У СВЕТЛУ ЕСЕЈА
Срећа је велика шанСа за Све „Пре него што кренете да тражите срећу, проверите, можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде”. Отпочнимо наше животно путовање. „Осећам часовиту али неизмерну срећу Кренимо ка тој срећи, која нас чека, али да и ја пијем из непресушног извора раосврнимо се, јер смо је можда управо дости људске”. прошли и оставили је да чека на неког „Како да вам кажем? Мени се чини да се другог. све на свету мора мало по мало промени„Ако некада, јурећи за том срећом, нађете ти и да се већ пред нашим очима мења. ту срећу, као и она старица, што је тра- За двеста, триста, најкасније хиљаду гожила наочаре, открићете да су вам све дина, настаће нови, срећан живот. Ми време биле на носу”. Живимо за тај мали нећемо учествовати у том животу, али тренутак који ће испунити наш дух. ми за њега живимо сада, радимо, патимо, Права је истина да не постоји бољи тре- ми га стварамо и једино у томе је циљ нанутак за срећу од овог. Ако не сада, када? шег битка и ако хоћете- наше среће”. Наш живот ће увек бити испуњен про- Ходајте кроз живот отворених очију и блемима. Најбоље је да то признамо себи с вером. Завирите у сваки угао- никада и одлучимо да свеједно будемо срећни. се не зна где је срећа. Срећа је слепа. На Срећа је прави пут. Зато чувај сваки тре- срећу свако има право. Срећа не зна за нутак који имаш, и чувај га још више зато разлике у боји коже, полу, социјалном што си га поделио са неким посебним. статусу, титулама и слично. Зато престани да чекаш да дође лето да Срећа је велика шанса за све. купиш нов ауто, кућу, да завршиш школу, да оснујеш породицу јер срећа је пут, а не циљ. Марина Голубовић, III1
ОСећам Се ОгрОман, јер Сам Средиште СвОг пОСматрања и СвОјих миСли „Aко човек не зна којој луци плови, ни један ветар неће бити повољан”. Снага за ту борбу, за радост крије се у неодољивој жељи да остваримо наше циљеве. „Сама чињеницa да живим: дарује ме мирном радошћу”. Јер, имамо живот, имамо сан, имамо све; али то треба искористити. „Искористи дан”. Искористи сваки дан, секунд и минут. Створи срећу, створи живот. Буди најбоља особа коју познајеш. „Оно што хоће, мудрац то тражи у себи. Глуп човек то тражи код других”. Нађи то. Не чекај. Нађи лепоту 2
живота. „Лепото дођи, из раја или пакла, свеједно”. Моје мисли. Мој свет. Посматрај људе. Посматрај куће, животиње. Све је дивно. “Али смешно је како људи гoворе о животу. Свако има свој суд о њему”. Не одустај, не напуштај своје мисли. „Никад немој да се вратиш, када једном у свет кренеш”. Буди јединствен. „Привилегија живота је да будеш свој”. Јер „све што јесмо је резултат онога што мислимо”. Имамо у души и све оно што је живело
У СВЕТЛУ ЕСЕЈА у људским душама. Сви богови и ђаволи који су икада постојали. Сви се они налазе као могућност, као жеље, као излази. Отвори очи. Посматрај. Посматрај природу, посматрај људе, посматрај свет. Замисли свет. Само твој. Сваки дан. “Сваки дан понеси корпу земље на исто место и сазидаћеш планину”. Промени. Промени све што мислиш да треба бити промењено.”Не примај свет онакав какав добијеш, нити га остављај таквим”. Буди
срећан. Са својим светом. “Буди радостан кад год ти се за то пружа прилика и кад год за то налазиш снаге у себи, јер тренуци чисте радости вреде и значе више него читави дани и месеци нашег живота проведени у мутној игри наших ситних и крупних страсти и прохтева. А минут чисте радости остају у нама заувек, као сјај који ништа не може замрачити.” Милена Кулић, III1
пОкушај да Се СтвОри рај на земљи увек прОизведе пакаО „Промените ствари које могу да се про- право јесте”. Свет се свакако мора мењати мене. Прихватите оне које не могу, и не би ли цивилизација достигла виши имајте мудрости да између њих прави- степен социјалног напретка. Али, колите разлику”.1 Посматрајући свет на свој ко је потребно невиних људских жртава начин, човек стиче утиске којима гради да би се свет мењао ка бољем, кретао ка своје ставове, као и животне циљеве ка неком вишем циљу? Може ли се уопште којима се креће и ка којима тежи. По- такав циљ на крају икако оправдати гушто поседујемо слободу мишљења и битком туђих живота? воље, често се реалност супротставља Кренувши од најбезазленијих друштвенашим очекивањима и слици нашег них неспоразума, од ситних грађанских замишљеног, „идеалног” света, чинећи сукоба, ка грађанским ратовима, преко нас тиме често разочараним. револуција, па све до ратова светских Тежећи ка своме „субјективном” савр- размера, човек најпосле увиђа да велике шенству и настојећи да га до крајности промене односе велике губитке, а доносе реализују, појединци пристају да крше мало доброг. Мали је човек да сам мења основне моралне законе, заслепљени свет, мали да доноси корените промеидејом о стварању „највишег” до- не везане за живот великих друштвебра. Придајући себи исувише значаја, них маса. Ако појединац успе да дође до постављају се у позицију „врховног” власти која је одговорна за већину, ту не ствараоца дајући себи право да одлучују остаје дуго из више разлога. Један од разо судбинама милиона људи, одређујући лога је тaj да су разне људске идеологије како организовати свет, коме је где ме- за неко више добро често бивале врло сто, и на самом крају, „ко има, а ко не кратког домета и погубне за већину којом ‘привилегију’ да остане у животу”. се управља – покушавајући да се изведу Осврнувши се на читаву човекову ис- на глобалном плану, другима су доноситорију, сведоци смо честих коренитих ле несрећу, глад и сиромаштво, док су се промена света (које су искључиво и само „моћници” богатили и „хранили” туђом дела „људских руку”), са циљем и под из- немаштином и несрећом, стварајући говором: „да нам буде боље него што за- искључиво своје небо на земљи, а другима неминован пакао. 1
Марко Аурелије
3
У СВЕТЛУ ЕСЕЈА Човекова велика несрећа је у томе што не уме да препозна шта је људска моћ. Кажем људска, јер нисмо божанска бића да мењамо оно за шта нисмо способни и што је изван наших могућности. Човек има ту моћ да осмисли свој живот, да га испуни и обогати духовним вредностима, које су за њега свете. Има моћ да осећа, да упознаје друге и себе кроз свој животни век, да сазнаје и да тежи ка савршенству које сам себи зацрта. Дата нам је моћ којој не познајемо вредност, коју занемарујемо. „Пространство поседује нас. Ми га поседујемо само колико око може да пређе преко њега. А оно нас умара, плаши, зове, гони. Мислимо да нас види, а ми га се не тичемо, кажемо да га савладавамо, а само се користимо његовом равнодушношћу. Земља нам није наклоњена. То је туђе гнездо, Земља би могла бити само станиште ‘чудовишта’ која би могла да се носе са недаћама што их она пружа у
изобиљу. Ништа није наше осим варке, зато се чврсто држимо за њу. Земља је добра за неразумне и нерањиве – али је тешка човеку који дубоко мисли”.2 Шта је онда истина и колика је њена вредост; шта је праведно, а шта није; ко су нам судије и како се правда у свету извршава; шта значи владати другима и шта човеку остаје: да се од свега држи по страни и да пусти да ствари теку својим утврђеним током, или да се буни и бори, заједно са другима или сам – како? Тражећи одговоре кроз живот, сами проналазимо циљ и своје место у свету. Усавршавајући нашу личност, мењајући себе, не свет у коме живимо, градимо свој пут ка срећи. 2 „Дервиш и смрт”, Меша Селимовић
Милена Цицмил, IV1
(школска 2012/13. година)
мОСтОви кОје СмО прешли Прешли смо много мостова у нашем читалачком стажу у књижевности. Још од најранијих прича и бајки мостови су заузимали посебно место у књижевности, представљајући споне различитог типа и карактера, било да су то биле споне које су спајале прошлост и садашњост, или чак и будућност, или су били спомен неког тајног, мистериозног света и реалности. Вероватно смо их много пута неоправдано занемаривали и посматрали више као вид неке потребне, материјалне ствари него као нешто више, веће и лепше од самог живота.
