KnjiževnaRašićradionica
© Marija Kostić © za srpsko izdanje Književna radionica Rašić Urednik izdanja Srđan V. Tešin
Marija Kostić kako nastaje crna Beograd, 2022.
Ti hodaš pogrbljen, ali ne bole tebe leđa, vidio sam ja. Hodaš tako jer nikada nisi sazno kako se do kraja izađe iz jame. Kristian Novak, Ciganin, ali najljepši
ruke za koje se nismo držali tatine pričao mi je da je njima zadavio medveda smejali su mi se drugari iz osnovne škole smejao se i on nije valjda sine da u to i dalje veruješ kvrgave isklesanesuiz kamena velike kao kolevka u koju želim da se sklupčam na njima bubre vene pune života pre nas jedrog poput jabuke koja puca pod zubima
7
život sa nama je kuća u čijem je špajzu istrulila jabuka dva puta su hvatale poskoka u njegovoj krvi je dovoljno protivotrova da prevari smrt sada su nagrižene ekcemom nežnost proviruje kroz procepe
8
njenepričalapričalapriče
mamine mama je pričala
su ekcem ruke su joj bile nežne mirisale na niveu klizile po mojim naježenim leđima danas su prekrivene pegama na dugim badem noktima ljušti se plavi lak njima je godinama hranila tatinu rodbinu o tome smo slušale umesto priča za laku noć sad kažiprst vlaži jezikom okreće stranice novina pritiska dugmiće daljinskog kad želi da izađe u svet
9
10 na njima tanke vene popucaju svaki put kada joj vade krv ne pomažu dečije igle ali ni zbog modrih jezera na podlakticama ne odriče se odlazaka kod lekara izveštaji kažu da je zdrava njena nevidljivaboljkaje za doktore
11
sestrine mirišu na kuvane kukuruze njen zagrljaj je ukočen kao majica sa štrika na jutarnjem mrazu prsti dugi kao mostovi koji se prelaze čitavu večnost dlanovi zaustavljaju sva moja pitanja ramena kriju odgovore ona guta reči i suze kažu da je oduvek plakala kao odrastao čovek u njenim venama gnezdile su se braunile nokti su bili izlog sitnih krvnih kapilara sada mašu sa aerodroma rastežu okean između nas skupljaju daljine
12 moje su ranjene i pišu pišu
prvim ga korakom presadiš u sebe nekome se pluća razgranaju u krošnje drugome krte kosti glođe šireća praznina
13
nemoguće je otići sa mesta odakle počinješ
14 obućaru su uvek bušni đonovi dom u kom sam odrasla sagrađen je od lako zapaljivog materijala mamine reči bile su šibice tatine tarilo moje na papiru lek za opekotine u detinjstvu smo bile site i ništa nam nije nedostajalo othranila nas je tatina firma za protivpožarne sisteme
nezahvalna kćer tata je radio mnogo da sestri i meni ostavi isti deo neću da vas nasleđe svađa neće tata zid je stvoren među nama od oštrih crta karaktera tvojih u njoj a maminih u meni od vaših sam svađa tražila utočište u njenoj utrobi nju primala u svoju u tom je mraku malo mesta i za jednu šta da radimo sa ovim nasleđem koje nijedna nije tražila sa detinjstvom
15
koje ne zna za bezbrigu i vašom nedoraslom ljubavlju da li zbog njega ne umem sebe da potapšem po ramenu da li su zbog njega previše puta transkripti njene krvi zastrašivali sa bolničkih izveštaja mogu li molim te to nasleđe da vratim tata
16
17 velika poplava 2005. godine dedu su pred smrt najviše brinuli otopljeni snegovi koji su sa Karpata prodirali u Banat kiša je stala kad smo ga pratili Tamiš se nije izlio kuća je ostala netaknuta šest meseci kasnije pred vratima operacione sale poplavio nas je novi talas na krevetu sa točkićima moja sestra se budila iz anestezije doktorovo odelo bilo je sasvim mokro iz njegovih usta bujale su reke latinskih izraza iz kojih nikad nisam isplivala
Pasterova 14 ti prezireš bolničke hodnike bele mantile i neonke koje pojačavaju mrak tamo si upoznala nju izbijala je iz zidova škrgutala pri pomeranju kreveta branila da zaspiš tebe će zeleni linoleum uvek sećati na škripu njenih koraka mene na puteve sa tragovima soli što razbijaju led u tim bolničkim hodnicima ja zauvek vidim nju kako bez tebe pognute glave odlazi
18
19 akredrazah gledala sam smrt kako odlazi bez tebe poželela da vidim mrak u njenim zenicama samo da mogu da ti kažem razumem te
začina zaboravim da je skinem sa ringle sve se raskuva u njoj i ja je srčem iz šerpe svevreluu obrastemeniuplikove
prema tebi je bistra supa sa trunkom sveže koprive pred kojom se razodene nepce a dušnik zadrhti kada ubacimdođešpreviše
prava domaća iz mojadaljineljubav
20
21 smena godišnjih doba jesen svira sa aerodromskih razglasa u pozivima sa odlaznih terminala miriše na njihove vratove te mirise skladištim u sinapsama jesen provetrava krošnje čempresa letnjikovac lastavica dok avion cepa beli papir nad nama ćutimo drvo i ja prizivamo kišu