ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ - Стојан Шљука

Стојан Шљука ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

Стојан Шљука ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ Ре­цен­зен­ти Др Борис Брајовић Др Саво Лаушевић Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд Тел. 011 32 86 339; 064 12 42 626 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Лектура и ко­рек­ту­ра Омер Шарић Припрема за штампу Александар Костић Дизајн корица Мр Мирко Тољић

Стојан Шљука ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

Београд 2019

САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР.....................................................................................................7 I

ПРОЛОГ.......................................................................................................9

II УВОД...........................................................................................................15 1. ПОЈАМ СЕКУЛАРИЗАЦИЈА ................................................................21 1.1. Значење појма секуларизација............................................................. 21 1.2. Историја појма секуларизација (историчност појма)............................................................................... 32 1.3. Секуларизација и секуларизам............................................................ 45 2. СЕКУЛАРИЗАЦИЈА У СВЈЕТЛОСТИ ФИЛОСОФИЈЕ, ТЕОЛОГИЈЕ И ПОЛИТИКЕ...................................................................49 2.1. Философија и секуларизација (секуларизација као поглед на свијет)................................................ 50 2.2. Теолошко поријекло појма секуларизација ..................................... 62 2.3. Политичко разумијевање појма секуларизација............................. 66 2.4. Језик секуларизације.............................................................................. 82 3. СЕКУЛАРИЗАЦИЈА И ДУХ ЕВРОПЕ..................................................87 3.1. Поријекло духа Европе.......................................................................... 87 3.2. Догађање секуларизације унутар бића Европе................................ 92 3.3. Европоцентризам и секуларизација................................................. 100 4. ЕВРОПСКИ ИСТОК И ЗАПАД...........................................................105 4.1. Секуларизација и Хришћанство........................................................ 107 4.2. Секуларизација и Православље......................................................... 114 4.3. Секуларизација и Католичанство..................................................... 127 4.4. Секуларизација и Протестантизам................................................... 131 4.5. Секуларизација и Ислам...................................................................... 138

5

5. СЕКУЛАРИЗАЦИЈА И МОГУЋНОСТ ДЕСЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ ЕВРОПЕ .......................................................147 5.1. Одрживост секуларизације................................................................. 151 5.2. Могућност десекуларизације.............................................................. 165 5.3. Философија и десекуларизација – о значају религијске димензије у модерном времену (епилог)......................................... 175 ЛИТЕРАТУРА...............................................................................................189 ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ И РИЈЕЧНИЦИ .......................................................195 Елекронски извори......................................................................................... 196

6

Предговор Књига која је пред вама је прерађена докторска дисертација која је завршена и одбрањена у новембру 2013. године на Филозофском факултету на Палама (Република Српска, Босна и Херцеговина) под менторством проф. др Бориса Брајовића, а чланови комисије су још били проф. др Мишо Кулић, проф. др Саво Лаушевић и проф. др Владимир Милисављевић. И овом приликом им се најтоплије захваљујем на свесрдној помоћи и стрпљењу које су исказали током настајања основног текста. Наслов дисертације је гласио: Философски појам секуларизације у двадесетом вијеку. Тема дисертације се јавила као потреба да се истражи утицај секуларизације на друштвенополитичке промјене, прије свега, у Европи али и у свијету. Истина, иако је изашла из идеје једне философије, сама секуларизација је више социолошка тема али будући да су је социолози напустили, вјероватно зато што није дала очекиване резултате, поново је постала интересантна и философији како би се, поред значења појма, истражио утицај те појаве, или боље речено тог процеса на односе међу људима, овдје мислимо на сукобљавање њихових погледа на свијет у нашем времену али и њен утицај на све људске дјелатности, посебно на развој наука. Разумијевајући процес секуларизације разумјећемо и садашњу збиљу. Наслов књиге би могао бити и Увод у философију секуларизације будући да се овдје не ради о коначним рјешењима питања секуларизације него je овај текст покушај покретања једног ширег дијалога између хуманистичких и друштвених наука. Широко поље философије омогућује дијалог између различитих научних дисциплина. Научне дисциплине које би биле пожељне у дијалогу по питању секуларизације су историја, право, политика, социологија, лингвистика и, наравно, теологија, а философија, као координатор и покретач, би требала сажети и коначно протумачити свако освјетљавање и оправдавање теза и идеја. Књижевност и поезија би, као дијелови философије, дале посебан допринос овом дијалогу.

7

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

Ако се питате зашто уопште дијалог на тему секуларизације, ако знамо да је то законодавно стање уставна категорија у већини држава Европе, онда вас морамо подсјетити да је у задњих тридесетак година (задња деценија двадесетог вијека па до данас) утицај религије на политику драматично порастао, што је видљиво из најповршнијег праћења новинских извјештаја. Посебно је видљиво супарништво, ако је то права ријеч, између Арапа и Израелаца; исламско-хришћанско трвење у Африци; секуларистичко-религијске борбе политичких странака у Турској; све већи утицај Цркве у источноевропским земљама након распада СССР-а и Југославије али и у другим дијеловима свијета, а та појава не само да не јењава него се и заоштрава. Дакле, на сцени је десекуларизација иако је уставни поредак јасно другачији, мада се може поставити питање: да ли је секуларизација политичког живота икад и успостављена у пуном капацитету. Многи данашњи теоретичари тврде да већ живимо у постсекуларном времену. У сваком случају, убијеђени смо да би било интересантно теоријски истражити, не само појам секуларизација, него и какав је њен утицај био до сада и какав утицај има очигледна десекуларизација на политику и односе унутар вишенационалних држава, као и на глобална политичка кретања. Исто тако, сигурни смо да би било интересантно истражити како то да револуције (економске, индустријске, културне и политичке) нису могле да наговоре човјека да се одрекне религијске димензије живота.

8

I Пролог Има једна занимљива мисао њемачког философа Ханс-Георга Гадамера која је, иако подлијеже критици, врло упечатљива за вријеме у којем живимо. Наиме, он каже: “Свако би, дабоме, морао знати да и теоретичар, човек који је живот посветио чистом сазнању, зависи од друштвеног стања и политичке праксе.”1 Овим се бјежи од оне слободе коју нам у аманет оставише стари Грци2, посебно Сократ3, мада се не може порећи да многи људи живе управо тако: у дјелимичној или потпуној зависности од тренутног друштвеног стања и политичке праксе. Исто тако је јасно да наш рад, у покушају да буде научна теорија, не може бити ослобођен политичке и друштвене рефлексије и специфичног притиска који трпи модерна наука. Упркос тој зависности, проблем секуларизације уопште, а посебно у ХХ вијеку, треба размотрити из угла философије управо ради тих утицаја, сагледавајући га како из угла философије политике тако и философије науке. Овдје прије свега мислимо на политички и научни утицај на оно традиционално, оно што је наслијеђено као предање које утиче на идентитет самог човјека. Тај утицај је, често, погубан по наслијеђено предање па мислимо да ћемо у овој књизи, докучивши неке аспекте мијешања политике у философско промишљање, дати одговоре који ће послужити бољем разумијевању, како разлога мијешања, тако и резултата мијешања. Ради свега тога, већ у старту, тешко да се и може замислити једна цјеловита, философским језиком изречена, критичка расправа о секуларизацији, њеном мјесту и улози у модерном друштву. Философија, уз1 2

3

Гадамер, Ханс-Георг: Европско наслеђе, ΠΛΑΤΩ, Београд, 1999, стр. 6. Философија политике код старих Грка нам говори да је полис у својој политичкој пракси имао укоријењену слободу, односно, слобода је у грчком полису била његова срж и ексклузивно политички концепт. Идеја слободе ће се појавити у философији тек са Августином. Овдје мислимо, прије свега, на Сократову слободну вољу којом је прихватио пресуду након тужбе да је крив за погрешно васпитавање омладине.

