Ernest Hemingvej - Starac i more

»Sutrašnji dan biće plodan u ovoj struji«, reče on. »Gdje ćeš loviti?« zapita dječak. »Daleko na pučini, a kada vjetar promijeni pravac, vratiću se natrag. Isploviću još prije no što svane.« »Pokušaću da i onoga moga privolim da lovi daleko na pučini«, reče mladić. »Pa ako naiĎeš na kakvu veliku ribu, tada ćemo moći da ti priteknemo u pomoć.« »On ne ribari rado daleko na pučini.« »Ne«, reče dječak. »Ali ja ću se napraviti kao da sam ugledao nešto što on ne moţe vidjeti, recimo neku ribu grabljivicu i tada će se on dati u potjeru za delfinima.« »Zar mu je vid tako slab?« »Skoro je slijep. « »Čudnovato«, reče starac, »nije išao nikada u lov na kornjače. U. tom' lovu se obično izgube oči.« »Ali, i ti si išao godinama u lov na kornjače kraj Moskitove obale, a oči su ti ipak dobre.« »Ja sam neobičan starac.« »Samo, da li si sada zaista dovoljno snaţan da izaĎeš na kraj sa velikom ribom?« »Mislim da jesam. A pored toga, znam ti ja i puno majstorija kojima čovjek sve savlada.« »Hajde da pribor odnesemo kući«, reče dječak, »pa da uzmem mreţu i da poĎem u lov na sardine.« Uzeli su alat iz čamca. Starac je nosio jarbol na leĎima, a dječak drveni sanduk sa mrkim, savijenim, čvrsto isprepletanim konopcima, kukom i harpunom sa ručicama.

Sanduci sa mamcima su leţali pod krmom čamca, pored malja koji je sluţio da se dotuku velike ribe. Niko ništa ne bi ukrao starcu, ali je ipak bilo bolje da se jedro i teški konopci prenesu kući, jer rosa nije dobra za njih, a i pored toga što je bio sasvim siguran da ga niko od mještana neće pokrasti, starac je smatrao da ljude izlaţe nepotrebnom iskušenju ako ostavi kuku i harpun u čamcu.

6