Page 1

ЕЛЕКТРОНСКИ МАГАЗИН ФЕБРУАР 2012. // 5

ПЛАМЕН МРАКА

КАРЛОВАЧКА ГИМНАЗИЈА ЈЕДАН СВЕТ ЗА СЕБЕ

18

8

НОВИ САЈТ!

УНИВЕРЗИТЕТСКА КУЋА 10

11

АКО ИМАШ ПЕТЉУ ОДБАЦИ КИЧ!

ЕЛЕГИЈЕ 5

ЛИМАНСКЕ ПИЈАЦЕ 1


БЕСПЛАТНИ ЕЛЕКТРОНСКИ МАГАЗИН ФЕБРУАР MMXII / БРОЈ 5 / ГОДИНА II УРЕДНИК, ДИЗАЈН: СТЕФАН ЈАЊИЋ

НАТАША ШАРУ

ОЛИВЕРА ГИЛИЋ

[3]

[8]

МИЛОШ СТОЈАНОВИЋ

ЛЕА РАДЛОВАЧКИ

[4]

[10]

БОЈАН ПЕТРОВИЋ

СТЕФАН ЈАЊИЋ

[5]

[11]

АНА МАЉКОВИЋ

МИЛЕНА ВИЛОТИЈЕВИЋ

[6]

[12] „Журналисти“ су коначно добили и свој сајт (ако се једна интернет-презентација на Блогер платформи и са бесплатним доменом уопште може назвати сајтом): zurnalisti.tk или mi-zurnalisti.blogspot.com. На сајту је омогућено онлајн читање претходна четири броја, као и њихово непосредно преузимање. „Журналистима“ би одговарала било каква медијска подршка. Уколико имате свој сајт и желите да помогнете разменом банера, јавите се на stefan.janjic@gmail.com. Желим да се захвалим Леи Радловачки и Борису Џинићу на труду који су уложили у промоцију сајта. Фебруарски број доноси тринаест нових текстова на двадесет страница. Пријатно читање! Стефан Јањић

БОЈАНА ДЕЛИЋ

МИРЈАНА СПРЕМО

МИЛИЦА САВИЋ

[15]

[17]

[19]

БОРИС ЏИНИЋ

ИВАН КОВАЧЕВИЋ

ПРЕТХОДНА ЧЕТИРИ БРОЈА „ЖУРНАЛИСТА“ МОЖЕТЕ ЧИТАТИ И ПРЕУЗЕТИ НА АДРЕСИ

[16]

[18]

ZURNALISTI.TK

2


Мжижуа Јазлвљгвжћ - клвжканза ж јгдак лд мнвжт блнауа еа гйакужмаужјр, асжнйаужјр ж мнава дгка р Снбжјж

З

нате је као Мир Јам, изванредну ауторку екранизованих романа велике гледаности – „Рањени орао“ и „Грех њене мајке“, али је не знате као Милицу Јаковљевић, новинарку и једну од првих бораца за еманципацију, афирмацију и права жена у Србији између два светска рата. Помало заборављени, остављени да чекају идеалан тренутак – враћени су бритко писани романи чувене Мир Јам. Враћена је она, као део времена, повучена носталгијом и успоменама на оно време, време када је жена била идеал чистоте, шарма и деликатности, а опет борбености. Враћена је опет, али као незнаница. У време када је романе увелико писала, Милица је већ одавно упливала у новинарски свет, и кроз журналистички рад доприносила решавању проблема запошљавања и образовања жена. Залагала се да жене добију иста права и дужности као и мушкарци, у земљи где је мушка рука апсолутно доминирала. Било је тешко, а препрека је било свуда. Велики проблем је представљало то што је већина женске популације тада била неписмена и незапослена, у потпуности маргинализована, но Милица је била истрајна. Она је на рафиниран и крајње благ, али упечатљив начин, указивала на потребе жена кроз већину својих текстова. Штавише, иако је била уредница модних едиторијала и делова који су се бавили модом и стилом, свој печат је оставила управо у текстовима који су се бавили суштинским женским проблемима. Чувен је њен текст „Треба ли подићи жени споменик“, са акцентом на томе да жена треба да буде призната по било ком свом умећу. „Жена је и научница и спортисткиња и уметница“ говорила је. Рођена је у крагујевачкој господској породици, али је Београд ипак постао њен град убрзо после Пр-

вог светског рата. Како јој образовања није фалило, била је једна од ретких жена која је у оно време француску и руску литературу читала у оригиналу. У Београду се врло брзо снашла у новинским листовима „Новости“ и „Недељне илустрације“ где је управо и добила прилику да се бори за своје идеале и створи своје име, свој псеудоним Мир Јам. Знала је колики је притисак патријархалне средине у којој се налазила, па су јој текстови ипак имали умеренији тон. Умела је да осети потребу жена у том периоду. Залагала се за институцију брака, иако је представљала феминистички покрет у зачетку. Подсећала је да жене нису само пуки објекти жеље и разоноде већ и мајке и сестре са пуним правима. Поседовала је изражен сензибилитет за родну равноправност. Иако је у „Недељним илустрацијама писала о женској моди, исто тако је и тадашњој господи говорила о најновијој мушкој моди у Паризу. Њени романи, иако писани са великом дозом инспирације и нотама реалног збивања, нису имали нимало везе са њеним животом. Мир Јам се никада није удавала, иако је цео свој живот писала управо о браку. Дуго је била у вези са једним глумцем, који ју је дуго, узалуд, годинама просио. Доказ да је била изузетна списатељица, либералних начела, и списатељица испред свога времена, показују управо њени романи који су писани са великом дозом еротичности за то време. Нажалост, свој значај као једна од пионирки, првих бораца за женска права, еманципацију и уважавање осећања жена, Мир Јам је дочекала тек сада када су очи опет упрте у њен лик и дело. Она је свој живот окончала сама, на ивици беде, болесна и заборављена, те 1952. године. На нама је једино да учинимо да њено дело, и неуморна борба и залагање за права жена остану бесмртни ■

3


Икпгнвјр: Спнатжња Цгнлвжка, мгваф бгкда Concrete Sun

Н

овосадски бенд „Concrete Sun“ издао је ове јесени свој албум првенац под називом „Sky is high“. Енергија, разноврсност и мелодичност преточени у тврд звук гитаре, снажан грув бубња и јединствен вокал оно је што карактерише ово издање, које је за веома кратко време привукло пажњу многих љубитеља саутерн рок и гранџ звука. Петочлана екипа је већ засукла рукаве, свим силама се труди да промовише свој четворогодишњи рад и да укаже што већем броју људи да и даље постоје млади уметници вредни пажње. Поред спота који је одрађен за нумеру „Last man under the Sun“, момци активно свирају широм Србије.