9

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

имајући неки проблем за свој предмет, воли да крене in medias res4, али, чини нам се, да је секуларизација више проблем, односно предмет, социологије те је сам језик, којим се прилази том проблему, у многоме другачији. Философија има способност да, излазећи из себе, посматра проблем потпуно независно од било ког утицаја са стране, али и кад је утицај присутан, он је јасно постављен као једна идеологија, најчешће политичка која се дотиче философије. Способност философије се заснива на тези да је она (философија) топос рјешавања најважнијих питања која дирају човјека. Иако ће у овом раду најзаступљенији бити управо теорија (философска, теолошка и политичка) и историјско искуство Цркве, нећемо занемарити искуство појединих личности. Још је Аристотел говорио о Богу као живом бићу и, у вези с Њим, о најбољем и вјечном животу5 али исто тако је, у истом контексту, користио појам ζωε6 да би дефинисао чин мишљења. Овај Аристотелов став нам даје за право да слободну човјекову мисао упоређујемо са самим животом, односно са искуством човјека као носиоцем смисла његовог историјског бића. Сврха оваквог односа између теорије и искуства (мишљења и праксе) је дефинисање човјека као бића заједнице, а крајња сврха је постизање постулата живјети према добру7. То речено (живјети према добру) не значи живјети по неком коначном правилу или категоричком императиву него живо учествовати у заједници (заједничарити) као непоновљиво и јединствено биће. Исто тако, живјети према добру, у хришћанском смислу, има и значење живјети чедно у цјеломудрености Христа ради. У овој књизи ћемо покушати освијетлити проблем секуларизације и њен утицај на све људске дјелатности, а посебно на смисао, односно на разумијевање како философије тако и религије. Јасно је да ћемо користити и сазнања теологије и њених метода у објашњењу секуларизације. Посебно ћемо размотрити утицај мишљења из теолошких кругова на поријекло и ширење посвјетовљења религије саме као и свега везаног за религију. Овај теолошки утицај је везан 4 5 6 7

10

Лат. у средину ствари, тј. одмах на ствар, у срж проблема, без увода и заобилажења. (Хорације) Аристотел: Метафизика, 1072 B, 28. Гр. живот Аристотел: Политика, 1278 В, 23 – 31.

I Пролог

за двоструку кризу: кризу релевантности и кризу идентитета у којима се налази хришћанска егзистенција.8 Философски гледано, секуларизација је производ једног, прије свега, рационалистичког приступа проблему. А сам рационализам и његова генеза се не могу освијетлити уз помоћ једног њеног производа. Овдје се то неће ни покушавати. Рационализам има коријене у васколиком историјском наслијеђу философије као људске дјелатности, а секуларизација је производ рационализма новијих вијекова који се обликовао као свјетоназор, односно, једна нова слика свијета у чијој је основи научна парадигма сасвим другачија од оне коју даје Свето писмо Старог и Новог завјета. Према Хансу Блуменбергу, Ново доба је первертовало9 хришћанску парадигму. Тако Блуменберг каже: “…модерни радни етос је посветовљена монашка аскеза, светска револуција посветовљено очекивање судњег дана, председник државе посветовљени монарх.”10 Парафразирајући Канта, можемо рећи да модерни човјек израња из незрелости и мијења однос према традиционалном питању одговорности, а тај излазак је праћен захтјевом да одговорност тумачи на потпуно секуларизовани начин. Добијајући све више политичких права, модерни и секуларизовани човјек, постајући индивидуа, бјежи од личне одговорности и све се више утапа у лакшу и прихватљивију колективну одговорност коју ће, опет, Хана Арент у својим философским студијама о Холокаусту и у књизи Извори тоталитаризма, апострофирати као основу за политичку стратегију универзалне одговорности. “Према томе, појам пре свега индивидуалне, али и потом из тога изведене колективне одговорности, и то као политичке, грађанске и секуларне одговорности, јесте претпоставка и модерног доба и сваке модерне политичке заједнице која том добу припада или настоји да припада 8

9 10

Модерност и политички устројено образовање у секуларизованим демократским државама тешко прихвата хришћански идентитет и релевантност који се заснивају на традиционалним догмама, обредима и моралним нормама. У ово вријеме поједини теолози покушавају да „модернизују“ и хришћанство претварајући га у природну религију тумачећи секуларизацију појавом која се родила у самом корјену хришћанства. Лат. pervertere = преврнути, покварити, искварити, изопачити. Блуменберг, Ханс: Легитимност Новог века, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци/Нови Сад, 2004, стр. 10.

11

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

.”11 Занемаривањем трансцендентног принципа и успоставом етичке и политичке димензије живота, модерни човјек напушта метафизички оквир одговорности који је повезан са концепцијом насљедног гријеха. Теолошки оквир одговорности и осјећаја кривице нема никакве везе са политичком димензијом модерног доба успостављеном након Француске револуције. Зато, упозорава нас Даша Духачек, “свако упућивање на оно политичко, захтеваће недвосмислено секуларни оквир, чиме су искључени не само теолошки оквир, већ и онај метафизички.”12 Индустријализација, политичка економија и технолошки напредак су методи раздвајања два свијета, овог којег непосредно доживљавамо и оног који нам се наговјештава као коначни циљ или сврха. Прва посљедица дјеловања ових метода је то да је модерна наука13 напустила традиционалну свијест о поријеклу човјека и овога свијета као и сврховитости битија. “Успон модерне науке током седамнаестог века уздрмао је традиционална веровања у религију, политику и моралност, истовремено дајући онима који су одбацивали таква уверења једно неочекивано убеђење у снагу и домашај људског интелекта.”14 Од Декарта наовамо расте повјерење у ratio као у неограничену способност људског субјекта “која веома јасно тумачи термин rationalismus као символ радикалног одбацивања сваког верског и политичког ауторитета, као символ који индивидуи обезбеђује способност да има непосредан приступ истини, односно да господари знањем.”15 Оно што повезује готово све модерне 11 12 13

14 15

12

Duhaček, Daša: Breme našeg doba, Beogradski krug/Centar za ženske studije, Beograd, 2010, стр. 76. Исто, стр. 90. Кад је у питању модерна наука онда мислимо на један нови поглед на природне науке који се рађа у првој половини XIX вијека, одмах након Француске просвјетитељске револуције, гдје се сам појам наука „све више ограничавао на физичке и биолошке дисциплине које су, истовремено, за себе почеле да захтевају посебну строгост и извесност које су их издвајале од осталих. Њихов успех био је такав да су оне ускоро необично фасцинирале оне који су радили на другим пољима и који су, убрзо, почели да имитирају њихово учење и речник. Тако је почела тиранија коју су методи и техника науке у уском смислу вршили над осталим дисциплинама.“ (Хајек, Фридрих Аугуст: Контрареволуција науке, ЦИД, Подгорица, 1999, стр.

13-14) Скрутон, Роџер: Кратка историја модерне филозофије, Народна књига, Београд, 1998, стр. 93. Јанарас, Христо: Рационализам и друштвена пракса, Беседа, Нови Сад, 2011, стр.

11.

I Пролог

мислиоце је воља да се укине раздаљина “између субјекта сазнања и познатог објекта.”16 Укидањем раздаљине између човјека и предмета његовог интересовања напушта се потреба говора о нечему о чему се искуствено ништа не зна, односно, како би то рекао Витгенштајн: “О чему се не може говорити, о томе се мора шутјети.”17 Стављањем акцента на политехничке науке, који слиједи након философије просвјетитељства и Француске револуције, као идеално мјесто гдје ће се та новина наметнути као вјеродостојан кредо који ослобађа европског човјека средњовјековног (и не само средњовјековног) мрака послужио је образовни систем.18 Тада се и почињу користити секуларизати19, који су отуђени појмови изворно теолошког (неријетко и философског) садржаја, различите супстанце, али са истом функцијом коју имају и теолошки појмови. Развој наукā ослобађа човјека модерног свијета од наде која доминира традиционалном теологијом и философијом. Нада се дјелимично исељава и из Цркве, али остаје у надахнутим секуларним покретима модерног погледа на свијет жељних промјена и напретка у садашњости. “Црква без наде се суочила са свјетском надом без Бога.”20 Хришћанска нада у несигурно и искуству недостижно сутра претвара се у какву такву жељу сада. Црква и њено учење више нису модерни, посебно у круговима секуларизоване научне елите. Традиционалне метафизичке и трансценденталне идеје су замијењене свјетовним идеалима. Тако каже и једна од безброј дефиниција секуларизације да је она, као философско-религијско-социолошки појам, еманципација од мисли и институција везаних за религију.21 16 17 18 19

20

21

Pikon, Gaetan: Panorama savremenih ideja, Kosmos, Beograd, 1960, стр. 32.

Wittgenstein, Ludwig: Tractatus Logico – Philosophicus, V. Masleša/Svjetlost, Sarajevo, 1987, стр. 189. Посебно је питање одкуд то да појам мрак буде везан за Средњи вијек. Много је примјера секуларизата у новије вријеме када политика и модерна наука преузимају примат на пољу образовања, а сви се своде на то да се користе теолошки појмови који сада добијају другачија значења. У секларизате спада и иконографија, која се користи у предизборним скуповима како би политичари добили гласове за своје политичке идеје.

