4 minute read

Traganje za istinom

Glumicu i spisateljicu Tijanu Kondić javnost je upoznala pre dve decenije kao Natašu, u istoimenom filmskom ostvarenju glumca i reditelja Ljubiše Samardžića, za šta je nagrađena prestižnim priznanjem „Zlatna arena“, kao najmlađa dobitnica u istoriji dodeljivanja te nagrade. Tada je imala samo 16 godina. U međuvremenu, predstavila je publici i svoj spisateljski dar. U izdanju Lagune čitamo njen drugi roman Buka.

Kako ste počeli da pišete? Zašto Vam je taj vid umetnosti, pored glume, bio neophodan?

Advertisement

Pisanje je došlo kao prirodan sled potrebe da se izrazim. Za vreme i nakon studija svetske književnosti nisam imala ambiciju da postanem pisac, ona je došla mnogo godina kasnije. Verujem da je za kvalitetan spisateljski rad, pored dara, potrebno i životno iskustvo. Ovaj oblik umetnosti mi je upravo bio neophodan da u celosti prihvatim i razumem sebe i svoje biće, kao i okolinu oko sebe i skupim dovoljno hrabrosti da stvaram nove književne svetove u kojima je često zanimljivije opstajati nego u realnosti.

Rekli ste jednom prilikom da je priča Vašeg novog romana Buka nastajala dugo, inspirisana jednim istinitim događajem koji Vam se desio. Kako je izgledao taj stvaralački proces, koliko ste se tokom njega menjali i kakvi ste iz njega izašli? Šta Vam je pisanje Buke donelo?

Da, ova priča je nastajala godinama, inspirisana događajem koji mi se desio, s tim što je veliki deo domaštan.

Proces je bio mukotrpan, izolovan, zahtevan. Smatram da svako kvalitetno delo zahteva vreme i posvećenost. To je najvažnije što sam naučila dok sam pisala Buku. Pre svega, pisanje je zahtevan posao, potrebno je traganje unutar sebe, potrebni su nebrojeni sati pisanja, čitanja i drugih autora, prepravki, razmišljanja, postavljanje pitanja. Menjala sam se zajedno sa rukopisom na kojem sam radila, otkrivala svoje granice ili ih širila, dopuštala sebi sve ono što sam možda na početku smatrala teškim i nedostižnim. Najvažnije je nikada ne odustati. Ova priča je tokom godina prošla dosta formi. A ja sam u jedno bila sigurna – da ću je završiti i naći način da ispričam ono što želim i što me je intrigiralo godinama. Ne mogu da kažem da sam pronašla odgovor, ali sam zato došla do zaključka da odgovor nije ni potreban. Važno je istrajati u procesu, ne odustati od ideje i beskompromisno se boriti za ono što želimo da izrazimo. Ovaj roman mi je doneo mir i uspeh da iznedrim priču koju sam dugo godina nosila.

Ko je glavna junakinja Vašeg romana i sa čim se suočava u ovoj priči?

Milica Vujović, protagonistkinja romana Buka, pisac je, idealista, žena koja veruje u ideale i ne odustaje od njih. Ona se najpre sukobljava sa unutrašnjim konfliktima i strahovima. Pisanjem pravi novi, imaginarni svet u kojem pokušava da opstane. Bežeći od sebe, nailazi upravo na ono neizbežno – svoje strahove. Na putu da reši problem sa bukom u zgradi, kako bi nastavila da piše i završila svoj stvaralački rad, Milica upoznaje paletu likova, stanara zgrade u koju se dose- lila, nadajući se da će joj novo mesto za život doneti nov život, mir, početak nečeg za čim žudi. Upadajući, pre svega, u emotivni trougao sa predsednicom kućnog saveta, gospođom Ružić, koja joj postaje bliska i preuzima ulogu majke i Andrejom, introvertnim umetnikom, muzičarem, Milica upoznaje sebe, otkriva ko je zapravo. Iznenađujući samu sebe, upada u niz konfliktnih situacija sa komšijama, boreći se sa sopstvenim demonima, otkriva svoju ranjivost, rane iz detinjstva, bol, strahove, anksioznost koji je navode na najtežu bitku – bitku sa samom sobom.