Музику бенда „Concrete Sun“ веома је тешко дефинисати. Какве су реакције на овакву мешавину жанрова на албуму коју нисмо имали прилике готово уопште да чујемо код нас? Како би окарактерисао музику коју свирате? „Concrete Sun“ свира саутерн слаџ са мешавином гранџ музике. Нисмо ограничени жанром јер га у ствари и нема. У будућности и новим песмама имамо много изненађења за све људе који нас слушају. Спот за песму „Last man under the Sun“ урадили сте као прави Тексашани. Пустиња, јужњачки звук, eнергија! Шта вас вуче таквом звуку и целокупном стилу? Једноставно, то је музика у којој смо се пронашли, та музика, надамо се, тако треба да буде представљена визуелно, као у споту. Јужњачки звук је енергија која нас вуче кроз маглу и даје нам наду! Метал у Србији. Данас је то за неке људе мисаона именица. Какво је по твом мишљењу стање на метал сцени код нас? Метал сцена је јако умртвљена у односу на деведесете. Тада је још имало смисла свирати тако нешто и везивати се само за тај жанр. Боре се људи, али је све мање поклоника тог жанра! Рано је за други албум, али није рано да нам кажеш нешто о плановима за даље. Да ли ће „Concrete Sun“ радити неке турнеје по Европи или ћете се, за сада, држати само Србије и околине? Да, ми сада радимо пуном паром, свирамо по гзо јр и неким околним земљама, као и у нашој земљи. Радимо на новим стварима и надамо се да ћемо следеће године поново ући у студио. Велики поздрав од бенда „Concrete Sun“! ■

4


Тгзоплвж прнбл-слиз мгоайа ор иаоужвкж, бге ойжоиа ж илгжзг, еагирмљрјр ж лйаилвадавајр оирхалуа

зжй ож ожклћ бжл, да иж лка ека, кг ека лка, кг ека лка, екай оайл ја. Дгвлјза еа јгдкл вгфг, йжоиж бнжга йг, аи’ злд пгбг ор јлх рвгз йлјг гаћжуг само је још један у низу

С

Према анкети, сви испитаници су се сложили у једном: да су текстови такве врсте ласцивни, без смисла и логике, да заглупљују и омаловажавају слушаоца.

стихова који се могу чути из ноћних клубова и дискотека, у којима је највише младих, а и све више особа млађих од 18. година. Да ли су текстови овакве врсте оно уз шта млади треба да се веселе?

Забрињавајућа чињеница је то када у пролазу од тинејџерке можете да чујете како певуши следеће стихове: Азл жйах мгпљр, азл жйах тгнуа,

Оваква врста текстова настаје наменски за неку музику и они се пласирају јавности путем упорног пуштања на комерцијалним радио и телевизијским станицама. Оно што је научно доказано јесте да је мелодија та која понесе и изнесе неке дискутабилне текстове. Познати српски текстописац и хитмејкер, Марина Туцаковић, каже да „мисли како текстови не треба да садрже неку поруку, него да имају емоцију, да буде успомене, да опишу тренутак и да буду шаљиве”, и додала је да има много текстова које је она написала, а иза којих не стоји. Да овакви текстови не постоје само у турбо-фолк музици, доказ је стих песме „Зла барбика” Ане Николић - ирджил р зирбр зл занжјго ка ербр. „Са естетског становишта такви текстови су потпуни фалш и потпуни промашај, потпуни шунд” прокоментарисао је професор доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, Драган Станић, и додао да „заправо, постоји карактер шунд, шунд менталитет који се систематски негује од стране, управо, музичке индустрије. А ови појединци, управо су добри представници таквог једног типа“

млзилкж йж бркдр лд кгнуа. Азл жйах мгпљр, азл жйах фрзр, джјайкпозж мнопгк опавж йж ка нрзр.

Према речима професора Станића „Та се индустрија не може тек тако неким декларацијама уништити. Она ће постојати, као што је и у оном изворном сеоском амбијенту постојао један врхунски гуслар, и постојали су они, коју су на један крајње баналан начин, користили неке изражајне могућности у српској традицији“ рекао је наш саговорник. Он је, такође, додао да и данас постоје врхунске естете, као што су врхунски песници, а да са друге стране, постоје текстописци, који ће само зато да би зарадили неки динар, неке своје доживљаје исказати на један крајње баналан начин ■

5


Плнгфлй ре нжвр

Д

а ли је довољан само мирис морских плодва, укус вина, додир камених зидина, звук удара таласа о риву и поглед на залазак сунца у Поречу? Није. Али је то само део онога што чини тај некада главни истарски град. Након десет часова проведених у стиснутом аутобусу, на седиштима која су већ постала тврда од дуготрајног седења коначно стижете. Већ на пружен корак из аутобуса осетите чудну мешавину мириса мора, морских плодова и издувних гасова возила, која баш и не журе. Уске улице обложене каменим кућама чине овај град онаквим какав јесте: седиштем туризма, доброг вина и мешавине разноразних језика. Зна се да туристи не могу да одоле боравку у истарским кућама које имају поглед на виноград и које одишу устајалим мирисом маслина, стога буду радо дочекани осмесима скромног старијег брачног пара који је научио по мало од сваког страног језика. Важно је да се цифра пише исто.

