Ernest Hemingvej - Starac i more

neobičnog poreĎenja, u kome je misaoni akcenat na imenici poraz, Hemingvej je već u uvodu začeo i svoju viziju čovekovog ţivota. Ali pisac takoĎe u uvodnom delu kazuje i nešto što je suprotno porazu. Opisujući starčeve oči, Hemingvej je zapisao ovo: »Sve ja na njemu (starcu) bilo staro, sve sem očiju, a one su imale boju samoga mora i bile vesele i neporaţene.« Ova karakteristika starčevih očiju nije nestala ni kad se vratio u ribarsko naselje sa ogoladnim kosturom i ranama na rukama. Vesele i neporaţene su bile i kad je obećao dečaku da će ubuduće zajedno izlaziti na pučinu mora da bi dečak naučio »mnogo toga«. Dakle, očigledno je da u ovoj oprečnosti »izmeĎu večitog poraza« koji simbolizuje jedro starčevog čamca i veselih, neporaţenih očiju poraţenog ribara treba traţiti osnovnu premisu Hemingvejeve vizije čoveka O porazu na svoj način razmišlja i Santjago. U sceni koja prikazuje kako najveća ajkula kida komade sa starčeve velike ribe, Santjago govori razmišljajući i o svojoj borbi sa ajkulama: »Ali čovek nije stvoren za poraze. Čovek moţe biti uništen, ali nikada poraţen.« Metaforičnosti ima i u odnosu starca prema ulovljenoj ribi. Dok se riba snaţno borila protiv smrti vukući za sobom starčev čamac, starac je poţeleo da je vidi: »Voleo bih - kaţe da je vidim samo za trenutak, da znam protiv čega se borim.« Uveče, dok se nebo nad starcem punilo zvezdama, on je osetio i neţnost prema ribi: »Riba je takoĎe moj prijatelj (...) Nikad u ţivotu nisam video, niti pak čuo za takvu ribu. MeĎutim, moram je ubiti. Srećom, čovek nije primoran da ubija zvezde.« Onda mu je, kaţe pisac, bilo ţao što velika riba nema šta da jede, ali u tom ţaljenju njegova rešenost da je ubije nije ni za trenutak popuštala, mada je ovo osećanje u njemu trajalo i dok je riba, sa starčevim harpunom u srcu, lagano umirala.

Ribu koju ubija Santjago oseća kao svog prijatelja; a kad je bude ubio -njegovo osećanje prema ribi postaje još snaţnije. Tada sa nekom gorčinom i jezom kaţe: »...ubio sam 81