Postoji li ideja da Buka bude ekranizovana, s obzirom na to da je priča filmična?

Priča je izuzetno filmična i ima veliki potencijal da se ekranizuje. Pisana je filmskim jezikom, junaci su višeslojni i bili bi veliki izazov za svakog glumca. Teme koje se obrađuju u ovoj priči su univerzalne, ali prikazane kroz intimnu perspektivu, što zaplete čini bližim publici. Ideja za ekranizaciju je u povoju. Toliko smem za sada da otkrijem.

PISANJE MI JE BILO

NEOPHODNO DA U

CELOSTI PRIHVATIM I

RAZUMEM SEBE I SVOJE

BIĆE, KAO I OKOLINU OKO

SEBE I SKUPIM DOVOLJNO

HRABROSTI DA STVARAM

NOVE KNJIŽEVNE SVETOVE

Za čim u književnosti tragate kao pisac, a za čim kao čitalac?

Čini mi se da u književnosti tragam za istinom i autentičnošću, i kao pisac i kao čitalac. Neizmerno me uzbuđuje ljudska priroda i psihologija, naročito ona izvitoperena, marginalizovani likovi i neobične priče koje mogu početi jednostavno, kao bilo koji običan događaj. Veština pisanja je u tome da se nađe način kako da se taj niz događaja poveže i prikaže publici. Prava umetnost pričanja leži u načinu podražavanja.

Koja je to knjiga iz detinjstva i mladosti koju posebno pamtite i volite? I zašto je baš ona za Vas najvažnija?

Knjiga koja je u najranije doba na mene ostavila utisak bio je roman Sofijin svet norveškog autora i profesora Justejna Gordera. Izuzetno mi se dopao njegov način naracije i ideja koja je obrađena. Ovaj roman je zapravo kurs filozofije prikazan i ispričan na veoma maštovit način. Čini mi se da mi je ovaj roman probudio svest i doveo da saznanja da je u književnosti sve dozvoljeno. To me je inspirisalo da čitam i druga njegova dela i danas mi je jedan od najomiljenijih pisaca.

Postoji li još neka knjiga koja je na Vas posebno uticala, toliko da Vam je promenila pogled na svet?

Zapisi iz podzemlja, F. M. Dostojevski

Boja vode, Džejms Mekbrajd

Čarobni breg, Tomas Man

Buka i bes, Vilijam Fokner

Čiča Gorio, Onore de Balzak

Knjige generalno menjaju svest čoveka, bude kreativnost. Ne bih mogla da izdvojim jedno delo posebno. Verujem da su sve knjige koje sam pročitala mnogo uticale na moj stil i pronalaženje „sopstvenog glasa“.

Klasik kome se uvek vraćate?

U pitanju su dela autora ruskog realizma.

Koji savremeni pisci su Vam u poslednje vreme privukli pažnju?

Nažalost, slabo čitam savremenu književnost. Izdvojila bih japanskog autora Harukija Murakamija. Izuzetan um.

Koji književni junak Vam je toliko inspirativan da biste voleli da njegova priča oživi na filmskom platnu?

Svakako bi to bio Jozef K. ili Gregor Samsa, likovi iz dela Franca Kafke. Jedan od njih je već oživljen 1991. u filmu Stivena Soderberga Kafka maestralnim tumačenjem britanskog glumca Džeremija Ajronsa. Muzika Klifa Martineza u filmu je nestvarna. Ova tematika je vrlo inspirativna i mogla bi da posluži i za novu verziju ekranizacije i kod nas.

Čitate li autobiografije i postoji li neka koja Vam se posebno dopala?

Autobiografija je po mom mišljenju nezahvalna forma i uvek subjektivna. Nisam joj naklonjena.

Ako biste ipak napisali svoju, kako biste je nazvali?

Ako se ikada usudim na tako nešto, možda bi odgovarao naslov Teatar apsurda. ■

This article is from: