Zbirka članaka o pčelarstvu 2

Branko Nikolić

Zbirka članaka o pčelarstvu

-2-

GAJENJE PČELA...................................................................................................................................3 NAJČEŠĆE GREŠKE I PROPUSTI U PČELARSTVU.......................................................................................3 Greške u pristupu pčelarstvu ............................................................................................................3 Greške i propusti u tehnologiji pčelarenja .......................................................................................4 ŠTA SE MOŽE PROČITATI SA SA SAĆA U PČELINJEM GNEZDU.................................................................5 NOVOSIBIRSKI PČELARSKI CENTAR: ISKUSTVO I PROBLEMI..................................................................8 RAD RAMOM I RAD NASTAVKOM..........................................................................................................10 Rad ramom ......................................................................................................................................10 Rad nastavkom ................................................................................................................................12 BIOLOGIJA PČELE.............................................................................................................................14 KLIMA UNUTAR KOŠNICE.....................................................................................................................14 PONAŠANJE PČELA PRI SAKUPLJANJU I KORIŠĆENJU HRANE................................................................19 ŠTA JE NOVO U PČELARSKOJ NAUCI ? ..................................................................................................22 AKUSTIČKI NAČIN OTKRIVANJA KRPELJA VAROE U ZATVORENOM LEGLU...........................................25 BOLESTI PČELA..................................................................................................................................26 FAKTORI KOJI UTIČU NA OTPORNOST PČELINJIH DRUŠTAVA NA KREČNO LEGLO.................................26 ZIMSKO UGINUĆE PČELA......................................................................................................................32 MEDONOSNO BILJE..........................................................................................................................35 KAD LIPA ZAMEDI.................................................................................................................................35 ULOGA PČELA U OPRAŠIVANJU VOĆA, SA OSVRTOM NA OPRAŠIVANJE ŠLJIVE....................................37 KOKOTAC BELI JEDNOGODIŠNJI............................................................................................................41 ODLIKE LIPE S OBZIROM NA NJENU STAROST.......................................................................................43 OPŠTE O PČELARSTVU....................................................................................................................45 10 PRAVIH PRINCIPA DRUGAČIJEG PRISTUPA PČELARSTVU .................................................................45 ŠKOLA PČELARSTVA ZA POČETNIKE........................................................................................50 KAKO ZAPOČETI SA PČELARENJEM? ....................................................................................................50 Izbor mesta za pčelinjak .................................................................................................................50 Opredeljenje za tip košnice ............................................................................................................50 OSOBINE POJEDINIH TIPOVA KOŠNICA..................................................................................................51 Dadan Blatova košnica ...................................................................................................................51 Langstrot Rutova košnica ...............................................................................................................51 Fararova košnica ............................................................................................................................52 Anton Žnidarićeva košnica .............................................................................................................52 Pološka ...........................................................................................................................................52 PČELINJA ZAJEDNICA............................................................................................................................53 Matica..............................................................................................................................................53 Pčele radilice ..................................................................................................................................53 Trutovi..............................................................................................................................................53 OSNOVNO O VRSTAMA MEDA...............................................................................................................54 Poliflorni cvetni med je livadski, a u tu kategoriju može se uvrstiti i planinski med......................55 Med koji nije nektarskog porekla:...................................................................................................55

2

Gajenje pčela Predrag Cvetković

Najčešće greške i propusti u pčelarstvu Razmatraćemo dve vrste grešaka i propusta u pčelarstvu. Jedne su u pristupu i organizaciji pčelarenja, a druge u tehnologiji rada na pčelinjaku. Po intezitetu, obe variraju od sitnih do veoma grubih grešaka i zavisno od uslova, mogu ostaviti lakše i teže posledice na pčelinje društvo.

Svaki pčelar pristupa pčelarenju prema svojoj ličnosti, mogućnostima i željama, a tehnologiju pčelarenja bira prema finansijskim i drugim mogućnostima, znanju i uslovima paše. Ne postoje oštra pravila kako se mora pristupiti pčelarstvu i kako treba pčelariti. Određene zakonitosti razvoja pčelinjeg društva se svakako moraju poštovati. Zbog toga, ovog puta ne govorimo o tome kako treba pčelariti, već koje propuste i greške bi trebalo izbeći.

Greške u pristupu pčelarstvu Mnogo je lakše naučiti kako se pristupa košnici nego pčelarstvu i organizaciji pčelarenja.

- Odsustvo ljubavi prema pčelama, nemar i pohlepa,verovatno su najteže greške u pristupu pčelarstvu.

Iz njih praktično proizilaze i sve druge.

- Nedovoljno znanja o pčelama i tehnologiji pčelarenja je česta pojava kod naših pčelara. Takođe, mnogi se uporno drže nekih zabluda, svoj metod proglašavaju za najbolji a sve ostale za pogrešne.

Dosta je slučajeva da se pčelari ne trude da shvate zakonitosti razvoja pčelinjeg društva, da bez ikakvih kriterijuma i često naopako, usvajaju tuđe metode pčelarenja. Neki minimum znanja se mora posedovati, bez obzira na broj košnica.

- Poneki pčelari početnici, umesto da se prvo upoznaju sa osnovama pčelarstva i da nauče samo da uspešno održavaju pčelinja društva, pokušavaju odmah da ostvare visoke prinose meda sprovodeći neke komplikovane i njima nejasne metode.

- Aljkavost i nemar ni u kom slučaju nisu odlike dobrog pčelara.

- Obraćanje pažnje na detalje, estetsku stranu, a zanemarivanje suštine je takođe velika greška.

- Zbog nedostatka novca, vremena ili iz drugih razloga, pčelari često ne uspeju da urade i neke važne poslove. Mnogo je važnije da svi radovi budu objavljeni kako treba i na vreme, pa makar to i ne bilo baš savršeno, nego da pojedine radove obavimo najbolje moguće a druge propustimo.

- Nedostatak ikakvog planiranja, kao i preveliko planiranje, komplikovanje metoda rada, ne dovodi do dobrih rezultata.

- Pčelari se nedovoljno trude oko povećanja proizvodnje i prodaje meda i drugih pčelinjih proizvoda, kao i rojeva i matica. To smanjuje ekonomičnost proizvodnje i uzrokuje visoku, nekonkurentnu cenu.

Iako je ljubav prema pčelarstvu osnov za bavljenje pčelarstvom, preporučljivo je da svaki pčelar, pa i onaj sa malo košnica, nastoji da povećanjem obima proizvodnje i raznolikosti proizvoda ostvari ekonomično pčelarenje.

- Pčelari su nedovoljno zainteresovani za ozbiljniji rad i ulaganja u pčelarstvo. Jako pčelinje društvo troši mnogo hrane, ali mnogo i daje. Isto tako, u pčelinjak treba uložiti više da bi se više dobilo.

3

Greške i propusti u tehnologiji pčelarenja - Držanje društava na minimumu hrane ili čak sa nedovoljno hrane za normalnu aktivnost je jedna od najtežih grešaka. Pčele nikada neće potrošiti više hrane nego što je potrebno. Značaj i količine polena u košnici često se podcenjuju. Nedostatak polena se veoma štetno odražava na razvoj društava, posebno u jesen i rano proleće.

- Slabe i stare matice uzrokuju slab rad i neproduktivnost društva, a mogu da izazovu i njegovo propadanje, posebno u toku jeseni, zime ili ranog proleća. Kada se jakom društvu, sa mladim saćem i pri dobroj podsticajnoj paši, ostavlja da odgaji prinudnu maticu pčelar neće previše pogrešiti, iako se zna za bolje metode odgajivanja matica. Mnogo je teža greška ako se to čini sa slabim društvima, nekad i onima u propadanju, bez hrane, sa starim i crnim saćem. Pogrešno je očekivati da će tako loše odgajene matice ikada moći da daju dobro potomstvo.

- Opredeljenje za odgajivanje matica nekom složenijom metodom, npr. presađivanjem larvi, nije nikakva garancija kvaliteta matica, jer propust u samo jednoj fazi gajenja može potpuno upropastiti celokupan trud.

- Držanje slabog pčelinjeg društva je neekonomično i veći su troškovi njegovog održavanja nego korist.

Međutim, nukleuse sa mladim maticama ne treba smatrati za slaba društva.

- U pogledu prihranjivanja, pčelari često greše ako to obavljaju suviše kasno u jesen i iscrpljuju pčele.

- Loše saće se čest propust u pčelarstvu. To je staro, crno, oštećeno, iskrivljeno saće, sa mnogo trutovskih ćelija. Takvo saće nikada neće omogućiti takav razvoj legla kao ispravno i mlado saće. Uz to, predstavljaće stalan izvor bolesti, pčelinje vaši i voštanog moljca.

- Česte greške su i u dodavanju ramova. Jedna krajnost je da u društvu ne proširuje prostor za leglo, ili se to ne čini na vreme, a druga da se proširuje preko svake mere, i time koči razvoj. Posebno se misli na dodavanje satnih osnova. Pčelari ih nekad dodaju isuviše slabim društvima, u vreme kada nema paše i pri hladnom vremenu. Pojedini pčelari ih čak stavljaju između ramova sa medom. Kod jakih društava, pri dobroj paši, greška se stavljati ih skraja legla, jer matica neće stići da ih zalegne. Kod slabijih društava ne treba dodavati drugu satnu osnovu dok pčele dobro ne izgrade već dodatu.

- Prilično čest propust je nedovoljan broj medišta. Time se jakim društvima uskraćuje da pri dobroj paši unesu više meda i direktno se umanjuje mogući prihod.

- Društva se ne tretiraju na vreme protiv bolesti, pogotovu varoe, pa dolazi do ozbiljnijih posledica. Čest je slučaj i da se preterano i nestručno tretiraju, pa se zagađuje i vosak i med, slabi imunitet pčela i povećava otpornost varoe. Greška je ako se pri davanju leka ne prati njegovo delovanje i efikasnost.

- Loše mesto za pčelinjak predstavlja veliku smetnju za uspešno pčelarenje. Ima slučajeva kad pčelar nema veliki izbor, ali greši ako pčele drži na mestima gde se zadržava vlažan vazduh, gde ima vetra, nedovoljno sunčeve svetlosti ili gde će biti uznemiravane.Pri svemu tome, treba da vodi računa da pčelinjak bude na mestu bogatom pčelinjom pašom.

- Greške pri pregledanju košnice su najčešće zbog uznemiravanja pčela suviše čestim pregledima i zbog opasnosti da se izazove grabež u bespašnom periodu. Nepažnja pri rukovanju ramovima je česta, pogotovu kod mlađih pčelara.

- Za propust se može smatrati i to ako pčelar nema na svom pčelinjaku izvestan broj pomoćnih društava i nukleusa, koji bi mu mogli biti od višestruke koristi.

- Propust je i držanje starih, oštećenih i nestandardnih košnica, nepogodnih za rad i seobu.

Ne možemo ići dalje u analiziranju grešaka i propusta u tehnologiji pčelarenja, jer bismo morali da izložimo i analiziramo sve postojeće tehnologije. Greške se mogu praviti pri svakom koraku, pri seobi pčela, odgajivanju matica, umnožavanju pčelinjih društava itd. One uvek nastaju kada se ne shvata da je gajenje pčela jedan složen proces u kome postoji mnogo uzroka i posledica o kojima se mora voditi računa, i kada se ne poznaju osnovne zakonitosti života pčelinjeg društva.

4

V. I. Lebedev (NII pčelovodstva)

Šta se može pročitati sa sa saća u pčelinjem gnezdu Pčelar treba da zna kako je sagrađeno saće i pčelinje gnezdo. Svaki sat se sastoji iz zajedničke tanke vertikalne pregrade, po čijim stranama su šestougaone ćelije u horizontalnim redovima. Slojevi saća u gnezdu su uvek vertikalni. Debljina saća koje je predviđeno za odgajivanje legla je konstantna i iznosi 24-25mm. Među saćem, pčele ostavljaju 10-12mm slobodnog prostora - ulicu. Pri takvom rastojanju, one mogu da rade na obe strane saća, ne smetajući jedna drugoj. To rastojanje ne bi trebalo da se u znatnoj meri povećava ili umanjenje. Tako, u proširenim ulicama, pčele uvek grade ″jezičke″ novog saća. Najveće rastojanje koje pčele ostavljaju među krajevima susednog saća najčešće iznosi 35mm (dopušteno odstupanje u stranu umanjuje se za najviše 3mm). U gornjem delu saća, gde, po pravilu, skladište med, pčele produbljuju ćelije. Kao rezultat toga, ulica je na tom mestu skraćena do 5mm, što je dovoljno za prolaz jedne pčele, a ukupna deblljina saća se povećava na 30mm. U prirodnim staništima, u prostoru gde je smešten med, debljina može da bude preko 45mm.

Dno ćelije se gradi iz nagnutih rombioda. Dno svake ćelije jedne strane saća istovremeno služi kao deo danca tri ćelije sa njegove druge strane, što povećava njihovu čvrstinu i kapacitet i umanjuje gubitke, koristeći toplotu devet drugih jedinki, koje se nalaze u susednim ćelijama. Do 75% površine koju zauzima zimsko klube, raspoređena je na delovima saća koji su slobodni od meda. Pčele koje se nalaze u praznim ćelijama, imaju intenzitet razmene belančevina 20,4% manje nego one na površini saća.

Prazno pčelinje saće je dobar toplotni izolator (koeficijent provodljvosti je oko 0,03 W⁄m grad). Ako su pri zimovanju pčele na saću sa medom, onda će gubiti približno 3 puta više toplote nego pri smeštanju klubeta na delovima praznog saća.

Na prirodno izgrađenom saću razlikuju se sledeće vrste ćelija: radiličke - za izvođenje pčela, smeštanje i čuvanje meda i perge; trutovske - radi odgajivanja trutova i skladištenje meda (pčele izbegavaju da u takvim ćelijama čuvaju pergu); matičnjaci - ćelije za izvođenje matica; prelazne – ćelije nepravilnog oblika, koje pčele grade pri prelazu od radiličkih na trutovske ćelije (obično u gornjim i bočnim ivicama; medne – produženog oblika sa primetniim usmerenjem naviše, što isklljučuje mogućnost da matica u njih polaže jaja.

S obzirom da dimenzije pčela raznih rasa nisu jednake, to je i prečnik ćelija različit. Na primer, prečnik radiličkih ćelija kod srednjeruske rase je prosečno 5,56mm, a trutovskih 6,98mm, kod sive planinske kavkaske – iznose 5,46 i 6,69mm. Prečnik ćelija srazmerno raste idući od juga na sever, što odgovara geografskj promenljivosti veličine tela pčele. Dubina radiličkih ćelija je 12mm, usmerene su malo naviše, pod uglom 4-5 stepeni ka horiznontu.

Saće jednog standardnog rama dimenzija 435×300mm sadrži do 9.100 ćelija, od njih za izvođenje legla je pogodno oko 8.000.

Poznati su slučajevi da je društvo koristilo jedno isto gnezdo (sveukupnost saća) više od 30 godina.

Pčele uvek grade saće koje se nalazi jedno uz drugo. Ako se naruši celovitost gnezda, pčele će odmah uspostaviti biološli normalno stanje: na mestu porušenog ili oduzetog saća izgrade novo.

Položaj legla i zaliha hrane u gnezdu podležu strogoj zakonomernosti: na saću blizu leta pčele odgajaju leglo, gde su najbolji uslovi ventilacije, na udaljenijem saću smeštaju zalihe meda. Tu su bolji uslovi zaštite.

Tek izgrađeno saće je svetlo. Ako pčele u njega smeštaju hranu, dugo vremena će ostati svetlo. Saće koje se koristi za odgajivanje legla brzo stari, jer posle izvođenja svake generacije pčela, u ćelijama ostaju kokoni i izmet larve, čvrsto prionuli za zidove i dno. Kao posledica, zapremina ćelija se 5

smanjuje i saće postepeno tamni (videti ″Pčelovodstvo″ 2 ⁄1999). Kakvu pak informaciju o stanju pčelinjeg društva daje sat uzet iz gnezda?

Prvo, po načinu pečaćenja meda može se odrediti rasno poreklo pčela. Srednjeruske pčele zatvaraju ćelije ostavljajući između površine meda i voštanog poklopca sloj vazduha (svetlo- suvo pečaćenje).

Takvo saće se odlikuje belom bojom, što svedoči o njegovim povišenim toplotnim kvalitetima i boljoj prilagođenosti pčela za zimovanje.

Kavkaske pčele ne ostavljaju u ćelijama gorepomenuti vazdušni prostor, pa prema tome, zapečaćeno saće ima tamnu boju (tamno – mokro pečaćenje). Kod pčela hibridnih sojeva, pečaćenje je mešovito.

Drugo, po saću u gnezdu može se proceniti količina i kvalitet zaliha hrane. Količina meda, odoka se određuje po površini saća pod medom ili merenjem pomoću dinamometra, računajući da je težina samog saća novosagrađenog saća 400 g, smeđeg 600 g, tamnog 800 g. Ako je sat u ramu dimenzija 435 × 300mm u celini ispunjen i zapečaćen, u njemu je 3,6kg meda (traka zapečaćenog meda širine oko 7cm odgovara 1kg meda.

U jednoj ćeliji ima 102- 175mg perge (konzerviran polen – prim. prev.). Masa perge u saću u kome je napunjeno 3 ⁄4 ćelija (oko 6.000) sa obe strane približno je 840 g (1kg perge zauzima približno 7.000 ćelija).

Od proleća do glavne paše, pčelinjem društvu je potrebno 6-8kg meda i 2-2,5kg perge, u periodu narastanja za zimu 15-18kg meda i 2,5-3kg perge, a za jesenje – zimski period 16-25kg i 1,5kg.

Potrebno je obavezno proceniti i kvalitet hrane: kristalizaciju i kišeljenje, ubuđalost perge. Pri intenzivnoj kristalizaciji meda, obavezno se sklanjaju poklopčići i periodično se obilno ubrizgava raspršivačem topla voda, koriste prihrane tečnom hranom. Na pčelinjaku je neophodno imati pojilicu za pčele. Kristalisam med od prošle godine je sasvim nepogodan za zimovanje, on se udaljava. Med koji se ukiselio, otkriva se po karakterističnom kiselom mirisu i po izdvajanju mehurića gasa, on se najčešće izliva iz ćelija. Saće sa tim medom se uklanja iz gnezda. Jako ubuđala perga se udaljava iz gnezda i dopunjava se do normi iz zaliha.

Treće, pri posmatranju saća može se dobiti informacija o matici: prisustvo ili odsustvo; fiziološko stanje (plodna ili neplodna), kvalitet. O radu plodne kvalitetne matice u društvu sudi se po količini legla različitog uzrasta na saću. Kvalitetna matica polaže po jedno jaje redom u sve ćelije, u središnjem delu saća, leglo bolesne ili stare matice je razbacano po saću, sa puno propuštenih ćelija, u svakoj od njih može biti po dva i više jaja. Takve matice obavezno zameniti mladim.

Bezmatičnost pčelinjeg društva se ustanovljava po odsustvu legla (otvorenog legla). U prvom redu, obraća se pažnja na prisustvo ili odsustvo jednodnevnih jaja u ćelijama (oni vertikalno stoje na dnu ćelija). Osim toga, za odsustvo matice je karakterističan povišeni šum i uzbuđenje pčela, agresivnost pri posmatranju klubeta i oduzimanju ramova. Pri iznenadnom gubitku matice pčele grade na saću prinudne matičnjake, koje one započinju na osnovi radiličkih ćelija, u kojima se nalaze larve koje nisu starije od tri dana. Prinudni matičnjaci za razliku od rojevih, nalaze se po celoj površini saća, a ne skrajeva. Ako pčele progrizu matičnjake, znači da je u društvu mlada neplodna matica, koja će početi da polaže jaja prosečno za 14 dana posle izlaska iz matičnjaka.

Ako je u ćeliji položeno po nekoliko jaja (deo od njih na zidoviima), a celo leglo je zapečaćeno ispupčenim poklopcima, znači da u društvu matica odsustvuje i pčele – trutuše su počele da polažu jaja.

Ako u toku 2-3 nedelje pčele ostanu bez matice i otvorenog legla, one će zadobiti sposobnost da polažu jaja, iz kojih se razvijaju isključivo trutovi. Jaja položena na dno i leglo, koje je zapečaćeno ispupčenim poklopčićima, svedoče o tome da je u društvu prisutna matica – trutuša. Njeno pojavljivanje, po pravilu je vezano sa nemogućnošću da se spari sa trutovima u optimalnom roku (do tri sedmice) zbog nepogoda. Kao posledica, ona gubi sposobnost za sparivanje i počinje da polaže neoplođena jaja.

U gnezdu je prisutno leglo različitog uzrasta i jednodnevna jaja, a pčele započinju matičnjake. To ukazuje na nizak kvalitet matice. Ako matica znatno snizi ili skoro prekine polaganje jaja u pogodnom periodu života pčelinjeg društva, pčele će započeti prinudne matičnjake i (ili) rojeve matičnjake (dva 6

tri) i izvode novu. Ona se sparuje sa tutovima i počinje sa polaganjem jaja. Pri tihoj zameni matica, ponekad u društvu rade i mlada i stara matica, kroz neko vreme pčele ubijaju staru.

Ukupna količina legla na saću ukazuje na snagu društva, a takođe na intenzitet njegovog rasta i razvića.

Ako u proleće pčele počnu da odgajaju trutovsko leglo, a kasnije i mlade matice, znači da se društvo sprema za prirodno razmnožavanje – rojenje. Pojavljivanje osnova rojevih matičnjaka - ″zvonca″ sa jajima svedoči o ulasku društva u rojevo stanje. Zvončići se pojavljuju duž krajeva saća. U društvu ih obično ima od 10 do 100 komada. Prema tome kako se razvijaju matične larve, može se izračunati kada se može očekivati izlazak roja. Prvi roj sa starom plodnom maticom najčešće izlazi pri lepom vremenu devetog dana posle polaganja jaja u rojeve matičnjake.

Uzrast matičnjaka se može odrediti po spoljnom izgledu. Kod zrelog, površina kokona je ogoljena (matice pred izlaženjem grizu poklopčić, znači, u najskorije vreme će napustiti društvo.

Kada je u društvu mlada neoplođena matica, pčele počinju da pripremaju ćelije, glačaju ih radi polaganja jaja – to se dobro vidi pri pažljivom posmatranju saća. Takva priprema svedoči o tome da se matica sparila sa trutovima i da će u toku 1-2 dana da zapčne sa polaganjem jaja. Četvrto, po tome kada saće pobeli, moće da se utvrdi vreme stavljanja ramova sa satnim osnovama u gnezdo, to jest, počinje obnavljanje gnezda od strane pčela. Saće zabeli samo u uslovima stabilnog i dovoljno visokog unosa nektara. U to vreme, kod pčela se primećuje obilno lučenje voska, što im daje mogućnost da brzo izgrađuju satne osnove.

Peto, pojava legla na pretposlednjem satu ramu ili unutrašnjoj strani krajnjeg rama, ukazuje na neophodnost proširenja zapremine gnezda. Pri tome, saće dobrog kvaliteta, predviđeno za polaganje jaja, preporučuje se da se stavi iza poslednjeg rama sa leglom. Tako se postupa i pri postavljanju rama sa satnoom osnovom. Raširiti gnezdo stavljanjem saća i ramova sa satnom osnovom u sredinu gnezda, moguće je samo kada društva dovoljno ojačaju i prođe opasnost da se povrate hladnoće.

Naprotiv, ako se leglo na saću nalazi u ovalnim krugovima malog prečnika (5-6cm), neophodno je gnezdo skratiti i pažlljivo utopliti. Suvišno rašireno i neutopljeno gnezdo, u proleće može da izazove uginjavanje legla ili pojavljivanje unakaženih pčela – sa nerazvijenim krilima, rilicom ili zatkom.

Uginjavanje legla se dešava u ćelijama koje su jedna do druge, a ne u odvojenim ćelijama.

Po saću koje se izvadi iz gnezda pčelinjeg društva, pčelar može potpuno taačno da odredi: rasnu pripadnost pčela; prisustvo i odsustvo matice u društvu, njen kvalitet i fiziološko stanje (plodna, neplodna); uzrast i količinu legla, snagu društva, brzinu njegovog rasta; početak pripreme društva za rojenje i rokove izlaska roja; količinu i kvalitet zaliha hrane, neophodnost njihove zamene i popunjavanje do optimuma; prisustvo raznih bolesti u pčelinjem društvu; unos meda i sposobnost pčela da luče vosak (beljenje saća); starost saća, njegov kvalitet i dallje korišćenje ili uzimanje radi pretapanja; stanje pčelinjeg društva, njegove potrebe za proširenjem ili skraćenjem zapremine gnezda, utopljavanje; prisustvo glodara i drugih štetočina u gnezdu pčelinjeg društva.

Sa ruskog preveo P. Cvetković

7

M. Esikova

Novosibirski pčelarski centar: Iskustvo i Problemi Kada se upoznamo sa ekonomijom novosibirskog ″Pčelocentra″, ne možemo čak poverovati, da je pre devet godina sve započelo od malog pčelinjaka, punkta za otkup meda i da se gradilo entuzijazmom zaposlenih. Prosudite sami. U trenutku svog nastajanja, 1991. godine, ″Pčelocentar″ je prerađivao 12 tona meda, 50kg polenovog praha, 20-30kg propolisa, a danas: do 100 tona meda, do 2 tone polenovog praha i do 500kg propolisa.

