ljudi oko nas
Nema tunela bez izlaza
Kada je pre skoro dve decenije otvorila radionicu za izradu ručno slikanih ešarpi i marama, Maruška Topalović je znala da mora ići korak po korak. Sada, ove unikatne modne detalje nose poznate dame širom sveta
N
ema poznate dame ni kod nas, ali ni u svetu koja nema u svom ormaru bar jednu ešarpu, maramu koja je oslikana rukom Maruške Topalović, dizajnerke iz Preljine kod Čačka. Njenih ruku delo stiglo je daleko, do Kanade, Amerike, Australije, Švajcarske... Teško je nabrojati sve zemlje i sve poznate ličnosti koje su se ogrnule ručnim radom ove žene, zato je najbolje ovako reći – svaka dama koja vodi računa o svom izgledu, svom oblačenju, ima bar jednu ešarpu ili maramu koju je oslikala Maruška. I ne samo dama. Oslikava Maruška i kravate, pa se tako njeno umeće našlo u garderobi i kod predsednika države, ministara, diplomata, uspešnih poslovnih ljudi. - Sve je počelo pre skoro dve decenije. Istina, rezultati rada, oni pravi, nisu došli baš odmah, ali bila sam uporna. To se i isplatilo. Danas kada pogledam iza sebe shvatam da je pobedila upornost – kaže Maruška, jedna od najuspešnijih poslovnih žena Srbije. Njene ešarpe nose Katrin Denev, Svetlana Zaharova, Hilari Klinton... Proizvodi koji su nastali u njenom studiju u Preljini postali su korporativni pokloni mnogih velikih kompanija. U životu ništa nije slučajno, bar tako narod kaže. Možda je Maruški i samo njeno ime odredilo životnu stazu, pokazalo joj kojim putem da ide. Ovu uspešnu poslovnu ženu, umetnicu,
32
magazin
dizajnerku, zovu „najveća srpska slikarka svile“. Stara narodna izreka kaže da neće svila svakoga da primi pod svoje skute, ne može je svako poneti. Ako je to tačno, a jeste, šta onda reći za Maruškin rad i na to da je ovoj ženi svila dozvolila da slika po njoj, da pravi unikatne cvetove, šare, da svojom rukom razliva boje i tako pravi komade odeće koji će verujemo postati deo istorije ne samo Maruške, već i njenog kraja, Srbije.
Upornost se isplatila
- Završila sam srednju tekstilnu školu. Moja želja je bila da upišem kostimografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. U vreme kada sam ja upisivala fakultet primalo se samo pet studenata iz cele bivše Jugoslavije. Ni posle petog pokušaja da se nađem u tih pet nisam uspela, ali nisam ni odustajala od namere da se nađem u tom svetu. Nisam se predala, pa sam tako, još dok sam bila u Beogradu, počela da pravim ukrase od svile za kosu. Tako sam finansirala svoje studije. Noću radim, danju studiram. Onda, jednog dana do ruku mi je došao komad bele svile i pomislila sam da bi bilo dobro da nešto oslikam na njoj. Tako je sve i počelo – kaže Maruška. Maruškino drugo ime sigurno može biti upor-
Maruška Topalović ručno oslika dnevno i do 50 marama. Crvene, zlatne, braon boje prelivaju se na svili, i baš nekako kao da su se stopile sa tom svilom, kao da su svi ti cvetovi oduvek tu i bili. Nije ni čudo što je tako, jer Maruška svojim darom, svojim umećem čini da sve šare izgledaju kao da nisu dodate na materijal, već da su se prosto „rodile“ sa njom. - Sada kada se osvrnem iza sebe vidim da sve uvek nije bilo lako, da je bilo potrebno dosta rada, upornosti, dosta vere u sebe da
Istrajnost u genima
Maruška Topalović je direktan potomak Lazara Mutapa, vojvode koji je bio jedan od najpoznatijih megdandžija i Prvog i Drugog srpskog ustanka. Ponekad pomislim da sam upornost i borbenost nasledila od njega. Možda mi je zbog svega toga i životni moto: „Nema neosvojivih tvrđava, ima samo loših osvajača“. bi posao bio uspešan. Nikada nisam bila u dilemi da li ću uspeti. Prosto, verovala sam da će to tako biti, i zaista tako je i bilo. Svakoj bi ženi, naročito danas, kada su mnoge ostale bez posla, poručila da se osvrnu oko sebe, da razmisle šta bi mogle da rade i zarađuju. Nije uvek dobro, lepo, ali nema tunela koji nema izlaz. Treba samo verovati da svetlo postoji, samo treba do njega doći. Opet kažem, upornost je najbitnija. Zamislite situaciju kada kupite mašinu za bojenje svile, 50 litara boje. Tada shvatite da nema odustajanja, da morate samo da gledate napred – objašnjava Maruška. Maruškina velika podrška je porodica. - Majka Jovanka je desna ruka, sin Radenko radi dizajn, kćerka Milica je talentovana za slikanje svile i sigurno je da će ona krenuti mojim stopama. Suprug Miroslav mi je najveća podrška i često više vremena provodi u mojoj nego u svojoj firmi – kaže Maruška.
Tekst: Dragana Milošević Foto: Privatna arhiva
Magija oslikana na svili
nost, jer ko je mogao verovati da će ešarpe, marame koje ona napravi u svom studiju, postati poznate širom sveta? - Išla sam stepenicu po stepenicu. Naravno, imam veliku podršku svoje porodice koja je uključena u ceo posao i koja se baš kao i ja maksimalno daje za posao – priča Maruška. A baš te neraskidive veze sa porodicom učinile su da Maruška svoj studio nikada nije preselila za Beograd što bi za umetnicu kao što je ona bilo nekako normalno. Ipak je odlučila da svoj studio smesti u moravsku pitominu, u rodni kraj i da baš iz te pitomine šalje u svet ručne radove. - Najviše volim da radim kada padne noć. Tada se povučem u studio i slikam. Tiha muzika i čaša vina dovoljni su da magija počne – priča Maruška.