Апартмани урађени по укусу сваког туристе, одишу истарским шмеком. Зидови груби на додир, тек нанесен креч неодређене боје, намештај са стилом и по која смоква гледа на прозор. Глобално, ствара се осећај да ништа није такнуто од давнина, да је све остало исто још од када га је у првом веку, пре нове ере, цар Август, из скромне кастре прогласио градом и укључио у римску колонију. Још увек као да се чују кочија и звецкање старог оруђа кроз уске прохладне улице. Градска плажа, окружена боровином, иако се чинила стеновита и хладна, привлачи млада лица да буду ту, макар на кратко, чине се као мрави окупљени око неке труле воћке. Прохладан ветар се спушта, а сунце већ полако залази иза острва Светог Николе, који, како тврде, чува град од временских неприлика. Чини се како кров од пространог хотела на баш том острвцету убрзава његов залазак. Боје се мењају, наранџасто, црвено, љубичасто, па на крају све заједно. Тек сада се осети тај мирис слободе, мора, забаве. ►

6


Туристи већ изгорели на сунцу упиру прст на оближњу пијацу уз риву. Обилазећи тезге на којима се налази од накита, сламнатих шешира па све до тетоважа са каном, неизбежно је ценкање, јер како кажу, то је оно најзанимљивије када сте нови у граду и када сте туриста. Можете да будете празног новчаника или пуних кеса, све зависи одакле си и каква ти је крв. Све улице воде до трга, а сваки тај, како се чини, каменити тунел, начичкан је локалима препуним странаца и страног језика. Индијске продавнице одишу на индијско, парфимерије миришу на мешавину добрих копија мушких и женских парфема, а ресторани одишу лигњама, гирицама, купиновим вином и звуковима есцајга. Стари град сачувао је распоред улица староримског каструма, а главна је Декуманова, поплочана кривом римском калдрмом, која је сачувала свој изворни древни облик. Нешто што се не може окрзнути погледом је Еуфразијева базилика. Настала је у шестом веку за време бискупа Еуфразија и цара Јустинијана Првог, а до сада је доживела низ промена. Иако су саму зграду оштетили земљотреси, ратови и пожари, аутентични подни мозаици из петог века остали су сачувани и репрезентативан су примерак ранохришћанског сликарства. Блештави мозаици, којима су осликани унутрашњост цркве, спадају у ред најлепших сачуваних дела византијске уметности. Након обиласка градских знаменитости, бас, алкохол, егзистенција „Плаве лагуне” вас позива. Један од новијих комплекса дуж обале пружа задовољство, нова познанства и незаборавне ноћи. Коктели којима се име не може запамтити, музика по избору и маса омладине, која скаче заједно у ритму прилепљена од спарине која се створила при почетку доброг звука, чине 24 истарска сата ■

7


Плгигдаћгпг лзл огбг ж кгћгпг екапж зрда да знгпкгпг. Млдда ћгпг отвапжпж да јг лка мнлйгкжиа кгхпл р вайа.

М

ногима се догодило да се аутоматски прекрсте када први пут уђу у Карловачку гимназију у Сремским Карловцима. Да ли је то због високог плафона и витражних прозора, или можда због такозваног “карловачког духа” за који ученици и професори ове школе тврде да постоји – непознато је; ипак, шта год да је у питању, оставља дубок утицај на многе туристе који је свакодневно посећују. На самом улазу у На На

На самом улазу у школу добродошлицу ће вам пожелети оснивачи ове, најстарије гимназије у Србији – велики камени кипови на којима су представљени Димитрије Анастасијевић Сабов и митрополит Стеван Стратимировић. Када прођете кроз велика стаклена врата између њих двојице, прво ћете зачути жамор око шест стотина људи који свакодневно пролазе овом ходницима. Вероватно ћете у улазном холу затећи неког професора како са учеником дискутује о фудбалу/политици/филозофији док заједно ужинају. Погледаћете око себе и нећете знати куда да кретнете: испред вас су велике камене степенице, поред њих још једна стаклена врата која воде у школско двориште, а два ходника из хола воде негде дубље у школу. Док тако будете стајали надајући се да ће вам неко помоћи, погледајте горе, и видећете високу таваницу са великим стакленим лустером. А иза вас, чисто да разбије превелику духовност овог места, налази се велика огласна табла са распоредима часова, огласима за продају књига и најавама за кошаркашке турнире који ће се одржати у дворишту школе. Са ваше десне стране седе два дежурна ученика задубљена у разговор, а на столу се пуши чај од нане који су им теткице спремиле. ►

8


Кренете ли каменим степеницама испред себе у право доба дана, станите на половини и обасјаће вас сунце кроз велики прозор који гледа на двориште. Ако поново баците поглед доле, тамо дакле сте кренули, видећете гомилу најразличитијих младих људи који се мимоилазе на путу ка својим учионицама. Када се попнете на први спрат, видећете право испред себе велика дрвена врата. Ако кроз њих чујете звуке клавира и гитаре или песму, знаћете да је у току проба школског бенда. Уђите, слободно. То ће вам рећи и чланови бенда. Поседите мало на једној од црвених тапацираних столица, и вероватно ће Вас питати да ли имате неку музичку жељу. Затражите од њих неку песму – нећете се покајати. Осећај када неколико ентузијастичних младих људи свира вашу омиљену музику, док ви седите поред огромних прозора који дају прелеп поглед на центар Сремских Карловаца, окружени бистама на зидовима школе и великом сликом на којој су приказане Љубав, Вера и Нада... да, тај осећај је непроцењив. Немојте ово заборавити! Када кренете дугачким ходником на чијој се средини налази споменбиблиотека Карловачке гимназије, застаните прво код прозора. Ако су часови у току, вероватно ћете уочити неколико ученика који су побегли са часова како седе на клупама. А ако је одмор, видећете на терену за баскет професоре и ученике како се такмиче; на клупама ће седети многи који ће за њих навијати, и многи које то уопште не занима. Видећете неке ученике како раде домаће задатке у последњи час, и неке професоре који су изашли на двориште и са осмехом на лицу гледају у њих. Када успете да одвојите поглед од оних људи напољу, видећете да се на зидовима у овом ходнику налазе црно-беле фотографије првих ученика ове школе. И између њих, једна фотографија у боји, на којој су ученици који су завршили ову школу пре само годину дана, а коју је ту окачио један разредни старешина, желећи да их и даље виђа сваког дана... Спомен библиотека Карловачке гимназије једна је од оних просторија која вас просто тера да узвикнете „Ауууу!“. Можда ћете одмах препознати ову просторију као зборницу из филма „Лајање на звезде“. Стаклене витрине на два спрата са хиљадама и хиљадама прастарих књига, тапациране фотеље, једна слика Бранка Радичевића, и издвојени део у ком можете видети фототипско издање Мирослављевог јеванђеља као и једно од првих издања Вуковог речника и Бранкову свеску из његових школских дана. А изнад свега тога велики стаклени лустер. У овој просторији најбоље се ужива у самоћи. Седите на једну од фотеља, упалите лустер и само упијајте онај мирис старих књига... После неког времена, мораћете, ипак, да напустите и ову просторију. Можда вас тргне звоно које је једна од ретких непријатних ствари коју у овој школи можете доживети. У том случају пожурите напоље да Вас не би прегазио стампедо ученика који малтене истрчавају из својих учионица. Ипак, ако мало боље погледате те тренутке, приметићете неке разреде који се не журе толико да оду. Да, то су матуранти.