U čemu je tajna uspešnog razvitka novosibirskog ″Pčelocentra″? Ona je jednostavna: kvalitet proizvodnje, ispitivanje tražnje potrošača za robom i formiranje ukusa potrošača. Od prvih koraka, ″Pčelocentar″ daje prioritet kvalitetu. Sve siroviine prolaze kroz detaljnu proveru u mesnoj veterinarskoj laboratoriji. Vrše se organoleptičke kontrole, kontrole fizičko – hemijskih osobina proizvoda, sprovode se bakteriološke i radiološke kontrole. Isto tako, strogo se prilazi i proizvodnji gotovih proizvoda. Celokupna tehnologija prerade sirovina je izrađena tako, da se maksimalno sačuvaju sva prvobitna svojstva pčelinjih proizvoda. O visokom kvalitetu proizvodnje novosibirskog ″Pčelocentra″ govore jedna velika i dve male zlatne medalje Sibirskog velesajma, diplome sa izložbi prehambenih proizvoda u Krasnojarsku, Novosibirsku, Moskvi, Novokuznjecku i Kemerovu; asortiman se neprestano proširuje, (tehničke uslove razrađuju specijalisti ″Pčelocentra″). Danas to nije samo med, već i proizvodi na njegovoj osnovi: ″Mepropol″ (propolis u medu), ″Šipurak u medu″, ″Brusnica u medu″, ″Crnozrna oskoruša u medu″, ″Pasji trn u medu″, ″Grčki orah u medu″, a noviteti kao ″Kljukva (mahovnica) u medu″ i ″Semenke kedra u medu″ su pobednici Sveruskog konkursa ″100 najboljih roba Rusije″ (rezultati konkursa su objavljeni sredinom novembra 1999. g. od strane Gostandarda, Moskva).

Ovde proizvode i cvetni prah, i 20% -tni rastvor propolisa u suncokretovom, maslinovom, ulju od pasjeg trna i u kedrovom ulju. U sledećoj godini, pripremaju se da započnu sakupljanje, preradu I prodaju matičnog mleča, za koji je u poslednje vreme porastao interes. Ali, nedovoljno je imati dobru i raznovrsnu proizvodnju, potrebno je da za njom postoji potražnja. Na kraju krajeva, samo kupac odlučuje, da li je takva roba potrebna ili ne. Uzimajući u obzir da su pčelinji proizvodi roba koja nije jevtina, i da bi se učinili dostupnim svima, prvi u regionu su počeli da koriste sitna pakovanja (po 100, 200, 300 g).

U 1995. godini u ″Pčelocentru″ je osnovano odeljenje apiterapije. Osoblje tog odeljenja je pred zadatkom da propagira to posebno usmerenje medicine, razradi tehnologiju proizvodnje farmaceutskih sredstava na osnovi biološki aktivnih pčelinjih proizvoda. Sa tim zadacima, radnici ″Pčelocentra″ uspešno izlaze na kraj. Na stranicama štampe, na televizijskim i radio emisijama, na predavanjima, oni govore o mogućnostima primene darova pčela, radi čuvanja i održavanja čovekovog zdravlja. Danas je na odeljenju apiterapije organizovan ambulantni prijem odraslih i dece, a da bi lečenje bilo dostupno i penzionerima i invalidima, primenjuje se sistem povlastica. Lečenje vode ovlašćeni lekari, u strogoj koordinaciji sa važećim normativnim aktima i preporukama vodećih apiterapeuta. Osim tradicionalnih proizvoda – meda, otrova i matičnog mleča, pacijentima se predlažu njihove kombinacije: apitonus, mepropol, šipurak u medu, kljukva u medu, propolis u ulju, kreme na bazi propolisa i voska, koji su razrađeni i proizvedeni u ″Pčelocentru″. Još jedna tajna uspeha ″Pčelocentra″ je – stalan razvoj i širenje polja delatnosti. Sada je ovde započet posao stvaranja sopstvene sirovinske baze. Ministarstvo poljoprivrede Ruske federacije je kroz pomoć administraciji Novosibirske oblasti, Pčelocentru dodelilo 3.700 ha zemlje. Tu će biti osnovano novo poljoprivredno preduzeće ″Pčelokompleks″. Njegovu osnovu čini pčelinjak, koji će raditi pod rukovodstvom iskusnog pčelara, kandidata poljoprivrednih 8

nauka, Grigorija Ivanoviča Harčenko. Izabrani materijal će omogućiti povećanje broja proizvodnih pčelinjaka u oblasti, proizvodnju i isporuku pčelarskih proizvoda u sibirskom regionu.

Na prostoru ″Pčelokompleksa″ će proraditi medni konvejer – pokretna traka. Određeno je da se kokotac, lisičji rep, heljda, esparzeta, zaseju u različitim rokovima, na 1200 ha pašnjaka, računajući na proizvodnju semena medonosnih biljaka.

Još jedan pravac rada ″Pčelocentra″ je prerada voska. Nedavno je počeo sa proizvodnjom pogon za proizvodnju satnih osnova. Njegov kapacitet je do 10 tona gotovih proizvoda mesečno. Ti kapaciteti dozvoljavaju ″Pčelocentru″ ne samo da zadovoljava sopstvene potrebe, već i da snabdeva satnim osnovama ceo Sibirski region. Ovde se proizvode i voštane sveće. Pri ″Pčelocentru″ radi veterinarska apoteka. U njoj ne samo da je moguće snabdeti se preparatima za lečenje pčela, poljoprivrednih i domaćih životinja, već se mogu dobiti I saveti iskusnog veterinara.

Među još neostvarenim planovima ″Pčelocentra″ je organizacija nastave za pčelare početnike, proizvodnja pčelarskog pribora, bezalkoholnih napitaka na bazi meda i propolisa. Tehnički uslovi za tu proizvodnju su već razrađeni.

Sa ruskog preveo P. Cvetković

9

Predrag Cvetković

Rad ramom i rad nastavkom Prilikom rada na pčelinjaku, pčelari praktikuju rad pojedinačnim ramom i rad celim nastavkom.

Pojedinačnim ramom se radi pri pregledu pčelinjeg društva, pri premeštanju rama sa jednog na drugo mesto u košnici, dodavanju ili uklanjanju rama iz košnice, proširivanju legla dodavanjem praznog rama ili satne osnove, pri otklapanju meda, preokretanju rama itd.

Rad nastavkom se obavlja zamenom mesta nastavaka, okretanjem nastavka za 180 stepeni, dodavanjem ili umetanjem nastavka. Vrši se i prilikom dodavanja medišta i zamene mesta medišta.

Ovim merama se pčele, koje su inače štedljive čak i kad je razvoj u pitanju, podstiču da u većoj meri troše med, da ga premeštaju iz jednog u drugi deo košnice i pri tom oslobađaju veću površinu za leglo.

Dodavanjem ramova ili celih nastavaka, stvaraju se uslovi da se pčelinje društvo razvije, da ima više prostora za skladištenje polena i meda i za negovanje legla.

Kod AŽ košnica i pološki isključivo se radi ramom. Leglo se proširuje ramovima a ne nastavkom, a u paši, umesto punih ramova sa medom, dodaju se prazni ramovi ili satne osnove. Pološkama se mogu dodavati i veliki medišni nastavci.

Kod DB košnica, preovlađuje rad pojedinačnim ramom. Rad nastavkom se izvodi okretanjem plodišta za 180 stepeni, dodavanjem medišta i podmetanjem medišta ispod plodišta.

Rad nastavkom najviše dolazi do izražaja kod LR i Farar košnica. Kod košnica tipa Farar, pošto su nastavci plići u odnosu na LR, pčele lakše mogu da prelaze u dodate nastavke, pa je rad nastavkom još efikasniji. Dok se pčelinja društva razvijaju, ako zaposedaju samo deo nastavka, i kod njih će biti neophodan rad pojedinačnim ramom.

Rad ramom Osnovni vid rada ramom je pri pregledu društva ram po ram, koji se vrši kada želimo da utvrdimo stanje pčelinjeg društva, kvalitet saća, količInu hrane, kvalitet legla, kada tražimo maticu itd.

U vreme burnog razvoja pčelinjih društava i pri dobrom unosu nektara ili polena, potrebno je da pčelar interveniše dodavanjem praznog rama i pomeranjem ili uklanjanjem rama blokiranog medom ili polenom. Rad ramom se vrši i prilikom pojačavanja društva za glavnu pašu, kada se dodaje ram sa leglom, sa ili bez pčela.

Rad ramom u proleće Na izmaku zime i u rano proleće, dok pčelinje društvo još stagnira u pogledu broja pčela, može se vršiti približavanje i preokretanje ramova sa medom i polenom, ne dirajući leglo, Ako je vreme toplo, kod jačih društava delimično se može otklopiti med na ramovima sa medom, neposredno uz leglo.

Sl. 1 Otklapanjem meda proširujemo prostor za leglo U martu, u košnicama obično ima 3 rama sa leglom. U zavisnosti od snage pčelinjeg društva, leglo je elipsastog oblika i zauzima veći deo rama kod snažnih društava, ili je kružnog oblika i samo na manjem delu rama, kod slabijih društava. Pčelaru treba da je cilj da mu društva budu jaka i da leglo pokriva što veći deo rama. Bolje je da u košnici bude manje ramova sa leglom, ali veće površine, nego da je leglo 10

malo, razvučeno na više ramova “kao harmonika”. Mnogo je lakše raditi ramovima sa velikom površinom pod leglom. Ramove sa satnim osnovama, koje uz njih dodamo, pčele brže zaposedaju i matica brže zaleže.

Ukoliko je društvo slabije, možemo mu pomoći u razvoju ako srazmerno njegovoj snazi otklapamo med iza i iznad legla, kako bi ga pčele uklonile i obezbedile matici veći prostor za zaleganje (sl. 1).

Ako na tim ramovima nema dovoljno meda, onda ćemo vršiti prihranjivanje. Tek kada društvo ojača i kada se površina pod leglom poveća, može se vršiti preokretanje srednjeg rama (sl. 2). Pčelar će dobro učiniti ako društvima sa malim krugovima legla ne dozvoli da razvijaju leglo po širini, na druge ramove, već da ih stimuliše da povećaju površinu legla. To se može postići tako da se neposredno uz ramove sa leglom sa jedne i druge strane doda ram sa medom i polenom, koji će istovremeno predstavljati i hranu i prepreku za zaleganje na drugim ramovima.

Sl. 2 Preokretanjem srednjeg rama legla omogućava se brži razvoj pčelinjeg društva Pčelaru treba da je cilj da pčele pokrivaju što veći deo rama i da je površina legla na ramu što veća.

Tada je veoma lako raditi i društvo se odlično razvija i bez velikih intervencija.

Kada u košnici zateknemo leglo veće površine, koje dobro prelazi polovinu rama i ako pčele pokrivaju veći deo rama, prvi rad se sastoji u tome da preokrenemo srednji ram legla, tako da med, koji se nalazio pozadi, dođe između legla dva susedna rama. Ako ima više ramova legla, možemo preokretati svaki drugi ram i eventualno malo otklapati med na njima, kao i na ramovima sa medom, pokraj legla. Posle nekoliko dana, dodavaćemo i ramove za proširenje legla.

Preokretanje rama se može i preskočiti ako je leglo veliko i ako je sezona već odmakla. U tom slučaju, možemo odmah dodati izgrađen ram ili satnu osnovu. Ukoliko su unos ili prihrana znatnije veći od potrošnje, preokretanje rama i otklapanje meda ne daju rezultate.

O dodavanju praznih izgrađenih ramova i satnih osnova u cilju stimilisanja razvoja pčelinjeg društva, među pčlelarima ima različitih mišljenja. Jedni smatraju da se ne sme vršiti presecanje legla praznim ramovima, a drugi da se to sme raditi, čak i da je poželjno. I jedan i drugi stav zahtevaju da pčelar prati razvoj pčelinjeg društva i da prema stepenu razvoja primeni odgovarajuću meru. U suprotnom, može da pogreši i prilikom dodavanja rama sa strane, kao što možda neće napraviti grešku ako ram doda u sredinu legla. Šta se događa prilikom dodavanja praznog rama ili satne osnove sa strane ili u sredinu legla? Ukoliko je društvo slabo i zauzima sevga 3-4 rama i to nepunih, sa naprimer 3 rama legla male površine (npr.

10-12 cm prečnika), ono nije spremno ni za kakvo proširivanje. Ako se i proširi ramom sa strane, pčele će taj ram eventualno puniti nektarom i polenovim prahom i to samo uz malu površinu pored legla, a ostali deo rama ostaće prazan.

Kod dobro razvijenih društava, u velikom broju slučajeva, matica zaleže dodat ram sa strane, a pčele ga pune medom i polenom, koje smeštaju oko legla. Kada je veliki unos polena i nektara, dodati ramovi često budu odmah napunjeni medom i polenom, čime je onemogućeno zaleganje i može se desiti da uopšte ne posluže za proširenje legla, već za sužavanje. Zato se kod razvijenih društava ram sa izgrađenim saćem može dodati u sredinu legla. Pčele sa ramova na kojima nema legla preći će na 11

ubačen ram, pripremiti ga za zaleganje i kasnije hraniti i grejati leglo. U nekim slučajevima i ram dodat u sredinu legla može biti ispunjen medom i tako pregraditi leglo.

Slabim društvima se ni u kom slučaju ne dodaju ramovi u sredinu legla. Snaga pčelinjeg društva je jedan od osnovnih uslova da pčele mogu da izgrade saće na dodatim ramovima sa satnim osnovama.

Pčele treba da dobro zaposedaju dodate ramove, bez obzira da li se oni dodaju u sredinu ili sa strane legla.

Važno je proceniti da li se društvo dobro razvija ili je možda u slabljenju, oštećeno nekom bolešću (nozemoza, krečno leglo, varoa, virusi i dr.) ili sa slabom maticom. U tim slučajevima, proširenje legla ne dolazi u obzir, već treba primeniti sve mere za saniranje obolelog društva.

Prilikom dodavanja satnih osnova, potrebno je da vreme bude toplo, da u košnici bude mladih pčela i da pčele unose nektar i polen. U slučaju da nema unosa, neophodno je prihranjivanje. Pčele najbolje izgrađuju satne osnove ako se one nalaze unutar legla, gde je najtoplije i to kraj velikih površina pod otvorenim leglom. Satne osnove koje se stave uz ram sa otvorenim leglom najbrže se izgrađuju, uz ramove sa zatvorenim leglom nešto sporije, a uz ramove sa medom i polenom najsporije. Naravno, vrlo jako društvo će brzo izgraditi satnu osnovu ili napraviti zaperak i uz sam zid košnice. U proleće, kada težimo što većem leglu u košnici, tako zaležen ram će nam biti od manje koristi, nego da je dodat u sredinu. Kod slabijih društava, ako se proceni da mogu da izgrade satnu osnovu, nju treba dodati skraja legla, a kasnije eventualno preokrenuti za 180 stepeni, da i druga strana bude bolje izgrađena. Tako izgrađen ram, ako ga matica nije zalegla, može se staviti u sredinu legla, ukoliko je društvo u međuvremenu malo ojačalo i može da pokrije celokupno leglo. I u slučaju kada matica zalegne sa strane dodat ram, pogodno je da ga premestimo u sredinu, gde je veća površina legla i gde će ram moći da bude još više zaležen i bolje negovan.

Analiziranje raznih mogućnosti rada ramom ne sme se tumačiti kao poziv pčelarima da što više otvaraju košnice, neprestano nešto rade i time remete rad društva. Rad ramom najviše dolazi do izražaja pri negovanju slabijih pčelinjih društava. Činjenica je da mnogi pčelari ne prave dobre procene prilikom rada ramom, da čine mnoge propuste i time koče razvoj društva, propuštaju povoljne pašne i druge prilike.

Kada je saće u pitanju, ne treba zaboraviti da je dobro izgrađen ram pogodan kako za zaleganje, tako i za skladištenje meda i polena, a loše saće pčelama može samo poslužiti za smeštaj meda i polena ili za trutovsko leglo. Pošto se život pčela odvija isključivo na saću, kvalitet i higijena saća su od najvećeg značaja za pčelinje društvo.

Ostali vidovi rada pojedinačnim ramom Kod košnica pološki, ali i kod AŽ košnica, pa i drugih tipova košnica, ponekad će biti potrebno da se izvadi ili izmakne i stavi na stranu pun ram sa medom i doda prazan, ili satna osnova.

Pojačanje slabijeg pčelinjeg društva ramom legla iz druge košnice, može biti sa pčelama i bez.

Obavezno voditi računa o tome da li društvo kome dodajemo ram može da pokrije celokupno leglo i u slučaju da ne može, odustati od dodavanja, ili ga pojačati i pčelama, ako procenimo da ima perspektivu.

Ram sa najvećom površinom pod leglom se stavlja u sredinu legla. Ukoliko pojačavamo ramom sa pčelama i legom, kada je dobra paša i ima mnogo mladih pčela, možemo ga odmah direktno dodati ili eventulano prethodno poprskati razblažnom rakijom, sirćetom ili vodom sa lekovitim biljem. Veoma dobar način je da pred košnicu postavimo kosu dasku, na koju istresemo pčele sa rama, pa takav ram stavimo u košnicu. Stare pčele će odleteti, a mlade će mirno ući u novu košnicu i biti dobro prihvaćene.

Rad nastavkom

12

Pri radu nastavkom, pregled društava se svodi na posmatranje nastavka odozgo ili sa donje strane. Tom prilikom, pažljiv i iskusan pčelar može da uoči snagu društva - zaposednutost ramova, količinu hrane kroz težinu nastavka, da li ima mednih kapa, da li ima rojevih matičnjaka, da li je u društvu radno raspoloženje i prisutna matica.

Osnovni vid rada nastavkom pri prolećnom pregledu se obavlja kada se plodišni nastavak rotira za 180 stepeni i kasnije, kada se zamenjuju mesta nastavaka. Obrtanje nastavka za 180 stepeni ima za cilj da podstakne pčele da u većoj meri troše med, koji će posle rotacije doći bliže letu.

Korišćenje matične rešetke dobija svoj puni smisao pri radu nastavkom, čime se olakšavaju i pojednostavljuju mnogi poslovi u pčelarstvu.

Za rad nastavkom neophodno je da društvo bude jako i da ispunjava ceo nastavak i bar deo drugog nastavka, što će zavisiti i od vremenskih prilika, paše i drugih uslova. Prelazak pčela u drugi nastavak nekada se olakšava podizanjem nekoliko ramova sa leglom iz donjeg u gornji nastavak ili spuštanjem u podmetnuti donji nastavak. Na njihovo mesto stave se satne osnove ili prazni ramovi. To je primer kombinovanog rada ramom i nastavkom.

Kada društvo zimuje u dva nastavka, što je praksa kod košnica nastavljača, ako u gornjem nastavku ima dosta meda, brzo će biti ispunjen pčelama, leglom, medom i polenom. Matica će sama preći u donji nastavak, što je idealna prilika da se jednostavno zamene mesta nastavcima, bez diranja ramova.

Kasnije se samo mogu ukloniti lošiji ramovi, a još je efikasnije da se to izvede umetanjem nastavka sa praznim saćem i satnim osnovama. Posle izvesnog vremena, najniži nastavak će biti ispražnjen od meda i legla i može se ukloniti.

Zamena mesta plodišnih nastavaka se ne može obavljati tako često, kako neki olako savetuju, jer matica ne može brzo da zalegne ceo nastavak. Kada društvo zauzima dva i više nastavaka, umesto dodavanja satnih osnova ram po ram, može se između njih dodati ceo nastavak sa satnim osnovama.

Jednu varijantu rada nastavkom predstavlja rad polunastavkom. Primenjuje se kod medišnih polunastavaka (LR i DB polunastavci). Kada se nalaze iznad plodišta, oni služe kao medišta ili rezerve meda za zimu, a kada se postave ispod plodišta, predstavljaju podsticajno prihranjivanje u toku proleća ili jeseni i zamenjuju duboku podnjaču. * U praksi, najčešće se vrši kombinovan rad nastavkom i rad ramom. Radom pojedinačnim ramovima, pčelinja društva se podstiču u razvoju, a kada dostignu snagu, radi se celim nastavkom. Idealno je postići, pogotovu na većim pčelinjacima, da se što više radi nastavkom, a ne ramom. Međutim, važno je još jednom naglasiti da je pravi rad nastavkom moguć tek kada je društvo jako i kada odlično zaposeda nastavke. Kod košnica sa kvalitetnim saćem i snažnim pčelinjim društvima, potreba za intervencijom pčelara je minimalna, a rad pojedinačnim ramom najčešće nepotreban.

Da bi uspešno radio nastavkom, pčelar treba prvo da savlada rad ramom, da pažljivo posmatra kakvi su efekti njegovih postupaka i kako se pčelinje društvo razvija. Tako će bolje upoznati prirodne sklonosti pčela i najmanje remetiti njihov rad.

(Napomena: izvinjavam se što slike još nisu postavljene, to će biti učinjeno naknadno - autor)

13

Biologija pčele Grupa autora

Klima unutar košnice Pčele, kako je poznato, nastoje da same stvore optimalne uslove u svom boravištu, tj. potrebnu mikroklimu u košnici za razvitak društva. Što se uslovi sredine u košnici više razlikuju od optimalnih, to pčele troše više energije i vremena na uspostavljanje mikroklime. Pri tome, one troše a ne sakupljaju med i osim toga, ubrzava se proces njihovog starenja. Ako pak pčele nisu u stanju da obezbede normalne uslove za razvoj društva, stradaće leglo (larve i lutke) ili će izležene pčele imati naglo pogoršane sposobnost za život i rad u košnici.

Na fiziološko stanje pčela suštinski utiče i gasni sastav vazduha u košnici. Pčele ga kontrolišu i u slučaju potrebe ventiliraju svoje stanište.

Jedinkama u pčelinjem društvu su potrebni različiti uslovi, u zavisnosti od stadijuma njihovog razvitka, uzrasta i posla koji obavljaju. U vezi sa sezonskom cikličnošću razvitka društva, pčele menjaju parametre mikroklime u košnici u toku godine. Pčelinje društvo je u stanju da živi u uslovima širokih godišnjih kolebanja temperature spoljašnjeg vazduha: od 45-50°C toplote i da prežive kada se zimi temperatura spušta do -40°C. Negativan odnos prema pregrevanju staništa, pčele ispoljavaju u prirodnim uslovima još prilikom izbora mesta za život. Ako se roju dozvoli mogućnost takvog izbora, on će se naseliti u stanište zaštićeno od sunca. Prema tome, pčele se brinu o ekonomiji trošenja energije na regulisanje mikroklime u košnici. Ali, izbor mesta za život, još ga ne spasava od mogućnosti pregrevanja, pa su se pčele osposobile da mu se aktivno suprostave. Pre svega, one ventiliraju košnicu lepezanjem krila.

Frekfencija lepezanja i zvukova koji se time generišu je 120-180 herca. Kretanje vazduha izazvano pčelama koje ventiliraju i njemu odgovarajući zvuk, pobuđuju druge pčele, koje se nalaze u blizini (na rastojanju 1-2cm) da se uključe u proces ventilacije košnice. Njihov broj je tim veći, što se temperatura vazduha u gnezdu više razlikuje od optimalne. Pri znatnom pregrevanju, pčele koje ventiliraju grupišu se ne samo u gnezdu, već i kod otvora leta.

Efektivno sredstvo za snižavanje temperature je isparavanje vode, koju pčele donose u gnezdo, a takođe i umanjenje dela toplote koju zrače odrasle pčele: veliki deo njih napušta stanište, raspoređuje se u vidu grozda u blizini leta. Taj grozd se obrazuje obično u drugoj polovini dana, a do večeri se pčele vraćaju u košnicu.

Zahlađenje u pčelinjem gnezdu u periodu visoke aktivnosti društva podstiče brzo povećanje temperature tela pčela. Naprimer, pčele koje se nalaze u zoni sa temperaturom oko 33°C imaju temperaturu na grudima 34-34,5°C. Pri snižavanju temperature do 30-32°C, temperatura tela pčela se podiže do 37-38°C, zadržava se na tom nivou u toku 1-2 minuta, zatim se spušta do 35-35,5°C. Skokovite promene temperature tela (grudi) produžavaju se dotle, dok se vazduh koji okružuje pčelu ne zagreje do početnog nivoa.

Pri značajnim zahlađenjima, nedovoljno je uvećanje temperature tela jedne pčele. Koristeći samo to, one bi brzo istrošile svoj osnovni energetski materijal i uginule bi. Postojanost društva prema dugim 14

i dubokim zahlađenjima, vezana je za sposobnost pčela da regulišu odavanje toplote klubeta, menjajući njegovu toplotnu izolaciju. One se gusto grupišu na periferijskim, najhladnijim delovima međuramnih prostora, obrazujući svojim telima toplotno izolacionu oblogu.

Obrazovanje klubeta se u suštini javlja kao reakcija pčela na dugotrajno zahlađenje, koje stimuliše njihovo sakupljanje u najtoplijem delu staništa. Hladnoća pobuđuje pčele koje obrazuju njegov periferni deo da se gusto sabiju do pčela koje se nalaze u dubljim slojevima. Što je dalje od površine, one se tim manje izlažu dejstvu hladnoće i gustina klubeta od periferije ka centru se polako smanjuje. Najrastresitiji je gornji deo klubeta, koji se nalazi neposredno iznad toplotnog centra.

Menjanje gustine klubeta i zapremine koju zauzima, je važan mehanizam regulacije toplotnih gubitaka od strane pčela. Naročito, zbijanje klubeta, koje pčele preduzimaju kao odgovor na zahlađenje, vodi ka smanjenju gubitaka toplote kroz zračenje i na račun umanjenja razmene vazduha između prostora unutar klubeta i spoljašnje sredine.