Мостови су сведоци, сведоци прошлости умногоме јер су присутни од вајкада, али у том кратком тренутку додира прошлости и будућности они постају неоспорни сведоци и садашњости. Мостови су у многим делима, па тако и у животу, представљали изазове, али и љубав, тугу, и оно најстрашније- заборав. Заправо они су ту да пркосе томе. Још давне 1829. године Александар Пу4
шкин споменуо је Кокушкин мост у познатом епиграму. За прво издање Евгенија Оњегина, песник је наручио илустрацију која приказује њега и Оњегина како ходају заједно дуж кеја. Када је примио илустрацију, није био нарочито задовољан како је испала, мада је ипак на основу ње скицирао епиграм који почиње овим речима: „Овде, након преласка моста Кокушкин, подупртом
У СВЕТЛУ ЕСЕЈА са доње стране А.С. Пушкин близу го- било некако у његовом маниру ''... изађе сподина Оњегина стао је.” Мост је овде неки младић на улицу из своје собице, представљен као спона реалности и коју је изнајмио од станара у С-ској улинеке особне фикције. Пушкин је у својој ци, те крене лагано, неодлучно, према уобразиљи видео себе и Оњегина како се К-ну мосту.'' састају баш на мосту Кокушкин јер мост Достојевски с разлогом није писао пуно није било чија својина, овде, он је безвре- имена. Он је желео да то означава линију менска спона машти и реалности. између чињенице и фикције. Дајући име Да бисмо прешли мост, потребно је да правог места, повлачи и неку позадину, оставимо за собом оно познато, лично нешто можда реално што се догодило и удобно, и да приступимо непознатом, што аутор можда није желео. Стварајући чудном и другачијем свету, некој другој та имагинарна места, он поставља причу реалности, где ћемо можда пронаћи себе далеко од реалности и тиме је и наш утидалеко од своје куће и идентитета. Мож- сак о роману значајнији и приближнији. да нигде ово не може бити више очи- Било како било, морамо признати да су гледно него у поеми Вилијема Вордсвор- мостови присутни и у нашим животита „На Вестминстерском мосту” 1803. го- ма исто колико и у књижевности. Оно дине. Остављајући све познато за собом, што је потребно је да их увек правимо и у прошлости, остављајући руралан жи- повезујемо се. У име свих оних мостова вот у замену за индустријски град, он које смо тешко и са сузама, или лаким одлази. Водсворт је евидентно овде при- кораком са осмехом прешли, најбитније казао не само социјалну промену, већ и је управо то да смо их прешли и никада, пресељење у ту непознату реалност али никада, док је мостова, не смемо их Као што мост повезује реално и ап- срушити, заборавити и престати преластрактно, он повезује живот и смрт, на- зити. рочито са суицидне стране када гледа- „Од свега што човек у животном нагомо. Тако је и приказано у поеми Томаса ну подиже и гради, ништа није у мојим Худа Мост уздаха, која је инспирисана очима боље и вредније од мостова.” самоубиством младе жене која је изгуМирна Пеша, III2 била све врлине и бацила се са Ватерло моста. „Суморни мартовски ветар терао је да се тресе и подрхтава, не, ни највећи мрак ни црна река животне историје, ради смртне мистерије, хитро се бацити, било где, било где даље од овог света.” Мост се спомиње и у делу Хемингвеја За ким звона звоне, где је Роберт, борећи се на републичкој страни у Шпанском грађанском рату, обучен за експлозив и дато му је задужење да минира мост. Он зна да ће га та мисија убити, али ипак то чини. Мост Кокушкин је био на неки начин значајан и судбоносан и за остала дела. Дело Злочин и казна Достојевског почиње спомињањем моста, али Достојевски није написао до краја назив моста - то је 5
У СВЕТЛУ ЕСЕЈА
Свет пОСтаје Сан, а Сан пОСтаје СтварнОСт (Новалис) Не могу више. Не иде овако. Коме да се повериш када ме нико не разуме?! Сви се подсмевају мојим идејама и сновима. Где год да се нађем, осећам се насхваћено, неприхваћено, попут „трећег точка”. Да ли је то до мене? Можда сам све то само умислила... Када бих могла, попут Чајлда Харолда, да се утиснем у непознато, махнем и кажем: „Родна земљо, лаку ноћ!”... Седим крај прозора. Напољу небеса плачу. Бисери лагано клизе по стаклу, остављајући за собом мутан траг. Стакло је хладно. Наслањам чело на њега и склапам очи... У шуми сам. Клаустрофобична, сива маса се једва назире кроз бујне крошње, тамне. Дрвећа су висока. Однекуд је дунуо јак, хладан ветар. Страховито је фијукао међу стаблима, повијао гране уз језиво крцкање и пуцање и терао гавране и вране, анђеле ноћи, из крошњи. Све је тако страховито, али нисам уплашена. Као да се све ово одвија у мени, као да напуштам други свет. Одједном чујем глас који цитира Жан-Жак Русоа: „Лажи 6
имају безброј комбинација али истина има један начин постојања!” А потом наставља: „Какво постојање сведочи истину у теби?” Отварам очи и налазим се у соби крај прозора. Чело ми је хладно, глава ме боли. Где сам то одлутала? „Где море плаче бескрај?” Где је то? Зашто сам осетила то пријатно осећање, попут промене? Можда само треба престати размишљати толико... Треба наћи друштво и заборавити на све, проводећи се целе ноћи. Али ја не волим да се проводим. Волим да своје ноћи проводим у кревету, размишљајући о утвари прошлости и садашњости, вечној инспирацији – светском болу... Можда сам стварно залутала. Уместо у осамнаестом обрела сам се у двадесет првом веку. Овде нас наше тајне чине најусамљенијима. Када бих само могла упитати лорда Бајрона за савет... Чак би и та разумна тишина уместо одговора била довољна. Миљана Рогановић, II3
НА КРИЛИМА СТИХА
нештО твОје
анђеО Волим, и као да видим те очи црне које никад заправо нисам видела, чујем тај глас који никад нисам чула. Помислила сам оно што нисам смела. И ноћу кад ме мучи несаница појавиш се, са собом носећи слике како рука твоја преко мога лица прелази тако нежно, попут музике. Али речи твоје од свега су боље, тако нежно, тихо шапућеш на ухо шта осећаш, мислиш – слатке ствари које нашој љубави дају ново рухо. И тада зажелим твој загрљај снажни, са усана твојих слатки мед да пијем... И сви други наспрам тебе нису важни, у срцу си мојем, а ја сам... у чијем? Данијела Ристић, II5
Полако, као какав џин рушим све мостове који су некад спајали два срца. Слепо вођен бесом, газим све наше снове и сву стварност коју смо некад несебично делили једно са другим. Полако пада и последња пешчана кула, последњи делић на нашој пузли. Осећам како пуцају моје штуле, штуле на којима сам се уздизао изнад свих, на којима сам био недостижан. Падам. Покушавам да полетим, али немам никог да ми да крила, да ме дочека на другој страни. Испод мене ниче амбис, амбис који ће ме прогутати, ја ћу бити заборављен јер неће бити тебе да ме се сећаш. Али, не бринем јер на месту где паднем ниче нови цвет који ће убрати нека друга Ти... Јуре Никола Видовић, IV2
(школска 2011/2012. година)
рез и кОнаЦ
Нисам ја оно што ти треба, док ти цело биће за мном пламти. Не знају моји загрљаји пут до неба, сваки рез, сваки конац, ово срце памти.