Они се труде да продуже свој боравак овде барем још мало. Остају у школи и у супротној смени, заустављају професоре на ходницима само да размене још реч-две са њима. Они ће вам без изузетка рећи да нема лепше ствари од титуле „ученик Карловачке гимназије”. Рећи ће вам да данас ову школу похађају људи који су највише заинтересовани за језике. Могу да бирају два језика између енглеског, немачког, шпанског, италијанског, руског, кинеског, латинског и старогрчког. Посвећују се углавном томе и друштвеним предметима, али, наравно, и то на њихову велику жалост, имају и предмете попут биологије, хемије, географије и математике. Часове физичког лети имају у Дворској башти, и вероватно ћете чути да им је то једна од омиљених активности. Причаће Вам о својим професорима, и можда вас са некима упознају у пролазу. Рећи ће Вам да нема бољих професора од њихових и то ће заиста и мислити. Објасниће Вам да они долазе истим бусом сваког дана, и вероватно испричати неку причу о томе како их је неки проесор некада спасао од контроле. Рећи ће Вам да се овде стварају посебна пријатељства која трају много дуже од школских дана. Када, напокон, натерате себе да напустите ову школу, можда ћете схватити да је она променила нешто у вама. Окрените се још једном ка њој када будете изашли кроз велику капију. Поздравите је и од мене и поручите да ћу ускоро доћи поново. А, верујте, и ви ћете. ■

9


Казл ог жеблнж биждг, пазл ж наопг жирежја да ћг нгзплнап, злјж јг пнгкрпкл ойгхпгк р егнадж ФТН-а, длбжпж овлј знлв кад гиавлй, овлј ћжнжижфкж капмжо жекад гиавкжт риаекжт внапа, овлј ижфкж зрпаз р опрдгкпозлй гнадр

И

спитни рок је почео. У читаоници је тишина. Сви ћуте и уче. Са друге стране излога, стакла који студентски мук одваја од спољне галаме, посматрам зграду – огледало. Тек по која стидљива пахуља назначава да је хладан јануарски дан, али не и препрека за „неуморне“ раднике који се, рекла бих, играју „у“ и „на“ ректорату. Знате; сигурно сте чули за ту реч/зграду; она која се годинама гради и никако да је заврше. Нити ће, како се чини. Видели сте је, сад онако устакљену, сија се и одскаче од... свега. Ма, позната вам је она модерна архитектонска грађевина у (не баш самом) кампусу новосадског Универзитета. Е да – баш та! Како се избори ближе, тако и расте илузија да ће ректорат, који је тренутно смештен у згради ФТНа, добити свој кров над главом, свој ћирилични натпис изнад главних улазних врата, свој лични кутак у студентском граду. Можда једног дана, кад Нови Сад постане права европска метропола, исти тај ректорат заблиста и постигне оно што је требало одавно да постигне. Раније је скелет зграде био платно креативних цртача графита, служио је за многобројне „Туборгове“ журке или као летња сцена EXIT-а. И сви су се пентрали на те бетонске огољене спратове не би ли одрадили још један фото-сешн на овом споменику. Грађевина која се вечито довршава је смештена уз Дунав с једне стране, и уз Филозофски факултет с друге стране, у парку који се зове не-знам-како. Можда то и није парк... Многи, међутим, и не знају каква је та зграда у успону, а и ако знају о каквој институцији је реч, онда не знају чему она служи.

Елем, ректорат је седиште чика ректора или тете ректорке, који/а је на целом Универзитету оно што је декан/деканица на факултету илити директор/директорица у средњој/основној школи. Ту су смештени и проректор за финансије, за наставу, студент проректор и још неки подректори. Е сад, чему баш толика зградурина за неколико особа са поменутим функцијама?! Па, планира се да се у њу сместе канцеларије за исте, сале за седнице (мале и велике, вероватно), можда се убаци и служба смештаја, благајна,... У сваком случају, више није шарено и урбано, студентски весело; сад постаје глатко и чисто и модернизовано. Чак и превише модернизовано с обзиром на то да факултети нису новије градње и свечано одишу историјом и достојанственошћу свог дугодеценијског постојања. Уосталом, сваки дан сте пролазили поред ове зграде а да нисте ни знали за шта она служи, због чега нисте много ни марили, зар не? Мада, није то, у суштини, ни битно... Мени само није јасна та архитектура у таквом амбијенту. Али ипак има звучно и, онако, „велико“ име – ректорат! Ништа, само треба да чекамо следеће, и следеће, и следеће изборе не би ли се завршила ова агонија која је започета пре десетак година, пред тадашње изборе. Престао је снег. Сад могу да машем себи о (будућу) кућу Универзитета у Новом Саду. А даће Неко да нам једног дана деца препричавају „успелост“ функционисања ректораната. До тад – машите и ви. ■

10


Ока рмлнкл оплјж, кгкайгпљжва, млпмркл ижхгка пнглвафзг ирзавлопж. У нрзайа дндж брзгп ожпклг унвгклг увгћа. И лд овжт прдкжт оижза дакахњжуг, лва ог фжкжиа кајпрдкжјлй; зал опнахкж лзожйлнлк рижфкжт наегигдкжуа: мнлуваил увгћг р овгкрижй нрзайа.

