300
Klod Levi-Stros
ponovo sreću u ključnoj tački svojih životnih puteva koji se konačno razilaze. Jedan je ranije verovao da se opredelio protiv civilizacije, a onda je otkrio da se, zapravo, na zaobilazan način u nju vratio, ali je njegova metoda poništila smisao i vrednost alternative pred kojom se nekad nalazio. Drugi je od rođenja bio predodređen za društveni život i njegove počasti, a sad saznaje da su svi njegovi napori išli ka jednom kraju koji ih poništava; ostrvljujući se jedan na drugog, obojica očajnič ki pokušavaju da spasu, čak i po cenu života, smisao svoje prošlosti. Komad počinje u trenutku kad senat, u želji da Avgustu ukaže još veću počast od carske, glasa za apoteozu i sprema se da ga za života postavi među bogove. U vrtovima palate, dva stražara raspravljaju o tom događaju pokušavajući da predvide njegove posledice sa svog posebnog stanovišta. Zar time posao čuvara reda neće postati besmislen? Kako se može zaštiti bog koji ima moć da se preobrazi u insekta ili da postane nevidljiv i da paralise koga hoće? Pomišljaju na štrajk; zaključuju da u najmanju ruku zaslužuju povišicu. Nailazi njihov nadređeni i objašnjava im da greše. Zadatak policije ne može biti odvojen od onih kojima ona služi. Policiju ne zanimaju ciljevi, ona se stapa s ličnošću i interesima svojih gospodara i blista nji hovim sjajem. Policija obogotvorenog državnog poglavara i sama će po stati božanska. Postaće svemoguća kao i on. Kad ostvari svoju pravu prirodu o njoj će moći da se kaže, u duhu reklama za detektivske agenci je: sve vidi, sve čuje, a da to niko i ne sluti. Scena se puni ličnostima koje izlaze iz senata razgovarajući o upravo održanoj sednici. U više prizora pokazuju se protivrečne zamisli o nači nu prelaženja iz ljudskog u božansko stanje; predstavnici krupnih intere sa razmatraju nove prilike za bogaćenje. Avgust, kao pravi imperator, razmišlja samo o utvrđivanju svoje vlasti koja će ubuduće biti zaštićena od spletki i računica. Njegova žena Livija vidi apoteozu kao vrhunac njegovog napredovanja: "On je to zaslužio": ukratko, Francuska akade mija... Avgustova mlada sestra Kamila zaljubljena je u Činu i najavljuje bratu njegov povratak posle deset godina pustolovnog života. Ona želi da ga Avgust primi jer se nada da će ta oduvek ćudljiva i poetična ličnost odvratiti njenog brata koji se sprema da neopozivo prekorači granicu prirodnog poretka. Livija se protivi: Čina je uvek unosio samo element nereda u Avgustov uspon; toje usijana glava kojoj prija samo život me đu divljacima. Avgust je sklon da se prikloni tom mišljenju, ali počinju da ga uznemiravaju delegacije sveštenika, slikara i pesnika. Svi zami šljaju Avgustovo božansko stanje kao napuštanje sveta: sveštenici raču naju da će se zahvaljujući apoteozi ponovo domoći svetovne vlasti kao ovlašćeni posrednici između bogova i ljudi. Umetnici žele da Avgust bude pojam, a ne živ čovek; na zaprepašćenje carskog para, koji zami-
Poviatak
301
šija svoje uveličane i ulepšane mérmeme statue, oni predlažu apstraktne tvorevine u obliku vrtloga ili poliedara. Zbrku uvećavaju protivrečna svedočenja lakih žena - Leda, Evropa, Alkmena, Danaja - koje tvrde da su pomogle Avgustu svojim iskustvom o odnosima s božanstvom. Ostavši sam, Avgust se nalazi licem u lice s jednim orlom: ne obič nom životinjom, atributom božanstva, već sa toplom i smrdljivom di vljom zveri. Ali, t o j e ipak on, Jupiterov orao; isti onaj koji je ugrabio Ganimeda posle krvavog boja i dečakovog uzaludnog opiranja. Orao objašnjava nepoverljivom Avgustu da će se njegov skori prelazak u bo žansko stanje sastojati upravo u tome što više neće osećati odvratnost koju oseća sad, dok je još čovek. Avgust neće primetiti daje postao bog ni po kakvom osećanju sjaja niti po moći da izvodi čuda, već po tome što će bez odvratnosti podnositi blizinu divlje zveri, što mu neće smetati njen smrad i pogan kojom će ga zasuti. Strvina, trulež i izmet postaće mu bliski: "Leptiri će doletati da se pare na tvom temenu i svako tie će ti izgledati dovoljno dobro da na njemu zaspiš; neće ti više smetati s t o j e kužno, načičkano bodljama i što vrvi od gamadi." U drugom činu, pošto su ga orlove reci navele na razmišljanje o odnosima između prirode i društva, Avgust odlučuje da se ponovo sret ne s Činom koji je uvek više voleo prirodu i izabrao obrnut put od onoga kojijeAvgusta doveo na carski presto. Cinajemalodušan. Tokom deset godina pustolovina mislio je samo na Kamilu, sestru svog prijatelja iz detinjstva kojom se mogao oženiti kad god je hteo. Avgust bi mu je rado dao. Ali, po pravilima društvenog života, on ipak nije mogao daje dobi je. Morao je da dobije Kamilu uprkos poretku, a ne uz njegovu pomoć. Zato je tražio odmetnički ugled koji bi mu omogućio da od društva otme ono stoje, na kraju krajeva, samo društvo bilo spremno da mu da. A sad kad se vratio prepun čudesnih doživljaja kao istraživač o koga se otmeni svet otima i poziva ga na gozbe, jedino on zna da ta skupo plaćena slava počiva na jednoj laži. Ništa od onoga što ljudi misle daje upoznao nije stvarno; putovanje je obična podvala: izgleda stvarno jedino onome koje video samo senke. Ljubomoran na sudbinu koja pred stoji Avgustu, Čina je poželeo carstvo veće od njegovog: "Govorio sam sebi da nijedan ljudski duh, čak ni Platonov, nije kadar da zamisli besko načnu raznovrsnost cveća i lišća koje postoji na svetu, a j a sam je upo znao; da ću sebi pružiti sve one osećaje koje izazivaju strah, hladnoća, glad i umor, a koje niko od vas što živite u dobro zatvorenim kućama blizu prepunih žitnica ne može čak ni da zamisli. Jeo sam guštere, zmije i skakavce; toj hrani od koje se podiže želudac prilazio sam sa osećanjem novopečenog vernika, uveren da ću stvoriti novu vezu između sve ta i sebe." Ali, na kraju svih svojih napora Čina nije ništa našao: "Sve sam izgubio", kaže on. "Čak i ono najljudskije postalo m i j e neljudsko.