Свет књиге
стр. 4
Разговор са нашим суграђанином Петром Петровићем, љубитељем писане речи каквог Пирот не памти
Књига ме одржава и оплемењује Да смо ми Словени староседеоци на Балкану тврдња је све већег броја савремених научника. Археолози, генетичари, историчари наводе мноштво занимљивих доказа који ће причу о наводном досељавању дивљих словенских хомосапијенса на ове просторе полако потиснути из уџбеника историје. Међутим, постоји једна особина која није обухваћена науком а вековима нас дивно повезује са овдашњом древном цивилизацијом. Она се зове - велика љубав ка писаној речи. О њој сведочи Винчанско писмо и стари Арапи који су наше поднебље називали „Свет књига“, њу осликавају наша предивно украшена Јеванђеља из средњег века. Та љубав је изнедрила и све велике словенске писце и песнике, она и дан-данас пуни књижаре широм Србије и чини наше сајмове најбројнијим и највећим у региону.
струк. Беспомоћно заглављен на вратима посматрао сам удивљено ове мени тако далеке „стубове културе“, од којих се један испречио баш испред врата не дајући им да се сасвим отворе. Чика Пера је седео поред старог „смедеревца“ окружен својим најдражим пријатељима и рођацима који му у дом непрестано пристижу, а никада из њега не одлазе. Дружење с њима важније му је од свега на овоме свету, па чак и од хране: „Пре него примим пензију, ја већ унапред одредим које ћу књиге да купим. После има да једем паприку и парадајз, месо нема да купим, ал за књигу мора да има. Због књига користим углавном поврће. На парадајз, сир и паприку могу целу годину да живим, од јела ми је куван пасуљ зими сасвим довољан. Понекад скувам и купус. Мени књига много значи, она је моја животна учитељица, она ме одржава, она ме оплемењује.. Књиге су свугде око мене, међу књигама спавам и лепо сањам.“
Да и ми Пироћанци припадамо овом чудесном „Свету књига“ не треба много доказивати. Лична библиотека нашег владике, Кирила Живковића, била је права сензација крајем 18. и почетком 19. века. Чика Пера је рођен давне 1942. године Овај књигољубиви Пироћанац написао је у Пироту. Сећа се да су га још у најранијем значајни „Темачки рукопис“ и детињству књиге неодообјавио Житије светог Саве, љиво привлачиле за разкао прво штампано издање не“Улазак у Европу лику од играчака, према ког средњовековног књижевкојима је био сасвим равће Србију скупо ног дела. Да поменемо и даснодушан. Каже да се нида кошта, ту нас кал Пејчина „Слова“ која се када није нешто нарочито данас брижно чувају у нашој ништа добро дружио са другом децом. Старој цркви, а у којима је овај Његова најдража игра не чека.” знаменити пиротски учитељ била је та да се у самоћи исписао своје беседе тако посвети књижицама, да вешто да је тешко поверовати да је ова их чита и непрестано сређује и преређује. књига рукописна а не штампана. Након Своје прве књиге и дан-данас добро ослобођења од Турака у Пироту су пропамти. Биле су то Гримове бајке и Елин нађене и две Србуље, од којих је једна Пелин Баснописац. била на пергаменту а друга на зечјој кожи „Мој отац је радио у својој столарској што је драгоцени траг пиротске писменорадњи све до 1938. када је отворио кафану сти из времена Немањића или Лазарекоју су му 1948. национализовали те се вића... онда опет вратио столарском занату. Пирот је изнедрио много књиготвораца Књига му није била превише занимљива и много књигољубаца, али таквог као што за разлику од "Политике" коју је, баш као је наш тихи суграђанин Петар Петровић и мој стриц, сваки дан редовно и пажљиво никада није било. Његова трошна кућица читао. Умро је у својој 48. години живота, налази се у једном од сокачета на главној па је моја мајка, иначе домаћица, морала