Svojstvenost mehanizama termoregulacije kod pčela vezana je sa osobinama rada njihovih receptora za temperaturu. Naročito, visokoosetljivi receptori za hladnoću dozvoljavaju pčelama da kontrolišu neznatna kolebanja temperature. Ti receptori, zajedno sa toplotnim, koriste se prilikom orijentacije po gradijentu temperature, radi toga da bise pronašla najtoplija zona u staništu.

Ponašanje pčela koje su prodrle u toplotni centar klubeta, u mnogome se određuje specifičnošću rada receptora za toplotu, koji su istovremeno i receptori za ugljen dioksid. Smeštanje tih funkcija u jednom istom receptoru ima važan biološki smisao. Snižavanje temperature, koje stimuliše zgušnjavanje klubeta pogoršava njegovu aeraciju, u njemu raste koncentracija ugljen dioksida, koji postaje produkt metabolizma pčela. Kao rezultat, receptor se izlaže istovremenom dejstvu dva stimulansa (ugljen dioksid i visoka temperatura), koji izazivaju reakciju usmerenu u istom pravcu. To pobuđuje pčele da brže napuštaju toplotni centar, što je niža temperatura spoljašnje sredine.

Istovremeno raste njihovo uzbuđenje, što i vodi ka povišenju temperature u zoni toplotnog centra u periodu zahlađenja. Prema tome, pčelinje društvo podnosi zimske mrazove na račun umanjenja odavanja toplote i pojačanja trošenja energije.

Toplota koju zrači leglo, ne igra posebnu ulogu u toplotnom bilansu pčelinjeg gnezda. Deo njenog uticaja u zračenju toplote pčelinjeg društva postaje najveći u periodu niske aktivnosti, kada pčele pri kratkotrajnim zahlađenjima, sakupivši se oko legla, svojim telima obrazuju toploizolacionu oblogu. Veza između stabilnosti toplotnog režima u gnezdu i prisustva legla u njemu govori o tome da ono stimuliše pčele da regulišu temperaturu. Pčele se brinu o leglu koje se nalazi u svim stadijumima razvića.

Početkom razvoja novog društva smatra se trenutak naseljavanja staništa od strane roja (košnica, deblo ili drugo mesto, koje štiti od lošeg vremena). Već u prvoj minuti, temperatura u centralnom delu košnice sa praznim ramovima podiže se od 19°C do 26°C, dostižući kroz 15 minuta 37°C. Veliko izdvajanje toplote naseljenog roja objašnjava se uzbuđenjem i visokom aktivnošću pčela.

Pad temperature je vezan sa sniženjem aktivnosti a takođe sa pojačanom aeracijom staništa pčela.

Znatan deo pčela koje ventiliraju se nalazi u to vreme na saću blizu leta. Pad temperautre se ne produžava. U prisustvu oplođene matice, temperatura u košnici kroz nekoliko časova se stabilno drži na nivou 33-35°C. Ređe se to dešava drugog-trećeg dana posle naseljavanja roja.

15

Bez stabilizacije termičkog režima u staništu, koje je roj zauzeo, nemoguć je razvoj društva.

Temperatura 33-35°C je neophodna ne samo za razvoj pčelinjeg legla, već i za stimulaciju matice da ispunjava svoju glavnu funkciju - polaganje jaja.

U zoni legla, pčele održavaju najstabilniju temperaturu. Njena gornja granica, čak i u toplo vreme se nalazi na nivou 36°C, ređe 37-38°C. Porodice medonosnih pčela bolje od drugih socijalnih insekata mogu da preduprede dejstvo visokih spoljnih temperatura.

U zoni odgajivanja trutovskog legla, pčele se manje brinu o stabilizaciji temperature, u odnosu na odgajivanje radilica. Tako, pri spoljašnjoj temperaturi do 20°C, temperatura u zoni trutovskog legla je 1-2°C niža, nego u oblasti odgajivanja radilica. Ta razlika se smanjuje do 1-0,5°C pri temperaturi spoljašnjeg vazduha 25-26°C. Toplotni režim u najrasprostranjenijem tipu nukleusa, koji sadrži četiri ramića dimenzija 21/14cm (1/4 dela standardnog rama) u prisustvu 1,5-3 hiljade pčela u njemu je sledeći: danju, pri 18-30°C temperatura u centru košnice je prosečno 33,5°C, noću se spušta za 1-1,5°C pri snižavanju spoljašnje do 10-15°C. Temperaturni režim u nukleusu je vezan sa njegovom konstrukcijom. Termorežim se popravlja pri smeštanju dva ili četiri nukleusa u jedan blok (svaki od njih ima maticu). Svako mesto za maticu ima prema tome po jednu ili dve zajedničke pergrade sa drugim mestima za maticu. To nije samo štednja materijala, već i mogućnost stabilizacije temperaturnog režima.

Mnogim pčelarima se događalo da posmatraju kako posle zahlađenja, u periodu aktivnog života pčela, pčele udaljavaju iz košnice nedovoljno razvijene pčele, njihove larve i lutke. To označava da se društvo nije izborilo sa regulacijom mikroklime u zoni odgajivanja legla i ono je uginulo ili se nepravilno razvilo. Uginjavanje legla povlači za sobom, pre svega, znatno slabljenje društva, jer svaka pčela radilica može da odgaji ograničen broj sebi sličnih, po podacima iz literature ne više od četiri.

Drugo, na odgajivanje legla, društvo troši velike količine zaliha hrane.

Sposobnost termoregulacije društava međusobno jednakih po snazi može značajno da se razlikuje. Prema tome, tu sposobnost možemo posmatrati kao neko individualno svojstvo društva, kao jedan od važnih pokazatelja koji određuje otpornost na zimu (zimovanje). Celishodno je koristiti podatke merenja temperaturnog režima kao važnu selekcionu osobinu. Pri uzimanju toga u obzir, još u toku leta je moguće odbaciti društva sa niskom otpornošću na hladnoću. Radi toga je dovoljno izvršiti merenja temperaturnog režima u društvu sa leglom, pri znatnim kolebanjima spoljašnje temperature.

Najbolja, po navedenoj osobini, treba smatrati društva, čiji toplotni režim se odlikuje najvećom stabilnošću.

Kod članova pčelinjeg društva, kao i kod drugih insekata, voda se izdvaja osnovnim načinom putem isparenja. Glavna uloga pri tome pripada sistemu za disanje. Voda ulazi kroz disajne otvore. Rad ventila koji ih otvaraju i zatvaraju, koordiniran je grudnim fanglijama, određuje gubitke vode. Njena količina je direktno vezana sa vremenom u toku koga se disajni otvori nalaze u otvorenom stanju.

Faktori koji produžavaju period u toku koga disajni otvori ostaju otvoreni, povećava izdvajanje vode od strane pčele. Njeno trošenje raste sa povećanjem aktivnosti pčela i uvećanjem sadržaja ugljen dioksida u vazduhu, jer to i drugo, koči zatvaranje disajnih otvora.

16

Količina vode, koju izdvajaju pčele, vezana je sa njihovim potrebama za hranom. Izračunato je da na 1kg potrošenog meda od strane pčela (sadržaj vode do 25%) iz organizma se izdvoji oko 0,5 lirata vode. Leti, pri hranjenju tečnom ugljovodoničnom hranom, izdvajanje vode se uvećava.

Iz velikog broja pokazatelja, koji se koriste kao karakteristike vlažnosti vazduha (parcijalan pritisak, apsolutna, relativna, specifična vlažnost, deficit vlažnosti, tačka rose), potpunu predstavu o hidrorežimu pčelinjeg staništa daju apsolutna i relativna vlažnost. Apsolutna vlažnost karakteriše količinu vodene pare (u gramima), koja se sadrži u 1m 3 vazduha. Relativna vlažnost, izražena u procentima, izražava odnos količine vodene pare u vazduhu na određenoj temperaturi i te količine, koja je potrebna radi potpunog zasićenja vazduha u košnici vodenom parom, bez promene temperature.

Apsolutna količina vodene pare u košnici u korelaciji je sa vlažnošću spoljašnjeg vazduha.

Obično pri povećanju apsolutne vlažnosti izvan pčelinjeg staništa raste količina vodene pare unutar košnice. Kao pravilo, apsolutna vlažnost vazduha u pčelinjem staništu uvek je veća nego izvan njega.

Količina vodene pare u različitim zonama pčelinje košnice zavisi od prisustva i veličine legla, nivoa aktivnosti pčela a takođe i od metereoloških uslova. Najbolja apsolutna vlažnost je karakteristična za središnji deo gnezda, gde se nalazi leglo. Tu je sadržaj vodene pare leti 20g/m 3, postepeno se smanjuje ka periferiji gnezda. U isto vreme, apsolutna vlažnost između središnjih i krajnjih ramova gnezda može da se razlikuje i više od 1,5 puta.

Veliki gradijent vlažnosti od centra klubeta do zona košnice, koje nisu zaposednute od strane pčela, opaža se zimi, kada se apsolutna vlažnost u oblastima klubeta koleba od 1 do 7 g/m 3. U klubetu u prvoj polovini zime ona je 11,5-17 g/m3, a sa pojavljivanjem legla raste do 13-18,5 g/m 3 (Dž. Simpson, 1950). To je vezano sa tim da pri odgajivanju legla pčele koriste više meda i srazmerno se povećava izdvajanje vode. U to vreme, voda se lagano udaljava iz staništa jer niska temperatura spoljnjeg vazduha koči aktivnost pčela koje ventiliraju košnicu.

Relativna vlažnost vazduha u pčelinjem staništu znatno varira - ponekad opada do 25% i može se povećati do 100%. Relativna vlažnost unutar košnice može biti niža od spoljašnje ili da je nadmašuje.

To je u znatnoj meri određeno sadržajem vlage u spoljnjem vazduhu, razlikom između njegove temperature i temperature unutar košnice. Važnu ulogu pri tome igraju stanje pčelinjeg društva i nivo aktivnosti pčela.

Pri visokoj spoljašnjoj temperaturi, koja je bliska onoj unutar gnezda, relativna vlažnost ove druge direktno je u korelaciji sa spoljašjom. Ipak, u različitim zonama staništa, stepen te veze nije jednak, ona se veoma slabo ili uopšte ne prenosi u centar klubeta.

Relativna vlažnost unutar košnice se menja pri kolebanju spoljašnje temperature. Pri njenom snižavanju, umanjuje se vlažnost unutar staništa, posebno u oblastima klubeta u periodu zimovanja pčela. To se objašnjava menjanjem sadržaja vode u vazduhu. Zato, što je niža temperatura, to se više suv vazduh zamenjuje onaim koji izlazi iz košnice.

Povećanje izletne aktivnosti pčela i pojava nektara u košnici doprinose snižavanju vlažnosti unutar košnice, jer prerada nektara u med stimuliše pčele da pojačano aerišu gnezdo. Broj pčela koje ventiliraju košnicu i njihova aktivnost raste sa povećanjem količine nektara koji se unosi u košnicu.

Brzina udaljavanja vazduha iz košnice može u to vreme da nadmaši 1 l/sec, zahvaljujući tome, vlažnost vazduha u gnezdu je niža od polazne. Njeno povećanje izaziva u tom slučaju rast vlažnosti spljašnjeg vazduha pri visokoj temperaturi.

17

Sastav gasne sredine u pčelinjem staništu se određuje količinom kiseonika, koga potroše članovi društva i ugljendioksida koga oni izdvajaju, a takođe nivoom aeracije staništa. Potrošnja kiseonika i izdvajanje ugljendioksida se dešava u procesu disanja pčela, čiji intenzitet zavisi od njihovog fiziološkog stanja. Aeracija staništa je vezana sa difuzijom vazduha kroz zidove košnice, otvore leta i druge otvore.

Taj proces u znatnoj meri pojačavaju pčele koje ventiliraju i zato zavisi od njihove aktivnosti.

Sadržaj kiseonika i ugljendioksida nisu isti na različitim mestima u košnici. U centralnoj zoni gnezda, koncentracija ugljendioksida je veća, nego na periferiji, a koncentracija kiseonika se smanjuje od periferije ka centru (posebno jasno se to uočava zimi).

U godišnjem ciklusu razvitka pčelinjeg društva, sadržaj ugljendioksida i kiseonika u košnici se znatno menja. U proleće i u leto, kada u društvu najaktivnije protiču biološki procesi, sadržaj ugljendioksida je minimalan, a kiseonika maksimalan. Koncentracija ugljovodonične kiseline u centralnoj zoni gnezda u periodu aktivnog života pčela čini 0,1-1,0% i samo u retkim slučajevima, naprimer pri zahlađenjima, podiže se do 1,5-2, ređe do 3%. U periferijskom delu gnezda u tom periodu, ona se nalazi na nivou 0,05-1%. Sadržaj ugljene kiseline raste, a kiseonika opada u meri opadanja aktivnosti pčela na kraju leta - početka jeseni. Najveće promene gasnog sastava vazduha se opažaju kada pčele obrazuju klube. U njegovoj centralnoj zoni, koncentracija ugljene kiseline dostiže 8-10% a kiseonika - opada na 3-4%.

Gasna sredina, siromašna kiseonikom i sa visokim sadržajem ugljendioksida, ostaje u košnici do proleća. Pri aktiviranju pčela na kraju zime i u rano proleće, u centralnom delu gnezda koncentracija ugljendioksida opada, a kiseonika se povišava, u periferijskom delu suprotno, koncentracija ugljendioksida se povećava.

Uticaj spoljašnje temperature na gasni sastav gnezda opaža se kako u godišnjem, tako i u dnevnom ciklusu. Opadanje spoljašnje temperature, koja umanjuje aktivnost pčela, snižava koncentraciju kiseonika i povećava sadržaj ugljendioksida. Leti, gasna sredina u znatnoj meri zavisi od prisustva nezatvorenog legla i količina odraslih pčela radilica, koje hrane leglo. Pri maloj količini pčela (u proleće) među otvorenim leglom i koncentracijom kiseonika postoji negativna a ugljendioksida pozitivna korelaciona veza. Na kraju leta, sa povećanjem broja pčela, znaci korelacije kiseonika i ugljendioksida sa leglom menjaju se u suprotne. To ukazuje, pre svega, na potrebu legla za velikom količinom kiseonika, drugo, na to da je to zadovoljeno samo pri prisustvu određene količine pčela.

Koncentracija ugljendioksida u košnici vezana je sa brojem jedinki u društvu, iako su razlike primetne samo pri znatnoj razlici u snazi društa.

Uticaj rojevog nagona društva na koncentraciju ugljendioksida u košnici, u znatnoj meri zavisi od dva uzroka. Prvi je u tome što društva u periodu pripreme za rojenje odgaja veliku količinu pčela.

Drugi uzrok je u tome što se veliki broj pčela isključuje iz aktivnog učešća u životu društva. Pčele budućeg roja, štedeći energetske rezerve, vode pasivan način života i skoro ne uzimaju učešće u regulisanju mikroklime u staništu.

Pri vibraciji košnice, posebno u vreme prevoza društava, u njemu se znatno poveća sadržaj ugljendioksida. Njegova koncentracija može u tim slučajevima da dostigne 4%.

Prevod odeljka iz knjige “Mehanizacija pčelovodstva i pasečnii inventar” 18

N.F. Krahotin A.P. Radžabov E.K. Eskov “Mehnat” Taškent 1987.

Sa ruskog: Predrag Cvetković

Ponašanje pčela pri sakupljanju i korišćenju hrane -V.P.Lebedeva, H-V.Irenkova, V.I,Lebedev Prva zapovest za pčelara glasi: Nikada i ni pri kakvim uslovima ne štedeti na hrani Proces pribavljanja i pripremanja hrane - to je složen kompleks ponašanja pčela ka kome su usmereni glavni napori pčelinjeg društva.Tako, radi formiranja jedne obnožice polena (na obe korpice na nogama) pčela posećuje od 7 do 20 cvetova, a da bi napunila medni mehur nektarom vrši od 2501446 poseta cvetovima.

U mehanizme koji obezbeđuju sakupljanje hrane sa minimalnim utroškom energije i koji omogućavaju povišenje efikasnosti sabiračke funkcije, mi svrstavamo značajne fiziološke promene u organizmu pčela, koje se događaju pri njihovom prelasku u izletnice. Kod jedinki koje su spremne za ispunjenje tih funkcija, znatno se smanjuje živa masa (prosečno za 26%), povećava se udeo važnosti mišića i raste sposobnost za nošenje tereta, jako se smanjuje zapremina srednjeg želuca (prosečno za 63%) i pojavljuje se prostor koji je neophodan da se smesti prošireni medni želudac pri punjenju nektarom.

Tri grupe pčela sakupljaju nektar: izviđačice, sakupljačice i primateljice. Pčele izviđačice - to su veoma aktivne jedinke, koje predvode otkrivanje hrane, informišu pčele sakupljačice o njenom nalaženju i mobilišu ih da je iskoriste. Impuls za rad, pčele izviđačice dobijaju izvan košnice a pčele sakupljačice u košnici.

Dok cvetovi luče nektar, pčele sakupljačice i pčele izviđačice normalno lete, sakupljaju ga i donose u košnicu. Po prekidanju lučenja nektara sakupljačice se vraćaju u košnicu i mirno sede na saću u očekivanju novog signala o pojavi hrane u prirodi. Pčele izviđačice nastavljaju da pojačano istražuju teritoriju koja okružuje pčelinjak, određujući prisustvo nektara u cvetovima, njegovu količinu, dostupnost i sadržaj šećera. Neophodnost takvih poslova je vezana sa tim što cvetovi luče nektar periodično, zavisno od meteoroloških uslova, doba dana i drugih faktora. Rad pčela izviđačica dozvoljava blagovremeno i brzo prebacivanje pčela sakupljačica na korišćenje produktivnije paše, povećavajući efikasnost sakupljačke delatnosti društva u celini.

Traženje meda se može smatrati mehanizmom ekonomije hrane. Ako bi svaka pčela samostalno ispunjavala tu funkciju, neproduktivno trošenje zaliha hrane bi bilo ogromno.

U pripremi hrane važnu ulogu igraju pčele treće grupe - primateljice, posebno pri obilnoj paši. One primaju od sabiračica hranu dostavljenu u košnicu, samim tim ih oslobađaju za dalji rad. Mlade pčele primateljice, prerađuju nektar dodajući mu sekret hipofaringalnih žlezda, koji sadrži ferment invertazu sa sposobnošću invertovanja 4-5 puta većom nego kod pčela hraniteljica i izletnica (nije slučajno ferment maksimalno aktivan baš pred glavnu pašu a minimalno - u zimskom periodu).

Ribbands (1949) je naglašavao da su pčelama svojstveni pokušaji da neprekidno vrše izbor paše, zato one redovno istražuju izvore nektara i koriste najbolji od onih koji su im dostupni.

Nektar, u kome je manje od 4,5% saharoze, pčele uopšte ne sakupljaju. On treba da sadrži od 20 do 66% saharoze. K.F.Friš (1955) je utvrdio direktnu zavisnost punjenja mednog želuca od koncentracije 19

šećera u hrani. Tako, pri koncentraciji šećera od 17% pčele su prosečno sakupljale u želucu 42 mg hrane, pri 34% - 55 mg, pri 68% - 61 mg. Koncentracija šećera u nektaru utiče na brzinu kojom ga pčele sakupljaju, određuje trajanje njegove prerade i trošenje energije: pčele najbrže sakupljaju šećerni sirup koncentracije 50- 60% i uvek ga radije uzimaju od kako više, tako i manje koncentrovanog sirupa, uz to, njegova prerada je sa minimalnim trošenjem hrane i energije.

Nektar, koji se donosi u košnicu sadrži prosečno 50% vode. Da bi se pojačalo isparavanje vlage, pčele ga smeštaju na najtoplija mesta u pčelinjem gnezdu (blizu legla) i razdeljuju kapljice po ćelijama, samim tim obezbeđujući maksimalnu površinu isparavanja, zatim ga ponovo uzimaju, dodaju mu nove porcije fermenta invertaze, i na kraju njime pune ćelije ne više od 1/3 zapremine. Istovremeno sa tim, one snižavaju relativnu vlažnost vazduha u gnezdu, povećavajući njegovu mogućnost prihvatanja vlage, i znatno povećavaju ventilaciju. Upravo takav mehanizam obezbeđuje za prvih 24 časa udaljenje najmanje 50% vode iz nektara i, što je važno - sa minimalnim trošenjem energije.

Ekkert (1955) je među prvima utvrdio da osnovni deo izletnica društva (do 80%) sakuplja hranu na rastojanju od samo 750 m od pčelinjaka, iako su uočavali odvojene obeležene pčele - jedinke i na rastojanjima 3,4-4,2 km od njega. Kasnije je ubedljivo dokazano, da je najekonomičniji let pčela u granici 750 m. Na let dug od 500 do 750 m pčele gube 43% sakupljene hrane. Pri udaljenosti pčelinjaka od paše od 3 km one donose samo 1/3 nektara.

O rastojanju od izvora hrane, njegovom nalaženju i bogatstvu, količini, najboljem mestu paše, pčele izviđačice su sposobne da tačno informišu svoje sestre. Pri daljini do 100 m one vrše kružna signalna kretanja. Kada udaljenost prelazi granicu od 100 m, putanja kretanja pčela koje signaliziraju nektar počinje da liči na odozgo spljoštenu cifru 8. Izviđačice koje se vrate sa teritorije koja je udaljena više od 4,5 km od košnice, kada dostavljanje nektara zahteva ogromno trošenje energije, ne saopštavaju informaciju o hrani. Nasuprot tome, najbolje delove medonosnih kompleksa pčele sakupljačice dodatno markiraju feromonom Nasonove žlezde. Cvetove koje ne sadrže nektar obeležavaju repelentnom (odbijajućom) materijom. Sve ovo značajno povećava uspešnost rada na sakupljanju hrane.

Najboljim uslovima sakupljanja, prerade nektara, regulisanja vlažnosti i temperature doprinosi postojeći biološki optimum snage pčelinjeg društva (50-60 hiljada radilica) u periodu glavne paše.

Pri slaboj paši u polju radi malo pčela u odnosu na njihov ukupan broj u društvu. Pri tome je primećeno da, što je slabije društvo tim je intenzivniji let dobavljačica. Kod njih, po jedinici žive mase pčela dolazi više legla, i upravo, obilje larvi aktivira društvo na traženje i sakupljanje hrane. Pri povećanju jačine paše, kada se pribavljanje nektara odvija lakše i sa manjim gubicima, broj pčela koji izleće u slabim društvima se umanjuje, a u snažnim naglo raste na račun rezerve mladih besposlenih pčela, koje nisu optrećene odgajivanjem legla. Pri radu snažnih društava na slaboj paši one se zadržavaju u košnici, a prema tome, bolje se čuvaju, da bi zatim efikasnije radile na obilnoj paši. To je osobina snažnih društava, i u tome je njihova velika prednost. Pri jakoj paši pčele sakupljaju tri i više puta meda više, ali glavno, sa manjim gubicima. Pri prosečnom dnevnom unosu nektara do 1 kg u mednom želucu pčele prosečno se nalazi 7,1 mg hrane, pri paši sa unosom od 1 do 2 kg - 15,5 mg, a sa povećanjem do 4 kg dnevno, punjenje mednog želuca raste do 28 mg. Na taj način, sa povešanjem količine nektara, efikasnost rada pčela u polju raste četiri puta.

U vreme glavne paše osnovne funkciije kvalitetnog snažnog društva su podređene ispunjenju glavne sakupljanju i preradi nektara. Pouzdano se zna da u to vreme pčele manje odgajaju leglo i sakupljaju manje polena. Radi poređenja: u junu, u periodu rasta društva, na sakupljanju polenovog praha radi 5051% pčela dobavljačica, a u vreme paše - samo 5-10, a u avgustu 12-15% (To je za uslove Rusije, kod nas je oko 30 dana ranije - prim.prev.).

Sada ćemo uočiti mehanizme ekonomičnog trošenja zaliha hrane, koji su se formirali u procesu dugotrajne evoluciije društvene forme života pčela i nasledstvom učvrstili..

Pre svega, u toku godine u društvu se zakonomerno menja brojnost njegovih članova. U periodu izobilja hrane u prirodi (kraj juna - početak jula) društvo ima maksimalni broj pčela (do 80 hiljada 20

jedinki). Blliže jeseni, kako se smanjuje cvetanje biljaka, srazmerno se smanjuje i broj pčela (do 15 hiljada). (svi podaci su za područje Rusije, prim. prev.)

Postoji biološki optimum snage društva za zimski period, pri kom zimovanje protiče sa minimalnim trošenjem hrane i energije. Za svaku rasu pčela on je svojstven: što je areal njenog formiranja severnije, tim snažnije zajednice idu u zimu. Za srednjerusku rasu, naprimer, biološki optimum se koleba od 24 do 30 hiljada jedinki.

U periodu izobilja nektara i polenovog praha društva odgajaju osnovnu količinnu legla (kriva odgajivanja legla praktički ponavlja krivu unosa cvetnog praha. Sa odgajivanjem legla vezana je i osnovna potrošnja hrane od strane pčela u zimskim mesecima, pri odsustvu legla potrebno je oko 1 kg (po prosečnim višegodišnjim podacima 928 g) ugljenohidratne hrane mesečno; u periodu odgajivanja legla ona raste više od 7 puta (ne računajući gubitke na rad izletnica) i čini skoro oko 7 kg (prosečno 6.806 g) po društvu.

