Ernest Hemingvej - Starac i more

Volio je da razmišlja o ribi i o onome šta bi uradio s ajkulom da je imao odriješene ruke. Trebalo je da odsiječem kljun pa da je njime tresnem, pomisli on. No, nisam imao sjekiru, a i noţa nije bilo.

Ali, da sam ga imao i da sam ga mogao prikačiti za veslo, kakvo bi to tek bilo oruţje! Tada bismo se zajednički mogli boriti s njima. Sta ćeš raditi ako doĎu nove? Šta moţeš da radiš? »Bori se«, reče on. »Boriću se dok ne umrem.« Ali, sada u noći bez tračka svjetlosti, u prisustvu vjetra i ravnomjernog kloparanja jedra, učini mu se da je već moţda i mrtav. On sklopi ruke i osjeti svoje dlanove. Nisu pripadali lešu, mogao je da osjeti bol ţivota kad bi ih samo otvorio i stisnuo. On nasloni leĎa na dasku, siguran da nije mrtav. LeĎa su mu to potvrdila.

Treba da očitam sve one molitve koje sam obećao da ću izgovoriti naglas u slučaju da uhvatim ribu, pomisli on. Ali sada sam suviše umoran da to učinim. Biće bolje da uzmem dţak i da ga prebacim preko leĎa.

Leţao je pokraj krme i upravljao i motrio ne bi li se ukazala svjetlost na nebu. Ostala mi je polovina ribe, pomisli on. Moţda će me sreća posluţiti da odvučem bar ovu polovinu.

Trebalo bi da imam malo sreće. Ne, reče on. Ti si proigrao svoju sreću čim si otišao tako daleko. »Ne budi luckast«, reče glasno. »Motri budno i krmani.

Još uvijek ti sreća moţe doći.« »Baš bih je kupio ako se uopšte igdje sreća prodaje«, reče on. Čime bi je kupio, upita se. Mogu li je kupiti izgubljenim harpunom i slomljenim noţem i dvjema lošim rukama. »Moţda«, reče on. »Pokušao si da je kupiš osamdeset četvorodnevnim krstarenjem po moru. Trebalo je još malo pa da je kupiš.« Ne treba da razmišljaš o besmislicama, pomisli on. Sreća 68