улици, с леве стране према касарни. Чине да се запосли у обућарској радњи да би је стари пиротски трем и две собице од нас издржавала. Она је много волела да којих је једној кара таван нарочито ојачан чита, нарочито романе. Од ње сам и унутрашим стубовима - сазиданим од највише књига добијао, док су ми отац и књига. Мој улазак у ову чудновату продеда куповали књижице само за неке важсторију био је половично успешан. Проније прилике, за крај школске године, за вукао сам у њу своју десну руку и фоторођендан или славу. Моја мајка је остала апарат, али не и свој елегантно попуњени рано сироче па је мој деда, а њен теча, њу очувао као своју. Звао се Радиша Манчић и имао је књижару испред Среза, баш тамо где су данас Прогресове канцеларије. Памтим и Просветину књижару Мије Ђорђевића, као и Петра Панчића на углу главне и Предрага Бошковића Павла која је постојала до 1948. када је и национализована. Сећам се и књижаре која је била на месту данашње месаре „Еко Басаре“, постојала је једна у Тијабари поред аутобуске, затим Бигзова на везном, па један покушај краткога даха поред позоришта... За мене је права књижара она која држи само књиге а не и свеске и школски прибор, то за мене нису књижаре већ папирнице. Једина таква од свих које сам набројао била је Бигзова, а ево данас у Пироту постоје чак две праве књижаре: "Знамење" и "Пипрес". Управо у књижари Знамење сам и упознао чика Перу. По његовим доласцима
знали смо да је стигла пензија, баш као што су то сазнавале и оближње пекаре по редовима пензионера који су се у њих стицали да се бар једном у месец дана „заблаже“. Они су се сладили питама и буреком, а чика Пера - добром православном књигом . Питам га одакле његово интересовање за Свето Православље? „Од моје бабе по оцу. Била је баштованка, неписмена жена. Звала се Даринка Ђорђевић и два пута је остајала удовица. Отхранила је четири детета. Све постове је постила и ишла редовно у цркву, али своју побожност никада није речима испољавала. Ова кућа у којој ја живим је баш њена, наследила је од другог мужа. Била је неписмена, али веома добра и паметна жена. Није умела оловком два и два да реши, али је у глави непогрешиво рачунала, нико није могао да је превари. Када је продавала кромпир, у кило је тачно процењивала. Она ме још као дете водила са собом у Пазарску цркву, нарочито пред Ускрс. Кренемо у четвртак увече и будемо у храму до десет сати, па онда опет „провирање“ на Распети Петак, па на Велику суботу у два по поноћи бденије и обилазак храма и на крају, у рано недељно јутро, одлазимо на Васкрсење а после подне опет на "Ускрс за невесте". Тада, као дете, много сам волео црквени пој, мирис тамјана и свећа. За разлику од одраслих, ми смо пред причешће само три дана строго постили на води, а тек после причешћа су пасуљ или чорбу запрживали, од којих је најслађа била клин-чорба... И дан-данас волим цркву и одлазим кад могу, али, искрено, у попове немам много поверења. Не може неко да ми држи предавања а да се другачије понаша. Прави учитељ и прави пастир био је патријарх Павле, њему данас нико не може да приђе, ни један владика, ни један свештеник.“