Bauckham, Richard: Predgovor knjizi Teologija nade od Jürgena Moltmanna, Ex libris, Rijeka, 2008, стр. 11. Овдје се ради о самокритици једног дијела теологије којим се даје за право критици теологије Карла Маркса и других који су тврдили да је хришћанство одузело основну мотивацију људима за побољшање услова живота на овоме свијету у садашњости. Димитрије, Митрополит Игуменице: Посветовњачење и Црква, у Црква од Истока и Хришћанство без Христа, (приредио Владимир Димитријевић) Верско до-

13

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

Овдје бисмо, прије историјског прегледа дијела философских текстова везаних за нашу тему, могли нагласити разлику између атеизма и секуларизације. Чини се да атеизам на груб начин одбацује религијски поглед на свијет, што ћемо у наставку покушати објаснити. Атеизам се користи насиљем и пожуривањем те води у тоталитаризам, а секуларизација има суптилније методе: трпељивост, постепеност и демократичност. Михаил Епштејн22 види разлику између атеизма и секуларизације у томе “што атеизам, као по правилу, преноси енергију свог одрицања у потврђивање нове, земаљске хијерархије на мјесту одбачене небеске хијерархије.”23 Умјесто небеског Бога појављују се људи богови у својству вођа неминовно исходећи култ личности против којих је кажњиво говорити у негативном контексту. Насупрот атеизму “секуларизација не жури са тим моментом замене, зјапљење небеса не прикрива блештањем нових бакарних и бронзаних идола, она празнину оставља празну, продубљује неверовање не замењујући га лажним веровањем, и самим тим потпомаже да се религиозни дух изнутра претапа у тигању несвеснога.”24 Епштејн атеизам види као могућност лажног вјеровања иако потиче од одбацивања вјере, а други парадокс је секуларизација која прихвата могућност вјере иако сама потиче из невјеровања али не треба заборавити да је оно секуларно повезано са друштвом које покушава да одстрани религију или је сведе на приватну употребу ван домашаја политике, државне управе и културе. Сама религија је, избацивањем из јавне сфере друштва, сведена на пуко субјективно мишљење, личну слободу, личну вјеру.25 И поред све чешћих критика секуларизације, она се повезује са либералном мишљу насталом на европском западу и која је, првенствено, атеистична.

22 23 24 25

14

бротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2008, стр. 84. Михаил Епштејн (Москва, 1950.) предаје књижевност, семиотику и философију на Емори унуверзитету у САД. Епштејн, Михаил: Вера и лик, религиозно несвесно у руској култури ХХ века, Матица српска, Нови Сад, 1998, стр. 22. Исто. Погледати: Шејфер, Френк: Плесати сам, Тврдош/Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње – Врњци, 2004, стр. 15 и даље.

II Увод Идеја секуларизације није испунила очекивања заговорника: човјек није постао слободан на начин како је то тражила просвјетитељска философија, шта више – човјек је доживио унутрашњу подјелу. Та подјела се показује као нешто неприродно, наиме, човјеку је наметнуто да се повуче из јавности и да своје слободно опредјељење прихвати као личну и интимну ствар, а да у јавности показује само оно што је у складу са правно-политичком нормом унутар модерног друштва. Данас постоје многе философске, научне, теолошке или идеолошке опције које су привлачне човјеку. Готово сваки човјек се налази на раскршћу, а неријетко не зна којим путем да продужи. “Данашњи се хришћанин најчешће налази у процепу између две понуде – оне хришћанске и друге, секуларне, што га уводи у озбиљна егзистенцијална искушења избора који није лак, а често је и погрешан.”26 Постајући глобално село, свијет са својом глобалном науком и културом притишће човјека располућеног између модерности и традиције тако да се повелики број људи затвара у идеализоване форме духовних или научних вриједности не узимајући у обзир широко поље свеукупног знања и искуства стицаног вијековима. У овој књизи ћемо анализом, доступних, философских, социолошких, политиколошких и, наравно, теолошких текстова покушати размотрити аспекте утицаја секуларизације на живот човјека у друштвеној заједници ХХ вијека. Исто тако ћемо у закључку покушати дати нека од рјешења која се нуде у философској и теолошкој европској традицији коју насљеђујемо од античких времена. Модерни човјек је, путем науке, напустио она мјеста у историји на којима се заснива његова традиција. Односно, напуштено је значење историјских догађања која су упућивала сваког човјека у досљедност Божије Објаве и Његовог Завјета датог човјеку у облику 26

Крстић, Зоран: Православље и модерност, Службени гласник, Београд, 2012, стр.

9.

15

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

Наде. “Током првих деценија двадесетог века најутицајнији западњаци глорификовали су демократију и науку као карактеристику која дефинише модерност; они су били уверени у то да популизам и позитивизам представљају талас будућности.”27 Самоникли прогрес, како би рекао Френк Шејфер28, нaслиједио је напуштено историјско наслијеђе. Научној класи, којој су популизам и позитивизам пут у бољу будућност, само је политика света. “Религиозност савременог човека хришћанина већ дуго има карактеристику занемаривања предањског црквеног живота.”29 То укратко значи да су савремени људи углавном религиозни али не иду у Цркву јер имају пречих послова које диктира модерни начин живота, посебно у градовима. “Реч је, заправо, о секуларизацији самога начина свакодневног живота који се разилази са захтевима вере.”30 Друго је питање проблем људских права и стварање мултикултуралних средина насталих на идејама либерализма и демократије који, опет, рађају релативизам. Релативизам, произишао из либерализма, тек је мали “корак од идеје да све вероисповести, чак целе религије, морају бити равноправно поштоване, до уверења да су све религиозне идеје подједнако истините.”31 Подједнака истинитост подразумијева подједнаку небитност за јавни живот тако да свака вјера има неку сврху само у приватном, индивидуалном животу у смислу терапеутских потреба. Изопачена идеја о разграђивању религије на индивидуални ниво доводи до успостављања политике, односно државе, као цркве.32 Изопачена идеја разграђивања религије 27 28 29 30 31 32

16

Vejming, Tu: Traganje za smislom, у: Berger, Piter L.: Desekularizacija sveta, Mediterran publishing, Нови Сад, 2008, стр. 102. Погледати: Шејфер, Френк: Плесати сам, Тврдош/Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње – Врњци, 2004, стр. 15. Крстић, Зоран: Православље и модерност, Службени гласник, Београд, 2012, стр.

15. Исто. Шејфер, Френк: Плесати сам, Тврдош/Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње – Врњци, 2004, стр. 14. Погледати: Neuhaus, Richard John: Naked public square – religion and democracy in America, William B. Eerdmans Publishing Company Grand Rapids, Michigan, 1997. Говорећи о релативности коју успоставља модерна политика која разграђивањем религије установљује државу као цркву, Neuhaus каже: „The totalitarian alternative edges in from the wings, waiting impatiently for the stage to be cleared of competing actors. Most important is than the stage be cleared of those religious actors that presume to assert absolute values and thus pose such a troublesome check upon the pretensions of the state. The state is not waiting with a set of absolute values of its own or with a ready-made religion. Far from waiting with a package of absolutes, in a society where

II Увод

(како би рекао Richard John Neuhaus) доводи до тога да се религија “сада запажа само као досадна фуснота политике.”33 Склањањем оног традиционалног из јавне перспективе и потенцирањем истог на нивоу индивидуе заобилази се сама култура, односно модерна политика постаје култура сама. Евангелистички протестантизам, просвјетитељски секуларизам и секуларизовани римокатолицизам на тлу западне Европе, а нарочито Сјеверне Америке, траже “политичка, психолошка, социјална или научна решења за морално-религиозне проблеме.”34 У Америци је то национална грађанска религија која у себи има философску основу засновану на хуманизму просвјетитељства, сентиментализму романтичарског покрета, једној слабој рационалистичкој теологији реформације и, посебно наглашеном, материјализму патетичног назива Амерички сан који има коријене у староримском политичком уређењу гдје је владар бог и тиме непогрешив. “Секуларно обраћење је приврженост грађанској врлини, политички подобној путањи ка секуларној благодати.”35 Бројна су удружења и покрети који имају ревносне религиозне сљедбенике.36 “У таквој средини, чак и такозвани секуларисти имају религиозни жар у својој потрази за остваривањем мноштва приватних и јавних моралистичких циљева, док такозвани религиозни верници изгледа више ревнују за политичку моћ него за светост.”37 Тако се рађа

33 34 35

36

37

the remnants of procedural democracy survive the state may be absolutely committed only to the relativization of all values. In that instance, however, the relativity of all things becomes the absolute. Without the counter-claims of meaning-bestowing institutions of religion, there is not an absence of religion but, rather, the triumph of the religion of relativity.“ (стр. 86.) Шејфер, Френк: Плесати сам, Тврдош/Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње – Врњци, 2004, стр. 17. Исто, стр. 22. Исто, стр. 23. У наставку Шејфер пише: „За ватрене секуларисте обраћење није вера у Исуса, као што је то за протестанте фундаменталисте, већ вера у било који од мноштва идеалистичких, политичких и грађанских култова који су у великој мери део америчке јавне свести данас, и који су типични примери изјава које политизовани световни епископи америчке римокатоличке цркве воле да дају, док очајнички покушавају да ојачају свој све мањи утицај.“ (стр. 23-24.) Већина тих покрета имају потребу да се боре за нека од људских права али и за заштиту животне средине и животиња, заштиту сиромашних, борбу против нуклеарног наоружања, подржавање мултикутурализма, новог свјетског поретка итд. Шејфер, Френк: Плесати сам, Тврдош/Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње – Врњци, 2004, стр. 24.

