Issuu on Google+

.


.


Lidija Obradović

Biti gej u Srbiji

Srbija, 2009.


Naslov originala Lidija Obradović Biti gej u Srbiji

Copyright © 2009 JAA K - 33 / 09 All rights reserved.


Zahvaljujem se prof. dr Ratku Božoviću, kulturologu, mr Svetozaru Čipliću, ministru za ljudska i manjinska prava u Vladi Republike Srbije, Vesni Brzev-Ćurčić, psihoanalitičarki - kliničkoj psihološkinji i Jovanu Ćirilovu, teatrologu i književniku Na svesrdnoj pomoći u pripremanju knjige


SADRŽAJ Pred(govor) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .9 Trpno stanje života . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .11 Pao sneg da pokrije breg . . . . . . . . . . . . . . . . . . .15 Mrzim sebe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .21 Batine i „lečenje“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .27 Bolje mrtav nego peder . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .37 Rodila si mi nakazu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .47 Sastanci „na slepo“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .55 Ručak za mog dečka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .63 Od žena do muškaraca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .71 Brak koji to nije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .81 Gej estrada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .89 Zašto su me silovali? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .97 Ljubavnik je ubio mog brata? . . . . . . . . . . . . . . .105 Ruka u popovim gaćama . . . . . . . . . . . . . . . . . .113 Manastirska idila . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .123 Prodajem se muškarcima . . . . . . . . . . . . . . . . . .131 Gej sam i uživam u tome . . . . . . . . . . . . . . . . . .139 Neka cvetaju svi cvetovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . .149 Različitost u očima drugih . . . . . . . . . . . . . . . . . .157 Zašto? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .167 Naša posla . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .181 Biti gej u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .197 Internet – rat rečima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .207 Adresar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .243 O autorki . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .245


.


Pred(govor) Pred vama je najbolja knjiga o sukobljenom odnosu hetero i homo orijentisane Srbije. I jedina. Takva je zahvaljujući gej sagovornicima koji su govorili o sebi i svom životu bez cenzure i autocenzure. Anonimno, jer ovde drugačije ne može biti. Bar još ne. Muškarcima koji vole muškarce stegnut je svilen gajtan oko vrata taman toliko da ih stalno žulja. Opomene radi, da ne zaborave da su nepoželjni kao sinovi, kao braća, kao kolege, kao komšije, kao prijatelji... Zašto? Ugrožavaju predrasude koje ih prate. Lakše je, iz neznanja, verovati u ono što se želi nego se suočiti s nepoznatim. Nepoznato i strah od nepoznatog idu ruku pod ruku. Opasna je to kombinacija jer provocira zapitanost: „Jesam li u pravu?“ Ugrožavaju licemerje oličeno u rečima: „Gej je Ok, ali ne u mom dvorištu.“ Ugrožavaju latentne homoseksualce koji bi da agresijom, ponižavanjem i šikaniranjem onih drugačijih potru sopstveni strah od žudnje za muškim zagrljajem. 09


Kada sam u septembru prošle godine za magazin „Prestup“ napisala tekst o homofobiji u Srbiji, nisam mogla da pretpostavim da sam gurnula prst u osinjak homofobije. Od komentara na veb sajtovima na kojima je tekst prenet podilazila me je jeza. Čak i na veb sajtu B92, na kojem se okuplja i polemiše obrazovaniji, svesniji, kulturniji, tolerantniji deo srpske javnosti, nerazumevanja i britkih reči bilo je na pretek. Ne pristajem da budem saveznik većine koja bi da skloni u geto jednu manjinu samo zato što remeti njihovu uljuljkanost u predrasudama, provocira lične strahove ili golica potisnut libido. „Biti gej u Srbiji“ je odgovor na to nepristajanje. Odogovor koji su dali moji sagovornici, ali i saradnici koji su mi svesrdno pomogli da sklopim ovu priču kao hroničar i svedok života s druge strane ulice na koju bi malo ko da kroči. Svako ima pravo na život. „Biti gej u Srbiji“ je naš zajednički doprinos obeležavanju 17. maja, Međunarodnog dana borbe protiv homofobije. Autorka Beograd, maja 2009.

10


Trpno stanje života Ljudi drugačijeg seksualnog opredeljenja i oni koji njihovu posebnost ignorišu i žestokom negacijom poništavaju, predstavljaju dve nesaglasne i sukobljene skupine. Oni prvi, ma koliko bili u manjini, više ne pristaju da budu nemoćne žrtve predrasuda i netolerancije ovih drugih. Razlika u samorazumevanju i razumevanju drugih kamen je njihovog spoticanja. Razumljivo je što bića sa drugačijim željama i potrebama nisu spremna da žive pritisnuta nelagodom, teskobom i strahom. Ne pristaju da im neprestano klecaju kolena pred silnicima koji nastoje da ih zgaze i da im učine zlo. I ma koliko da ovdašnja atmosfera odiše nasiljem i konfuzijom, oni snagom svojih najdubljih ubeđenja brane vlastite stavove i svoj identitet. Prvi put jasno i bez kompromisa. U tome im, konačno, pomaže zakon. U odnosu na okruženje seksualne manjine ne žele da žive ni prikriveno ni prikraćeno, jer u društvenom smislu upražnjavaju trpno stanje života. Moraju da se predstavljaju lažno, jer ne mogu opstati u istini, istinito! Žive raspolućeni između želje koja pripada njihovoj intimi i svakodnevlja u kome se očekuje odobreno i ustaljeno ponašanje. Žive vazda zapitani koliko mogu da odstupe od kolektivnog društvenog i kulturnog obrasca, a koliko mogu da budu saglasni sa svojim individualnim izdvajanjem. U najboljem slučaju stižu do pola puta, a u najgorem - tavore na tuđoj, njima stranoj životnoj stazi. Umesto da budu bliski tome što jesu, primorani su da budu ono što nisu, da žive maskirani, 11


preoblikovani. Postali su skriveni ili poluskriveni svet, svet koji ima duboke nesporazume sa svojim okruženjem. Dugo je njihova intimna orijentacija delovala kao „alternativa“ koja nema mnogo izgleda da bude ni shvaćena, ni prihvaćena. Njihov životni stil teško se prihvata u konzervativnoj i licemernoj sredini kakva je naša zbog toga što je podrazumevao razliku, drugost ili tuđost. A ta drugost se povija pod pritiskom straha, teskobe, pa čak i osećanja krivice. Netolerancija prema njima, različitima, proizilazi iz realnosti tradicionalnog i zatvorenog društva, zajednice koju „krase“ predrasude prema tuđoj naciji, rasi, veri, polu i manjini. Sve je to kao razlika nepoželjno, strano telo u odnosu na homogenu i monolitnu zajednicu. Kada su osobe s posebnostima nailazile na prepreke mentaliteta sredine koji ih je onemogućavao da budu to što jesu i što mogu biti, znali su da im je uskraćeno da žive u skladu sa svojom prirodom i slobodno izabranim životnim stilom. Najpre su diskretno branili svoju drugačiju pripadnost, jer im je teško padala dezintegracija u koju su gurnuti. To je jedan od najvažnijih razloga njihovog sadašnjeg nepristajanja da se potpuno marginalizuju. To je i razlog njihovog ponekad trapavog samoorganizovanja u sredini koja je nefleksibilna i neadaptilna, najčešće gluvonema u pomeranju životnih granica i ustaljenih navika. Izrazito nepovoljna je okolnost što su u nas drastično oslablile snage empatije. Dominantni obrazac življenja i nacionalistički mejnstrim daleko su od prihvatanja raznolikosti, od uvažavanja ljudske različito12


sti i življenja u skladu s tom različitošću. Najsporniji su bili i ostali surovi goniči ljudi razlike. Njihova ekstremistička ponašanja otkrivaju niže i najniže motive, obznanjuju veoma sumnjive pobude. Simptomatičan je i njihov gnev i njihova agresija. Oni bi se u psihoalitičkom smislu mogli identifikovati kao paradigma negativnog identiteta. To je u pojedincu onaj njegov pomračeni deo koji se potiskuje. Karl Gustav Jung je to prepoznao kao senku koja se svesno ne prihvata, kao „srce tame“ koga se „svesno ja“ stidi. Teško je uspostaviti bilo kakvu ravnotežu između nepomirljivih partnera tamo gde vlada konfuzija u glavama i gde se zakon ne poštuje. Velika je nevolja i u tome što ne postoje zajedničke etičke vrednosti, a tu bi se mogao uspostaviti integral poverenja između svih ljudi u društvenoj zajednici, pa i onih koji se razlikuju. Za takvo razumevanje neophodna je emocionalna inteligencija - sposobnost prepoznavanja osećajnog i doživljajnog sveta svih ljudi. Zajedno sa moralnom inteligencijom - sposobnošću razlikovanja ispravnog i spornog ponašanja, moglo bi doći do odbrane slobodnih stilova postojanja u kojima bi se pojedinac potvrđivao i kao nagonsko, i kao duhovno, i kao nesvesno, i kao svesno, i kao iracionalno, i kao racionalno biće, ali i kao biće sa posebnim, manjinskim seksualnim potrebama. A demokratsko i civilizovano društvo prepoznaje se, pored ostalog, i prema odnosu većinskog prema manjinskom principu, prema ženskom i muškom principu koji nisu okamenjene kategorije. Nijedna vrsta slobode ne može biti bezgranična, tako ni sloboda ljudi posebnosti. Važno je da se oni 13


sami ne pretvaraju u gonjene zveri, da se ne ponižavaju. Ne bi se smela ugrožavati ničija sloboda, ničije ljudsko pravo na slobodu. Zato ima smisao zakon o zabrani diskriminacije koji će braniti i odbraniti i prava i slobode svih ljudu u društvenoj zajednici. Sve drugo je pitanje emancipatorskog kapaciteta same zajednice. Ratko Božović

14


Pao sneg da pokrije breg... ... Da bi svako ostavio svoj trag. Na to mi je ličila rasprava u Skupštini Srbije povodom donošenja zakona o zabrani diskriminacije. Ispostavilo se da je ona bila i jedan od ključnih obračuna modernog, reformskog i konzervativnog u Srbiji. Podsećanja radi, zakon je dan pre prvobitno zakazane rasprave povučen iz procedure zbog primedbi verskih zajednica. Tradicionalne crkve protestovale su zbog formulacije člana 18. koji se tiče zabrane diskriminacije verskih sloboda i uverenja, kao i zbog formulacije člana 21. koji, između ostalog, govori i o pravu na seksualno opredeljenje i zabrani diskriminacije po tom osnovu. U razgovoru sa verskim velikodostojnicima naišli smo na vrlo racionalan stav. Njih je daleko više zanimao član 18., na kraju formulisan onako kako su želeli. Povodom sadržine člana 21. crkve su najmanje urgirale, iako se u javnosti nije stekao takav utisak. U skupštinskoj raspravi članom 21. ponajpre su se bavili oni koji boluju od homofobije i kroz njihove diskusije najviše je progovarala homofobija. Ne ni politički otpori, čak ni vrednosni stavovi Crkve, već ogoljena homofobija. I to ona lična, koja je pokušana da se prikrije iza političkog stava stranke, ili iza proizvoljnog tumačenja vrednosnih postavki crkvenog učenja i navodne zaštite interesa Crkve, ili navodne zaštite javnog morala. Zaboravili su, ili možda ne znaju, da je homofobija koja je isijavala iz njihovih reči zapravo dokaz da imaju lični problem - da nisu potpuno sigurni po pitanju sopstvene seksualne orijentacije. 15


Ono što je meni bilo najstrašnije, iza „odbrana“ vrednosti pravoslavne crkve krili su se i vernici koji nisu postili u vreme uskršnjeg posta. Govorili su o vrednosnim aspektima crkve kojoj pripadaju, a u vreme posta – kada se pogotovo ne smeju govoriti teške reči i izražavati mržnja - bili su prepuni mržnje. Dok sam ih slušao u Skupštini imao sam to u vidu i baš me je zanimalo da li će se setiti da se vrednosti na koje se pozivaju odnose i na njih. Da li će se setiti da poštuju ono u šta se zaklinju. Nisu se setili, što je vrlo licemerno. Još je mnogo toga bilo licemernog i u ljudskom i u profesionalnom i u političkom smislu. Recimo, kvazi naučna tumačenja homoseksualnosti uz pitanje - da li treba priznati takozvanu bolest homoseksualaca? Ponavljao se argument kako je tamo neke godine homoseksualnost bila bolest na listi Svetske zdravstvene organizacije. Zaboravljali su govornici, među njima i lekari, da kažu i godinu kada je sa te iste liste homoseksualnost izbrisana kao bolest, a ima tome 18 godina. Reči koje su se najviše čule u argumentaciji protiv ovog zakona bile su „gej“ i „homoseksualac“, a u zakonu tog pojma nema. Niti se u njemu govori o gej brakovima i usvajanju dece, kako su mnogi tvrdili, što je takođe bila licemerna zamena teza. Za mene kao pravnika bilo je nedopustivo da moje kolege za skupštinskom govornicom zloupotrebljavaju svoja pravnička znanja, praveći konstrukcije koje su bile čista politička manipulacija. Na primer, da se ovim zakonom legalizuju nekrofilija i pedofilija. Govorili su to ljudi ne samo bez ličnog, nego i bez profesionalnog 16


morala. Bar je njima dobro poznato da homo i hetero orijentacija jeste seksualno opredeljenje, a sve što su pominjali – već je sankcionisano krivičnim zakonom. Veliki su trud uložili oponenenti zakona zalažući se da se seksualna orijentacija zadrži u sferi privatnosti, što uopšte nema veze sa suštinom zakona – da niko ne sme biti diskriminisan zbog svoje seksualne orijentacije. Bilo je u poslaničkoj raspravi i dosta nečasnosti. Mnogi su zakon proglašavali zakonom koji se donosi samo radi zaštite jedne manjinske grupacije, a zaboravili su da se njime štite i deca i stari i sindikalni aktivisti i mnoge druge manjinske grupe. Takođe su mu pripisivali svojstva koja nema – da pripadnicima gej zajednice daje pravo da javno paradiraju, što navodno vređa javni moral. U žaru homofobije ti su poslanici zaboravili da je Ustavom Srbije svakome dozvoljeno da se okuplja i da je to jedna od osnovnih demokratskih sloboda, pa prema tome, i homoseksualci imaju pravo na svoja okupljanja. Zakon o kojem je reč ne utvrđuje nikakva nova prava koja već ne postoje u Ustavu, već štiti posebna prava i zabranjuje diskriminaciju po bilo kom osnovu. U Skupštini Srbije bio sam svedok defilea licemerja i laži, a pravni, politički i ljudski argumenti nisu bili na strani onih koji su vrlo bučno bili protiv usvajanja ovog zakona. Na svu sreću, zakon o zabrani diskriminacije je donet. Država ga je dugovala svojim gra đanima po mnogim konvencijama koje smo potpisali. U formalno pravnom smislu, on donosi mehanizme zaštite manjinskih grupa, ali ima i edukativnu funkciju i za homofobe 17


i za one koji su tolerantni. Proces donošenja zakona bio je direktan sukob između starog i novog, netolerancije i tolerancije, borba civilnog i kulturnog sa necivilizovanim, vulgarnim i prostim. Ali – to je Srbija. Imali smo istorijsku sreću da se dijalog između konzervativnih i reformskih snaga vodi povodom zakona koji je tangirao najdelikatniju temu – seksualne manjine. Ispostavilo se da u društvu koje navodno gaji stari moral, od starog morala nema ništa. Mnogi su govorili sa velikim patosom o staroj srpskoj tradiciji koja će ovim zakonom biti podrivena, narušena. Ali su zaboravili da se tradicija čuva u nama samima i da je Srbija jaka i onakva kakvom je mi svi pojedinačno činimo. A svaka država, i to je ključ čitave priče, vredna je poštovanja i uvažavanja svojih građana onoliko koliko je ljudska i čovečna. Mi smo ovim zakonom doprineli da Srbija bude ljudska i čovečna više nego što je to bila pre njegovog donošenja. Svetozar Čiplić

18


Pre priča Mladenu, Lazaru, Mirku, Miroslavu, Milošu, Petru, Aleksi, Ivanu i Tomasu, Miši, Darku, Ivanovoj sestri, Miliji, Đorđu, Nenadu, Saletu, Gradimiru i Petru Hvala na ukazanom poverenju

19


.


PriÄ?a 000001

Mrzim sebe

21


.


Znam mnoge koji tvrde da ne poznaju nijednu gej osobu. U kakvoj zabludi žive! Svako ih poznaje - daleko više nego što može i da zamisli. Stvar je u tome što je većina nas naučila dobro da se krije. Znamo u kakvoj sredini živimo i šta se o nama misli. Odbacivanje počinje u porodici, a izvan nje – moralna načela, obrazovanje, crkva i agresivne „muškarčine“ samo šire repertoar omalovažavanja. Kada se jednom tako nešto oseti na svojoj koži, valjda je prirodno da ćutiš o stvarnom sebi, da se uživiš u ulogu poželjnog ponašanja, da postaneš dvoličan. Mrzim sebe što sam i ja takav, ali trenutno drugog izbora nemam. U široj porodici imamo dva homoseksualca. Odbačeni su od cele porodice i većine prijatelja iz vremena kada se nije znalo šta su. Jedan se kaje što se otkrio, povučen je i doživljava šikaniranja. Drugi se ne kaje, iako je jednom pretučen iz čista mira. Nekako je jači, svesniji sebe, bori se i ne da da ga maltretiraju. Oni jedini znaju za mene. Tajno se sastajem sa njima, razumeju moj strah. Upoznali su me sa svojim prijateljima. Neki su odavde, neki iz okoline. Sa jednim od njih, osam godina starijim od mene, imao sam i svoje prvo seksualno iskustvo, tek u 21. godini. Nisam se razlikovao od svojih vršnjaka sve do 11-12. godine. Košarka je bila moja strast, trener je u mene polagao velike nade. Sebe sam video kao sportsku zvezdu okruženu najlepšim devojkama, roditelji su me podržavali, bili ponosni na mene, maštali o mojoj budućnosti, ženidbi, deci. Tada sam i ja mislio da će tako biti. U pubertetu se moj život potpuno preokrenuo, mada mi se u početku nije tako činilo. Moja prva seksualna 23


maštanja bila su okrenuta samo muškarcima. To mi se činilo normalnim, mislio sam da se i mojim drugovima dešava isto, da će se to vremenom promeniti. Lepo sam se družio s drugim dečacima, izlazio sam i s devojčicama, nekad i starijim od sebe, zbog čega su mi drugovi zavideli. Nikada nisam poželeo intimnost s njima, ali tada mi je nije padalo na pamet da sam homoseksualac. Jeste onog trenutka kada je došlo vreme za prvi seks. Na silu sam probao s devojkom. Nije išlo. Onda s drugom. Opet nista. A kada je u naš košarkaški klub stigao Petar, novi igrač – doživeo sam erekciju kao nikada do tada. Želeo sam da ga zagrlim, ljubim, da vodim ljubav s njim... Zaljubio sam se čim sam ga ugledao. Nisam mogao tome da se oduprem. Shvatio sam, čini mi se u momentu, da sam upravo ja ono zlo o kojem su roditelji govorili da je najgore, nezamislivo, vredno jedino istrebljenja – homoseksualac. Od tada je moj život postao pakao. Nisam poznavao nikoga ko je kao ja i pokušavao sam sve da se „popravim“, da postanem „normalan“. Ali, pomisao da treba da vodim ljubav sa ženom za mene je bila jednostavno nezamisliva. I mučna. Strah da neću moći, a ni umeti da od porodice i okoline sakrijem potrebu da budem s muškarcem, dovela je do pokušaja samoubistva. Mislio sam da će moji roditelji lakše podneti to što sam se ubio nego priznanje da sam gej. Imao sam 17 godina kada sam u kratkom roku, na prazan stomak, prvi put u životu popio veliku količinu votke. Osvestio sam se u bolnici, satima nisu mogli da me povrate i izbace alkohol iz mene. Kažu da sam bun24


cao, dozivao Petra, govorio da ga volim. Otac i majka nisu to ozbiljno shvatili. Bilo im je važno da preživim. Preživeo sam, sa užasnim osećanjem bezvrednosti i izopačenosti. Povukao sam se u sebe, prestao da treniram, ni srednju školu nisam mogao da završim. Zanat jesam. Roditelji ni dan - danas ne razumeju šta se to sa mnom, inteligentnim i pametnim, nadarenim i odličnim učenikom preko noći dogodilo. Na pamet mi ne pada da im kažem o čemu se radi. Trenutno sam srećno zaljubljen u mladića koji je prošao skoro iste muke kao i ja. I on krije da je gej. Naša ljubav je jaka, daje mi snagu i ništa je ne može pomutiti. Život mi je lakši iako je daleko od normalnog i opuštenog, ali ipak je lep. Sem onih trenutaka kada treba da odem do mesta našeg sastanka i da se vratim odatle. Tada je u meni i dalje veliki strah da će svako ko me pogleda, kome se javim – na mom licu pročitati gde i zašto idem i zašto se, srećan i zadovoljan, odatle vraćam. Drugih dana sam kao i svaki drugi muškarac. Zavoleo sam svoj posao, imam privatnu zanatsku radnju u Užicu i dosta mušterija. Među njima i onih koji kažu da nikada nisu upoznali nijednog pedera, a da jesu – odmah bi ga prepoznali. Ja se samo nasmejem i kažem – da, da, sigurno je tako... Mladen P. (31), zanatlija

25


.


Priča 000002

Batine i „lečenje“

27


U srednjoj školi sam se prvi put zaljubio u jednog druga. Naravno da to nisam smeo da mu kažem, niti na bilo koji način pokažem svoja osećanja. Kada smo slavili 20 godina od mature, rekao mi je da je gej i da sam ga privlačio dok smo bili srednjoškolci. Ni on nije imao hrabrosti da mi to otkrije. Oženio se, ima dete, odlučio je tako da štiti svoju seksualnu orijentaciju. I nije jedini. Mnogi homoseksualci tako žive – na dve stolice. Ja ne mogu. Jasno znam šta hoću, a šta ne, ne krijem da sam gej, ali do današnjeg dana nisam se oslobodio straha od odbacivanja koji me prati od puberteta. To se sada manifestuje na drugi način, strahom da ću ostati sam, strahom od usamljenosti. Nisam od onih koji se zadovoljavaju kratkim, površnim vezama zbog seksa. Žudim za partnerom s kojim ću proživeti čitav život u stabilnoj, emotivno jakoj vezi. Žudim za onim što nisam imao kao dete. Moje detinjstvo su godine ispunjene očevim batinama i zlostavljanjem. Analizirajući njegovo ponašanje sa ovom pameću i vremenskom distancom, mislim da je on rano osetio u meni nešto s čime nije mogao intimno da se nosi. Nije bila u pitanju moja seksualna orijentacija, ni sam je dugo nisam bio svestan, već izražen senzibilitet, osetljivost, prefinjenost, povučenost... Moj mačo otac želeo je batinama da to izbaci iz mene, da me „prevaspita“, „očeliči“, napravi sličnog sebi. Zapravo, on je imao problem: nije u suštini bio mačo tip, pre je to bila majka, žena zmaj. Ali, u maloj sredini kakva je Senta od muškarca se očekuje da bude muškarčina. Otac se u toj ulozi nije dobro 29


snalazio. A i brak mojih roditelja bio je klimav. Ja sam rođen da bih sačuvao tu nezdravu zajednicu, da svet oko nas stekne sliku kako smo mi jedna srećna porodica. Šta se dešavalo između naša četiri zida – to je već druga priča. Bio sam miran, povučen, dovoljan sam sebi. Nisam bio asocijalan, ali najbolje sam se osećao sam sa sobom i uvek sam nekako gledao svoja posla. U kući mi je bilo najteže. Što sam bivao stariji očeva agresivnost se pojačavala. Povratak iz škole kući za mene je bila svakodnevna trauma, jer nisam znao šta me čeka. Tako od osnovne škole. Ako oca ne bih zatekao u stanu, znao sam da negde pije i da mi sleduju batine. U takvom stanju umeo je fizički da nasrne i na majku, ne samo na mene. Samo pijan mogao je da isprazni svoje frustracije – lične, životne, bračne. Sećam se jednog njegovog fizičkog nasrtaja na majku. Imao sam tada šest godina. Uzeo sam nož iz kuhinje, držao ga s obe ruke i krenuo prema njemu, da je odbranim. Bio je prestravljen kada me je video. Oteo mi je nož, istukao me, a posle tog incidenta počeo je više i češće da me tuče i zlostavlja na sve moguće načine. Da li zbog nesrećnog braka ili iz želje da me zaštiti, majka se sve više posvećivala meni. Pritiskala me je ta njena preterana briga, stalno zapitkivanje, kontrolisanje. Bio mi je potreban samo mir, samoća da mogu da zaronim u svoj svet igračaka, konstrukcija, crteža. Dizajnerski talenat rano se ispoljio i to je bila moja jedina oaza spokoja, ona u koji sam mogao da pobegnem i od oca i od majke, ali i od sve jačeg osećanja da sam drugačiji od drugova. S dečacima 30


nisam imao zajedničkih igara i tema, sem priča o automobilima. Družio sam se s devojčicama, ali vremenom su i one počele da me nerviraju i na kraju su se moji socijalni kontakti sveli na nekolicinu usamljenika, individualaca kao što sam ja. Ono što me je spaslo težih psihičkih posledica je kreativnost koju sam nosio u sebi. Svaku krizu, ma čime izazvanu, rešavao sam crtanjem, dizajniranjem, dekorisanjem... Bežao sam i u literaturu, filmove. U pubertetu je počela da se ispoljava jaka seksualna privlačnost prema muškarcima. Shvatio sam da se nešto sa mnom dešava, ali to nisam mogao da uobiličim, definišem. Nisam ništa mogao da pročitam o tome. Niko oko mene nije javno ispoljavao svoju homoseksualnost. Bio sam zbunjen. Zbunjenost je zamenio strah od sve izraženije potrebe da budem s muškarcem, ali i od mogućnosti da moje intimne misli budu otkrivene, a ja odbačen od porodice i sredine u kojoj sam rastao. U Beogradu, na studijama, počeo sam da se oslobađam demona u sebi, ali tek u 23. godini kada sam naučio mnogo o homoseksualnosti i počeo da se krećem u gej krugovima. Osnažio sam se, stekao samopouzdanje i razmišljao sam da kažem majci. Bili smo bliski, mada je seks uvek bio tabu tema. Nisam srljao, već sam ispipavao teren, u početku joj samo postavljajući uopštena pitanja šta misli o homoseksualcima, o homoseksualnosti. Njeni odgovori su bili takvi da su me demoralisali. Sama je otkrila da sam gej, na način koji me je veoma povredio. Upravo sam bio raskinuo jednu vezu i 31


to sam veoma teško preživljavao. Svom dečku sam napisao pismo, ali mu nisam poslao, već ga ostavio u knjizi koju sam poneo iz Beograda kući. Majka je videla da sam depresivan, a odbijao sam da joj kažem zašto sam takav. Iskoristila je priliku kada nisam bio u stanu, pa je preturala po mojim stvarima i pronašla pismo. Pročitala ga je, naravno. Tada je počela drama. Bio sam ljut što je dirala moje stvari, do iznemoglosti joj objašnjavao da to što sam gej nije smak sveta, da se dešava, da nije bolest, lični izbor, ni izopačenost. No, govorili smo različitim jezicima. Njena priča se svodila na pitanja: „Šta sam ti zgrešila“, „Zašto me kažnjavaš“, „Zašto mi to radiš?“ Videla je samo sebe, svoja osećanja, svoju povređenost. Nijednog trenutka nije pitala kako je meni. Rekao sam joj da je njeno ponašanje sebično. Kupio sam joj i knjige da pročita o čemu se radi, ako ne želi mene da čuje. Na kraju je odlučila da me vodi lekaru. Ona je, inače, medicinska sestra, pa bi čovek pomislio da malo više o tome zna od ostalih. Pristao sam, zbog nje ne zbog sebe. Otišli smo kod izuzetne terapeutkinje kod koje sam nastavio i kasnije da idem. Pomogla mi je da se osnažim, steknem samopouzdanje, da se oslobodim onoga što se u meni godinama taložilo. Povezala me je sa gej aktivistima, pa sam se i sam uključio u rad. Beskrajno sam joj na tome zahvalan. A naš prvi susret počeo je skrušenim rečima moje majke: „Evo, dovela sam dete (imao sam tada 24 godine), on ima određen odnos prema muškarcima i ja mislim da je to neki poremećaj, pa bih volela ako bi on mogao da se toga oslobodi i reši.“ Iako joj je terapeutkinja posle 32


razgovora sa mnom objasnila o čemu se radi, majka nikada nije prihvatila činjenicu da sam gej, niti je mene kao takvog sina prihvatila. Verbalno jeste, ali suštinski ne. I dalje živi u iluziji da ću se promeniti, „izlečiti“. Histerično je reagovala i moja rođena sestra kada je saznala da sam gej. Bila je uplašena šta će misliti okolina o njoj ako se sazna šta joj je brat. Čitava moja familija je takva. Odustali su od dobrih odnosa u porodici zarad održavanja lepe slike o sebi za spoljni, palanački svet u kojem sve treba da bude po zadatim pravilima i poželjnim ponašanjima. Prvo seksualno iskustvo doživeo sam u 23. godini, ali pravo otvaranje i prestanak skrivanja desilo se 1996. godine, kada sam bio u prvoj emotivnoj vezi. Počeo sam tada da upoznajem ljude koji su se uglavnom predstavljali kao biseksualci, iako zapravo to nisu bili. Za homoseksualce je to dobar otklon, paravan koji skriva istinsku orijentaciju i mnogi ga koriste. I meni je to bila početna priča neko vreme. Kasnije sam otišao u inostranstvo. Na Zapadu je sve drugačije, slobodnije, opuštenije. U Londonu sam to najbolje osetio. Kada sam se posle nekoliko godina vratio u Beograd primetio sam da ima više slobode, više slobodnog ispoljavanja seksualnosti, ali i posledica urušavanja opšteg sistema vrednosti u društvu, što se odrazilo i na gej odnose. Sve je manje onih koji cene i teže ostvarivanju trajnijih emotivnih veze, a sve više poznanstava za jednu noć. To nije zdravo, jer i mi smo ljudi od krvi i mesa kojima treba ljubav, stabilnost, trajnost odnosa, a ne samo zadovoljstvo nagona. Sve češće 33


srećem frustrirane muškarce koje „krasi“ podbulost od alkohola i droge, a u duši im se množe razočaranje za razočaranjem. Zbog toga sam izbrisao sa svih sajtova svoje profile, podatke, kontakte. Ne želim da budem sa osobama koje su uništile same sebe. Dobro se osećam u sopstvenoj koži. Ne krijem ni u svom radnom okruženju ko sam. Prihvaćen sam, kolege poštuju moju stručnost i mene kao ličnost. Ali, nedostaje mi ljubav, ona za čitav život. Strepim da ću je naći i živim u nadi da to nije samo pusti san. Lazar D. (36), dizajner

34


.


.


PriÄ?a 000003

Bolje mrtav nego peder

37


.