како их ја зовем - нема ништа. Улазак у Европу ће Србију скупо да кошта, ту нас ништа добро не чека. Треба да се држимо оног ко највише купује нашу робу, а то је Русија. На телевизији причају да је данас много боље него ли деведесетих. Ја мислим да није. Па чак и за време бомбардовања је моја фирма радила а ја сам као пензионер ишао да им помажем. Радили су, а сада не ради нико. Како да нам је данас боље при толикој стопи незапослености? Ако нас Европа заиста воли нека купује наше производе, нека јача нашу привреду, наш извоз, а не да нам увози наркоманију и геј-параду. О томе треба бринути а не о геј-паради... Води се рачуна о периферним стварима и не знам докле Чика Перу романи никада нису инте- ће све то да стигне. Мени је још мало ресовали већ аргументоване, како он остало, брине ме овај млади незапослени каже, истините књиге. Његова свет. Желим младима да највећа љубав је историја и то раде, мора да се ради, нема пре свега средњевековна. За“Људи су хлеба без мотике! Не треба нима га и стара руска историја, се либити ни једног посла, се отуђили као и збивања непосредно пре сваки је златан, само да је и постали Другог светског рата. У његовој поштен. Важна је и побожбогатој библиотеци је много ност, она неутралише лоше завидни. издања Византолошког инстиНема дружења, утицаје Запада.“ тута, археолошке Старинаре На сва моја нова запитСрпске академије, историјских нема ничега. кивања, чика Пера даје све часописа. Признаје да воли и Пирот је краће одговоре. То је знак етнологију и биологију. изгубио душу.” да је све важно и „истинито“ „Тренутна преокупација су речено и да је време да га ми села и лексикони. Изучаоставим у његовом књиговам и Житија Светих и православна чу- љубивом свету. Молим га да каже jош деса, нарочито она са тачно наведеним само коју реч о Пироту, о овом садашњем датумима и именима. Пратим и поједине и оном из његовог детињства и његове часописе, најредовније "Историју", "Пра- младости. вославље“, "Светигору" и "Српске Двери".. „Када сам ја био дете било је више друКао најдражу књигу издвојио бих Шемажења, постојале су седењке, жене су свако тизме с краја 19. века које сам купио у вече излазиле на прело, сада више тога једној београдској антикварници. У њима нема, народ се повукао, седи у затворени је попис свих службеника које је плаћала простор. Нема корзоа. Прво корзо које држава, војни команданти, попови по папамтим било је од Гимназије до семарохијама, учитељи, оштинске деловође. фора, па је касније прешао у Драгошеву, Волим да истражујем порекла и рододо солитера. Сада се људи јако мало шеслове, нарочито познатих породица...“ тају, све се по кафићима и кафанама заИсторија је наука коју незналице мо- вукло. Чак и кад је систем бранио славе рају да понављају, али не у школском раз- ми смо славили, нико није могао сељане реду, већ у реалном животу. Као доброг да одврати од Ђурђевдана, нити винограпознаваоца историјских догађаја замолио даре од светог Трифуна и Зарезоје... Тада сам мог саговорника да кроз њих сагледа је било послужење само колач и по једна и савремене прилике и неприлике, на- ракија или винце. људи су се више пошторочито Србију на европском путу. вали, посећивали, а сада су се славе пре„Свако има право да мисли шта хоће твориле у ручак и пиће. Људи су се отали нема право да мени намеће своје уђили и постали завидни. Нема дружења, мисли. Имам скоро седамдесет година, нема ничега. Пирот је изгубио душу.” не желим да мењам своје ставове јер сматЖељко Перовић рам да сам у праву. Од европске "ујне",
БРОЈ 2.
ПИРОТ, 16. децембар 2013.
i v o N MOM^ILOVAC
ЧАСОПИС СЛОБОДНИХ ГРАЂАНА ПИРОТА
momcilovac@gmail.com
ГОДИНА 1. ИЗЛАЗИ ПО ПОТРЕБИ РАСТУРА СЕ БЕСПЛАТНО
УРЕЂУЈЕ ПОВЕРЕНИШТВО “ДВЕРИ СРПСКИХ”
“Момчиловац” је новина коју су покренули и уређивали угледни пиротски интелектуалци и свештеници почетком 20. века, а побуђени искреном љубављу ка свом народу и свом граду. Њиховим стопама и ми данас корачамо, њихову љубав и њихове бриге и ми данас у срцима носимо, те зато и назив њиховог гласила подижемо из заборава као писани споменик њима, а у аманет поколењу. Први број “Момчиловца” објављен је 16. децембра 1908. године, а први број “Новог Момчиловца” 14. септембра 2013. године.