17

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

секуларизована религија којој су политички и социјални циљеви, те разна људска права38, једна врста хумане, људске вјере. Двадесети вијек је у Европу ушао са неколико тоталитаристичких идеологија и све су се показале као апсолутистичке јер су човјека поставиле у улогу апсолута39 који може да мијења природу свог живота али и природу као своју околину. Ове тоталитаристичке идеологије Фридрих Аугуст Хајек40 ће назвати великим интелектуалним снагама “које су у XIX веку трансформисале друштвену мисао”41, а оне директно извиру из учења групе француских просвјетитељских “професионалних научника и инжињера који су расли у Паризу и, нарочито, из нове установе која је, као ниједна друга, Комунизам, као једна отеловила нови дух, Ecole polytechnique.”42 од тоталитаристичких идеологија, настојао је да од човјека и његове заједнице направи друштво способно да заврши историјски ток развоја свијести, односно да се оствари циљ историје у виду комунистичког друштва.43 “Ако је у XIX веку било уобичајено проналажење социјално-психолошких извора у пореклу религије, онда је у XX веку диспозиција постепено промењена: испоставља се да је религиозно оно несвесно одакле произлазе многи ирелигиозни или антирелигиозни покрети у људској историји, укључујући комунизам, фашизам, либерализам, национализам, развитак културе и технике, освајање космоса, итд.”44 Идеолошки покрети у Европи ХХ вијека криминализују политику доносећи такве законе и хијерархијска устројства који ослобађају кривице појединце који чине многа зла према неистомишљеницима, а добровољно учествују у активностима режимā уз свеприсутно оправдање: да то чине тако што у име

38 39 40

41 42 43 44

18

Овдје се посебно мисли на права хомосексуалаца и лезбејки за ступање у истополне брачне заједнице и њихово право на усвајање дјеце. Од латинског absolutus, што значи савршен или довршен (Никола Кузански је појам апсолутно користио као именицу која означава име Бога). Фридрих Аугуст фон Хајек (1899-1992), рођен у Бечу, доктор правних и друштвено-политичких наука, а за своје научно дјело је награђен Ноделовом наградом 1974. Хајек, Фридрих Аугуст: Контрареволуција науке, ЦИД, Подгорица, 1999, стр. 101. Исто. Погледати: Babić, I. Mile: Fukuyamina sekularna eshatologija, у: Znakovi vremena, бр.

11, Сарајево, 2001, стр. 73-80. Епштејн, Михаил: Вера и лик, религиозно несвесно у руској култури ХХ века, Матица српска, Нови Сад, 1998, стр. 27.

II Увод

бирократског система раде свој посао најбоље што могу. Либерализам, демократија и секуларизам су породили један нови поглед на свијет – “оно што није у реду у свету може се поправити научним, политичким, правним, васпитним и психолошким средствима.”46 Тако и “потискивање Цркве из јавне сфере људских односа доводи до (не)очекиваног резултата: сакрализације појмова епохе који доприносе образовању нових форми: слобода, правда приватна својина итд”47, а овдје треба додати и друге елементе проистеклих промјена као што су вјера у свемогућност науке (сциентизам), безусловни прогрес, неприкосновеност демократије, успостављање новог свјетског поретка итд. Из личног искуства додајемо да се ствари у свијету поправљају и бомбама, посебно онима са осиромашеним уранијумом.48 Несумњиво да највеће заслуге за та дешавања има просвјетитељска философија и њено дијете Француска револуција 1789. “Без обзира на све промене које су се у међувремену догодиле, ми живимо у друштвима проистеклим из Француске револуције, или бар насталим као последица њеног дејства. У том смислу, она је и даље жива, премда њено наслеђе није ни једноставно ни саморазумљиво.”49 45

45

46

47

48

49

Погледати: Arent, Hana: Eichmann u Jerusalimu, Samizdat B92, Beograd, 2000. Придражавајући се чињеница изнесених на суђењу Ајхману, једном од највећих злочинаца ХХ вијека, Арентова истиче феномен бваналности зла којим тврди да злочинац никад није схватио шта је радио. Шејфер, Френк: Плесати сам, Тврдош/Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње – Врњци, 2004, стр. 26. У наставку Шејфер пише: „Наши проблеми немају везе са грешним понашањем, а камоли са моралном одговорношћу према Богу или Његовом закону, већ са социјалним, политичким и психолошким узроцима.“ Легојда, Владимир: Религиозност у нерелигиозном добу, у Црква од Истока и Хришћанство без Христа, (приредио Владимир Димитријевић) Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2008, стр. 47. Доносећи демократију и поправљајући слику свијета, бомбе НАТО пакта су оставиле застрашујуће призоре са још неутврђеним бројем људских жртава и загадиле велике територије до тада чисте и плодне земље. Бомбардујући српске војне положаје 1995. у Босни и Херцеговини те војне циљеве у Србији 1999. НАТО је нарушио не само природну равнотежу него и повјерење људи у политику Запада. Жуњић, Слободан: Модерност и филозофија, ПΛАТΩ, Београд, 2009, стр. 195.

19

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

20

1. Појам секуларизација

1.1. Значење појма секуларизација Појам секуларизација50 нема стандардну дефиницију али све пратеће појаве на које се он односи имају широк опсег нечег дру50

Донекле је разумљиво што енциклопедије и рјечници не дају потпуно значење појма секуларизација. Та шкртост се заснива на чињеници да је секуларизација, прије свега, процес, а будући да сам тај процес нема у свим дијеловима свијета исти учинак тиме и лексичка дубина значења бива различита. Дивковићев Latinsko-hrvatski rječnik под појмом saeculum (старије saeclum) подразумијева 1. људски, човјечији вијек, 2. људско покољење, нараштај, обичај, дух времена, 3. стољеће, вијек, дуље вријеме, људи истога стољећа. (Latinsko-hrvatski rječnik, приредио Divković, Mirko, Troškom i nakladom kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinske zemaljske vlade, Zagreb, 1900.) Leksikon temeljnih religijskih pojmova говори нашироко о секуларизацији као феномену, а не разматра етимологију појма и његово значење. Наводи се чињеница да се употреба појама секуларизације обликовала у одређеном културалном контексту те да се своди на опис правно-политичког чина посвјетовљења црквених и свештеничких добара на почетку XIX вијека. Та социјална, културна и духовна промјена има извор још у касном средњем вијеку (спор око инвенститура). Унутар црквено-теолошке расправе појам секуларизације је посебан проблем односа Хришћанства и свијета који је заоштрен с крајње непознатим посљедицама. Ова непознаница рађа многе тезе: секуларизација је шанса за Цркву јер је ослобађа терета тијесне везаности уз свјетовне ствари; теза да у самој хришћанској вјери обитава тенденција према секуларизацији и да је она утолико зачетник нововјековног процеса секуларизације итд. (Leksikon temeljnih religijskih pojmova, priredio Khoury, Th. Adel, Prometej, Zagreb, 2005.) Новаяа философская Энциклопедия, поред осталог, наглашава да је секуларизација, у ширем смислу ријечи, разликовање световног и профаног односно то је десакрализација многих области живота. („В самом широком смьсле слова секуляризация начинается с разграничения сакральнего и профанного, т. е. с десакрализации каких то областей жизни: сакральиая тапеза савершается не для насіщения, а для приобщения к святьіне, является не произвольньім, а ритуалньім актом. Действия, явления, вещи стовяатся профанньіми, когда в них перестает проявляться святое и они стовяатся частньіо повседневной жизни, в которой едят, чтобьі насьітиться, поiот или танцуiот, т. е. не имеiощие магического или религиозного смьісла.“ Новаяа философская Энциклопедия, Том третий, Мьісль, Москва, 2010.) Cocmpanion encyclopedia of theology социолошким ријечником говори о субјективној секуларизацији која означава смјену црквеног утицаја око вјерског питања на лични избор