И тај нацртан осмех на лицу, што сву пажњу упија, само је ту да оправда кривицу што по ко зна који пут- заслепи па убија..
Немој тако да ме гледаш, тело није огледало душе. Не требам ја-срце да ми предаш ове усне и мора суше...
Викторија Вулетић, IV1 (школска 2011/12. година)
7
НА КРИЛИМА СТИХА
кајање
нОћна мОра
Гледам је док пролази поред мене, За њу ја више не постојим, Тежи сам сад од најтеже стене, Ноге ме издају, морам да стојим. Сувише би биле моје речи сада, Јер кајање тихо у мени се буди, У срцу и души неки немир влада, Гледајући како одмиче у реци људи.
Мама виче: ‘’Сине учи!’’ сваки дан ме тако мучи. Тата каже: ‘’Пусти маму, стално прави неку драму’’.
Пролазиће дани, месеци, године, Пролазиће кајање што оста у мени, Због љубави лажне више се не гине, Ал' у срцу опет остајемо рањени.
Окрећем се лево, десно, чини ми се да је свесно. Каква страшна ноћна мора. Кад ће бити крај хорора?
Душан Премовић, IV4 (школска 2012/13. година)
ћути... И никако да прође, не иде Да стане, не може. У срцу се уреже остане и ћути. Да, твоје име, у спомену је сваке моје риме, у мислима је сваке снене ноћи, баш као и те зелене очи... Без гласа, облика, боје стоји ту нестварно, неухватљиво зове мене, непрестано, неуморно а ипак само ћути. Весна Милић, III5
8
Сваки дан је исти дан, дођем кући уморан. Зажелим да одспавам, пробуди ме ружан сан:
Пробудим се сав у зноју, видим све је ту на броју. Нема маме, нема тате, ал’ ће ово да ми плате! Сад ми треба мало мира, рок музика нека свира. Одох сада ја на нет, у тај луди, луди свет. Борис Тадић, III5
НА КРИЛИМА СТИХА
дОк СањамО наше СнОве Без лажне скромности, У ово пролетње ноћно догађање живота Стварно би могли рећи једно другом: колико љубав вреди живот или колико живот вреди љубав. Стварно би могли Већ једном те звезде нанизане Уз наше цесте којима смо ишли Бар до јесени вратити се небу. А на сузе и боли На чекања пред затвореним вратима На све то да заборавимо Ове пролетње вечери. Без лажне скромности, Могу вас још више волети. Само зато што сам увек имала душу Која се ломила под ветровима. Само зато што сам вам дозволила Да по води мојој газите, Да кристалне капи на дланове стављате Као тужне зелене пахуљице. Само зато што сам вам дозволила Да кроз шуму моју корачате И бескрајно тужну И сиву сенку моју распознајете. Ко вам је дозволио да уђете у мој круг, И мешате моје боје? Могу вас још волети, Годинама, Па и столећима. Због црних пролећа И шарених балона детињства Заосталих срећом негде у нама.
Без лажне скромности, У овим емотивним наносима Негде на половини пута ка животу, Још увек вас могу грејати загрљајима, Сретна што је све то прошло, Што је све то било баш тако. И ако неко позвони вечерас, Ако разбије тишину Неки крик даљине. Не будите ме! Само спавајте! Сутра ујутру наћи ћете ме исту, Ово ме само пролеће подсећа, На нешто што пролази. Мало, Само мало полудим тако некад. Али без лажне скромности, С вама ћу преживети и ово пролеће И заједно ћемо отопити лед са душа наших. Повратка нема, пријатељи моји, Сувише је касно за излаз, јер… Врата нема, нема ходника, Остајемо овде у улици неизвесности Да сакупљамо листове од мисли, И спавамо, И сањамо наше снове.
Милена Кулић, IV1
(школска 2012/13. година)
9
НА КРИЛИМА СТИХА
ЧернОта Што баш у мраку, зашто баш ноћу, Када тама прогута ту светлост дневну, Зашто баш тада, пишем шта мислим, Желим и хоћу? Зашто ту тајну, скривену древну, Упорно тражим ноћу? И желим упорно да схватим Зашто се мисли најискреније, скривају од нас Упорно у мраку А свака мисао је пуна живота, Искрена, бела, К’о најлепши стих Весела и смела Продорна, одлучна, јака Што дању није таква? Зар се и зашто боји светлости А онда, зашто не мрака? Емилија Ћирић, II2
мртвО мОре Он је шетао по путу трња, Али не ка слави, не ка звезди Већ срцем у борбу своју. Пробао је небом да језди, А земљом је гасио ватре И чувао људе од ђавоље клетве. Његово месо појеле су звери, Разум пожњали пре прве сетве. Мисли му сада Ахеронтом броде. Постао је Човек од воде. Она је чувала чедност Очију својих, усана, тела... Невиност је поклонила Богу. 10
Сањала је нека јутра бела Кад би сви осетили, љубав са неба. Сољу су посули њено срце Да се љубав никад више не роди. Појели су њено тело, део хлеба Са олтара славе и престола боли. Постала је Жена од соли. Сада сами испод једне горе Траже осећај – макар и да боли. У загрљају се рађа Мртво море Човека од воде и Жене од соли. Милан Веселица, I1
НА КРИЛИМА СТИХА
умОр Празни зидови празне собе. Размазана сенка шоље за чај. Мирис менте нема кога да пробуди. Талас мањка воље. Само један час, само један малени тренутак за залазак снага. А наде ко наде стоје поносно, него нема ко да се нада. Празна душа празног тела чезне за одмором. Једини одмор- нестајање губљење у воденастој магли влажног загушљивог простора. И ништа није важно јер нема коме да буде важно. Нико ничији
лежи надомак кревета, надомак кревета, надомак починка, надомак последњег уточишта. Последњи дах у бесмисленој борби човека са оним што га вуче у јаму, да назовемо то животом? Неживот. Неживот, све док прсти улепљени умором не додирну наде. Док се не чује галоп одсањаног. И док бујица боја не сруши пусте снове опустоше јавом. И док се маленкост тела не заврти у пробуђеним вировима живота. Сада, само секунд склопљених очију Само малени тренутак за дах. And here we go again. Ивана Милетић, III1
куда ме ОвО СрЦе вОди? Живим. Ево – дишем, осећам, слушам, разговарам... сваког дана обучем ново самопоуздање, па се плашим да га не поцепам. Одувек ме је плашило искључиво и само ништа, а то је наизглед једино што имам... самоћа је за све људе иста. Самоћа, и оно вечито „ништа“. Корачам, падам, па устајем... а кад год станем на узвисину и осетим ветар, ја зачујем кораке. Поново ти. Тада посустајем.