Osim toga, društvo kao celovit biosistem procenjuje svoju snabdevenost hranom i nivo unosa nektara i polenovog praha izvana, i u zavisnosti od tih faktora menja se ponašanje njegovih članova.

Ubedljivo je dokazano da se velika zaliha hrane reflektuje na pčele: one obilnije hrane larve, iz njih se rađaju visokokvalitetne pčele, koje odgajaju više legla i obezbeđuju povećanje produktivnosti društva prosečno za 20,7% po 1 kg žive mase pčela.

Umanjenje nivoa unosa nektara pobuđuje pčele da stvore takve uslove za maticu, pri kojima ona smanjuje polaganje jaja. Pri dugotrajnom odsustvu nektara i polenovog praha pčele menjaju svoje ponašanje pri odgajivanju legla: prekidaju odgajivanje trutovskog legla (jedu najmlađe larve a lutke izbaciju iz gnezda) i umanjuju broj pčelinjih larvi koje obslužuju, a ako su još i zalihe hrane u gnezdu oskudne, onda one delimično jedu najmlađe pčelinje larve (najcenjenija belančevinasta hrana, kome one kao kao brižne domaćice ne daju da propadne) i umanjuju porcije hrane za larve, ali do nivoa koji ne dozvoljava da se pojave nakazne forme.

U nedostatku svežeg praha i oskudnim zalihama belančevinaste hrane u gnezdu, pčele smanjuju ili potpuno prekidaju odgajivanje trutova (i čak ih usred leta izgone), jer se na njihovo hranjenje troši pet puta više nego na isti broj radiličkih larvi. Osim toga, 1 kg trutova tokom svog života pojede od 15 do 20 kg meda. Radi štednje zaliha hrane pčele izgone trutove iz gnezda društva koje ide u zimu.

Odgajivanje trutovskog legla može da služi kao posredan pokazatelj nivoa obezbeđenosti pčelinjeg društva belančevinastom hranom.

Prirodno razmnožavanje pčelinjih društava - rojenje, po pravilu se događa do vremena nastupanja glavne paše, što rojevima dozvoljava da se obezbede neophodnom zalihom hrane do paše naredne godine i da preživi.

Pčele obilno luče vosak i grade saće samo onda kada u košnicu dolaze svež nektar i polen. Sa okončanjem paše prekida se izgradnja saća do proleća naredne godine. Količina zatvorenog meda deponovanog u saće ne pokazuje primetan uticaj na lučenje voska, a lučenje i izdvajanje voska raste direktno proporcionalno količini hrane koju pčelinje društvo dobija u toku dana. Takva osobenost u ponašanju članova društva pri gradnji saća je mehanizam koji omogućava ekonomično trošenje zaliha hrane, koje su pripremljene i složene u gnezdu za nepovoljan period godine.

Radi oštrog smanjenja trošenja hrane u zimskom periodu, društvo formira klube. U tom slučaju njegovi gubici toplote se smanjuju 9 puta, a potreba za hranom 20-25 puta u poređenju sa tim pokazateljima za jednu pčelu u to isto vreme. Razmena materija i trošenje energije insekata u vreme mirovanja je 250300 puta niža nego u aktivnom periodu života. Uporedo sa tim, do 75% celokupne površine koju zauzimaju pčele, čini saće koje je slobodno od meda, jer je prazno saće dobar toplotni izolator. Ako bi pri zimovanju klube pčela bilo smešteno isključivo na saću koje je napunjeno medom, onda su njegovi gubici toplote približno tri puta veći nego kod klubeta koje je na praznom saću.

Na taj način, pčele društva kao celovitog, međusobno povezanog biosistema imaju najsuptilnije i najsloženije mehanizme sakupljanja nektara i polenovog praha sa minimalnim utroškom energije i hrane, a takođe i ekonomičnog trošenja spremljenih zaliha, koje ostvaruju promenom ponašanja kojim 21

se te funkcije ispunjavaju. Upravo ti mehanizmi u mnogome obezbeđuju preživljavanje, očuvanje i rasprostranjenje tog jedinstvenog vida socijalnih insekata. Pčele pažljivo troše obilne kvalitetne zalihe koje se potpuno isplaćuju kroz visok kvalitet društava i njihovu visoku produktivnost.

V.P. Lebedeva, N.V. Irenkova, V.I. Lebedev Prevod iz časopisa "Pčelovodstvo" 7/2001

Predrag Cvetković

Šta je novo u pčelarskoj nauci ?

Michael Thiele Bad Sooden, Nemačka Lako se može stvoriti utisak da je previše učesnika u domenu prirodnog pčelarenja i knjiga na tu temu stavljeno pod lupom u mojoj publikaciji, a da je izostavljena pčelarska nauka. Ali to nije tako.

Najnovija saznanja pčelarske nauke su takođe diskutovana, na primer u 72. pismu (pisma o organskom pčelarenju i još... deo III) (vidi sajt autora - prim. prev.)

Osamdesetih godina dvadesetog veka pretpostavke da, što duže letnje pčele žive, češće mogu da izleću tragajući za nektarom ili mednom rosom, bile su povod da se uradi istraživanje razlika životnog veka radilica u zavisnosti od njihove genetike. Laboratorijski naučnik iz tog vremena je, kao što se i očekuje, da bi odredio životni vek radilica, držao pčele zarobljene u laboratoriji i nikako drugačije.

Rekao bih da je nemoguće da nam pčela otkrije svoje tajne ako je uzimamo izvan konteksta njene zajednice. Sada je sa naučne strane utvrđeno: «Sporno je da li je takav način zaista pogodan da se odredi genetička zavisnost životnog veka pčele. Zimske pčele ne preživljavaju zimu ako su čuvane zatvorene u kavezu, one to uspevaju samo u svojim zajednicama» (1).

Stoga naučnik danas radi sa obeleženim pčelama. Može se reći da matica živi 3-4 godine u proseku, radilica 6-8 meseci (takozvana zimska pčela) ili samo nekoliko nedelja (takozvana letnja pčela), i trut oko jedno leto. Normalno život trutova se prekida takozvanim pomorom trutova. Ipak, tu takođe ima izuzetaka: «Tokom procene populacije, pri kojoj se svi ramovi u društvu temeljno pregledaju, mi smo još uvek sretali muške jedinke najmanje u jednom društvu na pčelinjaku u jesen. Zaključak ‘ovde nešto nije u redu!' se većinom pokazuje pogrešnim posle narednog posmatranja pčelinjeg društva» (2).

Ovo je jedno zanimljivo posmatranje koje može biti indikacija da je ranije, kada rase pčela nisu bile tako mnogo podvrgavane veštačkim metodama odgajivanja, moglo biti prilično očigledno da malo trutova ostaje u društvu tokom zimskog perioda. Gospodin Libig (Liebig) kaže: «Ali ja pretpostavljam da skoro nijedan trut neće uspeti da prezimi zimu» (3). Ipak, to je mogućno.

22

Kako životni ciklus pčelinjeg društva izgleda? I ovde je g. Libig izneo zanimljivo istraživanje.

1996. godine, 5 juna uzeo je malo društvo od oko 900 pčela sa plodišnim ramom bez legla, ram sa medom i polenom, novosparenu maticu i 8 praznih ramova u medištu. Krajem juna, upravo pre nego što je prvo leglo počelo da izlazi, društvo je imalo samo 500 pčela i 400 ćelija legla. Kroz 2 meseca, na kraju avgusta, broj pčela je narastao na 8.000. 10. oktobra društvo je sa oko 7800 pčela pripremljeno za prezimljavanje. Tokom zime društvo je izgubilo vrlo malo pčela. 6. marta je još uvek imalo oko 7500 pčela i skoro 8.400 ćelija legla. Tokom tri meseca leglo se konstantno povećavalo i 28 maja dostiglo maksimum od skoro 40.000 ćelija. U junu i julu društvo je do kraja odnegovalo oko 30.000 ćelija legla.

U avgustu i septembru leglo je ponovo smanjeno, i u oktobru 1997. društvo nije imalo legla, kao i godinu dana ranije.

Kako se može ispravno proceniti životni vek jedne pčele? Posmatra se stanje društva na početku njegovog razvoja, u slučaju društva g. Libiga 27. juna 1996. i 21 dan kasnije, 18 juna. 27. juna društvo je imalo 500 pčela i 4000 ćelija legla. Prema g. Libigu, 500 pčela malog društva je 27. juna bilo staro najmanje 22 dana. Za vreme procene populacije 18 jula te pčele bi trebalo da budu mrtve. Samo one ili još i druge?

«Ali ne samo te, takođe i veliki deo pčela koje se još nisu izlegle 27. juna! U posmatranom intervalu između 27 juna i 18 jula, društvo br. 19 je moglo da naraste do 4000 pčela, pod uslovom da svo leglo izađe i da nijedna pčela ne bude izgubljena. Ali faktički, društvo je postalo snažnije samo za 1750 pčela. Ako se pođe sa pretpostavkom da najstarije pčele prve umiru, onda je 500 pčela koje su bile rođene u malom društvu pre 5 juna nestalo u posmatranom intervalu, a pored njih i skoro polovina pčela koje su se izlegle u periodu procene. Ove pčele u proseku nisu živele ni dve nedelje (5).

Slične rezultate daje sledeći posmatrani period između 18 jula i 8 avgusta. U mnogo udžbenika se može naći da je životni vek radilica 4-6 nedelje. To bi moglo da znači da leglo od maksimalno 4.000 ćelija vodi ka društvu snage od 50-80 000 pčela. Prema g. Libigu, samo retko se mogu videti društva snažnija od 40.000 pčela u leto, iako se po posmatranjima u periodu od jula 1996 do oktobra 1997 izlegne više od 275.000 pčela! Ali takođe, u istom tom periodu više od 265.000 ugine. G. Libig prema tome zaključuje: «U 1997 godini od aprila do avgusta pčele iz društva 19 su narasle do prosečne starosti između 2 i 3 nedelje! Taj rezultat nije pojedinačan slučaj, već pravilo. Dakle, tvrdnje koje se mogu naći u mnogo ‘udžbenika' gde se opisuje životni vek radilica, prema kojim radilica postaje izletnica tek posle tri nedelje 'kućnog rada’ i nastavlja da traga za pašom više od tri nedelje, nisu ispravne (6).

Od kojih faktora zavisi dužina života pčela? Daleko najznačajniji je briga o leglu. Što više pčelinje društvo odgaja leglo, njegove radilice kraće žive. Ipak, što društva u proleće odgajaju više legla, više narastaju. Pored toga, poznato je da efikasnost odgajanja u proleće u velikoj meri zavisi od broja pčela. Snaga društva na kraju zime je ključni faktor za naredni razvoj pčelinjeg društva. G. Libig kaže da je pravilo jednostavno: više pčela - viče legla, više legla - više pčela itd. (i više meda). Izgleda da traganje za pašom tokom pašnog perioda ne utiče na životni vek letnjih pčela nimalo, jer radilice iz «lenjih» društava ne žive duže od onih u «vrednim» društvima. Takođe, prerada tečnosti ili čvrste hrane, koja se daje pčelama kao hrana u mladim duštvima ili za pripremu zimske hrane, nema prema g.

Libigu efekat na životni vek pčela radilica. One ne žive duže, ako dobijaju sirup ili hranu u obliku zatvorenog meda, umesto šećernog sirupa. Međutim, čak i ako, kao što g. Libig kaže, nema razlika između vrste hrane, pčele su više preokupirane kada je u pitanju proces prerade šećernog sirupa, čvrste hrane ili sirupa, tako da će celo društvo ojačati zimskim prihranjivanjem koje sadrži specijalni biljni čaj (7) i med sa sopstvenog pčelinjaka.

23

«Odgajivanje ne može biti stimulisano ni nektarskom pašom ili mednom rosom, niti hranjenjem.

Uporedjeno sa tim, moguće je da se leglo smanjuje pri jakoj paši ili hranjenju, što ima pozitivan efekat na životni vek pčela radilica, koje ne moraju da neguju leglo» (8) Letnje pčele koje kratko žive su suštinska osobina društva, koja je samo malo uslovljena okolinom. To je izraz intenzivne smene generacija pčela, kojoj tokom perioda legla teže sva društva bilo kakvog porekla, da bi sprečila izbijanje bolesti (9). Tu biološku odbranu od bolesti ne bi trebalo slabiti pčelarskim metodama, takvim kao što su potpuno slabljenje društva, niti veštačkim osemenjavanjem i presađivanjem larvi.

(1) Liebig, G., 2002: Uber das Lebensalter der Bienen. Kurylebigkeit ist die Grundlage der Bienengesundheit. Deutsces Bienenjournal 10 (2): 48-50. Berlin, Germany (2)-(6) isto (7) Vidi Internet Course#1 i #2. Bad Sooden, Germany (8) Liebig, G., 2002, vidi bel. 1 (9) isto Prevod sa engleskog: Predrag Cvetković i Oliver Mihajlović

24

E.K. Eskov, D.A. Lihin, V.I. Maslenikova, A.I. Toropcev, G.S. Jaroševič.

Akustički način otkrivanja krpelja varoe u zatvorenom leglu Određivanje stepena zaraženosti pčelinjih društava varoom po broju krpelja otkrivenih na odraslim pčelama ne daje tačne rezultate. Krpelj se razmnožava u zatvorenom leglu, zato je neophodno uzimati u obzir broj parazita koji se nalaze na pčelama radilicama, trutovima a takođe i u zatvorenom leglu. U tom cilju, izrezuju se delovi saća sa zatvorenim ćelijama, otklapaju ćelije, udaljvaju lutke iz njih, posmatraju se i one, kao i ispražnjene ćelije. Po broju otkriveni krpelja u zatvorenim ćelijama određuje se zaraženost legla.

Neophodnost da se otvara veliki broj ćelija radi dijagnostikovanja zaraženosti diktira se visokom varijabilnošću reprodukcije parazita tokom prolećno-letnjeg perioda i neravnomernošću njihovog lociranja u oblasti klubeta i u jednom istom saću. To je povezano sa sezonskom promenljivošću temperature unutar gnezda, čiji gradijente krpelji koriste kao jedno od sredstava orijentacije. Uporedo sa tim, njihovo lociranje u gnezdu i aktivnost razmnožavanja u mnogome zavisi od ukupnog broja (zaraženosti). Posebno pri njenoj maloj vrednosti (0,5-2%), krpelji daju prednost razmnožavanju u zonama sa temperaturom od 33,2-35,5 °C. Povećanje zaraženosti prati širenje prostora gnezda, koje oni koriste za razmnožavanje, pri tome slabi zadržavajući uticaj temperature. Zato se pri 20-30% -tnoj zaraženosti jedinke radi razmnožavanja uvlače u ćelije saća centralne i periferijskih zona gnezda, gde se temperatura može razlikovati za više od 3° (od 32,5 do 35,7°).

Od temperature koja se menja u različitim oblastima gnezda u zavisnosti od spoljašnje, broja pčela i količine legla, zavisi strategija razmnožavanja parazita. Relativno niska temperatura (32,5-33°) u predelu gnezda gde se nalazi leglo, stimuliše jedinke varoe koje se spremaju za razmožavanje, da po jedna ulaze u ćelije legla. Viša temperatura (od 34° i više) izaziva da u jednu ćeliju legla ulazi dva i više krpelja. Na taj način se smanjuje verovatnoća sparivanja u bliskom srodstvu, povećava se dijapazon nasledne promenljivosti krpelja, što odgovara povećanju inteziteta zaraženosti društva varoom.

U faktore koji otežavaju određivanje zaraženosti pčelinjeg legla spada sezonska promenljivost aktivnosti razmnožavanja krpelja u njemu. U centralnoj zoni evropskog dela rusije paraziti se sa najvećom aktivnošću razmnožavaju u ćelijama sa pčelinjim leglom dva puta: krajem proleća i početkom jeseni. U letnje vreme u odnosu na te periode taj pokazatelj se smanjuje približno dvostruko.

Na taj način, relativno mali broj krpelja u zatvorenom leglu u letnjim mesecima ne može da govori o niskoj zaraženosti pčelinjeg društva varoom.

Značajno smanjenje rada na otklapanju velikog broja zatvorenih ćelija, očuvanje pčela koje se razvijaju od naprasnog uništenja i povećanje tačnosti određivanja zaraženosti legla, omogućeno je primenom akustičkog metoda dijagnostike varoe. Suština metoda je u registrovanju vibracija saća, koje nastaju pri kretanju krpelja. Na saće sa zatvorenim leglom se pričršćuje vibracioni davač, spojen sa ulazom niskofrekventnog pojačavača električnih impulsa, na koji se priključuju slušalice (elektromagnetne ili piezoelektrične). Korišćenje zvučnika nije dopustivo, jer zvukovi koji oni proizvode sekundarno uzrokuju vibraciju saća, što ometa otkrivanje krpelja.

Da i se smanjio uticaj bočnih zvučnih smetnji koje saće prima, svrsishodno je saće stavljati u praznu košnicu ili sanduk, dimenzija dovoljnih za smeštaj jednog ili nekoliko ramova. Pri takvom postupku ispitivano leglo je zaštićeno od hlađenja.

Vibracija saća koje generišu krpelji u periodu njihovog kretanja u ćeliji predstavlja pojedinačne impulse dužine 0,2-0,8 sekundi. Svaki od njih uključuje u sebe od 3 do 17 prigušenih oscilacija. Kada se u zatvorenim ćelijama nalazi 2-3 krpelja, impulsi koji oni generišu su sa frekvencijom 0,2-2,1 Hz. 25

Intervali između impulsa variraju od 0,1 do 1,6 sekundi. Sa povećanjem broja krpelja u ćelijama saća, frekvencija impulsa raste.

Amplituda vibracija saća koju generišu krpelji, znatno se menja u zavisnosti od njihovog položaja u ćeliji. Pri prelazu krpelja sa lutke pčele na zid ćelije intezitet vibracija saća raste 3-5 puta. Približno isti intezitet imaju vibracije koje generišu lutke pčela. Ali one se po vremenskoj strukturi razlikuju od vibracija koje generišu krpelji.

U odnosu na intezitet vibracija saća koje generišu krpelji, približno dva reda niže od toga su vibracije pod dejstvom vazdušnih strujanja i zvukova koji generišu pčele koje ventiliraju gnezdo, a takođe i zvukova koji se stvaraju pri kretanju pčela (kretanje, čišćenje larvi i sl.).

Dakle, po vibracijama koje generišu krpelji, koji se nalaze u zatvorenim ćelijama, moguće je odrediti stepen zaraženosti legla tim parazitom.

"Pčelovodstvo" 4/2003.

Prevod Predrag Cvetković

Bolesti pčela L.F. Solovjeva NIIP

Faktori koji utiču na otpornost pčelinjih društava na krečno leglo U patogenezi krečnog legla, pored izazivača, važnu ulogu igraju snaga pčelinjeg društva, uzrast matice, kvalitetna hrana, poštovanje zoohigijenskih normi pri proširovanju i utopljavanju pčelinjeg gnezda.

Razmotrićemo neke faktore, čijom regulacijom je moguće, u određenoj meri, povećati otpornost društva na krečno leglo i druge bolesti. Temperatura društva se formira pod uticajem složenih bioloških procesa u gnezdu, gde toplotni režim zavisi od njenog stanja, aktivnosti i pod uticajem je temperature spoljašnje sredine. Pošto su temperatura i vlažnost uzajamno povezani, pri promeni vlažnosti u gnezdu pčele usaglašavaju i temperaturu. Situacija se usložnjava u tom slučaju kada je promena tih faktora povezana sa nepoštovanjem pravila za odgajivanje pčela (prevremeno proširenje gnezda bez vođenja računa o snazi društva i spoljašnjoj temperaturi; obilna prihrana retkim šećernim sirupom i drugo), sprovođenje lečenja protiv krečnog legla i drugih bolesti bez obaziranja vremensku sezonu, stanje društva, vreme, oblik lekovitog preparata i niz uslova, koji mogu da naruše mikroklimu pčelinjeg gnezda.

Radi proučavanja uticaja nekih abiotičkih fakora na tok krečnog legla, posebno temperature i vlažnosti, postavili smo eksperimente na dve grupe pčelinjih društava: nedovoljno utopljena pri proširenom gnezdu, posebno u proleće, i utopljeniih i suženiih prema njihovoj snazi. U dve grupe kontrolu smo vršili posle primene mikocida (preparata protiv gljivica, prim. prev) u raznim oblicima. Temperaturu i vlažnost u gnezdu merili smo u više tačaka, termometrom sa 18 sondi, predviđenih za pokazivanje ″suvog″ i ″vlažnog″ termomera. Po psihometrijskoj tablici izračunavali smo relativnu vlažnost.

Istovremeno smo registrovali spoljašnju temperaturu i relativnu vlažnost vazduha. Pokazivanja spoljašnje temperature upoređivali smo (koreriralli) sa pojavom krečnog legla u pčelinjem gnezdu.

Utvrđeno je da spoljašnja temperatura u određenooj meri odražava dinamiku javljanja infekcije. 1996. godine maksimum kliničkih znakova krečnog legla u uslovima srednjeg pojasa pojavljivao se u drugoj 26

dekadi maja i produžavao do kraja meseca. U to vreme je cvetalo voće, ali pri relativnoj vlažnosti 8084% spoljašnja srednjednevna temperatura je bila malo viša od 10°C, što je ometalo aktivan izlet pčela.

Naredno zaoštravanje oboljenja nastupilo je u drugoj dekadi juna, kada se poklapalo sa snižavanjem temperature u tom periodu. Srednjednevna temperatura je bila 12,4 ±0,9°C sa kolebanjima od 10,4 do 14,5°C. Narednih godina eksperimenti su ponovljeni. Merenja spoljašnje temperature i relativne vlažnosti vazduha od aprila do septembra 1998. godine (merili smo temperaturu svakodnevno na dva mesta na prostoru pčelinjaka) pokazala su da je srednjednevna temperatura u aprilu i maju bila 12,4 ±2,94 °C , odnosno 15,6 ±2,2 °C, pri relativnoj vlažnosti 62,3 ±9,7% , odnosno 80,7±8,0%. (Krajem aprila i u maju bili su slabi jutarnji mrazevi). Prema tome, temperatura označena u prolećnom periodu, tj. u periodu intenzivnog razvitka društva, nije bila dovoljno visoka radi izletne aktivnosti pčela i održavanja neophodne otpornosti na oboljenje. Krečno leglo se pojavilo početkom maja i registrovano je do juna. Maksimum infekcije je porastao u drugoj dekadi juna, alli već zbog velike dnevne temperature, što je smanjilo unos nektara i polena. Na tok krečnog legla u datom slučaju pokazivali su negativan uticaj oba faktora: abiotički – znatno snižavanje ili povišenje temperature i biotički odsustvo paše.

Merenja temperature unutar gnezda su pokazala, da pri istom zootehničkom stanju društava, ali pri njihovom različitom utopljavanju i sužavanju, taj pokazatelj se koleba od 5,2 do 4,7°C. U gnezdu društava, dobro utopljenih i suženih, srednja temperatura se nalazila u oblasti 35,2 - 35,7°C. U društvima sa proširenim gnezdima, koja nisu bočno utopljavana, pri nedovoljnom gornjem utopljavanju, temperatura se spuštala do 30°C i postajala pogodnija za razvoj gljive Ascosphaera apis.

Na stranicama časopisa (Pčelovodstvo) već je sapštavano, da kao rezultat velikog sužavanja gnezda (posebno u proleće), u njemu se bolje čuva toplota i manje pojavljuje krečno leglo (A.I.Skibenok, 1999). Po našim posmatranjiima, snižavanje temperature u plodišnom delu gnezda iz raznih razloga (preterano proširenje ramovima, trovanje pesticidima) pozitivno je uticalo na pojavljivanje krečnog legla.

Radi dopunske potvrde uticaja spoljašnje temperature na pojavu krečnog legla, sprovedeni su eksperimentalni u laboratoriji i na pčelinjaku. Radi toga, zagrevani su i hlađeni komadi saća (10× 10cm) sa otvorenim i zatvorenim leglom, a zatim stavljani u plodišni deo gnezda. Pri posmatranju zatvorenog legla, koje je u toku 2 časa zagrevano na 45 °C, nije bilo promena u njegovom stanju. Ipak, nakon 3 dana posle njegovog stavljanja u gnezdo, skoro 50% ćelija je bilo otklopljeno od strane pčela, a ličinke udaljene. Leglo koje pčele nisu dirale, nastavilo je da se razvija. Posle tri dana od stavljanja u gnezdo, u leglu koje je prethodno držano 2 časa na 10 - 12 °C, u 20% ćelija je dijagnostikovano prehlađeno leglo. Znaci krečnog legla su odsustvovali u oba slučaja.

U komadima saća sa otvorenim pčelinjim legloom, koji su se nalazili 2 časa na temperaturi 45°C, 10% ličinki (od 120) je uginulo, u društvu su se pojavili znaci krečnog legla.

Uginule ličinke nisu bile zaražene krečnim leglom. U otvorenom pčelinjem leglu, koje se nalazilo 2 časa na 10 °C, kroz četiri dana primećeno je 5% uginlih ličinki i 12% zaraženih gljivicom Ascophaera apis. Na kontrolnim deloviima saća sa otvorenim leglom, koji su na 23°C držani na pčelinjaku u toku spomenutog perioda, uginulog legla nije bilo, znaci krečnog legla su primećeni kod dve ličinke od 120.