Skoro dve godine moji roditelji su gledali kako propadam. Saletali su me da im kažem zašto sam stalno neraspoložen, zašto pijem, šta mi se desilo. Molili da prekinem sa alkoholom, grdili, pa opet pokušavali lepim. Ništa nije vredelo. Nisam se usuđivao da im kažem. Jedne večeri majka je napravila histeričnu scenu. Na njenu viku i očeve reči da mu ne treba sin alkoholičar, ja sam ga upitao: „A homoseksualac?“ Majka se onesvestila, otac je zvao hitnu pomoć i dok smo je čekali, pun besa mi je rekao: „Lakše bi mi bilo da si mrtav, nego što imam bolesnu pederčinu u kući!“ Rođen sam u Milanovcu, u na izgled srećnoj porodici. Majka i otac mnogo drže do dobrog imidža u čaršiji i u široj porodici. Jedinac sam, dugo su čekali moje rođenje. Majka se lečila od neplodnosti, imala je težak porođaj, jedva su mi spasli život, a bio sam i „užasna“ beba nad kojom je bdela dan i noć. Dala je otkaz da bi me gajila i stalno mi je te svoje žrtve nabijala na nos. One su uvek bile veće, važnije i teže od mojih muka sa samim sobom. Imao sam društvo u osnovnoj školi, ali ga i nisam imao. Teško je to objasniti. Bio sam veselo dete, želeo sam da se uklopim, ali je to bilo nezgrapno, na silu. Osećao sam se kao uljez. Bio sam drugačiji. Kao dete nisam znao šta to znači, još manje kako se ta različitost zove. Osećao sam samo da nosim neki težak teret u sebi. Pubertet je za mene bio kao usporen smak sveta. Dan po dan shvatao sam da se ne pripadam tamo gde bi trebalo da mi bude mesto. Da jesam muškarac, ali i da nisam. Nije mi bilo jasno zbog čega u meni sve 39


bukne kada na ulici vidim nekog zgodnog momka, pa mi gaćice postanu tesne, a ja ne znam kako da se smirim. Činilo mi se tada da imam neku falinku, da nisam normalan i da je ta nenormalnost svakim danom samo veća, umesto kako sam iščekivao da se smanjuje. Mislio sam da će me to ipak proći. Upisao sam srednju školu. Znao sam da u nju ide i jedan moj dve godine stariji rođak iz okoline Milanovca. Poznavali smo se i nekako mi je bilo normalno da počnemo da se družimo. Živeo je u iznajmljenom stanu blizu škole, pomagao mi u učenju i jednog dana kad sam bio kod njega predložio je da izmerimo čiji je penis veći. Zacrveneo sam se, on je mislio da me je stid, a ja sam pretrnuo jer sam u momentu doživeo erekciju. Tada, a ni kasnije, nismo otišli dalje od međusobnog maženja, ali kada sam sa njim doživeo prvi orgazam, sve mi se razbistrilo u glavi – ja sam homoseksualac! Zaledilo sam se od tog saznanja. S jedne strane, osetio sam olakšanje što sam konačno shvatio ko sam, a s druge me čekao ponor. Biti peder u okruženju u kojem sam živeo, u porodici, u čitavom sistemu vrednosti kojim sam kljukan od malih nogu bilo je nešto najgore na svetu. Gore nego ubiti nekoga. Moja je sreća što sam imao drugaricu iz osnovne škole s kojom sam bio veoma blizak. Mogli smo jedno drugom da poverimo i najintimnije tajne. Ipak, trebalo mi je dva meseca da se osmelim da joj kažem. Jedne večeri u kafiću dok smo pričali izustio sam: „Ja sam homoseksualac“. Ispričao sam joj i s kim sam bio, šta smo radili, kako sam se osećao i tada, a i ranije. „Pa šta? I ja volim da pipkam penise, baš me uzbuđuje. To nam je 40


još nešto zajedničko. Opusti se i uživaj!“ Zapamtiću te njene reči dok sam živ. Jer da nije bilo tako, da nisam imao nju, ili da je drugačije reagovala – ubio bih se. To otvaranje pomoglo mi je da se kasnije zbližim s dva druga iz starijih razreda koji su bila kao ja. To sam shvatio posmatrajići ih kako se međusobno odnose. Trebalo je vremena da se poverimo jedni drugima. Oni su bili u vezi, išli su već tada do kraja. Razumeli su me, i ja njih, ali oni su svoje ponašanje objašnjavali „istraživanjem“. Nikada nisu prihvatili svoju istinsku seksualnu orijenataciju. Oženili su se, kao i moj rođak, imaju decu, kumovi su jedan drugom. Koliko sam čuo, obojica povremeno odlaze u Beograd, samo seksa radi. Nalaze momke preko oglasa. S njima se odavno ne družim. Nisu bili uz mene kada mi je bilo najteže, onda kada sam se prvi put nesrećno zaljubio. Imao sam 18 godina, tek sam bio maturirao i spremao se za prijemni na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Sve je to palo u vodu kada sam upoznao Miloša. Šarmantan, zgodan, pametan. Imao je porodicu u Milanovcu, prijatelje mojih roditelja, tako smo se upoznali. Živeo je u Novom Sadu. Zaljubio sam se u trenutku, a mislio sam da je i on u mene. Gledao me je čežnjivo, dodirivao mi butine kao slučajno, unosio mi se u lice dok je pričao... Bio sam siguran da je gej, bez obzira što je bio oženjen. Nagovorio me je da upišem fakultet u Novom Sadu. Često sam tog leta tamo išao, stalno smo bili zajedno, ali sve se svodilo na druženje, nikako da se desi ono što sam očekivao. I kada više nisam mogao da izdržim, otvoreno sam ga pitao zašto me neće, a zna da sam zaljubljen u njega. 41


Lakonski mi je odgoviro: „Nisi moj tip. Ja volim visoke, mišićave momke i to samo za seks.“ Moj svet se srušio. Odustao sam od fakulteta, zavukao se u kuću kao u mišju rupu. Od dana kada mi je to rekao smisao mog života je bio alkohol. Postao sam alkoholičar za vrlo kratko vreme. Posle očevih reči da sam „bolesna pederčina“, iako pijan – trenutno sam se otreznio. Nisam očekivao da će me potapšati po ramenu i reći „Bravo, sine, što si gej“, ali jesam makar malo razumevanja. Pa, dete sam im. Jedino. Nisu blesavi da ne vide da mi treba njihova pomoć, ma kakav da sam, mislio sam. I kučetu na ulici pritrče da pomognu (vole životinje), a da neće sinu! Ujutru sam želeo da im objasnim da nisam nakaza, da sam samo drugačiji i nesrećno zaljubljen. Da su mi potrebni. Ali, ignorisali su me. Pili su kafu kada sam ušao u kuhinju. Ćutali su, pomerili stolice i okrenuli mi leđa da me ne gledaju. Dan sam proveo kod prijateljice. Rekla mi je da je uz mene, da će mi pomoći o čemu god da se radi. Imao sam nju, makar jedno biće kojem je stalo do mene. Jedino – u čitavom mom jadnom svetu. Kada sam uveče došao kući, vrata su bila zaključana. Pokušao sam da otključam, ali nije išlo. Moji roditelji su u toku dana zamenili bravu. Zvonio sam. Mama je na pola otvorila vrata, pridržavajući ih s unutrašnje strane nogom. Ledenim glasom mi je rekla da idem svojim pederima i da se nada da će me neko dobro pretući, jer jedino to i zaslužujem. Opet sam se vratio kod prijateljice. Dva dana nisam ni jeo, ni spavao, samo sam plakao. Činilo mi se 42


da umirem od tuge. Majčine reči su me bolele. Želeo sam da odem bestraga, ali gde? Trećeg dana sam smogao snage da se vratim kući. Pustili su me unutra. Prvo smo ćutali, onda sam im, puna dva sata, pričao o svom životu, mukama, svemu. Plakao sam sve vreme. Bez obzira što sam im rekao da to što sam gej nije bolest, oni su prešli preko toga i tražili da se lečim. Pristao sam da odemo kod psihologa u Beograd – zbog njih, ne zbog mene. Ja sam znao ko sam. Mislio sam, shvatiće i oni tokom terapije. Mnogo su novca potrošili na putovanja i za dugotrajne seanse, ali shvatili nisu. Niti me prihvatili. Verbalno jesu, suštinski – nikada. Meni je terapija pomogla da ostavim alkohol i da se osnažim kao gej. Ostao sam u Beogradu, našao posao, upoznao ljude slične sebi, sa istim problemima kao što su i moji. Krećem se samo u zatvorenim gej krugovima, od ostalog sveta krijem kakav sam. Naročito na poslu. Znam za slučajeve da su homoseksualci dobijali otkaze kada bi se saznalo da su to. Ja ne smem da rizikujem – jer nemam gde da se vratim. Retko idem kući, retko se i čujem sa roditeljima. Nikada me ne pitaju kako sam, imam li dečka, jesam li srećan, imam li problema. Pričamo o vremenu, ko se u čaršiji udao i oženio, a ko umro. Ja ih istinski ne zanimam. Da li sam zadovoljan životom koji vodim? Nisam. Do sada sam samo jednom uspeo da održim vezu godinu dana. Moj ljubavnik sa kojim sam doživeo i prvo seksualno iskustvo napustio me je jer se zaljubio u drugog. Od tada sam sam, ne mogu da sklapam 43


poznanstva samo seksa radi. Nadam se da negde na ovom svetu postoji muškarac sa kojim ću moći da podelim čitav svoj život. Nada da ću ga sresti drži me živim. Sve ostalo je borba za goli opstanak. Mirko J. (28), bankarski službenik

44


.


PriÄ?a 000004

Rodila si mi nakazu

47


.


Najčešće pitanje heteroseksualaca je zašto ljudi poput mene imaju potrebu da govore okolini o svojoj seksualnoj orijentaciji. Svoj razlog znam: više nisam mogao da izdržim pritisak dvostrukog života, strah od otkrivanja moje tajne i laganje da sam nešto što nisam. Sada sam drugi čovek. Opušten, koliko je to moguće u sredini u kojoj živim i radim. Siguran sam u sebe, možda i zato što sam srećno zaljubljen, već godinu dana u skladnoj vezi s čovekom pet godina mlađim od sebe. Sredina u kojoj živim ne prihvata ovakve kao što sam ja. Rano sam to osetio, još kada sam pošao u vrtić. Igrao sam se samo s devojčicama i vaspitačice su već tada rekle mojim roditeljima da sam „čudno dete“. Bio sam „čudan“ i u osnovnoj školi. Nije me zanimalo ništa od onoga što je okupiralo druge dečake. Ni njihove igre, ni priče, ni sport, što je posebno iritiralo mog oca, u mladosti fudbalera. Nije mogao da mi oprosti što sam umesto treniranja fudbala izabrao muzičku školu i sviranje klavira. Velike su svađe bile u kući zbog toga. Mama je želela da mi kupe klavir, tata se protivio i postajao sve grublji prema meni. Nije me u početku tukao, ali me je stalno grdio ili ignorisao. Ni na jedan koncert niže muzičke škole u kojima sam učestvovao nije došao. Drugi očevi jesu i meni je to teško padalo. Bio sam veoma usamljeno dete. Škola, učenje, klavir, knjige – to je bio moj jedini svet. Za sve oko sebe bio sam „čudan“ i to me je plašilo. Da sam nekako drugačiji i meni je bilo jasno, pa su moji odnosi s vršnjacima bili tek reda radi. Možda su zbog toga već 49


u petom razredu počela maltretiranja. Stariji dečaci su me „prepoznali“. Peder, pederčina – tako su me zvali, nikada po imenu. I dečaci, komšije iz ulice, počeli su da me izbegavaju i provociraju, najviše zbog načina na koji sam hodao i gestikulacije koja im je bila „ženskasta“. Sve su to danas odrasli ljudi, ja i dalje živim na istoj adresi, ali oni ne pričaju sa mnom, često mi ne kažu ni „dobar dan“. To me više ne potresa, ali tada, kao uplašeni dečak, bio sam bespomoćan da bilo šta uradim, da se „popravim“ i budem kao i sva ostala deca. Jednom, iz čista mira, grupa dečaka iz osmog razreda me je napala u školskom dvorištu. Tukli su me, udarali gde god su stigli, oborili na beton uzvikujući „ubijmo pedera!“. Dežurni nastavnik nije ih u tome sprečio. Stajao je sa strane, gledao, pušio cigaretu i čekao da bes napadača prođe. Kada su završili sa batinama otišli su na čas, a ja sam od bolova jedva stigao do kuće. Ništa nisam smeo da kažem ni mami ni tati. Uvukao sam se u krevet, rekao da me boli stomak, pokrio se ćebetom preko glave i plakao. Otac je posle dugo vremena otvorio vrata od moje sobe i ironično me pitao: „Šta je, plačipičko?“ Mama nije nijednom došla da vidi kako sam. A čuo sam je kako jeca. Godine u srednjoj školi bile su još gore. Niš, ma koliko veliki, ipak je samo selendra u kojoj se sve zna. U gimnaziju su se upisali i neki moji drugovi iz razreda, pa su nastavili sa provokacijama, čemu su se pridružili i drugi. Vređanja su se nastavila, ali ne samo njihova. Učestvovali su u tome i neki profesori, pogo50


tovo profesor fizičkog, jer sam bio nespretan u svim sportovima. Ne jednom me je pred čitavim razredom „prozivao“ kao nesposobnog „peška“. Odlazak u školu za mene je bila svakodnevna trauma. Da bih izbegao vređanja i moguće batine, kasnio sam na časove. Imao sam teškoća sa učenjem, a kada sam odgovarao, zamuckivao sam jer me je i glas odavao. Uveče nisam smeo da izlazim, plašio sam se da će me neko u mraku ne samo tući, već i ubiti. Ćutao sam i trpeo. Da sam se bilo kome požalio, priznao bih da jesam ono što govore – peder. To pogotovo nisam smeo da kažem roditeljima. Otac je počeo da me tuče za svaku sitnicu, za svaki postupak koji je smatrao lošim i pogrešnim, a kasnije povod za batine nije mu više ni trebao. Dobijao sam ih i samo zato što je fudbalski tim za koji je navijao gubio utakmicu. Nije želeo sina kao što sam ja i nekoliko puta mi je čak rekao da će me ubiti ako se „ne opametim i ne postanem muško“. Govorio je da na to ima pravo, jer me je on i stvorio. Negde pred maturu svaka komunikacija među nama je prestala. Bežao sam od njega u rođenoj kući. Često nismo ni za ručkom ili večerom sedeli zajedno za stolom. Uglavnom sam jeo sam, u svojoj sobi. I mamu je maltretirao, prebacivao joj je što je rodila nakazu, a ne muško dete. Svih tih godina o homosekualnosti nisam ništa znao. Nije bilo kompjutera, Interneta, nisam poznavao nikoga ko je bio gej, nisam imao s kim da razgovaram o svojim osećanjima, strahovima, maltretiranjima... Za sve oko mene biti homoseksualac značilo je 51


nešto nenormalno, izopačeno, bolesno. I sam sam se osećao bolesnim, a znao sam da se od te bolesti ne mogu izlečiti. Želeo sam da studiram psihologiju u Beogradu, ali je strah od nepoznate sredine u kojoj mi može biti gore nego što je kod kuće bio jači. Ostao sam u Nišu i upisao fakultet koji me nije zanimao. Bilo mi je lakše da trpim okruženje od kojeg sam znao šta mogu da očekujem, pa sam mogao i da se klonim neprijatnosti. Kada sam bio na drugoj godini na oca su naletela kola na pešačkom prelazu i ubrzo je umro. Osetio sam u prvom trenutku veliko olakšanje, ali ubrzo i ogromnu grižu savesti – potajno sam želeo da nestane sa ovog sveta i mislio sam da sam ja kriv za njegovu smrt. Upao sam u depresiju, zapustio studije i mama me je na kraju odvela kod psihijatra. To je bila velika prekretnica u mom životu. I psihički i fizički iscrpljen do krajnjih granica, odlučio sam da priznam lekaru šta sam. Plašio sam se osude, ali je nada da će mi pomoći bila jača. I jeste. Objasnio mi je da je sa mnom sve u redu, da nisam bolestan. Kakvo olakšanje! Konačno sam imao nekoga s kim sam mogao da pričam. Kada sam stekao malo samopouzdanja, u dogovoru s njim pozvao sam mamu na jednu seansu i priznao joj da sam gej. Rekla je plačući da joj je to odavno jasno, ali da se nije usuđivala da me bilo šta pita. Sebe je krivila zbog toga što sam homosekualac. Zašto – to nije znala da objasni. Nastavili smo zajedno da idemo na terapiju. To nije moglo da se sakrije od komšiluka i šire porodice, pa su mnogi od njih počeli i mamu da izbegavaju. Mislili su da sam dušev52


ni bolesnik. Mama je smogla snage da to zanemari i da se posveti našem odnosu. Postali smo bliskiji nego ikad do tada. Bilo mi je to od najveće važnosti, nemerljiva podrška, potpuno prihvatanje koje mi je dalo veliku snagu. Nastavio sam studije. Sve manje su me vređali pogrdni komentari kolega, smejanje iza leđa, čak me ni otvorena homofobičnost nekolicine profesora nije mnogo doticala. Moj terapeut me je povezao sa jednom nevladinom organizacijom koja je okupljala gej osobe. Druženje s njima za mene je bio dar s neba. Uz njih sam postao potpuno siguran u sebe. Više se ne stidim da kažem da sam gej. Ne paradiram okolo time, ali imam nekoliko bliskih osoba kojima sam to priznao. Prvo svojoj rođenoj sestri. Prihvatila je sasvim normalno. Rekla mi je da je slutila, a zašto je ćutala i nije o tome pričala sa mnom – nije znala da mi kaže. Rekao sam i stricu, rođenom očevom bratu. On je nekako uvek bio blag prema meni, branio me je od očeve srdžbe ako je bio u prilici. Ni jednom rečju me nije osudio, samo je konstatovao da mi neće biti lako u životu, ali da na njega mogu da se oslonim, zatražim pomoć, ili porazgovaram. Sumnjao je sa sam gej. Pošteno mi je rekao da mu nisu jasni ti muškomuški odnosi, ali da to nema veze s njegovim odnosom preme meni. Miroslav O. (36), inženjer

53


.


Priča 000005

Sastanci „na slepo“

55


.


Uvek sam pre susreta ugovorenih putem SMS poruka i četova na Internetu pun straha, ali želja za seksom je jača. Veliku frku sam imao kada sam jedne noći, u tri sata posle ponoći, pristao da se vidim s jednim četrdesetogodišnjakom. Razmenjivali smo nekoliko sati poruke, dogovorili se da to bude kod Savezne skupštine, ali kada sam stigao i javio mu se – ispostavilo se da je to policajac, noćni čuvar u kućici ispod zgrade. Od straha me oblio znoj, ali –šta sad? Video me je, ulica je bila pusta, ako hoće da me bije, lako će me stići. Otišao sam kod njega i upitao ga: „Šta ako neko od tvojih kolega naiđe?“, „Ništa ne brini, reći ću da si mi bratanac“, odgovorio je i odmah, dok je skidao pantalone, počeo da mi se pravda kako mu je to prvi put, da mu je neprijatno, da je oženjen i da ne zna zašto mu uopšte treba muškarac. Lagao me je, gej je sto posto. I nije jedini kojem je brak maska. Mnogo ih znam i mnogo žena bi se iznenadilo da to zna. Verujem da neke i znaju, samo im je lakše da žive tako, u nazovi braku. Imaju fasadu, i one i muževi. A mene su dečaci privlačili još kada sam imao šest - sedam godina. Kako sam rastao taj osećaj je bio sve jači. Loše sam se osećao, naročito u pubertetu. Plašili su me prostački i agresivni komentari okoline na temu homoseksualaca. U tim je godinama počela da me pritiska i griža savesti da sam zbog nečeg kriv pred drugima. Obuzimao me je i religijski strah, pitao sam se da li je greh misliti na seks s drugim muškarcem. Nisam imao odgovor, nisam imao sa kim da pričam o tome. Ni sa starijim bratom, ni s roditeljima. Oni su patrijarhalni ljudi, dobri, ali utopljeni u malu palanačku 57


sredinu punu predrasuda. Negotin se po tome ne razlikuje od bilo kog drugog grada, uključujući i Beograd. Bio sam prepušten sam sebi. Gledao sam filmove, čitao knjige, pretraživao gej sajtove na Internetu i vremenom shvatio sam da to što jesam nije ništa strašno, već normalno. Ali, sredina u kojoj sam živeo nije takva da bih smeo to javno da pokažem. Znao sam da moram da se čuvam, da sam ugrožen kao gej. Iz tog osećanja izrodio se strah koji me i dan - danas prati. Roditelji nisu ništa čudno primećivali u mom ponašanju. U srednjoj školi svima oko mene bilo je jasno da sam drugačiji, ali sam se dobro uklapao među vršnjake. Bilo im je zanimljivo moje ekstravagantno oblačenje, verbalna komunikacija (mislili su da se namerno izmotavam), egzibicionizam – ponekad sam menjao boju kose tri puta mesečno. Družio sam se i s devojkama, čak sam imao i seksualna iskustva s njima, samo da ne bih bio otkriven. Krio sam i potiskivao svoju želju za muškarcima sa jednim ciljem – da upišem studije u Beogradu verujući da ću ovde moći slobodno da ispoljim ono što jesam. Nije baš bilo onako kako sam zamišljao. Iz straha i nedostatka hrabrosti dugo nisam ništa preduzimao. Tek posle godinu i po dana krišom sam, dobro pazeći da nema nikog oko mene, počeo da ulazim na gej sajtove u Internet kafeima. Ali, nisam smeo da napišem oglas, niti da se javim na neki od njih. Nisam imao ni toliko hrabrosti da na netu četujem sa ljudima odavde, iz Srbije, već sam birao samo one iz inostranstva. Bili su daleko, pa sam se osećao sigurnim. Bojao sam 58


se da ću biti pretučen, čak ubijen ako se otkrije da sam gej. Bio sam uplašen za golu egzistenciju, jer godinu dana pre dolaska u Beograd desila se ona Prajd parada. Sve što sam o tome gledao na televiziji – nalete hordi muškaraca na ljude i žene koji su mirno šetali, batine, krvave glave i krici duboko su mi se urezali u svest. Strepeo sam da mi se nešto slično ne dogodi. Vremenom sam se opustio, uvideo da nisam usamljen, da su ljudi kao ja tu, oko mene. Skupio sam konačno hrabrost da počnem da se dopisujem s jednim čovekom iz Beograda. Punih deset dana smo dogovarali prvi sastanak koji je za mene bio vrlo traumatičan. Očekivanja velika, strah još veći. Tražio sam da mi pre nego što se vidimo pošalje svoju kućnu adresu, broj lične karte, gde radi... Na sve je pristao, što je samo uvećalo moj strah da je neka nameštaljka. Zbog toga sam insistirao da se nađemo usred dana, na javnom mestu. Došao je kolima, a kada sam ušao tresao sam se kao prut i tražio da vidim ličnu kartu. Rekao sam mu da sam ostavio sve njegove podatke u stanu, ako mi se nešto desi da znaju s kim sam bio. Nisam ga čestito ni pogledao. Imao je 36 godina, bio je znatno krupniji od mene. Zaista sam mislio da će me odvesti negde u šumu i u najboljem slučaju samo prebiti. Nije tako bilo, a taj prvi seks doživeo sam u 21. godini. Ne postoji gej model na koji možeš da se ugledaš. Svako traži nešto posebno, nešto što će ga učiniti zadovoljnim. Ja se i danas pitam koliko je moja seksualnost potreba za emotivnom vezom, a koliko je samo 59


potreba za seksom? I kada sam upoznao partnera s kojim sam zajedno živeo skoro dve godine, mislio sam da će to biti samo seks i ništa više od toga. Naša veza je bila zatvorena, imali smo samo jedan drugog, što nije u mojoj prirodi. I sada sam u vezi koja traje dugo, ali obostrano promiskuitetnoj, iako živimo zajedno. Oboma odgovara ta varijanta. Dosta je gej parova koji tako žive, bez frke i ljubomore. Nedelju dana posle onog prvog traumatičnog seksualnog iskustva otac je video da se sa mnom nešto dešava i na kraju sam mu rekao da sam gej. Prihvatio je to bez ikakve drame. Strepeo sam od njegove moguće reakcije, ali je na kraju sve ispalo dobro. Posle tog razgovora imao sam više samopouzdanja. Upoznao sam mladića s kojim sam bio u prvoj dužoj vezi. Njegovi roditelji, iako intelektualci iz Beograda, za razliku od mog oca radnika iz Negotina, nisu ga ni razumeli, ni prihvatili. Zavideo mi je što imam barem jednog razumnog roditelja. Ali, i to što imam, nije mi bilo dovoljno da se potpuno osnažim kao gej i da prestanem da se krijem. Posle batina koje sam dobio jedne noći, ispred stana, shvatio sam da najgore prolaze upravo oni koji se kriju, jer iz njih isijava strah, a navodne muškarčine to nanjuše kao gladni psi. I ja sam bio takav, pa su me nanjušili. Dobio sam batine, a da ih ničim nisam izazvao. To me je osvestilo. Pretučen sam kada sam se krio, onda je svejedno krijem li se ili ne. Od tada se ne krijem i nemam neprijatnosti. To ne znači da nisam upadao u delikatne situacije sa samim homoseksualcima, sve zbog moje sklonosti da ugovaram sastanke na neviđeno. Jednom mi je u 60


stan došao mladić tridesetih godina, muškarčina, visok, mišićav. I sve je u početku bilo kako treba, a onda se odjednom, kada je trebalo da dođe do seksa, sklupčao na kauču i počeo da trese kao da je dobio epileptični napad. Mucao je, bio je potpuno bled i izbezumljen, pokazivao mi sliku svoje devojke i samo ponavljao „ja nisam gej“. Uhvatila me je panika od tog njegovog straha da se suoči sam sa sobom i bio sam ubeđen da će da me pretuče, jer je u jednom momentu skočio i krenuo prema meni. Jedva sam ga smirio i ispratio. Javljao mi se posle toga nekoliko puta, želeo da se vidimo, ali nisam se usudio. Gej zajednica, barem u Beogradu, veća je nego što iko ko nije u tim krugovima može i da pretpostavi. Većina skriva svoju seksualnu orijentaciju, ali sve je više onih osvešćenih, oslobođenih pre svega ličnih stega. Mlađe generacije još su slobodnije i sve ranije ulaze u seksualne odnose, već sa 15, 16 godina. Mislim da je to prerano. Ipak treba da sačekaju, da sami sa sobom budu sigurni ko su. Miloš D.(25) student

61


.


Priča 000006

Ručak za mog dečka

63


.


Sada sam u dugoj, emotivno jakoj i stabilnoj vezi. Tražimo stan, želimo da živimo zajedno. On je moj prvi dečko kojeg ću upoznati s mamom. Već sam joj rekao šta smo odlučili. Ćutke je to prihvatila, zagrlila me posle dugo, dugo godina i rekla da joj je drago što sam konačno potpuno srećan. Dogovorili smo dan kada ću doći kući s dečkom koga volim, spremiće svečani ručak... Drago mi je što je sada uz mene, s druge strane mi je i teško, jer znam da u dubini duše pati. Te sam je noći čuo kako plače. Zaljubio sam se prvi put kada sam imao 13 godina u vršnjaka iz komšiluka. To što mi se sviđala osoba istog pola ništa mi nije značilo, mislio sam – ljubav je ljubav, a prema kome je gajiš - nevažno je. Bio sam srednjoškolac kada sam shvatio da sam gej. I okolina je to prepoznala, a ja sam počeo da dobijam prve poruke da nije poželjno ni dobro biti drugačiji. Moja je velika sreća što sam tada imao nekoliko dobrih drugarica i bliskog prijatelja koji su me prihvatili takvog kakav jesam. Iako hetero orijentisani, potpuno su me razumeli i zahvaljući njima nisam imao krize kao većina drugih. Druženje s njima pomoglo mi je da ne izgubim samopouzdanje i samopoštovanje, da amortizujem i direktne i indirektne provokacije koje nisu bile retke, iako živim u relativno liberalnoj sredini kada je o ovoj temi reč. Živim s majkom, otac nas je napustio dok sam bio beba i odselio se iz Novog Sada. Nikada nam se nije javio. Valjda što smo bili upućeni samo jedno na drugo, naš odnos je bio blizak, bez tajni i tabu tema. Imao sam u nju puno poverenje, znao sam da me 65


voli i da joj je stalo da budem srećan. Verovao sam da će razumeti da nisam kao drugi muškarci i da će mi pružiti najvažniju podršku, onu roditeljsku. Odlučio sam da joj kažem da sam gej onog dana kada upišem fakultet. Nisam želeo da sama to otkrije. Činilo mi se da bi to doživela kao izneveravanje našeg dobrog odnosa. Kada sam joj nagovestio da treba o nečem za mene vrlo važnom da razgovaramo, video sam strah u njenim očima. Nekoliko dana je odlagala razgovor, ali bio sam uporan i jednog nedeljnog jutra sam joj rekao. Bio je to više moj monolog nego dijalog. Dugo je trajao. Rasterećen straha da me neće razumeti, da će me odbaciti, osuđivati, primoravati da idem na lečenje, što je uobičajena priča u mnogim porodicama sa „problematičnim“ sinovima, otvorio sam joj i srce i dušu. Nije ništa od onog što je čula komentarisala, ali bila su mi simptomatična njena pitanja: da li prolazim samo kroz neku seksualnu istraživačku fazu i da li su mi se ikada sviđale i devojke? Shvatio sam da intimno traži neku alternativu, izlaz iz situacije u kojoj jesam i bio sam zbunjen tim saznanjem. Prilično me pogodila njena rečenica da moju homoseksualnost može da prihvati, ali da joj to što sam gej teško pada i da se zbog toga do kraja života neće dobro osećati. Želela je da se oženim i imam decu, a znajući u kakvoj sredini i državi živimo, osećala je i veliku brigu kakav će mi život biti. Strahovala je od nasilja i provokacija kojima ću biti izložen, teškoća kada dođe vreme da tražim posao... Znao sam i sam da me ne čeka lagodan život. Pokušao sam da je uverim da ću se 66


čuvati, da nema razloga za brigu, a u tom trenutku ni sam u to nisam bio siguran. To je bio naš prvi i jedini razgovor o mojoj seksualnoj orijentaciji. Ta tema do dana današnjeg ne postoji u našoj komunikaciji. Od trenutka kada sam joj se poverio, moj intimni život postao je samo moj. Ne zameram joj, mada mi nedostaje da pričamo kada sam u krizi, kada imam problema u vezi, kada mi je potreban njen zagrljaj, podrška, reči utehe i razumevanja. Ona svaki put vidi i oseti kada se ne osećam dobro, jeste tada uz mene, ali nemušto. Samo me potapše po ramenu i kaže: „Ne brini, proći će“. Ponaša se kao i većina roditelja koji su verbalno prihvatili svoju gej decu: ne pričajući o tome potiskuju realnost. A kada nešto gurneš pod tepih, onda to i ne postoji. Valjda joj je tako lakše da se nosi sa saznanjem da sam gej. Za razliku od većine homoseksualaca u Srbiji, nisam doživeo nikakvu veću neprijatnost. Bilo je provokacija i vređanja, ali to je najmanje što se moglo dogoditi. Zaposlio sam se u stranoj firmi koja ne toleriše diskriminaciju po bilo kom osnovu. Ne krijem da sam gej i mojim kolegama to ne smeta, ni strancima, ni našima koji su tu zaposleni. A ako im i smeta, to ne smeju da pokažu. Mirno i spokojno radim. To ne znači da sam sada, kada sam s čovekom sa kojom nameravam da provedem ostatak života, potpuno zadovoljan. Mi se volimo, ali naša ljubav je u nekom nevidljivom, ogromnom kavezu. Ne možemo na ulici da se zagrlimo ili držimo za ruku, a često to poželimo. Kada neko od nas dvojice krene na put, ili kada se s puta 67


vraća, zagrljaj i poljubac na stanici za nas su nezamislivi. Ne možemo, kao u hetero brakovima, zajedno da podignemo kredit i kupimo stan. Voleli bismo da zajedno gajimo dete, no, i to je nemoguće. Po svemu ispada da je naša veza neobavezna, a bolja je i trajnija nego mnogi brakovi mojih školskih drugova. Sve je protiv nas – na našoj strani je samo ljubav. Više nam i ne treba. Petar M. (36), menadžer

68


.


Priča 000007

Od žena do muškaraca

71


.


Mnogo je žena prošlo kroz moj život. Svi ti kratki susreti i veze podrazumevale su seks, čak i onda kada sam potpuno prešao na drugu, gej stranu. Uživao sam, baš kao i one. Zbog toga su me žene i volele i tražile da budu sa mnom. Čak i danas neke od njih mi se javljaju, govoreći da naše strasne trenutke nisu zaboravile. Moje prvo gej iskustvo desilo se nenadano, na studijama. Bio sam skroman, povučen, miran, pažljivo sam birao s kim ću da se družim. Ipak, jedan od muškaraca iz mog okruženja jednog dana je imao seks sa mnom u parku. Tada mi to nije pričinilo nikakvo zadovoljstvo, već gađenje. Bio sam posramljen, mislio sam da svi koji me sreću na ulici na meni vide i znaju šta se dogodilo. Prošle su godine od tada kada sam počeo da uživam u povremenim, kratkim odnosima s muškarcima, paralelno sa vrlo aktivnim heteroseksualnim životom. Uzbuđivalo me je muško telo, pogotovo njihov seksualni organ, ali sam ipak u svim susretima preuzimo aktivnu ulogu. Rođen sam u dobrostojećoj, kulturnoj porodici. Oba rodtelja i baka po majci, koju sam jedino znao, govorili su tri strana jezika, a pradeda je bio uvažen advokat u 19. veku. Otac, ugledan građanin i veliki domaćin, omogućavao nam je da i u teškim vremenima ne oskudevamo ni u čemu. Dva puta godišnje putovali smo na odmore, a ja sam kao petogodišnje dete prvi put bio u Veneciji. Ta strast za putovanjima ne napušta me do današnjih dana. Otac je bio veoma strog, a njegovi pogledi na život, uprkos visokom obrazovanju i čestim putovanjima u 73


inostranstvo, odgovarali su onim koji su vladali u 19. veku. Često sam kao dete dobijao batine od njega, kažnjavan sam na razne načine jer nisam mogao da ćutim i da mu se ne usprotivim. U kuću nisam smeo da dovedem nijednog druga i još kao dete maštao sam o nekom velikom, snažnom muškarcu koji bi me štitio. S druge strane, s majkom sam bio vrlo blizak, mogao sam sve da joj kažem. Razumela me je u potpunosti. Tako je shvatila i prihvatila moje kasnije intimne odnose s muškarcima. Niko u široj familiji nije me osuđivao zbog seksualne orijentacije, niti me je izbegavao, a i moj intimni prijatelj bio je s njihove strane potpuno prihvaćen. Nisam jedinac, imam brata s kojim nikada nisam imao bliske odnose. Mi smo dva dijametralno suprotna karaktera. U mnogim stvarima on ima iste poglede na život kao i otac, čak mislim da je postao gori od njega. Od cele porodice jedino mi je on prebacio što sam gej, po njemu nakaradan i perverzan, a to sam čuo tek kada je došlo do rasprave oko porodičnog nasleđa. Do tada, dok je imao koristi od mene, bio sam mu dobar, nije mu to smetalo. U široj porodici imali smo gej rođaka, prihvaćenog, uvažavanog i voljenog. Bio je veoma duhovit i na porodičnim slavama sve zabavljao. Inače, u mojoj najužoj porodici nikada nije bilo razgovora o seksu. Otac mi je često, dok sam bio mlad, govorio: „Jednom ću ti objasniti neke stvari“, ali do toga nikada nije došlo. Sve što sam u to vreme saznao o seksu bilo je u školi, od drugova, ali to je bilo nedo74


voljno i nepotpuno, tako da sam na studije otišao potpuno nespreman za život. I dan - danas ne razumem mog oca koji me je do mature držao kao kera na lancu (večernji izlasci su mi čak i kao maturantu bili zabranjeni, kući sam morao da budem do 19 h), a onda me je odjednom pustio u svet, bez ikakve pripreme. Moj brat se prema svojoj deci ponašao isto tako. U gimnaziji sam imao veliku, tajnu ljubav. Sviđala mi se devojka iz susednog razreda, ali nikada nisam smogao snage da joj kažem šta osećam prema njoj. U to vreme nisam ništa znao o homoseksualnosti, niti sam u sebi osećao takav poriv. Na fakultetu sam doživeo veliku ljubav koja je trajala nekoliko godina dok ona nije završila studije i otišla u Englesku na usavršavanje. Strasno sam želeo da vodim ljubav s njom, ali ona to nije htela da prihvati. Kada se posle nekoliko godina vratila, i to se dogodilo, ali mi je ostalo u tužnoj uspomeni. Posle seksualnog odnosa ona mi je pričala o nekom Englezu s kojim je izgubila nevinost i kako se još uvek živo seća mustre tapeta na zidu sobe u kojoj su bili. Želeo sam da se njome oženim, ali otac mi nije dozvolio. Govorio je: „Najpre štala, pa krava“, odnosno – završi prvo fakultet, pa se onda ženi. Mnogo godina kasnije doživeo sam još jednu veliku, strasnu ljubav, ali nisam ni pomišljao na ženidbu. Odlučio sam da ostanem neženja. Žena o kojoj je reč bila je razvedena i razočarana mojom odlukom, ali to nam nije smetalo da budemo zajedno, da se dobro osećamo i imamo neviđen, strastven seks. Tokom studija nisam ni razmišljao o gej vezi i skrivao sam svoje povremene homoseksualne odnose. 75


Trudio sam se da izgledam kao svaki drugi hetero muškarac i da se tako i ponašam. Često sam imao neke kvazi devojke, jer se to u ovoj našoj sredini podrazumevalo pod „živeti normalno“. Jedne davne godine, na premijeri Glišićeve „Podvale“, na trećoj galeriji gde se moglo samo stajati, upoznao sam najveću ljubav svog života. Pitao sam se kasnije da li je reč „podvala“ imala neko simbolično značenje u našoj vezi, jer nisam mogao da nađem odgovor za tu emotivnu buru koja nam se dogodila. Bio je to moj kolega po struci. Ja sam tada upravo završio studije i počeo da radim, on je bio apsolvent. U pozorište je došao s devojkom, ja sam bio sam. Od te večeri bili smo nerazdvojni pune četiri godine. Dolazio je kod mene kući, majka je znala da smo u vezi, prihvatila ga je i volela. (Otac je nekoliko godina pre toga umro, inače ne bih mogao da ga dovedem u svoj dom). Kako to obično biva u svim vezama, naročito homo, došlo je do zasićenja. On je počeo da traži druge partnere, onda i ja i vezi je došao kraj. Patio sam zbog toga, emotivno mi je još uvek značio i da bih se „izlečio“ prihvatio sam stipendiju francuske vlade i otišao na specijalizaciju u Pariz. Videli smo se još samo jednom, mnogo godina kasnije, kada smo na brzinu večerali u jednom restoranu. On je žurio na sastanak sa muškarcem sa kojim je tada bio. I danas živi u Beogradu, ali nemam želju da ga sretnem. Napisao mi je samo jedno pismo povodom smrti moje majke. I to je bilo sve. U Parizu sam upoznao divnog čoveka, opet na poseban, romantičan način. Desilo se to ispred crkve 76


Sen Žermen, u latinskom kvartu. Te večeri se davao koncert Bahove muzike i dok sam razmišljao da li da odem ili ne, pogledi su nam se susreli. U trenutku sam osetio kao da je munja prošla mojim telom. Prišao sam mu i upitao ga, aludirajući na naslov filma: „Volite li Bramsa?“ Umesto na koncert otišli smo u obližnji bistro i ostali pričajući skoro do pred zoru. Od tada se više nismo razdvajali. On je kada sam završio specijalizaciju, napustio posao i došao samnom da živi u Jugoslaviji. Moja majka ga je veoma volela i uvek je govorila: „To je moj treći sin.“ I čitava moja bliža i dalja familija ga je prihvatila i pokazivala topla osećanja koja je prema njemu gajila, uključujući i mog rođenog brata (začudo!). I ja sam se dobro osećao u njegovoj porodici, prihvaćen i poštovan kako se samo poželeti može. Taj čovek mi je nemerljivo pomogao u životu i u moralnom i ljudskom smislu. Veran, pravi, nesebičan prijatelj koji je sa mnom prošao sve lepo i ružno što sam do sada doživeo. On je neko na koga uvek mogu da računam i mislim da malo ko može da se pohvali takvim bogatstvom. I u seksu smo se dobro slagali, sve do smrti moje majke kada sam zapao u depresiju koja me je držala pune dve godine. Posle toga nismo više nikada imali seksualne kontakte, ali smo i dalje ostali zajedno jer delimo iste poglede na život, kulturu, iste interese, volimo iste stvari... Kada sam se oporavio, u meni se ponovo pojavila želja za seksom, od tada pretežno u pasivnoj ulozi. Nisam pristalica menjanja partnera i trčanja za avanturama, a ta povremena seksualna pražnjenja vezana 77


su za gej saune, jer posle toga nemam nikakve obaveze, a ni probleme. Moj prijatelj je takvo moje ponašanje prihvatio i razumeo, jer me nesebično voli i sve mi oprašta. I za to plaća cenu: posle mene nikada nije imao seksualne odnose, jer nije u stanju da to učini s nekim drugim muškarcem. Aleksa M. (63), arhitekta

78


.


