70
Klod Levi-Stros
turista koji gunđaju zato što svojoj zbirci trofeja ne mogu dodati još koju katedralu iz XIII veka, s radošću se prilagodavam sistemu bez vremen ske dimenzije kako bih pokušao da protumačim jedan drukčiji oblik ci vilizacije. Ali pravim suprotnu grešku: zato što su ovi gradovi novi i što iz te novine izvlače svoje biće i svoje opravdanje, teško im opraštam što takvi i ne ostaju. Prolaženje vekova je za evropske gradove dobitak; za američke je porazno već prolaženje godina. Oni, naime, nisu samo ne tom izgrađeni već su građeni na takav način da se moraju obnavljati istom brzinom kojom su i stvarani, a to znači loše. U trenutku svog na stanka, nove četvrti malo liče na gradske elemente: odveć su blistave, odveć nove, odveć vesele. Pre bi se pomislilo - sajam, međunarodna izložba izgrađena za nekoliko meseci. Kad taj rok prođe, nema više sla vlja i velike privremene konstrukcije prepuštene su propadanju: pročelja se ljušte, brazdaju ih kiša i garež, njihov stil zastareva, prvobitni projekat se ruši pod naletima novog nestrpljenja. To nisu novi gradovi na spram starih gradova; to su gradovi s vrlo kratkim razvojnim ciklusom naspram gradova sa sporim ciklusom. Neki gradovi Evrope se lagano uspavljuju i neosetno tonu u smrt; gradovi Novog sveta žive grozničavo, hronično bolesni; večito su mladi, ali nikad zdravi. Dakle, kad sam došao u Njujork ili Čikago 1941, kad sam došao u Sao Paulo 1935, nije me najpre iznenadila novina, već preuranjenost vremenskog pustošenja. Nije me iznenadilo to što ovim gradovima ne dostaje deset vekova, nego to što mnoge njihove četvrti imaju već pede set godina, što bestidno pokazuju svoju uvelost kad je za njih, baš kao i za živa bića, mladost jedini ukras kojim se mogu podičiti. Gvožđurija, crveni tramvaji nalik na vatrogasna kola, barovi od mahagonija s mesinganim ogradama; gomile cigala u zabačenim uličicama gde jedino vetar mete otpatke; rustične crkve tik uz kancelarije i berzanske sale u stilu katedrala; lavirinti pozelenelih zgrada nad klisurama ispresecanim pod zemnim prolazima, saobraćajnim petljama i pasarelama, grad što nepre stano raste u visinu usled nagomilavanja sopstvenih ruševina na kojima počivaju nove građevine: Čikago, sliko obeju Amerika, nije neobično što u tebi Novi svet nežno čuva uspomenu na osamdesete godine devet naestog veka; naime, jedina starina na koju on može polagati pravo u svojoj žeđi za obnavljanjem jeste taj skromni razmak od pola veka, od već kratak za naša hiljadugodišnja društva, ali za njega, koji ne misli na vreme, jedina tanušna šansa da se razneži nad svojom prolaznom mladošću. Godine 1935, žitelji Sao Paula hvalili su se da u njihovom gradu, u prošeku, niče jedna zgrada na sat. Tad su to bile vile; tvrde mi daje ritam ostao isti, iako se danas podižu velike zgrade. Grad se razvija takvom brzinom d a j e nemoguće naći njegov plan: moralo bi se svake nedelje
Novi svet
71
štampati novo izdanje. Moglo bi se, izgleda, dogoditi čak i to da, kad krenemo taksijem na sastanak zakazan pre nekoliko nedelja, stignemo dan ranije u željenu četvrt. U tim uslovima, oživljavanje uspomena sta rih gotovo dvadeset godina liči naposmatranje izbledele fotografije. Ali, u najmanju ruku, ono može imati dokumentarnu vrednost; istresam fond svojih uspomena u opštinske arhive. Tada su Sao Paulo opisivali kao ružan grad. Zgrade u centru su, bez sumnje, bile pompezne i staromodne; pretencioznu oskudnost orna mentike još je otežavalo siromaštvo glavnih zidova: statue i venci nisu bili od kamena, već od gipsa premazanog žutom bojom da bi se stvorio privid patine. Sve u svemu, grad je imao one usiljene i proizvoljne tono ve, karakteristične za lošu gradnju, gde arhitekta mora da pribegne vajarskom materijalu da bi zaštitio i prikrio njegovu suštinu. Kad je reč o građevinama od kamena, ekstravagantnost stila iz 1890. može se delimično opravdati težinom i gustinom materijala: ona je, za pravo, sporedna. Ovde, pak, ta mučna nadmenost podseća samo na pro izvoljne šare koje guba pravi na koži. Pod lažnim bojama, senke ispada ju još crnje; uske uličice ne dozvoljavaju odveć tankom sloju vazduha da "napravi atmosferu", i otud potiče osećanje nestvarnosti, kao da sve to i nije grad, već na brzinu napravljene kulise zgrada za potrebe nekog filma ili pozorišne predstave. Ipak, Sao Paulo mi nikad nije izgledao ružan: bio je to divlji grad, kao i svi američki gradovi osim, možda, Vašingtona; on nije ni divalj, ni pripitomljen, već pre zatočenik koji umire od dosade u zvezdolikom ka vezu od avenija u koji gaje zatvorio Lanfan. Sao Paulo je, pak, tada bio nepripitomljen. Prvobitno je sagrađen na terasi u obliku mamuze s kra cima prema severu, na ušću dveju malih reka, Anjangabahu i l'amanduatehi, koje se nešto niže ulivaju u Rio Tiete, pritoku Parane; tada je iz gledao kao obično "indijansko naselje": misionarski centar oko kojeg su portugalski jezuiti, još od XVI veka, nastojali da okupe divljake i upo znaju ih s vrlinama civilizacije. Na padini koja se spušta ka Tamanduatehi i koja dominira narodnim četvrtima Bras i Penja, još 1935. je postoja lo nekoliko provincijskih uličica i largosa: četvrtastih trgova obraslih travom, okruženih niskim kućama omalanim živim krečom, s krovom od crepa i malim prozorima s rešetkama; na jednom kraju se nalazila skromna parohijska crkva, ukrašena samo dvostrukom akoladom koja je odvajala barokni nadvratnik od gornjeg delà pročelja. Vrlo daleko na severu, Tiete je produžavala svoje srebronosne meandre u varzeas - po što su se močvare polako preobražavale u naselja - okružena nepravil nim lancem predgrađa i parcela. Tik iza njih nalazio se poslovni centar, veran stilu i težnjama Svetske izložbe iz 1889: Prasa da Se, Trg katedra le, na pola puta između gradilišta i ruševine. Još dalje je stajao čuveni