Знаменити Алексинчани каталог изложбе Матична књига знаменитих грађана Алексинца Име и презиме
Место и год. рођења
Занимање
Милојко Ивковић
Бован, око 1770.
Стрешина Aл. nахије
Риста Прендић
Магарево, 1803.
Последњи српски татарин
Коста Таушановић
Алексинац, 1854.
Министар, политичар
Михаило Рашић
Алексинац, 1858.
Генерал, министар
Светолик Радовановић
Прћиловица, 1863.
Геолог, академик
Милан Пецић
Алексинац, 1865.
Санит. пуковник, изумитељ
Доброслав Кнезмилојковић Алексинац, 1865.
Први доктор хемије у Србији
Стеван Димитријевић
Алексинац, 1866.
Свештеник, декан, ректор
Коста Стојановић
Алексинац, 1867.
Научник, министар
Тихомир Ђорђевић
Књажевац, 1868.
Етнолог, академик,
Михаило Гавриловић
Алексинац, 1868
Историчар, академик
Милош Тривунац
Суботинац, 1876.
Германиста, академик
Велимир Рајић
Алексинац, 1879.
Песник
Борислав Стевановић
Алексинац, 1891.
Психолог, академик
Љубица Јанковић
Алексинац, 1894.
Етнолог, академик
Драгослав Михаиловић
Алексинац, 1906.
Фудбалер
Душан Мишковић
Алексинац, 1915.
Сликар
Бранка Митић
Прћиловица, 1926.
Глумица
Драгослав Антонијевић
Алексинац, 1930.
Етнолог, академик
Томислав Здравковић
Алексинац, 1938.
Музичар
Завичајни музеј Алексинац, 3. јун 2013.
О „Знаменитим Алексинчанима“ Изложба је настала из потребе да се шира јавност упозна са животом и делом најзначајнијих људи који су рођени у Алексинцу и околини или су у Алексинац дошли и у њему радили и оставили трајан печат свог присуства. Истраживање смо ограничили на личности рођене у периоду од краја XVIII века до II светског рата. На тај начин, избегли смо да обрађујемо савременике и оне о којима историја још увек није дала свој суд. Међутим, и поред тога, суочили смо се са плејадом значајних ликова који су својом делатношћу, у датом времену, задужили наш град али и читаву нацију. Посао који је из тога произилазио превазишао би оквире изложбе и захтевао би рад на озбиљној монографији па смо се из тог разлога одлучили да овом приликом презентујемо само личности које су дале опипљив допринос националној историји, науци, култури, уметности и спорту. Знаменити Алексинчани представљени су на малом, једва довољном броју фотографија, тек толико да се стекне представа о физичком изгледу сваког од њих. Разлог за то је реално непостојање фотографија оних личности који су живели у време када фотографисање није било свакодневна појава; сетимо се да први фотографи долазе у Алексинац 70-тих година 19. века. Са друге стране, било је тешко доћи и до фотографија млађих личности јер је већина њих своје блиставе каријере, због чега их се ми и сећамо, остварила изван Алексинца, у већим градским срединама. Њихове заоставштине налазе се у архивама факултета и установа у којима су радили. Изложбу доминантно чине текстови биографија који се разликују по обиму јер чак ни ти подаци нису били лако доступни. Само у неколико случајева наишли смо на комплетне биографије и библиографије у библиотеци САНУ али ни тамо не постоје подаци за све личности које су предмет ове изложбе. Неколико публикација издатих у Алексинцу били су од драгоцене помоћи за сам почетак истраживања а у неким случајевима и једино до чега смо могли да дођемо. Генерално, у области истраживања живота и рада знаменитих људи наше прошлости веома је мало урађено и један од задатака Завичајног музеја је да ту неправду исправи. Ова изложба је тек први корак у том смеру. На крају, не би било коректно ако не бисмо образложили убрајање (својатање) двојице великана у Алексинчане – татар Ристу Прендића и Тихомира Ђорђевића. Татар-Риста је рођен у околини Битоља али је легендарни татарин/ писмоноша/ гласник постао у Алексинцу. Тихомир Ђорђевић, рођени Књажевчанин, је још као дечак постао наш суграђанин, школовао се у Тешици и Алексинцу а после студија је радио као професор у гимназији и учитељској школи. Овде је покренуо свој знаменити часопис „Караџић“ и уређујући њега, разрадио своју методологију коју ће и касније примењивати у даљем научном раду. Сматрамо да ће изложба испунити свој задатак ако неправедно заборављене врати у наше памћење да млађим генерацијама буду инспирација а старије испуне поносом.