PriÄ?a 000008

Brak koji to nije

81


Ivan i Tomas su zajedno gotovo tri godine. Ivan je student iz unutrašnjosti Srbije, Tomas ugledni novinar iz Austrije, s dve fakultetske diplome i visokom pozicijom u internacionalnoj medijskoj kompaniji u kojoj radi. Ovaj par potiče iz sasvim različitih porodica i sredina. Ivan je rođen u palanci na istoku Srbije u porodici srednje klase, Tomas u imućnoj austrijskoj porodici u Beču. Obojica su rano, već u doba adolescencije prepoznali svoju seksualnu orijentaciju i nisu imali iluzije da će se to promeniti, ili da se može promeniti. Ivan: - Uticaj holivudske kulture bio je dovoljno jak da shvatim da biti gej nije neki problem, ali jeste bio za sredinu u kojoj sam živeo. Slušao sam prostačke i agresivne komentare o homoseksualcima. Reč „ peder“ jedna je od najpogrdnijih u srpskom jeziku i bilo mi je jasno da nije pametno da otkrivam svoje seksualno opredeljenje. A želeo sam da pronađem nekog sebi sličnog. Preselio sam se u Beograd, no, ni ovde dve godine nisam ništa preduzimao zbog straha i nedostatka hrabrosti. Tek u 21. godini imao sam prvo seksualno iskustvo. Partnera sam pronašao putem Interneta. Ostali smo zajedno dve godine i sa njim sam počeo da upoznajem ovdašnje gej krugove. Mesec dana posle mog prvog seksualnog iskustva otac mi je došao u posetu. Bio sam zbunjen, nisam smeo da ga pogledam u oči. Insistirao je da mu kažem o čemu se radi, ali nisam mogao. Pitao me je: „Jesi li narkoman?“ Odmahnuo sam glavom. Drugo pitanje je bilo: „Jesi li peder?“ Potvrdio sam. On je ćutao, ćutao i na kraju počeo da plače. Prvi put u životu. Rekao sam 83


mu: „Ako želiš da me se odrekneš, razumeću te.“ Kroz suze mi je odgovorio da me i dalje voli kao sina, da me prihvata takvog kakav jesam i da mu se obratitim kad god budem imao problem. Bilo je to za mene ničim merljivo olakšanje. Jedini uslov je bio da ne kažemo majci. Ona ni danas ne zna da sam gej. Tomas: - Imao sam 14-15 godina kada mi je potpuno bilo jasno da me devojčice ne privlače. Lično, nisam se ni tada, a ni kasnije, nikada loše osećao zbog toga. Potičem iz veoma liberalne porodice i roditeljima sam rekao da sam gej u 17. godini, ali oni su već ranije to prepoznali, pokušavajući da me preobrate. Moju glasno izgovorenu seksualnu orijentaciju su oćutali, bez komentara. Nikada sa mnom nisu želeli otvoreno da razgovaraju i činjenicu da sam gej do današnjih dana ignorišu. No, i ignorisanje šalje poruku. To je najgore rešenje, ali s druge strane, nisu na mene vršili nikakav pritisak, niti su me verbalno osuđivali. Što se prvih seksualnih iskustava tiče, nije mi bio problem da nađem srodnu dušu. U Austriji se na homoseksualne odnose gleda drugačije nego ovde. Zahvaljujući profesiji obišao sam čitavu Evropu, jedno vreme sam živeo i radio i u Istanbulu. Nigde se nisam susreo sa tako rigidnom i homofobičnom sredinom kao što je srpska. Čak ni u Istanbulu, koji je zahvaljujući multikulturalnosti i pretapanju brojnih uticaja, veoma liberalna sredina prema homoseksualcima. Svoje seksualno opredeljenje nikada i nigde nisam krio. Ali, doživeo sam da me srpski poslovni partner, ne mogavši drugačije da me diskvalifikuje, na javnom 84


sastanku prozove kao „pedera“. Biti drugačiji u Srbiji, bez obzira da li je reč o politici, oblačenju, načinu razmišljanja ili nečem drugom, nije ni ugodno, ni prijatno. Ovo je veoma konzervativna sredina, daleko od pluralistične i tolerantne. Pitanje seksualnog opredeljenja deo je te priče. Moji poslodavci znaju da sam gej i za njih je to moja privatna stvar. Kada sam doživeo pomenutu diskvalifikaciju, obratio sam se svom šefu i pitao ga šta da radim ako se to ponovi. Dobio sam podršku i odgovor da tako nešto svakako zvanično prijavim, jer je reč o diskriminaciji koja se u mojoj kompaniji ne toleriše. Ivan: - Ja sam prošao gore od Tomasa. Iz čista mira sam pretučen ispred stana u Beogradu. Grupa mladića je prepoznala da sam gej, dobio sam batine, a da ih ničim nisam izazvao. Obratio sam se policiji, rekao razlog, ali se ispostavilo da je birokratska procedura tolika da nije imalo šanse da batinaši budu uhvaćeni. Kada sam u Studentskoj poliklinici zatražio lekarsko uverenje o povredama, rekli su mi da dođem za nedelju dana, jer ne mogu bez načelnika da me pregledaju. Niko me ne može razuveriti da su namerno izbegli svoju obavezu, jer sam i njima rekao da sam gej. Mnogi homoseksualci doživeli su slično iskustvo, ali da ga nisu prijavili. Iz straha, sramote ili svesti da ih niko neće zaštititi. Tomas i ja, kao par koji se ne krije i pojavljuje na javnim mestima, nismo imali većih problema. Družimo se i s hetero osobama koje su nas dobro prihvatile, poštuju nas i ne smeta im to što smo gej. Inače, gej 85


zajednica i u Srbiji i u Beogradu je veća nego što se misli. Kao i svakoj socijalnoj grupi, i među nama postoje raslojavanja uslovljena obrazovnim i socijalnim faktorima. Svaki sloj ima svoja mesta okupljanja – kafiće, klubove, diskoteke, a oni najsiromašniji druže se i partnere nalaze po parkovima, javnim toaletima ili na Adi Ciganliji. Grupe su kompaktne, njeni pripadnici pomažu jedni drugima i to se naročito u krugovima obrazovanih i poslovno uspešnih neopravdano naziva gej lobijima. Mi smo upućeni jedni na druge jer nas društvo ne prihvata i normalno je da se poslovi sklapaju sa osobama koje se poznaju. Stručnost je kao i u svakoj drugoj sredini presudan faktor, a ne činjenica da li je neko gej ili ne. Ivan M.(25) i Tomas V.(37)

86


.


.


PriÄ?a 000009

Gej estrada

89


Svet mode i svet estrade dva su sveta koja imaju malo dodirnih tačaka, sem činjenice da je koncentracija homoseksualaca u ovim krugovima velika. Što se estrade tiče, većina muškaraca ove populacije ima gej sklonosti, ne samo pevači, već i menadžeri, organizatori, obezbeđenje... Nisu svi iskreni u tome, jer su te sklonosti obojene onim što ja zovem interesnom orijentacijom. Već dvadeset godina krećem se u tom svetu. Posao koji radim doživljavam kao umetnost. Osećam se kao umetnik, tako izgledam, tako se i ponašam. Teatralan sam, egocentričan, bučan, afektiram dok pričam, odevam se šaškasto... Sve to privlači pažnju okruženja u kojem radim, posebno muškaraca. Ja sam strejt, ali moja pojava i ponašanje odaje sasvim drugi utisak, zbog čega i dolazim u situacije koje mi nisu prijatne. U modnim krugovima biti gej se podrazumeva, društvo to lakše prihvata i toleriše. Tako je u svetu, pa i kod nas. Svakodnevno sam u prilici da gledam kako se gej dizajneri, manekeni, stilisti ponašaju i moram reći da je to najvećim delom kulturan svet okupiran svojom kreativnošću i bez mnogo ekscesnih ispada. Kada sam u poslovnom kontaktu s manekenima, često pričamo i o privatnim stvarima, sklonostima, željama. Ti momci, gej orijentisani, udvaraju mi se, ali nisu agresivni u takvim nastupima. Vremenom sam naučio da ulazim u te verbalne igre, da dvosmisleno prihvatam flertovanje, veoma vodeći računa da ne pređem granicu preko koje intimno ne mogu da pređem. Plivam nekako, foliram se, što je tužno, ali ne 91


mogu drugačije jer od svog posla živim. Na isti način se ponaša i manjina onih strejt muškaraca koji su poslom vezani za modnu industriju. Najneprijatnije mi je kada posle modnih revija odemo negde da se družimo. To je najčešće u nečijoj kući, u opuštenoj atmosferi koja podrazumeva potpuno slobodno ispoljavanje naklonosti i razmenjivanje nežnosti. Ipak, kada muški par želi intimu, to ostaje njihova intima, daleko od očiju drugih. U estradnom svetu nije tako. Neću preterati ako kažem da je ponašanje ljudi i žena koji se kreću u tom krugu najčešće – dno dna, ruglo, bunar u kojem se ne zna čega nema. Možda i zato što ovaj svet ne može da živi i radi bez dopinga alkoholom i lakim drogama i to je javna tajna. Pod njihovim dejstvom kod ljudi popuste sve kočnice i granice prihvatljivog ponašanja. Da bi opstali u poslu, stekli slavu kojoj teže, mladi estradni umetnici često ulaze u homoseksualne veze da bi ostvarili cilj koji su sebi zacrtali. Ima i podvođenja i muškaraca i devojaka. Ko je željan slave i uspeha za cenu ne pita. Ne znam kako se intimno osećaju zbog toga, ali znam kako se ja osećam kada me neko od istinski gej orijentisanih startuje na najgrublji, najvulgarniji način. Ne jednom mi se dogodilo da mi dok radim neki od njih priđe s leđa, pripije se uz mene i počne da mi dahće u vrat. Ili me poljubi u vrat. Ili pokuša da me poljubi u usta. Nisam po prirodi agresivan i najpre uvek pokušam da se na lep način otarasim „udvarača“, da mu objasnim da nisam zainteresovan, ali kada to ne uspeva – fizički se branim i povisim 92


ton. Nije to velika agresivnost, ali je dovoljna da osoba shvati da mislim ozbiljno. Najveću neprijatnost sam doživeo na jednoj turneji, kada sam bio u sobi sa jednom pevačicom. Nikada mi se to ne dešava, ali te sam noći zaboravio da zaključam vrata i u sred noći u sobu nam je upala jedna naša izuzetno popularna estradna zvezda, gola i uzbuđena, tražeći seks samom i grubo vređajući ženu sa kojom sam bio. Bio je pijan, verovatno i pod dejstvom opijata. Izbacio sam ga iz sobe, a sutradan, kada smo se videli, nije našao za shodno ni da se izvini. Ni meni, ni mojoj partnerki. Od tada, pa do danas prema meni se ponaša kao da se ništa nije dogodilo, ali me više ne provocira, ne pravi scene. Primetio sam da manje obrazovani gej muškarci u estradnim krugovima imaju mnogo bolji pristup svojoj orijentaciji. Nisu njome opterećeni, suptilniji su u pristupu i „opipavanju“ mogućih partnera, svesniji su svoje orijentacije, primerenije prihvataju sebe, nisu iskompleksirani i lakše se s tim nose od onih obrazovanijih. Oni su agresivni, upadljivo paradiraju svojim seksualnim opredeljenjem, nasilniji su u nastupu jer misle da mogu dobiti sve što požele. Krećem se i u mešovitim modno-estradnim-političkim društvima. Ponekad odem i na njihove žurke u eksluzivnim kućama poznatih estradnih zvezda, jer je i to deo mog posla, održavanje dobrih socijalnih odnosa sa ljudima sa kojima radim. Zgranut sam često koga sve tu sretnem, a ponajviše onim što vidim. Alkohol u kombinaciji sa blagim opijatima nezaobilazni je deo atmosfere. Iako po pravilu posle nekog vremena parovi – 93


uglavnom gej, mada ima i hetero, odlaze u sobe da se posvete sebi, jednom sam prisustvovao i pravim seksualnim orgijama. U velikom dnevnom boravku prisutni su, kao da su sami, vodili ljubav. Sedeo sam u mračnom uglu sobe i imao utisak da gledam porno film uživo svud oko sebe. Na foteljama, jastucima po podu, dvosedima i trosedima – ljubav su vodili i homo i hetero parovi, ne obazirući se jedni na druge. Osetio sam u jednom trenutku dodir muškarca među preponama. Rekao sam mu da idem do kupatila da se istuširam i što sam brže mogao izašao sam iz kuće. Koliko sam video tada, a i u nekim drugim situacijama, malo njih koristi kondome. Čudi me da nemaju toliko svesti da treba da čuvaju svoje, ako već ne misle na tuđe zdravlje. Kako uspevam da se održim u svetu u kojem se krećem? Sam sebi ličim na zmiju koja uđe u neki prostor, šunja se po njemu i neprimetno izmigolji. Kada dođem u situaciju da moram i sam da uzmem neku od lakih droga, uzmem je u usta, pa kada niko ne gleda – ispljunem. Alkohol ne pijem, obično tražim votku, pa je prospem i sipam vodu. Snalazim se. Moram. Treba biti izuzetno lukav, mudar i snalažljiv da bi se plivalo u ovom svetu, pogotovo estradnom. Da budem do kraja iskren, kada sam bio mlad i tek nekoliko godina u ovom poslu, imao sam jedno seksualno iskustvo sa muškarcem. Želeo sam da iskusim šta je to što izaziva toliku strast i želju za ovom vrstom odnosa, ima li u tome lepote. Nije mi prijalo, loše sam se osećao posle toga i nikada se više nisam upustio u sličnu avanturu. Miša B.(42), modni frizer

94


.


.


Priča 000010

Zašto su me silovali?

97


Da li je zaista toliko teško shvatiti da niko od nas nije imao mogućnost izbora da bude homoseksualac ili ne? Ni ja nisam birao. Da jesam, zar bih samog sebe osudio na sve strahote koje sam preživljavao od puberteta, pa do današnjih dana, a bile su „pokloni“ porodice i društva. „Pokloni“ u malim paketićima jada i čemera koji su me stalno podsećali da nisam vredan ničega osim prezira. Nisam ništa radio što bi nekog drugog ugrozilo, povredilo, uvredilo. Sklanjam se i klonim svake nevolje, ali ne mogu, sve i da hoću, da živim pod staklenim zvonom. Moram u prodavnicu, moram na posao, želim da popijem kafu u kafiću, da pogledam film u bioskopu, prošetam u parku. Je li to nastrano? Tri nabildovana mladića koji su me dok sam usred dana šetao Košutnjakom silovali jedan za drugim – misle da jeste. A ja se pitam zašto mi je onda jedan od njih, posle svega, dok sam ležao na zemlji kao poslednji bednik, ponudio cigaretu i šapnuo: „’Ajd’ da zaboravimo sve što je bilo i da se vidimo opet, na miru i kako treba, bez sile i batina.“ Da li me je silovao da bi se „izlečio“, ili iz straha da prizna sebi ko je? A možda i zna, samo se plaši odmazde koja je mene snašla. Još u detinjstvu su me roditelji – intelektualci naučili da su pederi gori od kriminalaca i narkomana, degenerici za koje nema pomoći, leka ni pokajanja. Nisam razmišljao o tome jer me se tada nije ticalo. Mislio sam da takvi ljude postoje samo u filmovima i negde daleko od mene. Smejao sam se vicevima o pederima. Prepričavao ih, čak! 99


A onda, u pubertetu, počele su da mi se dešavaju čudne stvari: uzbuđivali su me samo muškarci. Nije mi se činilo da je to neki problem, čekao sam da se i meni digne na neku devojku. Čekao, načekao se prilično – ali to se nije dogodilo. Počinjao sam da brinem, malo, pa sve više. Povlačio sam se u sebe, postao stidljiv i najčešće sam. Samo ja i moj strah od nepoznatog odgovora – šta se to sa mnom dešava? Na kraju sam shvatio, homoseksualac sam. Beskrajne sate sam potrošio tražeći izlaz, mogućnost da se promenim, da pronađem makar i najmanji prostor u kojem ću moći da biram kakav hoću da budem. Izbora nisam imao. To sam što sam. Osećao sam se kao neko ko nije zaslužio da živi. Dobro su me vaspitali - mrzeo sam tog pedera u sebi, hulio na Boga što je baš mene odabrao da budem nakaza, budio se s paničnim osećanjem da će me svi koje poznajem odbaciti i smišljao kako da ih varam da nisam ono što jesam. Nisam mogao dugo tako da živim. Kada sam napunio 17 godina odlučio sam da se borim za sebe, za svoje pravo na život i dostojanstvo. Okupio sam porodicu i rekao im da sam gej. Rekao sam i prijateljima. I šta? Ostao sam potpuno sam. Roditelji su me izbacili iz kuće, prijatelji počeli da me se klone kao da sam gubav, valjda u strahu da na njih mogu preneti „bolest“. Jasno sam shvatio: za ovakve kao ja nema mirnog mesta za život, a nema ni života iole dostojnog čoveka. Nema ljubavi, ni saosećanja, nema razumevanja... Ne jednom u lice mi je rečeno da bi bilo najbolje mene i meni slične smestiti u neki azil, geto, izo100


lovati od ostatka normalnog sveta, da ga ne prljamo i ne gadimo svojim postojanjem. Za većinu mi smo svesno odabrali da budemo pederi. I čude se, čak ljute, što se ne lečimo, sami ili na silu. Drugi su za radikalnije metode: malj, pa u glavu. Imao sam bliske susrete sa takvima. U rukama im nije bio malj, ali jesu motke, rukavice sa čeličnim kuglicama, čizme tvrdih đonova... Tukli su me uvek u čoporu. Nikada se nije našao junak koji bi se sam ustremio na mene. Ipak, te modrice su me manje bole od onih koje su se stvorile u mojoj psihi. Nema ničeg težeg od osećanja poniženosti, nemoći i bespomoćnosti. Čime sam ja provocirao te srpske muškarčine? Ničim. Samo time što sam živ, što postojim i što se na prvi pogled prepoznaje da sam gej. I ono malo ljudske slobode što imam - da obučem šta mi se sviđa, da koračam onako kako koračam, da pričam jedinom bojom glasa koju imam - izgleda kao veliki luksuz. Iritira borce za očuvanje čiste srpske muškosti. Ja njih ne umem da prepoznam kao što oni umeju mene, pa prelazim na drugu stranu ulice kada mi u susret ide više od dvojice muškaraca u grupi. Ono silovanje mi se dogodilo pre nekoliko godina. Nema dana da o tome ne mislim. U policiju nisam išao. Učinio sam to samo jednom, posle prvih batina koje sam dobio na ulici. Bilo je kasno, vraćao sam se s nekog koncerta. U policijskoj stanici saslušavalo me četiri ili pet policajaca, ništa nisu pisali, nisu tražili ni opis napadača – bilo ih je dvojica. Ispalo je da sam ja kriv. Rekli su mi da sam ih verovatno provocirao, 101


možda tražio seks, a oni se iznervirali... „Prijateljski“ su me posavetovali da ne dolazim tako kasno sam kući, zgrada je u mraku, a „ima raznog sveta“... Nisu hteli ni u bolnicu da me odvezu, već su samo pozvali taksi. Živo biće sam kao i svi drugi. I imam iste potrebe kao i oni koji od mene beže ili me maltretiraju – potrebu da na miru živim svoj život, da imam normalne kontakte sa ljudima oko sebe, potrebu za ljubavlju, bliskošću, razumevanjem, prihvatanjem... U Srbiji je, izgleda, to nemoguće. Zbog toga tražim posao u inostranstvu, jer ovde ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bi ostao. Darko S.(33), fizioterapeut

102


PriÄ?a 000011

Ljubavnik je ubio mog brata?

105


.


To kako je moj brat postao peder u zatvoru i zbog toga nastradao, znam iz njegovih pisama i onog što mi je govorio kad sam ga posećivala. A jedino je meni uvek sve govorio, još otkad smo bili deca. Mi smo rođeni u jednom selu u okolini Beograda. Ivan je još kao dečak počeo da se bavi sitnim kriminalom, prvo u selu, posle je odlazio u Beograd. Policija ga je još tad upoznala, privodila, ali ga nije slala u zatvor. Kada je postao punoletan, jeste. Nekoliko puta je odležao u Padinskoj skeli po nekoliko meseci. Tamo je upoznao druge lopove, pa su zajedno krali. Jednom je Ivan teško povredio nekog čoveka, na kraju je kažnjem dužom kaznom i poslat je u stroži zatvor, u Požarevac. Bio je mlad, izuzetno lep, visok, atletski građen. Bilo ga je milina pogledati. Čim je stigao u zatvor na njega su se okomile grupe starijih robijaša. Žalio mi se u prvom pismu. („Zatvorima vladaju najsposobniji osuđenici udruženi u grupe od tri do devet ljudi. Ove grupe propisuju zatvorskih „10 zapovesti“, organizuju homoseksualne odnose, trgovinu, raspodelu privilegija, rasturanje droge i tableta, ukazuju na one koji treba da budu prebijeni i zlostavljani. Zatvori stvaraju „paralelne svetove“ ogrezle u mržnji.“ NIN, septembar 2001.) Vođa jedne od najjačih zatvorskih grupa osuđen na dugu robiju ne znam zbog čega, a nije ni važno, želeo je Ivana da uzme pod svoje, da ga štiti i da mu bude ljubavnik. Otvoreno je to pokazivao, ali Ivan se uporno opirao, on nije bio peder nikada. I nije želeo da pristane na seks s njim. Kad je izgubio strpljenje, 107


vođa grupe ga je uz pomoć drugih zatvorenika silovao. Više puta. Dvojica, trojica bi ga držali, a onaj je radio šta je hteo. („Prisiljavanje na homoseksualne odnose u zatvoru nije samo pitanje seksualnog čina, već i pokazivanje moći jačih nad slabijim.“ Glas, april 2006.) Ivan je to izuzetno teško podneo. Desilo se to pre nego što sam ga prvi put posetila. Plakao je, govorio mi da će se obesiti, ali prijavu podneo nije. Plašio se, video je šta se u zatvoru takvima dešava. („Prema nepisanom zatvorskom kodeksu kojeg se osuđenici pridržavaju, zabranjena je saradnja sa osobljem, davanje obaveštenja ma koje vrste – naročito o dešavanjima i odnosima među zatvorenicima, priznavanje krivice i kajanje za učinjeno delo.“ NIN, septembar 2001. „Dešavaju se silovanja, ali se prijavljuje zanemarljiv broj. Silovani ćute, zbog sramote i straha, ne žale se stražarima, jer opraštanja cinkarošima nema. Ako se neko požali, može da očekuje prebijanje i višestruko silovanje.“ Glas, april 2006.) Kako je vreme prolazilo, Ivan ne samo da se pomirio sa sudbinom, već je počeo i da uživa u seksulanim odnosima sa čovekom koji ga je silovao, a koji mu je postao i ljubavnik i zaštitnik od drugih pedera u zatvoru. Iznenadilo me kada mi je to napisao, nije mi bilo jasno kako može tako nešto da mu se sviđa, ali valjda zatvor menja ljude na razne načine. Nisam mu zamerila, a bilo mi je teško da to shvatim. Roditeljima nisam rekla. Taman posla! Odrekli bi ga se od sramote, iako su bili ljuti što je lopov, pa su nas svi u selu izbegavali. 108


(„Iako seksualnih odnosa između muškaraca ima, većina njih nisu homoseksualci. Kada izađu iz zatvora nastavljaju da žive normalno sa svojim ženama i devojkama. Njihova homoseksualnost je prividna, uslovljena lišavanjem heteroseksualnih odnosa. Ne pojavljuje se kao nagonska reakcija, već kao akcija uslovljena situacijom u kojoj se živi. Pravila su stroga: poseta bračnog druga ili devojke dozvoljena je jednom u tri meseca u trajanju od tri sata. Onda ponovo sledi dugih devedeset dana apstinencije. Neki zatvorenici, oni nasilniji ili na visokom mestu u zatvorskoj hijerarhiji, kada osete seksualnu želju – ne zadovoljavaju se sami“ Glas, april 2006.) Ivan i taj njegov, koji je bio star kao i naš otac, dugo su bili u vezi, punih šest godina. Zbog tog što su bili zajedno niko nije smeo da ga uznemirava, nije oskudevao ni u čemu, pa mi je pisao da mu ništa ne donosim kada pođem da ga vidim. Bilo je ostalo još malo mom bratu pa da se vrati kući, kada je u zatvor stigao novi osuđenik. Ivanu se svideo i počeo je da mu se udvara. Pisao mi je kako je mlad, lep, da mu se mnogo sviđa i da će ostaviti onog matorog, a početi seks sa njim koji je, rekla bih po pismu, bio peder. Njegovom ljubavniku je to smetalo. Upozoravao ga je da prestane da vrcka okolo. Kad to nije pomoglo, otvoreno mu je pretio. Ivan na to nije obraćao pažnju, ostavio ga je i upustio se u seks sa mladićem u kojeg se zaljubio na prvi pogled. Njegov bivši mu je zapretio da neće dobro proći ako mu se ne vrati. Ništa to nije vredelo, čak ni to što sam mu i ja rekla u poseti da je opasno to što radi. 109


Tada sam ga videla poslednji put. Bio je raspoložen, rekao mi da ne brinem, da ume da se čuva i da mu je mnogo lepo sa tim novim. Malo posle toga iz zatvora su nam jednog jutra javili da je moj Ivan nađen mrtav. Zvanično, izvršio je samoubistvo. Ni tad, ni nikada posle nisam u to poverovala. Mislim da ga je ubio bivši ljubavnik iz ljubomore. To je bilo nemoguće dokazati, a nismo ni insistirali. Da jesmo, roditelji bi saznali ono što nisam htela da znaju. A i šta bi to Ivanu koristilo? Bio je mrtav, pa je bio. Spremali smo četres’nicu kad sam dobila nepotpisano pismo od nekog zatvorenika koji je poznavao mog brata. Pisao je da i oni misle da je ubijen, ali da niko ne sme da svedoči. Jednom je to jedan uradio, žalio se upravi kako su ga tukli, pa mu posle bilo još gore. Jedva je živu glavu izvukao. Tako mi je pisao taj nepoznati. Valjda da me uteši, ali utehe za mene nema, evo već skoro deset godina. Ivan je imao samo 27 godina kada ga je Bog uzeo pod svoje. Bez opela, jer za samoubice toga nema. A ne znam šta je posle bilo sa onim u koga se moj brat bio zaljubio. („Za kršenje nepisanog zakonskog kodeksa postoje prilično stroge kazne: bojkot, silovanje, pretnje, ucene, prebijanja, ubistvo.“ NIN, septembar 2001.) Sestra ubijenog Ivana T.

110


.


.


PriÄ?a 000012

Ruka u popovim gaćama

113


.


Celog leta, sve do odlaska u srednju školu u Kraljevo, posećivao sam popa, koji je inače godište mog oca, oženjen i na dobrom glasu u selu kao izuzetno moralan čovek. Nikada nismo imali pravi seks, ali me je naučio svemu, da ne bih, kako mi je rekao, bio neznalica kada budem s drugim muškarcima. Ja sam dete sa sela, imam dve starije sestre. Naše imanje je veliko, zato i studiram agronomiju. Po očevoj želji. Misli da ću se vratiti, oženiti, priča o unucima koji će vijati po dvorištu i voćnjaku. Počeo je i novu kuću za mene da gradi. A kako da se vratim? Ja sam gej. Loš, nastran, čovek - izrod. Za mene tamo nema života. Dovoljno mi je mučan i ovaj dvoličan koji sada živim. Spolja gledano, oličenje sam srpskog muškarčine. Nikome ne bi ni na kraj pameti palo da sam homoseksualac. Devojke me saleću i ja flertujem s njima samo da bih prikrio svoju pravu prirodu. Meni neka grudva stalno stoji u stomaku, ali pretvaram se da mi to prija. Čitav život se pretvaram, krijem, izigravam nekog drugog. Samo ponekad mogu da budem ja – ja onakav kakav jesam: mladić koji voli mladiće i čezne za njihovom ljubavlju i dodirom. Pamtim da sam bio usamljeno dete, uvek nekako po strani od vršnjaka. U petom razredu osnovne škole zaljubio sam se u druga s kojim sam sedeo. Nisam tada znao da je to zaljubljenost, ali me je to što sam osećao prema njemu mnogo plašilo. Nekako sam zaključio da to nije normalno, ali sam mislio da svi dečaci kroz to prolaze, samo o tome ćute. Pa sam i ja ćutao. 115


Tih su meseci bili neki izbori i moj otac je o većini političara govorio da su pederi. Pitao sam ga šta to znači. Rekao mi je da to nisu muškarci, već muške kurve koje se kurvaju između sebe, što je bolesno, prljavo i gadno. Znao sam šta je kurva i šta ona radi. Imali smo jednu u selu, pa je i za nas decu ona bila oličenje nečeg strašnog, ružnog i nemoralnog zbog čega su je svi mrzeli, ogovarali i izbegavali. I ma koliko se trudio da ne mislim o tome, počeo sam da zamišljam kako izgleda seks između muškaraca. Osetio sam da me te slike uzbuđuju, da mi nije neprijatno. Naprotiv. To je samo pojačalo moju zbunjenost i strah da će neko otkriti o čemu maštam i da ću zbog toga nastradati. Bio sam odličan đak i u sedmom razredu tražio sam od oca da mi kupi kompjuter. Imali smo neki kurs u školi, znao sam da koristim Internet. Prvo što sam tražio da vidim je reč „peder“. Tako sam saznao da su to homoseksualci. Čitao sam dosta i o homoseksualnosti. Čitao po deset puta da to nije bolest, nastranost, nešto zbog čega se treba stideti. Ali, da u stvarnom životu nije tako. Čitao sam i priče momaka kroz šta su sve prolazili, kako su ih maltretirali, tukli, izbacivali iz kuće. Nekih su se roditelji i odrekli. Moj strah se samo uvećavao što je vreme prolazilo, pogotovo kada sam počeo da doživljavam erekcije jedino gledajući momke koje sam viđao na vašarima, u kafićima, u filmovima, ili razmišljajući o njima. U osmom razredu neki moji drugovi već su imali prva seksualna iskustva sa devojčicama, prepričavali su ih. Nisam mogao da ih slušam, pitao sam se kako mogu to da 116


rade. Jer, ja bih se radije sa nekim od njih ljubio u senu i mazio ih. Želja za seksom s muškarcem bila je sve jača i počeo sam da se dopisujem s jednim mladićem koji je tada išao u srednju školu u Kraljevu, a upoznali smo se preko Interneta. Trajalo je to od polugođa, skoro do kraja osmog razreda, kada smo se dogovorili da se vidimo. Ali da pre toga u pismima razmenimo slike. Ostavio mi je ime, prezime, adresu. Ja mu uz sliku pošaljem i pismo, ljubavno, sa svim seksualnim maštanjima koja sam imao u glavi. Nisam znao da mi je on dao lažnu adresu i da se pismo vratilo. Majka ga je otvorila i pročitala. Kada sam se tog dana vratio kući dočekala me je u suzama, pitala šta znači to što sam pisao i da li ja znam da ona mrzi pedere jer su to najgrešniji ljudi na svetu. To je za nju, pravu vernicu, bio najstrašniji od svih grehova. Nisam mogao glas da pustim. Tresao sam se kao prut, preznojavao, noge su mi klecale. Rečima da mrzi pedere u stvari je rekla da mrzi mene! Osećao sam se bespomoćno, tužno i uplašeno, a nikoga nije bilo da me uteši. Kada se završila njena grdnja, smislio sam laž. Nikada do tada je nisam lagao. Rekao sam da se tako mi dečaci u školi branimo od nasrtljivih devojčica da nas ostave na miru. Izgledalo je da mi je poverovala, ali je rekla da će ići kod popa da razgovara s njim. Tek tada me je uhvatila panika. Naš pop je strog čovek koji nije tolerisao grešna ponašanja. Plašio sam ga se svaki put kada bi navratio u našu kuću i kada je dolazio da seče slavski kolač. 117


Srce mi je lupalo kao ludo dok sam čekao majčin povratak. Kada je došla, rekla mi je da pop traži da razgovara sa mnom. I to odmah. Noge su mi klecale na putu prema crkvi. Mislio sam da mi na čelu piše da sam peder i da me čeka neki strašni sud. Pakao. Poželeo sam da nestanem s lica zemlje, da me zgaze kola, samo da me nema. Mom iznenađenju nije bilo kraja kada me je pop blagim glasom pozvao u svoju privatnu odaju. Rekao mi je da sednem pored njega, pitao da li mi se sviđaju muškarci i da li bih voleo da budem sa njima. Nisam se usudio da ga slažem, on je imao oči koje vide svaku laž – tako je majka uvek govorila. Klimnuo sam glavom. „Nijedna ljubav nije grešna“, rekao je i upitao da li sam nekada osetio tuđi penis u rukama. Jedva sam izustio „ne“, pogleda uprtog u patos. On je ćutao. Zgranuto sam gledao kako polako skida mantiju ispod koje je imao samo široke, bele gaće sa velikim šlicem. Uzeo mi je ruku u uvukao je unutra. Već je bio uzbuđen. I ja, ali sam stisnuo noge, što je on video i rekao mi da skinem pantalone, da i on mene mazi. Na kraju me je pomazio po kosi, rekao da ne brinem. Nikome ništa neće reći ako mu obećam da ću ponekad dolaziti kod njega. Obećao sam. I otišao kući omađijan i potpuno sluđen. Kao da mi je neko nožem presecao mozak na pola. S jedne strane lepo, s druge košmar. Da li svi oko mene žive u laži, jedno su za narod, drugo kada su sami sa sobom? Je li greh – greh ili drugo ime za ono što se radi tajno? Da li je to što se radi tajno zaista nešto ružno? Te sam noći imao noćne more, sećam se kao da je sinoć bilo. 118


Sutradan je pop došao kod nas kući. Ja sam pobegao u dvorište, ali on me zvao unutra. Mislio sam da neće održati obećanje i pre nego što sam ušao, svratio sam u staju, uzeo konopac i ostavio ga pored vrata – da se obesim kada kaže majci istinu o meni. Ali, on joj je rekao da je sve u redu, da nisam bolestan od pederastije. „Zajebancija mladih kurajbera, nemoj se uzbuđivati, već oprosti detetu i zaboravi“, rekao joj je. Majci je laknulo i više nikada nije pomenula ni ono pismo, ni reč peder. Na rastanku je poljubila popa u ruku.Onu kojom me je mazio. Strašna slika. Bar je za mene takva bila. Leto do srednje škole pamtim po susretima s popom. Otišao sam da se pozdravimo veče pre mog odlaska u grad. Dao mi je neke brojeve telefona ljudi u Kraljevu, da mi se nađu ako mi nešto zatreba, a i da ne tražim sam prijatelje jer me mogu ofirati. Ovi njegovi su pouzdani, rekao mi je. Tek u drugom razredu srednje škole osmelio sam se da pozovem jednog od njih. Samo smo pričali. Objasnio mi je da nemam čega da se stidim, jedino treba da pazim s kim se družim, kako se ponašam i šta pričam, da se ne bih odao. U drugog popovog prijatelja, tada tridesetogodišnjaka, zaljubio sam se sledeće godine. S njim sam doživeo prvo seksualno iskustvo, bili smo u vezi skoro godinu i po dana. Posle njega sve je bilo onako, samo seksa radi. Sada sam u Beogradu i nemam nikoga. Niti imam nameru da nekog tražim. Još ne. Strah me je, nemam poverenja ni u koga. Krijem ono što jesam kao zmija noge. Držim se onog kruga muškaraca u Kraljevu koje 119


mi je preporučio pop. Osećam se sigurno i zaštićeno s njima. To mi je i najvažnije. Pitaš za roditelje? Nikada im neću reći da sam gej. To ne bi podneli, a još manje razumeli. Dovoljno će ih potresti što od mene neće imati unuke. I što će se porodično prezime posle mene zatrti. Milija L.(21), student

120


.


