Академик Матија Бећковић, поводом 70. годишњице Марсејског атентата
О ВЕЛИКОМ ДЕЛУ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I Пре 70. година убијен је Краљ Александар I Карађорђевић, син Краља, унук Кнеза, праунук Вожда, најзначајнији Српски владар не само у 20. веку. Рођен у Цетињу, остао без мајке с непуне 2 године, школовао се код Руског цара, у Пажевском корпусу у Петровграду, водио три рата, прегазио Албанију, и за свога живота једва да је некад скинуо униформу. Постао је Врховни командант Српске војске тек што је прошао двадесету годину и извојевао њене најславније победе: на Куманову, на Брегалници, на Церу и Колубари, на Кајмакчалану и Солунском фрон- ту. Историју је доживљавао као поезију и, као што је написала Ребека Вест: „имао поетску идеју коју су имали само највећи људи у историји". И сам је писао и преводио песме, волео музику, разумео се у сликарство. Био је неодступни верник, несебични добротвор, неуморни задужбинар, обно- витељ готово свих установа наше културе. Његов отац, Краљ Петар I Ослободилац пре- вео је расправу Џона Стјуарта Мила „О слободи". Будући Краљ Александар је као кадет превео „Песму о соколу" Максима Горког. Тако су обојица из изг- нанства најављивали слободу свом народу. У мла- дости је писао родољубиве песме у маниру Милана Ракића. Остало је забележено да му је предлагано да уђе у Српску Краљевску Академију. На ту понуду је одговорио да би веома лоше мислио о Академији која би га у своје чланство примила као песника. Године стварања Југославије су и године Октобарске револуције. Убијен је Руски цар у кога су полагане наде да ће бити ослонац и заштитник државе Јужних Словена. Русија је нестала а настао је Совјетски Савез, држава коју је признао читав свет али Краљ Александар није. У Београду је задржао царског амбасадора а срце и сва врата своје земље отворио за руске изгнанике међу којима су били и неки највећи православни духовници и интелектуалци. Први загранични конгрес изгнаних писаца Русије (међу који- ма су били и најславнији, као рецимо Иван Буњин) одржан је у Београду под покровитељством Краља Александра. Према мемоарима присутног француског амбасадора Новленса, на првом пријему који је вођа младе совјетске републике приредио за стране дипло- мате, краљевски амбасадор Мирослав Спалајковић казао је Лењину: „Ви сте убица и изрод словенске расе. Ја Вам пљујем у лице!". Та дотад нечувена реч сведочи о много чему и сигурно није продужила живот ни Краљу ни његовој Краљевини. Због најодлучнијег отпора фашизму и кому- низму у време кад им се мало ко опирао, лако су га уочили и Лењин и Стаљин и Хитлер и Мусолини и брзо
Iskra 1. novembar 2004
сложили нишанске справе на његовим прсима. И пре атентата су му претили убиством, али „одсуство стра- ха од смрти" учинило је да упркос многим упозорењима и предсказањима није одустао ни од свог последњег пута, нити је пристао да обуче панцир, нити прихватио предлог да се са брода не искрца, иако је знао да су убице пре њега стигле у Марсејску луку. Фашизам који се приближавао пресрео га је на путу мира и убио заједно са француским министром иностраних послова Лујом Бартуом пред очима милион Француза који су дошли да поздраве Краља војсковођу и ратног савезника. Хитац који му је узео живот погодио је и државу коју је створио. Да је ту и она убијена знали су многи, иако је после тога на мукама издисала до наших дана. Сахрањен је на Опленцу, не уз Карађорђа и Краља Петра чије снове је остварио, него у крипти поред своје мајке које се највише ужелео. Имао је 45 година и 49 килограма телесне тежине. У часу кад је влада његовог сина Краља Петра II прва у Европи бацила рукавицу у лице Хитлеру, Фанцузи су, како је запамћено, са цвећем и свећама кренули ка месту на којем је убијен. О двестагодишњици Првог српског устанка и седамдесетогодишњици његове смрти, десетине срп- ских интелектуалаца обратило се Светом Архије- рејском Синоду СПЦ с предлогом да се блажено- почивши Краљ Александар I Карађорђевић упише у Диптих светих српских мученика. Због витешког и хришћанског држања пред смрћу Руска православна црква прогласила је послед- њег руског цара и царску породицу светим царским мученицима на 80 годишњицу њиховог смакнућа. Краљ Александар I је део те породице. Руски цар га је крстио и школовао, био му савезник и сапатник, с њим је поделио исти мученички подвиг. Ни за одлуку Светог Архијерејског Сабора да Краља Александра I Карађорђевића упише у свети Српски мученикослов нема бољег и тачнијег образложења од оног које је дала Руска црква за Руског цара и Царску породицу. Краљ Александар I назван је мучеником безброј пута, званично и незванично, писмено и усмено, код нас и у свету, од часа када се удостојио мученичког венца па до данашњег дана. Учинила су то и два светитеља: Николај Лелићки беседом о Краљу мученику на четрдесетодневни помен и Јован Шангај- ски који је говорећи у руском храму Свете Тројице већ трећи дан по убиству рекао да се Краљ Александар својим мученичким подвигом придружио Цару Лазару и Цару Николају II. Као што глави Вожда Карађорђа „би суђено за венац се свој продати", Краљу Александру било је суђено да главу да за мученички венац који ће, надати се, ускоро освештати његова црква прибрајујући га
11