Dobijeni podaci su pokazali, da zagrevanje, hlađenje i držanje saća izvan gnezda dovode do pojave oboljenja samo kod otvorenog legla, pri čemu negativnije dejstvo ima hlađenje. Ne isključujemo, da je pored temperature, u uginuću i pojavi obolelog legla, svoju ulogu odigrao i faktor stresa – udaljavanje i vraćanje legla u gnezdo društva.

U eksperimentima na pčelinjaku, sprovedenim na 15 društava, utvrđeno je, da je obrada mikocidima (antigljivičnim preparatima) u obliku rastvora (čak i toplih), kojima je prskano saće, dovodila do povećanja vlažnosti i snižavanja temperature unutar gnezda. Temperatura se spuštala za 4-5 °C, a njeno povišavanje je nastupalo kroz 3-4 časa, što je negativno uticalo na stanje legla. Posle etape lečenja rastvorima preparata, u društvima su prilično često opažani znaci prehlađenog legla, posebno na 27

gornjim bočnim uglovima saća i u nižim delovima, gde je, posle tretiranja, lekovit rastvor nastavljao da teče. Od rastvora, posebno vodenih, obolele ličinke (delimično mumificirane, a ponekad i mumije) su, po pravilu, nabubrile i čvrsto prilegale za zidove ćelija, ispunjavajući celu zapreminu, zbog čega pčele nisu bile u stanju da ih izvuku. One su ih poklapale. To je opažano posle primene dikobina, askomizola i drugih preparata, posebno u slučaju tretiranja u vreme prohladno za izletanje pčela. Pri tome, kod naizgled zdravog legla, u centru ćelija su primećivani jedva uočljivi otvori. Voštani poklopčići ponekad nisu prianjali za sadržaj ćelija i pri njihovom otkrivanju videle su se ličinke nabubrele od vlage.

Pčele ih nisu izvlačile, već su se od infekcije štitile poklapanjem. Udaljavale su bolesno leglo posle isušivanja ličinki i povlačenja poklopčića unutar ćelije.

Po našim posmatranjima, najbolji lekoviti efekat, koji otklanja navedene nedostatke, postiže se posipanjem pčela praškastim preparatima. Mikocid (antigljivični preparat), koji se unese u gnezdo u obliku praška, ubrzava isušivanje obolelog legla, što povećava efikasnost pčela u njegovom udaljavanju. Uspešno se koriste sa šećerom u prahu nistatin i askosan. Metodom posipanja, mešavina 100g šećera u prahu i 0,5g (92 mil int.jedin.) niistatina, unosi se u košnicu, posipanjem kroz dvoslojnu gazu, u meri 10 g smeše po jednom ramu sa pčelama. Tretiranje ponoviti kroz 5-7 dana. Režim korišćenja askosana je isti kao i nistatina, samo što se na 100 g. šećera u prahu stavlja 5-6 g lekovite smese.

U društvima koja su zaražena krečnim leglom, primećeno je umanjenje mase trutova, izletnica i kućnih pčela. Radi istraživanja uzimano je više od 100 uzoraka obolelog materijala od 70 društava. Na četvorodijapazonskoj torzionoj vagi mereno je više od 2000 jedinki iz gnezda bolesnih i uslovno zdravih društava. Pri slabom stepenu zaraženosti krečnim leglom (do 10 bolesnih ličinki po ramu, računajući mumificirane na dnu košnice) masa izletnica (kraj jula) prosečno po jednoj pčeli bila je 96,3 ±9,15 mg. Pri srednjem stepenu zaraženosti (od 10 do 50 obolelih ličinki po ramu) taj pokazatelj je bio niži i iznosio 80,3± 8,95mg. Srednja masa jednog truta je iznosila 226,5 ±18,2 , odnosno 209,5 ±8,7mg pri malom i srednjem stepenu zaraženosti. Kod uslovno zdravih društava, srednje mase jedne izletnice i truta na kraju jula su bile 106,7± 14,5 , odnosno 240,7 ±4,8mg. Srednja masa jedne kućne bolesne pčele (bez krila), koja se razvijala u uslovima društva sa jakom zaraženošću krečnim leglom (od 50 i više zaraženih ličinki po ramu, računajući i one sa podnjače), bila je 79,8 ±7,0mg. Kod uslovno zdravih društava (bez kliničkih znakova bolesti), tak pokazatelj za kućnu pčelu je iznosio 130,7 ±18,7mg, tj. bio je 1,6 puta veći. Treba primetiti, da na masu jedinki pčelinjeg duštva nije uticala samo bolest, već i odsustvo ili nedostatak rezervi hrane. Odsustvo paše i kritična zaliha meda u gnezdu (4kg i manje), takođe su dovodili do napredovanja infekcije i snižavanja prosečne mase jedinki pčelinjeg društva.

Na taj način, saglasno snazi pčelinjeg društva, treba primenjivati, posebno u proleće, zoohigijenske norme proširivanja gnezda; u zavisnosti od spoljašnje temperature obezbediti pčele dobrim utopljavanjem, pošto kolebanja temperature, posebno njeno snižavanje, pogoduju razvoju krečnog legla.

Neophodno je održavati određenu rezervu hrane u gnezdu, ne dopuštajući njeno snižavanje do kritičnog nivoa. Na tok krečnog legla pozitivno dejstvo pokazuje ne samo temperatura (posebno njene niske vrednosti) i vlažnost, već i odsustvo zaliha hrane, posebno prekid ili opadanje paše.

Tretiranje pčela mikocidima u obliku rastvora dovodi do povećanja vlažnosti i snižavanja temperature unutar gnezda. Najbolji efekat u lečenju se postiže posipanjem pčela praškastim preparatima.

U društvima koja su obolela od krečnog legla, posebno u srednjoj ili jačoj meri, prosečna masa trutova, izletnica u kućnih pčela, u poređenju sa masom istih jedinki iz uslovno zdravih društava umanjuje se 1,2 ; odnosno 1,3 i 1,6 puta po jedinki. Na taj pokazatelj utiče ne samo prisustvo oboljenja, već i nedostatak zaliha hrane.

Na stanje pčelinjeg društva i njegovu otpornost na bolest, takođe utiče veličina pH vrednosti, koja karakteriše aktivnu reakcijju biološke sredine organizma. Narušavanje kiselo - bazne ravnoteže izaziva različite patološke procese. Tako, po podacima iz Male medicinske enciklopedije (1966), promena pH 28

vrednosti krvi u organizmu čoveka za više od 0,4 na jednu ili drugu stranu, po pravilu, vodi do smrti, a promena za 0,3 uzrokuje stanje kome.

U literaturi postoje saopštenja o uticaju oksalne kiseline na povećanje osetljivosti pčela u pogledu oboljevanja od krečnog legla. V.D. Bobov, V.F. Titov (1985); O.F. Grobov, A. K. Lihotin (1989) i A. N. Mančev (1989) smatraju da tretiranja pčela rastvorima oksalne kiseline, često nepravilno sprovođena (previšene doze, narušavanje roka primene), stvaraju pogodne uslove za razvoj uzročnika.

Drugi autori (M.M. Sičev i V. M. Alejnik, 1991), potvrđuju, da kiseliine posebno, ne samo oksalna, već i mlečna (istina, u manjoj meri), imaju stimulativno dejstvo na rast i razvitak gljivice Ascospaera apis.

Ipak, o konkretnim vrednostima pH faktora u pčelinjem gnezdu, pri oboljenju od krečnog legla, nema podataka. Rezultati koje smo dobili, dopuštaju da se izvede zaključak, da se merenja pH vrednosti mogu koristiti kao indirektan faktor delovanja na stanje pčelinjeg društva na planu povećanja njegove otpornosti na krečno leglo i druge bolesti.

Radi određivanja pH vrednosti, iz gnezda uslovno zdravih i od krečnog legla obolelih društava, uzimani su uzorci meda, perge, polenovog praha, pčela, trutova, larvi i lutki. (Ispitivano je više od 200 uzoraka patogenog materijala, izabranog iz 70 društava.) Uzorci, mase koja nije manja od 10 grama, smeštani su u sterilne posude. Prema preporuci Državne farmakopeje, od patogenog materijala smo pravili 1-2% rastvore. Radi određivanja koncentracije vodonikovih jona koristili smo pH metar – milivoltmetar tipa pH-150. Razjasnili smo zavisnost pH od sredstava koja se primenjuju radi lečenja društava - akaricida i mikocida, i od postupaka alkalizacije gnezda rastvorima (suspenzijama), napravljenim od drvenog pepela i drugih preparata. Svakim preparatom smo tretirali po tri društva, od kojih smo uzorke za istraživanje uzimali pre i posle tretiranja. Kontrolne uzorke smo uzimali iz društava koja nisu tretirana.

Po našim podacima, oksalna i mlečna kiselina, koje se primenjuju pri varozi, čiji lekoviti rastvori imaju pH 1,01 ; odnosno 1,06; izazivaju snižavanje koncentracije vodonikovih jona i objekata gnezda pčelinjeg društva koji se njima tretiraju. Tako, pH zatvorenog pčelinjeg legla, izabranog sa saća koje nije tretirano oksalnom kiselinom iznosi 6,36 - 6,62 (slabo kiseli). Posle tretiranja kiselinom, pH vrednost legla je opala na 5,09. Veća kiselost od normalne, nastajala je kod pčela posle prskanja spomenutim preparatima. Posle tretiranja pčelinjih društava oksalnom i mlečnom kiselinom, tok krečnog legla kod njih je očigledno napredovao. Utvrđeno je, da pH vrednost otvorenog trutovskog legla iznosi 6,43; zatvorenog trutovskog – 6,89; otvorenog pčelinjeg legla – 6,58; zatvorenog pčelinjeg legla – 6,62. Vrednost pH faktora obolelog trutovskog legla (prvi znaci oboljenja) – 6,0; obolelog pčellinjeg legla – 5,89. Kod uslovno zdravih pčelinjih društava pH vrednost pčela i meda se nalazila na nivou 6,20 odnosno 5,39; u društvima, koja su zaražena krečnim leglom (srednji stepen zaraze od 10 do 15 obolelih ličinki po ramu), pH vrednost pčela i meda opadala je saglasno na 5,85 ; odnosno 5,06. Pri oboljevanju od krečnog legla, kao što se vidi iz dobijenih podataka, uočava se tendencija pomeranja pH na stranu veće kiselosti, zato povećanje kiselosti gnezda različitim preparatima pojačava razvoj krečnog legla.

Prema vrednosti pH lekovitih rastvora antigljivičnih preparata vidi se da praktično svi oni imaju slabo baznu ili baznu reakciju. pH vrednost nitroofungina je slabo kisela. Reakcija 5%-nog rastvora joda u šećernom sirupu je praktično neutralna. Merenje pH vrednosti rastvarača lekovitih preparata pokazalo je, da za šećerne sirupe i lekovite rastvore treba koristiti prokuvanu vodu, u kojoj se povećava koncentracija vodonikovih jona, što se ispoljava na efektivnost lekovitih tretiranja. pH vrednost vode iz vodovoda pre ključanja je 7,60; posle ključanja povećava se do 8,26; još veću baznu reakciju dobija destilisana voda posle ključanja (8,51). U pogledu šećernih sirupa primećeno je, da, što je veća koncentracija šećera u rastvoru, to je manja vrednost pH faktora. Što je sirup manje koncentrovan, to je veća njegova pH vrednost. Prema tome, preparat predviđen za lečenje pčela, može da se rastvara u sirupu neznatne koncentracije (ne više od odnosa 1:5), što povećava njegovu terapeutsku efikasnost.

U našim eksperimentima, tretiranje pčelinjeg društva protiv krečnog legla je efikasnije (za 20-25%), ako je za rastvaranje preparata, najčešće nistatina, uzimana ne voda, već šećerni sirup. Rastvor 29

nistatina, napravljen od destilisane vode i vode iz vodovoda bez ključanja, imao je slabo kiselu reakciju (pH 6,95 ; odnosno 6,84); od proključale vode reakcija je bila bazna – 7,10. Sa šećernim sirupom, reakcija rastvora nistatina postajala je još više bazna (pH 7,34), što je povećavalo efikasnost dejstva preparata. Osim toga, šećerni sirup u malim dozama stimuliše maticu na polaganje jaja, povećava higijenske sposobnosti pčela za čišćenje ćelija saća od obolelih ličiki. Primetili smo, da neki preparati, koji imaju baznu reakciju, pokazuju pozitivno dejstvo na ozdravljenje pčelinjeg društva od krečnog legla. Pri tome, umesno je spomenuti korišćenje baznog rastvora pepela od drveta od strane pčelara, za lečenje krečnog legla (P. J. Nikolaev, 1987). U našim eksperimentima rastvori (suspenzije), napravljeni od drvenog pepela, aktivnog uglja, natrijum bikarbonata (bikarbona soda - prim.prev.), imali su jaku baznu vrednost pH od 12 do 8,44. Pčele su podnosile tretiranje saća gnezda 2-4% -nim baznim rastvorima, ali konačnu ocenu njihovog dejstva na krečno leglo moguće je dati posle sprovođenja dopunskih istraživanja.

Preparati koje smo ispitali, tilan i farmazan (antibiotici iz grupe makrolida sa širokim spektrom dejstva, koji sprečavaju razmnožavanje i razviće mnogiih mikroorganizama) u laboratoijskim eksperimentima nisu imali mikocidno (antigljivično) dejstvo. Ipak pri tretiranju saća sa leglom tim preparatima, poboljšavalo se čišćenje ćelija sa obolelim leglom od strane pčela, za 10-15% i poboljšavalo se stanje pčelinjeg društva. Efikasno dejstvo tih preparata pri krečnom leglu objašnjavamo njihovom baznom reakcijom u šećernom sirupu i potiskivanjem propratnih infekcija u gnezdu. Preparati nisu pokazivali toksično dejstvo na pčele (ispitan je na desetinama pčelinjih društava). Ipak smatramo da je potrebno da se eksperimenti ponove.

U uputstvima za primenu mikocida (antigljivičnih preparata) se kaže, da se tretiranje preparatima ponavlja, po pravilu, do isčezavanja kliničkih znakova bolesti. To znači, da se predviđa njihovo višestruko unošenje u gnezdo. Pčelari sprovode višestruka tretiranja društava, ali ne dobijaju uvek očekivane rezultate u njihovom ozdravljenju, smatrajući pri tome, da preparat nije efikasan. Veliko iskustvo rada na proizvodnim pčelinjacima je pokazalo, da lekovita sredstva, koje preporučuje Ministarstvo veterine za borbu protiv krečnog legla, imaju prihvatljivu efikasnost, ali se ona može povećati bez dodatnih tretiranja, samim tim umanjujući ukupnu količinu unešenih lekovitih preparata u gnezdo, kroz ispunjavanje niza uslova. Zadržaćemo se na nekima od njih. Potrebno je odmah pri pojavi prvih znakova bolesti pristupiti lečenju od krečnog legla, jer uspešnost primenjenih mera zavisi od stepena zaraženosti gnezda. Prognoza lečenja pri istovremenom ispunjavanju drugih veterinarsko – sanitarnih mera (dezinfekcija, zamena matica itd.) može biti povoljna za pčelinja društva sa slabom zaraženošću. Pognoza je neizvesna i nepovoljna za ozdravljenje pčelinjih društava sa srednjom i velikom zaraženošću. U slučaju ta dva poslednja stadijuma toka bolesti (ponekad i pri slaboj zaraženosti) preporučuje se sprovesti (u prisustvu nadražajne paše u prirodi) prebacanje pčela na voštane satne osnove ili dezinfikovano saće.

Utvrđeno je, da pri dugotrajnoj upotrebi jednog preparata, na pčelinjaku se pojavljuju populacije uzročnika krečnog legla, koje su otporne na mikocid. Tako, unisan nije davao očekivan efekat već treće godine korišćenja. Prema tome, pre lečenja je neophodno je odrediti osetljivost uzročnika krečnog legla (i drugih bolesti) na lekove. Radi ostvarenja toga, uzimaju se od sumnjivih pčelinjih društava komadi (10×10cm) saća sa leglom, šalje u veterinarsku laboratoriju, gde se sprovode odgovarajuća ispitivanja.

U laboratoriji instituta otkriveno je, da su najveću osetljivost gljivice Ascospaera apis, izdvojene sa pčelinjaka Rjazanske oblasti, ispoljile prema nitrofunginu i nistatinu, koji su i bili preporučeni radi lečenja bolesti.

Efikasnost dejstva preparata zavisi i od načina njegovog unošenja u gnezdo, o čemu je prethodno govoreno. U određenoj meri, ona je vezana i sa vremenom sezone i sa pašom. Dejstvo preparata je efektnije, ako se primenjuje pri suvom vremenu na 15-17°C (za praškasta sredstva), pri obradi lekovitim rastvorima potrebno je da spoljašnja temperatura ne bude niža od 18-20°C. Mikocidi (antigljivični preparati) su efikasniji u prolećno vreme, kada je energija pčela usmerena na rast i 30

razvitak društva i kada se znaci oboljenja tek pojavljuju. Prisustvo, pak, nadražajne paše, pojačava filogenetsku sposobnost pčela za uklanjanje uginulih ličinki iz gnezda, samim tim povećavajući i dejstvo preparata. Što je veći unos nektara i polena, to se intenzivnije ispoljava higijensko ponašanje pčela za udaljavanje obolelog legla.

Efikasnost sprovedenog lečenja zavisi i od uzrasta saća u gnezdu pčelinjeg društva. Pri oboljenju legla od krečnog legla, truleži, kamenog legla i drugih bolesti, ćelije su napunjene milijardama spora različitih uzročnika, koji svoju virulentnost čuvaju desetine godina. Sa takvim startom zaraženosti, pčele nisu u stanju da se bore. Med iz takvog saća sadrži ogromnu količinu hifa i spora gljivica, košuljice obolelog legla. Društva koja se drže prvenstveno na tamnom saću, sedam puta češće oboljevaju od krečnog legla, nego ona na svetlim. pH vrednost legla, uzetog sa saća raznog uzrasta nije jednaka. Pčelinje leglo iz tamnog saća (4-5 godina upotrebe) ima niži pH (6,10 - 6,24). pH vrednost legla koje je odgajeno na sveže izgrađenom saću, viša je i iznosi 6,86 – 6,75; zaraženost takvog legla krečnim legom je znatno niža. Prema tome, radi povećanja otpornosti pčelinjeg društva na krečno leglo i sniženja zaraženosti pčelinjeg gnezda i pčelinjih proizvoda različitim mikroorganizmima, na pčelinjacima je neophodno svake godine sprovoditi obnavljanje saća (najmanje 1⁄3 za sezonu, i više od toga) na račun gradnje saća.

Novo saće efikasnije podnosi tretiranje, bez čega mere lečenja ne daju pozitivne rezultate u borbi sa bolestima. Spore uzročnika na saću, u košnici, na opremi i drugim objektima, ne uginjavaju pod dejstvom terapeutskih preparata. Moguće ih je uništiti samo odgovarajućim dezinfekcionim rastvorima. Prirodna otppornost pčela na krečno leglo u meri kliničkog ispoljavanja, veoma varira.

Mehanizam otpornosti na bolest nije do kraja upoznat. Registrovani su slučajevi, kada su u prisustvu uzročnika u gnezdu odsustvovali znaci bolesti. U izvesnoj meri, ta činjenica se objašnjava prisustvom instikta za čišćenje gnezda, čija razvijenost varira ne samo po rasama, već i linijama, grupama i čak posebnim društvima. Praktično, taj kvalitet (instinkt čišćenja gnezda ili higijensko ponašanje pčela) u osnovi je selekcije društava otpornih na oboljenja, među njima i krečno leglo i potrebno je, po svoj prilici, da bude jedan od pokazatelja uspeha u selekciji u pčelarstvu uopšte. Na važnost veštačke selekcije ukazivao je G.I. Igrošin još 1928. godine, čije reči je neophodno doslovno shvatiti. On je pisao: «...lečenju bolesti treba priznati samo pomoćno i sporedno značenje, glavni rad pčelara treba da se sastoji u odgajivanju pčela sa povećanom otpornošću na bolesti. Jedinstveno sredstvo za to je – selekcija, koja se vrši na osnovu opštih zahteva higijene, i ukoliko prirodna selekcija za nas, velike proizvođače, nije prihvatljiva, veštačku je neophodno postaviti na čelo našeg rada sa pčelama, jer je samo u tome spas od buduće katastrofe pčelarstva...» Kao rezultat sprovedenog posla, moguće je izvesti zaključke, da se pri oboljevanju od krečnog legla opaža tendencija pomeranja pH vrednosti ka kiseloj reakciji, zato dodatno povećavanje kiselosti gnezda različitim preparatima pojačava tok krečnog legla.

Radi povećanja uspešnosti primenjenih mera u borbi sa krečnim leglom, neophodno je pristupiti lečenju pri pojavljivanju prvih znakova bolesti; odrediti osetljivost uzročnika na mikocidno sredstvo; u zavisnosti od pogodnih uslova izabrati najefikasniji način primene preparata u gnezdu; redovno sprovoditi zamenu saća, popunjavajući njihovu zalihu sveže sagrađenim; vršiti dezinfekciju saća, košnica, pčelarskog pribora i opreme, magacina i zimovnika; sprovoditi usmerenu selekciju pčelinjih društava, otpornih na oboljenje. ″Pčelovodstvo″ 1 i 2 ⁄2000 www.beekeeping.orc.ru

31

Zimsko uginuće pčela Predrag Cvetković Fotografije:Oliver Mihajlović Mnogo je mogućih uzroka zimskog stradanja pčela a ovom prilikom osvrnućemo se na najčešče.

Glad. Nedostatak hrane je čest uzrok stradanja. Tom prilikom uginjava celo pčelinje društvo ili samo pčele koje se nađu u pojedinim "ulicama" između ramova na kojima nema hrane. Hladno vreme onemogućava kretanje pčela i pomeranje klubeta na veća rastojanja na saću pa se dešava stradanje usled gladi i u slučajevima kada u drugim delovima košnice ima dovoljno hrane (sa strane ili u nastavcima iznad klubeta). Pčele koje su stradale imaju ispružene rilice, uvučene su u prazno saće i nalaze se najčešče na ramovima na kojima nema meda, ili je med udaljen od klubeta. Deo pčela je iz klubeta pao na podnjaču.

Varoa i virusi. Pčelinja društva koja su bila jako zaražena varoom i virusima koje ona prenosi su u većini slučajeva stradala i pre zime, ali ako pčelar to nije uočio ranije, to sada može videti. Znaci koji nas upućuju na ovakvu sumnju su nalaženje košnica u kojima i nema pčela (napustile su košnicu), zatim jako oslabljena pčelinja društva - vrlo malo pčela koje najčešće i uginjavaju zato što ne mogu da obezbede minimalno grejanje klubeta ili eventualnog legla, iscrpljene su i često boluju i od nozemoze.

Nozemoza. Stradanje pčela od nozemoze se obično ne događa sredinom zime već tek pri samom kraju, i u proleće. Znaci koji ukazuju na bolest mogu biti smeđe mrlje od izmeta na košnici, ramovima i saću, pčele koje teško hodaju i poleću, slabljenje pčelinjeg društva i sl. Potrebno je razlikovati nozemozu od uobičajenog čišćenja pčela. Najsigurnija dijagnoza se daje u ovlašćenim veterinarskim ustanovama a da bi se bolest koliko-toliko predupredila, savetuje se slanje uzoraka mrtvih pčela na pregled a to je uostalom po naredbi republičkog veterinarskog inspektora u Srbiji i zakonom obavezujuće za pčelare.

Uzorkovanje treba izvršiti najbolje u januaru ili februaru.

32

Mrtve pčele na podnjači

Uginuće od gladi

33

Štetočine. Miševi i rovčice mogu da predstavljaju uzroke stradanja pčela jer u jesen i tokom zime ulaze u košnice, uznemiravaju pčele i prave štete. Rovčice se i hrane pčelama, pa mogu da naprave vrlo velike štete. Znak da su bile u košnici su isitnjene mrtve pčele na podnjači (nekada i na satonošama pa i na letu), delovi tela pčela, kao i tragovi njihovog izmeta na satonošama. Znak da su miševi bili prisutni su isitnjeni komadi saća na podnjači, izgriženo i oštećeno saće, a miševi često u košnicama naprave i čitava gnezda.

Tragovi izmeta na zidu košnice

Kostur rovčice

34

Medonosno bilje Dušan Vorgić, dipl.el.ing.

Kad lipa zamedi Ova 2001. god. kao i nekoliko poslednjih pčelarskih godina uglavnom daju po jednu, a oni koji ne sele ili imaju loše procene ne uspeju da uzmu ni tu jednu obilniju pašu. Zbog ovoga smatram da treba seliti na sve paše. Tačno je da su troškovi veliki pri seobama što naročito važi za one koji nemaju AŽ košnice na vozilima ili kamione sa mehaničkom rukom, ali se isplati ako paša bude dobra. Me|utim, nije samo u pitanju paša odnosno obimno cvetanje medonoša na koju smo odselili već i niz drugih uslova na koje ću se osvrnuti i to za lipovu pašu na Fruškoj Gori. Podrazumeva se da na paše selimo jaka, spremna društva da iskoriste sve što priroda pruža ili možda i uskrati na našu žalost. Tako je bilo poslednje tri godine. Pa da krenem od 1999.god. koja je bila izuzetno berićetna, ali samo za one koji su selili i pod bombama. Iako sam od marta do polovine juna bio u rezervi uz razumevanje starešina uspeo sam da selim na paše. Tako sam 16.06.1999.god. preko pančevačkog mosta i Beograda, sobzirom da su naši mostovi u Novom Sadu porušeni, preselio kamion i prikolicu od mog prijatelja Hunjadi Vlade sa kojim godinama pčelarim na Frušku Goru gde smo svake godine bez obzira na uslove. Put je bio dug 180 km iako u normalnim uslovima imamo 15 km od kuće. Godina je bila sa dosta padavina što odgovara lipi, a i vreme je bilo lepo od tog datuma pa su se svi uslovi stekli da lipa dobro zamedi. Po svemu sudeći i onaj dodatni uslov, a to je relativna vlažnost vazduha oko 60% je bio ispunjen i počelo je medenje. Nevolje koje su našu zemlju snašle osetile su se i na posećenosti paše pa je tako znatno manji broj pčelara doselio svoje pčelinjake i pogrešio. Vrcanje je bilo dobro u proseku 30 kg po proizvodnoj košnici.