Милојко Ивковић (Бован, око 1770 – Алексинац, 1860.) Рођен је у селу Бован, у другој половини XVIII века. Још у младости бавио се трговином са стоком, а нарочито овновима, које је продавао Турцима чији је језик и познавао. Учествовао је у Првом српском устанку и борио се на Чегру 1809. заједно са старијим братом који је у тој борби погинуо. Милојко Ивковић је активно учествовао у борби за припајање пограничних нахија ослобођеној Србији. Народ алексиначког краја прогласио га је крајем 1832. старешином алексиначке нахије што је убрзо и кнез Милош потврдио дајући му функцију „алексиначког капетана“, речима да „ усваја избор, али наређује народу, да му се мора у свему и покоравати“. Тако је Милојко Ивковић, неписмени нахијски човек, постао први судија округа алексиначког. Милојко Ивковић је у народу постао познат као Кнез-Милојко. Његови потомци прихватили су презиме Кнезмилојковић. Сахрањен је у порти цркве, између источне фасаде и касније подигнутог споменика погинулим 1912-1918. Риста Прендић (Магарево, Битољ, 1803 – Алексинац, 1. јануар 1892.) Потиче из цинцарске породице која се почетком XIX века населила у Јагодини. Риста прелази у Алексинац око 1833. и постаје татарин кнеза Милоша који је у њега имао велико поверење. Служио је као курир енглеском конзулу, кнежевима Михаилу, Александру Карађорђевићу и кнезу и краљу Милану. Поред поузданости красила га је и брзина – растојање од Београда до Цариграда (900 км) једном је прејахао за 100 сати. Као кнежев татарин морао је да буде што лепше и китњастије одевен. Читава одежда је могла да варира у зависности од циља путовања. Најскупоценију одећу облачио је када би ишао везиру у Цариград. За своје услуге кнежеви су га богато награђивали а турски султан га је одликовао Орденом Меџедије. Његова кућа била је најрепрезантивнија у граду и у њој су одседали кнежеви и други виђенији гости. Срушена је 1935. На њеном месту сазидана је зграда гимназије, данас зграда основне школе Љ. Николић. Преносио је најповерљивију државну пошту. Године 1867. из Цариграда је донео кнезу Михаилу писмо којим га велики везир обавештава о одлуци да се Србији предају утврђени градови. Био је члан високе државне делегације која је, две недеље касније, са кнезом отишла у Цариград да захвали султану због предаје градова. Последњи пут је ишао за Цариград у 73. години. Пензионисан је 1882.
Костадин Коста Таушановић (Алексинац, 4. мај 1854 - Ријека, 26. јануар 1902.) Основну школу и гимназију завршио је у Алексинцу. Студирао је пољопривреду и ветерину у Табору у Чешкој и Хохенхајму у Немачкој. Уз Николу Пашића један је од оснивача и првака Радикалне странке, русофил, противник династије Обреновића. Осуђиван је због учешћа у Тимочкој буни 1883. Био је председник Уставотворне скупштине 1888. године и један од учесника у писању и доношењу слободоумних устава од 1888. Био је министар унутрашњих послова, а у Пашићевој влади министар привреде. Уложио је доста труда на унапређењу привреде у Србији. Због Ивандањског атентата, организованог ради убиства Милана Обреновића 1899 у Београду, осуђен је на 9 година робије али је после смрти краља Милана 1901. ослобођен даљег издржавања казне. Стајао је на челу неколико београдских банака, основао је прво осигуравајуће друштво у Србији, био је један од оснивача Српске банке ДД у Загребу. Његов споменик, који су подигли београдски привредници, налази се на улазу у парк Калемегдан у Београду. Михаило Рашић (Алексинац, 13. јул 1858 – Београд, 17. фебруар 1932.) Основну школу и два разреда гимназије Михаило је завршио у Алексинцу а Реалну гимназију завршио је у Београду. У војску је ступио 1874. као питомац 11. класе Артиљеријске школе коју је завршио 1880. као осми у рангу, испред Степе Степановића и Живојина Мишића. Био је учесник ратова 1876-78. По њиховом завршетку наставља школовање на академији. Учествовао је и у српско-бугарском рату 1885. Редовно је унапређиван и пуковник је постао 1901. Током наредне деценије био је актер у топовској афери, оптужен за малверзације приликом набавке наоружања за војску. Ослобођен је оптужби али је превремено пензионисан. Иако у пензији, као резервни официр, у првом балканском рату постављен је на место команданта Дунавске дивизије 2. позива. У Кумановској бици, захваљујући његовим маневрима извојевана је победа и он је поново враћен у службу, унапређен у генерала и одликован Карађорђевом звездом. У Првом светском рату један је од најзаслужнијих за победу на Церу. Од 27. фебруара 1916. делегат је српске Врховне команде при Врховној команди француске војске а од јуна исте године постао је шеф Српске војне мисије у Француској. Од јуна до децембра 1918. био је министар војни у две Пашићеве владе и први министар војске и морнарице у Краљевини СХС. Његова кућа још увек постоји у Алексинцу.