PriÄ?a 000013

Manastirska idila

123


.


Tokom dužeg boravka na Svetoj gori imao sam priliku da upoznam i da razgovaram sa mnogo monaha u srpskim manastirima koje sam obilazio sa nekolicinom prijatelja iz Beograda. Raznolik je to svet i po starosti i po obrazovanju, gostoljubiv pre svega, pa je bilo lako uspostaviti kontakt i pričati o duhovnim, ali i o svetovnim temama. Što je grupa bila manja, otvorenije se pričalo o temama koje se nisu ticale svetovnog života. Sećam se aprilske večeri na imanju jednog od manastira. Sedeo sam u dvorištu sa tri monaha. Pričali smo o još jednom danu koji sam polako ostavljao iza sebe, o jakim impresijama koje je u meni izazivala Sveta gora, mirisi tamjana i maslina, monaški život u manastirima i kelijama. Iskreno sam im rekao da uživam svim čulima, i duhovno i telesno. Ne znam kako su to shvatili, tek jedan od monaha mi je skrenuo pažnju da je i sama pomisao na telesno zadovoljstvo na Svetoj gori greh, a kamoli ga učiniti, svesno zadovoljiti svoje telo. Upitah ga kako se oni osećaju kada sa imanja na kojem smo sedeli sa istočne strane vide Tasos, ostrvo bogom dano za uživanje, a na zapadnoj strani, na drugom prstu Halkidikija kao na dlanu im je Portokaros, grad kocke i lepih žena čijim čarima svaki muškarac teško da može odoleti. Kako mogu, gledajući te ovozemaljske lepote da se odupru grešnim mislima? Slušali su me, dugo ćutali, zamišljeni i zagledani u nebesko prostranstvo. Ćutao sam i ja. Onda mi je jedan od monaha, rekao bih četrdesetogodišnjak, odgovorio: 125


- To što neko kaže da je pomisao na telesno zadovoljstvo greh – možda i jeste. Ali, treba da shvatite da i ovde žive ljudi od krvi i mesa i da oni nisu kastrirani. Znači, imaju potrebe kao i svaki drugi muškarac. Neko tu potrebu može da obuzda, neko ne može. Da li namerno ili slučajno, posle ovog kratkog monologa dvojica monaha ustaše i odoše, a ja ostadoh sam sa sagovornikom čije su me reči iznenadile. Bio je to moj prvi boravak na Svetoj gori, prvi susreti s ljudima posvećenim samo Bogu i možda je moja predrasuda bilo ubeđenje da su svi od reda istinski sveci. Ostavši sami, ćutali smo prilično dugo. Monah je sedeo preko puta mene. Gledao me je prodornim pogledom, odmeravao od glave do pete, s vremena na vreme duboko bi uzdahnuo polako dolivajući manstirsko vino i u svoju i moju čašu. To vino, sumrak koji se lagano pretvarao u noć, mirisi prirode i neki čudan osećaj koji sam osetio da struji od njega ka meni, učinili su da mi otvori dušu. – U pravu si, teško je odoleti telesnim potrebama – rekao mi je. – I ovde ima lepote kojoj je teško odupreti se, one muške lepote. Životne okolnosti te nateraju da se okreneš tome. Ja nisam homoseksualac, ne, ne... Ali, ima homoseksualih odnosa među monasima. Krije se to, iako se u svakom manastiru dobro zna ko je s kim... Opet je ućutao i u jednom gutljaju počeo da ispija čašu po čašu vina, polako primičući svoju stoličicu na kojoj je sedeo mojoj. U jednom trenutku našao se tik pored mene, pogledao okolo da li nas neko gleda, kleknuo i pokušao da mi otkopča šlic... 126


Ćuteći smo se rastali i otišli na spavanje, svako u svoju sobu. Sutradan sam otišao dalje i više ga nisam sreo. Ni u jednom manastiru nisam se dugo zadržavao, dan ili dva najviše. Želeo sam da obiđem i vidim što više. Nisam tokom tih kratkih susreta mogao da procenim koliko je među monasima koje sam susretao onih homoseksualno orijentisanih. Ali, na tom putovanju od manastira do manastira često sam susretao jednog mladog hodočasnika. Njegovo gej ponašanje je bilo uočljivo i nametljivo, od pogleda do neverbalnog eksplicitnog pokazivanja šta želi. Nisam mogao da se otmem utisku da prati grupu u kojoj sam bio. Jedne večeri smo se zadesili u istom manastiru na konaku. To me je začudilo jer sam ga prethodnog dana video u drugom manastiru, barem pet sati hoda udaljenom od onog u koji je predveče došao. Nisam obraćao pažnju na njega, samo sam konstatovao da je tu. Otišao sam na spavanje. U sobi nas je bilo prilično. Pored nas iz Srbije, tu su spavali nemački gosti i još neki stranci koji su došli u obilazak Svete gore. Umoran, brzo sam zaspao, ali su me probudili nečiji koraci. Bio je to onaj mladi monah. Šunjao se po sobi kao da nešto ili nekog traži, unosio se u lice spavača. Skinuo je ćebe sa jednog od njih, popeo se na krevet i kleknuo iznad njega. Čuo sam zatim samo uzdahe i prigušeno dahtanje, a onda se sve umirilo. Monah je otišao, tiho kao što je i ušao. Vođa našeg puta koji je često na Svetoj gori ispričao mi je da i on, kao svetovno lice, tačno zna u svakom manastiru ko je gej, da li je u vezi s drugim 127


monahom ili zadovoljstvo traži među gostima kojih ovde ima tokom čitave godine. Prilika i mesta za osamu i intimu ne nedostaje: imanja na kojima monasi rade, usamljene kelije u planiskim vrletima, plaže na kojima se kupaju, iako se i to smatra grešnim zadovoljstvom tela. Do kraja boravka upozoravao nas je gde bi trebali da se čuvamo, a gde ne, u danima kada smo sami obilazili Svetu goru, susrećući se s grupom tek pred konačenje u nekom od manastira. Đorđe Đ. (53), pravnik

O sličnim iskustvima koje imao u manastirima Svete Gore pisao je i francuski književnik Žak Lakarjer u knjizi „Grčko leto“: „Monah s kojim sam otvoreno o ovim problemima razgovarao nije izgledao uopšte iznenađen kada sam mu prepričao svoje doživljaje. Rekao mi je: „Postoji homoseksualnost na Svetoj gori. Ne pomaže ništa ako se oči pred tim zatvaraju. Ali, bilo bi isto tako pogrešno da joj se pripisuje velika važnost. Ona se tiče manjine i od svih grehova monaha, po mom mišljenju, nije najgora. To je greh tela koji krši zavet devičanstva, ali isto tako može biti i izvor ljubavi. Najopasnija iskušenja koja vrebaju monahe jesu gordost i sumnja, jer ona razjeda i uništava dušu. A duša je ta koju mi treba na ovom mestu da ponovo pronađemo i spasemo.“ (Izvor: vebsajt Gay Serbia)

128


.


PriÄ?a 000014

Prodajem se muĹĄkarcima

131


.


Nisam nezaposlen, iako se na birou rada tako vodim. Ja sam muška prostitutka. Silom prilika, šta ćeš, od nečega moram da živim. Pobegao sam iz Leskovca, evo, već je četvrta godina kako sam u Nišu. Ima posla kol’ko hoćeš, nisam verovao da će tako biti. U početku je bilo teško, bilo me strah da počnem, ali besparica čini svoje. Prve klijente nalazio sam preko SMS oglasa koje posle ponoći puštaju televizije i za žene i za muškarce, a i preko Interneta. Sada imam stalne mušterije. E, kako bi se žene nekih važnih ovdašnjih mudonja iznenadile kada bi znale s kim im muževi provode dnevne odmore i navodne poslovne večere po Niškoj banji! I kako nemaju problema sa potencijom kada su sa mnom, a kukaju da ih žene kinje jer nemaju seks. Kako da ga imaju? Brak im je samo dobra fasada. Uspeli su nekako da naprave decu, završili su svoje, sada je red da budu ono što u stvari jesu – gej. A ja? Nije moralo ovako ispasti. Imam dobre roditelje, intelektualce, dugo sam bio u zabludi da će me razumeti kada im kažem da sam drugačiji, da sam gej. Jasno mi je bilo ko sam sa 16 godina, a kada pogledam unazad, mislim da ni oni nisu bili slepi kod očiju, samo nisu hteli da vide. Kao dete nisam se igrao s muškim igračkama, preskakao sam lastiš s devojčicama, drugove sam voleo da ljubim u obraz i da ih pipkam. Već od sedmog, osmog razreda osnovne oblačio sam se tako da istaknem svoje telo, voleo sam „ženske“ boje garderobe, farbao sam kosu... Kada smo u kući gledali neki film, glasno sam se divio glumcima, a ne glumicama, kao moj tata. Na njegove komentare svi smo 133


se smejali, ali kad god bih ja nešto prokomentarisao i on i mama bi me ozbiljno, s prekorom pogledali, nekad i upitali: „Ti to ozbiljno misliš?“ Ili: „Šta tebi ima da bude lep Ričard Gir?“ Jednom sam, sećam se, tati rekao kada smo sami gledali neki film da mi se diže na dobru mušku guzu. Ozbiljno mi je odbrusio: „Ne zajebavaj se, već se uozbilji i pazi šta pričaš!“ Inače, bio sam odličan đak, lepo vaspitan, primer drugima u školi, u familiji, u komšiluku. Jedinac sam, moji su baš bili ponosni na mene. Nikada me nisu zanimale devojčice. U pubertetu sam počeo da čitam gej sajtove, u početku najviše one na kojima je bilo stručnih tekstova o homosekusalnosti. Valjda zbog toga nisam imao gružu savesti što nisam kao drugi muškarci. A da sam se plašio – plašio sam se i te kako šta će sa mnom biti ako se sazna. Peder nije samo odrednica seksualne orijentacije. U srpskom jeziku to je najpogrdnija reč, najgora psovka koja opisuje i muški karakter, poništava sve ono što je u čoveku dobro, vredno poštovanja, prihvatanja, uvažavanja. Treba da budeš jak k’o stena, pa da te to ne dotiče, ne boli i ne izaziva strah. Čuvao sam se, nikom nisam smeo da se poverim, ali kada sam se zaljubio u jednog profesora u školi, sve se promenilo. Oženjen je, ima dete, žena mu je jedna fina i poštovana gospođa u Leskovcu. Nije nam trebalo mnogo vremena da se „prepoznamo“. Ne bih o detaljima, ali smuvali smo se. S njim sam doživeo prvo iskustvo, ali se i naslušao u kakvim mukama on živi, kako mu je teško da se krije u toj selendri od grada, a nateže mu je padao seks sa ženom. Povraćao je sva134


ki put posle toga, mislio je na muškarce dok je s njom spavao. Nisam mogao da zamislim kako to izgleda. Ne bih mogao tako, valjda zato što sam tada verovao da će me roditelji razumeti kada im budem rekao da sam gej. Ma, kakvi! Jesu me saslušali, kao mirno, a video sam kako se ocu trese brada, a majka je grizla donju usnu dok je na kraju nije raskrvarila. Bilo je to veče posle mog 17. rođendana na koji sam pozvao samo drugove. Bio je i moj profesor, svratio na kratko, kao u prolazu. Ujutru sam zatekao na stolu u kuhinji (oni su već bili otišli na posao) njihovo pismo. Evo, pročitraj šta mi pišu roditelji: „Žao nam je, mi ne možemo da podnesemo da si peder. Znamo da je to neizlečiva bolest. Volimo te i želimo ti sve najbolje u životu, ali više u kući ostati ne možeš. U koverti imaš dovoljno para da iznajmiš stan u Nišu, mi ćemo srediti da se ispišeš iz škole i da upišeš neku tamo. Spremi najnužnije stvari i idi pre nego što se vratimo sa posla. Javi nam adresu da ti pošaljemo ostale stvari, a i pare kada ove potrošiš. Tata i mama.“ Bio sam u šoku, pa ljut i besan, onda me uhvatila tuga i očaj. Spakovao sam stvari kol’ko je moglo da stane u ranac, poneo neke sitnice da me podsećaju na moju sobu i kuću. Onda seo i otpisao im. Pamtim od reči do reči: „Nisam bolestan. Ovo nije bolest. Ja sam isti onaj kojeg ste do sinoć voleli. Kako sam to odjednom za vas postao neko drugi, loš, nepoželjan, odvratan? Vi ste me naučili da uvek govorim istinu, ma kakva bila, da nije dobro lagati, varati, pretvarati 135


se da si ono što nisi, jer je to licemerno. To više ne važi? Zašto me izbacujete iz kuće? Zašto me mrzite? Nisam ja kriv što sam ovakav. Nikada mi nije bilo teže nego sada. Neću vam slati adresu, sam ću srediti i oko škole. Samo ću ove pare uzeti, dok se ne snađem. Volim vas mnogo iako vi mene ne volite.“ Tako se to desilo. Teško mi je bilo u Nišu mesecima. Išao sam samo jednom u Leskovac zbog ispisnice iz škole. Kući nisam svraćao. Direktor je već znao, moji mu složili priču da sam hteo po svaku cenu u Niš, a oni, kao, nisu mogli da me spreče. Našao sam neki stančić na periferiji, da mi pare koje su mi dali duže traju. Uklopio sam se u novu školu dobro, malo sam teže mogao da učim, ali završio sam je sa odličnim uspehom. Nisam imao volje da upišem fakultet. Šta posle? Ko će da zaposli pedera? Ne možeš doveka da kriješ ko si i da živiš u strahu svaki dan da li ti je to poslednji dan na poslu. Posle mature sam počeo da zarađujem prostituišući se. U početku mi je bilo teško, morao sam zbog para da budem i sa onima koji mi se nisu sviđali, ali – stisneš zube, zatvoriš oči... Sada nije tako. Imam stalne klijente, sviđaju mi se u svakom pogledu, dobro me i plaćaju. Iznajmio sam veći, udoban stan u soliteru. Mnogo ljudi, pa niko ne obraća pažnju ko ti dolazi, niti ih briga šta ko radi. Nisam imao neprijatnosti, u gradu me niko nije maltretirao, provocirao, ali slušam šta se priča o pederima i šta im se događa. Potresa me to, loše se osećam, najviše kada čujem da smo duševni bolesni136


ci. Znam za slučajeve pretučenih homoseksualca, vređanja i šikaniranja ako su zaposleni. Jedan od mojih klijenata dobio je otkaz kada se saznalo da je gej, a čovek ekspert u svom poslu, većeg nema u Nišu. Morao je da ode u Beograd. Dolazi kod mene povremeno, samo noću, da ga niko u gradu ne vidi. Roditeljima se nisam nikada više javio. Nisu ni oni mene tražili, iako su nekako saznali gde živim. Dobio sam pismo od mame pre pola godine. Nije na njegovom početku pisalo ni „dragi sine“, ni „Nešo“, samo onako, bez naslova sročila je nekoliko rečenica u smislu da se raspitala i saznala da se mnogi muškarci koji imaju homoseksulane sklonosti žene i žive normalno (to „normalno“ je dva puta podvukla olovkom). Kada bih ja uradio isto, mogao bih da se vratim kući, niko ne bi znao kakav sam. Nisam joj odgovorio. Raspitujem se kako su, čujem da je mama bolesna. Želeo bih da je posetim, a i tata mi nedostaje. Ali oni su odlučili da me se odreknu. Ja tu ništa me mogu. Naravno da patim, teško mi je bez njih. A i bez ostale familije. Nisam ni sa kim od svojih u kontaktu. Ne znam šta su im otac i majka rekli gde sam i šta radim. Lažu ih, sigurno. Šta bi drugo? Izbegavam mesta gde bih mogao da ih slučajno sretnem. Uglavnom žive u okolnim selima, pa u Niš dolaze retko. Dokle ću ovako, pitaš me. Ne znam. Želeo bih da se skrasim, da budem samo s jednim čovekom, da se volimo i živimo zajedno. Mlad sam, nadam se da ću takvog sresti. Nenad J. (22), bez zaposlenja

137


.


Priča 000015

Gej sam i uživam u tome

139


.


Niko me ne maltretira, jer se čuvam. Izbegavam klubove, javno eksponiranje, držanje za ruku s momkom, ne vrckam guzom, ne oblačim se upadljivo, ne gledam kada mi se neko svidi upadljivo u njega. Jesam gej, ali to je moja stvar, zašto da ponašanjem guram nekom prst u oko? Imam jednu grupu drugova, nas desetak, s kojima sam blizak kao i oni sa mom. Brinemo jedni za druge, ispomažemo se, izjadamo... Stalno im govorim da vode računa kako se ponašaju, da budu oprezni, da pažljivo biraju s kim se druže i šta pričaju. Pogotovo s kim su imali seks. Svet je mali, sve se sazna, a ne treba sve da se zna. To može da kompromituje, da napravi probleme tim ljudima koji najčešće kriju šta su i imaju porodice. Njihova intima treba da se čuva, kao što i mi treba jedni druge da čuvamo. Što se mene tiče, počelo je još u osnovnoj školi, kada sam imao osam, devet godina. Moje prve simpatije bili su dečaci. Prvo seksualno iskustvo imao sam sa 13 godina, drugi dečko je imao 15. On je bio moja velika ljubav i ostali smo dugo zajedno, do njegovog povratka iz vojske. Kada se vratio rekao mi je da će da se ženi. Nije mi bilo jasno zašto to radi kada je gej. Jako me je povredila ta njegova odluka, ali kada je već tako odlučio, raskinuo sam. To je za mene bio kraj, iako on i dan - danas želi da bude sa mom. I ja sa njim, ali principi mi to ne dozvoljavaju. Ne samo zato što je oženjen, već i zbog toga što je njegova žena naša zajednička drugarica i ja to ne bih mogao ni zbog nje da uradim. To što sam rano shvatio da sam drugačiji nije mi predstavljalo nikakav problem. Bilo mi je jasno šta 141


sam – i šta sad? Zašto da brinem zbog onoga što ne mogu da promenim? Druga veza trajala je takođe dugo, pet godina. Imao sam 19 godina kada smo se upoznali, on 28. Bio je Bosanac iz Kotor - Varoši, radio je u jednoj ambasadi. Živeli smo zajedno u iznajmljenom stanu na Cvetnom trgu u Beogradu. On je dobio posao u Americi, obećao mi da će me pozvati da dođem kod njega kada se sredi. Godinu dana sam ga čekao, bio mu veran, ali on se nije javljao. Bio sam naivan. Takav sam i sada. Verujem ljudima, tolerantan sam i strpljiv, ali sve ima neke granice. Možda zbog toga što svoja osećanja kad sam povređen ne pokažem odmah, čekam da se nakupe, pa kada „puknem“, moje reakcije bivaju impulsivne, padnu teške reči, neprijatne. Uvek tako. Imao sam 24 godine kada sam upoznao čoveka s kojim živim već osam godina. On je dobro situiran, vredan je, ima razrađen posao, tri kuće u okolini Beograda. To ne znači da me izdržava. Ja radim kod njega kao i drugi radnici, primam za to platu i od toga živim. Stariji je od mene, sada ima 46 godina. Bio je oženjen, ima i decu, ali žena, strankinja,ostavila ga je kada su počeli oni ratovi i raspad zemlje, pa je otišla sa decom. Sreli smo se na Adi Ciganliji, najvećem beogradskom sastajalištu homoseksualaca. Imamo svoju nudističku plažu i leti je tu mnogo, mnogo muškaraca svih životnih dobi i obrazovanja. U početku smo se samo povremeno viđali, onda sam malo po malo počeo da prespavam u njegovoj kući. Na kraju me je pitao želim li da živimo zajedno i ja sam pristao. U pr142


vo vreme to je bila jaka emotivna veza, sada je sve, kao u svakom drugom braku, prešlo u naviku. Naša veza je već neko vreme otvorena – obojica imamo i povremene partnere sa strane. Teško sam se za to izborio. Naime, kada je on počeo da švrlja, a ja saznao, bio sam ljubomoran i povređen. Rekao sam mu da ću i ja tako raditi, što mi je on zabranio, govoreći da on i ja nismo isto, da sam ja samo njegov. Posvađali smo se, pale su teške reči, raskinuli smo, ali sve je to trajalo samo tri dana. Pomirili smo se, zajedno smo, ali imamo i neki samo svoj život u koji se onaj drugi ne meša. Okolina u kojoj živimo ne zna da smo u gej varijanti.Ne znaju ni moji roditelji, a ni brat. Došao je jednom da me poseti sa ženom. Lepo ih je moj gazda primio, pokazao odvojen deo kuće u kojem ja navodno živim. Tu su mi stvari, sve izgleda kao da stvarno tu živim, pa nisu posumnjali, barem tako mislim. Iako sam kroz čitav moj dosadašnji život imao duge veze, temperament mi je takav da kada se malo zasitim partnera sa kojim sam, tražim uzbuđenja sa strane. Volim da probam sve što mi se učini interesantnim i izazovnim. Kada sam imao 19 godina snimio sam jedan homo porno film. U Subotici, za mađarske producente. Nikada ga nisu dali u eksploataciju, ali ja sam tri meseca bio u tom svetu i dobro sam se osećao. Što ne znači da sam na sve pristajao. Volim seks, ali samo sa onim ko mi se svidi. Odbio sam da snimam sa jednim akterom koji mi se nije dopao. Ni danas ne mogu da budem s nekim ko mi ne odgovara. Ne samo fizički. Prvo želim tog muškarca 143


da upoznam, da neko vreme provedemo u druženju i pričanju, da vidim kakav je čovek, kako razmišlja, šta želi. Ne govorim to bez razloga, iskustvo me je mnogo čemu naučilo. A iskustva imam raznog. Završio sam srednju ugostiteljsku školu i civilno sam služio vojsku u jednom medicinskom institutu u Beogradu kao kafe kuvar. Nisam kod regrutacije rekao da sam gej, što bih? A i ne znam kako bih onda prošao zbog toga. Posle vojnog roka neko vreme sam na tom institutu radio na ugovor. Često su se tu održavali razni kongresi, seminari, sastanci, pa su dolazili lekari iz cele Srbije. Zbog posla sam bio u stalnom kontaktu s njima, a najviše u seksu. Mi, homoseksualci, prepoznajemo se, pa makar to bio samo jedan među stotitu hetero muškaraca. Ljudi ne bi verovali koliko ima gej lekara, i mladih i onih starijih. Ja sam ih upoznao na stotine, sa mnogima sam bio i intiman. Najstariji je imao 46 godina, najmlađi ne sećam se, bio je na specijalizaciji. Uopšte, dok sam radio na Institutu i dok sam putovao po Srbiji, što volim da radim, upoznao sam mnogo ljudi. U svakom gradu znam po nekog geja. U Užicu, Čačku i Milanovcu ima ih posebno mnogo – od onih koji su i obični radnici, do fakultetlija. Ja ih prvo privučem jer dobro izgledam, a to što sam Rom nikome ne smeta. Kulturan sam i vaspitan, umem da se ophodim sa ljudima kako treba, uvek sam optimista. Često dolazim u situacije da budem meni nepoznatim ljudima i neka vrsta terapeuta. Srećem i upoznajem puno ljudi jer dajem oglase za sastanke. Imam na Internetu svoju sliku, broj telefona 144


i sve drugo što obično stoji u tim portretima. Javljam se na SMS poruke na televizijama koje ih emituju, a i sam ostavljam svoje. Oglašavam se i u jednom našem časopisu. Tako dolazim u kontakt s raznim ljudima i vidim koliko njih ima problema s tim što su gej. Ne znaju šta da rade, ponašaju se čudno, a najviše u stvari maltretiraju sami sebe. Jednom se na moj SMS oglas javio čovek koji me je ispsovao da te Bog sačuva, svašta mi je govorio, da sam ovakav, da sam onakav, da će da me prebije ako me slučajno vidi. Ja sam ga mirno saslušao i pitao: „Pa, što si me onda zvao? Je l’ hoćeš da budeš sa mnom ili nećeš? Čega se plašiš?“ Prekinuo je vezu, a od tada ne prestaje da mi se povremeno javlja tražeći da se vidimo. Kao, zvao me je prvi put kada je bio u nekom muškom društvu koje mrzi pedere, pa je hteo malo da se pred njima pravi važan. Nisam ga još upoznao. Kad god se dogovorimo da se vidimo, njemu kao nešto iskrsne. Ali, zato dugo pričamo. Rekao sam mu da zavarava samog sebe i što duže odugovlači da proba ono što želi, to će se samo više mučiti. Isto kao i jedan inženjer s Banovog brda. Ima 32 godine, oženjen je ima i decu. Viđamo se kada mu je žena na poslu, ali nikada kod njega u stanu. Na to ne pristajem – da skrnavim nečiji dom, remetim kućnu atmosferu, to ne. Mislim da to s moje strane ne bi bilo u redu. Kada mi se javio jedva je pričao, rekao mi da bi mu to bilo prvi put. Naslušao sam se takvih priča, pa mu nisam ni poverovao, ali se ispostavilo da mu je zaista bilo prvi put. Kada smo se sreli bio je bled, sedeo je u kolima kao kip, jedva se opustio. Sada se viđamo 145


barem dva puta mesečno. Ti oženjeni homoseksualci samo sebi prave medveđu uslugu. To je mučenje. Jedno si, a živiš kao da si drugo.Često sam sa oženjenima koji mi otvoreno kažu da su sa mnom jer žena ne može da ih zadovolji onako kako žele. Ja ne znam kako oni mogu tako da žive. Neprijatnosti nisam imao. Samo jednom sam dobio batine, i to od brata dečka s kojim sam imao neku kratku vezu. Valjda je prisluškivao naš dogovor oko sastanka, pa je i on došao kasnije, zatekao nas u zagrljaju i istukao obojicu. Nisam se branio, bez veze mi je bilo. Ipak mu je to bio brat. Šta se između njih dalje dešavalo, ne znam, nismo se više videli. U Beogradu nas ima baš mnogo. Naše mesto za sastanke, upoznavanje i seks leti je Ada, a za druženje i priču Karađorđev park. Retko kada neko ima stan u kojem možemo da se sakupimo. Ipak smo mi ljudi veoma skromnih materijalnih mogućnosti i skromno živimo, najbolje što umemo, da ne ugrozimo one koji nisu kao mi i da ti drugi ne ugrožavaju nas zbog onoga što jesmo. Sale U. (35), cvećar

146


.


Neka cvetaju svi cvetovi

149


.


Protivnik sam izdvajanja, getoizacije bilo koje grupe ljudi. Mislim da svaki čovek, pa i gej zajednica, treba da bude što više integrisan u društvo i da se za mesto u njemu izbori svojim ličnim primerom. Protivnik sam paradiranja. Nisam za to da se seksualna orijentacija ističe bilo čime. Smatram da čovek ne treba da se određuje svojim seksualitetom. Seksualno obeležje nikako ne treba da bude u prvom planu. Seksualnost je i pitanje fiziologije, ne volim da se određujem na osnovu fizioloških stvari. Pitanje „da li više volite muškarce ili žene“ smatram krajnje indiskretnim. Divim se i pomalo čudim onim muškarcima i ženama koji o svom seksualitetu koji nije klasičan javno pričaju. Ponašanje onih koji pripadnost gej orijentaciji upadljivo ističu svojim ženskim principom za mene nije samo paradiranje, već i neukus. Treba se pažljivo i strpljivo izboriti za svoja prava i – ne provocirati. Ja jesam za borbu. Svaka borba ima svoje žrtve, ali pitam se: da li bi, možda, bilo bolje bez gej parade? Bojim se iživljavanja latentnih i prikrivenih homoseksualaca, a takvih uvek bude. Ne treba paradirati ni na indivudualnom planu. U Americi su Crnci proganjani, nije to bilo tako davno, a danas imamo Obamu kao predsednika. Zbog toga se nadam da će se i u našoj sredini odnos prema ljudima drugačije seksualne orijentacije promeniti. Čestitam svim gej aktivistima koji imaju hrabrosti da se tome potpuno posvete. Ja nisam takav, nisam izabrao to da radim. Ne iz straha. Prvi sam na ovim prostorima progovorio o pravima homoseksualaca, još pre 20-25 godina na kongresu 151


Saveza komunista. I ne treba zaboraviti da uprkos zakonima koji su tada vladali – decenijama unazad nije bilo suđenja zbog homseksualnosti. Ja sam za to da cvetaju svi cvetovi. Ali, i gej ljudi moraju biti tolerantni. To znači da ne preziru, da ne progone, da se ne ismevaju heteroseksualnim ljubavnim romanima, pesmama, pričama. Homoseksualci ne bi smeli da preziru ono u čemu nisu. Ako tražimo da se prizna gej ljubav, nema mesta preziru prema onoj heteroseksualnoj. Da nema te ljubavi, ne bi bilo ni sveta, ne bi bilo ni jednih ni drugih. I to je važno u borbi za sopstvena prava – biti tolerantan prema Drugome, prema onima koji su u odnosu na nas drugačiji. I tu Drugost treba prihvatiti. Jeste naša sredina homofobična, ali i – licemerna. Dovoljan je primer sa minulog FEST-a. „Sava“ Centar je bio pun onih koji su želeli da vide „Milk“, film o američkom gej aktivisti, jer je svetski hit. A isti ti ljudi ne samo da nisu bili spremni, već su i zabranili domaći gej skup, jer su se plašili incidenata. Na našim televizijama emituju se i filmovi i serije na gej teme. Verovatno su gledane, jer su u udarnim terminima, a istraživanja javnog mnenja pokazuju visok stepen homofobije. To licemerstvo me užasno nervira. Kada već pominjem medije, homofobičnost postoji. Žuta štampa zna ko su njeni čitaoci, uglavnom desničari u svemu reakcionarni, pa i kada je ova tema u pitanju. Homofobija žute štampe nije iskrena homofobija, nego nešto još gore – komercijalna homofobija. Ko je iskreno homofobičan, to radi otvoreno, iz ubeđenja. I moram primetiti da samo nekoliko štam152


panih medija, dnevnih listova i magazina, nikada nije objavilo nijedan homofobičan tekst. Licemerne su i crkve. Najbučnije su bile protiv zakona o toleranciji. Kao što sam napisao za „Blic“ marta ove godine, nije problem što se crkve mešaju u teme koje reguliše zakon, već što vlast popušta pod pritiskom crkava. Ona čak uvredljivo skida zakon sa dnevnog reda Skupštine posle isteka roka za javnu diskusiju koja je trajala pola godine. Sa stanovišta crkvene dogmatike, pitanje seksualnih manjina jeste teološko pitanje i najveći crkveni velikodostojnici raspravljaju to pitanje već dugo, počev od svemoćnog pontifeksa Katoličke crkve u Vatikanu, poslednjih godina vrlo isključivo. Ali, ta rasprava, pored sve papske moći, nije zaustavila donošenje zakona u zemljama EU. Zaista ne mora da ga zaustavi ni kod nas. Nije moje da popujem popovima, ali smatram svojom obavezom da skrenem pažnju crkvi u kojoj sam pre mnogo godina i sam kršten, da se ponašaju kao čelnici jedne bivše jugoslovenske republike na tu temu. Ti čelnici su svojevremeno rekli da u njih nema homoseksualaca, te da je svejedno da li stavka u krivičnom zakonu o kriminalizaciji seksualne aktivnosti među muškarcima postoji. Posle toga zakon je izglasan. Svugde u svetu, bez obzira na zakone, zabrane, progone ili toleranciju – postoji približno isti procenat što otvorenih, što prikrivenih, što latentnih gejova. Tako je i među pripadnicima naše većinske crkve. Procentualno je, verovatno, i veći, pre svega među 153


bratstvom u kom vlada celibat. Što je takođe zakonomerno. To, naravno, naši dobro obavešteni velikodostojnici znaju, ali sa rukama u mantiji idu i dalje. Time što ga zataškavaju - tolerišu istinski greh i kriminalni čin pedofilije, koji po pravilu prati i zloupotreba položaja. Nije istina da predloženi zakon otvara mogućnost da sveštenici koji odbiju da venčaju dva jednorodna građanina budu kažnjeni. Kad sam već eksplicitan, smatram da kod nas nema razloga da se nekim zakonom odobri sklapanje takvih brakova, čak i ako je razlog pre svega u sferi naslednog prava. Mladim ljudima preporučujem da ako mogu, ako se u mladosti kolebaju na koju će stranu, da je bolje da se opredele da budu heteroseksualni zato što je to, ipak, lakši život. U socijalnom smislu lakše je imati heteroseksualnu ljubav zbog toga što je priznata, pogotovo u mačo civilizacijama gde se na homoseksualnost gleda s podozrenjem i gađenjem. Latentni homoseksualci u tome su najbučniji i najagresivniji, a isuviše je banalno da na taj način u sebi ubijaju svoju animu. Oni mladi ljudi koji osećaju jaku sklonost, ne treba sami sebi zbog toga da stvaraju probleme, da budu nesrećni zbog toga što su gej. Naprotiv, treba potpuno da uđu u to. Smatram da je svakom čoveku dozvoljeno sve što ne ugrožava ljudsku slobodu, život i interes drugog. Jovan Ćirilov

154


.