Za sledeću 2000.god. početni uslovi već nisu obećavali kao u predhodnoj, ali nada uvek postoji i princip da treba otići na svaku pašu smo ispoštovali. Da nevolja bude veća kada je počelo da medi vlažnost vazduha zbog velike vrućine i suše je pala ispod 30 % i više se nije podigla na normalan nivo pa smo već 24.06.2000.god. preselili na suncokret. Naravno ni tamo nije bilo ništa naročito.

Ove 2001.god. su ponovo preduslovi obećavali i dobro medenje je nagradilo uporne i hrabre. Odselili smo pčele u Frušku Goru standardnog datuma 16.06.2001.god. i počelo je stidljivo sa 0,5 kg. Evo podataka za srednje jako društvo koje je bilo na vagi. datum opis vaga(kg) ukupno po danu kg 17.6.2001. +0,5 47,3 doselili, 30°C u 18,00h grmi, kiša do 23.06.

-1,5 45,8 bilo velike kiše, zahladilo od 13°C do 18°C 24.6. +0,5 46,3 lepo, krenulo, 24°C 25.6. +1,2 47,5 lepo, 25°C 26.6. +2,5 50,0 lepo, 27°C 27.6. +3,3 53,3 lepo, 29°C 28.6.

58,5 lepo, 30°C na istom mestu je i naš stari pčelar koga +5,2 mnogi znaju Bata Stefanović koji lepo svira u "PRIM" i prvi put se tada oglasio što je značilo da će pčelari biti zadovoljni 29.6. +4,0 62,5 noću tanka kiša, oblačno bez vetra 25°C 35

30.6.

01.7.

02.7.

03.7.

04.7.

05.7.

06.7.

07.7.

08.7.

09.7.

10.7.

11.7.

12.7.

13.7.

kiša, hladno, magla, krenule u 11,00 u 17,00 poravnale, u 18,30 opet kiša sunčano, oblačno,sunčano 26°C, tiho kiša, hladno, izmaglica u 16,00 poravnale sunčano 24°C lepo 26°C u 11h kišica, od 15h lepo lep dan, 27°C vadim 7RAMOVA sa medom i leglom iz plodišta i dodajem 4 rama sa satnim osnovama i 3 rama izgra|enog saća da bih napravio prostora jer lipa još medi, to sam uradio i sa ostalim koje su bile jake i te ramove stavio u medišta kod "slabijih" a iz njih prazne ili "poprskane" ramove premestio u jake (u medišta) tmurno, 28°C super "vakuum" vreme lepo, 28°C lepo, 30°C u 15h pljusak, lepo lepo, 31°C lepo, 31°C paša jenjava lepo, 32°C vrcam vagu lepo, 33°C selimo na kasniji suncokret

+2,0

64,5

+6,0 0,0 +4,0 +3,5 +1,5 -12,5 +1,5

70,5 70,5 74,5 78,0 79,5 67,0 68,5

+5,3 +3,0 +2,5 +3,2 +1,0 -35,5

73,8 76,8 79,3 82,5 83,5 48,0

Tog 12.07.2001.god. kada sam vrcao košnicu koja je na vagi bio je prisutan moj prijatelj pčelar iz Šapca Milan Matić koji je bio veoma zadovoljn onim što je video tim pre što nije svuda na Fruškoj Gori tako medilo. Pitanje je zašto?

Sve zavisi od vremena i vlažnosti vazduha u terminu udarnog medenja. Neke godine je bolje vreme na ranoj lipi u Ljubi i Erdeviku, a nekad kao ove godine na srednjoj i kasnoj lipi. Zato su ovi podaci dragoceni za dobre procene pogotovo za one koji moraju da tovare svoja slatka stada i tako ih prevezu na pašu. Oni koji imaju AŽ košnice na kamionima lako sele i imaju manje troškove pa se lakše odlučuju za sve paše. Želim uspešnu narednu pčelarsku godinu i vidimo se na Fruškoj Gori.

36

Uloga pčela u oprašivanju voća, sa osvrtom na oprašivanje šljive Šljivić Miljko, Predsednik Saveza Pčelarskih Organizacija Srbije

Mnogo ljudi širom sveta, najrazličitijih zanimanja, obrazovanja, vere i znanja, gaje pčele.

Gaje ih zbog pčelinjih proizvoda: meda, voska, cvetnog praha (polena), propolisa, otrova, rojeva i matica. Pored koristi koje od pčela imaju pčelari, mnogo veću korist imaju poljoprivrednici zbog oprašivanja. Pčele da bi živele, koriste hranu nektar i cvetni prah iz cvetova biljaka. Sakupljajući nektar i cvetni prah, pčele obavljaju jednu važnu radnju za biljke, oprašivanje. Na taj način, pčele i biljke se međusobno dopunjuju u zajedničkom životu.

Fotografija: Aleksandar Mihajlovski, Makedonija Da bi ovaj posao uspešno obavljali, prirodno su prilagođeni jedno drugima. Pčela je oblikom i građom prilagođena cvetovima, a cvetovi oblikom, izgledom i bojom da privuku pčelu. Telo pčele je pokriveno mnogobrojnim dlačicama koje, između ostalog, imaju ulogu i u sakupljanju polenovog praha. Zadnje noge su takođe prilagođene sakupljanju polena, jer na četvrtom članku imaju izdubljenja, oivičena dugim dlačicama. Ove delove nazivamo i prašnim korpicama jer služe za sakupljanje i prenošenje cvetnog praha. Da bi korpice bile napunjene cvetnim prahom, pčeli pomaže takozvana četka, koju čine deset redi čekinja sa unutrašnje strane stopala. Postoji još i prašna kašika u gornjem delu stopala, a sve u cilju bržeg i lakšeg sakupljanja cvetnog praha. Cvetni prah je pčeli potreban kao izvor belančevina, masti, vitamina mineralnih soli koje koriste u ishrani. Zajedno sa medom, cvetni prah se koristi i za ishranu larvi, održavanje života, izlučivanje voska i mleča i izvršavanje drugih poslova u košnici i van nje. Cvetni prah su ustvari muške polne ćelije biljaka. To su sitna zrnca koja ispunjavaju prašne kesice cvetova. Polenova zrnca (zrnca cvetnog praha) se razlikuju po obliku, boji, veličini i po sadržaju hranljivih materija u zavisnosti od vrste biljke od koje potiču. Cvetni prah na biljkama sakupljaju pčele izletnice. One se trude da donesu što više nektara, a polen unose samo prema potrebi, odnosno unos povećavaju ako u prirodi nema nektara. U toku godine najviše ga skupe u proleće, kad cveta voće. Kad sakupljaju prah, pčele vrše odabir tako što više posećuju cvetove bogate prahom. Cvetovi su svojim oblikom, izgledom i bojom prilagođeni da privuku pčelu da dođe radi nektara i praha i njime izvršila oprašivanje. Nektar takođe ima važan zadatak u životu biljke, a to je da privuče pčele i druge insekte, 37

koji dolazeći za nektarom prenose i prah sa jednog cveta na drugi. Zbog toga su cvetovi sa živo obojenim kruničnim i čašičnim listićima, a vrlo često luče i jak miris koji privlači insekte, odnosno pčele. Nektar luče žlezde koje se nalaze duboko u cvetu, pa pčela ili insekt da bi došao do njega mora da se zavlači u cvet i dodiruje prašnike i tučak i tako vrši oprašivanje u većem obimu.

Oprašivanje (polinacija) je prenošenje polenovih zrna (mikrospora) iz prašnica, muškog organa (antera) na žig tučka, ženskog organa. Oprašivanje je vezano za cvet biljke u kome su smešteni i prašnici i žig tučka. Karakteristike cvetova voća upoznaćemo kroz izgled cveta šljive. Cvet šljive je potpun (pravi, dvopolni, i hemofroditan ) i sastoji se od čašice, krunice, prašnika i tučka. Cvet šljive je polisimetričan. Krunica cveta šljive sastoji se od pet a retko od 6 i 7 kruničnih listića bele, beloružičaste i ružičaste boje. Uloga krunice je da izgledom i mirisom privuče insekte, odnosno pčele radi oprašivanja. Cvet šljive ima mnogo prašnika, od 16 do 49, koji čine prsten oko tučka. Nektarije šljive luče sladak sirup, nektar koji sadrži 10 do 40% šećera. Cvetovi šljive su važna pčelinja paša među kojima je najvažnija džanarika.

Cvetanje je proces otvaranja kruničnih listića. Cvetanje je prvi činilac od koga zavisi rodnost.

Oštri mrazevi mogu da nanesu velike štete cvetanju. Zato kod postavljanja šljivaka treba voditi računa o pojavama mrazeva na određenom terenu i birati sorte koje kasnije cvetaju i manje trpe štete. Prema vremenu cvetanja, šljive delimo na: ranocvetne, srednje ranocvetne, srednje poznocvetne i poznocvetne. Cvetanje obično traje 6 do 12 dana u zavisnosti od sorte. Šljive koje obilnije cvetaju obično manje stradaju od mraza, a smatra se da je rod dobar ako od obilnog roda zametne 10 do 20%.

U toku cvetanja vrši se oprašivanje tj. prenošenje polenovih zrnaca sa prašnika na žig tučka. Ako cvetni prah dospe na žig tučka istog cveta ili na žig nekog drugog cveta iste biljke (jedinke) onda se kaže da je izvršeno samooprašivanje. Ako cvetni prah dospe na žig cveta druge biljke onda je to unakrsno oprašivanje. Ako se oprašivanje vrši donošenjem polena bilo kog cveta bilo koje voćke u okviru iste sorte, onda se taj način samooprašivanja naziva gentonogamija. Primer među šljivama je domaća sorta požegača. Kod unakrsnog oprašivanja, gde se polen prenosi na žig tučka druge sorte ili druge vrste, taj način oprašivanja se zove ksenogamija. Kod šljiva je ovo mnogo više rašireno od gentonogamije.

U zavisnosti od toga ko je prenosilac polena, biljke delimo na entomofilne (insekti), anelofilne (vetar), ornitofilne (ptice) i hidrofilne (voda). Najveći deo cvetnica prilagođen je na oprašivanje insektima. Šljiva je entomofilna biljka, što znači oprašuje se insektima. Među insektima najznačajniji oprašivači su medonosne pčele (apis mellifera ). Prema materijalu Konstatinovića i Stankovića koji je iznet na kongresu pčelara Jugoslavije u Osjeku 1979. godine, 85% oprašivača entomofilnih biljaka čine medonosne pčele, dok na sve ostale insekte otpada 15%. Ako cvetanje prate niže spoljne temperature da pčele ne mogu da izleću i vrše oprašivanje, onda na značaju dobijaju bumbari i mnoge solitarne pčele. Kada se na velikoj površini gaji jedna biljna vrsta, onda nema dovoljno divljih insekata za oprašivanje. Širenjem površina pod gajenim kulturnim biljkama, povećanjem upotrebe hemijskih sredstava u poljoprivredi, naročito prskanjem insekticidima, meliorativnim i drugim radnjama, broj divljih insekata oprašivača se smanjuje.

Medonosne pčele oprašuju cvetove šljive na temperaturi od 11 do 37 stepeni Celziusovih. Optimalno je, ako je lepo i tiho vreme sa temperaturom od oko 20 stepeni Celziusovih. Optimalan prostor za oprašivanje je do 400 metara oko postavljene košnice. Medonosna pčela ima mnoge prednosti u odnosu na druge insekte u oprašivanju poljoprivrednih kultura. Medonosna pčela prezimljava u jakim društvima, tako da je njihov broj u proleće kad cveta voće znatno veći od broja ostalih insekata.

Pčelinjim društvom se znatno lakše manipuliše pa može prema potrebi da se prenese na određeno mesto, radi ravnomernijeg oprašivanja većih površina i to u određenom optimalnom roku. Ova osobina je značajna i sa stanovišta tretiranja bilja insekticidima, jer se lakše sklanjaju prema potrebi, za razliku od ostalih insekata za koje je tretiranje fatalno. Pčele lete i po nekoliko kilometara što znači da oprašuju veliku površinu, dok solitarne pčele to čine u neposrednoj blizini svog gnezda. Pčele polen nose na nogama. Dva tovara polena koja ona nosi u košnicu teže obično 20 do 25 miligrama. U ta dva tovara ima tri do četiri miliona polenovih zrnaca. Da bi to sakupila, pčela mora da poseti nekoliko desetina do 38

nekoliko stotina cvetova i da pri tom na sebi ponese sva ta raznovrsna polenova zrnca. Izletnice na svom telu nose 5.000 polenovih zrna i kada napuštaju košnicu. U košnici dolazi do mešanja zrna polena koji dospevaju čak i na tela trutova tj. do takozvanog transfera polena, što daje izuzetne prednosti medonosnoj pčeli u oprašivanju u odnosu na druge oprašivače. Prednost medonosne pčele je i njihova međusobna komunikacija. Svaka izletnica kod donošenja tovara polena mora znacima tj. pokretima (plesom), da pokaže pravac i daljinu odakle je tovar stigao kako bi i druge krenule za tim izvorom.

Među pčelama izletnicama razlikujemo one koje donose polen, one koje donose vodu i one koje donose nektar. Za oprašivanje su najvažnije one koje donose polen. Broj onih koje donose polen zavisi od potreba za polenom, količine otvorenog legla, godišnjeg doba i dr. Da bi se u strukturi izletnica povećao broj onih koje donose polen, treba postaviti sakupljač polenovog praha pomoću koga se uklanja 50-70% donetog polena. Na taj način se potreba za polenom kod pčela ne smanjuje i one se više orjentišu na sakupljanju polena.

Ako pčelar želi da pčele oprašuju određenu poljoprivrednu kulturu, recimo voće, odnosno šljive, onda se može preduzeti radnja - takozvana dresura pčela. Dresura pčela je davanje pčelama aromatičnog šećernog sirupa sa aromom biljke koju želimo da oprašujemo. U šećerni sirup se uveče potope prvi cvetovi biljke da šećerni sirup upije mirise. Ujutru pre izlaska pčela takav sirup se u maloj količini do 100 mililitara daje pčelama. One dobijajući sirup dobiju i miris procvetale biljke i u toku dana u potrazi za nektarom idu u pravcu tih biljaka. Na taj način, znatno se povećava oprašivanje tih biljaka. Potreban broj društava po hektaru za dobro oprašivanje zavisi od vrste biljke, od lokaliteta, mada po Martinu (1974)za jabuku, višnju i šljivu je potrebno 2,5 društava po hektaru, dok za krušku je to 5 društava zbog manje atraktivnog polena. Nepovoljne vremenske prilike povećavaju potreban broj društava na 3 do 4 po hektaru. Medonosne pčele dobrim oprašivanjem doprinose i boljem kvalitetu proizvoda kod voća, a boljem kvalitetu semena kod suncokreta i badema.

Kada je izvršeno oprašivanje i polenova zrnca preneta na žig tučka, započinje sledeća faza tj. oplodnja. To je proces koji počinje u povoljnim uslovima kada na žig tučka dospu odgovarajuća polenova zrnca. Polenova zrnca, ako su podudarana (kompatibilna) biljci na čijem su žigu tučka, počinju da menjaju oblik dobijajući oblik cevčice i da prodiru u unutraćnjost tučka. Samo jedno od njih stići će do embrionove kesice semenog zametka u plodniku tučka. U cevčici se nalaze dva gameta (muške ćelije) od kojih jedan oplodi jajnu ćeliju a drugi središno jedro embrionove kesice. Ovakva oplodnja se zove dvojna oplodnja. Za klijanje polena, šljive, potrebna je temperatura preko 5 stepeni Celzijusovih, a najpovoljnija je od 16 do 21 stepeni. Na niskim temperaturama polenove cevčice rastu vrlo sporo ili prestaju da rastu, pa ne mogu da izvrše oplodnju. Ovo je razlog lošeg roda šljiva u godini kada je u fenofazi cvetanja hladno vreme. Dvojna oplodnja se vrši i kod sorti šljiva kod kojih se vrši samooprašivanje i takve sorte šljiva nazivamo samooplodnim. Samooplodne sorte šljiva se mogu gajiti u čistim (jednosortnim ) zasadima. Veći broj sorti šljiva zavisi od stranog, odnosno unakrsnog oprašivanja. Za njih je važno da bi se se izvršila dvojna oplodnja da ima odgovarajući podudaran oprašivač(izvor polena), insekti oprašivači u dovoljnom broju i povoljne temperature u fazi cvetanja, tj. oprašivanja i oplodnje. Jedan od načina obezbeđivanja podudarnog polena je da se kod zasađivanja određenih sorti voća, zasad dopuni određenim brojem jedinki sorata koje daju podudaran (kompatabilan) polen. Zasad jedinki tih sorata treba ravnomerno rasporediti po celom voćnjaku, odnosno šljivaku. Pčelari SAD na leto košnica dovezenih na oprašivanje umeću uređaj (umetak), kroz koji pčele prolaze prilikom izlaska na pašu. U taj umetak se sipa odgovarajući polen, kojim se pčele kod izlaska napraše. Tako naprašene posećuju cvetove voćaka i obezbeđuju sigurno unakrsno oprašivanje. Da bi se proverilo da li zaista pčele na ovaj način oprašuju biljke, pre sipanja u umetak polen je izmešan sa fluoroscentnim materijalom. Noćnim pregledom pomoću ultravioletne svetlosti utvrđeno je da obeleženi polen zaista prenet i ostavljen na cvetove. Rodnost voćnjaka sa takvim oprašivanjem znatno je veća, što znači za dobar rod je važno, da cvetovi budu dobro oprašeni podudarnim polenom. Značajan doprinos obezbeđivanju potrebnog podudarnog polena obezbeđuju 39

pčele koje u svom obilsku cvetova prikupljaju najrazličitiji polen. Iz tog razloga Janša, slovenački pčelar je rekao da ”Pčele treba gajiti i kada ne bi donosile med”.

LITERATURA Dr. Grozdanić Sima (1962) Dvomatični sistem pčelarenja Jevtić Tihomir (1955) Život i gajenje pčela Mr. Jevtić Goran (2001) Uticaj medonosne pčele i ostalih oprašivača na prinos i komponente prinosa semena lucerke (Magistarski rad) Dr. Kulinčević Jovan (1982) Pčele i oprašivanje poljoprivrednih kultura u SAD “Pčelar” br.4.

Dr. Kulinčević Jovan i Janković Jovan (1990) Oprašivanje jabuke i kruške pomoću medonosnih pčela “Nauka i praksa” Dr. Milovankić Miroslav (1971) Uticaj pčela na oplodnju jabuka na plantaži P.D.”Bačka” u Horgošu, “Poljoprivreda”, organ saveza poljoprivrednih inljinjera i tehničara SR Srbije Dr. Mišić Petar (1996) Šljiva Dr. Stanković D. i Dr. Konstatinović B. (1979) Medonosna pčela kao činilac proizvodnje hrane, IX Kongres pčelara Jugoslavije Halifman Josif (1958) Pčele

40

Fedorenko Sergej Olegovič, Ukrajina Brat, u naprašenim čizmama Baca mi na prozorsku dasku Cvetić što raste po ugaru, Cvetić suše - žuti kokotac.

Ustajem od knjige i u stepu polazim...

Oh, da, zlatno je celo polje, I odsvuda, tačkice pčela plivaju u večernjoj zapari.

I. Bunjin

Kokotac beli jednogodišnji Govoreći o medonosnim biljkama, nemoguće je ne spomenuti tako značajnu biljku kao što je kokotac.

Ali reč je ne o žutom kokotcu, pa ni o belom, već o veoma retkoj biljci - jednogodišnjem kokotcu. Kao što je poznato, cela porodica kokotca, koja broji oko 20 vrsta, su dvogodišnje biljke, to jest, cvetanje nastupa druge godine posle setve. Jednogodišnji kokotac je relativno nova biljka, koju su odgajili selekcionari u državi Alabama (SAD). Ona je jedinstvena po tome, prvo, što cveta prve godine, drugo, po mednoj produktivnosti znatno prevazilazi dvogodišnje sorte, treće, idealno odgovara za setvu na različitim bezvrednim zemljištima, slanim zemljištima, poljima itd., četvrto, koristi se kao hrana za životinje, peto, ima vredna lekovita svojstva.

A sada o svemu gore spomenutom, po redu. Po vrelom letnjem podnevu po nekošenim livadama, vetrić iznenada donosi jak miris meda. Svakako, to su čestari kokotca, jednog od najboljih medonoša. Ko je makar jednom posmatrao kako se njiše rascvetali žbun, ali ne od vetra, već od mnoštvva pčela, koje ga bukvalno prekrivaju, viseći jedna na drugoj, nikada neće zaboraviti taj prizor. Početak paše na kokotcu karakteridtičsn je po masovnom letu pčela, koje u masi i izleću i doleću. Čak i one pčele koje su najagresivnije, ne obraćaju pažnju na onog ko stoji pored i posmatra njihov rad.

Foto: Sergej Fedorenko Jednogodišnji kokotac cveta oko dva meseca, zahvaljujući neravnomernom otvaranju cvetića i njihovom ogromnom broju. Na jednoj biljci može ih se nabojati do 1500, a na jednom hektaru oko 1,7 milijardi. Kokotac jednogodišnji luči nektar pri svakom vremenu, od jutra do večeri. Njegova medna produktivnost se kreće od 300 do 800 kg/ha. I čak pri suši, koja se tako često javlja poslednjih godina, ne pada ispod 300 kg/ha. Med od kokotca je veoma cenjen, pošto ima odličan ukus i veoma izražena lekovita svojstva. Idealan je za zimovanje pčela.

Setva kokotca može početi od ranog proleća, sve do početka jula. Pri letnjoj setvi cvetanje se produžava do mrazeva. Ako želite da cvetanje počne u proleće, potrebno je sejati sredinom novembra, isto kao i faceliju. Biljka nije zahtevna prema zemljištu, ali bolje raste na zemljištima bogatim krečom, a kisela ne podnosi. Ima osobinu da smanjuje zasoljenost slanih zemljišta i bogati ih azotom. Odlično raste čak i na pesku. Veoma je perspektivna za osvajanje zemljišta šumsko-stepskih predela, stepa i 41

polupustinja, a takođe i bilo kakvih beskorisnih, neiskorišćenih zemljišta. Ove godine mi smo posejali kokotac 25 maja, specijalno radi kasnog letnjeg cvetanja. Polje je procvetalo prvih dana avgusta. Imao sam interesantno zapažanje, približno mesec dana posle setve, kada je biljka dostigla 50cm, kao da se zaustavila u rastu. U početku sam mislio da je to zbog žege, koja je tada vladala. A kasnije, proučavajući literaturu, saznao sam da kokotac ima osobinu da se zaustavlja u rastu, za to vreme puštajući korenje u dubinu 2 metra. Zato čak kada se čini da ne raste, on ipak raste, ali ne uvis već na niže. Ali ne samo zahvaljujući snažnom korenovom sistemu, on luči veliku količinu nektara. Sama građa cvetova sprečava isparavanje nektara po žegi i spiranje posle kiše. Kokotac se može sejati na svom zemljištu, uz ograde suseda, i na različitim neobrađivanim zemljištima, kojih u svakom selu, pored svakog pčelinjaka ima koliko želimo. Seme se može jednostavno bacati "iz ruke", po zemlji ili travi. Ali u tom slučaju, od 10 semenki proklija približno 1-2. Zato je bolje razbacati i malo pograbuljati, i od 10 semenki, proklijaće vam 8-9. Onaj koji nije lenj i zaseje velike površine, uvek će imati meda. Biljke koje rastu, same će oko sebe stvarati nove i nove biljke, vremenom obrazujući čestar. Uzgred, njegova visina može dostići 1,5-2 metra.

Jednogodišnji kokotac je cenjen i kao krmna biljka. Po svojim hranljivim svojstvima ne zaostaje za lucerkom i detelinom. Njega čak nazivaju "slatka detelina" i "kraljevska detelina". Koristi se za seno, silažu, ispašu, za sederaciju i učvršćenje zemljišta, padina. Iako ga životinje u početku nerado jedu, zbog toga što se u njemu nalazi kumarin, materija koja ima oštar miris. Brzo se navikavaju, tako da ih ne možeš lako odvojiti. Prinos zelene mase je 300 i više metričkih centi sa hektara. Nekom prilikom se zbio jedan smešan događaj. Moj sused, takođe pčelar, razbacao je po selu polovinu kofe semena. Došlo je vreme cvetanja, pčele su par dana zadovoljno letele na njega. I jednog jutra, izlazi on na ulicu, a od kokotca ni traga, a u daljini sused završava košenje poslednjih žbunova.

Posle emocionalnog nastupa našeg kolege, kosač je priznao da njegove dve krave sa zadovoljstvom jedu tu travu. Zatim ga je, istina, i ugostio mlekom, posle čega je incident bio okončan.