21

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ појединца. (…At the same time, Christianity still seems plausible to some social groups, those, for example, which see religion as a way of maintaining the family rather than the ecclesia. Subjective secularization actually leads to ‘subjective’ religious beliefs, that is, in the choice of beliefs the balance of authority shifts away from the religious community to the individual. This works against the significant survival of systematic theologies…

Cocmpanion encyclopedia of theology, Edited by Peter Byrne and Laslie Houlden, Routledge, London/New York, 1995, стр. 888 – 891.) Encyclopedia of Christian Theology секуларизацију посматра као процес који је недавно постао уочљив у оним људским активностима које су престале бити овисне о вјерским институцијама. Ту се мисли на оне активности као што су: умјетност, политика, наука, етика… („…

More broadly still, the concept of secularization denotes the process, which has only recently been clearly observable, by which activities hitherto totally or in part dependent on religion have become desacralized. Art, politics, technology, ethical* behavior and standards, and even the various disciplines of science are accordingly understood as being either explicitly opposed to any religion whatever /this is termed secularism/ or indifferent to religious norms… Encyclopedia of Christian Theology, Editor Jean-Yves Lacoste, Routledge, New York/London, 2005, стр. 1466-68.) Filozofijski rječnik нам нуди објашњење два појма: 1. секуларизација (фран. Sécularisation од лат. saeculum = вијек) посвјетовљење, у првом реду црквених имања која одузимају свјетовне власти, подржављење. Секуларизација подразумијева и прелаз црквених служби у свјетовни статус, односно еманципација одгоја, школе и сл. од религиозног утицаја. 2. секуларизам је тенденција одвајања, отцјепљивања, често у смислу претјераног изоловања, индивидуализације, осамостаљивања, негирања потребе заједничког рада и живота. (Filozofijski rječnik, приредио Filipović Vladimir, Matica hrvatska, Zagreb, 1965. Исто стоји и у трећем допуњеном издању из 1989.) Ризов Речник филозофија и религија објашњава само појам секуларизам (secularism) – световњаштво, од лат. Saecularis (времена, доба, свет). Секуларно је у супротности са светим, и обележава приступ животу који је ослобођен од утицаја религије, и који је обележен временитим и световним занимањима. (Riz, Viljem: Rečnik filozofija i religija, Dereta, Beograd, 2004.) Sociološki rečnik, поред значења појма секуларизација има у широко историјско објашњење настанка појма: секуларизација (нлат. saecularisatio – посветовљавање, претварање нечега црквеног у световно, односно мирско). Сложен друштвеноисторијски процес којим религијско мишљење, пракса и установе губе друштвени значај, односно којим се друштво, култура и појединци ослобађају религијског утицаја. (Sociološki rečnik, приредили Mimica, Aljoša i Bogdanović, Marija, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.) Психолошки речник објашњава два појма: секуларизација – превођење нечега што је било свето у световно, онога што је имало природу трансцендентног у овоземаљско. У практичном значењу, ограничавање или уклањање верских надлежности и утицаја у јавном животу и њихово замењивање општим институционалним системом. Одвајање цркве од државе и низ сличних мера; секуларно – оно што припада једном добу, генерацији; вековно. Отуда, оно што се лагано мења, што се одиграва само једном у столећу. У психологији, промене које се одигравају у неколико генерација, или веома спорим темпом. Чешћа је употреба у значењу овоземаљског, што припада конкретном свету и што није свето и религиозно. (Крстић, Драган, Психолошки речник, Савремена администрација, Београд, 1996.) Педагошки речник, примјерено сврси, објашњава појам секуларизација образовања (енг. secularization of education, фран. Laïcité de l’education, њем. Säkularisierung der Bildung, рус. Секуляризация образования) – замењивање религијског, верског образовања лаичким, световним образовањем, тј. образовањем које је очишћено од религијских садржаја. (Педагошки речник, у редакцији Радована Теодосића, Завод за уџбенике, Београд, 1967.) У

22

1. Појам секуларизација

штвеног. И не само друштвеног, наиме, сам појам постоји вијековима у различитим облицима али се, из перспективе данашњег времена, односи на нешто модерно. У самој социологији, друштвеној науци која секуларизацију узима као свој предмет par excellence51, појам секуларизације још увијек нема општеприхваћено значење, а

51

Вујаклијином Лексикону страних речи и израза се каже: „Секуларизација (нлат. secularisatio) посветовљавање, посветовљење, претварање нечега црквеног у световно (мирско); посветовљеност, претвореност нечег црквеног у световно (мирско).“ Ту још имамо изведене појмове: секуларизирати, секуларитет, секуларни и секулум. (Вујаклија, Милан: Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1980.) Велики речник који су приредили Клајн и Шипка је нешто исцрпнији: „Скуларан, -рна, -рно (лат. Seacularis световни; привремен, који припада своме добу, према seaculum доба, век); секуларизам став да треба занемарити и одбацити веру и верска уверења; секуларизација (новолат. Secularisatio) претварање нечег црквеног у световно, мирско; посветовљење, ослобађање од утицаја цркве.“ Ту су још изведенице: секуларизовати, секуларитет, секуларност. (Клајн. И/Шипка, М: Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Нови Сад, 2007.) Слично објашњење имамо и у Клаићевом Рјечнику страних ријечи: „секуларизација (свјетовно, нецрквено) 1. изузимање нечега испод црквеног водства и предаја свјетском, грађанском водству (нпр. Секуларизација школског одгоја); 2. претварање црквеног и самостанског власништва у државно власништво; 3. ослобођење од црквеног утјецаја, посвјетовљење.“ (Klaić, Bratoljub: Rječnik stranih riječi, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1988.) Просветина Енциклопедија даје ово објашњење: „секуларизација (новолат.) изведеница од лат. seaculum, људски век, столеће, која означава трансформацију оног што је свето и надвремено (божанско) у нешто људско, временито, земаљско и уопште световно (профано). Израз је ушао у употребу у XVII в. у Немачкој као назив за одлуку световних (државних) власти да један део дотадашњих црквених поседа учине доступним световној употреби.“ (Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1986.) Енциклопедија лексикографског завода даје нешто шире објашњење: „секуларизација (франц. sécularisation посвјетовљење, подржављење), 1. одузимање црквене имовине од стране свјетовне власти и њено претварање у државну. Секуларизација је позната у свим етапама развоја феудалног друштва (тако у Франачкој држави за Карла Мартела, који је црквеним земљиштем награђивао своје дружине; у Енглеској одлукама Clarendonskih конституција; у Француској ликвидацијом темпларског реда за Филипа IV), затим за реформације у XVI ст. и у доба формирања крупних феудалних монархија, као један од начина ограничавања материјалних привилегија католичке цркве, ослобођења краљевске власти од туторства цркве и јачања државних финансија на рачун прихода свећенства. Политичке и друштвеноекономске посљедице секуларизације у XVI-XVIII ст. у различитим земљама биле су различите, у зависности од конкретних хисторијских околности у којима се проводила. Француска је револуција (1789) секуларизирала сва црквена добра, ставивши их на располагање нацији (влади). Секуларизација је дјеломично проведена у низу земаља у току XIX и XX ст. забраном неких вјерских конгрегација и самостана (Италија, Португал, Шпањолска). – 2. Прелаз црквених служби на свјетовни статус. – 3. Еманципација школског одгоја и др. од сваког религиозног елемента и утјецаја цркве.“ (Enciklopedija leksikografskog zavoda, Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb, 1969.) Фр. у правом смислу ријечи, у највећој мјери.

