Neortodoksna koncepcija Amosa Holija se usredsredila na proučavanje forme i menjanje ljudskih zajednica, stavljajući tako zajednicu i funkcionalne međuzavisnosti (adaptacije stanovnika na sredinu) ispred prostornih dimenzija. Šur i Dankan uvode koncepciju ekološkog kompleksa i 4 osnovne varijable: populacija, sredina, tehnologija i organizacija. Svako odstupanje od varijabli udaljuje se od klasične ljudske ekologije. Pedesetih godina se pokazalo da privredni rast ima svoje granice, koje se moraju uvažavati jer u suprotnom dolazi do ekološke krize. Socijalna ekologija nastala je i razvijala se pod uticajem bioekologije, koja je definisala i njen predmet izučavanja. Međutim, nije baš održiva teorija da je odnos čoveka prema prirodi jednak odnosu životinja i biljaka prema njoj i da je raspored geografije društva uslovljen konkurentskom saradnjom. Pošto tehnički progres stalno narušava biotičku i abiotičku sredinu čoveka, to po ovom shvatanju neizbežno vodi narušavanju ravnoteže u biološkom sistemu. Svaki dalji razvitak društva dovodi u pitanje njegovu egzistenciju. Socijalna ekologija proučava društvene činioce koji utiču na promene u životnoj sredini, kao i uticaj sredine na razvoj društva. Ona je, za razliku od humane ekologije prihvatila pored prirodnih i društvene činioce (društvene procese i tvorevine). Termin su prvi upotrebili E. R. Park i Barges koji su pri proučavanju ljudskih naselja koristili ekološki pristup. Novi pojmovi u prirodi (biocenoza, ekosistem, biogeocenoza i biosfera) ukazivali su na potrebu da se u istraživanju zakonitosti prirode polazi i od povezanosti prirode i društva. Biocenoza kao živa komponenta prirode (biocen) je u najtešnjoj vezi sa staništem (biotopom), odnosno uslovima i resursima na njemu (abiocen). Ovakav složeni ekološki sistem predstavlja ekosistem ili biogeocenozu. Ruski ekolog Sukačov je insistirao na terminu biogeocenoza jer ekosistem može biti i veštačka tvorevina. Slični ekosistemi obrazuju velike ekološke sisteme, regionalne celine označene kao biomi, najčešće karakteristične za klimatske zone te se nazivaju zonobiomi. Ekosistemi i biomi se ujedinjuju u biocikluse kojih na Zemlji ima tri: biociklus slanih voda, biociklus slatkih voda i biociklus kopna. Svi oni zajedno čine biosferu (ekosfera). Ugroženost ekološke ravnoteže nastaje kao posledica tri skupine sistema: prirodnog, tehničkog i socijalnog. Socijalna ekologija mora voditi računa i o pozitivnim i o negativnim posledicama razvoja tehničko-tehnološke proizvodnje ljudskog roda na čoveka kao prirodno-društveno biće. Kroz razvoj ekologije čoveka, sociologije sela, sociologije grada i sociologije zaštite na radu nastala je i socijalna ekologija. Brži razvoj dolazi posle Svetskog kongresa sociologa u Evijanu 1966, a na Svetskom kongresu sociologa u Varni 1970. godine formiran je istraživački Komitet svetskog udruženja sociologa za socijalnu ekologiju.
Predmet socijalne ekologije Iako su sve prihvaćenija gledišta da socijalna ekologija spada u red posebnih socioloških nauka, još uvek ne postoji saglasnost o njenoj predmetnoj određenosti. Socijalna ekologija, pored toga što proučava direktan uticaj okoline na čoveka, bavi se i posrednim odnosima grupa koje su neophodne za eksploataciju prirodnih resursa. Mek Kenzi je 1927. socijalnu ekologiju odredio kao nauku o prostornim i vremenskim odnosima ljudi na koje utiču selektivne, distributivne i akomodacione snage sredine. Ovde su lako prepoznatljivi tragovi ekologije životinja i ekologije biljaka, ali predmet socijalne ekologije postaje i istraživanje oblika ljudske zajednice i njenog razvitka. Prema Vajgmanu socijalna ekologija za predmet proučavanja ima primarne aspekte stanovanja i strukturu naselja sa antropogeografskog stanovišta. Ovde je izostavljen uticaj čoveka na 5