Pored svega što je rečeno, kokotac je značajna lekovita biljka. Na latinskom, njegov naziv je melilotus alba, na poljskom - nostrzyk, ruskom - donnik. Donnik, po tome što leči donje, teško dostupne bolesti, posebno u nižem delu trbuha. Sakupljaju se vrhovi stabla sa cvetovima, češće sami cvetovi. Mnoge žene znaju, da cvetovi kokotca pomešani u odnosu 1:1 sa travom različak i cvetovima podbela, leče obolele jajnike. Uzima se po 1/3 čaše odvara (1 supena kašika smeše na jednu čašu vode) 6 puta na dan u toku 3-4 nedelje. Pri tome se preporučuje potpuno uzdržavanje od seksualnog života.

Pri grudnim bolestima dobro pomaže čaj od odvara cvetova kokotca, 30 grama na jedan litar vrele vode, pije se po mala čašica od 30 grama na svaki sat. Eksperimentalnim i kliničkim ispitivanjima utvrđeno je da materija koja se nalazi u kokotcu, kumarin, jako deluje na centralni nervni sistem, ima umirujuće i narkotičko dejstvo. Pri povišenoj nervnoj uzbuđenosti, nesanici, glavobolji, neurasteniji, histeriji, melanholiji, bronhitisu, vodenoj bolesti, bolovima u želucu i mokraćnom mehuru, a takođe i radi pobuđivanja lučenja mleka (2 čajne kašičice se prelivaju sa 1/2 čaše vrele vode, ispija se u tri gutljaja 20-40 minuta pre jela). Eksperimentalno je dokazano da je jednogodišnji kokotac snažan regenerator jetre. Primećeno je takođe, da on pomaže uspostavljanju funkcije koštane srži u stvaranju leukocita, poboljšava stanje posle radioaktivnog zračenja. Kokotac snažnije od drugih biljaka štiti i uspostavlja unutrašnji omotač krvnih i limfnih sudova, zahvaljujući čemu se predupređuje obrazovanje trombova i embolije (začepljenje sudova). Pomoću kokotca mogu se lečiti ne samo ljudi, već i životinje. Imam mnogo recepata, ali u jednom članku se svi oni ne mogu smestiti. Ali važno je uvek poštovati dozu, pošto je kokotac biljka sa snažnim dejstvom.

Eto takva je ta čudnovata biljka - jednogodišnji kokotac.

U pogledu nabavke semena i radi saveta, obraćajte se na adresu: g. Kijev - 02166 a-ja. 190 Fedorenko Sergej Olegovič 42

tel. (044) 519-11-88 E-mail:gold_bee@agropcheloprom.com.ua http://www.agropcheloprom.com.ua Prevod sa ruskog: Predrag Cvetković

Odlike lipe s obzirom na njenu starost V.V. Progunkov “Pčelovodstvo” 8/2003 prevod sa ruskog Predrag Cvetković Iako se klimatski i drugi uslovi u delu Rusije na koji se odnosi ovaj tekst, kao i vrste lipa, znatno razlikuju od stanja kod nas, smatram korisnim da se naši čitaoci upoznaju sa odlikama lipe u ruskim uslovima, tim pre što nije poznato da je neko vršio slična istraživanja kod nas. Lipe u uslovima naše toplije klime brže rastu i imaju kraći životni vek a može se pretpostaviti da se i njihove medonosne osobine razlikuju. (prim. prev.)

Lipa je sada veoma zastupljena na jugu Dalekoistočnog regiona Rusije u zoni mešovitih šuma i zauzima najtoplije i osvetljene delove teritorije. Pošto ima dubok, dobro razvijen korenov sistem, drvo može da podnosi periodičnu sušu. Lipa je neravnomerno rasprostranjena i njena zastupljenost se postepeno smanjuje idući ka severu.

Lipa je zahtevna kada je u pitanju plodnost i vlažnost zemljišta. Ne raste na močvarnom zemljištu, a na siromašnom i suvom zemljištu jedva prevazilazi veličinu žbuna.

U lišću lipe ima mnogo kalcijuma, pa se opalo lišće brzo razlaže ne praveći grub humus, što doprinosi poboljšanju aktivnosti mikroorganizama i plodnosti zemljišta.

Lipa se razmnožava izdancima iz panja, položenicama i semenom. U zasadima u Priamurskoj oblasti najviše je stabala poreklom iz izdanaka a manje iz semena. U šumama širokolisne lipe u Primorskom kraju viđali smo dobre lipe obnovljene iz semena, ali one kratko žive pod zastorom starih stabala (2-8 godine).

Produkcija nektara kod lipe zavisi od starosti drveta. Ipak, do sada nema pouzdanih podataka koji ukazuju na tačnu starost drveta pri kojoj lučenje nektara dostiže maksimum i pri kojoj starosti počinje da se smanjuje. Postoji niz radova posvećenih proučavanju tog pitanja. Tako, I. A. Ibrahimov, 43

M.E. Muratov (1962) smatraju da je ukupna površina osvetljene površine krune određujući faktor za povećanje broja cvetova u zasadima različitog uzrasta pri istim ostalim uslovima. Primetimo da svaki zasad ima svoja individualna svojstva kada se radi o dinamici cvetanja, koja nije bilo moguće ustanoviti, ipak se primećuje određena veza između starosti zasada i broja cvetova. Poznato je da se prinosi meda u lipovim šumama povećavaju sa povećanjem starosti stabala. Najveće lučenje nektara se primećivalo u zasadima starim 100 godina, na kojim je ukupan broj cvetova bio 51,3% veći nego kod zasada starih 40 godina.

Cvetovi stogodišnjih lipa sadrže znatno više šećera u nektaru nego cvetovi lipa starih 50 godina.

Sa tačke gledišta vrednosti za pčelarstvo po medonosnosti su najbolje lipove šume starosti 70-100 godina (A.M. Monahov, 1968).

Istraživanja P.A. Sokolova (1968) pokazuju da se kod mladog drveća najveća količina šećera nalazi u nektaru u prvoj polovini perioda cvetanja a zatim taj pokazatelj postepeno opada. Kod lipa starosti 60-90 godina najveća količina šećera u nektaru je u sredini cvetanja. Sa uzrastom drveća primećuje se i postepeno povećanje prosečne količine šećera koji se sadrži u nektaru ukupne mase cvetova. U zasadima lipe do 80-90 godina starosti ne primećuje se opadanje produktivnosti. Broj cvetova u cvastima se takođe povećava sa starošću drveća (36% za starost 24 godine, 48% za starost 75 godina). Potvrđena je zakonitost koja je karakteristična za drveće različitog uzrasta: broj cvetova je direktno srazmeran prečniku stabla; broj cvetova u cvasti se postepeno smanjuje od gornjeg dela krošnje ka donjem.

Rezultati koje je dobio E.S. Murahtanov (1977) pokazali su da je uzrast današnjih lipovih šuma pri kome počinje lučenje nektara u reonu srednje Volge, koji se određuje po trenutku nastupanja maksimalne produktivnosti nektara po jednom hektaru, za drugu klasu boniteta 75 godina, treću - 80 i četvrtu skoro do 110 godina, posle čega lagano opada do 150 godina više od dva puta.

Kako su pokazali podaci istraživanja A.G. Izmodenova (1972) u Priamurju, kod zasada sa punoćom (sklopom - prim. prev.) 0,7 lipa počinje da cveta kada dostigne prečnik 20-24 cm, što odgovara prosečnoj starosti 80-100 godina. Kako se povećava prečnik, uvećava se broj stabala koja cvetaju i broj cvetova na njima. Na jednom drvetu se može izbrojati od 10.000 cvetova (stepen debljine 20cm) do 930 hiljada cvetova (stepen debljine 76cm). To se slaže sa podacima S.N. Moisenka (1963) da lipe počinju da cvetaju kada dostignu prečnik 20-24 cm (prosečnu starost 80-100 godina). Na taj način, sa povećanjem prečnika stabla raste broj cvetova, najviše se primećuje kod najkrupnijih stabala sa dobro razvijenom krošnjom u uzrastu 150-180 godina.

Na jugu primorskog kraja Rusije (Daleki Istok) naša istraživanja su pokazala da odvojena stabla amurske lipe imaju visinu 32m i prečnik debla više od 1,5m. Visina lipe “Take” dostizala je 30m a prečnik više od 1,2m, mandžurska lipa - 20m pri prečniku 80cm. Sve one su cvetale i lučile nektar.

Treba reći da lipe češće rastu u drugom nivou, gde njihova visina ne prelazi 18-22m. Kada lipa raste u prvom nivou kedrovo - širokolistne šume manje gustine, ona se odlikuje većom dugovečnošću nego u hrastovim šumama. Ako pak lipa raste u drugom nivou mešovitih šuma, njen životni vek je 80-150 godina.

Po izvršenom brojanju godišnjih prstenova odsečenih debla lipe koja nisu vožena iz šume, od strane šumarskih radnika (ušće Desne rečice u Primorje) određen je uzrast stabala lipe, koji se kretao od 450 do 490 godina, njihov prečnik u donjem delu debla je bio 120-145cm a sredina nije bila trula.

Na padinama koje su bile udaljene od mesta seče 120-150 metara rasli su slični velikani. Oni su obilno cvetali i lučili nektar (u cvetovima su se mogle videti kapljice nektara).

44

Lipa Dalekog Istoka pripada onim vrstama koje u mladosti sporo rastu a čiji se tempo rasta pri dobroj osvetljenosti zatim povećava. Dužina života mladih podraslih lipa koje rastu u uslovima zasenjenosti zavisi od ekoloških uslova vrsta šuma. Što je gušći zastor drveća i lošije zemljište, to brže strada jezgro.

Rast drveća u visinu prvih 15-20 godina je usporen, a zatim se taj proces ubrzava, najveći prirast se primećuje u starosti 25-50 godiina, a po uvećanju prečnika u zasadima kedrovo - širokolisne šume posle 50-60 godina.

Utvrđeno je da produktivnost u lučenju nektara lipa “Take”, amurske, mandžurske, a takođe i drugih drvenastih medonosnih vrsta u velikoj meri zavisi od uzrasta biljke. Zrela stabla luče više nektara nego mlada i stara. Cvetovi lipe sadrže najveću količinu šećera kada prašnici otpadaju.

Naši podaci su pokazali da na jugu primorske oblasti lipe počinju da cvetaju u uzrastu 20-30 godina i sa prečnikom stabla 12-15cm. Sa starošću, broj stabala koja cvetaju se povećava i dostiže najveću produktivnost u starosti 60-160 godina u širokolisnim i 120-300 godina u kedrovim -širokolisnim šumama, kasnije se prinos lipa smanjuje.

Srednja produktivnost u medu jednog zrelog drveta amurske lipe i lipe “Take”, prečnika stabla u visini grudi 40cm, iznosi 11,7kg meda a lipe mandžurske prečnika 32cm - 4,3kg. Broj cvetova na jednom drvetu, u zavisnosti od uzrasta, koleba se u širokom granicama (od 20 do 1800 hiljada).

Maksimalna količina nektara u povoljnim godinama, kod najrazvojenijih stabala (na jugu primorske oblasti) dostizala je 100kg.

Relativna otpornost lipe na zimu, dekorativnost, dugovečnost, podnošenje senke, otpornost prema bolestima i štetočinama, medonosnost i lekovita svojstva, dopuštaju da se široko preporuči za ozeljenjavanje kao prateća šumska vrsta.

Opšte o pčelarstvu Čarls Martin Simon

10 pravih principa drugačijeg pristupa pčelarstvu Bee Culture - Juli 2001 Uspostavio sam mistični kontakt sa duhovnim jezgrom pčelarstva, i sada je sve moguće. Neki od vas iskusnijih moći će da se saglase sa tim, ali većina vas, siguran sam, neće znati o čemu govorim. Mnogi će biti iritirani onim što će videti kao moju aroganciju, ali naprotiv, to nije arogancija, to je skromnost.

Pokušaću da pojasnim ali bez odavanja bilo koje od tajni zanata (tehnika preuzeta od gurua (duhovnih učitelja)). To je bila šala na moj račun. Ja nisam guru. Na njih gledam sa cinizmom. Ja sam pčelar sa četrdeset godina iskustva i sa mogućnošću da vam kažem gde grešite.

Naši pčelarski preci, velike ličnoste koja su definisale principe modernog pčelarstva, Langrstrot, Dadan, Rut, ... zašto su oni bili tako vidno uspešni? Odgovor je jednostavan: zato što nisu znali šta 45

rade. Oni su sve smišljali i stvarali usput. To je kreativan princip, i tako se to radi. Jednom kad su standardi bili postavljeni i uklesani u kamen, slike i dijagrami i postupci odštampani u knjigama, mi sad imamo modele da sledimo, a mi to ne možemo. Sve što dolazi posle prvog je sporedno (u najboljem slučaju). Nikad više neće biti isto. Da bi mi uspeli moramo postati prvi. Moramo videti pčelarstvo potpuno novim očima, baš kao što su radili naši veliki pioniri. Što sam više učio pčelarstvo, manje sam znao, dok, konačno, nisam znao ništa. Ali, iako nisam znao ništa, još uvek sam imao mnogo toga da zaboravim. Mi ne možemo nikako, mislim zaista nikako, ponavljati ideale iz knjiga, iz istorije. Kako je Langstrot radio sa svojim društvima bez velike opreme?

Posebno kada je bio potpuno onemogućen mesecima i mesecima. Kako je to radio? Jednostavno. Bio je lud. Ludi ljudi mogu da urade fenomenalne stvari. Genijalnost je druga strana ludosti.

Rano sam shvatio da ako pratim napisana pravila, propašću. I kako neko ko zna za bolje može da odluči da propadne? Ali trebalo mi je mnogo vremena da to shvatim. Počeo sam baš nalik svakom drugom, pokušavajući što mogu bolje da pratim knjige.

Trebalo mi je 20 godina da sakupim hrabrost da prodam moju centrifugu, iako mi je pre toga trebalo 10 godina da uštedim dovoljno da je kupim, kao i kamion sa pavoljonom pozadi da služi kao pokretna prostorija za vrcanje. Baš sam bio glup tada. Mislio sam da je med najvažniji. Čitao sam sve knjige, posebno Ormandovu, posebno deo gde on kaže: “Med je novac”. Kupio sam svu “potrebnu” opremu.

Ali nemojte me pogrešno shvatiti. Ja volim Ormanda (Ormand). On je moj prijatelj. Priznat velliki majstor igre, pčelar treće generacije, autor dve velike knjige, nosilac svetskog rekorda u Ginisovoj knjizi rekorda za najveći prinos meda dobijen iz jedne košnice u jednoj sezoni sa jednom maticom, 404 funti (oko 202 kg) rekord koji je trajao od 1957-1963, kada je oboren jedino korišćenjem više matica.

Ormanov pravi rekord sa jednom maticom najverovatnije nikad neće biti ozbiljno ugrožen. Ali on ipak više ne gaji pčele. Desilo se nezamislivo. To nije zato što je previše star. On jeste veoma star, ali još radi u stolarskoj radionici. Ono što se desilo su krpelji koji su ga zbrisali.

Ormand je igrao po pravilima. Kupovao je sredstva protiv krpelja i pratio upustva. Ja sam kupovao takođe. Ali kada sam rukovao njima, mogao sam da ih osetim u mojim desnima, dok su još bila zapakovana i osetio otrov, tako da to nisam koristio. Tako su moje pčele stradale. Ali Ormanove pčele su stradale takođe. Osim toga, mi smo slušali izveštaje sa svih strana države da to nije delovalo. Ali “oni” su insistirali da mi to ipak koristimo, navodeći da smo, ako ih ne koristimo, i mi deo problema.

Ali kad bi to koristili, naše pčele bi i dalje stradale. Godina za godinom, ja to nisam koristio. Godina za godinom, počinjao sam sa novim rojevima u proleće, samo da uginu u jesen i ranu zimu. Nisam odustajao samo zato što nisam mogao. Onda smo čuli da su sredstva protiv krpelja zakonom zabranjena u Skandinaviji.

Ormand sluša svoj unutrašnji glas. Ja odgovaram na svoj unutrašnji impuls. Nije da sam protiv detaljnog rada. Ipak, napisao sam i dalje održavam deset knjiga u štampi. Prepravljao sam ih bezbroj puta - još uvek ih prepravljam, radim sav posao, uredjivanje, dizajn, štampu, sečenje, ručno povezivanje. Ali nešto me muči u vezi sa satnim osnovama, od prvog dana. Moj unutrašnji impuls mi definitivno nije dao da ih koristim. Naučio sam kako je sve u redu, koristio ih mnogo godina, čak i kada sam nedvosmisleno bio protiv njih.

Onda sam pronašao (smislio) moje ramove bez satnih osnova. Napravio sam ih ručno, uz pomoć Ormana, pošto mu se dopao način kako oni funkcionišu i želeo je da učestvuje u tome, i prodavao ih širom sveta nekoliko godina, sve dok se cena drveta nije udvostručila, a onda i utrostručila, i završilo se da me je više koštalo sirovo drvo nego što sam mogao prodati gotove ramove. Tako da sam morao da ostavim posao. Ali, poenta je da sam platio cenu. Ne izbegavam da radim tek da to izbegnem. Kao što je već rečeno, ne radim posao bez smisla, tek da nešto radim. Radije neću da radim ništa nego nešto bez smisla.

Masovna proizvodnja u pčelarstvu je najopasniji proces u našem svetu. Veliki pioniri modernog pčelarstva stvorili su ogromnu imperiju ne znajući šta su uradili. Motivacija je bila i još uvek je, kako 46

uzeti najviše ulažući najmanje. Ti veliki ljudi nisu imali predstavu kakve su stare budale, i kako će njihovi principi postati univerzalno opasni.

Uzmimo situaciju sa trutovima kao primer. Oni su ispravno rezonovali da, pošto je potrebno samo nekoliko trutova da oplode maticu, uzalludan je posao društva da održava stotine ili hiljade trutova.

Zato su veliki umovi seli za sto za crtanje i opisali parametar šestougaone ćelije baziran na dimenzijama pčele radilice, isto tako su stvorili satnu osnovu na ovom principu, čime su otežali društvu odgajanje trutova. Odvijao se rat između društva koje se priprema da odgaja trutove i pčelara koji nastoji da suzbije njihove prirodne težnje. Vrhunac ovog procesa je postignut plastičnim satnim osnovama za radiličko leglo, koje to (gajenje trutova) čine nemogućim. Ali čak onda, pčele izvlače poprečno saće i pokušavaju da tu odgaje trutove. Ljudska genijalnost i tehnologija su nadjačale, i populacija trutova se smanjila, proizvodnja meda se povećala, praksa je smatrana brilijantnom, i radiličke satne osnove su bile jednostavno još jedan standard industrije koji se ne dovodi u pitanje.

Problem je u tome što varoa više voli trutovsko leglo. I kada je nestašica trutova, prljavi pokvareni parazit nema izbora već da migrira u radiličke ćelije. Klopke trutovskog legla postale su aktuelne u Evropi, ali izgleda da u SAD zahtevaju previše intenzivnog rada. Neki inteligentni proizvođači nude trutovske satne osnove ali one nisu postale popularne. Radna etika u ovoj zemlji glasi: uradi najmanje što možes. Drugim rečima samo dovoljno da te ne otpuste.

Ako zvučim ogorčeno, to je zato što jesam. Kada je sve što ste naučili pogrešno, vi ćete se ili promeniti ili propasti. Ja se molim za hrabrost da se promenim. Čak iako sam jedan stari čovek, razumem vrednost toga da ne krenete mojim putem.

Iako nisam voleo satne osnove, od prvog dana, trebale su mi godine da razvijem hrabrost da prestanem da ih koristim. Još više godina je prošlo pre nego što sam bio u mogućnosti da odustanem od ubitačne odanosti centrufugiranju i godine da odustanem od stalnog stremljenja za “pravim ramom” koji se koristi u procesu centrifugiranja.

Nema pravih linija u Prirodi, ... Priroda se gnuša simetrije. Naravno, stvari izgledaju simetrične, ali one to nikada nisu, ne kada ih posmatrate dovoljno blizu. Simetrija je čovekova interpretacija, želja, jedna iluzija. Stav koji vodi ka idealizaciji, ka postavljanju strogih standarda je zaista problem.

Na sreću bio sam dovoljno bistar, kada su pčele počele da uginjavaju, da mogu da se orijentišem svom poslu ka pčeli i istrebljivanju osa. Postao sam istrebljivač isto kao i pčelar. Tako posle godina suočavanja pčelinjih društava svim vrstama podneblja, nisam mogao a da ne naučim neke stvari, o sebi kao i o njima. Jedna od glavnih stvari koju sam otkrio je bila da nešto u mom umu uvek teži ka pravoj liniji. Počeo sam da verujem da je to mentalna bolest koju sam pokupio od mojih učitelja. Da naglasim: nikada nećete naći pravilan ram u prirodi. Mislim nikada. To nekom nešto može da znači.

Deset principa drugačijeg pčelarenja Čarlsa Martina Simona: Princip broj 1. Radi sa Prirodom, ne protiv nje.

Princip 2. Profit ne znači ništa ako ste mrtvi Postulati naših predaka su da krupnije pčele daju više meda. Što krupnija pčela više nektara i polena. Što veća ćelija, više prostora za odlaganje. I tako dalje. Zato su napravili veće radiličke ćelije i to postaje standard.

Princip 3. Mrtve pčele ne daju med.

Anatomski krupnije pčele su metabilički tromije pčele, više sklone bolestima i štetočinama. I bolesti su došle. Industrijski standard je bolešljiva pčela.

Moji susreti sa divljim pčelama ulili su mi veće poštovanje prema pčelama i prezir prema načinu na koji mi obično radimo sa njima.

Znao sam da sam završio sa pčelarenjem, onakvim kakvim ga mi poznajemo, kada sam čitao publikaciju velikog naučnog otkrića “gen pčela čuvarica” u vezi sa opstankom kada je reč o Varoi.

Upravo tu se moja sumnja konačno raspršila i shvatio sam da našom industrijom upravljaju ludaci. Oni 47

su poludeli od straha od smrti, a istovremeno se neodoljivo prema njoj kreću. Smrti naših voljenih pčela. Smrt naše voljene industrije. Smrt nas samih.

Azijska pčela, istorijski domaćin varoe, pčela koja koegzistira sa njom uspešno milionima godina, obično ne naseljava unutrašnji prostor. Ona boravi na otvorenom. To vodi ka zaključku da kada varoa opada, pada u prazninu, koja je dobro mesto za nju. Mlada azijska pčela provodi manje vremena u ćeliji, što daje varoi manje vremena da uradi svoj prljavi posao. To je ključ, ne “gen pčelarske kuće”, šta god “naučnici” govorili. Ali ja neću da kažem da taj gen ne postoji. Zanima me njegova interpretacija. Isto kao što tražim interpretaciju “pčelinjeg plesa”. Tradicionalno objašnjenje pčelinjeg plesa kategorički je oboreno posmatranjem jednog jedinog faktora: čovek posmatrač posmarta odozgo.

Lice pčele koja pleše je u bočnoj ravni. Šta pčela opaža i šta čovek opaža su dve potpuno različite stvari. Ja priznajem da se ples dešava. Ne priznajem da je ta komunikacija bilo šta drugo. To je podela uzbuđenja sa drugim pčelama. Znanje gde je nektar ili ma šta drugo je dublje od toga. Društvo je manifestacija generacija integrisanih sa šablonima okoline. Tu je veliki um u igri koji su ljudi generalno nesposobni da razumeju.

Još jedan značajan faktor zaostajanja Apis mellifera je stalna zloupotreba izvršena od strane učenja zanata Društva ostavljena bez pomoći imaju potpuno različitu svest od domaćih vrsta. Domaće pčele su konstantno uznemiravane. Društvo je ujedinjeni um. Kada je otvoreno i kada se njime manupuliše, proces mišljenja je zbrkan. Kada se dimi, ono mora da obrati pažnju na druge stvari. Stres je dobar.

Stres je loš. To zavisi od vrste. Vežba je stres. Tuča je stres. Jedan događaj može razviti samopoštovanje; drugi ga može razrušiti. Ali efekti su reverzibilni, bazirani na drugim uslovima, od kojih je najznačajniji kako subjekt interpretira iskustvo. Tu ima mnogo promenljivih.

Veština kojom se radi oko košnice je u mnogome povezana sa efektom koji će taj rad da ima u budućnosti. Dobar i vešt radnik će raditi tako da pčele nikad ne opaze da se bilo šta dešava. Zaista, one će raditi svoj posao kao da se ništa ne dešava. Kvalitet, kvantitet i vrsta mentaliteta pčelara su najbitniji.

Neki pčelari čine pčele nervoznim samom svojom pojavom u blizini košnice. Teško takvim pčelarima i njihovim pčelama kad oni zapale dimilice i otklope poklopne daske. Za pčelarstvo treba da se uvedu dozvole, a ja da budem onaj koji ih izdaje. Bilo bi onda veoma malo pčelara. Ponovo je potrebno da naglasim: ovde nema arogancije, to je skromnost. Ja zaista u srcu imam vaše interese i interese pčela.

Princip 4: nemojte se boriti protiv njih.

Kada se setim svih godina koje sam potrošio u borbi protiv mrava i o svih tehnika koje sam koristio, ne znam da li da se smejem ili plačem. Upravo sada imam gole ramove sa medom i otvorene tegle meda u mojoj kuhinji, i puno je mrava takođe, ali oni ne diraju med. Kako je došlo do toga? Zato što ne želim da se borim sa njima. Ja ih hranim. Ovde je tegla sa medom na tezgi postavljena radi njih, gde oni mogu da dođu u uzmu koliko žele. Oni su ga u početku uzimali masovno, onda su izgubili interes.