Обузима ме стрепња, страх од сопствених очекивања. Куда ме ово срце води? Опет...обновљена је чежња. А исти су исходи. Па мислим нешто, док ти тихо изговарам име, можда и ниси посебан, мили, можда је ове моје уши, само загушило превише тишине. Тачно је да те волим, срце ми удара толико снажно...рекла бих да и сам чујеш. Ипак, знам да је све лажно, одлична глума и део представе. 11
НА КРИЛИМА СТИХА
Још једном си одиграо своју улогу, бриљантно, не бих умела боље ни сама. Рекла бих и завршио представу, а ја још увек одушевљено пљескам рукама. Зато сад боли. И стеже. И кида. И ломи. И гуши. Стрепим и у круг се вртим, све је већ истрошено у овој души. Што си поцепао, не умем да закрпим. Милица Рајовић, III2
пОСете ме... Посете ме, понекад, птице, па слете на раме и певају. Гранчицама обликују твоје лице, Као да осећања немају. Посете ме, па подсете, на старе дане, попут освете, дирају ране. Па успомене призову, изнова, поново, униште сваку наду нову да је, коначно, готово. И онда ноћ и четири зида, размишљам и сећам се, схватам, још те у мени има, од себе и срца кријем се. Анка Мирковић, II2
12
НА КРИЛИМА СТИХА
неки нОви ја
Свиће. Мој једини пријатељ, месец, ме напушта. Дуго ми је правио друштво и сада одлази да тражи неког новог мeне, очајника, заробљеног у свом свету, сатканом од њених лажи. Покушавам да заспим. Али чим очи угледају мрак, она засветли, свако јутро у исто време, она дође, некога тражи по мојим сновима, ни не погледа у мене већ само прође. Кога тражи? Па зар већ воли другог? Кренем да је питам и станем. Шта ако истину ми каже? Шта ако ме погледа у очи и каже да њено срце више није моје? Не, овако је лакше. Лакше је када не знам и када ме лаже. Недостајеш. Да, то је та реч коју нисам смео да ти кажем, недостајеш ми, недостајеш ми, зар ме не чујеш сада? Не. Ипак је ово сан, чујеш шта желиш да чујеш. А ти одавно, не желиш да чујеш моје речи пуне бола и јада.
Одлазиш. Покушавам да ти кажем да останеш још мало али полако се будим, и ти нестајеш са доласком новог јутра, говорим себи да је готово, да нећеш долазити више, иако знам да ћу те опет видети сутра. Доћи ћеш у снове да мучиш и кидаш, некада човека, сада само сене, доћи ћеш да тражиш некога као и увек, да тражиш неког новог, лепшег, Или неког новог мене. Стефан Шмуговић, III2
13
ПРОФЕСОР О ...
Oђе, Овдје, Овде у СрЦу те нОСим Тиха, јунска ноћ промиче прозорима аутобуса. Понеко изгубљено светло зажмири на трен и гаси се у оку посматрача. Тако јој је било добро јер су сећања и успомене биле јасније и само су оне биле у мислима видне попут просутих бисера на некој црној чохи. Сутра је чека напоран, али радостан дан- ском. И ту је почело… давање и узимање: сусрет са генерацијом ученика којима је поверења, искрености, радости, љубави. била разредна. Прошло је тридесет го- Ту је почела да учи како себе делити и дина…. множити, а да резултат буде увек вишеТа давна септембарска ноћ дугог пута струко увећан. Ту су је брђани научили остала је за њом. Миран, планински да је понекад важније понедељком, паградић као из Андрићевих приоведака, зарним даном у чаршији, отићи на стобио је њено ново пребивалиште. Одмах чну пијацу и продати овцу него не пропустити једну лекцију. га је заволела. Млада професорка је први пут стала -Пуно је чељади, мора се нешто јести! пред тридесетак паметних, радозналих Научиће се већ- обећавали су. глава; помало зачуђених њеним дола- На овакав начин дато обећање је увек 14
ПРОФЕСОР О ... било испуњено. Веровала је тим младим људима и нису је изневерили. -Бранко, неправилно је рећи: Ође, у срцу те носим, него: Овдје, у срцу те носим. -Професорице, свеједно је, важно је да сте у срцу! И ово ново правило је научила од њих. Није га било ни у граматици, ни у правопису, али је било људски правилно и пожељно. Знала је и да се наљути, скоро увек због непрочитане лектире, очима је севала, није викала, али није ни причала. Знали су да ће бити слабих оцена и да нема шале. А и када су се шалили, било је уљудно, с мером. Живот јој је текао онако како је и желела- са својом малом и својом великом породицом, са својим дететом и својом децом. Све је овде било њенонаучила је да хода стрмим улицама, чак се безбедно спуштала и залеђеним сокацима, научила је да бере печурке, да се пење планином и да се не боји поскока и медведа. Није јој увек било лако, заправо, било је често врло тешко, али до правих вредности се и долази тако. А онда је одједном, изнебуха, ђаволом донесен, стигао рат –„Најбесмисленији човеков изум за масовно убијање”- како је рекао један ученик, а она то запамтила.
Ту је дошао крај једном срећном и лепом периоду њеног живота. Многи драги људи су нестали у „ђавољем пиру”, остала је празнина за њима која је урлала: Зашто? Отишла је, али ође или овдје у срцу их је носила. Дошле су друге генерације, живот је унео тугу у њене дане и било је тешко носити осмех у учионици, али како се не радовати младости, памети и лепоти!? Уз те Њене Нове живот се сам обојио бојама дуге. Текли су дани, смењивале су се генерације, можда су биле слободније, мање забринуте због слабих оцена, више окренуте неким „важнијим” стварима него што је школа, али у основи свих успеха била је љубав, што ју је чинило срећном. Срећна је била и што је великим делом њеног живота непрекидно текла младост у чијем је правилном усмеравању и она скромно учествовала и што је та младост њеном животу давала снагу. Ето, заиста је свеједно: Ође, овдје или овде-она их је у срцу носила заувек.