.


RazliÄ?itost u oÄ?ima drugih

157


Svaka različitost koju roditelji primete kod svoje dece izaziva njihovu reakciju. Ona zavisi od vrste različitosti i karakteristika ličnosti deteta, ali pre svega od roditeljskih ličnih karakteristika i njihovih stavova. Postoje različitosti u reagovanju i izmedju majki i očeva, kao i različitosti tih reakcija u odnosu na pol deteta. Neke različitosti roditelji jednostavnije uklapaju u svoj sistem mišljenja i aktivnosti, dok im druge predstavljaju nepremostivu prepreku. Medjutim, suština je u tome da je zapravo roditelj taj koji „kvalifikuje“ različitost svog detata i daje joj odredjeno značenje i značaj. Homoseksualnost je u očima drugih (ne svih) različitost. Od stepena tolerancije na različitosti zavisi i način na koji će sredina prihvatiti homoseksualnu osobu. U društvima kao što je naše homoseksualnost još uvek predstavlja različitost od koje se zazire, ili joj se javno ili u potaji suprotstavlja. Roditelji su, uz lične karakteristike, deo sredine kojoj pripadaju, pa se samim tim identifikuju i sa okolinom. Praksa pokazuje da psihološku pomoć, savetovanje ili psihoterapiju najčešće traže same homoseksualne osobe. Jedne dovodi strah od spoznaje ko su, druge strah od reakcije roditelja, treće strah od toga šta će se dogoditi ako se pred nekim otvore, četvrte strah kako će se uklopiti u okruženje, izbeći osudu, društveno odbacivanje, prezir i kažnjavanje. Pomoć traže i kada su u nedoumici kako da roditeljima saopšte svoj seksualni identitet, svesni činjenice da će to izazvati različita osećanja i reakcije. Nekad je razlog dolaska skopčan s nemogućnošću nalaženja adekvatnog partnera ili partnerke, ili problema u već postojećoj 159


homoseksualnoj vezi. Bez obzira o čemu se radilo, kod svih je u suštini reč o strepnji i želji da pomognu sebi i da žive život na dostojanstven način koji vodi samoostvarenju. Psihoterapijska pomoć je u tome kako da roditeljima, često braći i sestrama, bliskim prijateljima i okolini saopšte svoju seksualnu orijentaciju. No, važnija od toga je pomoć da se osnaže i da žive u skladu sa tom orijentacijom. To znači da prihvate sve izazove i rizike, nauče bezbedna ponašanja, da se sami sa sobom usklade, definišu ciljeve, odaberu načine ponašanja koji ih neće voditi samodestrukciji ili izlagati agresiji okoline. Psihoterpija pomaže i u smanjivanju osećanja krivice, podizanju nivoa samopoštovanja i nalaženju konstruktivnog načina života u okruženju u kojem jesu. Za traženje psihološke pomoći potrebna je zrelost, uvid da postoji problem, odredjen stepen trpljenja i snaga da se sve to iznese. To su razlozi zbog kojih se psihoterapeutima obraćaju ili stariji adolescenti (preko 18 godina), ili mlade odrasle osobe.

Pomoć traže roditelji U slučajevima mlađih adolescenata ili adolescenata u fazi srednje adolescencije, pomoć od psihoterapeuta mahom traže roditelji. Motiv je najčešće nedoumica oko seksualne orijentacije njihove dece. Roditelji su često u stanju panike kada posumnjaju da im je dete homoseksualno orijentisano. Strah izaziva sama 160


različitost, ali jak je i strah od mogućih reakcija okoline. Na razgovor obično prvo dolaze majke, često krišom od očeva. Ovo se pre svega odnosi na majke muške gej populacije, čije je najintenzivnije osećanje strah za budućnost njihovih sinova. Uočljiv je i strah od reakcije očeva, kao i sklonost da ponašanja sinova tumače na sve druge načine, sem onog koji odgovara realnosti. Preispituju sebe, pokušavaju da nađu svoje „greške“ u načinu na koji su podizale dete, pitaju za mogućnost psihološkog uticaja koji bi ih promenio, sve do primene hipnoze. Razloge različitosti pokušavaju da nadju u genetici, u nekom rođaku koji je pogrešno uticao na dete, u društvu kojem pripada i slično. Majke su retko spremne da prihvate pomoć od početka i potrebno je vreme da se ponovo jave terapeutu. Od prvog kontakta do ponovnog javljanja šalju svoje dete na razgovore, gotovo uvek sa idejom da će psihoterapeut učiniti „pravu“ stvar i ispraviti njihovu „pogrešnu“ orijentaciju. Kada je sasvim izvesno da je mlada osoba gej, odlučuju da uključe i očeve. Neke da bi mu uz pomoć terapeuta lakše saopštile takvu informaciju i neutralisale (ne)očekivanu reakciju, neke da bi podelile svoju strepnju i najčešće depresivnost, a neke da bi podelile osećanje krivice ili, pak, to osećanje prenele na oca. Nekada roditelji traže psihoterapijsku pomoć mimo svog deteta, s nadom da će preko njih i uz pomoć njih mlada osoba promeniti svoju seksualnu orijentaciju. Vrlo retko se prvi put pojave svo troje i mnogo je bolje kada se to dogodi. Tada i roditelji i mlada osoba imaju mogućnost da se „čuju“ bez međusobnog okrivljavanja, 161


sumnjičenja, prebacivanja, svađe, pokušaja fizičke agresije. Ono što je značajno jeste da su mladi u ovakvim okolnostima najčešće vrlo tihi, ponašaju se kao da su uhvaćeni u nečem nedozvoljenom, deluju depresivno, nemaju direktnu komunikaciju sa roditeljima, a napetost se oseća sa obe strane. Ima slučajeva kada se tokom ovakvih susreta od psihoterapeuta traži da mladu osobu „vrati u normalnu“, sve do pretnji šta će se terapeutu dogoditi ukoliko u tome ne uspe. Kada su roditelji u ovakvim stanjima, potpuno je neprimereno praviti ma kakvu intervenciju. Neophodno je vreme da prihvate informaciju koju čuju da bi s njom nešto konstruktivno mogli da urade. Činjenica da se ne radi o bolesti s jedne strane im donosi olakšanje, a s druge dovodi do spoznaje da je reč o različitosti. U procesu terapijskog rada sa roditeljima postepeno se otkrivaju detalji koji su mogli da im ukažu da se dete razvija u pravcu gej osobe. Oni to često ne žele da vide i ponašanja mlade dece mahom tumače samo kao igru, a ne kao pokazatelj razvoja. Nekada gej ponašanje tretiraju kao pomodarstvo, nekada kao imitaciju neke poznate javne ličnosti, nekada kao stanje koje je prolaznog karaktera. Drugim rečima, roditelji pribegavaju različitim odbrambenim manevrima, pre svega radi zaštite svog roditeljstva, a potom svog deteta. Njihovo ponašanje zavisi i od pola deteta. Ženska homoseksualnost je manje društveno transparentna od muške. Dve devojke koje šetaju držeći se pod ruku ili za ruke, poljube se kada se sretnu, žive zajedno ili prespavaju jedna kod druge, nigde ne idu odvojeno 162


manje su društveno upadljive od dva mladića koji se ponašaju na isti način. Roditelji ženske dece su manje u strahu za budućnost svojih ćerki, jer ih ova vrsta neupadljivosti izlaže manjem riziku od socijalnih predrasuda i osuda. Polažu nade i u veštačku oplodnju koja bi mogla da obezbedi materinstvo njihovim ćerkama. Kada su u pitanju gej mladići, neki roditelji pokušavaju da nađu „izlaz“ dovodeći im razne devojke, plaćajući ih za ovu vrstu „usluge“, ili moleći sinove da im obezbede jednog unuka, jer bi to bio neopoziv znak njihove „adekvatnosti“. U tom smislu su spremni na sve, čak i da preuzmu kompletno podizanje i vaspitanje unučeta. Ima i ucena - ukoliko im sin obezbedi porod, roditelji će prećutno pristati na njegovu gej orijentaciju.

Strah od odbacivanja U radu sa mladima gej orijentacije najčešće se otkrije da je njihovo najveće psihološko trpljenje vezano za strah od odbacivanja roditelja, njihove predrasude i homofobiju, strah da će ih razočarati, kao i krivica što nisu u stanju da izađu u susret roditeljskim očekivanjima. Neki mladi ljudi, pritisnuti reakcijama roditelja i okoline, čine ustupak tako što stupaju u brak, obezbeđuju potomstvo i žive dvostruki život, duboko nezadovoljni i nesrećni. Dešava se da se takve porodice raspadnu kada jedan od supružnika otkrije autentičnu seksualnu orijentaciju bračnog partnera. Ovim se životne nesreće umnožavaju geometrijskom progresijom. 163


Ima roditelja koji su posle početnog šoka, nekada i traumatskog doživljaja, spremni da svom mladom članu porodice pomognu. Pomoć je najčešće u tome da prihvate gej orijentaciju svog deteta u meri u kojoj mogu samo to da prihvate, ili da prihvate i postojanje prolaznih ili trajnog partnera. Davanje saglasnosti svom detetu da ima pravo na sopstvenu seksualnu orijentaciju neki roditelji doživljavaju kao žrtvu, a neki kao autentičnu podršku detetu. Prvi znaci gej orijentacije mogu da se primete tokom ranog razvoja deteta. Tokom terapije otkrije se da se dečak, na primer, igrao isključivo lutkama, oblačio žensku odeću i birao isključivo društvo devojčica, sa svim pravilima ponašanja takvog društva. Izrazito muškobanjaste male devojčice ispoljavaju slično ponašanje. Uočavanje ovakvih ponašanja ne znači da roditelji mogu bitno da promene tu orijentaciju. Ali znači da mogu da prihvate svoje dete, omoguće mu da prepozna sebe i svoje potrebe i ponude mu psihološku pomoć i podršku u savladavanju različitih prepreka koje mu stoje na putu. U doba puberteta i rane adolescencije postoje ponašanja koja samo liče na homoseksualna ponašanja. Mladi na ovom uzrastu ostvaruju strasna prijateljstva sa osobama svog pola, identifikujući se sa njima iz različitih razloga. Ova prijateljstva omogućavaju mladoj osobi da premosti strahove vezane za psihološko odvajanje od roditelja i prelazak u svet odraslih. Strast koja se ovde ispoljava ima ulogu da neutralizacije nelagodnosti uslovljene procesom odrastanja. Kako se mlada osoba učvršćuje u svom identitetu i integritetu, 164


tako se gubi komponenta strasti, a ostaje prijateljstvo. Dešava se da roditelji, iz svoje homofobije, traže pomoć upravo u ovoj fazi odrastanja dece. Tada nailaze na žestok otpor koji karakteriše gotovo sve reakcije adolescenata uslovljene netolerancijom na njihovu autentičnost. Stoga je ova faza vrlo važna za razvoj, ali i za uspostavljanje trajnog poverenja između obe strane - roditeljske i adolescentove. Nema gotovog recepta za uspešno roditeljstvo. Uspešan je onaj roditelj koji je podrška svom detetu, koji ga voli bezuslovno i koji može da prihvati i različitost ukoliko ona postoji. Osuda, svaljivanje krivice, pretnje, odbacivanje, odricanje od sopstvenog deteta - neće promeniti seksualnu orijentaciju gej osobe, ali će trajno i nepovratno promeniti kvalitet odnosa u porodici. Kada se gej osoba otvori, smogne snage da kaže: „Ja sam gej“, zaista ima pravo da očekuje bar to da je roditelji ne žigošu. Svesni svih teškoća sa kojima će se njihovo dete suočavati, problemima koje će imati sami sa sobom, okolinom, radnom sredinom, svojim društvom, širom porodicom - mogu da pomognu sebi i mladoj osobi jedino tako što će prihvatiti različitost. Gej osobe ne očekuju aplauze, tapšanje po leđima i pohvalu, već samo pravo na sopstvenu orijentaciju. Vesna Brzev-Ćurčić

165


.


Zašto?

167


.


Seksualna orijentacija „Seksualna orijentacija je jedna od četiri komponente seksualnosti i odlikuje se stalnom emocionalnom i seksualnom privlačnošću prema osobi određenog pola. Ostale komponente seksualnosti su biološki pol, rodni identitet (psihološki doživljaj biti muško ili žensko) i socijalna rodna uloga (kulturološke norme i obrasci ženskog i muškog ponašanja). Seksualna orijentacija pojedinca (heteroseksualna, biseksualna ili homoseksualna) suštinski je deo njegovog zdravlja i ličnosti. Seksualna orijentacija se razlikuje od seksualnog ponašanja, jer se odnosi na osećanja i „koncept o sebi“. Neke osobe pokazuju svoju seksualnu orijentaciju u svom ponašanju, neke ne. Nauka još nije uspela da razreši pitanje kako se u pojedincu razvija određena seksualna orijentacija. Većina naučnika deli mišljenje da se seksualna orijentacija kod većine ljudi oblikuje u ranim godinama života kroz složene interakcije bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Ono što se izvesno zna jeste da se seksualna orijentacija formira u ranoj adolescenciji, bez ikakvog prethodnog seksualnog iskustva. Seksualna orijentacija nije pitanje svesnog izbora, niti može biti dobrovoljno promenjena. Homoseksualna orijentacija nije mentalna bolest i ne postoji nijedan naučni razlog da se pokušavaju promene lezbijki ili gej muškaraca u heteroseksualno 169


orijentisane osobe. Američka psihološka asocijacija potvrdila je 1990. godine da naučni dokazi ne pokazuju da je ovakva terapija delotvorna. Naprotiv, može učiniti više štete nego dobrog, jer promena seksualne orijentacije nije isto što i promena nečijeg seksualnog ponašanja. Promena seksualne orijentacije mnogo je složenija, zahteva promenu ličnog emocionalnog i seksualnog osećaja i ponovno izgrađivanje socijalnog identiteta i koncepta o sebi.“ (Američka psihološka asocijacija)

Odbačeni i prihvaćeni Istorija naše civilizacije obeležena je raznolikim odnosom društva prema homoseksualnosti koja je postojala i postoji u svim kulturama. Nije se tako nazivala sve do 19. veka, kada je skovana ova reč kako bi se označile osobe koje imaju seksualne želje prema osobama istog pola. Grčka civilizacija je homoseksualnost smatrala normalnim delom života. Seksualnost nije deljena na hetero i homo, već na odnos aktivan-pasivan. Iako je dominantno seksualno ponašanje bilo heteroseksualno, odnosi između muškaraca bili su važan deo kulture i tradicije antičke Grčke. Stariji muškarac je imao mlađeg muškarca kao učenika, a edukacija je podrazumevala i seksualno vaspitanje. Kada odraste i oženi se, učenik je takođe sticao svog učenika. Seksualni užitak muškarcima je bio dostupan i u heteroseksualnim i u homoseksualnim odnosima i nisu se vodile 170


rasprave da li je to dobro ili ne. Filozofsko utemeljenje te nedeljive seksualnosti postavio je Platon. Antropolozi su otkrili još nekoliko primera civilizacija (severnoamerička indijanska plemena, plemena na Novoj Gvineji) u kojima su seksualni odnosi između muškaraca bili društveno prihvaćeni. Ipak, najviše je primera negativnog odnosa prema homoseksualnosti i homoseksualcima. Širenje hrišćanstva sobom je nosilo i sankcionisanje veza između osoba istog pola – od kažnjavanja do smrtne kazne, koja je počela da se primenjuje u IV veku, ali selektivno: u Rimskom carstvu pogubljivni su pasivni homoseksualci, dok su aktivni tolerisani. Masovan progon homoseksualaca – kao devijantnih, bolesnih osoba beleži se od VI veka, a kada je o Evropi reč, tako je bilo do XIX veka. Istorija beleži da su mnoge zemlje uvele kaznene zakone na osnovu kojih su oni kažnjavani, zatvarani, mučeni, spaljivani ili javno žigosani. Od sedamdesetih godina prošlog veka odnos pojedinih država prema homoseksualcima bitno je počeo da se menja. Promovisanje ljudskih prava, naučna saznanja da homoseksualnost nije bolest i borba gej zajednica da javnosti pokažu da postoje, doneli su liberalniji odnos društva prema ovoj seksualnoj manjini i liberalnije zakone. Većina razvijenih država ukinula je diskriminacione kaznene zakone, seksualna orijentacija prihvaćena je kao univerzalno ljudsko pravo, a i ustavi pojedinih zemalja ne dozvoljavaju diskriminaciju po tom osnovu. Ipak, i danas, čak i u zemljama sa liberalnim zakonima, dešavaju se fizički napadi na pripadnike gej 171


populacije, šikaniranja, otpuštanja s posla. U tim društvima gej zajednice deo su prihvaćenog socijalnog miljea samo u gradovima, kako u Evropi, tako i u Americi. U ruralnim sredinama homofobija je i dalje jaka. Kada je o zemljama Istočne Evrope reč, samo Bugarska i Rumunija nemaju zakone o zabrani diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta. U Srbiji ovaj zakon je donet u martu 2009. godine.

Religijska učenja i homoseksualnost U svim društvenim zajednicima vladajuća religijska učenja u najvećoj su meri uticala na stavove društva prema homoseksualnosti i homoseksualcima. Po kanonima Pravoslavne crkve homoseksualnost je greh. Isto stanovište ima i Katolička crkva. Ni druge religije nisu blagonaklone prema homoseksualnosti, ali se odnos prema njoj razlikuje. Islam, koji drugačije od hrišćanstva shvata pojam greha, ne bavi se eksplicitno kao pravoslavlje i katoličanstvo sankcionisanjem homoseksualnosti, ali je osuđuje. Judaizam, temeljeći se na Starom zavetu koji govori o sodomiji i grehu, homoseksualnost tretira kao potpuno neprihvatljiv identitet. Budistički pogled na svet ne poznaje pojam greha, ali se distancira od homoseksualnih odnosa koji u sebi sadrže požudu, jer se smatra da to može biti prepreka prosvetljenju. 172


Sve velike religije su protiv homoseksualaca, ali u okviru njih postoje i liberalnije struje, pa su i same verske zajednice pluralistične kada je reč o odnosu prema homoseksualnosti. To se odnosi na islam i jevrejsku versku zajednicu, ali i na druge verske zajednice: Anglikanska zajednica ima podeljen stav: u Evropi, Severnoj i Centralnoj Americi, Brazilu, Japanu, Novom Zelandu i u Južnoj Africi smatra se da u Bibliji ne postoji osnova da se homoseksualnost tretira kao greh. U drugim zajednicama u kojima živi veliki broj anglikanskih vernika stav crkve je da je homoseksualnost greh i da u Bibliji postoji osnova za osudu. Južna baptistička konvencija – najveća baptistička denominacija i najveća protestantska grupa u SAD-u zastupa stanovište da je homoseksualno ponašanje grešno. Za nemačku Luteransku crkvu pripadnici gej populacije su dobrodošli kao njihovi vernici, uz stav da je svaki progon LGBT osoba neprihvatljiv. Većina luteranskih crkava smatra da je homoseksualnost moralna i dozvoljava da gej bude postavljen za sveštenika. Crkve u urbanim sredinama daju blagoslov i za istopolne brakove. Ujedinjena crkva Kanade daje sveštenička mesta gej populaciji i među vernicima ima veliki broj LGBT osoba. Ova crkva je bila inicijator predloga da se seksualna orijentacija uključi u antidiskriminacione zakone, što je i učinjeno 1996. godine. Bila je aktivna i u kampanji koja je rezultirala priznavanjem istopolnih brakova u Kanadi. 173


Gej pokret Gej zajednice u svetu obeležavaju 27. jun kao Dan ponosa. Tog su se dana 1967.godine homuseksualci u Njujorku suprotstavili dugogodišnjem policijskom teroru. Demonstracijama koje su trajale tri dana, praćene fizičkim sukobima sa policijom, pridružile su se i lezbijke, studenti i siromašni sugrađani. Ovaj događaj obeležio je početak javne borbe gej zajednice za svoja prava. Američka zdravstvena organizacija izbrisala je 1974. godine homoseksualne sklonosti sa liste bolesti, eksplicitno navodeći da sklonost ka istom polu nije bolest, ni psihički poremećaj. Svetska zdravstvena organizacija skinula je homoseksualnost sa liste bolesti 17. maja 1990. godine. Od tada se seksualni čin između osoba istog pola tretira na isti način kao i heteroseksualni odnos. Ovaj datum u čitavom svetu se obeležava kao Međunarodni dan borbe protiv homofobije. (Srpsko lekarsko društvo 18 godina nije zvanično prihvatilio stav Svetske zdravstvene organizacije. SLD je to učinilo tek maja 2008. godine, posle višegodišnjeg insistiranja NVO koje se bave zaštitom ljudskih prava seksualnih manjina.) Na 14. Svetskom seksološkom kongresu, održanom 1999. godine u Hong Kongu, usvojena je deklaracija o seksualnim pravima koja su svrstana u osnovna i opšta ljudska prava zasnovana na slobodi, dostojanstvu i jednakosti. Stručna javnost iz oblasti psihijatrije i psihologije zaključila je i da je homoseksualnost normalni oblikom seksualne orijentacije, uzi174


majući u obzir saznanja o ljudskoj seksualnosti temeljena na naučno proverenim i dokazanim činjenicama. Usvojena Deklaracija navodi čitav spektar seksualnih prava koja moraju biti prepoznata, promovisana, poštovana i zaštićena svim sredstvima i u svim društvima. Između ostalih, to je i pravo na seksualnu jednakost (slobodu od svih vrsta diskriminacije bez obzira na pol, seksualnu orijentaciju, dob, rasu, društvenu klasu, veru, fizičku ili emocionalnu različost), pravo na slobodu seksualnog udruživanja (sklapanje ili nesklapanje braka, razvoda i uspostavljanje drugih oblika odgovornih seksualnih zajednica) i pravo na sveobuhvatno obrazovanje o seksualnosti. Republika Srbija je decembra 2006. godine na zasedanju Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija postala jedna od 54 zemlje potpisnice Izjave o kršenju ljudskih prava na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Decembra 2008. godine u Ujedinjenim nacijama usvojena je Deklaracija o univerzalnoj dekriminalizaciji homoseksualnosti, koju je potpisala i Srbija. U deklaraciji se, između ostalog, navodi da su ljudska prava univerzalna, bez obzira na seksualnu orijentaciju i rodni identitet, a države su pozvane da štite prava tih osoba i sankcionišu ponašanja koja ugrožavaju njihova ljudska prava.

175


Znamo li šta je okej? Najnoviji izveštaj Evropske komisije samo je potvrdio očekivanja pesimista: homoseksualci, biseksualci i transseksualci na Starom kontinentu i dalje se suočavaju sa širokom „lepezom” šikaniranja, zlostavljanja i diskriminacije. Prema tvrdnjama evropske Agencije za osnovna ljudska prava, spomenute „aktivnosti” protiv onih koji nisu „normalni” događaju se na svim područjima društvenog života, od školovanja do traženja posla... „Uprkos garantovanoj jednakosti u zemljama Evropske unije, homoseksualci se gotovo svakodnevno suočavaju sa stalnim napadima motivisanim njihovom seksualnom orijentacijom”, reči su direktora Agencije Danca Mortena Kjeruma, uz dodatnu opasku kako se tek manji broj takvih napada prijavljuje policiji, dok najveći broj prekršaja prekrije veo zaborava. Posebno zabrinjava da homofobično ponašanje u najvećem broju slučajeva iskazuju mladi ljudi. Zbog toga se u izveštaju Agencije od članica Evropske unije traži da se poboljšaju zakonske odredbe koje se odnose na jednakost istopolnih zajednica. Nedovoljni napredak Politički napori koji su napravljeni u tome pravcu očigledno ne donose dovoljno dobrih rezultata na terenu. O tome kako same članice EU-a ne brinu dovoljno o pravima homoseksualaca navedeno je da su političke vođe i verske zajednice u Italiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Češkoj odbile pozive za poboljšanje njiho176


vih prava, a u nekoliko zemalja (Poljska, Rumunija, Estonija, Letonija) „gay pride” bio je ometan na nepriličan način. Da ima razloga za zabrinutost potvrđuju i ponašanja van evrozajednice. Ne tako davno, američki senator Kris Butars u jednom dokumentarcu uporedio je homoseksualce s radikalnim muslimanima, najavivši kako bi oni „mogli da budui najveća opasnost za SAD”. („Slobodna Dalmacija”, 31. 3. 2009)

Homofobija Homofobija označava averziju prema homoseksualnim osobama, njihovom načinu života i kulturi. Reč je o društvenom fenomenu koji se održava negativnim stereotipima, predrasudama i mitovima koje heteroseksualna okolina ima prema homoseksualnim osobama. Ovome valja dodati i neznanje iz kojeg se rađa nerazumevanje, netolerancija, diskriminacija, mržnja i nasilje prema osobama drugačije seksualne orijentacije. Homofobično okruženje otežava homoseksualnim osobama da razviju sopstveni identitet i da slobodno izražavaju svoju seksualnu orijentaciju, a stalan pritisak sredine da se uklope u heteroseksualne obrasce ponašanja izaziva konstantan stres, traume i čitav dijapazon drugih negativnih iskustava (pokušaj „lečenja“ pod pritiskom porodice, na primer). Homofobija je i način izražavanja mržnje prema onima sa kojima se ne slažemo i koje ne uvažavamo. 177


Kada je o Srbiji reč, netrpeljivost i mržnja dominantan su oblik diskriminacije seksualnih manjina. Ako se uporede rezultati istraživanja javnog mnenja koje je uradio dnevni list „Politika“ u saradnji sa agencijom „Faktor plus“ 1994. godine, i prošlogodišnjeg, CESIDovog i Gej strejt alijanse – pomaka u svesti i ponašanju prema gej zajednici nema. Više od 70 odsto građana Srbije i dalje misli da je homoseksualnost bolest. Svaki drugi smatra da država treba da se bori protiv homoseksualnosti, a 64 odsto njih je mišljenja da homoseksualcima ne bi trebalo pomagati da ostvare svoja prava. Svaki drugi građanin Srbije je mišljenja da ne bi trebalo da postoje javna mesta u kojima se sastaju osobe drugačije seksualne orijentacije. Zbog ovakvog okruženja homofobija je često izražena i kod samih homoseksualnih osoba, što rezultira autodestruktivnim ponašanjima – osećanjem gađenja prema samom sebi, jakom grižom savesti, doživljajem sebe kao izopačene ili grešne osobe, kada je reč o vernicima. Istraživanja pokazuju da gotovo svaka homoseksualna osoba tokom razvoja i odrastanja usvaja negativne stavove i osećanja okoline o homoseksualnosti, pa tako i prema sopstvenoj. Otuda i poteškoće s prihvatanjem sopstvene seksualne orijentacije, a problemi nisu uslovljeni nivoom obrazovanja, već mestom stanovanja i starosnom dobi. Mlađa gej populacija lakše se nosi s onim što jeste nego stariji od 30 godina. Najviše poteškoća imaju gej osobe iz regiona Beograda, najmanje one iz južne Srbije. 178


Istraživanja ponašanja homofobičnih osoba, pre svega muškaraca, pokazala su da su koreni njihove agresivnosti usmerene prema gej muškarcu dvojaki: potisnuti latentni homoseksualizam - nerazrešen problem sopstvenog seksualnog identiteta s jedne, i osećanje izdaje pola s druge strane, jer u gej muškarcu ne vide potvrdu muškosti koju žele da promovišu kao poželjnu i opšteprihvaćenu. I jedni i drugi agresivni su samo kada su u grupama. Uočeno je, takođe, da se heteroseksualci, sigurni u svoju orijentaciju i u sebe kao ličnost, ne ponašaju agresivno, čak ni onda kada pokazuju otvorenu netoleranciju prema gej osobama.

179


.


Naša posla

181


.


Mediji Zakonom o javnom informisanju članom 38. „zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili ne pripadanja nekoj rasi, veri, naciji, entičkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Ipak, mediji, posebno tabloidi, bez izuzetka pogrdno pišu o seksualnim manjinama, koristeći reč „peder“ i za diskvalifikaciju političkih i svih drugih neistomišljenika. Ali, i u ozbiljnim i cenjenim dnevnicima s vremena na vreme pojave se homofobični tekstovi. U maju 2008. godine „Politika“ je objavila tekst „Majmunska posla“ u kojem je autor jedan večernji skup, navodnu gej žurku povodom Evrosonga, nazvao „skupom izabranika greške prirode“, seksualnu orijentaciju ka istom polu „neprirodnom i nečim što bi trebalo da bude na ivici društvenih vrednosti“, a pripadnike seksualnih manjinskih grupa uporedio je sa grupom „onih koji vode ljubav sa automobilima“. U septembru 2008.godine „Blic“ je objavio komentar „Perverzija“ Mirjane Bobić-Mojsilović u kojem se ona osvrnula na predavanja o toleranciji i štetnosti homofobije koje je u školama održao britanski glumac Jan Mek Alen. Autorka je to nazvala „regrutovanjem nove vojske malih žrtava u homoseksualnoj, a sve više i pedofilskoj kulturi.“ Posle intervencije Labris organizacije za lezbijska ljudska prava, Ljiljana Smajlović, tadašnja glav183


na urednica „Politike“ i Veselin Simonović, glavni urednik „Blica“, javno su se izvinili gej i lezbijskoj populaciji. Krajem februara 2009. godine „Politika“ je objavila tekst Bore Đorđevića „Krupno svetski“. Autor napada Ministarstvo kulture i informisanja jer je dalo donaciju Queeria centru, nevladinoj organizaciji za promociju ljudskih prava, koju naziva „lezbijsko-pederskom asocijacijom“. O potezu Ministarstva piše: „Kakva crna Evropa, to je svetski potez! Jer, kako je počelo, pederi će jednog dana vladati svetom.“ A povodom dodele Oskara filmu „Milk“, dodaje „To je bila dirljiva scena, ali to je istovremeno i naša svetla budućnost. Vidovito je naše Ministarstvo kulture kada finansira pedere i lezbijke. Ono zna da je budućnost njihova. Pederi će jednog dana biti vlast, samo što će kod nas morati malo da sačekaju.“ Povodom povlačenja iz skupštinske procedure predloga Zakona o zabrani diskriminacije, kojim je sankcionisana i diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta, svi pisani i elektronski mediji u Srbiji početkom marta 2009. preneli su izjavu Dragana Markovića Palme, narodnog poslanika: „Ja nemam ništa protiv homoseksualaca i toga što oni rade, ali neću nikada da podignem ruku i da kao narodni poslanik JS glasam za nešto što je bolesno. Ako homoseksualci treba Srbiju da vode u Evropu, onda treba da ostanemo u Srbiji i da čuvamo ovce“.

184


Oprosti mi, Bože Pričao sam sa sveštenikom koji je gej i pitao ga: „To što radiš je greh. Kada vi svetovni ljudi imate odnos s muškarcem, ko će vama da oprosti?“ Rekao mi je: „Znaš kako? Posle svakog takvog odnosa uđem u crkvu i kažem: ’Oprosti mi, Bože, sve moje grehe, oprosti moje slabosti.’ I to je to.“I još se smejao. Iskreno se smejao. U malom gradu u kojem živim zna se ko je gej. Na te se ljude i bukvalno upire prst na ulici, a meni se zamera što s njima popijem kafu u restoranu. U danima kada se vodila polemika oko usvajanja zakona o zabrani diskriminacije, te su ljude seljaci gađali jabukama na pijaci. Tužno je to bilo gledati. Gradimir (47)

Po pravoslavinim kanonima homoseksualnost i homoseksualni odnosi su greh. U slučaju da se vernik gej izjasni pred sveštenikom o svojoj seksualnoj orijentaciji nema pravo na pričešće. Kanoni uče da „Crkva nikome ne sprema lomaču, nego želi da pomogne“, a Sveti apostol Pavle je govorio: „Sve mi je dozvoljeno, ali mi nije sve na korist i neću da išta ovlada mnome“. Uprkos ovim blagougodnim rečima, Srpska pravoslavna crkva nije osudila, niti raščinila sveštenika Žarka Gavrilovića, aktivnog u nasilju nad učesnicima Prajd parade u Beogradu 2001. godine. U dokumentarnom filmu „Vrela krv“ (2008. produkcija „Arhitel“), pred kamerama je ponovio svoje stavove: 185


- Homoseksualstvo nije samo štetno, nije samo mazohizam, nego i gadost festinga, stavljanja šake u rektum, jedenje izmeta, pijenje urina, lizanje anusa i genitalija, zavlačenje jezika u anus i vaginu, sisanje penisa... Nije bilo komentara Crkve ni tokom suđenja vladici Pahomiju zbog pedofilije. Sudski proces je zastareo, presuda nije doneta, a sudije niškog suda obavestile su javnost da „u krivičnom postupku za bludne radnje nije dokazana nevinost okrivljenog. Naprotiv, utvrđeno je s najvećim stepenom izvesnosti izvršenje krivičnih dela koja su mu stavljena na teret“. Crkva je ignorisala ovaj sudski proces, ali je duhovni Episkopski sud kaznio one koji su svedočili protiv vladike: jednog sveštenika, dva đakona i dve monahinje. Pokrenut je u bliskoj prošlosti i krivični postupak protiv monaha Ilariona zbog pedofilije, ali i ovaj sudski proces je obustavljen zbog zastarelosti. Crkveni velikodostojnici suđenje nisu komentarisali, niti je Ilarion snosio bilo kakve crkvene sankcije.