Očigledno, ako ne mogu da dođu do nečega, onda to žele. Ako mogu da imaju ono što žele, onda više to ne žele.

Princip 5: Pčelarstvo nije radi meda Princip 6: Nije ni radi novca Princip 7: Pčelarstvo je radi opstanka Dobro, faktički, nije radi opstanka, pošto niko ne opstaje. Radi se o kvalitetu života dok smo živi.

Učinite sve da život pčela bude što je moguće bolji i vama će biti isto. Nemojte razmišljati o “maksimalnoj proizvodnji”. Suštinski manje od maksimuma je bolje nego nemati ništa. Naučite kako da ostavite pčele na miru. Blagotvorno zanemarivanje je način. Snabdite ih odgovarajućim prostorom.

Standardne košnice, ako su ispravne, su prihvatljiva staništa za pčele, ali nemojte koristiti satne osnove.

Pored toga što određuje veličinu ćelija, satna osnova je kontaminirana. Samo najstariji, najviše korišćen vosak koristi se za satne osnove. Stari vosak apsorbuje i zadržava zagađenja takva kao što su pesticidi.

Slobodno koristite ramove. Ramovi omogućavaju da se olakša izvođenje radova. Ali činjenica je, samo satonoše su dovoljne, bar za ćelije legla. Dalje, iznad košnice (u nastavcima), trebaće vam možda 48

kompletni ramovi da biste odredili donje pregrade i da se sačuva razmak između vrha od donjeg rama i dna gornjeg.

Imam 15 košnica dok ovo pišem (Decembar 2000) posle mnogo godina kako nisam imao nijednu u ovo doba godine. Kako sam uspeo? Ne znam, i to je odgovor. Kako su godine prolazile, sve više i više sam pokušavao da moje pčele ostanu divlje, da ne radim mnogo oko njih. Imam prinos nekog meda, polena i propolisa, ali sam to uradio sa stavom “ostavi na miru”. Nadam se da dobro žive. Pored toga ne tražim niti očekujem ništa od njih. Ako napreduju, dodajem medišta. Ako donose višak meda, uzimam deo.

Kada je moje saće iskrivljeno i zaglavljeno među nekoliko ramova, koristim bežalicu da sklonim pčele pre uklanjana saća.

Presujem saće i cedim ga kroz sistem perforiranih plastičnih kofa. Čuvam samo malo meda sa saćem da se jede prirodno. Može se desiti da upravo najiskrivljenije saće bude najbolje.

Bio sam protiv da prethodnih godina investiram novac u opremu, zbog situacije sa varoom. Zbog toga, koristim staru opremu koju bi normalni pčelar odbacio pre više godina - u stvari nešto od toga je bilo izbačeno od strane normalnih pčelara - i meni je simpatičnije sve više i više što je u gorem stanju.

Razmišljam o radu sa košnicama bez podnjača i na postoljima ove sezone, barem tokom toplih mesecci, i razmatram dizajn podnjače za hvatanje opalih varoa.

Princip 8: Zaboravite sve što ste ikad naučili i počnite da posmatrate šta se stvarno događa.

U vezi sa tim poslednjim principom. Jedna od prvih instrukcija koje sam dobio na početku je da vodim precizne beleške. Ali shvatio sam da bi precizne beleške bile u najboljem slučaju nejasne. Kada se pozivate na beležnicu koja opisuje događaje u košnici po datumu, ne vidite košnicu kakva zaista jeste.

Nivo informacija koje mogu biti ubeležene nije najvažniji, nema ništa sa onim što se dešava sa košnicom o kojoj se radi, i sprečava vas da vidite ono što je stvarno najvažnije. Štaviše, posmatrao sam da što se više borite da očuvate vaše pčele živim, one brže umiru. Oslobodite ih, dajte im slobodu, slobodu da umru kao i slobodu da žive, i one će živeti bolje.

Princip 9: Ostavite vaše pčele na miru.

Princip 10: Ostavite mene na miru.

Naravno, ja sam lud i ponosan sam na to. __________ Čarls Simon praktikuje ovih 10 principa sa pčelama u mestu Soquel, Kalifornia www.Bee Source.com Prevod sa engleskog Predrag Cvetković Oliver Mihajlović

49

Škola pčelarstva za početnike Kako započeti sa pčelarenjem?

Sa pčelarenjem se obično započinje u toku proleća ili leta. Najbolje je upoznati se sa nekim pčelarom iz okoline i posetiti njegov pčelinjak. Možemo ga zamoliti da prisustvujemo pregledima pčelinjih društava koje on vrši, a kada se malo priviknemo na zujanje i poneki ubod pčela, pomagaćemo mu u radu sa pčelama i pri vrcanju meda. Od njega ili nekog njegovog kolege, možemo kupiti rojeve ili kompletna pčelinja društva i tako zasnovati sopstveni pčelinjak. Čitaćemo pčelarsku literaturu, nabaviti osnovnu opremu i pribor i odmah započeti sa sadnjom medonosnih biljaka u blizini našeg pčelinjaka.

Možda će se poneko baš ovih zimskih dana zainteresovati za pčelarstvo i poželeti da i sam odgaja pčele. Dok nestrpljivo očekuje proleće, savetujemo mu da nabavi neku knjigu o pčelarenju i da se uključi u rad lokalnog udruženja pčelara, kako bi se upoznao sa lokalnim pčelarima i prisustvovao predavanjima.Na našem sajtu moći će da sazna koji ga sve poslovi očekuju i šta treba da pripremi i nauči, imaće uvid u rad pčelarskih društava, a moći će da postavlja pitanja i dobija odgovore elektronskom poštom.

Izbor mesta za pčelinjak Mesto na kome se nalazi pčelinjak je od ogromne važnosti za uspeh u pčelarenju, pa njegovom izboru treba posvetiti posebnu pažnju. Pri tome, pčelar treba da vodi računa o više faktora, od kojih su najvažniji prisustvo dobre pčelinje paše i ocedit i sunčan teren, zaklonjen od jakih vetrova, kao i da postoje dobri prilazni putevi. Poželjno je da pčelinjak, bar na samom početku pčelarenja, ne bude daleko od pčelareve kuće, kako bi mogao češće da ga obilazi i da posvetu odogovarajuću pažnju pčelinjim društvima.

Opredeljenje za tip košnice Pčelari, posebno početnici, često su u dilemi kojim tipom košnice da pčelare. Obično se opredeljuju za onaj o kome nešto više saznaju iz literature, a često je presudan tip košnice pčelara preko koga pčelar - početnik uspostavi svoj prvi kontakt sa pčelama. Svaki pčelar najčešće ističe prednosti košnica sa kojima pčelari, ali oni objektivniji će istaći da se visoki prinosi mogu postići svim tipovima košnica i da je samo važno ovladati tehnikom pčelarenja.

U našoj zemlji, u nešto većem procentu su zastupljene DB (Dadan Blat) košnice u odnosu na LR (Langstrot Rut). Ostali tipovi košnica su AŽ, pološke, Farar, a ima i drugih. Poželjno je da na jednom pčelinjaku bude zastupljen samo jedan tip košnica, što znatno ubrzava i olakšava rad, a to se posebno odnosi na veće pčelinjake.

50

Osobine pojedinih tipova košnica Dadan Blatova košnica Košnica sa jednim telom visine 31cm, koje služi kao plodište i 2 polunastavka, spoljašnje visine 15,5cm, za smeštaj viška meda.

Standardna košnica ima 12 ramova, ali je sve popularnija i DB košnica sa 10 ramova. Unutrašnje dimenzije rama su 420×270mm. Satonoša rama je dužine 470mm.

Dubok ram omogućava dosta prostora za razvoj legla, deponovanje polenovog praha i meda. To je posebno pogodno za zimovanje. Medne kape mogu da budu visoke 10 pa i 15cm, što omogućava sigurno prezimljavanje, bez potrebe za intervencijama pčelara. Jedan ram sa obe strane napunjen medom teži 3 do 4kg. Kada ga pčele vrlo gusto prekriju, na njemu može biti do 300 grama pčela.

Znači, plodište DB košnice može da prihvati oko 3,6kg pčela.

Društva u DB košnici mogu jako dobro da se razvijaju u proleće i bez velikih intervencija. Ipak, dobro je još u jesen pčele ostaviti na nešto manjem broju ramova, npr. 10 pa u proleće eventualno izbaciti još neki ram sa lošijim saćem, koji je ostao sa malo meda. Tako će se stvoriti uslovi da mogu da se dodaju lepi izgrađeni ramovi ili satne osnove i plodište ispuni ramovima do bagremove paše. Kod jakih društava i u dobroj paši, to se obično dešava i ranije, pa je potrebno stavljati medišta u voćnoj paši.

Društva koja nisu dovoljno jaka, pojačavaju se dodavanjem ramova sa leglom iz drugih košnica ili na neki drugi način. Obično se zamera DB košnici da se mora raditi ramom a ne nastavkom, da je društva teško odvratiti od rojenja. Međutim, rad DB košnicom nije komplikovan i ne zahteva mnogo intervencija pčelara. Popularna je i što su plodište i medište razdvojeni ne samo posebnim telima (to je slučaj i kod većine drugih košnica), nego i različitom visinom tela, pa je jasno šta pripada pčelama a šta pčelaru.

Langstrot Rutova košnica To je košnica koja se sastoji od tri jednaka nastavka spoljašnje visine 242mm. Ram je spoljašnje visine 232mm a dužina satonoše je 480mm. To je za 1cm duže od satonoše DB rama, a po visini za 7cm kraće.

U novije vreme, ustalilo se nekoliko načina gajenja pčela u ovim košnicama.

Po jednom, dva nastavka se koriste za plodište i međusobno im se menjaju mesta. To je podsticajno za razvoj legla, a kao meru protiv rojenja posebno preporučuju umetanje trećeg nastavka sa satnim osnovama ili izgrađenim saćem između ta dva. Kada je društvo zazimljeno sa mngo pčela i hrane u gornjem nastavku, dobra matica već na početku proleća ispuni leglom gornji nastavak i spusti se u donji. To je vreme da se zamene mesta nastavcima i ako je potrebno kasnije, još jednom. Po takvom načinu pčelarenja, pčelinja društva bi trebalo da imaju pred bagremovu pašu najmanje dva puna nastavka pčela. Onda im se mogu dodati i po dva LR tela za medište. Prilikom pripreme društava za zimu, preporučuje se iznad plodišnog nastavka staviti nastavak sa zapečaćenim medom (15-20kg) a u čiju sredinu se stave 2-3 rama sa leglom odozdo i većom mednom kapom (ili bar ramovi sa velikom mednom kapom i praznim saćem ispod). Na taj način se obezbeđuje da ziimsko klube zahvati i gornji nastavak i da krajem zime ne ostane u donjem bez hrane.

Treba napomenuti da takav način pčelarenja nije lako ostvariti i da se u praksi ipak najčešće mora raditi i pojedinačnim ramovima a ne nastavcima. To je najpre iz razloga što pčelinje zajednice nisu dovoljno jake i što nemaju velike zalihe hrane. Rad LR košnicom tada može da bude prilično komplikovan, posebno za početnike.

51

Neki pčelari, pogotovu oni sa više košnica i u novije vreme, uvode i polunastavak kao deo LR košnice.

Visine je 147mm (najčešći standard) i postavlja se iznad plodišta. Veći pčelari ispod njega stavljaju matičnu rešetku, da bi sprečili prelazak matice. Taj polunastavak služi kao rezerva hrane i medna kapa tokom zime. U proleće se može spustiti ispod plodišta i tada predstavlja izvor podsticajne hrane koju če pčele prenositi u plodište.

Još jedan od mogućih načina pčelarenja se sastoji u razvijanju društva u proleće u plodištu od dva LR tela, a pred bagrem se stavlja matična rešetka iznad prvog nastavka i time ograničava matica.

LR košnica se koristi i za pčelarenje sa dva pčelinja društva, koja se drže jedno iznad drugog, da pčele ne mogu da prlaze iz jednog u drugo. Pred bagrem se mogu spojiti a matica iz slabijeg se uklanja iili se sa njom formira rojić. Često se na početku unosa bagrema uklanja gornje društvo i tako izletnicama pojačava donje.

Fararova košnica To je košnica kod koje su svi nastavci jednaki, bilo da se koriste kao plodišni ili medišni. Obično je sa 10 ili 12 ramova. Nastavci su visine od 155mm do 200mm. Plodište je u dva tela. Za sprečavanje rojenja, zamenu saća, umeće se ceo nastavak satnih osnova ili praznog saća između. U odnosu na LR košnicu, Fararova ima pogodnost plićeg nastavka, pa pčele brže zaposedaju dodate nastavke. To pogoduje da se ovom košnicama može uspešnije raditi nastavkom nego što je sllučaj sa drugim. Za zimovanje, na plodište od dva tela, ostavllja se pun nastavak meda.

Anton Žnidarićeva košnica AŽ košnica se najčešće koristi u pčelarskim paviljonima, pokretnim (na vozilima ili prikolicama) ili nepokretnim. Zastupljena su dva osnovana tipa, AŽ Grom sa ramom 2cm plićim od DB i nešto kraćim, i AŽ standard, koja ima još plići ram. Sastoji se iz plodišnog i medišnog prostora, razdvojenih matičnom rešetkom. Obično imaju 10 ili 11 ramova. Ramovi nemaju ušice, obično stoje na dve poprečne šipke a sa prednje i zadnje strane ulaze u llimene razmake. Košnica se otvara sa zadnje strane.

Prednost AŽ košnice je što je veoma pogodna za ugradnju u paviljone i laka za selidbu. Ograničenost prostora i teži rad ramovima su njeni izraziti nedostatci.

Pčelari se pojedinačnim ramovima, koji se premeštaju unutar košnice, otklapa se med, preokreću itd.

Kada se plodište ispuni leglom, vrši se prebacanje ramova sa leglom u medišni prostor, čime se proširuje prostor za leglo.

Pološka To je tip košnice koja se sve ređe sreće. Za razliku od drugih košnica, plodište i medište pološke su jedno pored drugog, najčešće razdvojeni matičnom rešetkom, a ne jedno iznad drugog. Ram je dubok, od dimenzija DB rama (42×27cm) do 40×30cm, pa i veći. Pološke obično imaju 18 ili 20 ramova. Neki pčelari su za pološke pravili i plitka medišta, sa ramovima visine kao DB medišni ram. Da nisu toliko teške i glomazne, bile bi pogodne za selidbu. Odlika im je ograničenost zapremine i nužnost rada pojedinačnim ramom. Pogodne su za držanje dva ili više pčelinjih društava u jednoj košnici, koja se pred pašu mogu spajati.

52

Pčelinja zajednica Pčelinju zajednicu čine matica, pčele radilice i trutovi. U zavisnosti od doba godine i njen sastav se menja. Krajem proleća i u leto je najbrojnija, a na izmaku zime najmanja. U proleće i u leto okuplja maticu, trutove i radilice, a u jesen i zimu, u normalnom društvu, po pravilu, nema trutova, da bi se u proleće opet pojavili. Matica i pčele radilice rađaju se iz oplođenih jaja, a trutovi iz neoplođenih.

Matica

Matica je jedina polno zrela ženska jedinka u društvu. Da li će se iz oplođenog jajeta, razviti matica ili pčela, zavisi od hrane kojom pčele budu hranile larvu koja se razvije iz jajeta. Ako je hrane matičnim mlečom, za 16 dana od polaganja jajeta, razviće se matica. Ukoliko je hrane biološki manje vrednom hranom, iz nje će se razviti pčela. Matica izleće na orijentacioni let radi upoznavanja okoline 4 – 5 dana posle izlaska iz matičnjaka, a 2-3 dana kasnije na svadbeni let, radi sparivanja. Sparuje se visoko u vazduhu sa desetak i više trutova, koji posle čina sparivanja uginjavaju. Nekoliko dana posle toga (2-3), matica počinje da nosi jaja i nosi ih celog svog života, sa izuzetkom jednog dela jesenu ili zime, kada društvo miruje i ne odgaja leglo. Živi obično 2-3 godine, ali i duže.

Pčele radilice To su ženske jedinke sa nerazvijenim polnim organima, najbrojniji članovi pčelinje zajednice. Njihovo razviće, iz oplođenih jaja, traje 21 dan. U jakom pčelinjem društvu, u toku leta, može biti više desetina hiljada pčela radilica, 40-50.000 i više. U toku proleća i leta, žive 35 do 45 dana a pčele izležene krajem leta i u jesen, žive do proleća naredne godine, kako bi izvele novo potpmstvo. Prvi deo života provode u košnici, tada se nazivaju «kućne pčele» koje čiste košnicu, hrane larve, hrane maticu, luče vosak, prihvataju nektar i obavljaju druge poslove. Kasnije, izleću na orijentacioni let, donose vodu, nektar, polenov prah, čuvaju košnicu.

Trutovi Trutovi su muške jedinke, koje se razvijaju iz neoplođenih jaja. Trutova obično ima od nekoliko stotina do nekoliko hiljada. Biološki zadatak im je oplodnja matice, čime se omogućavaj nastavak vrste. Kada prestane pčelinja paša i prođe sezona rojenja, pčele isteraju trutove iz košnice i oni do jeseni uginu. U jesen i zimu se mogu sresti jedino u društvima koja nemaju maticu ili u onima koja se spremaju da je zamene. Na proleće, kada otopli i pojavi se unos nektara i polena, matica opet zaleže, pored oplođenih, i neoplođena jaja, iz kojih se razvijaju trutovi. Za razliku od pčela, trutovima je dozvoljeno da slobodno uleću u sve košnice. Unutar košnice, trutovi se obično nalaze na ramovima kraj legla, sa polenovim prahom ili medom. Žive obično oko 2 meseca, a u bezmatičnim društvima i duže.

53

Pčelinju zajednicu treba shvatati kao jedinstvenu celinu. U toku miliona godina, koliko pčela, kao jedinka postoji, od insekta koji je živeo pojedinačno, stvorila je visokoorganizovanu zajednicu, izuzetno prilagođenu spoljnoj sredini.

Osnovno o vrstama meda Prema načinu dobijanja, može biti: vrcani (centrifugiran), med u saću, presovan (gnječeni), topljen itd.

Prema konzistenciji može biti u tečnom i kristalisanom stanju, a postoje i prelazi između tih stanja, kao i posebno, želatinasto stanje za neke (malobrojne) vrste medova.

Podela se može napraviti i prema geografskom poreklu, na region odakle potiče ili prema nadmorskoj visini terena.

Prema tehnološkoj obradi, može biti bez obrade, zatim proceđen (kroz sita), filtriran (kroz posebne filtere), pasterizovan, dekristalisan (zagrevan), prerađen u finokristalisan itd.

U zavisnosti da li potiče od jedne ili više vrsta biljaka, deli se na monoflorni i poliflorni.

Ispod su navedene značajnije vrste monoflornih medova. Data su i njihova najvažnija lekovita svojstva i neke od primena, pri čemu treba imati u vidu da med bez obzira na vrstu zadržava svoja osnovna svojstva i opštu primenu.

Bagremov med. Prozračan, ima bledo zelenu nijansu, koja može ići i u svetlo žutu. Visoko je cenjen, aromatičan i prijatan, blagog ukusa, zbog čega se preporučuje deci i starijima. Dugo ne kristališe. Vrlo je pogodan za proizvodnju meda u saću.

Smanjuje lučenje kiselina u želucu, reguliše funkciju želuca, pomaže zaustavljanje krvarenja, kod kašlja, visoke temperature, može se koristiti kod bolesti očiju itd.

Lipov med. Svetlo žute boje, specifičnog mirisa i prilično izraženog oštrog ukusa, na osnovu kojih se vrlo lako prepoznaje. Vremenom kristališe, krupnozrnasto.

Veoma je dobro sredstvo za izazivanje znojenja i zbog toga skoro nezamenljiv kod oboljenja izazvanih prehladom.

Zbog izraženih anibaktericidnih svojstava predstavlja dobro profilaktičko (preventivno) sredstvo, koristi se kod angine i kod mnogih upalnih procesa, rana, opekotina i sl. Preporučuje se kod različitih bolesti želuca, jetre i bubrega.

Kestenov med. Med od pitomog (jestivog) kestena je tamno žut, slabog mirisa, gorkog ukusa, nekada smatran trećerazrednom vrstom a sada je jedan od najviše traženih, zbog svojih lekovitih svojstava i bogatstva u polenu. Pomaže kod bronhitisa, astme i drugih bolesti disajnih puteva, bolesti krvnih sudova, popravlja apetit. Ima jako baktericidno dejstvo, sadrži u sebi mnogo vodonik 54

peroksida pa je dobar za obradu rana i kod angine.

Fotografija: Oliver MIhajlović Suncokretov med. To je posle kestenovog meda jedan od najbogatijih polenom. Žute boje, vrlo brzo kristališe u sitne kristale. Posebno se preporučuje kod prehlada, gripa, kijavice, bolesti disajnih organa.

Heljdin med. Taman, jakog, otužnog mirisa i ne baš prijatnog ukusa. Veoma bogat mineralnim materijama, posebno gvožđa. Posebno koristan kod anemija, hipo i avitaminoze, različitih krvarenja, povišenog pritiska, bolesti krvnih sudova i mnogih drugih bolesti.

Deteline. Daju manje ili više svetle medove, prijatnog ukusa i blagog mirisa. Med se smatra pogodnim u lečenju kašlja, arterioskleroze, bolesti jetre, za pojačano mokrenje, za čišćenje krvi, pri raznim upalama i dr. Med od detelina ima nisku vrednost dijastaze.

Kupina. Divlja i pitoma kupina daju vrlo kvalitetan med, proziran, svetložute boje, vrlo prijatnog ukusa i mirisa. Pomaže kod bolesti respiratornih organa.

Malina. Pitoma i divlja malina daju vrlo aromatičan svetložut med, suptilnog mirisa, prijatnog ukusa, koji kristališe u vrlo fine kristale bele boje. Vrlo je koristan kod svih bolesti usled prehlade i preporučuje se kao profilaktičko sredstvo protiv gripa.

Voćni med. Dobija se od različitog drvenastog voća koje cveta u proleće. Dominiraju obično jabuke, trešnje, a može biti i nektara dženerike, šljive, kao i maslačka, koji cveta kada i voćke. Boje je obično tamnožute. Prijatnog je mirisa i ukusa, a ako preovladava koštičavo voće, miris može biti na voćne koštice, a ukus malo nagorak. Bogat je polenom i odličan za žvakanje saća sa medom, lečenje prehlada.

Uljana repica. Med je žut, brzo kristališe i tada dobije belo-sivkastu nijansu. Nije mnogo cenjen, verovatno samo zbog kristalizacije. Daje dobre rezultate u lečenju čireva, jako je sredstvo za podsticanje mokrenja.

Vrijesak. Med je žute boje ili tamniji, zavisno od vrste vrijeska, jakog mirisa i prijatnog ukusa, želatinast, kristališe. Vrlo je cenjen i tražen.

Vrba. Med žute boje, specifičnog mirisa, pomalo nagorkog ukusa.

Lavanda. Daje svetložut med, vrlo jakog mirisa i ukusa. Spada u vrlo tražene medove. Smatra se posebno pogodnim kod bolesti jetre, podstiče pojačano lučenje žuči. Žalfija (kadulja). Daje tamno žut ili još tamniji med, prijatnog mirisa i ukusa, pomalo gorak. Vrlo tražen zbog svojih lekovitih svojstava, posebno za bolesti disajnih organa. Pomaže zaustavljanju krvarenja, protiv upala, ima jako baktericidno dejstrvo. Preporučuje se upotreba u kozmetičke svrhe.

Poliflorni cvetni med je livadski, a u tu kategoriju može se uvrstiti i planinski med.

Livadski. To je poliflorni med (potiče od više vrsta biljaka), pa s obzirom na različito poreklo, vrste livada i drugo, može mnogo varirati po boji, mirisu i ukusu. Boja mu je od žute i svetlo crvene, do tamno žute, crvene, a može biti i tamniji. Miris je posebno izražen, prijatan, preovlađuje miris dominante biljke. Ukus je prijatan, izražen, sladak, može biti i malo kiselkast.

Med koji nije nektarskog porekla: Šumski. Ta vrsta meda ne potiče od nektara, već je ili biljnog porekla ("medna rosa") ili životinjskog ("medljika"). U oba slučaja, pčele ga sakupljaju sa listova i grančica različitog listopadnog i zimzelenog drveća i ređe, žbunja. Najčešće se javlja tokom leta, sve do jeseni, pri visokim 55

temperaturama vazduha. Najčešća u Srbiji je hrastova medljika, u Sloveniji naprimer jelova, sa smreke itd.

Hrastova medljika je gusta, lepljiva, tamno crvene boje koja skoro prelazi u crnu. Ne kristališe tako brzo, nema izražen miris a ukus je jak i specifičan, pomalo nalik karamelu (ali ga ne treba mešati sa pregrejanim medom). Sadrži dosta mineralnih materija.

Jelova medljika je tamno zelene boje, ka crnoj. Nema izražen miris, prijatnog je ukusa. Vrlo je cenjena.

Sve vrste medljike imaju jaka antiseptička i protivupalna svojstva i pomažu kod bolesti disajnih puteva i organa za mokrenje. Prisustvo smolastih materija daje purgativna svojstva i umirujuće dejstvo na upale creva. Korisne su kod anemija.

56