К

иша је падала тромо, неодлучно, као да је била уморна од тек завршених празника. Лиманска пијаца препуна људи који купују, журе, смеју се, вичу и псују. У свеприсутној какофонији назиру се обриси окаснелих празничних честитки, клишеираних питања о здрављу и породици, расправа о високим ценама... Пијаца подсећа на мало насеље, а пролази између тезги наликују улицама. Онима са густим саобраћајем. Људи се на готово идентичан начин склањају од кише, јуре ка улазу и склапају кишобране. Ту, на вратима шареног света, под надстрешницом, продају своју робу три старије жене: прва цвеће, друга чарапе, а трећа јабуке. Усамљене попут острва, попут безначајне шаре на периферији географске мапе, без тезге и столице, оне стоје на шест ногу и две штаке. На седој коси црна марама: тужан оквир за тужну слику. Лица су им избраздана борама што су остале као тестамент прохујалих деценија. Стопала

су им мирна, смештена у оази сувог бетона међу локвама које се несмотрено шире. Осећа се мирис кише и блата. „П'што су?“, пита старији човек. „Деведесет“, одговара Јабука, узимајући кесу у руку. „Мн'го, бре. Мн'го“, мрмља несуђена муштерија гутајући самогласнике. Јабука спушта пластичну врећу, постиђена својом краткотрајном надом. Чарапа и Цвеће је немо посматрају; њихове кутије ретко ко погледа. Понеко застане, па се намах предомисли – чим се досети како је својим застајкивањем закрчио пролаз. Продавачица обрће јабуке, незнатно помера кутију, чисти неку непостојећу прашину са капута. Жена са плавим очима продаје штрикане зимске чарапе. С времена на време изговора нечујно неке кратке реченице. Биће да су псовке, јер јој се цело лице грчи при изговарању. Руке је сакрила дубоко у џепове капута. Чува их за штрикање нових чарапа, за нове дуготрајне игре са вуницом. Понела је и два реквизита

11


како би лакше поднела овај посао који се, изгледа, свео на безнадежно чекање. Пластична флаша са водом и транзистор на батерије. Радио-станица крчи. Чује се шлагер из осамдесетих: Габи Новак, „Памтим само сретне дане“. Старица се сагиње и помера нешто што се налази иза кутије. Стаклена флаша са соком. Можда га меша са водом из пластичне како би се освежила. Ипак, не: појављују се још три идентичне флаше, те постаје јасно да је и сок на продају. Пажљивијем би се посматрачу омакло питање пуно зебње: има ли још чега иза те кутије? Шта је следеће?

и кованице, те напослетку успева да сакупи стотину динара за кусур. Опрезно пружа купљени букет, као да се боји да ће га сломити. Ставља 200 динара у џеп и детињим гласом говори „Хвала“. Као да се извињава... ■

Трећа жена продаје цвеће. Покушава да продаје. Цветови, букети, венчићи и преостале новогодишње икебане. А десети је јануар и празници су се одавно преточили у сећања. Икебане никога не занимају. Она упорно стоји, ненаметљива, потпуно лишена трговачке лукавости. У рукама, као у излогу, држи букет ситног црвеног цвећа. И од свих тужних слика данашњице, ова се чинила најтужнијом; као страшни оксиморон уличних разгледница: процвало цвеће у свенулим рукама. „Хладно је“, жали се Јабуци и Чарапи. Понавља ту реч скрушено, са страхом. „Хладно је. Хладно је, богами...“ А људи улазе на пијацу и смеју се, срећни што су побегли од кише. Крчи и даље стари рефрен: „Памтим само сретне дане, сви су други магла, сан...“

Библија каже да је на раскрсници десни пут прави. Мени је читаве године био потребан неки савет за ћорсокаке. Саплићем се о сопствене мисли и зарезе; увек ми је у глави више питања него одговора.

„Мајко, пошто је овај букет?“, изненада пита девојка у црвеном капуту. Старица се смеши и одговара бојажљиво, као да се плаши да ће изговорити неки превелик број: „Сто“. Девојка клима главом и пружа новчаницу од 200 динара, смеђи папирић наде за литру и по уља, два килограма шећера или четири векне хлеба. На новчаници је лик Надежде Петровић, сликарке и болничарке. Она је пре читавог века превијала српске рањенике у ваљевској болници, мрзнула се, киснула, боловала и псовала у тренуцима очајања. После би се, у осами, посветила сликању. И све би се мале животне драме пресликале на платно. Уметничко дело рађало се потезима промрзлих руку. Као и ове чарапе. Као и ови букети. Преживљавање се претвара уметност. Данас у Србији без пензије живи 300 хиљада људи старијих од 65 година. Без права су они који су радили краће од 15 година, пољопривредници и домаћице. Старица посматра новчаницу и осмехује се. Поглед јој је благ и сетан; до њега не допире весели шлагер са транзистора. Чини се да су у њему одавно и неизлечиво настањене једино елегије. Неспретно изврће свој новчаник. Броји новчанице

Постоје људи које мрзи да потрче како би на семафору ухватили зелено. Постоје људи које мрзи да стављају размак иза тачке или зареза. Семафор захтева брз корак, мисаона пауза захтева размак за предах. Она воли Марфијев закон и често прича о њему. Читаве године заједно смо се враћали кући. Слушао сам правила, али ниједно нисам запамтио. Сем оног које сам (ваљда) сам осмислио: сви добри дани само су добар материјал за носталгична сећања. Обично се ујутро кајем због онога што урадим ноћу. Зато ноћу ћутим. Можда је то дефицит храбрости, можда суфицит опрезности. Ноћу мрзим себе што сам искрен, а ујутро што сам прорачунат. Правим списак ствари које ћу опсовати оног дана када пропсујем. Правим списак ствари због којих ћу се напити кад се пропијем. Што је списак дужи, све ми мање делује да сам га ја написао. Не признајем гладну децу у Африци као аргумент за смањивање димензија сопствене несреће. Глад афричке деце је за нас само апстрактна представа. Сопствена и тренутна мука је највећа. Бол у стомаку може да буде неподношљив. Али само док не заболи зуб. Чекајући Исланд... Чекајући да се вратим кући... Чекајући мало памети. Живот, чекалица. Немојте ме кривити ни волети због оног што сам досад говорио. Не могу да одговарам за јучерашње и сутрашње поступке. Мрзите ме и обожавајте због овог што сам управо сада. Због овог садашњег „ја“. На крају, живот и личност се сведу на прост збир тих малих „ја“. Ниједно од њих није вечно.

