Recnik sanskritskih i srpskih reci - Branislava Božinovic

prirodnog okruženja i od prirodnih sila, a ne od JHWH - volje, i dokle se stiglo sa starozavetnom promocijom čoveka u gospodara. Očigledno je da gospodar ne ume da gospodari jer mu uz semitsko ovlašćenje nije uručeno vedsko upozorenje o posledicama delatništva koje zaboravlja na prirodom zadata ograničenja. Gazde života i smrti uzele su nauku pod svoje a ova ume da registruje, ali ne i da predvidi posledice. Hvaleći se umećem lečenja posledica, ovo pogrebno preduzeće ume samo da produži agoniju bolesnika.

Mitovi o Gangi spadaju u najlepša poglavlja obimne indijske mitologije. Isticala je iz nožnog palca boga Višnua i rastakala se po nebu u obličju Mlečnog Puta sve dok je bogovi nisu uverili u neminovnost silaska na zemlju radi spiranja grehova bogova i ljudi. U hinduizmu granična linija izmeñu bogova i ljudi tanka je i propustljiva. Vrlinom čovek može postati ravan bogovima a bog, zgreši li, neće grešku prikrivati tajnovitošću puteva gospodnjih. Kralj Ajodhje Sagara naumio je da obavi slavnu ašvamedhah, da konja bogovima prinese na žrtvu.

Drevni običaj je nalagao da se godinu dana pre žrtvovanja životinja prepusti slobodnom lutanju po prirodi, u pratnji kraljevih sinova. Ovom prilikom konja je pratilo 60 hiljada prinčeva koji, nepažnjom i neozbiljnošću, izgubiše konja iz vida. Ne mogavši ga nigde naći, oni iskopaše rupu u zemlji i prokopaše tunel do podzemnog sveta, Patale, gde konja nadoše kako mirno pase kraj starca Kapile uma duboko utonulog u meditaciju. Grubo izvreñaše starca, nabediše ga da je konja ukrao i pošto prevršiše svaku meru, starac ih pogledom spali. Sagarin praunuk Bhagirata izmolio je bogove da pošalju Gangu na zemlju ne bi li svetom vodom sprala grehove predaka i njihov pepeo odnela u okean. Ganga se žestoko protivila i, videvši konačno da nema kud, usliši molbe bogova. Ovaj mit je ispričan reljefom na steni u tamilskom mestašcu Mamalapuram, nekadašnjoj luci okeanu okrenutih Palava.

Mitova nikada dosta, pa nam drugi kazuje da su po nagovoru suprugaa osam bogova Vasua i meñu njima naš Bhaga, ukrali Nandini, kravu mudraca i rgvedskog pesnika Vasište. Kad ozbiljni starac vide šta su neozbiljni bogovi učinili, on ih prokle kletvom roñenja na zemlji. Vasui saleteše Gangu molbama da siñe na zemlju, da ih rodi i odmah po roñenju pusti niz reku, pa pošto se dohvate okeana, lako će se i na nebo vratiti. Kralj Santanu srete nebesku lepoticu na obali reke i uzgubi pamet. Spremno i bez razmišljanja, prihvati njen uslov i obeća da će ćutati štogod ona bude činila. Sedam sinova je Ganga bacila u reku, dok je kralj ćuteći patio, ali kad htede i sa osmim da učini isto, on ne izdrža, teško je prekori i zatraži da mu dete ostavi. Ona mu kaza razloge svojih postupaka, uze dete u naručje i iščeze. Vaspitavala ga je uz pomoć Vasišthe, u njegovom ašramu na padinama Himalaja i, pošto je poodrastao, vratila ga je ocu. Sa drugom ženom Santanu je imao dva sina od kojih je mlañi izrodio Pandua i Dhrtaraštru, a ovi pet Pandava i stotinu Kurava, glavnih protagonista sukoba opevanog u Mahabharati. Učitelj im je bio Gangin sin, Bišma.

U oba mita Šiva se dobrovoljno prihvatio da silovito -stropoštavajuću reku prihvati na sopstvenu glavu. Struju je rasčlanio na sedam potoka i sproveo ih, duž tela, na zemlju. Otad, on u svojoj visoko spletenoj kosi nosi njen lik kraj Brahmine lubanje. Bogu funkcije razaranja zapalo je u deo da predimenzionisanom Brahmi odseče jednu glavu - neminovno preslikavanje nestabilnog četvorougla u stabilan trougao, u trojstvo: telo, um i srce ljudsko, ili Brahma, Višnu i Šiva, ili troglavi Brahma. Isti pojam multidimenzioni duh saopštava na više načina, jednodimenzioni se ne snalazi u mnoštvu pa ono što ima da kaže, kaže samo na jedan i jedino dopušten način. Jehova i Alah predstavljaju najgore moguće rešenje: Brahmu sa jednom glavom. Istočnoj misli bliže hrišćanstvo, pribeglo je trojstvu.

Moje sakato prepričavanje indijskih mitova nema drugi cilj, osim da ukaže na sličnost tema kojima se većina mitova bavi, pa tako i ovde -sve je tu: praroditeljski greh, navoñenje muževa na greh, izgon sa neba na zemlju, samopožrtvovanje boga, trojstvo i t.d. Pa ipak, širina zahvata problema i njihovo razrešenje potpuno su različiti kod Indijaca i kod Semita. Indijska rešenja sugerišu uverenje da je zlo moguće savladati dobrim, višeslojna su i otvorena za nadogradnju.

Semitska rešenja su eksplicitna, konačna i obeshrabrujuća: neopoziva grešnost zbog tuñih dela, pretnje i zastrašivanja, nebulozna obećanja. Jedan od razloga ovih razlika može biti koncepcija vremena; kod prvih, ono je ciklično, sve je već jednom bilo i opet će biti, kod drugih, ono je linearno i nepovratno, samo sad i više nikad. Drugi, mnogo važniji, potiču od razlika u veličini i snazi duha.

121