do kraja nazovimo je ceste.Kombi je ispustio svoje zadnje brrrm –brrrm i kao u pjesmi Crvene Jabuke iz auspuha „ kolut plavog dima „. Kao da je izustio sebi u brk „ e sad ću se odmoriti par sati „. Vožnja je gotova: otvaraju se zadnja vrata iz kojih kao iz prezrelog šipka zrna, ispadaju raznobojni ruksaci i gojzerice. Užurbano se pripremamo. Svi pogledavamo iznad sebe u vrhunce koji nas mame. Želja je velika da se što prije krene. Nakon par minuta polako se formira kolona i krećemo.Sunčano je jutro sa malo vjetra. Temperatura je oko nule. Kolona se brzo razvlači i gubimo se između niskih stabala u podnožju. Nema snijega i dobro napredujemo. Neki ubrzo plaćaju danak neiskustvu i zaustavljaju se iz bizarnog razloga. U srcu zime, na najvišoj planini njima je vruće i moraju svući ponešto od odjeće. Polako uspinjući se temperatura pada. Prolazimo kroz visoku šumu u čijim krošnjama je dosta zaleđenih grana. Vjetar otkida sitne kristale i baca nam ih u lice. Sada je dobro imati potkapu i skijaške ‘očale. Temperatura je ispod nule i bliži se minus 4. Neki su već jako zaostali, ali ne posustaju. Lagano ipak napreduju. Izlazimo iz šume i preko jednog hrbata dolazimo na golu kosinu pokrivenu zaleđenim snijegom. Vjetar je puno jači, a tlo ispod nogu postaje klizavo. Odluka pada da se stavljaju dereze jer bez njih sve postaje puno rizičnije. Na ovom mjestu otklizati niz brdo u kamenja i stabla ispod nas bilo bi jako bolno i opasno. Zaklanjamo se iza jedne litice i opremamo za dalje. Postavljanje dereza treba vježbati kod kuće u toplom jer ovdje za to nemaš puno vremena. Jako je hladno, vjetar jako puše, a sa torbom na leđima na zaleđenoj kosoj podlogi to nije jednostavno. Treba to što prije obaviti jer tijelo se brzo hladi. Najspretniji već polaze dalje. Već je 6 ispod nule. Ulazimo u maglu pri vrhu.
Kroz usjek do vrha Ipak se nisu ostvarile naše želje da ona nestane dok se mi popnemo. Gledam iznad sebe u te vlažne oblake koji prebacivši se preko vrha kao slapovi padaju niz strminu pravo nama u susret. Pred nama je najzahtjevniji dio uspona. Snijeg je tu najdublji. Dosta je zaleđenih ploha a već smo i umorni.Skoro tri sata uspinjemo se uz brdo. Osvrćem se i u daljini vidim sitne točkice crvenih jaketa koje gmižu prema gore. Temperatura pada svakih 20-ak minuta uspona i sad je oko minus 8. Kroz sivu maglu grabimo dalje. Vidljivost je slaba, ali već napamet znamo put. Krov domovine je blizu. Prolazimo kroz zadnji usjek i izlazimo na čistu uzbrdicu. Da je vidljivost bolja odavde bi se naš cilj već vidio, ali ovaj put ipak ne.Polako napredujemo po zaleđenom tlu.Vjetar šiba bez milosti. Gledam na sat pokazuje minus 10 što se uz ovaj vjetar sigurno može računati za duplo. Baca me sa nogu, kapuljača se trese ali ne odustajem. Znam da su sad oni najbolji trenutci za snimanje. Vadim kameru jer se držim pravila kojeg sam iskustvom sam skovao, ako želiš snimke koji vrijede onda ćeš više snimati što su teži uvjeti’. Bubamaru na maslačku suncem okupane livade može snimiti skoro svatko. Ali za ovo ipak treba puno više truda. Pokušavam ispruženom rukom hvatati sebe u kadru dok se krećem. Izgleda da mi to donekle i uspjeva. Sitnim koracima se
19