Recnik sanskritskih i srpskih reci - Branislava Božinovic

drugačijem i bogatijem od semitskog bilo nepodnošljivo prihvatanje starozavetne koncepcije boga i teze povratka u bezgrešni raj poslušnošću prema jednom demijurgu. Mnogi su tada, čak više nego danas, znali da stvari ne mogu biti na semitski način jednostavne.

Dogañalo se to u jednom svetu koji je bio na daleko višem kulturnom i civilizacijskom nivou no što je apostol Pavle mogao da pojmi, u kome su predsokratovci, Sokrat, Platon, Aristotel, Pitagora i mnogi drugi već rekli što su imali da kažu, a što je po snazi duha neuporedivo nadilazilo ono što je od strane semitskog duha bilo ponuñeno; predhodno je bilo mudro i suzdržano, importovano je bilo priprosto i agresivno; prvo je bilo nanienjeno duhovnoj eliti, drugo se lepilo za puk. Vremenom su ovi glasovi bili nasilno ućutkani a religija svedena na dogme, što će imati za posledicu narastanje sumnje u postojanje boga i njegovog sina, ali je za uzvrat starozavetni model mišljenja osvajao sve veći prostor, pa će on iskoristiti i hrišćanstvo i preživela religiozna osećanja i sve drugo što mu ide na ruku, da bi izazvao sukobe meñu narodima u cilju proširenja anglosasko-semitskog "carstva nebeskog" na čitavu planetu. Zapad je postao magarac ne kome jaše starozavetni semitski duh.

Da se može srpski govoriti a semitski misliti dokaze pruža multidisciplinarni egzegeta koji je poverovao u nekoliko dogmi iz raznih oblasti, pa na pitanje: ''Zašto hrišćanstvo kome se pripisuju superiorne performanse nije prevladalo na celoj planeti?", on ogovara nepotpuno i zakučasto: "Pa, zato što je čovečanstvo u razvoju", sugerišući slušaocima da sami dovrše odgovor: svi će biti hrišćani, isto sa istim kao jaje jajetu i svi sjedinjeni u Hristu, čim se bude okončao razvojni proces.

Ovakve jezuitske trovačnice treba substituisati sanskrtskim učionicama u kojima semitska svetinja treba da ustupi mesto vedama. Dajmo duhu prostora i vazduha, ne gušimo ga više skučenim i dogmatičnim izmišljotinama i nerealnim idealizacijama, lišavajući ga svih drugih, širih i njemu bližih uvida.

Rekla bih da su tri grane na indoevropskom stablu: istočna, indijska i autentična, koja crpi hranu iz najdubljih korena, zapadna, na kojoj su se dobro primili kalemi latinskog smisla za grañenje velikih imperija, aristotelovska upućenost na um i semitska uobraženost zbog izabranosti, sa uverenošću u istinitost otkrovenja i srednja, istočnog pravoslavlja, gde se bolje primio jevanñeoski kalem obogaćen mislima velikih klasičnih filozofa, tzv. idealista, kao što su Platon, Plotin i njima slični koji su umeli da misle o biću.

Hrišćanske egzegete, pak, ne samo da zvuče usaglašeno sa mondijalistima, nego neodoljivo podsećaju i na revolucionarnog Semitu Marksa koji je čovečanstvu, takoñe, obećavao raj na zemlji čim nastupi sveopšta diktatura proleterijata. Ni egzegeta, ni revolucionar ne uspevaju da iskorače iz kalupa semitskog monoteizma i njegovih nebuloznih ideala. U monoteističkim sredinama i najozloglašeniji ateista nosi u svome umu pečat monoteizma. Na svoju doktrinu on gleda kao na "jedino tačno i jedino naučno" otkrovenje, ona je "spasonosna" za čovečanstvo pa se ne treba odricati od nasilja da bi se njome unificirao svet. U monoteizmima nema ničeg zaista novog, sve je uvek po duhu semitski staro, kratko, jasno, prosto, isključivo i netrpeljivo.

I novi svetski poredak nije nov. Njime se obećava raj na zemlji gašenjem prirodnih razlika izmedu ljudi i naroda, prevoñenjem istorijske dinamike u statiku i ukidanjem "zlog i neposlušnog" filozofiranja u korist onih koji to ne umeju. Ideolozi drugačijih prezimena ali slične proročko-mesijanske sklonosti ka idealizacijama koje zbog nerealnosti moraju biti isključive i zahtevati verovanje, kao što se mora verovati u otkrovenje, uspeli su da zapadni svet odvedu na stranputicu ljudske vrste.

Dvadeseti vek predstavlja prekretnicu ka sunovratu, početak od strane filozofa najavljene. propasti Zapada. Neobično veliko učešće aktera semitskog porekla, u zapanjujućem neskladu sa učešćem u relevantnom broju stanovnika, nije slučajno. Model novog svetskog poretka po duhu je starozavetni. U njegova kola su se upregli oni narodi arijskog porekla koji su uprostili jezik, i to utoliko više, ukoliko je stepen retrogresije veći. Jedna ekstremno neracionalna i neostvariva monoteistična koncepcija leži u osnovi mondijalizma, političkog scenarija kojim anglosasko-semitska koalicija namerava silom da preuredi i usreći čitav svet. Ideja je semitska, sila je anglosaska.

Semitski duh je od nastanka tipičan po nesposobnosti za primenu korektiva iz drugih sredina. On se tako i formirao, lučeći i distancirajući sebe od drugih što je preneto i na starozavetne izdanke, islam i 6