Мирјана Цвијић, професорка српског језика и књижевности
15
КОНКУРСИ
Одувек сам сматрао да уметника чини тај невероватан начин исказивања емоција. Његова мисао је толико снажна да тело постаје сувише мало. Понекад робује игри између мисли и емоција али увек нађе несхватљив начин да дражи преточи у дело. Живи предалеко од осталог света, често је ван њиховог времена али живи за тај успутни поглед који ће осетити то што чини његову душу. Он не плаче, само ствара. Дела говоре о њему. Тежи да надживи свет коме не припада и да дочека време из ког је беспоштедно изопштен. Моје писање је мали корак ка уметности. Затворених очију, стрепећи, покушавам да досегнем до космоса. Далеко сам, али сам сигуран да ће ме једног дана снови одвести тамо. Као што све тече па макар и споро, тако и моје писање тече унапред. Верујући да најлепше ствари немају крај, остављам за собом речи. Оне су моја снажна потреба да кажем космосу колико је леп. Бојим се, али ме страх никада неће спречити у намери да припадам. Осетио сам писца у себи тек када је обузео моје тело. Тада је знао да може све. Да свако јутро ослика у песму. Да у најтамнијој нити дана нађе инспирацију. Сазнао сам за њега када сам сазнао за истину. Болела ме је, али сам је био свестан. Моји трагови су проткани истином иако обично верујем противречности. Ваљда је то слобода. Поседујем је, и желим да тај небески дар поделим. Моје речи су празне ако нису део Вас. Сетите се да Вам припадају када будете уградили део себе између редова. Петар Вучковић, IV3
16
КОНКУРСИ
пОхвала СветОм ћирилу и метОдију Глас Бога се проширио по свим словенским крајевима. Чули су га цареви и кнежеви, сељаци и деца. Чули сте га ви, браћо солунска. Примили сте га у срце, као и сваку Божију заповест. У ревности свога духа чували сте мисао достојну Бога. Ветар је брзо носио време, а словенски род је полако ишчезавао без своје речи и писма. Ви, браћо солунске равнице, у своје благочестиве руке узели сте судбину целог једног рода. Лако су ваша пера исписивала пергаменте словима, која вам је у небеском сјају Господ приказао. Словенска азбука је добила свој смисао када је први пут записана... на свитку који чува историју, уз пламен воштанице што осветљава мудрост. Анђели су вас пратили на путу. Ишли сте стопама апостола и сејали истинску веру по словенским земљама. Ницало је прво класје Божије благодати и поред њега коров. Али Ви, Равноапостоли, пустили сте да заједно расту, јер у жетви коров неће бити пожњан. Глас мисионарски, који вам је даровао Бог, Словени су пажљиво слушали. Мудре речи потиснуле су празноверје ком се раније покораваху. У тим речима проналазили су снагу која би лако савладала непријатеља. Веровали су у њихову моћ, духовну и непролазну. Одбацили су окове, што су им спутавали мисли. Ваше су речи као Христова бесе-
да на гори. Ви сте со на земљи. Пагански мрак је напустио њихове очи. Ви сте светлост свету. Спознали су Христов лик на свом лицу. Људска мудрост је као зрно према Божијој, али Он је дарује људима да је приме као своју. Ви сте, Богомудри, спознали Његову славу, јер сте примили у своје руке делић разума Божијег да га ширите по словенским главама. Искренији од деце, проповедали сте веру свога срца. Часнији од владика, учили сте неписмене словима, које је у Ваша пера Господ положио. Света браћо, славите Божију реч, јер су је ваше уши чуле. Цареви нека завиде вашој слави, мудраци нека се диве вашој мудрости, праведници нека гледају вашу скромност. У црквама нека се пале свеће да осветле пут ка Црству небеском. Нека се не забораве ваша имена и нека буду путоказ ка знању и писмености. А ја, недостојни слуга Божији, приносим вам, Свети подвижници, ове речи, што је свака словенска уста зборе и, као молитву, чувају у срцу, сада и увек и у векове векова. Амин. Милан Веселица, I1
(друга награда на покрајинском литерарном конкурсу Светосавље и наше доба)
17
КОНКУРСИ
прекините тишину Још си мртва. И обриси овог тескобног јутарњег сунца боле. Крв се лагано слива низ улице, урања у земљу, клизи низ стакло и меша се са сунчевим крацима који се још силније урезују у лице. Када отворим очи, она ишчезне. Њен мирис остаје у ваздуху и никада ме не напушта. Зашто смо престали да будемо деца? Желим да те поново подигнем када паднеш. Да ми се невино насмешиш док бесомучно љубим место које те боли. Да једноставно будеш ту. Отишла си. И крв је отекла као што то чини сваким новим освитом. А ја сам остао свезан јер нисмо били исти. А смејали смо се исто, и дисали смо исто. А да си ту, љубили би сваког пролазника, сваку сенку што протутњи кроз ноћ. Били би захвални на сваком дану што се поново рађа. Делили би љубав што тутњи нам у жилама. Одјек наших гласова куцао би у срцима других. Колико њих нас је напустило ове ноћи? Колико срца више не куца? У колико се авлија не чује лавеж? Где су они који су 18
их волели? Јесу ли они мање мртви? Нехотице устајем. Поглед се шири преко цируса. И они се смеше. Трчим. Избезумљен, укочен од страха као да ме јури нека неман. Молим се, само да још неко не оде. Живот тече као крв што мили кроз наше жиле. Удараће нас као што нас дамари ударају. Бесциљано ћемо дисати, љубити, живети. Наша моћ је у томе што можемо измамити осмех незнанцу. А један осмех је један нови дан. Дајте крв, прекините тишину. Петар Вучковић, IV3
(прва награда на општинском литерарном конкурсу Крв живот значи и трећа награда на републичком нивоу)
КОНКУРСИ
пОмОзи путниЧе живОта
Када пролазиш поред црвеног знака, Немој дуго размишљати, успори, стани! Борба за живот нимало није лака Некоме веома брзо пролазе дани, А сваки је тежи и сваки значи. Ништа не боли и не траје дуго И нечија деца кроз то пролазе. Једино си ти њихова нада, туго! Ти си нада да бољи дани долазе, И зато не размишљај, крени сада! Провири кроз прозор њихове туге, Завири у свет окрутности, боли. Они не знају за животе друге, Али њихово срце ће сигурно да воли Сваког и да вечно изговара хвала! Помози путниче живота, јер ово није шала. Победимо заједно све муке. Ипак смо сви ми људи. Капљице спаса из твоје руке Некога лече, зато човек буди. Пробуди се, Србијо, земљо јунака! Биће тешко, знам, борба није лака. Али заједно можемо све, јер смо јачи. Пробуди се на време, јер крв живот значи!