Песнички кутак
СТАРИ ПИРОТ Овде су долазили заљубљени Многе су тајне сачувала тешка врата Хајдуци, војници изгубљени Брат је тражио брата. Овом су калдрмом пролазили Под Сарлахом, старим каменом по тмини Поруке, писма, злато крили Као сенке нестајали у тишини. И сада ме тај мир дотиче Векова паперје сипи Обнавља ми заборављне приче Под ногама, у ноћи скрити. Ипак су некада другачији били људи Без тумарања по празнини Пуни небеске ватре, земаљске студи Хрлили сновима и даљини. Јагода А. Маринковић Фото колаж: “Зима у Пироту” Тањица Перовић
Пише: Дејан Алексовски
Милорад Сирајски, “Војвода Момчило и коњ Јабучило”, уље на платну
Ко је био војвода Момчило? Шеснаестог децембра ове године навршиће се тачно сто пет година од када је први број „Момчиловца“, листа одбора „Народне одбране“, српске родољубиве организације која се борила против анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, и чији су оснивачи били између осталих и Јован Дучић и Бранислав Нушић, изашао пред Пироћанце. Први број „Новог Момчиловца“ се појавио у правом тренутку, а томе су најбоље сведочила радознала лица наших суграђана, који су у овом обновљеном гласилу, препознали дух града, и мисли људи који га чине. Ово наше, пироћанско чедо, и тада, пре стотину година, и сада, поставља иста питања, на која смо ми можда некада знали одговоре, али смо их услед свенародног лутања, заборавили. Дубоко смо уверени да је најбољи светионик пред магловитим путевима будућности, светлост прошлости, и тиме се водимо.
граничног краја између Срба и Бугара, Момчило је још као дечак отишао у шуму на византијско-бугарској граници и тамо живео. Недостатак прецизних историјских извора онемогућава нас да изведемо неке прецизне закључке о томе, мада је мало вероватно да је сам Момчило изградио пиротску тврђаву. Све упућује на то да је она, изузимајући њен горњи град са кулама који је за своје владавине сазидао кнез Лазар тридесетак година након Момчилове погибије, пуно старија.
Византијски цар Јован VI Кантакузин, који је Момчила и лично познавао, записао је да је „био одлично увежбан у разбојништву и отимачини” као и да му „ништа није недостајало од храбрости и одважности за бој”. Други византијски историчар Грегора забележио је да је Момчило био „од неугледних родитеља” и да „изабра да од младости у друштву Бројни Пироћанци поставили су нам вршњака води разбојнички живот на меисто питање: – да ли у „Новом Момчи- ђама Трибала (Срба) и Меза (Бугара) и ловцу“ има нечега о нашој пиротској стога је, припремајући заседе и клопке, тврђави, „Момчиловом изненада доносио пропаст граду“, и војводи Момонима који су пролазили”. Из Хајдук, четовођа, ових записа свакако можемо чилу, по коме је наш градић познат? И питање је и необично строг сведочити да је Момчило са било исправно, а ми ћемо својом четом задавао пуно владар, упамћен се потрудити да бар мало невоља Грцима. Међутим, расветлимо историјски у народу по свом разбојништво које Јелини лик војводе Момчила, и приписују Момчилу треба силном стасу и све то представимо суграузимати с резервом јер су снази, савезник ђанима. они својатали словенске земље и зато ретко исказимногих, а веран Име војводе Момчила вали поштовање ка словеностало је упамћено у једино себи и ским владарима и великасрбској народној традисвојој чети. шима. Народна епика и цији кроз епску песму бројни топоними наслућују „Женидба краља Вукаплемените и родољубиве осошина“. Међутим, предање није јединбине овог тајанственог јунака, а нипошто ствено, а разне верзије нису међу собом разбојничке и отимачке. сагласне око тога да ли је војвода Момчило рођен у Пироту, или је овде саградио Из историјских података који су нам свој град, или је у њему само столовао. на располагању, можемо закључити да је Томислав Панајотовић у својој књизи личност војводе Момчила свакако била „Пирот кроз векове“, наводи да је Мом- изузетна и необична. У такозваној „Ричило био хајдучки старешина пореклом, мованој турској хроници о Омар паши”, можда, из Пирота или околине. Према доста поузданом извору, наводи се да је Мирку Живановићу и наводима из његове Момчило био тако високог раста „да је публикације „Нишавље“, пореклом из по- личио на минаре”. Хајдук, четовођа, и не-