12


Вгижзж дак Дак зада ог пвлј пжй елвг мнлопл ж јгдклопавкл СРБИЈА. Дак зада пвлј пжй кж йањг кж вжхг жгна пнж сжкаиа.

В

елики дан. 28.01.2012. Недеља. Празник спорта. Дан који се нестрпљиво чекао од петка увече. У ствари не од петка увече, могу слободно да кажем одувек. Дан када све осим телевизора губи на значају. Дан када није битно колико имаш година, за кога навијаш, да ли си мушко или женско. Дан када се твој тим зове просто и једноставно СРБИЈА. Дан када твој тим ни мање ни више игра три финала. Новак Ђоковић. Можете да га мрзите, волите, обожавате, али никако не можете да га игноришете јер он побеђује чак и кад губи. Момак од челика. Јесте да вам је за његове мечеве потребно отприлике 10 тона живаца, али, што је најважније, исплати се потрошити их. Шест сати меча... Шест сати испред ТВ-а, а како ли је тек њему било на терену и то против Надала. После маратонског меча са Марејом у петак, чинило ми се да гледам репризу, додуше са нешто измењеним садржајем и временом трајања. И погађао је линије и промашивао, била је лопта и на терену и ван њега, али нада ни једног тренутка није престајала, јер он је Новак Ђоковић. Да. Победио је. Ни овог пута није изневерио ни себе ни све нас који смо веровали у њега. После његове победе засијало је у Србији прво злато за данас. Прво финале завршено, а живци после њега мисаона именица. Српски „делфини“. Шта рећи за оне који су нас ретко кад изневерили, чије су победе постале као „добар дан“, чије се злато није ни доводило у питање?! Кад им је било најтеже, били су најбољи, кад је фалило финансијских средстава за одлазак на неко првенство давали су из свог џепа... И како после свега тога да не очекујете да и данас засијају, да и данас покажу ко су, одакле су и зашто су ту где јесу. 15:30. Почело је. Србија на једној, Црна Гора на другој страни. Гол за голом. И тако четири четвртине. У нападима Црногораца редовно са два играча мање, али шта има везе, можемо ми и само

са Слободаном Сором на голу, никакав проблем, само кажите. Јесу Црногорци пар пута водили, али се крајњи резултат никако није доводио у питање. И када је требало стиснути петљу, шутирати на гол у последњим тренуцима утакмице, бити или не бити, ко ће други него капитен. Вања Удовичић, Вања Удовичић иии гоооооллл, Србија је првак Европе! Браво, браво, браво! Други задатак за данас је успешно обављен. Уф, још само једна утакмица и преживесмо некако овај велики дан. А последњу утакмицу играли су рукометаши и то против Данске. Пре почетка овог Европског првенства у рукомету већина људи готово да није знала да каже име и презиме једног нашег рукометаша. Како онда да причамо о резултатима који су се од њих очекивали, у ствари да ли је неко уопште очекивао нешто од њих осим оних стварних заљубљеника у овај спорт?! А они су веровали, сами у себе, отишли у другу фазу такмичења са максималним бројем бодова, стигли до полуфинала и... немогуће учинили могућим победивши репрезентацију Хрватске. Министар одбране Дарко Станић, капитен Момир Илић, Никчевић, Чутура и остали. Колико само борбе, жеље, воље за улазак у финале. Колико само среће након те победе, као да нам је живот зависио од тога. И ето нашли смо се у финалу, изгорели у жељи за победом, изгубили утакмицу, али победили сами себе. И поред пораза ништа им се није могло замерити, јер ко би од њих самих више волео да буде првак Европе и то у својој земљи пред својим навијачима. Свака част и на сребру, требало је стићи до њега! И тако је у Србији у трећем финалу сребро рукометаша засијало као злато, а цела нација цео дан данас била репрезентација! И тако је Србија опет показала да има чему да се радује, да има чему да се нада! И тако су нас наши спортисти по ко зна који пут учинили поносним на оно што смо и одакле потичемо! ■

13


Која су значења плаве и златне боје? [Милош Стојановић] Жута или златна симболизује богатство, а плава стабилност, постојаност, дуготрајност. Ваљда. [Недељка Боројевић] Питање за боју је бесмислено јер не могу доминирати две боје. Значај доминације је када се једно истиче. Мислим да је то плава. Због дуготрајности династије Немањића. [Милош Станић]

Све зависи од тога шта је коме уочљивије. Мени више запада за око жута јер плава више вуче на зелену. [Недељка Боројевић] Златна и плава симболизују краљевско достојанство. [Наташа Драгичевић] Импровизоваћемо. [Наташа Шару]

Зависи да ли сте укључили блиц... или нисте! [Стефани Шованец]

14


Давкл јг бжил зада јг лпау лпжхал ка оирдбгкж мрп, лбгћал йр јг вгижзг оакзг. Јлх рвгз ог кадал њгглвлй длиаозр, жазл ор мнлхиг глджкг. Мајфжк гиао јг бжл овг пжхж. Бжиа јг рйлнка лд пжт мнжфа, а ж лд млоиа злјжй жедндава огбг ж ожка.