Итана Фунтуњеровић, IV3
(друга награда на општинском литерарном конкурсу Крв живот значи)
19
ИЗ ПИСМЕНИХ ЗАДАТАКА
гОвОр иСтине је једнОСтаван (сеНека) За човеков опстанак на земљи најважнија је свест, она га везује за друге људе и чини га изузетнијим од свих осталих бића. Свест је лична способност да задржимо оно што нам је неко препустио, да преживимо оно што је он стварао, а на нама је да то кроз свест спознамо, прихватимо или уништимо. Та свест, колико и савест, у нашем животу битна је због односа са другима и уколико је замагљена, човек постаје све мање поштован и уважаван од стране осталих, али и самог себе. Највећу маглу у свету свести чини лаж, она заслепљује, она нас ниподаштава, и тако нас увлачи у неки нови живот који нисмо желели и који нико од нас није спреман да живи. Говор истине је јединствен, да, итекако јесте онима који су научени да живе са истином, али онима који нису, говор истине је неразумљив. Такви људи мисле да је читав свет пузла сложена од погрешних делова и лажних ликова, какви су и они. Сматрају да истину не говори нико и да је истина само релативан појам који је скоро свима стран и тежи за изговорити. Често се 20
воде мишљу ”Зашто бих ја говорио истину када и мене сви обмањују?”. За њих је лаж постала свакодневницa у коју су и почели да верују, и ако им они који их слушају, климају главом и одавају утисак заинтересованости, потврђују њихово мишљење о „лажном свету”. Није свима увек лако да говоре истину, увек постоји бојазност од оне друге особе која ту истину треба да чује, бојазност од реакције и речи које ће нам она узвратити, али најлакши пут је увек пут истине. Она ће нашу савест оставити баш онакву са каквом смо рођени – чисту, неће је укаљати и уво-
дити у свет у каквом данас многи живе – свет лажи. Говорећи истину, имамо шансу да у овом животу, па и када га не будемо живели, оставимо траг и коју лепу реч од оних који нас надживе, а пре свега стекнемо поштовање. Жеља за славом често од људи прави несигурне и особе склоне неверици, из простог разлога јер и сами обмањују околину мислећи да ће тиме постићи већу популарност и дивљење, они губе знање о истини и не служе се њоме, губе свест да су само путеви истине они прави путеви који воде мирном и срећном животу. Гордана Пејовић, IV5
ИЗ ПИСМЕНИХ ЗАДАТАКА
мОлим за реЧ… Тишина. Тензија. Светлост рефлектора ми бије у очи. Пшш, пшш, један, два, тест, тест. Микрофон је укључен. Завеса се подиже и на сцену ступам ја. Тишина. Још увек. Парови незаинтересованих очију немо ме посматрају. Али сада је моја реч и они ће ме саслушати, хтели то или не! Стојим усправно, избачених груди, трудећи се да делујем храбро, самоуверено. У центру сам пажње, опет. Осећај ми више и није тако стран. Један део мене упорно премотава филм, тачно зна шта се очекује од њега, шта треба да каже и шта треба да ради, али други део као да гори. Дланови ми се зноје, поскакујем с ноге на ногу и утроба ми се стеже. Поглед ми нервозно лута по публици, празна лица почињу да се мешају, све постаје мутно и одједном БУМ. Трептај. Плашљиво отварам очи и доживљавам шок. Небитни, празни погледи су нестали, а позориште је преплављено мени добро познатим лицима. Сви су ту. Видим маму, тату, бабе, деде, тренере. Нестрпљиво очекују говор, унапред убеђени да ће бити феноменалан, беспрекоран, уосталом као и све што ра-
дим. „Дете за пример”. Поглед ми нагло пада и тик уз ивицу бине препознајем сестрине анђеоске, плаве окице како ме уплашено посматрају. Почињем да се тресем и одједном тупо клик. Збуњена сам, испуштам неми урлик у празно, затварам очи и чујем смех. Да ли је могуће да мe исмевају, да су једва чекали да паднем? Не, није. Овај смех допире из сасвим других дубина. Глава почиње страховито да ме боли и почињем да схватам. Неко или нешто је ту, у мени. Или сам то ја, односно моје друго ја? Осећам како ми температура нагло расте, осећам како ћу пући. Опет чујем нешто, али овог пута то није смех, не, ово је глас толико дубок и храбар да се јежим. Пажљиво га слушам, читам између редова, покушавам да га потиснем, али не могу. И не желим. У праву је. Доста сам ћутала и била „савршено” дете. Време је да им кажем шта мислим и како се осећам. Одлучно отварам очи, са великим напором успевам да изговорим фразу „Молим за реч…” и тек тада видим да је позориште празно, да нема никога и да сам опет сама. Рефлектори се гасе, завеса се спушта, а ја непомично стојим на средини бине и ћутим. Галина Петровић, II2
21
ИЗ ПИСМЕНИХ ЗАДАТАКА
мОја генераЦија Моја генерација проживљава проблем одрастања. То је стање када више ниси дете, а ниси ни одрастао. Ћопић је наше године назвао „магарећим” и симпатично се шалио на рачун оних који су пролазили тај период. Одрасли нас не схватају озбиљно, а наводно од нас очекују зрелост. Ми сами би да будемо по потреби „мали”, по потреби „велики”. Раскорак између наших родитеља и нас је велики, а они се понашају као да су увек били зрели људи. Осећамо се несхваћено и често смо потиштени. Некада и није потребан значајан разлог за то, необјашњиво се дешава. Онда уследе многобројна питања која нас још више узнемиравају. Те промене расположења се смењују и изнова нас збуњују. Тада нам треба мало пажње и подршке, а имамо осећај да их не добијамо довољно.
Некада немају слуха за наше потребе што ми схватамо као недостатак слободе, спутавање наше природе. Сигурно је да некада претерујемо и спремни смо да се извинимо и поправимо своје грешке. Наши родитељи и професори имају своје обавезе, често су заокупљени проблемима и неспремни за разговор. Нама би требала само лепа реч или неко ко ће да нас саслуша. Желимо да учествујемо у свом животу, да неке одлуке доносимо сами. Покушавамо да свет учинимо бољим местом за нас и за друге, спремни смо за промене и верујемо у немогуће. То нас чини слободнима и срећнима. Правила се морају поштовати, али крут однос убија слободу духа која нам је потребна да бисмо били задовољни и успешни. Наша креативност је резултат управо те слободе. Даница Дојчинов, I5
22
ИЗ ПИСМЕНИХ ЗАДАТАКА
ниСмО ни деЦа ни ОдраСли Одлутам понекад путевима поплочаним сновима који ме одведу у неки други свет. За трен се нађем у најлепшим кочијама која ме некуд воде. Далеко... Високо... Широко... Подсетим себе на птицу која крилима згрће тамне облаке и тако метар по метар осваја свој свет. У пролазу поздравим ветар и насмејем се птицама. Ово је мој лет! Ове путеве сам себи изградила. Живот је чудна вртешка. Окреће нас увек у истом смеру. Плаши нас висина, не смемо да се окренемо, бојимо се шта се иза налази. Будућност је далека и мутна. Не волим да гледам суморна и уплашена лица одраслих већ стално трагам за њиховим осмехом. Упоредо шетам са тугом, срећом, патњом и боли. Лагано, корак по корак освајам пределе који су ми намењени, упознајем људе и судбине, постајем очевидац смрти и љубави. Плашим се да животи почињу да нам личе на једно обично упутство за употребу: увек се зна шта следи, све има рок трајања. Вечност не постоји. Свака нова зора не доноси ништа ново. И тако пролазе дани, месеци, године... Осећам да се нешто буни у мени?! Желим промене, али се плашим да би оне нанеле боли мени драгим особама. Зато настављам да живим по оном непрописаном правилу: „Не буди неизвесност”! А тако бих желела да нисам увек дете, а и да не одрастем... Када би само неко ценио те моје куле, куле од песка. Иако нису оне праве куле, иако су само од песка, оне су моје! Када не бих стално сретала та озбиљна лица која би желела да ми се придруже, да траже мир у мојим путевима. Желим свој мир у којем ћу једног дана уживати. Зато... Одлутам понекад путевима поплочаним сновима који ме одвeду у неки други свет. За трен се нађем у најлепшим кочијама која ме некуда воде. Далеко... Високо... Широко... Једног дана ћу тамо и остати. Сара Ђуровић, II2