23

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

иде се до тога да је тај појам обична фикција и мит.52 Још прецизније речено, а везано за појашњење појма секуларизација, можемо рећи да све теорије о секуларизацији имају полазиште у органској повезаности тог појма са модернизацијом. Неријетко су то синоними. Модернизације нема без секуларизације, а модернизација има један специфичан однос према религији и свему традиционалном. Модернизација је заснована на идејама прогреса, рационалистичког приступа методама наука, технолошком развоју те на, политички гледано, либералној демократији и тржишној економији. Ово нам говори да је појава секуларизације повезана са друштвеном кризом насталом у судару традиционалних форми друштвеног уређења и модерних форми насталим наглим развитком наука, посебно техничких. У таквим условима традиционалне форме заједнице престају бити корисне. Религија је изгубила своју вриједност, шта више – постала је оптерећење за човјека нових назора подстицаног неслућеним перспективама прогреса. Модернитет се и заснива управо на тој разлици и раскиду са традицијом. Зато су секуларизација и модерност, као синоними, у непрекидно негативном односу спрам религије јер се на религији заснивају традиционалне форме заједнице. Лари Шинер (Larry Shiner) ће сложени процес секуларизације покушати објаснити у три комплементарна али различита процеса: десакрализација, диференцијација и транспозиција. Десакрализација се испољава у процесу видљивог слабљења друштвеног значаја религије, односно систем вриједности унутар једне заједнице више не може почивати на темељима објаве натприродног. Диферецијација је процес којим се човјек појединачно отуђује и одваја од Цркве и тражи лични пут ка задовољењу потреба сада и у овом свијету. Транспозиција је процес јасних промјена унутар религије саме (овдје се мисли на западнохришћанско прилагођавање модернитету).53 Овдје би транспозиција требала значити то да сваки човјек има слободу да сам себи буде институција (Црква) са свим сакралним значењима.

52

53

24

Погледати: Vrcan, Srđan: Od krize religije k religiji krize, Školska knjiga, Zagreb, 1986, стр. 35. Ова теорија се заснива на дефиницији човјека која каже да је он homo religiosus. Погледати: Shiner, Larry: The Concept of Secularization in Empirical Research, Journal for the Scientific Study of Religion, 6, 1967, 2, стр. 207-220. Исто погледати: Vrcan, Srđan: Od krize religije k religiji krize, Školska knjiga, Zagreb, 1986, стр. 28-30.

1. Појам секуларизација

Поједностављено речено, сам појам секуларизација означава, у модерном смислу ријечи, да је нешто посвјетовљено. Свјетовност овдје узимамо у оном религијском значењу које означава нешто што нема трајни карактер, нешто што је коначно или, философски речено, свјетовност је затвореност у коначном. У значењу свјетовност, појам секуларизација се јавља врло рано – у првим вијековима Хришћанства и означава шире поимање идеје духа времена. Уколико Хришћанство посматрамо изнутра, имамо двоструко значење појма saeculum (вијек) из кога је настала секуларизација – у првом значењу је то несвршено вријеме које налазимо у молитви (кад преведемо латинске ријечи in seacula seaculorum – у вијеке вјекова), а друго значење појма saeculum (свијет) означава тамо изван, и оно нам треба наговијестити разлику између свијета монаха (хришћанских), који живе унутар затворених зидина по строгим правилима дефинисаним спремношћу на највећа одрицања, и осталих који живе и раде вани у свијету, гдје је строгост сведена на минимум. Тек много касније ће, произашавши из овог значења, појам секуларизација означавати разликовање оног црквеног од оног државног, грађанског, друштвеног – свјетовног. Лингвистички гледано, секуларизација, као појам, јесте неологизам – стара ријеч са новим значењем која улази у општу употребу у ХХ вијеку. Основа за придјев секуларан и именицу секуларизам је латинска ријеч saeculum коју преводимо као временски период или вијек54. Saeculum представља допуну латинској ријечи mundus која означава свијет у простору. Када су стари Римљани употребљавали појам saeculum, онда су мислили на тренутак у времену, а mundus би употребљавали када би се хвалили проширењем територије Римског царства. Оба та појма су била, у то вријеме, атрибути времена – tempora, што, опет, има значење бескрајног простирања у прошлост и будућност. Мишљење старих Римљана ће бити измијењено под утицајем грчке философије и јеврејске теолошке мисли. Нећемо улазити у дубљу семантичку расправу, али ћемо дати неколико општих назнака које нас наводе на боље разумијевање појма saeculum. Тешко да код старих Грка можемо наћи неку разлику између свијета у времену и 54

Погледати: Latinsko-hrvatski rječnik, приредио Divković, Mirko, Troškom i nakladom kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinske zemaljske vlade, Zagreb, 1900.

25

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

свијета у простору. Исто тако је немогуће спојити грчки појам αὶών и латински saeculum јер, иако оба појма означавају временски период, за Грке је тај вијек неограничен и значи много више од латинског тренутка у времену. Αὶών је самō кретање времена, а будући да је за Грке кретање времена кружно можемо се послужити општепознатим Платоновим ставом о времену којим се каже да је оно покретна слика вјечности. Дакле, грчки појам αὶών корелативан је са вјечношћу у смислу да не постоји вјечност без времена, али и у смислу да вријеме тежи да, из своје историјске границе, искорачи ка вјечности или ка свом коначном циљу. Насупрот Грцима, Јевреји су вјеровали да се вријеме простире линеарно, односно праволинијски, као и то да вријеме има свој почетак који је подређен Богу Творцу који га је створио заједно са Васељеном55. То вријеме, како мисле стари Јевреји, јесте подијељено на одређене периоде (вијекове - yom) по угледу на дане стварања. Појмови о трајању, простирању у простору, Васељени и Свијету само су, за Јевреје, синоними појму времена. Кад појам секуларизација ставимо у контекст грчких појмова који би требало да означавају исту појаву: έκκοσμίκευσις и κοσμικόν φρόνημα (у модерном значењу те ријечи преводимо са посвјетовњачење или свјетовно умовање) онда видимо да, поред вишезначности основног појма из ког настају остале кованице које су у вези са секуларизацијом, а тај појам јесте κόσμος, тешко да можемо са сигурношћу наћи заједничко значење са латинским појмом saeculum. Дакле, грчки појам κόσμος, који је основ за изведеницу посвјетовњачење (έκ-κοσμίκευσις) има много значења од којих ћемо набројати само нека: поредак, пристојност, умјереност, уздржаност, дисциплина, украс, накит… а као метафора има и значење духовног украса. Свеукупна творевина је исто тако κόσμος, па зато имамо тумачење да је Аристотелов Први Непокретни Покретач уствари украситељ. Напослијетку, поред тога што појам κόσμος означава свијет као све материјално што видимо око нас, тај појам има и значење мноштво народа. И наш народ са усхићењем зна рећи: видјех мноштво свијета, мислећи на много људи које је срео или видио на неком мјесту (Цркви, тргу, стадиону, концерту…). Овдје је свијет у значењу људ55

26

Поред Јевреја и Хришћани тврде да је вријеме праволинијско. Први о томе је говорио Августин.

1. Појам секуларизација

ске заједнице, али и цјелокупног људског рода. Будући да свијет (κόσμος) у Јеванђељима има и негативно значење, не смијемо упасти у замку дуализма, какво је, рецимо, манихејско учење, гдје се говори о двије подједнаке силе (принципа, начела, ауторитета) које владају у овоме свијету: сила добра и сила зла.

56

Хришћанска философија наставља старозавјетно учење о Божијем стварању свијета за шест дана али, исто тако, учи да је свијет тренутно у палом стању и да је подложан богу овога вијека, ђаволу. Међутим, тренутно стање и подложност богу овога вијека је привремено јер ће се на крају времена, како говоре Хришћани, на крају овога вијека, успоставити нова и обожена васељена у којој ће Бог бити све у свему, а тај посљедњи вијек (осми вијек или осми дан) неће имати краја. Остварењем времена ће доћи до укидања истог и наступиће обећана вјечност. Историја свијета, за Хришћане, иде према том извршењу, а Црква је средство те Божије силе, силе која јесте у овоме свијету али није од овога свијета. Наиме, Црква пружа руку човјеку који је у палом стању али неће да учествује у гријеху. Црква не спашава Свијет учествовањем у безумљу.57 “И управо из овог значења речи свет (κόσμος), то јест грех, пад, произлази и појам посве56