Светолик Радовановић (Прћиловица, 23. март 1863 - Београд, 17. јула 1928.) Рођен је у Прћиловици а детињство је провео у разним местима где му је отац службовао. Нижу гимназију је завршио у Крагујевцу а након рата 1876-1878. наставио је школовање у Првој београдској гимназији. Студирао је на Великој школи на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета од 1881. до лета 1885. По завршетку студија, 1885. отпутовао је у Беч где је унапредио своја знања из палеонтологије и геологије и докторирао 1891. Постао је први српски доктор геологије. По повратку у Србију ради као „државни геолог“ у Рударском одељењу министарства народне привреде, затим 1897. прелази на Велику школу а убрзо, 1902. поред редовне професорске дужности бива постављен за начелника Рударског одељења Министарства народне привреде. Од 21. јануара 1904. до 16. маја 1905. био је министар народне привреде. Од 1906. до 1909. руководи Филозофским факултетом, прво, две године као декан а онда годину дана као продекан. Оснивач је модерне сеизмологије у Србији. Године 1906. изабран је за редовног члана Српске краљевске академије. Милан Пецић (Алексинац, 13. август 1865 - Београд, 25. септембра 1959.) Основну школу и нижу гимназију завршио је у Алексинцу а вишу у Нишу. Правни факултет завршио је у Београду. Као добровољац је учествовао у српскобугарском рату 1885/86. након чега је као војни стипендиста упућен у Беч на студије медицине. Од уштеђевине за време студија у Бечу путовао је у Италију и Француску ради учења језика, а у Немачку ради усавршавања у струци слушајући предавање на Војномедицинској академији у Берлину. Као војни лекар – санитетски официр израдио је модел наших ратних рањеничких носила и пољских апотека, које је српска војска употребвљавала све до завршетка Првог светског рата. У Ваљеву је уз помоћ својих колега подигао војну болницу. У војсци и у народу је одржао велики број предавања у циљу подизања здравствене културе. Написао је и објавио низ чланака из своје струке. О свом трошку објавио је студију „Војно-санитетска служба“, као и популарну студију „Хигијена за народ“. Када год је долазио у Алексинац облачио је ново одело и обувао нову обућу групи малишана основаца – одличних ђака у свом граду. Своју богату медицинску библиотеку поклонио је Медицинском факултету у Београду.