23
ЗА ЊИХ ЈЕ МАТЕМАТИКА САМО ИГРА
за њих је математика игра Математика је језик којим је Бог написао универзум (Г. Галилеј)
Математика је у 21. веку пронашла своје место међу младима. Све је више наших талентованих ученика који показују изврсне резултате на регионалним такмичењима, републичким као и на олимпијадама. Најбољи, међу најбољима, били су наши Недићи; брат и сестра- Иван и Ана Марија. На државном такмичењу из математике за ученике средњих школа које је одржано у Новом Саду 2012. године, брат и сестра су заузели прва места. Ана Марија је учење успешно наставила на факултету у Београду, а Иван је и даље, на такмичењима свих нивоу, врло успешно представљао нашу школу остваривши 2. место на републичком такмичењу, као и пласман на 8. српско-математичкој олимпијади. Данас је он матурант наше гимназије и одабран да представља школу на Белом двору у Београду. Иван Недић, шта рећи о овом младићу? То је насмејани, радознали, разбарушени дечак, који сматра да је реч немогуће непотребна, бар њему и бар када су у питању математички задаци. Већ има своју омиљену математичку грану, комбинаторику, и решава њене проблеме тако да би већ сада могао студентима држати вежбе из исте. Ана Марија Недић, шта рећи о овој девојци? Част је и радост бити њен професор. Математичке задатке решава лако и лепршаво; озбиљно и темељно; маштовито и креативно. Радује се тешком задатку јер је он њој изазов, позив да употреби своју изванредну логику и покаже своју дивну математичку суптилност. Она озбиљан математички проблем загледа и проучава са искричавим сјајем у очима и осмехом на лицу... као да каже „Ево ме, спремна сам за игру-нека забава почне..” Они знају да математика није књига ограничена корицама, није рудник који има ограничено благо; математика је безгранична попут свемира који она сматра сувише тесним за своје тежње; њене могућности су безграничне као и светови, као звезде, које се вечно умножавају... Математика се не може сместити у било колико велик простор; задње теореме нема... има увек нових хипотеза које чекају нове младе, паметне људе, попут Ане Марије и Ивана, да их провере и докажу. Ана Марија и Иван Недић су својим изванредним резултатима на математичким такмичењима подигли углед наше школе и сигурна сам да ће они и у будуће својим радом и животом бити понос нашој школи. Зато, хвала им и нека их срећа прати и Бог чува.
Лепосава Уљаревић, професорка
24
ЗА ЊИХ ЈЕ МАТЕМАТИКА САМО ИГРА
такмиЧења
Школа има дугу традицију учешћа на такмиче-њима и то: из српског језика и jезичке културе, такмичења рецитатора, математике, страних јези-ка, физике, хемије као и у спортским такмичењи-ма. Сваке године, већ традиционално, за Дан школе наградимо оне најбоље међу најбољима. У протеклој школској години наши ученици су се такмичили на свим нивоима знања, од општинског до републичког нивоа где су освојили значајне награде и признања. Учешће на републичко такмичење из српског језика и књижевности остварили су: Владимир Агбаба, I5 (ментор Јелена Вујовић) и Матија Мили-чић, IV1 (ментор Лидија Миљанић). На републичком такмичењу из књижевности Књижевна олимпијада, треће место остварио је Милан Веселица, I1 (ментор Невена Малетин). Да је култура рецитовања део традиције, још једном су потврдили наши рецитатори. После општинског такмичење, пласман на покрајинску смотру рецитатора Песниче народа мог, остварила је Итана Шестовић, IV1 (ментор Лидија Миљанић). На републичком литерарном конкурсу Крв живот значи, треће место постигао је Петар Вучковић, IV3 (ментор Јасмина Милић). До републичког такмичења из енглеског језика стигла је Тамара Јовић, IV2 (ментор Јелена Матовић). Одличне резултате постигли су и наши природњаци и то: из математике Иван Недић, IV5 на републичком такмичењу (освојено друго место) и пласман на 8. српскуматематичку олимпијаду (ментор Сенка Бајчета). У школи имамо добру спортску традицију, а ове школске године посебно смо се истакли у рукомету и кошарци. На републичком такмичењу наши рукометаши (Глигорије Вујачић, Алекса Кљајић, Марко Јуракић, Мираш Вучковић, Лука Кустудић, Марко Перовић, Анте Видовић, Игор Јоцев, Угљеша Лакушић, Вук Николић, Данило Миловић и Милорад Митић) заузели су треће место, док су девојке биле четврте (Тијана Цукић, Јована Јововић, Марина Којчиновић, Дарија Марковић, Драгана Мудреша, Анета Кривокапић и Лара Лучић) Ментори су били професори физичког васпитања: Петар Ераковић, Данило Њаради и Милош Бјелица. Овде не треба заборавити популаризацију школског спорта, који је веома важан и врло популаран у нашој школи. Постигнутим можемо бити задовољни, с тим да на наредним такмичењима очекујемо још боље резултате. Верујемо да смо оправдано оптимисти, да имамо потенцијала; да смо „наоружани” знањем, спремни за фер-плеј игру. Једноставно- да смо на правом путу. Посебно јер смо сви заједно богатији за нова сазнања и, што је веома битно, искуснији за једну школску годину. Редакција
25
ПАРЛАМЕНТ
активизам, вОлОнтерСтвО и јОш пОнештО… На активности Осмеха дошао сам као предшколско дете, у ствари не може се рећи да сам дошао, него да ме је довео старији брат. У почетку сам се само играо и посећивао забавне радионице. Касније је та забава прерасла у интересовање, интересовање у посвећено бављење… и тако је почело. Кроз целу основну школу сам био одличан ђак, вуковац, касније сам у гимназији наставио да ређам успехе, али моја интересовања нису била задовољена наставним садржајима које смо учили у школи. Све време сам имао осећај да је школа један сегмент живота који је обавеза, дакле мора се испунити, а да стварни живот тече ту негде поред нас… Тада сам схватио да морам сам да се потрудим око стицања тог реалног, аутентичног животног знања. Нашао сам га на радионицама, а касније и активностима, у Осмеху, Црвеном крсту, КЗМ, Петници. Бавећи се тим садржајима, научио сам да постоје документи којима су регулисана права детета и сваког становника планете Земље. Такође, да ти документи не само да постоје, односно да нису мртво слово на папиру, већ се користе свакодневно. Научио сам и да та документа немају своју праву вредност ако не постоје они који ће их поштовати, односно спроводити, заступајући њихове принципе. Ово сазнање ми је помогло да постанем део једне огромне целине која се бори против дискриминације, пре свега- едукацијом. Као вршњачки едукатор успео сам да сретнем различите врсте људи и личности. Слушао сам различита мишљења, изношење ставова, размењивао искуства и изграђивао вредносни систем. Оно што ми је доста помогло јесте управо та разноликост, диверзитета у мишљењу. Нико од нас не мисли исто, али је свачије мишљење подједнако вредно. Треба да толеришемо једни друге, јер нетолеран-
