Najveći broj pravila i zakona orijentisan je na zaštitu pojedinih vidova životne sredine. Neka pravila su regionalna, neka dvostrana, a neka univerzalna. Međunarodni okvir stvara se pod OUN, a posebnu ulogu ima Program za čovekovu sredinu (UNEP).
Rio deklaracija – II konferencija Ujedinjenih nacija Razvijeni svet je već dobro shvatio da je čovečanstvo suočeno sa dramatičnim posledicama ljudskih aktivnosti na životnu sredinu: rizici nuklearnog otpada, zemljišta, havarija, širenje pustinja. Ta saznanja teraju na promenu ponašanja budućih generacija. Nova strategija zaštite životne sredine utvrđena je na Konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju (UNCED), održanoj juna 1992. u Rio de Žaneiru. Interesi za životnu sredinu su se polarizovali po regionalnim grupacijama: zemlje u razvoju i Kina, EU, nordijske zemlje, zemlje Centralne i Istočne Evrope. Siromaštvo je nateži oblik degradacije sredine, problem se mora rešiti ako se želi zaštititi životna sredina. Rio deklaracija proklamuje 27 principa koji se smatraju osnovnim principima savremene politike i prava životne sredine. Najbitniji princip odnosi se na obavezivanje zemalja potpisnica na ostvarivanje održivog razvoja (ostvarivanje ekonomskog rasta u skladu sa uslovima i kapacitetom životne sredine) kroz obavezu da zagađivač plaća troškove i štete uticaja aktivnosti na životnu sredinu. Kada se radi o ekološkim principima zaštite životne sredine i razvoja, ovo treba shvatiti kao potvrdu Međunarodne zajednice o teškom stanju životne sredine. Na konferenciji su doneseni i dokumenti koje su usvojile države-članice: Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju, Konvencija o promeni klime, Konvencija o biološkoj raznovrsnosti, principi o upravljanju, zaštiti i održivom razvoju šuma kao i Agenda 21. Kada su u pitanju zagađenja vazduha ili voda utvrđene su maksimalne dozvoljene količine zagađujućih materija. U Konvenciji o biološkom diverzitetu dat je značaj univerzalne vrednosti biosfere, ali se svođenjem biodiverziteta na opšte korišćenje ne mogu očuvati njegove opšte vrednosti, jer se on osiromašuje pod uticajem održivog razvoja. Zato su otvrđena pravila za očuvanje određenih vrsta, područja ili ekosistema. Agenda 21 predstavlja uputstvo za primenu i sprovođenje koncepta održivog razvoja u svim sektorima razvoja i korišćenja životne sredine u 21. veku. Razvijene zemlje su prihatile obavezu da u narednom periodu odvajaju 0,7% svog nacionalnog dohotka za pomoć nerazvijenim zemljama kako bi ove prevazišle problem zagađenosti.
Samit Planete+5 Konferencija UN pod ovim nazivom održana je u Njujorku (23-27. jun 1997) u cilju provere sprovođenja Agende 21, ali i celokupnog napretka dogovora postignutih na Konferenciji UN u Rio de Žaneiru. Učestvovalo je preko 50 šefova država, 150 ministara pojedinih zemalja, direktora ili predstavnika velikih međunarodnih organizacija. Zaključeno je da je, iako je bilo izvesnog napretka, veoma malo učinjeno od onoga što je bilo dogovoreno na Rio Samitu. Najveća zabrinutost bila je ispoljena u dve oblasti: 1. povećavanje globalne temperature i promena klime (do 2010. od 2-3 stepena), topljenje lednika i povećanje površine mora do 1m, potapanje ostrvskih zemalja i podizanja nivoa podzemnih voda. Zaključak samita: zbog toga što do povećanja temperature dolazi zbog efekta staklene bašte, doneta je odluka da se sve članice obavežu da će smanjiti emisiju ugljendioksida i azotovih oksida za 15%. Naglašeno je da su SAD najveći zagađivač vazduha i da proizvode 20% od ukupne količine gasova. Amerika se nije obavezala na smanjenje tih gasova. Kako je u Riu već usvojena Konvencija o promeni klime, odlučeno je da se održi posebna konferencija po ovom pitanju u Japanu (Kjoto). 30