Доброслав Кнезмилојковић (Алексинац, 2. септембар 1865 - Алексинац 20. децембар 1941.) Основну школу и нижу гимназију завршио је у Алексинцу а вишу у Нишу. Фармацију је студирао у Бечу где је дипломирао 1891. По завршетку фармације наставио је студије хемије на Филозофском факултету у Бечу и докторирао 1893. са дисертацијом „О кристалној води у солима метил-етил сирћетне киселине“. За време студија у Бечу био је члан и секретар Српског академског друштва „Зора“. Учествовао је као добровољац у српско-бугарском рату 1885. По завршетку студија постао је војни апотекар. Пошто је у Србији био мали број хемичара, а доктора хемије, са њим само три, министар унутрашњих послова понудио је др Доброславу место државног хемичара чија је дужност била да врши прегледе апотека у Београду и Србији. Др Доброслав је прихватио понуђено место под условом да му се омогући шестомесечно усавршавање из судско-медицинске хемије, што му је и омогућено. На специјализацији из судско-медицинске хемије био је код професора др Лудвика у Бечу. По завршетку специјализације постао је државни хемичар и на тој дужности остао је све до пензионисања 1925. Објавио је већи број радова из области хемије. Један је од оснивача Српског хемијског друштва 1897. Стеван Димитријевић (Алексинац, 10. јануар 1866 - Београд, 24. новембар 1953.) Основну школу и први разред ниже гимназије завршио је у Алексинцу, а остале разреде гимназије у Београду. Након дипломирања на београдској Богословији, 1884, кратко је радио као вероучитељ. Око 1886. прешао је у Ниш, где се запослио као писар у Црквеном суду. Године 1890. рукоположен је за ђакона, а четири године касније за свештеника. У Кијеву је завршио Духовну академију. За ректора Богословско-учитељске школе у Призрену постављан је 1899. и 1910. где је основао фонд за помоћ презадуженим Србима. Његова велика заслуга је у томе што се изборио да Хиландар остане српској цркви. За време рата био је интерниран од Бугара до 1918. Био је оснивач и први декан Богословског факултета у Београду 1920. и професор петорици српских патријарха. Уредник је многих часописа и аутор више радова. Подигао је храм посвећен Св. Архангелима Михаилу и Гаврилу на централном простору старог алексиначког гробља где је и сахрањен. Поклонио је имање Алексинцу да би се на њему подигла зграда Техничке школе која данас носи његово име.
Костадин Коста Стојановић (Алексинац 2.октобар 1867 - Београд 3. јануар 1921.) Основну школу је завршио у Алексинцу а гимназију у Алексинцу и Нишу 1885. Уписује природноматематички одсек на Филозофском факултету Велике школе у Београду где је дипломирао јуна 1889. као најбољи студент. Од 1893. на студијском боравку у Паризу прати предавање водећих француских научника из области математике, астрономије, механике и физике. Политички се ангажовао у Радикалној а касније у Демократској странци. Био је члан српских масонских ложа „Побратим“, затим, „Уједињење“. У време царинског рата (1906-1910.) био је министар привреде и најзаслужнији је за економско осамостаљивање Србије. Након I светског рата на конференцији у Призу члан је српске делегације и по његовим прорачунима утврђена је ратна штета Србије. Објавио је више радова из математике, физике, механике, социологије и економије. У једном раду (1910.) предвиђа стварање царинског и федеративног савеза свих држава Европе. Тихомир Ђорђевић (Књажевац, 18. фебруар 1868 – Београд, 28. мај 1944.) Основну школу учио је у Тешици, а гимназију у Алексинцу и Нишу. Завршио је 1891. Историјско филолошки одсек Велике школе у Београду. После краће државне службе у Београду, враћа се у Алексинац где службује и ради као професор гимназије а затим професор Учитељске школе и директор гимназије. У међувремену путује по Европи, посвећује се проучавању народног живота и народне културе. Етнологију специјализира у Бечу а 1902. у Минхену докторира са студијом „Цигани у Србији“. По оснивању Универзитета у Београду, Ђорђевић је 1906. године доцент за етнологију, затим 1909. ванредни а 1921. редовни професор Београдског Филозофског факултета. Упоредо са тим је од 19. фебруара 1921. дописни, а од 16. фебруара 1937. редовни члан Српске академије наука. Учествовао је у ратовима 1912-1918. и прешао је Албанију. Још као млади алексиначки професор, 1899. покренуо је у Алексинцу часопис „Караџић“ око кога је окупио ондашње носиоце европске етнофолклористичке научне мисли. Утемељивач је српске фолклористике. Објавио је око 1000 радова из области етнологије, социологије, фолклористике, културне историје, музеологије и балканологије. Проучавање обичаја, веровања и митологије заузима значајно место у Ђорђевићевом научном опусу. Био је уредник Српског етнографског зборника, оснивач Гласника Скопског научног друштва и Споменика Српске академије наука.