57

Кад се у Јеванђељу каже: Ви сте свјетлост свијету… (Мт. 5, 14) ту се не мисли о цијелој творевини него само о људима. Појам свијет (κόσμος) у Јеванђељима има понекад позитивни, а понекад негативни смисао. Рецимо, у Јн. 6, 51 (Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета) ријеч свијет има позитивно значење јер говори уопштено о свим људима али у Јн. 3, 16-17 (Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединородног дао, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, нега да се свијет спасе кроз Њега.) појам свијет већ има двојако, и негативно и позитивно значење јер се ту говори о гријеху који је ушао у свијет. Поред наведеног, у Јовановим посланицама (1 Јн. 2, 15 : Не љубите свијета ни што је у свијету; 1 Јн. 5, 19: свијет сав у злу лежи.) појам свијет има потпуно негативни смисао који је везан за огрјеховљеност људи (свијета). У Првој посланици Светог Јована Богослова (1. Јн. 2; 15-17) се каже: „Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему; Јер све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета; И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију отаје вавијек.“ Овдје Свети Јован не говори о стварању свијета него о његовом паду у гријех и пропадљивости његовој, тако да Црква хришћанска хоће да спаси човјека без учествовања у грјехопаду. Свети Павле то појашњава у Другој посланици Корићанима (2. Кор. 6; 14-15): „Не упрежите се у исти јарам са невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву има заједницу свјетлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав дио има вјерни са невјерником?“

27

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

товњаченост (έκκοσμίκευσις), који не значи, заправо, ништа друго до тежње да сиђемо у свет, у грех, да се свет благодати приближи паломе свету и да постану, ако је икако могуће, један свет.”58 Посвјетовњаченост (секуларизам) је овдје силазак у таму, а не пењање ка свјетлости, како нам предочише француски просвјетитељи. Савремено доба наставља да подразумијева латинско saeculum, тренутак у времену, које захтијева непрекидну промјену усљед стално надолазећих нових идеја које нуде нова и боља рјешења за достигнуто стање у Свијету. У сваком случају “савремено доба не дели црквени став о историји.”59 Кад кажемо савремено доба, мислимо на западноевропско философско и теолошко учење јер, чини се, дух Истока и дух Запада нису никад ни били сагласни.60 Запад је увијек тежио једној врсти независности, а ту своју слободу је показивао иновацијама у политици, науци, теологији и култури. Постоји више значајних датума који обиљежавају ту различитост, а посебно је, поред 1054. године која означава раскид са Римском црквом, упечатљива 1204. година када су Крсташи у IV походу у Свету земљу на превару заузели Константинопољ и исказали невиђену бруталност према браћи Православним хришћанима. Наслањајући се на Августиново учење, Тома Аквински ће инаугурисати папски поглед на свијет мијешајући апостолско Јеванђеље и светоотачко учење са јелинизмом у покушају да Аристотеловом философијом објасни Божије постојање61. Из те и такве схоластике, због заводљивости античке философије и културе, рађа се рене58

59

60

61

28

Канелос, Доситеј: Посветовњаченост унутар манастирских зидова, у Црква од Истока и Хришћанство без Христа, (приредио Владимир Димитријевић) Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2008, стр. 134. Азкуљ, Михаило: Шта је секуларизам?, у Црква од Истока и Хришћанство без Христа, (приредио Владимир Димитријевић) Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2008, стр. 9. У уводној ријечи своје Византијске философије, Василије Татакис ће напоменути да се већ на старту Хришћанске ере може говорити о подјели на Исток и Запад гдје се на другачији начин гледа како на старогрчку философију тако и на нову вјеру. „Запад је превасходно дело латинског духа, а Исток превасходно хеленскога. Први води ка ономе што је касније названо Римокатолицизмом, а други ка ономе што је касније названо Православљем:“ (Татакис, Василије: Византијска философија, Јасен, Никшић, 2002. стр. 45.) Погледати: Akvinski, Toma: Izabrano djelo, (изабрао и приредио Tomo Vraneš), Globus, Zagreb, 1981.

1. Појам секуларизација

санса , а ова својим отвореним незадовољством према црквеним достојанственицима отвара пут реформацији63, док касније настају пијетизам64, просвијећеност65, романтизам66 и, након тога, модерно доба, доба науке и прогреса. Историја западноевропских друштава је, без претјеривања, философија постепене секуларизације. По многима је Summa Theologica, најзначајније дјело Томе Аквинског, почетак прогресивног слома средњовјековне хришћанске синтезе, а тај слом је најувјерљивије и најпотресније описан у Дантеовој Божанственој комедији67. “Од ренесансе наовамо, примарни и све више суштински егзистенцијални проблем човека је прилагођавање нових ставова и идеја класичним хришћанским вредностима и традиционалној концепцији људске судбине које су представљене у средњовјековној синтези.”68 У каснијим вијековима то прилагођавање слаби, као да више није било потребе за тим, па многи философи, а посебно у XIX вијеку, настоје да успоставе нове идеале западне културе на радикално секуларним и хуманистичким идејама, односно на нехришћанским основама. Могло би се рећи да у историји Запада нема значајнијег догађаја од Француске револуције и њене Декларације о правима човјека са свима познатом паролом: слобо62

62

63

64

65

66 67 68

Сам појам је изворно из француског језика у значењу препород или поновно рођење. Ренесансом се сматра сложен историјски период од XIV до XVI вијека који у основи означава препород грчког и римског духа и оживљавање учености али и почетак хуманизма, повратак платонизма, поновно занимање за мистицизам, кабалу, херметичке списе и алхемију. Ту није крај, ренесанса отвара врата новим наукама, а Ђордано Бруно и Френсис Бекон су потврда те отворености, а оно што је најинтересантније за нас, у вези овог рада, је то да је ово период у коме се јавља незадовољство црквеном елитом које ће довести до покушаја реформације. Израз реформација описује покрете који покушавају да исправе злоупотребу у успостављеном црквеном поретку, а најистакнутији реформатор јесте Мартин Лутер (1483 – 1546), који је 1517. године објавио 95 теза о грешкама и злоупотребама у Римској цркви То је био увод у настајање Протестантизма. Пијетизам је покрет настао у XVII и XVIII вијеку унутар Лутеранске цркве чије учење се заснива на партиципативном односу учесника заснованом на дубоком религиозном осјећању. Имануел Кант је поријеклом из пијетистичке породице. Парола просвијећености на западноевропском философском подручју је Кантово усуди се да знаш. Оно што је карактеристично за овај период је, готово неограничени оптимизам у погледу могућности разума да контролише не само људски живот него и цјелокупну природу. Романтизам се као покрет, који је настао крајем XVIII вијека, одразио и на философију у смислу реакције и критике просвјетитељства који му претходи. Погледати: Aligijeri, Dante: Božanstvena komedija, Dereta, Beograd, 2013. Азкуљ, Михаило: Шта је секуларизам?, у Црква од Истока и Хришћанство без Христа, (приредио Владимир Димитријевић) Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2008, стр. 9.

29

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

да, једнакост, братство. Њемачки пјесник Жан Паул (Jean Paul) је, у вријеме непосредно послије Француске револуције, написао нихилистички текст насловљен Siebenkäs у којем Христос оплакује губитак небеског Оца док Он сам бесциљно лута по земљи вјечних сјенки. Стотињак година касније Ниче ће у својој Веселој науци рећи исто то само ће импликације тог догађаја (смрти Бога) довести до највишег степена69. Све то наговјештава изградњу чисто секуларне државе, државе без Бога у којој ће доминирати човјек и његова хуманост. “Овдје се, такође налази крај традиционалне идеје Запада о силазној политичкој моћи, која је замишљена као да силази од Бога до краља; од тог времена политичка моћ ће се уздизати од људи до њиховог изабраног представника.”70 Албер Ками ће у свом Бунтовнику рећи да је осуда краља од стране револуционара преломна тачка савремене историје.71 Осуда и смакнуће Луја XVI представљају секуларизацију историје и разоваплоћење хришћанског Бога јер, ако је Његов намјесник убијен Он нема шта да тражи на земљи и бива прогнан на небо идеја. Философи француске револуције су разрушили Божански град (државу) блаженог Августина и поново га саградили од модерних (секуларних) материјала. Бога је замијенио човјек, светитеља геније, божанску мудрост наука и техника, а наду у бесмртност на небу замијенила је нада у бесмртност преко сјећања будућих генерација. “Једна од најупечатљивијих одлика француског просветитељства била је његова одбојност према Хришћанству, посебно оличеном у католичкој Цркви, непријатељство које је ишло много даље од пуког губитка вере изазваног научним и философским кретањима…”72 Сама одбојност је, истина, имала како друштвене тако и људске темеље. Религиозна нетолеранција и репресије према вјерским дисидентима су биле главне црквене активности 69

70

71 72

30

Погледати: Niče, Fridrih: Vesela nauka, Grafos, Beograd, 1984. У петој књизи Веселе науке, на самом почетку, Ниче ће рећи: „Највећи нови догађај да је Бог мртав да је вера у хришћанског Бога постала немогућа – почиње да баца своје прве сенке на Европу.“ (наведено дјело, стр. 241.) Ниче овдје, истина, алудира на мали број људи којима су очи отворене и којима се стара нада и повјерење преобратило у сумњу. Азкуљ, Михаило: Шта је секуларизам?, у Црква од Истока и Хришћанство без Христа, (приредио Владимир Димитријевић) Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2008, стр. 12-13. Погледати: Kami, Alber: Sabrana dela, Paideia, Beograd, 2008.

