208
Klod Levi-Stros
rodica nastanjenih u Mato Grosu sto ili dvesta godina i privrženih stro gim tradicijama. Koliko god da su bili siromašni, svaki je imao vezeni peškir ukra šen čipkom - poklon od majke, sestre ili verenice - i do kraja putovanja ničim drugim nije brisao lice. A kad sam im prvi put ponudio šećer da ga stave u kafu, gordo su mi odgovorili da nisu viciados, iskvareni. Imao sam s njima izvesnih teškoća jer su o svim problemima imali jednako čvrsto i nepopustljivo mišljenje kao i ja. Jednom sam jedva izbegao po bunu zbog sastava zalihe namirnica za put: ljudi su smatrali da će pomreti od gladi ako se sav koristan teret ne bude sastojao od pirinča i pasulja. Na suvo meso su još i mogli pristati, uprkos uverenju da nam divljači nikad neće nedostajati. Ali šećer, suvo voće i konzerve izazvali su pravo zgražavanje. Bili su spremni da poginu za nas, ali su nam se grubo obraćali na " t i " i nisu hteli da operu nijednu maramicu koja nije bila njihova jer je pranje rublja ženski posao. Naš ugovor je izgledao ovako: tokom ekspedicije, svako od njih će dobiti na zajam životinju na kojoj će jahati i pušku; dobijaće još i hranu i pet franaka na dan tokom 1938. Pošto nisu hteli da im se novac isplaćuje tokom putovanja, ušteđe nih 1500 do 2000 franaka za svakog od njih su predstavljali kapital koji im je omogućavao da se ožene ili da otpočnu sa uzgajanjem stoke... Bilo je dogovoreno da Frugensio uzme i nekoliko polucivilizovanih mladih Indijanaca iz plemena Paresi dok budemo prolazili njihovom starom teritorijom; oni su sad sačinjavali -najveći deo osoblja koje je radilo na održavanju telegrafske linije, po obodima nambikvarske zemlje. Na taj način su ekspediciju polako pripremale grupice od dva-tri čoveka koji su, rasejani u seocima oko Kujabe, brinuli o nekoliko živo tinja. Trebalo je da se okupimo jednog junskog dana 1938. na izlasku iz grada, odakle bi volovi i jahači krenuli na put predvođeni Frugensiom; oni bi nosili i deo prtljaga. Jedan teretni vo može da ponese od 60 do 120 kilograma, u zavisnosti od svoje snage, raspoređenih s leve i desne stra ne u dva jednako teška tovara pomoću drvenog samara podloženog sla mom; sve zajedno se prekriva osušenom kožom. Dnevno se može prela ziti oko 25 kilometara, ali se životinje moraju odmarati nekoliko dana posle svakih sedam dana hoda. Odlučili smo, dakle, da životinje pošalje mo na put ranije, što manje opterećene; ja ću putovati velikim kamio nom dok god to staza bude dozvoljavala, to jest do Utjartija udaljenog od Kujabe 500 kilometara na sever: to je stanica telegrafske linije na obali Rio Papagajo, već na teritoriji Nambikvara, gde je skela odveć slaba da bi se njom prevezao kamion. A onda će početi pustolovina. Osam dana po odlasku trupe - volovski karavan se naziva tropa krenuo je i naš kamion sa svojim tovarom. Nismo bili prešli ni 50 kilo metara kad smo sustigli svoje ljude i životinje; oni su spokojno logoro-
Nambikvara
209
vali u savani dok samjaverovao d a s u većuUtjaritiju, ili barem u njego voj blizini. Tad sam se razgnevio prvi, ali ne i poslednji put. Bilo je potrebno da doživim i druga razočaranja kako bih shvatio da moja pred stava o vremenu nema nikavo značenje u svetu u koji sam stupio. Ekspe dicijom nismo upravljali ni ja ni Frugensio, već volovi. Te teške životi nje pretvarale su se u vojvotkinje o čijem se dahu, hirovima i zamoru moralo strogo voditi računa. Vo vam ne daje na znanje d a j e umoran ili da mu je teret pretežak: on postojano ide napred, a onda se najednom skljoka mrtav ili toliko iscrpljen da mu je potrebno šest meseci da bi se oporavio; u tom slučaju možete ga samo ostaviti. Govedari, dakle, sluša ju svoju stoku. Svaki vo ima svoje ime, koje odgovara njegovoj boji, držanju ili ćudi. Moje životinje su se zvale: Piano (muzički instrument), Massa-Barro (blatogaz), Salino (slanojed), Chicolate (moji ljudi, koji nikad nisu jeli čokoladu, tako su nazivali mešavinu zašećerenog toplog mleka i žumanceta), Taruma (palmino drvo), Galäo (veliki petao), Lavrado (cigla-crven), Ramalhete (buket), Rochedo (crvenkasti), Lambari (jedna vrsta ribe), Acanhaco (jedna ptica plave boje), Carbonate (nečisti dijamant), Galalä (?), Mourinho (mešanac), Mansinho (mališa), Correto (ispravni), Duque (vojvoda), Motor (zato što, kako mi je objasnio njegov vodič, "vrlo dobro hoda"), Paulista, Navegante (moreplovac), Moreno (smeđi), Figurino (uzorni), Brioso (živahni), Barroso (zemljasti), Pai deMel (pčela), Araca (jedan divlji plod), Bonito (lepi), Brinquedo (igračka), Pretinho (garavi). Čim vodič volova proceni da je to potrebno, čitava trupa se zausta vlja. Životinje se jedna po jedna rastovaruju, podiže se logor. Ako je zemlja bezbedna, dopuštamo volovima da se rasprše po polju; u suprot nom, životinje se moraju pastorear, to jest voditi na pašu pod strogom prismotrom. Svakog jutra nekoliko ljudi obilazi okolinu u krugu od više kilometara, tražeći smeštaj za svako grlo. To se naziva compear. Vaqueiros pripisuju svojim životinjama naopake namere: one često beže iz čiste zlobe, sakrivaju se, nemoguće ih je pronaći po nekoliko dana. Zar nismo jednom stajali u mestu čitavu nedelju dana zato što je jedna od naših mazgi, kako su mi rekli, otišla u campo, krećući se najpre bočno, a zatim natraške, na takav način da se njeni tragovi, rastos, nisu mogli odgonetnuti? Kad se životinje okupe, valja pregledati njihove ozlede, namazati ih lekovitom mašću i podestiti samare da tovar ne bi pritiskao rane. Za tim ih treba upregnuti i natovariti. Onda počinje nova drama: četiri-pet dana odmora dovoljni su da se volovi odviknu od službe; neki počnu da se ritaju i propinju tek što osete samar, i razbacuju na sve strane brižljivo uravnotežen tovar; sve se mora početi ispočetka. Štaviše, smatramo da smo imali sreće kad neki tako oslobođeni vo ne zaždi kasom preko polja.