Михаило Гавриловић (Алексинац, 8. мај 1868 - Лондон, 1. новембар 1924.) Родио се у Алексинцу али је основну школу и ниже разреде гимназије завршио у Књажевцу а више у Нишу. Дипломирао је на Великој школи у Београду 1891. на Историјско-филолошком одсеку Филозофског факултета. Као веома надареног, држава га стипендира и он 1893. одлази у париску Сорбону где докторира. У самој основи његовог истраживачког и историографског рада налазило се проучавање архивске грађе. По повратку у Србију постаје први управник тек формираног Државног архива 1910. где је провео 10 година. Архив је устројио по француском моделу, тако квалитетно да се у начину функционисања Државног архива мало шта мењало до 1950. Као историчар, написао је капитално дело Кнез Милош које је постало узор млађим генерацијама историчара. Српску историографију приближио је нивоу високих европских интелектуалних кругова. Због својих изванредних научних достигнућа, примљен је у чланство Српске Краљевске Академије 1914. године. Као веома елоквентног и образованог држава га је ангажовала и у дипломатији као посланика Србије у Црној Гори, Ватикану и Лондону где је и умро. Милош Тривунац (Суботинац, 16. јул 1876 – Београд, 30. децембар 1944.) Прва школска знања стекао је у Алексинцу, а потом је био ученик алексиначке и нишке гимназије. Студирао је и стручно се усавршавао у Београду, Лајпцигу и Минхену где је докторирао 1902. Иако је у српској науци остао упамћен као германиста, оснивач и редовни професор Катедре за германистику на Филозофском факултету у Београду, велики део свог школовања Тривунац је посветио изучавању француског и енглеског језика и романистике, тако да је током живота по потреби држао предавања и из области француског и енглеског језика и књижевности. Године 1905. постављен је за сталног доцента на Филозофском факултету Универзитета у Београду а од 1922. редовни је професор на Катедри за немачки језик и књижевност. Два пута је био декан Филозоског факултета. Говорио је неколико страних језика. Академик је постао 1939. Основао је (1941.) „Задужбину Милоша Тривунца и његове мајке Милеве“, којој је наменио приходе од продаје својих уџбеника и књига, у циљу награђивања истакнутих просветних радника и издавања књига за народ. Због залагања за протеривање политичке индоктринације са факултета, нарочито комунистичке, као и због учешћа у влади Милана Недића, ухапшен је одмах по ослобођењу Београда и убрзо стрељан.
Велимир Рајић (Алексинац 20. јануар 1879 – Г.Милановац 9. октобар 1915.) Породица Рајић уживала је велики углед у Алексинцу али већ у четвртој години по Велимировом рођењу селе се у Београд. На Великој школи завршио је Француски језик и књижевност и постављен је за професора - приправника у Другој београдској гимназији. Због болести (епилепсија) оставља професорски позив и кратко ради у Министарству просвете. Након тога, прелази као чиновник, у Народну библиотеку. По избијању II балканског рата пријављује се у војску али бива одбијен због лошег здравља као и 1914. Напушта Београд пред аустроугарским војницима и одлази у Г.Милановац где убрзо умире. Један је од најзначајнијих српских песника. Издао је само једну књигу, „Песме и Проза“ (1908.) али је у Антологији српске лирике Б. Поповића заступљен са пет песама. Његова најпознатија песма је На дан њеног венчања посвећена Косари Бобић, којој никад није изјавио љубав иако ју је неизмерно волео. Борислав Стевановић (Алексинац, 30. јануар 1891Београд, 23. новембар 1971.) У Алексинцу је завршио основну школу, а Гимназију у Алексинцу и Нишу. Студирао је у Београду од 1909. године до 1913. на Филозофском факултету а потом је прешао на Лондонски универзитет (King`s College). Успешну научну каријеру почиње двадесетих година када је у оквиру постдипломских студија у Психолошкој лабораторији Краљевског колеџа у Лондону, објавио рад о експерименталном испитивању менталних процеса при суђењу. Докторирао је 1926. Након повратка у земљу др Борислав Стевановић је постављен за доцента на новооснованој групи за психологију Филозофског факултета. Ту се нставља његова каријера научника, наставника и утемељивача значајних психолошких институција. Својим универзитетским предавањима професор Стевановић је покрио разне психолошке области: експерименталну психологију, мерење индивидуалне способности деце и одраслих, инстикте, карактер и темперамент, педагошку психологију, психологију детета, индивидуалне душевне особине и васпитање, карактер и његово образовање, савремене психолошке школе и њихов значај за педагогију. Дао је прву београдску ревизију Бинет-Симонове скале. Био је председник Научног савета првог института за психологију у Србији, Удружења психолога Југославије и многих других. Члан САНУ постао је 1970. Награда коју годишње додељује Друштво психолога Србије чији је први председник био, носи његово име.
