Klod Levi-Stros
260
plodovi veličine trešnje mirišu na terpentin i sadrže malo neke kiseline, tako da voda u kojoj ih zgnječimo počinje da penuša; inga s mahunama punim slatkog paperja; bacuri nalik na krušku ukradenu od rajskih pa stira; i na kraju, assa'i, najveća šumska poslastica koja, kad se skuva, liči na gust sirup od malina, a sutradan se zgruša i postane kiselkast voćni sir. Dok se jedni bave pripremanjem hrane, drugi razapinju mreže za spavanje pod gredama od granja pokrivenim lakim krovom od palminog lišća. Nastupio je čas za priče oko logorske vatre, priče pune prikaza i sablasti: lobis-homen, vukodlak, konj bez glave ili starica s mrtvačkom lobanjom umesto glave. U grupi se uvek nade neki bivši garimpeiro koji još žali za tim bednim životom obasjanim svakodnevnim iščekivanjem bogatstva: "Upravo sam nešto 'pisao' - to jest, ispirao je šljunak - kad sam spazio kako se u koritu vrti malo zrno pirinea, ali nalik na pravu svetlost. Que cousa bounital1 Ne verujem da postoji cousa mais buonita, lepša stvar... Kad ga čovek pogleda, kao da mu struja prođe telom!" Počinje rasprava: "Najednom brežuljku između Rosarija i Laranjala na lazi se kamen koji baca varnice. Vidi se sa udaljenosti od nekoliko kilo metara, naročito noću. - Možda je kristal? - Ne, kristal ne šija noću, samo dijamant. -1 niko ne ide da ga potraži? - Eh, kad je takav dijamant posredi, od davnina se zna ko će ga pronaći i kada." Oni koji ne žele da spavaju ponekad do zore sede na obali gde su spazili tragove vepra (capivara) ili tapira; pokušavaju - bezuspešno - da ulove životinju postupkom koji se zove batuque a sastoji se u ravnomernom udaranju tla velikim štaporn: pum... pum... pum. Životinje pomisle da to padaju plodovi s drveća i dolaze, kako se priča, uvek istim redom: prvo vepar, zatim jaguar. Ali, oni često samo održavaju vatru tokom noći. Pošto pretresu sve događaje od prethodnog dana i ispiju mate dodajući ga ukrug, ostaje im samo da se zavuku u mrežu zaštićenu komarnikom; razapet pomoću neo bično raspoređenih štapića i uzica, on liči na nešto između čaure i zmaja i, kad se smesti u mrežu, čovek mora pažljivo da ga podigne kako nijed nim krajičkom ne bi dodirivao tie i da ga složi kao džep koji će zatim pričvrstiti težinom revolvera, pazeći da ovaj ostane nadomak ruke. Uskoro počinje da pada kiša.
Prema seljačkom izgovoru
Tupi-Kavahib
261 XXXI
ROBINZON Četiri dana smo plovili uzvodno; bilo je toliko brzaka da smo mo rali da istovarujemo, prenosimo i ponovo tovarimo i po pet puta u jed nom danu. Reka je tekla između stenovitih obala koje su je delile u više rukavaca; u sredini su grebeni zadržavali nanesena stabla zajedno s gra njem, zemljom i rastinjem koje ih je okruživalo. Na tim privremenim ostrvcima rastinje se tako brzo vraćalo u život da se na njemu nisu videli tragovi haotičnog stanja u kojem gaje ostavila poslednjapoplava. Drve će je raslo u svim pravcima, cveće se širilo preko vodopada; čovek više nije mogao znati služi li reka za navodnjavanje tog raskošnog vrta ili će je zatrpati bujanje biljaka i lijana kojima su sve dimenzije prostora, a ne samo vertikalna, postale dostupne ukidanjem uobičajene razlike između zemlje i vode. Nije više bilo reke, nije više bilo obala, ostali su samo lavirint šumaraka koje osvežava vodena struja i tie koje izranja iz same vodene pene. To prijateljstvo između elemenata protezalo se i na živa bića. Urođeničkim plemenima su za goli opstanak potrebna velika pro stranstva; ali, ovdeje izobilje životinjskog života pokazivalo daje čovek stolećima bio nesposoban da poremeti prirodni poredak. Drveće se povi jalo pod majmunima kojih je bilo gotovo više nego lišća; izgledalo je kao da živi plodovi plešu na njegovim granama. Blizu stena koje izbijaju iz vode bilo je dovoljno pružiti ruku da bi se pomilovalo sjajno crno perje velikih mutuma s kljunovima od ćilibara ili korala i jakamina s plavkastim prelivima kao u labradora. Te ptice ne beže od čoveka; kao kakvi živi dragulji što lutaju između pokretnih lijana i olistalih potoka, one ponovo oživljavaju pred mojim zabljesnutim očima ona platna iz Brojgelove radionice koja nas, predočavajući raj kao nežnu prisnost iz među biljaka, životinja i čoveka, vraćaju u doba kad svet živih bića još nije bio izdeljen. Petog dana po podne, vitka piroga privezana uz obalu najavi nam da smo stigli. Proređeni šumarak pružao je dobro mesto za logor. Indi jansko selo bilo je udaljeno od reke jedan kilometar, a sastojalo se od ovalnog vrta na raskrčenoj zemlji, koji je na najdužem delu imao stotinak metara, i tri polukružne zajedničke kolibe nad kojima se središnja greda uzdizala poput jarbola. Dve glavne kolibe stajale su jedna naspram druge u najširem delu jajolike čistine, na ivici terena za igru od nabijene zemlje. Treća se nalazila na kraju čistine i s trgom je bila povezana sta zom koja je prolazila kroz vrt. Stanovništvo se sastojalo od dvadeset pet osoba i jednog dečaka od dvanaestak godina koji je govorio nekim drugim jezikom i, kako sam