обично строг владар, упамћен у народу по свом силном стасу и снази, савезник многих, а веран једино себи и својој чети, Момчило је за свога живота постигао да буде награђиван од стране византијских владара највишим титулама. Јован Кантакузин, тадашњи претендент на византијски престо, Момчила је наградио титулом севастократора, док га је царица Ана Палеолог, именовала деспотом, што је све скупа било за једног странца у Византији незамисливо у оно време. Користећи борбе за престо унутар саме Византије између породица Палеолог и Кантакузин, Момчило је четовао за себе, служећи повремено час једнима, час другима. Ступа у службу код византијског цара Андроника III Палеолога (владао 1328–1341) који га је „уврстио у војнике“ (стратиоте). Наставио је да „четује и да много зла наноси Мизији”, односно Бугарској, иако је у то време (1331) био склопљен мир између две земље. На сва упозорења од стране „архоната на граници” (управника области) „он не могаше да се сасвим убеди”, па је због тога требало да буде кажњен „за злодело”. Пошто је постао „мрзак” и Мизима (Бугарима) и Ромејима (Византинцима), Момчило је одлучио да побегне у Србију – краљу Стефану Душану. „Отишао је Трибалима и тамо проборавио доста времена.” Његова служба србском краљу Душану (проглашеном царем тек 1346, годину дана након Момчилове смрти), такође је остала записана. Напустивши, међутим Душана, и пришавши Кантакузину 1344. године,, Момчило са собом поводи и војску – по Владимиру Ћоровићу, око 300 коњаника и 5000 пешака, и као награду од Кантакузина добија титулу војног заповедника у Родопима, након Кантакузинове победе у грађанском рату. Но, 1344. Момчило се одметнуо од Кантакузина, и проглашава независним кнезом, са престоницом у вароши Ксантија, на јужном делу у Родопима. Његово кнежевање није било дугог века, с обзиром да је са својом војском стално нападао и пљачкао оближње области, а такође и све чешће нападао Кантакузиновог турског савезника Умура, којег
је овај користио као савезника у међудинастичким борбама за престо Византије. Како наводи Георгије Острогорски у својој „Историји Византије“, Момчило коначно 1345. године бива савладан са својом војском код приморског града Перитеореје на Егејском мору, од стране Кантакузина и Умура у окршају, у коме је његова војска била у великој мери бројчано надјачана у односу на гршко-турку армију која га је гонила. Бежећи са четом од гонича, Момчило се пред Перитеорејом нашао у безизлазној ситуацији када се обрео под зидинама града чији становници нису желели да му отворе капије и пруже му уточиште. Невољан, Момчило прихвата битку, и коначно пред зидинама овог града налази свој крај. Град Перитеореја, поред идентификовања са Пирлитором у Црној Гори, у народном се предању идентификује и са Пиротом, те је према томе Момчило погинуо код Пирота. Ипак ово је погрешно, јер је Момчило везан за Пирот и његову тврђаву (Момчилов град) не својом погибијом, већ својим борбама у понишављу, и вероватним столовањем у нашем граду. Место његове погибије поуздано је утврђено и не даје места сумњи. Народ ових крајева, сваки на свој начин, чува успомену на јунака каквог „нигдје на свету нема“ - војводу Момчила: „У Момчила сабља са очима, не боји се никога до Бога”.
* Напомена уредништва: У речи “србски” долази до одступања од гласовне промене једначења сугласника по звучности, не из незнања, већ да би се нагласио корен и порекло речи СРБ.