Љубица (Алексинац, 14.јул 1894 - Београд, 03.мај 1974.) и Даница Јанковић (Лешница, 7. мај 1889 – Београд 18. април 1960.) Поуздано се не зна када се породица из Алексинца преселила у Београд где су завршиле гимназију. На Филозофском факултету завршиле су Југословенску књижевност. Под утицајем ујака Тихомира и Владимира Ђорђевића читав свој живот посветиле су сакупљању, бележењу и систематском проучавању традиционалних народних игара и песама по читавој територије некадашње Југославије и постале су врхунски етномузиколози и оснивачи нове научне дисциплине, етнокореологије. Љубица је од 1974. члан САНУ. Драгослав Михаиловић – Вампир (Алексинац, 30. новембар 1906 – Сале, Аустралија, 18. јун 1978.) Већ први контакти са фудбалском лоптом показивали су изванредно умеће дечака, снажног и јаке воље за игру. Прилику да се развије у врсног фудбалера Драгослав је стекао по пресељењу породице Михаиловић у Београд, где су већ били основани фудбалски клубови. Приступио је „БСК-у“, клубу у коме је за кратко време постао незаменљив првотимац на месту левог бека. Стекао је углед и симпатије код публике, играча и код стручњака. Капитен репрезентације Југославије, Бошко Симоновић, позвао га је на припреме за прво првенство света у Уругвају 1930. у улози левог бека. Душан Мишковић (Алексинац, 29. октобар 1915 Београд, 1993.) Основну школу завршио је у Пироту, а гимназију и трговачку академију у Београду. Од 1938. године присутан је у ликовном животу Београда али се сликарством интензивно бави тек у послератним годинама. Од 1948. до 1955. живи у Нишу где оснива Школу примењених уметности; у школи ради као директор и предавач. Легат је Завичајног музеја у Алексинцу а његови радови налазе се и у многим музејима у земљи и иностранству. Излагао је на многим групним и самосталним изложбама у земљи и иностраству.
Бранка Митић (Прћиловица, 6. мај 1926 – Београд 11. април 2012.) У Алексинцу је завршила гимназију. По завршетку високе филмске школе, похађа Позоришну академију, а затим глумачку каријеру започиње 1950. године, у Народном позоришту – Сомбор. Већ 1954. године се придружује ансамблу Београдске комедије а од 1975. Позоришту на Теразијама чији је првак била. Остварила је више од стотину улога. Драгослав Антонијевић (Алексинац, 17. октобар 1930 – Београд 10. септембар 2001.) Основну школу и гимназију завршио је у Алексинцу а Филозофски факултет – етнологију у Београду где је и докторирао 1963. Радио је у Етнографском а затим у Балканолошком институту САНУ. Његови научни радови припадају етнологији, балканологији, фолклористици и културологији. Проучавао је балканске номадске сточаре, магију, обреде, ритуални транс, генезу театра... Капитално дело је „Алексиначко поморавље“, комплексна монографија нашег краја. Објавио је још око 200 библиографских јединица. Од 1997. је члан САНУ. Добитник је Вукове награде(1996.) коју додељује Културно – просветна заједница Србије и награде „Боривоје Дробњаковић“(1998) коју додељује Етнографски музеј. Томислав Здравковић (Алексинац, 20. новембар 1938 – Београд 30. септембар 1991.) Рођен је и крштен у Алексинцу где је његов отац држао месарску радњу. Убрзо по његовом рођењу породица се сели у село Печењевац крај Лесковца. Певачку каријеру је почео у Лесковцу а потом наставио у Београду певајући по кафанама. Врхунац своје славе доживео је тек осамдесетих година XX века. Од 1971. до 1990. објавио је 11 албума. Песме је углавном, писао сам и многе су аутобиографске. Реч је о кафанским, љубавним песмама, којима додатни дух даје његов умирујући глас, у којима се углавном говори о неузвраћеним љубавима и патњама. Иза себе је оставио мноштво песама које су и данас велики хитови. Неке од најпознатијих су „Да л‘ је могуће“, „Бранка“, „Дотак’о сам дно живота“, „Кафана је моја судбина“, „Проклета недеља“. Глумио је и у филмовима и телевизијским серијама. Не марећи за своје здравље, живео је боемским животом.