Т

е ноћи, насупрот многим другима, оставила сам подигнуте ролетне. Град је сијао некако чудно. Падао је снег. Била сам већ неко време ушушкана у топлом кревету, али сан се одупирао доласку. Можда је био завејан негде. Негде на другом крају града, на претпоследњем спрату солитера, један носић је вирио кроз прозор. Мали плавокоси дечак се пропињао на прсте како би што боље видео снег. Скоро је могао да види себе са мамом и татом, како праве снешка. Из слатког сећања прену га мајчин глас „Време је за спавање, чедо“. Пришла му је и нежно спустила руку на главицу. Као да је могла да види то што се у глави одиграва. Сместила га је у кревет, пољубила и пошла ка вратима. Већ је једном ногом била у ходнику кад се тихо зачуло „Причај ми причу“. Мене је и даље мучила помисао да ми је сан заробљен негде у снегу, превртала сам се док се нисам скроз разбудила. Почео је да дува неки чудан ветар са Фрушке горе. Отворио ми је прозор и снег је почео да веје унутра. Умотала сам се у ћебе и пошла да га затворим. Крај прозора ме је задржало сећање на моје детињство и чаролије у снегу. Мајка је умиријућим гласом причала о зимским згодама и незгодама, о санкању и грудвању и о највећем снешку икада. Дечак је волео ту причу, волео је да замишља себе са мамом и татом у таквим ситуацијама. Кроз маглу се и сећао неких. Давно је било када је отац отишао на службени пут, обећао му је велике санке. Још увек се надао његовом доласку иако су прошле године. Мајчин глас је био све тиши. Била је уморна од тих прича, а и од посла којим издржава себе и сина. И дечак се уморио од играрија у машти и полако утонуо у сан. Ушушкала га је и на челу

му уз пољубац оставила једну сасвим малу сузу. Ишуњала се из собе и уплакано пожурила ка спаваћој соби где је дуго грлила њихову фотографију. Недостајао јој је. Престала је да га чека, али се некако, ипак надала да ће доћи. А онај ветар је и тамо стигао, увукао се кроз одшкринути прозор и срушио кристалну вазу на комоди. Док је у сузама скупљала комадиће вазе, јутро када је отишао јој се враћало у сећање. У њој ју је чекала ружа и порука да је воли и да га чека. И чекала је. Мене су моја сећања на детињство извукла на улицу. Било је већ јако касно, али се покоји пролазник и могао срести. Кораци су ме носили низ ветар. Желела сам да сазнам где се он то упутио. Снег је падао све јаче. Бацила је комадиће кристала, огрнула кућну хаљину и одсутно гледала кроз прозор. И њен сан је остао негде залеђен. И њене мисли је носио ветар. Далеко, све даље. Није ни чула браву, ни врата, ни кораке уз степениште. Осетила је само познати мирис и сузе су саме кренуле. Није се ни окренула, спустио је руке на њена рамена и она му потону у наручје. Грлио ју је јако, а опет нежно. Желео је само да је гледа. Чекала га је. Лепа, какву је и памти. Губила се у његовим очима. У одразу на прозору видео је малу силуету која је стајала на прагу. „ТАТА!“ Сањао сам ноћас да си дошао. Загрлио их је обоје. Коначно су ту. Већ је свитало а ја сам и даље тако бесциљно ходала. Испред старе зграде тата је вукао синчића на новим дрвеним санкама, а мајка је са сузама у очима посматрала тај призор. Застала сам како бих уживала у њиховој срећи. Да, срећне породице ипак постоје. И ветар је престао. Махнула сам им и узвратили су, сво троје. Окренула сам се и ушушкана у своје мисли пошла полако назад, у кревет. Можда је и мој сан пронашао пут ■

15


Тайл јг овг, млекајгй пај бгознај ка злјж као овж рмрћрјр. Тайл ор бигдг бнгег ознхгкг млнгд млугмаклг мрпа. И йиаз миаф каежнг ог мнг овжпања, же зрћг млорпг мгмгилй ж пгз мнлуваижй дрпжй увгћгй.

Где сам сад? Ко сам оно ја? И шта? Где је она лепота света коју сам стално видео? Где су задрте боје тамних тонова мојих снова? Тамо. Тамо је све, познајем тај бескрај на који нас сви упућују. Тамо су бледе брезе скршене поред поцепаног пута. И млак плач назире се пре свитања, из куће посуте пепелом и тек процвалим жутим цвећем. Зашто нико не отвара? Врата нису закључана мислима изнутра. Ако завириш и прохте ти се да уђеш и схватиш ко си, њихова дрвена основа попустиће и слободан си, да направиш још који корак. Само, молим те да скинеш блато са чизама, непристојно је прљати туђи дом. Знам да јахао си целу ноћ једним путем, и прескакао процепе до своје спознаје. Кад ступиш унутра, чекаће те мирно лице које нећеш видети. Али знај да је мирно. Оно не воли. Ништа. Никог. Ни сопствену сенку, ни ожиљке, ни бол. Хајде, моје очи су ту у тами. Покрај суморног сата прате како време иде, одлази. Никад се ниси бојао себе самог, остављеног, смрзнуте вилице и капака. Знам да је хладно. Ватра не памтим кад је пустила последњи трептај. Последњу реч, налик свима које је изрекла у свом кратком постојању. Сви су духови ишчашеног света одавно изашли из ње. Последњи је ту, гледаш га у очи. Видиш себе? Не, ко је то? Ниси ти? Можда сам ипак ја? Знаш колико сам мучан. Пронашао си ме, коначно. Далеко, путем пуним процепа и сломљених бреза, нашао си себе. А куда сад?

16


Азл ог жзада внапжй, кгћр ог внапжпж оайл оа пајкайа, кггл ж оа йаижй иаджйа. Окж ћг рвгз млопављапж мжпања лд - еахпл ож лпжхиа дл - еахпл ог внаћах? Рроза ежйа капгна ж кгекакуа да ог внапж зрћж. Мазан ж оа плнблй мрклй иадж ж пајкж.

Н

е треба нам магија да бисмо нестали, него само дестинација.