Drugi obraz „Obraza“ Gotovo da nema gej osobe koja nije doživela nasilje, jednom ili više puta. Bezbednost im je ugrožena na ulici, u domu, u školi i na radnom mestu. Dijapazon emocionalnog i fizičkog nasilja i zlostavljanja je širok: ismejavanje, osuđivanje, provociranje, odbacivanje, obezvredivanje, pretnje, zastrašivanje, ucene, odbacivanje od strane porodice, izbacivanje iz kuće, 186


gubitak posla, fizički nasrtaji, pretnje ubistvom, pokušaj silovanja i silovanje, navođenje na prostituciju, trafiking, iskorišćavanje seksualnosti u pornografske svrhe... Minimalan je broj onih koji su spremni da doživljeno nasilje prijave tužilaštvu ili policiji, što zbog nepoverenja u te institucije, što iz straha da će to izazvati dodatna maltretiranja. Od brojnih desničarskih grupa čiji se pripadnici otvoreno fizički obračunavaju sa pripadnicima seksualnih manjina, posebno homoseksualcima, je i Otačastveni pokret Obraz. Ova organizacija koju je 2005. godine policija svrstala u klerofašističke, bila je inicijator nereda na Prajd paradi 2001. godine u Beogradu. Od tada do danas, uz brojne fizičke nasrtaje, pripadnicima gej zajednice koju smatraju „srpskim neprijateljima“, članovi „Obraza“ redovno šalju poruke eksplicitnih pretnji. Kako je preneo Radio Slobodna Evropa, predsednik pokreta „Obraz“ izjavio je 2007. godine povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije: „Homoseksualizam predstavlja jedan od najgorih vidova polne izopačenosti i protivprirodnog bluda. Takvo ponašanje je nakazno i odvratno i protiv njega se jednostavno moramo boriti svim silama.“ Ovaj radikalizam ima i drugo, malo znano lice: „Znam da su od nekolicine osnivača „Obraza“ trojica gej. Jednog od njih sam upoznao pre nekoliko godina. Pametan je, obrazovan, zanimljiv, duhovit...Član je DSS-a, bavi se izdavaštvom, tada je bio odbornik u Zemunu. U „Obrazu“ se zna da je gej, 187


kao i u DSS-u, on to ne krije. Njegova homofobija svodi se na objašnjenje: „Danas je svaka šuša gej, to može biti samo elita. Ne može to svako, to je samo za odabrane.“ Po njemu, agresivan deo „Obraza“ je grupa koja se odmetnula od osnovnih ideja pokreta koji kada je osnovan nije bila organizacija kao što je danas, niti im je namera bila da postanu klerofašistička organizacija.“ Petar L. (44)

Tako sam to raščistio Ja sam došao u stan, ušao u spavaću sobu, uključim televizor i vidim nešto najgore što sam doživeo u svom životu – vidim mog Igora kako leži na ploči. Otrčao sam prema ormaru, dohvatio pištolj, zadenuo da za pojas i istrčao iz kuće. Tog časa se trgnem, vratim se kući, pomislim – gde ću s pištoljem, zaustaviće me policija, reći će – gde ćeš, čoveče, s pištoljem?! Posle toga sam jedno vreme zvao nekolicinu mojih prijatelja i prijateljica da im kažem da je moj sin homoseksualac. Nije tu bilo niti nekog straha, niti sramote. Ne daj Bože, kakva sramota! Rekao sam – moj sin je to i to. Tako sam to raščistio. Otac Igora Dobičića, pretučenog na gej paradi u Beogradu 2001. godine (Dokumentarni film „Izgleda da sam vas nečim uznemirio gospodo“) 188


Prva, za većinu nepremostiva prepreka u prihvatanju sopstvene seksualne orijentacije je porodica. Zabeleženi su slučajevi da su roditelji izbacivali iz kuće i sinove stare samo 14 godina saznavši da su gej orijentisani. Primeri potpunog prihvatanja i pružanja istinske podrške deci, posebno u njihovom adolescentskom dobu, su retki. Za najveći broj mladih gej osoba adolescencija je period velike anksioznosti i strahova. Gej tinejdžeri u tom dobu postaju svesni da su različiti od drugih, zbunjeni su, povlače se u sebe, postaju usamljeni, žive u izolaciji teško se uklapajući u okruženje vršnjaka. Sve je to najčešće praćeno nedostatkom podrške porodice, vršnjaka i verske zajednice. Život u okruženju koje tretira homoseksualnost kao nešto negativno, nepoželjno i bolesno, prisiljava ih da uče da skrivaju svoja najintimnija osećanja iz straha da ne budu odbačeni, ismejani, poniženi i od roditelja i od prijatelja. To što su drugačiji najčešće doživljavaju kao da su abnormalni i da će zbog toga razočarati sve osobe koje ih okružuju. Podaci mnogih istraživanja pokazuju da su adolescenti homoseksualne orijentacije, za razliku od svojih heteroseksualnih vršnjaka, u velikoj meri izloženi osećanjima straha, krivice i srama. Nesigurni i frustrirani, podložniji su i rizičnom ponašanju - pokušaj samoubistva, konzumiranje droga i alkohola, rizično seksualno ponašanje, samovoljno napuštanje doma... Zbog opravdanog straha od zlostavljanja, diskriminacije i drugih oblika nasilnog ponašanja, većina njih odlučuje se za jednu od dve varijante: ili pokušavaju da 189


se „promene“, verujući da je seksualnost koju osećaju samo prolazna faza, ili sakrivaju svoju seksualnu orijentaciju, odlučujući se za socijalnu izolaciju. Retki su oni koji uspevaju da otvoreno i bez straha izražavaju svoju homoseksualnu orijentaciju i da žive u skladu s njom.

Gej aktivizam Pripadnici gej zajednice u Srbiji, frustrirani skrivanjem, pretvaranjem da nisu ono što jesu, prisiljeni na laganje porodice, izloženi emocionalnom i fizičkom nasilju i diskriminaciji homofobične sredine – ne uključuju se u borbu za sopstvena prava. Tek nekolicina njih javno se eksponira u ime stotina hiljada onih koji ćute. Cena koju plaćaju nije mala. Dejan Nebrigić, jedan od prvih i najistaknutijih gej aktivista u Srbiji, ubijen je u noći 25/26. juna 1999. godine, na svoj 29. rođendan. Po obrazovanju književnik i filozof, po profesiji pozorišni kritičar i pisac, bio je najangažovanija osoba u pokretu za ostvarivanje ljudskih prava homoseksualaca i lezbijki. Antifašista, antinacionalista i antimilitarista, odbio je vojnu obavezu uz zvaničnu dijagnozu „homoseksualac“. Zbog javnog deklarisanja svoje seksualne orijentacije njegovi sugrađani Pančevci nisu mu dozvoljavali da bude sa njima u skloništu tokom NATO bombardovanja. Dve godine pred smrt bio je izvršni direkor Kampanje protiv homofobije – pokreta Arkadije, Evropskog udruženja mladih Srbije i Fonda za humanitarno pravo. 190


Prvi je gej u Srbiji koji je podneo tužbu zbog ugrožavanja lične bezbednosti motivisane homofobijom. Kako je o ovom suđenju i onome što mu je prethodilo izveštavalo „Vreme“, Nebrigić je mesecima bio izložen pretnjama ubistvom koje su stizale od oca njegovog bivšeg dečka. Nekoliko puta je zbog toga tražio zaštitu policije, a kada je patrola konačno stigla u njegov stan 26. juna 1998. godine – uhapsila ga je. Policajci su ga tukli u kolima na putu do policijske stanice nazivajući ga „smrdljivim pederom i narkomanom“. Dežurni advokat koji je po službenoj dužnosti morao da ga zastupa, to je odbio rečima da „ne želi da razgovara sa pederima“. Kada je posle izvesnog vremena identifikovano lice koje mu je pretilo, Dejan Nebrigić je podneo tužbu sa samo jednim motivom: „da dam podstrek drugima koji zbog svog seksualnog opredeljenja trpe strašne probleme – spram kojih je ovaj moj benigan“. Ovaj sudski proces od izuzetnog značaja za gej i lezbijsku populaciju u Srbiji, na žalost, nije okončan presudom, već ubistvom Dejana Nebrigića. Boris Milićević (35), predsednik Gej strejt alijanse, internet novinar, javnosti je dobro poznato lice. Biti poznat u njegovom slučaju značilo je brojne bliske susrete sa ratobornim neistomišljenicima koji su se često završavali njegovim boravkom u beogradskom Urgentnom centru. Ipak, izjavio je za „Standard“ juna 2006. godine: „Nemam velikih problema u životu, osim tih nemilih scena, jer sam izašao iz paranoje ko će da sazna: majka, brat, profesor, šef. Neko to celog života potiskuje i povuče se u sebe, a neko mrzi pedera, tuče ga jer se plaši nečeg nepoznatog u sebi.“ 191


Gej strejt alijansu osnovao je sa svojim prijateljima 2005. godine, posle saznanja da novosadska policija vodi spiskove gej osoba. I sam je bio privođen 2002. godine, uz verbalne provokacije policajaca. Aktivan je u snaženju klubske gej scene, kao i u borbi za zaštitu ljudskih prava svakog čoveka. Boban Stojanović (30), aktivista Kvirija centra, prvi put se javno oglasio u potpisanom tekstu koji su objavili brojni dnevni listovi: opisao je kako je pretučen zajedno sa svojim prijateljem. Godinu dana ranije njegovi roditelji su otkrili da je gej i mesecima s njim nisu želeli da razgovaraju. Bio je na gej paradi u Zagrebu, na TV snimku ga je video ujak i javio familiji. Odnosi u prodici su izglađeni, ali mu nikada nije oprošteno što je gej. U njegovoj biografiji ostalo je zabeleženo da se jedva spasao služenja vojnog roka, pozivajući se na prigovor savesti. Vojnom psihologu je rekao da je gej, to je saznao jedan od starešina, a rezultat je bila jedanaestodnevna tortura 1200 vojnika koji su mu skandirali „Pederu!“ U tekstu o homofobiji objavljenom avgusta 2008. godine u „Republici“ između ostalog je napisao: „Strah koji se gej zajednici i njenim pripadnicima nameće svakodnevno je strah koji vodi ka daljem zatvaranju, stvarajući nove blokove onih koji su „za“ i onih koji su „protiv“ i onih koji su „ravnodušni“. Nas nekolicina koja se javno usudila da kaže ko je, da ponosno iznese svoj identitet i politiku, da se suprotstavi korenima različitih mržnji, ne samo homofobiji, neprestano je izložena pretnjama, nasilju, provokacijama, zastrašivanju. S druge strane, društvo se pita o broje192


vima, koliko (zaista) ima gejeva, lezbijki, biseksualnih, transrodnih, transseksualnih osoba u Srbiji. Verovatno mnogo. Ako je verovati statistikama, oko 12 odsto ukupne populacije, ali im navedene poruke neprestano govore da ćute i da se kriju. I zato nije moguće biti jači, biti borbeniji, biti na ulicama, trgovima i slaviti svoj dan. Zato je homofobija ozbiljna. Danas je to gej zajednica, gej pojedinci, a sutra – bilo koja druga zajednica, bilo koji drugi pojedinac. Ćutanje, zatvaranje očiju pred naletima mržnje, pred pretnjama koje su deo svakodnevice gej zajednice u Srbiji, vodi u produbljivanje netrpeljivosti prema svemu što jednog dana može biti okarakterisano kao Drugo.“

Gej kultura U svetu je stvaralaštvo sa homoseksualnom tematikom uspelo da se pozicionira, a na umetničkoj sceni Srbije gej i lezbijske teme gotovo da ne postoje. Svejedno da li je reč o filmu, pozorištu ili nekoj drugoj umetnosti. Ovdašnji umetnici upadljivo izbegavaju da se na bilo koji način posvete ovoj tematici. Velika polemika, ali i homofobija i govor mržnje čak i za skupštinskom govornicom, pratili su odluku Minastarstva za kulturu i informisanje o finansijskom pomoći kreatorima sajta „Kvirija“. Novija filmografija beleži tek nekoliko ostvarenja: igrani film „Diši duboko“ (2004) koji se bavi lezbijskom vezom i dva dokumentarna filma: „Izgleda da sam vas nečim uznemirio, gospodo“ (Slađana Novaković, 193


2005) o neuspeloj gej paradi u Beogradu i „Dupe od mramora“ (Želimir Žilnik, 1995) u kojem su glavni akteri gej prostituka i njegov klijent koji otvoreno govore o svom odnosu. Autor je za ovaj film 1995. godine dobio Teddy Award na berlinskom festivalu. Od nekoliko izdavačkih kuća, „Rende“ ima ediciju pod nazivom „Kontrabunt“ koja je posvećena gej i lezbijskoj kreativnosti. Pisac Vladimir Arsenijević, glavni urednik ove izdavačke kuće, izjavio je za Srpsku grudu (septembrar 2005): – Većina ne želi da stavlja prst u oko ljudima kojima su neke stvari neprijatne. Budući da ovo društvo s velikom dozom neprijatnosti ulazi u pojedine teme koje su književno relevantne, smatrali smo da je – pored činjenice da je reč o zajednici kojoj je potrebna podrška, takođe reč o zajednici koja je kroz istoriju dala neverovatno veliki broj visoko umetničkih književnih dela. U virtuelnom svetu najbogatiju kulturnu ponudu ima sajt Gay Serbia, na kojem posetioci mogu pronaći bogat pregled knjiga, od kojih su neke prevedene na naš jezik, i prikaze najnovije filmske produkcije koja tretira teme seksualnih manjina.

194


.


Magazin „Prestup“, septembar 2008.

Biti gej u Srbiji U Srbiji živi između 600 i 700 hiljada osoba seksualno okrenutih istom polu. Taj prosek od desetak odsto od ukupne populacije uklapa se u svetske trendove, ali za razliku od istinski demokratskog zapadnog sveta, biti gej ovde podrazumeva život u getu, brojne oblike diskriminacije i pendrek komunikaciju sa ugroženim „muškarčinama“

197


Jedno od retkih istraživanja seksualnih sklonosti, koje je obuhvatilo i homoseksualne, urađeno davne 1994. godine pokazalo je da su svaka treća žena i svaki peti muškarac u Srbiji imali bar jedno homoseksualno iskustvo. Prema procenama gej/lezbo udruženja i stručnjaka koji se bave ovim pitanjem, broj onih koji su trajno okrenuti istom polu kreće se između 600 i 700 hiljada. Doda li se ovome da je predsednik Boris Tadić, gostujući prošle godine na jednoj stranoj državnoj televiziji, pomenuo i seksualnu različitost i toleranciju prema osobama drugačije seksualne orijentacije od njegove, moglo bi se pomisliti da su Srbi rasterećen narod oslobođen predrasuda. No, to je velika zabluda. Homofobija caruje, a oblici diskriminacije množe se brže nego udruženja koja pokušavaju da odbrane pravo na različitost i život dostojan čoveka. Najdrastičniji primer „prevaspitavanja“ domaće homoseksualne populacije bila je prva (i poslednja) gej/lezbo parada 2001. godine, na međunarodni Dan ponosa homoseksualno opredeljenih osoba. Stotinak aktivista našlo se tada u obruču oko hiljadu neistomišljenika, muškaraca koji su bejzbol palicama, uz grubo vređanje, rasturili skup. Povređeno je tridesetak osoba, među kojima se našlo šest maloletnika i dva policajca. Umešali su se i predstavnici crkve. Sveštenik Žarko Gavrilović gej paradu nazvao je „zlom satanskim“ i „nastranošću koju treba osuditi i lečiti“. Tadašnja politička elita ocenila je da se „ništa drugo nije ni moglo očekivati na sadašnjem nivou političke 199


i svake druge kulture“, a tek nekoliko nevladinih organizacija oštro je osudilo ovo nasilje. Od tada, umesto javnih skupova, homoseksualna zajednica svoj dan obeležava konferencijama za štampu, saopštenjima i svođenjem godišnjih računa da li su napravili makar mali pomak u svoju korist. U zemlji Srbiji to se čini nemogućom misijom. Istraživanje dnevnog lista „Politika“ i Agencije za ispitivanje javnog mnjenja „Faktor plus“ o odnosu prema homoseksualcima, rađeno 2001. godine, pokazalo je tvrdokornu rigidnost i elementarnu neupućenost u problem. Čak 76 odsto anketiranih ubeđeno je da je reč o bolesti, odnosno bolesnim muškarcima i ženama. Da može, svaki drugi ispitanik poslao bi ih na bolničko lečenje i prekinuo bi svaki kontakt sa osobom koja pokazuje sklonosti ka istom polu. Oni nisu poželjni ni kao komšije u stambenim zgradama, a protiv legalizacije homseksualnih veza je čak 85 odsto građana Srbije. Svaki četvrti anketirani smatra da javne skupove seksualnih „izroda“ ne samo da treba zabraniti, već i da homoseksualce i lezbejke treba proterati iz Srbije, podržavajući i nasilje koje je ispoljeno na gej/lezbo paradi iste godine. Izopšteni iz socijalne sredine, često i iz porodice, svi oni koji su spremni da javno deklarišu svoju seksualnu orijentaciju gotovo na svakom koraku doživljavaju neprijatnosti. Repertoar diskriminacije je širok. Kako je na svom sajtu objavila Gej-strejt alijansa, dvojici homoseksualaca prošlog leta nije dozvoljeno da dobrovoljno daju krv. Kada su pre davanja popunili upitnik u kojem ne postoje pitanja o rizičnim seksu200


alnim ponašanjima, ali zato ima onih koji se direktno tiču seksualne orijentacije davaoca, doktorka im je rekla da spadaju u rizičnu grupu i da je lekarima izričito zabranjeno uzimanje krvi od homoseksualaca. Takav je nalog dala načelnica Instituta za transfuziju krvi Srbije, kršeći time sva etička načela i pravila lekarske profesije, zakone Srbije, međunarodno pravo i stručni stav Svetske zdravstvene organizacije. Naime, ova globalno referentna ustanova je pre 16 godina ukinula koncept rizičnih grupa i uvela standard rizičnog seksualnog ponašanja, bez ulaženja u prirodu tog odnosa. Ove slučajeve diskriminacije koji nisu usamljeni Alijansa je prijavila Ministarstvu zdravlja, između ostalog i zbog toga što Institut za transfuziju krvi Srbije neovlašćeno prukuplja podatke i pravi evidenciju lezbijki, homo i biseksualaca, kršeći jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na privatnost. Reakcija Ministarstva je izostala. Grupa za lezbejska ljudska prava „Labris“ tražila je zaštitu Svetske zdravstvene organizacije, jer se Srpsko lekarsko društvo godinama opiralo da zvanično potvrdi višedecenijski stav ove institucije da homoseksualnost nije bolest. Etički komitet SLD pismeno im je objasnio da to ne mogu da učine, jer „postoje mnoge kontroverze koje se odnose na ovaj problem, kako u medicini, tako i društvu“. Tek nedavno Srpsko lekarsko društvo je promenilo svoj stav. „Prajd“, Udruženje za promociju ljudskih prava seksualno različitih, javno je progovorilo o slučaju mladića koji nije mogao da se upiše u četvrti razred srednje 201


škole, jer se saznalo da je gej kada je direktorka škole insistirala da joj kaže zašto se odselio iz roditeljske kuće. Mladić je iz kuće izbačen, a u školu se upisao tek posle intervencije visokog komesara za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Do tada su i dotična škola i Ministarstvo prosvete ostali gluvi i nemi na buku koju je ovim povodom gej zajednica podigla u medijima. Jedan od aktivista „Kvirije“, organizacije koja se bavi pitanjima i afirmacijom prava i kulture seksualnih manjina, nije mogao u bolnici da obiđe svog partnera jer je to pravo po zakonu omogućeno samo članovima porodice, bračnim i vanbračnim partnerima. On se nije uklopio ni u jednu od kategorija. Analogno ovome, „Kvirija“ navodi i da homosekualni parovi, budući da im nije omogućeno da se venčavaju, ne mogu ni zajednički da konkurišu za stambene kredite, niti da koriste bilo koja druga prava koja proističu iz zakona o braku i porodici. Budući da su i mediji homofobični, često skloni da objavljuju tekstove pune netolerancije i govora mržnje, pravo na različitost nije lako braniti ni pred sudovima jer, kako svedoče aktivisti „Prajda“, teško dobijaju i pravnu pomoć od etabliranih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Uz njih je jedino Helsinški odbor koji zastupa homoseksualce i lezbijke pred sudovima u Srbiji. A kada je Centar za promociju prava seksualnih manjina „Gayten“ namerio da iznajmi nekoliko bilborda u Beogradu za promociju svoje kampanje „Zajedno različiti“, bez namere da propagira homoseksualnost, agencija u čijem su vlasništvu ovi oglasni medi202


ji odbila je saradnju, ne želeći da se njihovo ime dovodi u bilo kakvu vezu sa lezbijkama i homoseksualcima. Da te veze nisu poželjno iskusile su političke partije koje su bile spremne da podrže seksualnu različitost. Socijaldemokratska unija i Liga socijaldemokrata Vojvodine jedine u svojim programima govore o zaštiti prava seksualnih manjina, a SDU je jedina stranka koja je 2001. godine izašla sa predlogom zakonskog regulisanja zajednice života osoba istog pola. Javnost je bila zgrožena, stranka je žigosana kao „pederska“, kao i njen lider Žarko Korać. Pomenuti primeri ogoljene diskriminacije i homofobije samo su vrh ledenog brega. Gotovo da nema pripadnika seksualnih manjina koji na svojoj koži nije doživeo niz neprijatnosti u susretu sa institucijama, socijalnim okruženjem i porodicom. Kako svedoči Minja Erić, psihoanalitičar i terapeut, malo je roditelja koji prihvataju svoje seksualno „obeleženo“ dete i pružaju mu podršku, bez obzira kako se intimno osećali. Ima i neodlučnih koji ne znaju kako da se postave, pa je i njima potrebna psihološka pomoć. Ali, najčešće, očevi nisu u stanju da prihvate sinovljevu homosekualnost i neretko izjavljuju tokom psihoterapeutskih seansi da će pre ubiti i sebe i dete nego da to prihvate. Fizička nesigurnost dominantno je osećanje, ali i jedan od najvećih problema pripadnika seksualnih manjina u Srbiji. Brutalni, ničim izazvani nasrtaji na homoseksualce i lezbijke su česti. Žrtve se nerado obraćaju policiji za pomoć iz straha od otkrivanja sopstvene 203


seksualnosti, što bi im donelo dodatne probleme. Nekažnjeno nasilje tako dobija društveni legitimitet. Istraživanje o diskriminaciji seksualnih manjina, urađeno pre tri godine pod okriljem nekoliko gej/lezbo organizacija, pokazalo je da je dve trećine homoseksualaca i lezbijki doživelo nasilje zbog svoje seksualne orijentacije. Elemente egzistencijalne ugroženosti iskusilo je 24 odsto ispitanika, a većina njih život je nastavila bez podrške porodice koja ih je odbacila, uskratila im materijalnu podršku i izbacila iz doma. Osim porodice, najžešći protivnici homoseksualaca su desničarske, neonacističke i paracrkvene grupe za koje se pretpostavlja da u okviru svojih kompaktnih sredina kao zmija noge skrivaju sopstvene homoseksualne sklonosti ili otvorenu homoseksualnost. U spoljnjem svetu štite se agresivnošću prema sebi sličnima jer bilo je i biće – napad je najbolja odbrana. Kako navodi nedeljnik „Vreme“, uzroci homofobije i agresivnog odnosa prema seksualnim manjinama su raznoliki. Neki stručnjaci ih vide u neznanju iz kojeg proističu i predrasude, drugi u nesvesno prihvaćenim stereotipima. Psihoanalitičari su skloni da razlog svedu na onu narodnu „svako se češe tamo gde ga svrbi“, objašnjavajući netoleranciju samoodbranom od osećanja sopstvenih slabih tačaka, odnosno latentnog homoseksualizma. Ima i mišljenja da je muška homoseksualnost i u prošlosti i danas proganjana ne zbog verovanja u njenu patologiju, već zbog tradicionalnog povezivanja sa ženskim osobinama koje ispoljava gej populacija. Dominantne su empatija, nenasi204


lje, pacifizam, altruizam – istorijski i kulturološki tretirane kao manje vredne, otuda i potiskivane kao nepoželjne kod muškaraca, moćnih i dominantnih nosilaca svih društvenih zbivanja. Minja Erić godinama unazad zagovornik je stava da gej populacija mora da ima svoja prava, ista kao i svi drugi ljudi. Zbog institucionalog i vaninstitucionalnog odbijanja društva da ih socijalno i zakonski integriše u svoj korpus, postoji stalni antagonizam. Napetost koja se stvara i održava, često prerasta u političko pitanje nedostatka demokratičnosti i uskraćivanja osnovnih ljudskih prava. Uz to, društveni stavovi u patrijarhalnom društvu teško se i sporo menjaju. Ali, po njenom sudu, nade ima, jer sudeći po njenim pacijentima pomaci postoje. No, pitanje je da li ti mali iskoraci mogu da postanu i proces stalnog napredovanja. I dok se ne mala zajednica seksualno izopštenih i obespravljenih nada boljim danima, homofobičnu Srbiju čeka ulazak u Evropsku uniju. Jedna od obaveza je i usvajanje zakona protiv diskriminacije seksualnih manjina. Predlog zakona je sačinjen i kada ga usvoji Vlada, ući će u skupštinsku proceduru. Kada će se to desiti – ne zna se.

Ustav i zakoni Zvuči neverovatno, ali Ustav SRJ iz vremena Miloševićeve vladavine bio je liberalniji u pogledu prava seksualnih manjina nego Ustav Srbije usvojen za vreme Koštuničine Vlade. 205


Reč je o odrednicama koje definišu bračnu zajednicu. U Ustavu iz doba Miloševića, u članu 29. stoji: “Brak i odnosi u braku i porodici određuju se zakonom“, bez ulaženja u to ko čini bračnu zajednicu. Ovim liberalnim stavom nije izričito odbačeno legalizovanje istopolnih brakova. U trenutno važećem, evropskom ustavu kako političari vole da ga zovu, u članu 62. stoji: „Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom.“ Time je nedvosmisleno stavljena brana istopolnim brakovima. U vreme javne rasprave, pre konačnog uobličavanja Ustava, na stolu njegovih kreatora bio je i liberalniji predlog pristigao iz Kabineta predsednika Borisa Tadića koji je glasio: „Jemči se pravo na zaključivanje braka na osnovu slobodnog pristanka budućih supružnika.“ Kod konzervativnog Vojislava Koštunice i njegovih istomišljenika radikala - to nije prošlo. Kada je reč o Zakonu protiv diskriminacije, koji uključuje i zabranu diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije, njegov predlog je spreman. Urađen u saradnji Službe za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije, Ujedinjenih nacija – programa za razvoj, uz podršku Evropske agencije za rekonstrukciju. U njegovom kreiranju učestvovala je i Koalicija protiv diskriminacije koju sačinjavaju udruženja i organizacije seksualnih manjina. Budući da je ovaj zakon u nadležnosti Ministarstva za rad i socijalnu politiku, sada je na resornom ministru da ga predoči Vladi na usvajanje, a ako se to desi, zakon će ući u u skupštinsku proceduru. 206


Nije na odmet ponoviti da je ovaj zakon deo korpusa sistemskih akata koje valja usvojiti pre nego što dobijemo status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. n.a. Skupština Republike Srbije usvojila je Zakon protiv diskriminacije u martu 2009.godine

Internet – rat rečima Najveće mesto okupljanja homoseksualaca u Srbiji nalazi se u virtuelnom, a ne u realnom prostoru. Tu se gej osobe jedino osećaju slobodno. Ali, i u tom virtuelnom svetu oni nisu pošteđeni negiranja prava na postojanje i život dostojan čoveka. Otuda i rat rečima u komentarima koji nisu virtuelna, već realna slika javnog mnenja Srbije o pripadnicima seksualnih manjina. U prilogu je samo deo komentara sa veb sajta B92 na tekst iz „Prestupa“ i na najavu Ministarstva za ljudska i manjinska prava da će podržati za leto najavljenu gej paradu u Beogradu.

207


B92/život/komentari

„Biti gej u Srbiji”, 18. septembar 2008. 1. Ono što je neobično je da homofobija u Srbiji jednako postoji i kod proevropskih tipova i konzervativaca, imam nekoliko prijatelja homoseksualaca i vrlo često me ljudi pitaju zašto se družim s pederima, tim rečima, mada, ko god upozna moje gej prijatelje, malo “omekša”, tako da je možda to problem, ako bi se više pričalo u medijima o gej populaciji, ako bi poznati koji se gej konačno priznali šta su, mislim da bi i običan svet počeo da prihvata homoseksualce i lezbejke kao deo društva. (mala, 18. septembar 2008 13:39) 2. Mislim da u Srbiji nije problem nečije seksualno opredeljenje već manifestacija istog. Kao devojci zaista mi je gadno i teško da gledam isfeminizirane likove, osećam se uvređenom, oni na taj način vređaju moj pol, izvrgavaju ga ruglu, ismevaju ga. I takve zaista ne mogu i ne želim da trpim. Ne želim ih u svom komšiluku. To nema veze s tim da li su oni gej ili ne. Čak, znam mnogo veći broj izfeminiziranih muškaraca koji su vrlo hetero. Smeta mi taj obrazac ponašanja. Takođe, smatram da je cela priča sa paradama glupa. Ni udruženje ljubitelja pecanja ne maršira gradom, ni društvo prijatelja ometenih u razvoju, niko. Ne vidim potrebu da seksualne manjine to rade. Naročito ne u Srbiji. Ok to rade u svetu.. Pa šta? Ne vidim zašto gej parovima ne odobre da nekako zakonski ozvaniče svoju vezu. Plaćaju porez, plaćali bi i stambeni kredit, zašto to ne bi bilo ok. Nemam ništa protiv nekoga ko je drugačiji od mene. Neka je crnac, gej, anarhista... Šta god. Samo ne želim da neko ugrožava ili traži rupu u “mojim” pravima. Ovom čitavom halabukom koju Queeria diže i to vrlo neukusno agitujuci za “svoja prava” postižu dosta negativnih reakcija i kod građana koji nisu protiv gej populacije. Stiče se utisak (a nisam jedina koja to vidi na ovaj način) da smo

208


mi hetero zatucani, niko i ništa, dok su gej “posebni”, “urbani”, “napredni”, „imaju svoja prava” i slično... That is so wrong! Biti nevaspitan i vulgaran je obrazac ponašanja koji treba sankcionisati. Bio to doktor nauka, rudar, NVO aktivista... Bilo ko. Sramota. Ljubav je divna stvar, lepo je kad se ljudi vole i kada su srećni. Ne znači da treba da paradiraju okolo i svima bodu prste u oči. Šta ko radi kod svoje kuće njegov je problem. Važi za SVE parove. Još naš narod nije dovoljno obrazovan, još ima ljudi koji tuku i maltretiraju ženu i decu jer misle da to tako treba i da im se može. Ne verujem da će se položaj homoseksualaca u Srbiji drastično poboljšatati pre nego što se zajednica dovoljno obrazuje. Suma sumarum ok je biti gej, ali “brate”, “sestro” radi svoj posao, gledaj svoja posla i uživaj u životu bez da skačeš svima po živcima. (Valerija, 18. septembar 2008 13:43) 3. Hmmm.Većina ovakvih članaka, koji se bave društvenim anomalijama počinje brojkama ili procenama, naravno sledeće je osuda crkve(u čijoj avliji nije ništa bolje)..ext. Ja sam straight, bio oženjen, imam i dete, znači hetero brak, sve uredno. Uz sve blagodeti koje brak nudi iskusili smo : -moje prevare -(njenih ne znam da je bilo, iskreno) -odnos sa dve žene -potukli se više puta -psovali od..do... Ne mogu svega da se setim. Ako bih rekao da sam normalan, nisam.To možete i sami da zaključite. No, ovo nije moje lično priznanje, gro navedenog uzmite u obzir gledajući bilo koju NORMALANU porodicu.Treba još kod nekih dodati problem narkomanije,alkoholizma itd. Još jedan veliki problem kada se bavimo statistikom jeste FAKE!!! Koliko ima samozvanih Gej-eva, zato što neko kaže da je to trend u svetu, pa ajde da se i ja deklarišem. Ili znate ono “Ehhh, sa koliko sam ja žena bioo, mašala 200!!”, a u stvari

209


prošao pored žene. Dajte nam statistički podatak i o prvoj crti, i drugoj, trećoj, četvrtoj...... Da vidimo koliko ima nas NORMALNIH!? Iskren pozdrav toploj braći i sestrama.Vi znate ko ste i šta ste i ne može vas ni jedan zakon sputati u tome. Radite ono što volite i sa onim koga volite. (Alexandar, 18. septembar 2008 14:48) 4. Zaista me ne interesuje šta ko radi iza zatvorenih vrata, u spavaćoj sobi ili ne znam gde.To je stvar izbora.Ono što mi smeta jeste to javno, a mogu reći i neukusno isticanje. Ti si gej i ja nemam ništa s tim, ali ne vidim zašto bi se toliko eksponirao, da li te ja ugrožavam? Ne, ja te ne ugrozavam mojom (hetero) sexualnošću, ne vidim razlog zašto bi mene neko ugrožavao. I to nema nikakve veze sa homofobijom ili nekom drugom glupošću. Zna se da je gej populacija izuzetno veliko i bogato “trziste”, tako da postojanje velikog broja lobija koji stoje iza svega toga, nije nikakva tajna, a nihov cilj nije nikakva ravnopravnost, već povećanje tog “tržišta” s krajnjim ciljem-profit. Naravno, to mnogi pripadnici gej populacije ne prepoznaju, pa mi se ponekad čini da onako malo povodljivo učestvuju u svemu tome. Ovako mišljenje ima dosta ljudi koje poznajem, i nisu nikakvi fašisti, niti “pedero-mrzci”,već iznose činjenice. Takođe, ne očekujem ni veliku podršku na moj komentar,ali mislim da i ovako mišljenje treba da se čuje. Hmm, još će na kraju ispasti da su ugrožena prava hetero populacije:-) Šalu na stranu,mislim da se oko toga pravi veliki cirkus i da je to prešlo “granice lepog ponašanja” u svakom smislu, kao i da to nema veze ni sa Evropom i ostalim glupostima, već sa čistom politikom, hteo to neko da prizna ili ne. (shofer, 18. septembar 2008 14:49) 5. Kada je o homoseksualnosti reč, ona će uvek biti etiketirana kao nešto nepoželjno unutar bilo kog društva, bilo ono razvijeno evropsko ili neko, po današnjim civilizacijskim merilima, nazadno. Prosto, za nastavak vrste je potrebno spajanje jedinke muškog i ženskog pola kod svih složenijih vrsta, pa tako i čoveka, te zajednica nikada ne može prihvatiti homoseksualnost kao