_____________________________________________ Ивори: Протоколи рођених, венчаних и умрлих храма св. Николе у Алексинцу 1837-1910, Историјски архив Ниш Гласник СКА год.9 (1899.), СКА год. 37 (1929.), СКА год. 47 (1937.), Год/САНУ 98 (1992.) Писмо др Доброслава Кнезмилојковића Црквено-управном одбору 8.11.1933, Архив цркве св. Николе у Алексинцу, несређена грађа Фотографије: Библиографско одељење САНУ Литература: Светозар Стоковић, Кнезмилојковићи – скица за родослов, Трагања бр.7, Алексиначка гимназија, Миодраг Спирић, Историја Алексинца и околине I,II,III, Центар за културу и уметност Алексинац Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд, 1978. Милорад Јовановић, Последњи српски татарин РистаПрендић, Пешчаник бр. 4, Историјски архив Ниш, 2006. Томислав Радовановић, Риста Прендић, последњи татарин динасртије Обреновић, Трагања бр. 14, Алексиначка гимназија, Алексинац, 2011. Зоран Стевановић, Прилог проучавању биографије Ристе Прендића, последњег српског татарина Зорица Јанковић, Пут у Цариград, Историјски музеј Србије, Београд, 2006. Александар Никезић, Михаило Рашић, „Трагања“ бр. 15, Алексиначка гимназија, 2012. Живот и дело српских научника, Александар Грубић, Светолик А. Радовановић, САНУ, Београд, 1998. Љубинка Трговчевић, Научници Србије и стварање Југославије, Народна књига, Српска књижевна задруга, Београд, 1986. Мирослав Видосављевић, Прота Стеван Динитријевић (1866-1953), Пешчаник, бр.4, Историјски архив Ниш, 2006. Зорица Пелеш, Кратак приказ живота проте Стевана Димитријевића (1866-1953) Живот и дело српских научника, Александар Петровић, Коста Стојановић, САНУ, Београд, 1998. Серијал Заборављени умови Србије, РТС, 2009. др Весна Матић, Визија и мисија једног научника – др Коста Стојановић, Банкарство 7-8, Београд, 2011. Академик Петар Влаховић, „Караџић“ Тихомира Ђорђевића у свом и у нашем времену, Караџић бр.1, Завичајни музеј Алексинац, 2009. Бранислав Јочић, Миодраг Спирић, Алексиначка гимназија 1865-1995., Гимназија „Дракче Миловановић“, Алексинац 1995. Александар Стојановић, Михаило Гавриловић – научник, дипломата и први државни архивар, Караџић бр.1, Завичајни музеј Алексинац, 2009. Александар Стојановић, др Милош Тривунац – заборављени великан српске науке, Караџић бр. 3, Завичајни музеј Алексинац, 2011. Зборник саопштења – Велимир Рајић, живот и дело, Округли сто у Алексинцу 24.12.1999, Ниш 2002. Сунчица Глишић, Јасна Чанковић, Прилог за биографију Данице С. Јанковић (1898-1960), Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд Зорица Јанковић, Сестре Јанковић, Време, бр.948, 5.март 2009. Томислав Радовановић, Од Алексинца до Монтевидеа, „Трагања“ бр. 13, Алексиначка гимназија 2010. _____________________________________________
Издаје: Завичајни музеј Алексинац За издавача, аутор изложбе и каталога: Александар Никезић Поставка изложбе: Радомир Дидић, Сузана Обрадовић, Лидија Ракоњац Сарадници на изложби: Зоран Стевановић, Владан Радисављевић Тираж: 200 Штампа: ЗИП Графика, Алексинац