26
тним ставом нећемо постићи ништа више од свађе и сукоба који може довести до мржње и дискриминације, а потом и стигматизације или опресије. Бављење волонтеризмом за мене није посао, ни обавеза. То би требало да буде део живота сваког појединца. Од кад волонтирам, ја сам почео више да дајем, али много више и да добијам. Оно што сам добио од волонтерског рада нема неку материјалну вредност али усвојено знање, изграђене ставове и мишљења и све остало, ниједна валута овога света не може да плати. Ниједан динар, нити еуро не може да замени онај осећај кад знам да су некоме нарушена права и да ја нешто могу да урадим по том питању, кад знам да мој глас може да се уздигне изнад сваког оног гласа који дискриминише или ниподаштава. Срећан сам што сам најлепши периода свог живота, а то је младост, посветио активизму и што сам заједно са својим другарима активистима нешто постигао. Постигли смо то да за нас чују и да нас памте. По ономе што смо урадили и по ономе што и даље радимо. Драго ми је, кад ме неко на улици сретне и каже: „Видео/ла сам те синоћ на телевизији... нека трибина је била у питању... јако ценим ваш труд и залагање за ову заједницу... нема много оних који ће нешто да ураде у тим годинама, само настави тако...” Из свега овога могу да закључим да ми је учешће у свим досадашњим пројектима донело ментални напредак и обогаћивање вербалних, али и социјалних способности. Надам се да нећу стати на овоме и да ћу и даље учествовати у сличним пројектима, оснажен досадашњим искуством. Слободан Гајић, IV5
СПОРТ
СветСкО првенСтвО Светско се полако приближавало и сви смо били узбуђени. Оно се одржавало од 14. до 22. априла у Вараждину у Хрватској. Од општине Врбас и од министарства смо добили опрему и могли смо да кренемо. Кренули смо прво за Београд где ћемо се састати са женском екипом и заједно са њима кренути на пут. Тамо смо сазнали детаље пута, смештаја и самог турнира. Бићемо смештени у хотелу „Минерва” у ваздушној бањи, у Вараждинским Топлицама. Пут је био дуг... Почело је упознавање са осталим репрезентацијама. Поред нас у хотелу били су још и екипе из Израела, Немачке, Француске, Кипра, Данске, Луксембурга, Бугарске, Чешке. Сазнали смо да играмо сутрадан против екипе Бугарске. У ту утакмицу смо ушли много опуштено и такав став нас је казнио. Ту утакмицу смо игубили 33:30. Следећа утакмица играна је против Чешке. Та утакмица је била важна јер би победом имали и даље шансе да уђемо у четвртфинале. Утакмица је завршена 21:21 и тиме смо изгубили све шансе да се пласирамо даље, а остали смо и без Стојановића који је поломио прст на тој утакмици. После смо играли са Кипром, њих смо добили 21:17. На овој утакмици сви су добили шансу да играју. Касније, тог дана, имали смо у центру Вараждина окупљање нација, где је свака земља имала свој штанд, где су сви представљали карактеристичне производе за своју земљу. Ту је било и разних врста пића, чоколада, слаткиша и све се могло пробати. Главни део вечери било је троминутно представљање на бини. Ми смо за та три минута отпевали песме „Ђурђевдан” и „Низ Мораву ветар дува”. Утакмица са Немцима није играла ника27
СПОРТ
кву улогу, јер смо изгубили све шансе да прођемо даље. Ту утакмицу смо изгубили 27:15. Остало нам је да се боримо за пласман од 9. до 16. места. Прво смо играли са Израелом. Добро смо се држали цео меч, нажалост, изгубили смо резултатом 21:20, а остали смо и без једног голмана. Недовић је на тој утакмици поломио нос. Увече је била организована велика журка у хотелу. До краја турнира одиграли смо још две утакмице. Против Пољске и против Луксембурга. Против Пољака смо изгубили, а Луксембург смо победили и тиме заузели 15. место од 24 екипе које су учествовале. На свечаном затварању гледали смо мушко и женско финале. У оба финала победили су Французи и то заслужено. После тога уследила је церемонија затварања. После је уследила журка на којој су биле све репрезентације, нажалост, то је кратко трајало. Све се завршило ватрометом који је био спектакуларан. Остало је само да се узму бројеви телефона и мејл адресе особа са којима смо се дружили и да се крене кућама. Ђорђе Недовић, IV5
28
голмани Ђ. Недовић(1) М. Јуракић(16) бекови Ј. Војводић(10) Г. Вујачић(5) А. Стојановић(9) П. Јуришић(6) крила Д. Радојчић(7) А. Кљајић(2) С. Симавић(3) пивоти М. Класан(11) М. Витас(4) Б. Видовић(8) тренер/професор П. Ераковић
СПОРТ
СреБрне кОшаркашиЦе Спорт је једно од обележја наше Гимназије, по њему смо препознатљиви. Момци су нас навикли на пехаре и медаље и то је постало нешто уобичајено. Протеклу школску годину обележио је низ успешних спортских такмичења, а изузетан пласман постигле су наше кошаркашице, остваривши прво место на Олимпијади, а касније друго место на Светском првенству. Пут до успеха био је дуг, исцрпан, неизвестан… После освајања првих места на општинском, окружном и међуокружном такмичењу у кошарци (жене) 1. и 2. година, као првопласирана екипа, стекли смо право учешћа на завршном републичком такмичењу које је одржано у Сремској Митровици у октобру 2012. године. Уз велику неизвесност да ли ћемо отићи на такмичење (путеви завејани; школе нису радиле) екипа од шест такмичарки, које су једва успеле да дођу до Сремске Митровице, у дводневном такмичењу, освојиле су прво место победивши: Средњу техничку школу, Ивањица (69:25), Спортску гимназију, Београд (46:39); у полуфиналном делу гимназију Смедерево (46:32) и у финалу домаћина- Митровачку гимназију (56:48). Као државне првакиње девојке су награђене десетодне-вним припремама у Ивањици које су одржане за време школског Зимског распуста. Као првопласиране наше девојке су стекле право да представљају Србију на Светском првенству које је одржано на Кипру од 28.3-5.4.2013. у Аја Напи. Екипу је свечано из Београда испратила министарка спорта Алиса Марић. После пријатног авионског лета и свечаног дочека на Кипру, домаћини су се потрудили да и у самом хотелу смештај буде ексклузиван. 29
СПОРТ На Светском првенству учествовале су 24 школске екипе све ученици прве и друге године. На самом такмичењу у групама наше девојке су победиле екипу Белгије (68:60), Данске (61:42), Естонију (62:46) и као прве у групе пласирале су се у саму завршницу такмичења. Следећа утакмица је била са Хрватицама (53.43) а истог дана у полуфиналу, победивши Мађарице, (77:49) стекли смо право учешћа у самом финалу. У финалном делу смо изгубили од Турске освојивши сребрну медаљу што представља изванредан успех. То је први пут у историји школског спорта да је нека екипа из Србије остварила овако завидан успех и поставила висок критеријум следећим генерацијама. Поред спортског резултата, који је тешко поновљив, остаће нам у успомени: свечано отварање такмичења које је слично Олимпијским играма, организовани дочек на аеродрому Београд, као и сам дочек у нашој школи који је био изузетан. Колико је велики успех потврђује и сам долазак министарке спорта у нашу школу која је сребрним девојкама честитала јединствен успех и пожелела да тако наставе да презентују Србију на наредним такмичењима. . Здравко Бјелица, професор
30
МАТУРАНТИ
31
МАТУРАНТИ
32