Зато понекад спакујем неколико ситница и слике урезане у свест тог дана проведеног код куће и кренем. Мисли ми се некада пробијају кроз страх или срећу, изровану из жеља, у зависности од тога зашто сам опет почела да бежим. Стварам слику Бакиног гласа и оно уобичајно: ,,Чувај се кћери!“ Док стежем казаљке на сату, схватим да нисам више њена девојчица која се боји мрака, него жена која се боји светлости дана. ,,Такав је живот да човек често мора да се стиди оног што је најлепше у њему и да управо то сакрива од света, па и од оних који су му најближи“ - зато, када сам почела да грешим, почела сам да бежим од најмилијих и да волим тајне. Просветљен њиховим знањима, припадаш породици. Непросветљен, незнанац си. Непросветљен знањима света, припадаш породици. Просветљен њима, незнанац ћеш бити. Поред културних и друштвених норми које ми прописују како треба да се понашам, осећала сам да ме породица спречава да размишљам.

Колико год ми личили на наше родитеље, ми не морамо бити оно што о ни јесу или оно што су желели бити. Ми не морамо веровати у истог Бога, на свадбама бити једнако сретни или на сахранама једнако тужни. Док сам размишљала о претеривању у обичајима, о иритантном наметању мог будућег занимања или лошем изгледу рођака и неморалности мештана - до те мере да је то постало трагикомично, покушала сам уверити себе и друге да сам заправо добра особа, а нисам ни сама била сигурна у то. Била сам сигурна у једно – да сам другачија. Они су се смејали мени, јер сам другачија. Ја сам се смејала њима, јер су они сви исти. У сваком случају, бар смо на породичним фотографијама сви увек били насмејани. Ако се икада вратим, нећу се вратити само са тајнама, него и са малим лажима. Они ће увек постављати питања од - зашто си отишла до - зашто се враћаш? Руска зима натера и незнанца да се врати кући. Макар и са торбом пуном лажи и тајни. Она никада није постављала питања, нити ми је судила. Код породичног огњишта склупчаних мисли и жеља - знала сам да ћу увек, када се промрзла вратим, затећи мирис Бакиних колача ■

17


Јлтак јг, р опванж, внил фрдак. Нг влиж кгзг опванж, аиж пл кг жопжфг. Нжјг кж тваижоавау. Нг жозафг, кажегигд јг оаовжй мнлогфак ж лбжфак флвгз злјж ог пнрдж да брдг мнавгдак. Аиж, кајбжпкжјг лд овгга јг пл хпл влиж да ека амолирпкл овг.

Г

осподину Јохану је лоше. Целу ноћ покушава да напише нешто, али му не полази за руком. А тако жели да заврши ово поглавље. Окреће се према својим књигама, мути му се пред очима, и почиње да халуцинира. Одједном, тек тако. Умишља, али то нису обичне халуцинације које немају везе са стварним светом. Не, он замишља људе које познаје. Не чује гласове јер они не причају, они једноставно климају главом. Одобравају. Без икаквог савета, критике или речи подршке. Они само одобравају. Чује неки чудан звук, звук лепљиве и знојаве коже која се савија у врату. Он му смета да разуме оне људе у другом реду који отварају уста и покушавају да кажу нешто. Јохан је, у ствари, врло чудан. Не воли неке ствари, али то не истиче. Није ни хвалисавац. Не искаче, наизглед је сасвим просечан и обичан човек који се труди да буде праведан. Али, најбитније од свега је то што воли да зна апсолутно све. Тако и сада жели да чује људе из другог реда. Људе који се не истичу. Ипак, и даље се чује онај одвратан звук који је проузрокован савијањем у врату. Излуђује га то. Соба одједном постаје мала и скучена, нестаје ваздуха. Свећа која обасјава хартију у његовим очима постаје огроман пламен. Труди се да побегне, са друге стране су сви ти људи које је умислио. Или можда и није. Трља очи, они су и даље тамо. Сада су престали да потврдно климају главом. Звук је престао али му се пламен приближава. Јохан види руке људи из другог реда,

пружају му руке како би се спасио. Пружа руку али му при сваком кораку према њима фали само мало да неко тај стисак руке прихвати. Први ред, који је донедавно одобравао Јоханове поступке иде уназад и дискретно се одриче овог ствараоца. Једини проблем је у томе што са собом вуку и оне из другог реда, оне са испруженим рукама, оне који критикују и саветују. Тешко дише, мало је времена остало. Тада схвата и сам, прво мора сам себи да помогне. Прво мора да се концентрише на лица људи из другог реда. Да проба да игнорише оне који беже од њега када му прети пламен. Посматра други ред. Шокиран је. Ту су му најбољи пријатељи, ту су сви они који су га икада разумели и волели. Први ред нестаје као магла, Јохан хвата руку некога из другог реда. Полако схвата да је то у ствари први и једини ред. Светлост се пробија кроз прозор. Смета му то. Обара главу, рукама заклања лице. Буди се. Поново га је сустигао умор и заспао је за столом. Не допушта себи незадовољство проузроковано лошим сном јер није урадио оно што је намеравао. Безвољно скида восак који је свуда по рукопису и открива да је поглавље завршено. Ништа му није јасно. Пита се да ли је ово уопште и био сан ■

18


Хиадкл. Пнаекл. Прфжка. Ппжуг мгвајр, аиж мгойа кгопајг. На жвжуж оай, твапа йг йрфкжка, овазж логћај плмилпг кгопајг.

Вапаји ме држе Још је промаја у души Негде мој осмех лебди, али неко и те последње трзаје угуши. Хладно. Празно. Пучина. Птице певају, али песма нестаје. На ивици сам, хвата ме мучнина, сваки осећај топлоте нестаје. Да ли ме неко препознаје? Да ли вреди да дозивам? И моја сена ме више не препознаје, ја се скривам и у помоћ позивам. Сама, вадим се са дна. Са себе спирам капљице зноја Мора постојати неко да ме види. ја сигурно јесам твоја. Покреће се у мени жар. Јесам жива, још вас видим. Гледајте ви мене као ствар Можда вам се таква свидим?

19


20


Ми, журналисти (број 5)  

Бесплатан електронски магазин студената журналистике

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you