210


nešto poželjno. Ono što gay populaciju štiti od nasilja je snaga pravne države i ekonomsko blagostanje, jer tada nema opasnosti za opstanak zajednice. Upravo iz tog razloga razvijena društva su naizgled „tolerantna“ i „nehomofobična“. Moj lični stav o gay osobama je da oni imaju prava da upražnjavaju svoje potrebe, ali osuđujem svako agitovanje iz prostog razloga što je to nedostatak dobrog ukusa i vaspitanja, kao što osuđujem svako nasilje upereno prema njima... Svako ko hoće neka bude gay, ali tamo gde je tome i mesto – između četiri zida. (Le Bart, 18. septembar 2008 14:57) 6. Da li je držanje za ruke dva muškarca (ili dve žene) dok šetaju gradom isticanje? A za takvo nevino ponašanje će sigurno u zemlji Srbiji biti izvrgavani ruglu u najmanju ruku, ili biti prebijeni... Iz tog razloga homoseksualci prave parade. Jednog dana kad budu mogli prošetati gradom držeći se za ruke, a da ne budu pretučeni, neće biti potrebe za organizovanim pride paradama... Naučimo biti tolerantni i prihvatimo različitosti... (Ivan, 18. septembar 2008 15:37) 7. Malo realnosti ne bi škodilo, priča o 700 000 gayeva je glupa do iznemoglosti... Ja lično imam nekoliko prijatelja koji su gay i nemam problem da se družim sa njima. Imam velike predrasude prema Queria društvu radi njihove agresivnosti, radi koje se ne bi trebali čuditi što im neko isto uzvraća agresivnosti. Njihov blog na b92 je primer nekulturnog i glupavog ponašanja. Umesto da se bore za gay prava, oni šire svoje političke stavove, izvrću ruglu SPC ( onu istu koja nikada javno nije napala gayeve ) i uopšte pokazuju jednu dozu primitivnosti. (Zoft, 18. septembar 2008 15:40) 8.10%? To je gej propaganda. Nema ih ni 2%. Da se razumemo, ja sam za puna prava homoseksualaca (nek’ se venčavaju i usvajaju decu ako hoće, nije moja stvar) ali da se ne lažemo da svaki deseti ortak voli da razmenjuje bale sa drugim ortacima kad to nije istina... (Vladimir, 18. septembar 2008 15:41)

211


9. Šta to znači : radite šta hoćete u vaša četiri zida?! Zašto bi neko bio uskraćen za poljubac sa dragom osobom na ulici, ne razumem? Zato što to ugrožava neki nazovi moral, ili šta? Meni apsolutno ne smetaju dva tipa koja se drže za ruke niti kapiram zašto bi nekome to smetalo. Svi moraju imati iste slobode, bez obzira na boju kože, veru, seksualnu opredeljenost, pol itd i tačka! (besna sam, 18. septembar 2008 15:46) 10. ahuuuuuu aman ljudi pa 10 posto jedne populacije pa zar vam se ne čini mnogo previše zamislite prolazite ulicom i da svaki deseti koji prođe pored vas peder il lezbejka hmmm ja nisam protiv stvarno svako ima jedan život i treba da iskoristi život na taj način kako njemu odgovara al znajte jedno i to ceo svet zna da je to bolest i da polovinu 5 do 6 posto homoseksualaca u srbiji je postalo to što je zbog nekog interesa (ferko-prizrenac, 18. septembar 2008 16:31) 11. Dali su ti “likovi” videli da smo mi hajde nazovimo se normalnima pravili parade i “kr...li” se na ulici. Ako neće da se leče neka to rade kod svojih kuća, a ne da nam truju decu. Daleko im lepa kuća... na zapadu!!!…!! (goxxii, 18. septembar 2008 17:08) 12. Ako neko ima potrebu da se javno seksualno deklariše, onda govori da ima veliki problem sa samim sobom, a ne sa okolinom u kojoj živi. A ako neko misli drugačuje ?! Pa hajdemo onda i mi heteroseksualci da pravimo paradu i vidimo ko će naići na veću podršku. Lično nemam ništa protiv gay-ova, ali mislim da je nepristojno kada se momak i devojka balave nasred ulice, a kamoli osobe istog pola. Kako god, ja sam HETERO pa šta ! (Siniša, 18. septembar 2008 17:15) 13. Dok sam čitao ovaj članak, mislio sam da dobro opisuje situaciju u Srbiji, ali u Srbiji iz 2001 godine, a da su se u međuvremenu stvari ipak promenile na bolje. A onda sam pročitao komentare. Većina odrazava mržnju i totalno nerazumevanje pro-

212


blema sa kojima gej ljudi žive u Srbiji. Ali komentatorima to nije bitno, oni mogu da javno iskazuju svoje opredeljenje, i to i svakodnevno rade, drže se za ruke na ulici, ljube se, u biografijama navode da su oženjeni, imaju decu. A drugi, marš u ilegalu. Bravo!Ako je to stav ljudi koji posećuju b92, onda je situacija čak i gora nego što je prikazana člankom. Uh, kakva je kazna živeti u ovakvoj Srbiji. (marko, nis, 18. septembar 2008 17:23) 14. Dovoljno je pročitati većinu homofobičnih komentara pa da ti je odmah jasno da živiš u izrazitoj homofobičnoj zemlji. Obrazovanje i edukacija su u svemu tome veliki problem. Samo da pođem od toga da dečku ne mogu da iskažem na javnom mestu koliko ga volim, do toga da nemamo ama baš ni jedno pravo koje imaju str8 parovi. Tako da ko nije gay ne može ni da zna [pošto nije osetio na svojoj koži] koliko je visok nivo diskriminacije. Ne činite stvari drugima koje ne želite da se vama čine. (GayOK, 18. septembar 2008 17:31) 15. Kao i većina - nemam ništa protiv bilo koga, a naročito me ne interesuje šta ko radi u svom krevetu. Smeta mi samo agresivnost sa kojom homoseksualci nastupaju, naročito varvarske “gay parade”. I ja imam svoje “seksualno opredeljenje”, ali mi ne pada na pamet da izađem go na ulicu i time maltretiram druge oko sebe. Mogu i ja da svakoga ko se ne slaže sa mnom da optužim za “Lazarofobiju” i proglasim za fanatika, ali takvo ponašanje je čist bezobrazluk. Znači društvo - nema tu nikakve “fobije”. Većina ljudi se ne slaže sa vašom idejom šta je “normalno” i naučite da živite sa tim. Niste jedini. Ima puno grupa i manjina koje imaju jedinstveni pogled na svet, ali za razliku od homoseksualaca ne pokušavaju da ga silom nametnu drugima. (Lazar, 18. septembar 2008 17:39) 16. Gay sam Srbin, živim godinama u Zapadnoj Evropi gde sam ostvario svoju karijeru u poslu i privatno srećnu zajednicu sa mojim dečkom. Jedan od GLAVNIH razloga mog napuštanja Srbije je bio opšta neprihvaćenost i netolerantnost prema gay

213


osobama u Srbiji. Ništa novo. Hteo bih da napomenem i sledeće : svako društvo koje hoće da obezbedi zdravo integrisanje svakom članu mora da mu omogući normalan razvoj onakvom kakav ili kakva jeste. Biti gay je nešto UROĐENO, kao što se neko rodi kao levak. Sad tu ni društveni pritisak, ni batine ne pomažu. I još nešto, nije tačno da je tolerancija prema gay proizvod kapitalizma. Oni koji su upućeni znaju da je to bila uobičajena pojava u Antici, da se tolerisala u Renesansnoj Evropi itd. Pored toga ne zaboravite da su gay osobe veoma često NOSIOCI PROGRESIVNIH IDEJA ČOVEČANTSVA I HUMANOSTI. Ko ne veruje neka proveri udžbenike ali one prave, ne komunističke iz srednje škole. Uvek ću imati razumevanja i pružati podršku mojoj srpskoj gay braći i sestrama jer sam znam kako je biti gay u Srbiji a kako u slobodnom svetu! (SB, 18. septembar 2008 18:31) 17. Ja zaista ne znam zašto bi me neko nazivao homofobičnom ako smatram da je homosekdualnost neprirodna. Izgleda da će heteroseksualci (da ne kažem normalni ljudi kako me neki dušebrižnik ne bi odmah okarakterisao kao homofobičnu) uskoro morati da se bore za svoja prava... Ako ti ljudi imaju pravo na svoje mišljenje i opredeljenje, pa imam ga i ja, te tako smatram da je homoseksualnost neprirodna i nakaradna. Ne podržavam nasilno ponašanje prema njima (niti bilo kome) niti šikaniranje, samo smo drugačiji.... (pavlovic_a@hotmail.com, 18. septembar 2008 18:48) 18. Ako želimo praviti društvo homosexualaca, onda pod hitno treba doneti sve zakone koji će pospešiti i ubrzati taj proces. Ako želimo praviti društvo heterosexualaca i živeti onako kako su nam preneli naši preci, onda se donose zakoni koji će štititi taj vrednosni sistem. Koji ćemo vrednosni sistem izabrati, to se odlučuje na referendumu.Biti za neku od opcija ne znači unapred i biti agresivano nastrojen.To je već drugi problem. Ko je agresivan on će to i ostati. I za njih postoji zakon. (DjordjeDjordje, 18. septembar 2008 19:18)

214


19. Najzanimljiviji su komentari posle ovakvih članaka. Odmah se jave samozvani normalni ljudi koji znaju šta je gay propaganda, šta su to socijalne anomalije i sl. Ovako: 1. Dokle god tebi kao str8 osobi smeta gay parada, dotle je ovo zemlja slepih i neobrazovanih. Ako ti smeta gay parada, onda nemoj da pričaš o toleranciji. Gay parada je, možda, u Holandiji danas samo karneval, ali u zemljama poput Srbije ona je reakcija na društveno potiskivanje i agresiju prema homoseksualcima. 2. Homoseksuanost nije socijalna anomalija. Homoseksualnost je normalna seksualna pojava, jedan od načina seksualnog ispoljavanja pojedinca. Biti homoseksualac ne znači nužno biti feminiziran, a biti feminiziran ne znači izvrgavati ruglu ženski rod, kako je to neko u ovim komentarima rekao. 3. Moja seksualnost nikoga ne ugrožava. Ja ne spopadam muškarce na ulici, nisam nekakvo mitološko stvorenje koje otima devojkama mladiće i proždire ih u svom nezasitom seksualnom nagonu. Ja sam čovek, sličan svim ostalim ljudima, ali i dovoljno različit od njih da bih mogao da budem individua. 4.Moja majka zna da sam ja homoseksualac. I to je normalno prihvatila. A zašto ne bi? 5.Ja želim da sa svojim dečkom živim potpuno normalno. Da možemo da kupimo svoj zajednički stan. Da možemo da idemo, držeći se za ruke, u pozorište i bioskop. Da možemo da se poljubimo u centru Beograda. Da možemo jednog dana da usvojimo dete i budemo roditelji. Bili bismo sjajni očevi. Naše dete bi postalo tolerantan i obrazovan čovek, koji misli svojom glavom i ne podleže kolektivnim (nacionalnim, fašističkim) halucinacijama. (Ganimed, 18. septembar 2008 19:51) 20. čitajuci ove komentare, čovek bi stekao utisak da je društvo u srbiji ugroženo od strane gej populacije i da, gde god da kreneš, sa svih strana te napadaju, vrište i pljuju po tebi. jbt, jadni mi...a sve što želimo je naše pravo da budemo primitivni. (baki, 18. septembar 2008 20:35) 21. Talibani bi pisali progresivnije komentare. Valerija: Neka je crnac, gej, anarhista... Da li to treba upošte komentarisati.

215


Mračni srednji vek je prošao, aparhajd je ukinut, fašizam je pobeđen ili bi bar trebalo tako da bude i u Srbistanu. Najbolji su mi oni koji su u fazonu ne diram ja njih neka ne diraju ni oni mene (moji decu, moj lift, moj komšiluk, moj grad..). O jalovim filozofima koji raspravljaju o procentu svetske populacije koja je homoseksualna, jezičkim korenima ili znalcima zoolozima (postoji homoseksualizam i kod životinja- još jedno otkrice 20. veka koje nije stiglo do Srbistana) neću ni da pišem. Ako se pri tome ima u vidu da b92 čita i komentariše obrazovaniji deo stanovništva, slika homoseksualaca u Srbiji je drastično gora. Kako očekujemo da će iko ikada stati na našu stranu i boriti se za prava nas Srba (a poznato je da su nam ona već vekovima uskraćena) ako niko od nas nikad nema hrabrosti i želje da se bori za pravdu i slobodu drugih. Da li nas puštaju da radimo u spavaćoj sobi Srbiji (iza zatvorenih vrata Evrope i sveta) šta hoćemo, samo da im ne diramo decu sa našim anomalijama, da im ne paradiramo sa ajvarima i burecima. Prihvatimo pravo na različitost. (Luna, 18. septembar 2008 21:21) 22. Ja sam vaš prodavac iz prodavnice preko puta, moj dečko radi dve ulice niže u kafiću... Dobar dan, izvolite... doviđenja, lep dan :O) (Uroš, 18. septembar 2008 21:45) 23. Zanima me zašto se ne napravi neki gay - hetero dijalog, da se ovi čistunci malo bolje upoznaju sa tim? Previše je predrasuda. Neka homoseksualci demonstriraju za svoja prava - priključiću se, ima tu mnogo simpatičnog sveta (šteta što su u drugoj “partiji”), neka ne prave paradu od toga, treba razumeti i drugu stranu. Ne opravdavam agresivnost, ali treba shvatiti da je ona posledica ogromnih strahova i neznanja. Ti huligani verovatno ne mogu ni 5 minuta da pričaju o običnoj hetero seksualnosti, a kamoli o drugim oblicima. (štrumfeta, 18. septembar 2008 21:54) 24. kad prosečna plata ovde bude 1000 evra i ukinu nam vize, i ljudi, mladi, počnu putovati i prihvatati svaku vrstu različitosti kao

216


nešto normalno, i srpska (po mom misljenju - a bila sam svugde -najnetolerantnija u evropi) sredina će na gej populaciju gledati drugačije. do tada, a to će biti za bar još jednu deceniju) svako ko može nek ode odavde (kiss_her_lips, 18. septembar 2008 22:26) 25. Matematički dokaz da je homoseksualnost bolest: A). Ako se tvrdi da je to genetskog porekla, zašto se ne vodi u istoj kategoriji, kao npr. osobe sa Down-sindromom? Na kraju krajeva ako je to genetski deformitet, onda je to vrsta bolesti. Zašto žele da ih tretiraju kao zdrave osobe? B). Ako je posledica psihičkog zlostavljanja iz detinjstva, kao što je najčešće slučaj, zašto se stvarni koren problema ne kaže i ne leči svim dostupnim metodama? Umesto toga nas teraju da prihvatimo nešto što je bolesno. (northwind, 18. septembar 2008 22:40) 26. Dugo nisam pročitao ovoliko komentara koji tako dobro gađaju suštinu stvari. Nemam nista protiv gay ljudi, ali ne mislim da je to nešto normalno. Naravno ne bih to nazvao bolest, ali poremećaj ili neka slična reč po mom mišljenju odgovara. Da je normalno danas bi na planeti bilo ljudi koliko i pandi, tj izumirali bi. Međutim, zaista me užasno nerviraju udruženja poput querie i slično. Kao što neko reče, jednaki su mi sa navijačima. Ista doza agresivnosti, s tim što sebe vole da smatraju za inteligentnije ljude. (Vlada, 18. septembar 2008 22:59) 27. Živim u Americi već godinama, i prosečan Amerikanac i prosečan Srbin se ni po čemu ne razlikuju u stavovima prema gay populaciji. I ovde ih nazivaju najpogrdnijim imenima, a ujedno onaj ko je gay nije ni ovde sto posto siguran. Normalno, zakoni u Americi su ipak na mnogo višem nivou nego u Srbiji. Znam za neke gay parove koji su se preselili u Californiju, baš zato što ona najviše toleriše homoseksualce. Nažalost ljudska glupost i netolerancija ne zna za granice. Ljude treba poštovati bez obzira na njihovu veru, naciju i seksualno opredeljenje. Znam da nisam originalan, ali koliko ljudi koji to kažu to i stvarno misle??? (Boris D-Backs, 18. septembar 2008 23:13)

217


28. Moram da se osvrnem na neke komentare koji su mi svojim epskim karakteristikama potpuno oduševili. Nosioci ovih homo-neljubivih komentara nisu muškarci, već devojke! Pitaćete se kako to? Daću jedan primer da to ilustrujem. Protesti koji propagiraju da se žena zabrađuje u muslimanskim zemljama su vođeni od strane žena. Slično je i kod nas u Srbiji. Najpre se moram osvrnuti na feminizirane muškarce koji vređaju pol jedne naše Vile Ravijojle. Prvo sam morao da proverim da li je to možda neka transsekusalna osoba jer inače kako bi to mogli feminizirani muškarci da vređanju ženski pol..., ali se jasno moglo videti da je ona u stvari jedna “normalna” str8 SrBkinja, koja ne može da podnese da neko ima karakteristike suprotnog pola jer je ona iz biologije u osmom razredu osnovne škole učila da je prirodno da muškarci imaju testosteron, a devojke estrogen i ceo svet je u osnovi bipolaran, zar ne? Bar je to kod nas tako u Srbiji. Mi imamo četnike i partizane, izdajnike i rodoljube, leve i desne... Pored ovoga u Srbiji se oduvek još znalo: ko kosi a ko vodu nosi, ko vozi traktor a ko otvara kapiju, ko boj bojuje a ko proju sprema... Većina devojaka u Srbiji cupka uz tzv. estradne umetnice sa golim grudima sa divnim etno tužbalicama u stilu: idi kod nje ali i kod mene dođi, neka me vara sa tobom... Čak nemam ni snage da elaboriram ovo, mislim da je poenta jasna. (Ko ima oči da čita, neka čita) Ipak, LJUBAV je nešto što devojke u Srbiji najbolje razumeju, ali im nije milo da vide homoseksualce kako paradiraju. Navodno to bode njih u oči. Ja ipak mislim da to sa očima nema veze. Mislim da se tu radi pre svega o tome da na tim gay paradama oni nisu onako lepo obrijanih glava, crne kožne jakne ili dresove sa po kojom tetovažom koja je extra turn on za mnoge Srpske devojke... (Bratislav, 18. septembar 2008 23:41) 29. Homoseksualnost jeste oblik bolesti, neuroze. Od neuroze trenutno boluje ogroman deo stanovnika u modernom društvu, sa različitim manifestacijama. Neko bije ženu i decu, neko se odao alkoholu ili drogama, neko je konstantno napet, neko je gay, neko je agresivan itd. Sve to su različiti pojavni oblici neuro-

218


ze, koja je naj jednostavnije rečeno bolest emocija. Ja ne bih voleo da mi deca budu gay, isto kao što ne bih voleo da imaju problema sa drogama, alkoholom i sl. Ali, kako bude biće, svako ima odgovornost za SVOJ život i za ne ugrožavanje drugih, i dok je god to tako nemam problem ni sa kim. (Nikola, 18. septembar 2008 23:51) 30. NIKO ne bira roditelje, mesto rođenja, boju kože i svoju seksualnu sklonost. Kada to svi shvatimo biće nam lakše. Slažem se da su gej parade potpuno sulude, ne samo zato što su vulgarne i jeftine, već i zbog toga što nemam ja šta kome da dokazujem. Za našu, a i druge sredine bi gej aktivisti trebalo da organizuju razne tribine, projekcije filmova, promocije knjiga ili recimo besplatne kurseve stranih jezika; Što se tiče komentara da SKLONOST ka istom polu nije “prirodna”, pogledajmo samo životinjsko cartsvo i sve će nam biti jasno - u svim vrstama ta sklonost postoji. (građanin, 19. septembar 2008 00:39) 31. “Svaki četvrti anketirani smatra da homoseksualce i lezbijke treba proterati iz Srbije.” Šta da kažem? Otišao sam, osećao sam da moram da odem, nije mi bilo lako. Evo me na trulom Zapadu. Izgubio sam otadžbinu, dobio sam normalan život. (samo jedan običan gej, 19. septembar 2008 04:35) 32. Ovako: Po dolasku u Španiju sam poprilično bio pri mišljenju da je biti gay nešto vrlo gadno. U Barceloni homoseksualci su svaki drugi par na ulici. Drže se za ruke i slobodno ispoljavaju svoju ljubav. Kao što rekoh, bilo mi je gadno. O mom mišljenju sam pričao sa prijateljima koji nisu Srbende, pa sam shvatio / prihvatio fakt da živim u drugačijem okruženju pod drugačijim mentalitetom. Što se gay stila tiče... ovde to nikome ne smeta. Štaviše, njihov stil je smatran - Very fashionable. Gay parovi umeju da budu dobri ali i loši, ali će uvek ostati ono što jesu, ono što jesmo - ljudi.

219


-Bar 3 profesora na faxu su gay opredeljeni. -Obliznji mesar je gay. -Gospodin koji prodaje duvan u obliznjoj trafici. NIJE TEŠKO BITI FIN. (meni je trebalo da se naviknem, a sada je potpuno normalno kad ih vidim ili upoznam, jer neće niko da te napadne, nisu to životinje kao sto Srbende veruju!) Čitanje, kultivisanje, stavljanje u tuđu poziciju, su samo neki koraci ka OTVORENOM UMU našeg neupućenog naroda... (Espańa, 19. septembar 2008 05:26) 33. Neko spominje zapad?! Kakve veze ima zapad sa tim! Gej populacija je pođednako rasprostranjena na sve četiri strane sveta. Jedino što se u tolerantnijim društvima mogu videti na ulicama, a da ih niko ne napadne, dok se u Srbiji kriju. Ljudi kod nas jednostavno ne žele da prihvate činjenice, a činjenice su: Jeste, u Srbiji postoji gej populacija verovatno još od postanka naše države i jeste, postoji i u “bratskoj” nam Rusiji! (Danka, 19. septembar 2008 06:47) 34. Dok se oči naviknu na homosekcualce u javnom životu i prostoru, neće ih više niko primećivati , a samim tim ni maltretirati. Živim u urbanoj Americi pa govorim iz svog iskustva. Imaju oni dosta dobrih osobina kao grupacija, poznaju odlično oblast estetike i umetnosti a često su bolje odeveni od samih žena. Ne želim da ih pravdam ali su oni svakako manjina koja drži do sebe. Sa prozora preko moje bašte vidim balkon u tom stanu živi muški par , baš taj balkon je najlepše dekorisan aranžmanima i cvećem u čitavoj ulici.Na kraju imaju svoj jezik međusobnog prepoznavanja tako da nisu opasnost za naše delije. Ono što ipak mislim je da oni nisu najbolji primer i model modernog životnog stila, ipak je bolje decu povesti na fudbal ili balet, nego na gej zabavu. A što se brojeva tiče, nema njih deset procenata ni u Americi, ne verujem u taj podatak. Još nešto, predsednik mog distrikta (opštine )je gej i dosta je učinio za ovaj deo grada, odličan političar. (BOBAN ILIC, 19. septembar 2008 06:56)

220


35. Ta cifa od 700.000 je glupost. To je urađeno sa namerom da se propagira gay populacija u Srbiji i da se smanji homofobičnost. Lično nemam pozitivan stav prema gay ni u jednom pogledu. Neka budu kod svoje kuće i neka se “druže”. Ne bih voleo da to moje dete, niti bilo čije gleda na ulici. Kao što smatram da je svaki hetero koji ima tvrd stav prema gay popualciji potecijalni homoseksualac čista glupost koju je izmislila gay populacija da bi se opravdali. Po tome bi gotovo svi bili homoseksualci. (Sinke, 19. septembar 2008 08:14) 36. Jao, Bože, svaka čast Tebi, ali inkvizitorska crkva, tj. njeni verodostojnici, neka prestanu već jednom biti kontradiktorni i kontroverzni! Samo u Vatikanu kolko ima homoseksualizma? Dobro, de, ovo je naša hrišćanska vera, i apostol Pavle je židovske stroge nadzore o polnosti preneo na nas, pa crkva osuđuje to kao težak kriminal. U najstarijim ljudskom kulturama u Mesopotamiji i u starijim razdobljima te židovske kulture, odnosi sa istim polom bili su dopušteni i smatrali su se normalnim, čak uzvišenim i to, zamislite u VII veku. To, po meni, po mom shvatanju, nije nemoralnost i razvrat, bez obzira što sam čist hetero, samo da ne dođe do sexualnog iskorišćavanja nad maloletnim dečacima. Među poznatim homoseksualcima su filozof Platon, likovni umetnik Mikelanđelo, muzičar Čajkovski,... (Raika, 19. septembar 2008 08:33) 37. Poštujem svačiji izbor i vrlo sam tolerantna po raznim pitanjima, družim se sa gay likovima i što se mene tiče, homosexualci ne bi imali nikakvih problema. Međutim, zahvaljujući ponašanju njihovih pojedinaca, prevashodno mislim na njihova udruženja i raznorazna forsiranja, sve češće hvatam sebe u razmišljanju u stilu “dosta, bre, više! Dosta sa tim forsiranjem i patetikom.” Živi svoj život i pusti druge da ga žive. Svako ima svoj izbor. (draganapp, 19. septembar 2008 10:24) 38. pustimo ljude da žive u miru. Čitam neke komentare tipa “ma samo nek to ne rade na ulici”. To je isto ko kad bi oni rekli “i dont

221


mind straight people as long as they dont act straight in public”. Ostavimo primitivnost i nazadnost tamo gde im je mesto...u devedesetim (paks, 19. septembar 2008 10:51) 39. prosto se pitam o kakvoj prosvećenoj srbiji je govorio zoran đinđić...za koga se borio i za čije bolje sutra je dao svoj život... Ako neko na kraju svog komentara napiše “daleko im lepa kuća, nek idu tamo na zapad” prosto proključam i kažem...pa dokle više da nas vode i kroje mišljenje nepismeni, netolerantni, pećinski ljudi.Ovo su sve blage reči koje oni prvo ne razumeju kao uvredu, a zaista, voleo bih da zaboravim na pravila lepog ponašanja i da taj sloj nazovem pravim imenom...a to je šljam, rupa koja nas vuče nazad i zbog koje mi koji drugačije razmišljamo ćemo uvek biti čudaci i neSRBI. Zašto je nekome čudan podatak od pomenitih 10 odsto jer ja smatram da je taj broj i veći. O samoj strukturi i matrici ponašanja gay populacije u Srbiji zaista treba povesti polemiku i videti ko je sve sačinjava...ali ne u smislu imenom i prezimenom, neko kakvih sve varijeteta postoje, ali dati sebi za pravo da nekog zbog najprirodnije stvari a to je ljubav, osuđujemo meni je van svake pameti. Imam utisak da ovde mnogi i ne žele da budu deo civilizovanog društva kakvo je na tom po njima zlom zapadu, već jednostavno vole još uvek taj palanački stil života, a on svakako uključuje i stav...opleti po pederima. Imam utisak da sve ovo uopšte ne tangira one kojima je namenjeno, jer oni samo razumeju jezik kojim oni pričaju, a to je jezik pljuvanja i uvreda i prostakluka. Zašto da oni koji nikada nisu izašli van SRbije, oni koji ne znaju za bolji začin od belog luka i aleve paprike, oni koji i danas slušaju Južni vetar da omalovažavaju intelektualce i savremene ljude, pokretače ovog društva i pre svega jedne emancipovane i prosvećene ljude kakvih ima dosta među gay populacijom. Ne želim da zbog domoljubaca i srpskih partijarhalnih, čitaj retrogradnih, ponosnih družina, mi jadni i ogavni evropejci koji ne vidimo različitost od drugih ispaštamo i večito se nekome pravdamo... (mandb, 19. septembar 2008 11:00)

222


40. Ne mogu da verujem da smo kao narod ovoliko neobrazovani i netolerantni...posebno me iritiraju poluobrazovani koji se upinju da dokažu da je homoseksualnost bolest...verujte mi na reč, ne postoji pederski gen niti postoji virus koji izaziva pederluk...homoseksualnost je uvek postojala kroz ljudsku istoriju i uvek će je biti...mislim da je glavni problem u nama samima, u našoj nesigurnosti, netolerantnosti i neobaveštenosti...posebno me iritira što je uvek rešenje: kome se ne sviđa,neka ide...to sam slušao tokom 90-ih od strane raznih patriotskih političara...e pa, možda se meni ne ide, možda želim da ovde živim normalno, u državi u kojoj sam rođen (drrasa, 19. septembar 2008 11:52) 41. Ja mislim da 10% uopšte nije preterivanje. Zar mislite da će Vam neko reći da je gay ako Vi iznesete svoje homofobične stavove? (goxy, 19. septembar 2008 13:00) 42. Tvrdim da u najmanju ruku 10% Srba jeste gay... Koliko samo muškaraca ima koji ne da nemaju gay outlook, nego nikada ne bi ste posumnjali da su gay... Iz ličnog iskustva mogu da kazem da bar 90% muškaraca koje sam imao su OŽENJENI i kompletnog su STR8 izgleda... Iako sam gay, volim da gledam fudbalske utakmice i ludački da navijam na stadionima... Veoma sam muževan i imam sve muške navike (OSIM JEDNE)... Biti feminiziran ili muževan apsolutno ne znači ništa... Ti si OSOBA onako kako si rođena... (Meda, 19. septembar 2008 13:20) 43. Mislim da je užasno teško biti gey u Srbiji - kao i bilo šta drugo što odudara od nekog opšteg, ovdašnjeg obrasca ponašanja. To je osnovna karakteristika primitivnih društava - neprihvatanje ili jako teško prihvatanje novog, nepoznatog .Žao mi je što je to tako , smatram da bi država u tom smislu morala da ima edukativnu ulogu - da radi na obrazovanju ljudi u tom smislu i uopšte na učenju ove svetine da živi u miru sa sebi sličnima ali i sebi različitim , da ih prihvata i poštuje njihov izbor.Svako ima pravo izbora! (Nataša, 19. septembar 2008 14:05)

223


44. konačno članak koji objašnjava kako je biti gay u srbiji i zašto sam ja otišla iz iste. komentari tipa tako je i u drugim evropskom državama hehe molim vas da ne pričate laži jer ipak ne živite u tim evropskim državama pa time i ne znate. srbi su toliko toliko back in time da se u 21. veku raspravlja o tome da li dozvoliti nekome da bude sa partnerom koji on/ona bira. birajte za sebe samo za sebe i srećno vam. ja biram lepe devojke pa šta, get over it. savet: srbijo prestani da mrziš. there are gay people so get over it. (leca, 19. septembar 2008 14:53) 45. nakon čitanja komentara ovog navodno progresivnog dela srbije ostaje mi samo da kažem: good night & good luck. i neka poslednji isključi svetlo. (sacre coeur, 19. septembar 2008 18:35) 46. Znam samo da ne mogu da živim sa svojom devojkom slobodno i srećno jer smo obeležene kao lezbejke. I da smo na kraju morale da se raziđemo kako bi svaka imala “normalnu” vezu, zadovoljila zahteve prirode roditelja i dosadnog života... Nevažno je da li ste gay ili ne, važna je škola ljubavi. Ako volite, umete i da praštate. I moj je rizik šta ću sa svojim detetom, trenutno mi je najvažnije da ne bude narkoman... I nikada neću zaboraviti svoje devojke, posebno poslednju sa kojom sam provela 6 godina. Ne treba razumeti, samo prihvatiti onako kako jeste... (Nina, 19. septembar 2008 18:39) 47. Što se tiče heteroseksualnih parada, ja bih pomenuo takozvana masovna venčanja i emisije na TV koje javno prate venčanja. E sad, pošto sam pripadnik gay populacije, to bi trebalo da me vređa. Nema šta da se muško-ženski parovi venčavaju javno među sobom. Neka to rade između četiri zida. Mislim, nemam ja ništa protiv heteroseksualnih osoba, bla, bla. Da li ovo nekome zvuči poznato? :-) (Aleksandar, 19. septembar 2008 18:41) 48. Tužno je koliko mržnje postoji u maloj Srbiji. Nikome ne bi trebalo da smetaju gej parade. Mislim da postoji nedostatak razu-

224


mevanja o tome šta ljudi pokušavaju da postignu tim paradama. Gej parade postoje zato da bi se ukazalo na problem paranoje, šovinizma i nedostatka tolerancije u društvu. To je samo jedan vid borbe protiv diskriminacije. Gej parade takođe služe da bi se videlo da su homoseksualci potpuno normalni ljudi koji imaju brata, sestru, majku, oca, dečka, devojku... Nije mi cilj da blatim Srbiju, pošto i u Americi, gde živim, ima homofobije na sve strane. Ne znam zašto je tako teško prihvatiti ljude za ono što jesu, ako nikome ne škode. Homofobija u Srbiji mi se čini kao da je deo teorija velikih zavera protiv Srba. Samo čekam da neko kaže kako je zli zapad poslao homoseksualce da se infiltritraju u naše društvo kako bi nas uništili... (Miljan, 19. septembar 2008 21:54) 49. Sama činjenica da se o ovoj temi diskutuje u Srbiji, je pomak na bolje. Treba sve saslušati, i mišlenja sa kojima se uopšte ne slažemo. Ja sam očekivala da će reagovanja biti u stilu “drvlje i kamenje” na gays. Pogrešila sam. Drago mi je da vidim da ima i drugih mišljenja. Ima nade za našu Srbiju. Ja nisam gay, ali duboko verujem da sva ljudska bića zaslužuju da budu tretirana pred zakonom na isti način. (Lola, 20. septembar 2008 01:01) 50. Šta bi sa tradicionalnim vrednostima: Ljubav, prijateljstvo, vernost... Da li to nekoga zanima ili je jedina tema sa kim vodimo ljubav? Evo i ja živim u Barseloni i meni je trebalo vremena da se naviknem da me apsolutno niko ne pita sa kim spavam, niti ih to interesuje ( a zar bi trebalo?). Isto se tako navikavam na to da mogu da udišem vazduh kao i sva NORMALNA ljudska bića i da imam pođednaka prava. Ne idem na gej parade jer za tim ne vidim potrebu ovde u Španiji. No u Srbiji za to itekako postoji potreba, i zlonamerne su izjave tipa šta to ima da demonstriraju i sl. Demonstriramo da postojimo! Jer u Srbiji ljudi žive u svojim paranoičnim svetovima i strahu od homoseksualaca baš zato što ne znaju da postojimo, ni da nas ima jako puno. I kao što neko reče, pokušajte bar za sekund da se stavite u našu kožu, i pokušajte da zamislite pakao u kome biste se našli ničim izazvani!