Džimak, Piter: Francusko prosvetiteljstvo II: deizam, moralnost i politika, у Rotlidžova Istorija filozofije. Tom V, Britanska filozofija i doba prosvetiteljstva, priredio Stjuart Braun, ПЛАТΩ, Beograd, 2008, стр. 272.

1. Појам секуларизација

које су сметале највећем броју просвјетитељских мислилаца. Такође, велики црквени посједи, финансијске привилегије те мијешање црквених великодостојника у питања вођења политике и економије су узроковали “да је Црква била оличење свега онога против чега се просветитељство борило.”73 Основно одређење појма секуларизација је ослобађање човјека понајприје од теолошке, а потом и од метафизичке контроле над његовим разумом, језиком, политичким и сваким другим дјеловањем; рушење свих традиционалних норми, митова и символа. Дакле, секуларизација одређује “човјека који скреће пажњу са светова који су изнад, на свет његовог времена (saeculum).”74 То ослобађање је знак да је човјек ушао у сасвим нови период историје. Поједностављено, секуларизација је период када човјек, да искористимо познате ријечи њемачког теолога Дитриха Бонхефера (Dietrich Bonhoeffer, 1906 – 1945.), постаје пунољетан. Као пунољетан постаје одговоран и за себе и за Свијет. Свијет постаје глобално село, односно секуларни град. Сад ће човјек сам, без Божије помоћи, као брижан грађанин свијета, сносити посљедице свих својих активности и покушаће побиједити болести, ратове, неправду, мржњу и смрт саму. Сву наду је усмјерио према свом генију, а оруђе су му наука и технологија. “Секуларизам је вера, вера у човека, вера у његову будућност, будућност без Бога или, како кажу теолози прогреса, у будућност која је Бог.”75 То је појам који се изродио из лажне теологије и који описује ставове, вриједности и идеје везане за многе проблеме који се тичу савременог човјека: абортуса (јавне расправе о абортусу не спомињу Цркву, Христа или Бога него само права жена да самостално одлучују о томе да ли треба да роде или не); сексуалне изопачености (неријетко ову изопаченост јавно бране учитељи и наставници, односно они којима предајемо дјецу на одгој); покрета за ослобођење жена, дјеце, животиња… (и свако то ослобођење јесте ослобођење од човјека – Адама којег је Бог створио по лицу своме); вулгарности и бруталности у књижевности, музици, филму и свим другим видовима умјетности (насиље је најчешћа тема која доноси 73 74

75

Исто. Азкуљ, Михаило: Шта је секуларизам?, у Црква од Истока и Хришћанство без Христа, (приредио Владимир Димитријевић) Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2008, стр. 10. Исто, стр. 21.

31

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

највише новца творцима умјетничких дјела); демократије (која је постала највећа догма); наметања релативизма и плурализма (који, чини се, порађају екуменизам); људског презира према институцији Цркве итд. Сви ови ставови, све вриједности и идеје као и сва стечена права довели су људску заједницу до синдрома уличара, односно до крајње неформалности и безобразлука на свим пољима човјековог дјеловања.

1.2. Историја појма секуларизација (историчност појма) Секуларизација76 је феномен који настаје у времену кад митолошка и епска грађа у философији и књижевности престаје представљати интересну сферу код умјетника и научника. Прво долази до секуларизације управо митологије. То нам говори да су символи, митови и ритуали подложни промјенама током времена. Развојем наука долази до једне врсте свеопштег покрета којег можемо окарактерисати као пут од мита до разума. Тај пут се користи да се напусте архаични (почетни, староставни, изворни, а у овом случају застарјели) одговори на фундаментална философска питања о природи универзума. Реформски покрети, који настају у Европи почевши од Средњег вијека као што су ренесанса, хуманизам, лутеранство, калвинизам, деизам, унитаризам итд., су секуларне снаге унутар Хришћанства које црпе вјеру и литургијску праксу. Ови покрети постепено примјењују законе разума у својој доктрини, уз смањење мистичног, чудесног и светотајинског, отварајући врата посвјетовљењу оног духовног што заслужује посебно разјашњење. Средњи вијек је, свакако, размеђе многих философских погледа па тако и питања сукобљавања политике и теологије имају коријене у том временском периоду. Претпоставке универзалног хришћанског

76

32

Сам појам секуларизација уводe, највјероватније, Џорџ Холиоук (George J. Holyoake, 1817-1906) и нешто млађи Чарлс Брадло (Charles Bradlaugh, 1833-1891), двојица енглеских агностика, половином деветнаестог вијека, којима је овај појам служио код теоријских објашњења практичко-политичког приступа животу државне заједнице без икаквог утицаја религијских принципа и вјерских опредјељења али и без икакве привилегије према теизму или атеизму.

Енциклопедије и ријечници: Вујаклија, Милан: Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1980.

Encyclopedia of Christian Theology, Jean-Yves Lacoste editor, Routledge, New York/ London, 2005.

Enciklopedija leksikografskog zavoda, Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb, 1969.

Enciklopedija društvenih nauka, приредили Adam Kuper i Džesika Kuper, Службени гласник, Београд, 2009.

Enciklopedijski leksikon: Filozofija, Interpres, Beograd, 1973.

Enciklopedijski rečnik političke filozofije I i II, Šatle, F./Dijamel, O./Pizije, E., Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad, 1993.

Klaić, Bratoljub: Rječnik stranih riječi, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1988. Клајн. И/Шипка, М: Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Нови Сад, 2007. Крстић, Драган, Психолошки речник, Савремена администрација, Београд, 1996.

Latinsko-hrvatski rječnik, приредио Divković, Mirko, Troškom i nakladom kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinske zemaljske vlade, Zagreb, 1900.

Leksikon temeljnih religijskih pojmova, Prometej, Zagreb, 2005. Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1986. Новаяа философская Энциклопедия, Том третий, Мьісль, Москва, 2010. Педагошки речник, у редакцији Радована Теодосића, Завод за уџбенике, Београд, 1967.

Politička enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1975. Поповић, В. Радомир: Појмовник црквене историје, Издање писца, Београд, 2000.

Riz, Viljem: Rečnik filozofija i religija, Dereta, Beograd, 2004.

Sociološki rečnik, приредили Mimica, Aljoša i Bogdanović, Marija, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.

The New Catolic Encyclopedia, Second Edition, Volume 1 – 15, Thomson, Washington, 2003.

Filozofijski rječnik, приредио Filipović Vladimir, Matica hrvatska, Zagreb, 1965.)

Cocmpanion encyclopedia of theology, Edited by Peter Byrne and Laslie Houlden, Routledge, London/New York, 1995.

195

ФИЛОСОФИЈА СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

Елекронски извори: http://www.zetna.org/zek/folyoiratok/110/epstein.html, (5. 4. 2012.) http://www.naslovi.net/20011-06-05/pravda/papa-u-hrvatskoj-sekularizacija-je-sloboda-bez-odgovornosti/2587957, (3. 4. 2012.) http://www.verujem.org/teologija/ignatije_zamke.htm, (30. 9. 2013.) http://www.verujem.org/ekumenski_dijalog/berdjejev_konfesionalizma.htm, (7. 2.

2013.) http://www.euangel.de/ausgabe-3-2013/glauben-in-saekularitaet/ist-die-kirche-dem-modernen-menschen-treu/ , (22. 2. 2014.) http://prometej.ba/index.php/home-9/1439-tomas-halik-je-li-crkva-vjerna-modernom-covjeku , (22. 2. 2014.)

196

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 322:141.7(4) 299.5(4) ШЉУКА, Стојан Философија секуларизације / Стојан Шљука. - Београд : Јасен, 2019 (Београд : Невен). - 193 стр. ; 18 cm “ … прерађена докторска дисертација која је завршена и одбрањена у новембру 2013. године на Филозофском факултету на Палама (Република Српска, Босна и Херцеговина) … Наслов дисертације је гласио: Философски појам секуларизације у двадесетом вијеку.” --> Предговор. - Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 183-193.

ISBN 978-86-6293-094-1 а) Религија -- Друштво -- Европа б) Секуларизам -- Европа COBISS.SR-ID 279275020