednakost s nama; oni mole, preklinju da ih zgnječite svojim dostojanstvom, jer od povećanja razma ka koji vas deli očekuju neku mrvicu (engleski to tačno iskazuje: bri bery), utoliko veću ukoliko je veće rastojanje između vas; što je viši položaj na koji su vas postavili, to se više nadaju da će to ništa koje od vas traže postati nešto. Oni ne zahtevaju pravo na život; sama činjenica da preživljavaju izgleda im kao nezaslužena milostinja koja se jedva može opravdati time što će se moćnima ukazati počast. Oni, dakle, i ne pomišljaju na ravnopravnost. Ali, čak ni ljudska bića ne mogu podneti taj neprestani pritisak, tu domišlj atost uvek sprem nu da vas prevari, da vas "obradi", kako bi od vas nešto izvukla lukav stvom, lažima ili krađom. Kako da čovek na to ogugla? Naime, bezizlaznost se sastoji upravo u tome što su svi ti postupci različiti načini molje nja. I upravo zato sto je osnovni stav prema vama molba, čak i kad vas pokradu, ta situacija je potpuno nepodnošljiva, i nisam u stanju, koliko god me je zbog toga stid, da odagnam poređenje između izbeglica - koje s prozora svoje palate čujem po čitav dan kako stenju i plaču pred vrati ma premijera umesto da nas isteraju iz naših soba, dovoljno prostranih za nekoliko porodica - i crnih gavranova sa sivim vratovima što bez prestanka grakću po drveću Karačija. Taj poremećaj ljudskih odnosa Evropljaninu u prvi mah izgleda nepojmljiv. Mi suprotnost među klasama zamišljamo kao borbu ili na petost, kao da je polazna - ili idealna - situacija pružala rešenje tih an-