225


Nije lako, a nismo za to krivi! To nije u redu. Jedino tražimo jednake uslove igre... ništa više... Tolerancija! I ako ste besni što vam je sin ili možda brat gej, zapitajte se zašto! Zar nije najvažnije da su oni sami srećni?? Pa i vi treba da zbog njih budete srećni!!! (zhaba, 20. septembar 2008 01:03) 51. ako budem bio u prilici, bez griže savesti ću se odreći državljanstva ove zemlje, jer mi ništa dobro nije dala. toliko o nadri-tolerantnima. bolje da kažu u lice da “mrze pedere”, nego da nevešto glume savremena shvatanja. (Atila, 20. septembar 2008 01:27) 52. Živim već petnaest godina u inostranstvu i poznajem gay paradu pošto se u mom gradu održava svake godine. Meni je dugo vremena trebalo da shvatim da biti gay nije nikakva bolest koja se širi iako sam još iz vremena bivše Jugoslavije poverovao u izjave ili informacije da homoseksualci putem seksualnog odnosa ne samo da prenose nego čak prouzrokuju sidu, pošto su dva ista pola. Kad sam prvi put shvatio da je legenda u koju sam verovao nije realna - mnogo sam se postideo i doveo moj balkanski mentalitet u pitanje. Biti Balkanboy ili Srbin ili nacionalista je ok, ali i za to postoje granice koje se ne bi trebale gaziti. Za sebe sam Srbin kad sam na slavlju sa društvom, u porodici kao otac i kao domaćin i na to sam ponosan, ali ne ponosim se sa ostalim. Imati strah od novog je na jednu ruku razumljivo. Srbi su inače narod koji se ničeg ne plaši, ali na kraju svih krajeva su Srbi baš zbog toga na crnoj listi, jer se plaše mnogo toga. Meni je drago da se ovo tematizuje, puno posla će se trebati uložiti, ali ja se nadam da će jednog dana i Srbi biti ponosni na svoju Gay populaciju. Pozdrav svima, Zoran (Zoran, 20. septembar 2008 01:47) 53. Pročitao sam članak i veliki broj komentara, i dalje mi nije jasno čemu tolika mržnja i netrepeljivost prema homoseksualcima. Svi smo mi ljudi, imamo slične snove i strahove. I svi težimo jednoj stvari - ljubavi. Ljubav je univerzalna, ljubav ne zna za seksu-

226


alnu orijentaciju. Ne može srce birati koga da voli. Bitno je voleti i biti voljen, bez obzira na pol i na seksualnu opredeljenost. Kad su ljudi zaljubljeni naravno da žele to i da pokažu. Parovi šetaju držeći se za ruke, ljube se u javnosti. I ko da im zameri? Ne vidim provokaciju u tome, kad dva muskarca šetaju zajedno držeći se za ruke, ili dve žene. Svako ima pravo na ljubav i na zaljubljenost. Bilo kako bilo, džaba svi ti komentari i diskusije i taj članak kad je to zemlja Srbija. U toj zemlji pre bi otac alkoholičar ubio svog sina homoseksualca, nego da ostavi alkohol ne bi li našao sebi posao i time obezbedio svome sinu bolju budućnost ... Pozdrav iz Beča P.s. Wien ist anders ... ;) (Dacha, 20. septembar 2008 03:18) 54. Živim u Kanadi nekoliko godina (straight sam) i četvrtina mojih prijatelja su gay. Moja priča: -sa svoja 2 najbolja prijatelja, koji sy gay couple, posetio sam rodnu grudu prošle godine (grad veličine 50ak hiljada ljudi u Srbiji). Njihove bezbednosti radi, odlučili smo da ne “prijavimo” njihovu homoseksualnost kod Srba. Oba moja prijatelja imaju tzv GAYDAR (gay radar), tj sposobnost da nepogrešivo prepoznaju ko je gay bez obzira na njegovu “muževnost” ili “feminiziranost” ili odeću i slične spoljne faktore. Upoznali su sve moje srpske prijatelje i poznanike, komšije i rođake. Rekao bih, bar 200 ljudi. Od tih 200 ljudi, za njih 15ak su mi garantovali da su gay. Ne znam da li onda gay ljudi u mom gradu stvarno ima 7.5%, ili su tih preostalih 2.5% u Bg ili inostranstvu. Od tih 15ak ljudi, niko, naravno, nije javno gay, a većina su oženjeni ili u vezi. Njih 3-4 “izgledaju gay” i laiku poput mene, dok za ostale ja lično nikad ne bih rekao da su gay po spoljašnjosti. U tih 15ak ljudi našli su se npr moja 50-godišnja strina, moj 65godišnji komšija, i moj najbolji drug iz detinjstva (svi uredno oženjeni). I verovali ili ne, jedan gay guy+lesbian brak (koji, kad razmislim, mora da je sklopljen po principu “seks dva puta u životu za pravljenje dvoje dece i to je to.” Inače, za svih tih 15 ljudi kad su mi rekli da su gay i kad sam dobro razmislio o svemu, ispada da potpuno ima smisla, mada su se zaista uspešno prikrili. Npr, za mog druga iz detinjstva setio

227


sam se da se uvek potajno igrao sa sestrinim lutkama. A kad sam bio na zimovanju kod mog strica našao sam u jednoj fioci lezbijski pornić, pa mi je tek sad jasno da je ustvari bio strinin.... LIVE AND LET LIVE Pozdrav svim dobrim ljudima, makar bili “crnac, gay ili anarhista.” (dod, 20. septembar 2008 07:35) 55. Homoseksualci su kao pojave u ljudskom društvu poremećene osobe i to je vrsta bolesti koja je veoma upadljiva i netreba je promovisati. Slažem se da netreba ni zabijati nos u nečiju privatnost ali ako neko ima takvih sklonosti neka je zadrži za sebe i nemoj da truje ostali svet, jer nas normalnih je mnogo više nego tih bolesnika kojima treba pomoć a ne razmnožavanje. (Srba Nikolić, 20. septembar 2008 08:07) 56. Srbija je zemlja u kojoj ljudi najviše na svetu vole da rade dve stvari: a) da gurnu nos tamo gde im nije mesto, b) da urade sve što mogu da bi sebi zagorčali život a onda da idu naokolo i da smaraju druge s pričom o tome. Dakle, pustite homoseksualce da žive i bavite se sopstvenom porodicom. I kakve sve to ima veze za evropskom orjentacijom?? Molim vas, ja živim u inostranstvu, u Skandinaviji, gde su najliberalniji uslovi za život, da tako nazovem - i svejedno, koliko ljudi sam čula da govore protiv homoseksulaca u nekom privatnom razgovoru ali ne bi im palo na pamet da ne uzmu krv, ne pregledaju pacijenta ili izbace iz škole nekog zbog toga što je gay a da ne pominjem fizički obračun. Znate, ljudi u Evropi su završili sa fizičkim obračunima, kako ne shvatate - nekog udarite i završili ste za sva vremena, i na poslu, i sa prijateljima, generalno. (Sanja, 20. septembar 2008 08:50) 57 ...istina je da je tužno da o ovoj temi uopšte mora da se priča i raspravlja, ali je tako. Okružena sam prilično liberalnim ljudima kojima na pamet ne bi palo da nekoga procenjuju prema tome da li je gay ili str8. Ali je realnost prema onome što vidim ovde daleko, daleko drugačija. Kakvi su to komentari “sve je ok, samo dok mene ne ugrožavaju”. Kakva je to mržnja? A to je još najmanji problem od svega.

228


Šta je sa najnormalnijim svakodnevnim Životom i izostankom istog. Dvoje se vole, zajedno su već neko vreme. U jednom trenutku prepoznaju da je to to i reše da se venčaju. Počnu da žive zajedno, sleduje venčanje i dalja plovidba kroz zajednički život. To je jedna obična priča, normalna. A šta sad kad je nekom to pojam. Prvo problem mu je uglavnom samo porodica u kojoj nema odobravanja. Napokon nađe nekog normalnog (verovatno posle duge i teške potrage, kao i svi) i šta sad? Već na ovom delu priče dolazimo do nepremostivh problema. NIJE VAM DOZVOLJENO (koliko god to depresivno zvučalo) da se za voljenu osobu venčate, dalje, problemi oko zajedničkog života, neodobravanja komšija i okoline, na radnom mestu (prepostavljam, osim ako niste srećnici)itd. A o bilo kakvom planiranju ičega, poput kredita, kako je neko već rekao ni govora. U tekstu mi je najteže pao deo kako neko nije svog partnera mogao da poseti u bolnici. Da li se slažete da je to neljudski? Sebe smatrate “normalnim”, a nekom uskraćujete to pravo? (N. i M. Kostić, 20. septembar 2008 12:39) 58. Prosečan utisak sa svih ovih postova je da je Srbija neinformisana, neobrazovana i još uvek agresivna sredina. Ne kritikujem, jer živim u daleko izgrađenijoj zemlji, već mi je žao što se ljudi svode na tako nizak nivo ne bi li održali svoje predrasude. Onda u tu bolest ubacuju the whole shebang: religiju, tradiciju, matematiku koju ne poznaju i sve epitete koje pokušavaju bolno da preobrate u nešto što moderator ne bi cenzurisao. Moja najbolja drugarica je odrasla u mnogo tradicionalnijem katoličkom, religioznom društvu sa fantastičnom porodicom, znajući oduvek da nema interese u muškarcima, udala se za svog najboljeg prijatelja, i razvela posle 10 godina uviđajući da ne može da laže samu sebe i ljude oko sebe ceo život. Sada živi u legalnom braku sa drugom, fantastičnom devojkom, i sam pogled na njih dve mi je ponekad dovoljan da shvatim odakle sam došao. Drago mi je da ih poznajem jer je njihova sreća i moja sreća. Obe imaju doktorate, čine svoju zemlju boljom nego što jeste, i divne su osobe. (Observer, 20. septembar 2008 12:54)

229


59. e da vi samo znate koliko je vaših prijatelja, komšija gay ali se plaše da kažu. komentari tipa “i da je crnac, gay, anarhičar” da su napisani u zemlji u kojoj živim bi bili dovoljni da odem u sud i prijavim gospođicu zbog propagiranja mržnje. to što je komentar uvijen tipa - ako si gay drži to za sebe - bi samo povećalo kaznu, jer takva hipocrisy se smatra najopasnijom. live and let live. imam partnera već 20 godina. sin nam je upravo izjavio da se zaljubio u drugaricu Jenny. mi smo happy family, a vi? Čitajte, putujete, upoznajte barem jednog gay-a, možda vam pomogne (statističar, 20. septembar 2008 13:59) 60. U društvu imam i gay i bi osoba i nemam problem sa njima pa čak su im i žurke dosta zanimljivije kao i njihovi stavovi. Ali ipak vajda zbog vaspitanja i okoline da mi sin jednog dana dođe i kaže da je gay neznam šta bih radio i kako bih reagovao i teško bih to prihvatio. Dajte im ta prava i pustite ljude da žive. U svakom slučaju ostaje više devojaka za nas. Nek ih je što više. Eto ako u Engleskoj nastave sa ovim trendom za par godina će početi da nam daju državljastvo za đabe samo da bi im nastavili populaciju i zato se ne bunim i ne smetaju mi. A crkva neka ćuti. Šta je sve ona činila i šta sve čini i kako se popovi ponašaju trebali bi da se povuku svi zajedno u crkve i da ne izlaze odande. (Iceman, 20. septembar 2008 14:20) 61. Do skoro, o problemima gay populacije nisam mnogo znala, mada sam naslućivala pogotovu dok sam živela u Srbiji.Tačnije, moguće probleme na koje nailaze sam pokušavala sebi da prikažem prostim zamišljanjem sebe u njihovoj koži, moram reći da svaki pokušaj rešavanja nekog predpostavljenog problema u toj hipotetičkoj situaciji se završavao nekom misli da mi ne bi bilo života u toj sredini tj.Srbiji, nažalost. Odlaskom iz Srbije zbog posla, na novom radnom mestu dobijam predpostavljenog kolegu koji je homoseksualac.Da ne dužim,čovek je pravi profesionalac u poslu, od koga se da mnogo naučiti i koji me je u poslu mnogo toga naučio, ma sjajan osoba tutuo completo :)). Shvatam one koji nemaju snage da otvoreno žive svoj život onako kako žele i osećaju da treba, jel mi se čini da je to svakodnevna borba

230


sa predrasudama, ne znanjem, okrutnošću sredine, za to treba imati snage, ali sa druge strane i to ima cenu, cenu nesretnog života. (posmatrač..., 20. septembar 2008 14:51) 62. Baš su me nasmejali komentari tipa:”nemam ja nista protiv gay ljudi samo da ne prave parade, da se ne venčavaju, da ne usvajaju decu, da mi ne budu komšije i kolege na poslu, da moje dete ne bude gay i da se ne drže za ruke i ne ljube na ulici...” Šta bi tek napisali da imate nešto protiv, ne smem ni da zamislim! (Slatka,mala,prevrnuta torta, 20. septembar 2008 18:18) 63. “Kao devojka zaista mi je gadno i teško da gledam isfeminizirane likove, osećam se uvređenom, oni na taj način vređaju moj pol, izvrgavaju ga ruglu, ismevaju ga. I takve zaista ne mogu i ne želim da trpim. Ne želim ih u svom komšiluku. To nema veze s tim da li su oni gej ili ne.” Kao muškarcu, zaista mi je gadno i teško da gledam te muškobanjaste žene koje se obrazuju i grade karijere umesto da sede kod kuće i čuvaju decu. One vređaju moj pol, zvrgavaju ga ruglu, ismevaju ga. I takve zaista ne mogu i ne želim da trpim. Ne želim ih u svom komšiluku. To nema veze s tim da li su one drugog pola ili ne. Kao Piroćancu, gadno mi je i teško da gledam Bugare koji govore mojim jezikom a prezivaju se na “ov”. Takvi vređaju moju naciju, uzvrgavaju je ruglu, ismevaju je. Takve zaista ne mogu i ne želim da trpim. To nema veze sa tim da li su druge nacije ili ne. Kao muzičaru narodnjaku, zaista mi je gadno i teško da gledam one koji sviraju rock’n’roll i ostalu nebogougodnu zapadnjačku muziku, osećam se uvređenim, oni na taj način vređaju moju profesiju, izvrgavaju je ruglu, ismevaju je. I takve zaista ne mogu i ne želim da trpim. Ne želim ih u svom komšiluku. To nema veze s tim da li se oni bave drugom vrstom muzike ili ne. Kao homo sapiensu, zaista mi je gadno i teško da gledam fašističku gamad, osećam se uvređenim, oni na taj način vređaju moju vrstu, izvrgavaju je ruglu, ismevaju je. I takve zaista ne mogu i

231


ne želim da trpim. Ne želim ih u svom komšiluku. To ima veze s tim da su oni najobičnija ljudska gamad koju treba uništavati na svakom koraku i na svaki način. Prva gej parada u Srbiji, biću uz vas i biće mi čast da sa vama zajedno budem u manjini pored ovakve većine. (B., 20. septembar 2008 18:27) 64. Kako bilo ko može da očekuje da se zna pravi broj homeseksualaca kad je većina primorana da se krije? Koliko ljudi od grupe koja je ovde ostavila te prikriveno homofobične komentare bi prihatila homoseksualnost svog deteta? Koliko bi prihatilo da vaš komšija ođednom (za vas ođednom!) počne da živi sa drugim muškarcem? Dovoljno je da sami sebi odgovrite i jel i dalje poričete ugroženost homoseksualaca u Srbiji (pa nek ih je 10 ko da je to bitno)? (milan, 21. septembar 2008 21:55) 65. Kao prvo - 10% populacije je gej - ali malo sutra! I za radikale glasa preko 50% glasača, mislim... Kao drugo, ne znam zašto se homosexualizam toliko promoviše? Zašto gejevi misle da mogu da imaju svoju paradu da bi se borili protiv diskriminacije? Ti potezi u stvari diskriminišu strejt ljude! Takođe, ako se neko ne slaže sa homosexualizmom, zbog čega odmah bacate drvlje i kamenje na njega? Zar to nije netolerancija? Zbog čega ja nemam pravo da kažem da sam protiv homosexualizma? Trebalo bi prihvatiti da homoseksualizam jeste bolest, što je naučno dokazano, koja nastaje zbog poremećaja hormona. Naravno, za osobe koje su postale gej zbog uticaja medija ili okruženja ovo takođe vredi, one jednostavno svojim delima “pomažu” tu hormonsku promenu. I trebalo bi pomoći tim ljudima, tj onima koji žele da im se pomogne, a na početku je to ogromna većina gejeva. A onima koji ne žele pomoć, obezbediti ravnopravnost, ali ništa više, jer bi davanjem većih prava, preko parada i sl. oni diskriminisali ostale. (njikolas, 22. septembar 2008 13:45)

232


66. Smešno je to kako ljudi u Srbiji u isto vreme žele da se smatraju urbanim i prozapadnim “nemam ja ništa protiv homoseksualaca” ali u isto vreme “ne želim ih u mom komšiluku”, “ne volim da se eksponiraju” ili zato “što su feminizirani i time vređaju ženski rod”!!!! Neverovatno kakvi su to naši ljudi i kako samo sebe smatraju tako normalnim i moralnim a svojim izjavama pokazuju svoju udvojenost ličnosti i licemerstvo! Da li zaista nisu svesni kako svojim stavovima izražavaju sklonost ka diskriminaciji (ko to radi na seksualnoj osnovi radi i na etničkoj, religioznoj, polnoj). Žene vređa njihova feminiziranost a ne vređa ih to što ne dobijaju poslove zato što su žene, što bivaju otpuštene zato što su trudne, itd. Neverovatno! I kako samo vole da pametaju i ispisuju čitave eseje gluposti! A što se zapada tiče, naravno da ima ljudi koji podržavaju i ne podržavaju homoseksualizam, ali to je jedna priča a diskriminacija je nešto sasvim drugo!!!! Kada to Srbi nauče, možda jednog dana postanu deo civilizovanog sveta... (G., 29. septembar 2008 17:59)

233


B92/info/komentari

„Gej parada uz podršku Ministarstva za ljudska i manjinska prava”, 16. mart 2009. 1. Gej prajd je odgovor na stav koji deli većina i koji je veoma diskriminatoran: možete da budete šta hoćete van javnog prostora, a samo heteroseksualne osobe mogu u javnosti da iskazuju svoje opredeljenje - držanjem za ruke ili poljupcem na ulici, razgovorima na poslu o svojim devojkama/momcima itd. Velika većina homoseksualaca ceo život strahuje od razotkrivanja. Na manifestaciji kao što je Gej Pride, homoseksualne osobe i njihovi saveznici pozivaju na prekid te prakse, i hrabre ostale da se ne skrivaju jer kao ljudi, imaju pravo na dostojanstven život. Svaka borba sa većinski raspostranjenim zabludama je teška, i Gay Pride će biti zaista hrabar iskorak u borbi sa tim zabludama. (marko, niš, 16. mart 2009 10:46) 2. Mislim da je gej parada izuzetno pogrešan način za edukaciju ljudi. Lično, nemam nikakvih problema sa gej populacijom. Šta ko radi u svoja četiri zida, njegova/njena je stvar. Ali čak i sa takvim stavom, u meni se budi otpor prema tim ljudima kada takvom manifestacijom pokušavaju da me ubede kako je biti gej cool, in i prirodno. Niti je jedno, niti je drugo, niti je treće. A ako ja, koji nemam problem sa tim da neko ima seksualnu orijentaciju drugačiju od mene, imam otpor prema toj ideji prezentovanoj na taj način, možete misliti kakav će problem imati prosečni navijač ili huligan. (VladeX, 16. mart 2009 10:48) 3. Nemam ništa protiv da svi imaju ista prava, ali ću ovu “gej-ponos” paradu ignorisati. Ako je to privatna stvar, nek je i ostave privatnom. (Prle, 16. mart 2009 11:11)

234


4. Srpsko društvo nije spremno za ovakve manifestacije. Lično sam svedok ogromne i zastrašujuće količine homofobije koja se javlja čak i kod ljudi za koje inače smatram da su liberalni, i proevropski orijentisani. Moraće da prođe još jako mnogo vremena pre nego što različitost u ovoj zemlji počne da se toleriše (ako uopšte do toga ikada dođe, jer se ovde oduvek na onog ko se usudi da “odskače” išlo motkom). (Duchesse, 16. mart 2009 11:18) 5. U potpunosti podržavam ovu akciju, iako nisam gay. Ugrožene grupe ljudi moraju imati slobodu da iskažu sa kakvim se problemima sreću. Ovo je i izazov za organizatore da ovakvim skupovima ne promovišu gay odnose već da saopštavaju svoje probleme i ugroženost. Ukoliko organizatori svima, a posebno netoleratnim pojedincima u Srbiji, objasne da je cilj jedne Gay parade saopštavanje svoje ugroženosti a ne promovisanje gay odnosa, utoliko će netolerantnost polako početi da nestaje. Bitno je da društvo podržava zdrave odnose manjina i većina uz njihovo međusobno poštovanje. Svi snose deo odgovornosti. (Dejan, 16. mart 2009 11:22) 6. Lično mislim da je gej parada sjajna stvar i definitivno bih učestvovao na nekoj (iako nisam ni g od gej), ali na žalost u Srbiji po mom mišljenju nije još vreme za tako nešto. Mislim, ja sam mrzim takvo razmišljanje, ali ipak dok “obrazi” i slični nisu stavljeni pod kontrolu i dok dosta ljudi misli da je baš ta mržnja normalna, ono što izgleda kao ekstremno provociranje (premda nije) ipak treba odložiti. (Vladimir, 16. mart 2009 11:28) 7. Čitam sve ovo a sama se godinama osvrćem za istim polom i ne osećam srećno u društvu muškarca, onda počinjem da ispitujem sebe i shvatam da mi se od rođenja sviđa isti pol. Ja se još uvek krijem i sve osobe s kojima sa bila se kriju, to nikad neće biti shvaćeno ili prihvaćeno, ali s tim se rodiš, ne može to niko da proba ako bar ne oseća. Ko što se rađaju sa klempavim ušima

235


tako se i rađaju sa orijentacijom ka istom polu. U Americi je to normalna i prihvaćena stvar kod nas se još uvek dobijaju batine za to što ti je dato sa rođenjem i nije naša greška. (zorana, 16. mart 2009 11:48) 8. Zašto je Srbiji potrebna Gej parada? E, baš zato što je poslednja (prva) ugušena u krvi! Ovde neki stalno ponavljaju rečenice tipa “šta oni rade u četiri zida” i “privatna stvar” a glavni problem i jeste u takvom stavu jer zamislite samo kakva bi reakcija bila kada bi svi gej parovi u Srbiji ođednom počeli da se drže za ruke svaki put se nađu na nekom javnom mestu (kao što rade strejt parovi), aaaaa???? Aman ljudi, biti gej nije nešto što se čuva iza zidova i čega neko treba da se stidi već jedna normalna pojava... (bbb, 16. mart 2009 12:20) 9. Prema takvoj Srbiji mogu da osećam patrijatska osećanja, prema zemlji koja se brine o svojim građanima bez obzira na boju kože, uzrast ili sa kim spavaju. Sigurno ću biti tamo. Nisam gay ako je to nekom važno. (patriota a ne patriJota, 16. mart 2009 12:21 10. Mislim ako se čeka da Srbija postane bolja zemlja, gej ljudi će da se načekaju. Prema tome, samo napred na Prajd, pokažite narodu da postojite, a ne da se samo krijete u 4 zida (kako vam svi toplo preporučuju). Ako je mogao Prajd da se održi u Zagrebu, valjda može i u Beogradu - ili je pak Zagreb veća metropola, a BG obična selendra! (dubi, 16. mart 2009 12:3 11. Naravno da će svi strejt, sa malim samopouzdanjem, biti provocirani. Zbog njihove nezrelosti se ovo i održava. Svaka čast ministru. Ovo je veliki korak napred. (deki, 16. mart 2009 12:40) 12. Kao heteroseksualac u potpunosti podržavam paradu. Kamo sreće da traje 7 dana i da to bude pravi dokaz da se ova bedna zemlja unormaljuje. Očigledno ima par normalnih ljudi u ovoj vladi. (građanin, 16. mart 2009 13:08)

236


13. neću doći na prajd iako me se direktno tiče. zbog straha, zbog straha da me neko vidi. jer moji roditelji i velika većina prijatelja to ne zna.ne mogu ni da sanjaju. a meni je teško jer ćutim. a znam da su njihovi stavovi poput prosečnog stanovnika ove zemlje. i biće još mnogo takvih kao što sam ja. u neku ruku je lakše strejt ljudima da dođu jer se ne plaše potonje izolacije od svoje okoline. kad bi nas ostali bar malo shvatili. (naLeto_u_Geto, 16. mart 2009 13:18) 14. Ja sam straight, što bi se reklo, imam ženu, dete, ali ću doći na paradu, svakako. Želim da pružim tim ljudima podršku. (Dejan, 16. mart 2009 13:35) 15. Mislim da je Gej parada u Srbiji, par dana posle usvajanja zakona, totalno kontraproduktivna. Da sam ja gej, bio bih zadovoljan da se uopšte i zakon doneo u ovoj zemlji, pa bih se strpeo da se “klima” promeni. A “klima” će se promeniti kada se otvore granice ka EU i kada se naš narod suoči sa svim oblicima realnosti u EU. To ne ide preko noći, ali je to jedini siguran put ka boljem razumevanju atipične seksualne orijentacije. Ovim poduhvatom će se samo pogoršati status gej populacije i povećati stepen homofobije i agresivnosti ka gej osobama. Pravo na seksualnu orijentaciju niko ne spori kada ista ostaje u domenu privatnog života, gde mislim da i isključivo treba da ostane. (naučnik, 16. mart 2009 13:36) 16. Podrška Gej paradi! Ja je naravno neću uveličati svojim prisustvom ali bilo bi vrlo cool da sve prođe u najboljem redu, kao tračak nade za Srbiju. (Vladimir, 16. mart 2009 13:44) 17. Najbolja zaštita parade biće veliki odziv i učešće svih građana. Zato manje komentara, više akcije i solidarnosti sa homoseksualcima i lezbejkama. Zakoni sami po sebi ne znače puno ukoliko ne postoji građanska svest o tome šta oni znače i države koja ih sprovodi. U našem bednom slučaju nemamo ni zakona, ni svest, ni državu. Zato je aktivnost ovih hrabrih ljudi i

237


potez ministarstva za manjine u ovom momentu strašno važan. Ko to ne prepoznaje, mora da mu je mnogo lagodno u životu, kao i svakoj većini uostalom. (cecilija, 16. mart 2009 13:44) 18. Nikakva parada neće pomoći homoseksualcima, to je zabluda. Samo poštovanje zakona, koji važe jednako za sve, mogu da stvore uslove za normalan život. (Miki, 16. mart 2009 13:50) 19. Dajte ljudi, neka zadrže tu svoju ljubav “imeđu 4 zida”. Pa, hajde da svi mi probamo da se krijemo sa našim devojkama i momcima samo u svoje sobe pa da onda govorimo o tome da li imaju ili nemaju prava ti ljudi. Jedan od boljih prijatelja je kako smo saznali gay i to ne sme da kaže roditeljima, a za najbolje prijatelje je čekao večnost da to prizna. Mogu da zamislim da na poslu neko zna kako bi svaki njegov radni dan izgledao. Skinimo više te zablude sa sebe jer se oni rađaju iz heteroseksualnih brakova i ništa vam ne garantuje da nećete imati jednog u svojoj kući. Samo napred to sa paradom. BG ne zaslužuje da bude provincija po ukusu Obraza i sličnih. Imamo mi više u glavama od toga. (Peđa, 16. mart 2009 13:54) 20. Što se tiče gej parade apsolutno sam siguran da još nije vreme, jer će se sigurno dogoditi incidenti u kojima će debji kraj izvući učesnici parade, policija ni kriva ni dužna i možda poneki protivnik. Mislim da nam je svima dosta divljanja po ulicama i nasilja. Evo zakon će biti usvojen, mada sam ubeđen da nijednom homoseksualcu se život ni u kom smislu neće izmeniti posle toga. Sve ovo je mnogo buke ni oko čega. (Beograđanin, 16. mart 2009 13:56) 21. Gej parada je vid borbe gej populacije za najosnovnija ljudska prava ali u Srbiji se i dalje pogrešno misli da to tamo neki “pederi” hoće da provociraju i da šokiraju normalan svet i da svima nametnu takav “stil zivota”.

238


Nadam se da će vlasti uspeti da zaštite učesnike ove manifestacije od sramnog batinanja i vređanja kojem su poslednji put ovi ljudi bili izloženi! (TANJA, 16. mart 2009 13:57) 22. Mislim da paradom neće postići ni deo toga što su planirali, malo će da se prošetaju uz izuzetno jako obezbeđenje i na kraju će opet biti nasilja i dobiće batine. E, sada se ja pitam pa zašto provocirati sukobe a sigurni smo da će ih biti? Ništa se u Srbiji neće promeniti, čak šta više odbojnost populacije Srbije može postati samo još žešća. (podrinje, 16. mart 2009 14:00) 23. Lično nemam ništa protiv gej ljudi, ali će ova gej-parada upravo izazvati suprotan efekat, tj. povećanje homofobije u Srbiji, jer je Srbija zemlja u kojoj veliki procenat stanovništva živi na granici siromaštva, bori se sa glađu, nema krov nad glavom, nema posla... (Jakov, 16. mart 2009 14:09) 24. Nemam ništa protiv gej populacije. Ja sam strejt (supruga, dete itd.). Takođe nemam ništa protiv gej parade, manifestacije ili nečeg sličnog, ali isto tako nemam, niti osećam potrebu da se javno deklarišem kao ovo ili ono (mada sam u svrhu ovog komentara to već uradio). Plašim se samo da će doći do nereda i da će opet biti razbijenih glava jer naše društvo je daleko od tolerantnog i potpuno je nespremno za tako nešto. U svakom slučaju dajem podršku svima tzv. različitima. (Boris Radosavljević, 16. mart 2009 14:31) 25. Sva podrška Ministru, i podrška Pride-u u Srbiji! Ja i moja šira familija (nekoliko generacija pre mene i posle mene; uključujući tu moju baku i moju odraslu decu) smo posetili desetine Pride Parade-a u nekoliko gradova zapadne Evrope i Kanade. Uvek smo podržavali ljude koji se bore za svoja prava, a tako smo vaspitali i našu decu. Neopisivo mi je drago da se situacija za LBGT ljude poboljšava i u ovoj nesretnoj zemlji, koja u svemu kasni za

239


ostatkom sveta.Ne mogu biti patriota prema zemlji koja ne poštuje prava svih svojih građana. (Mika Pančevac, 16. mart 2009 15:07) 26. Rano je za LGBT pride (ponos) i paradu odnosno defile ulicama Beograda. Bezbednosni rizik je velik a malograđanština je na visokom nivou. Potrebno je da prođe vreme uz faktor promene svesti preko obrazovnog sistema i medija da se populacije raznih seksuanih manjina prihvate i afirmišu. Moja malenkost na osnovu stanja otadžbine i gore navedenih okolnosti umesto parade defileja predlaže osnivanje naučno kulturne nedelje ili meseca sa mnogo naučnih predavanja filmskih projekcija recitala i citata iz knjiga o homoseksualnosti i drugim oblicima seksualnosti, braku između dve osobe istog pola širom civilizovanog sveta ili braku izmedu tri osobe kao što je slučaj u evropskoj Danskoj. U svakom slučaju živela ljubav, mir, tolerancija, i pravo na postojanje drugačijih. (Glas razum@, 16. mart 2009 15:17) 27. Bilo je i vreme! Konačno i Srbija da krene napred! Puna podrška Gay pride-u! Sigurno dolazim. A za ove koji smatraju da gay populacija nije diskriminisana i koji ovu paradu vide kao nepotrebno eksponiranje, treba da shvate da svaki put kada izađu na ulicu sa svojom devojkom/dečkom i drže se za ruke, svima stavljaju do znanja koje su seksualne orijentacije. I to, pretpostavljam, nije eksponiranje i “parada” heteroseksualnosti? A kada ste videli dva muškarca da to isto rade? Gay pride je parada ljubavi i tolerancije. Ne ide tu niko nikog da provocira i da nameće svoj stil života. To su gluposti. I ako sada nije vreme za paradu, kada će biti? Svako od nas poznaje bar jednu gay osobu. Mnogi toga nisu ni svesni. Šta biste radili ako bi se ispostavilo da je to vaša komšinica, najbolji prijatelj, dete? P.S. Nadam se da će policija ovaj put bolje raditi svoj posao. (Marija, 16. mart 2009 15:32) 28. Već vidim ponovno ujedinjenje navijačkih grupa u Srbiji. (miloš nikšić, 16. mart 2009 15:40)

240


29. Ja sam verovatno gay, ali nema šanse da dođem, ne želim da se out-ujem jer je gomila mojih drugova homofobična, roditelji, okruženje, institucije, država... Kad odem iz Srbije živeću kako želim, i držaću se za ruke s kim želim (kao što i radim svakog leta kad nisam u Srbistanu). Ovde NIKAD. (16. mart 2009 15:45) 30. Gay Pride nije potreba gay osobama da žurče i da nameću drugima da je to kul ili in, već da jednostavno imaju pravo da to urade u slobodnoj i pravnoj državi u 21. veku. Ne mogu da razumem toliko nerazumevanje, u smislu zašto moraju da pokazju svoju orijentaciju... To je jako licemerno, jer je lako biti slobodan duhom kada te niko psihički i fizički ne ugrožava. Ne sudite ako niste ni u približnoj situaciji. Probajte da zamislite da živite i da sve vreme krijete šta ste. Ako ste i uspeli da zamislite, to je bilo samo na 2-3 sekunde, a kako je tim ljudima ceo život ?! (Nina, 16. mart 2009 15:47) 31. Ja jesam 100% hetero, ali isto tako želim da svako ima istih 100% slobode izbora. (Danijela, 16. mart 2009 16:56) 32. Mislim da baš strejt ljudi treba da podrže ovu paradu svojim izlaskom na ulice! Uzgred, ovo je vest koja mi daje neku nadu da se ova močvara malo uzburkala! (eskim, 16. mart 2009 18:04) 33. Srbija se unormaljuje zahvaljujući civilizacijskim zahtevima koje određuje EU, i to je dobro. Naša nacija je ogrezla u neznanju, ne umemo da komuniciramo, ne razvijamo um i inteligenciju, pa se gubimo u besciljnim naklapanjima. Drago mi je da se pitanje borbe protiv diskriminacije konačno našlo na dnevnom redu. Dosta više sa ogavnim senzacionalističkim tekstovima, vreme je za ozbiljniji pristup da bi se rušili stereotipi. Siguran sam da će za koju godinu atavistička reagovanja postati manjinsko mišljenje. Radujem se takvoj budućnosti. Hvala na ustupljenom prostoru. (Ponos i predrasude, 16. mart 2009 20:33)

241


34. Hajde malo da se osvestimo. Niko neugrožava vaša prava da budete “Gej” ali javne manifestacije tog tipa vređaju vernike. Mi smatramo da javne manifestacije koje promovišu seksualne sklonosti mogu ugroziti dostojanstvo većeg dela građjana . (Dragan Trifunivić, 16. mart 2009 21:01) 35. odlično! svaka čast i borisu i ministarstvu na podršci! konačno da se neki korak učinio i za te ljude! izgleda da će za jedno 5 godina i ovde gay konačno biti ok! (tijana, 16. mart 2009 23:56) 36. Nadam se da će str8 građani i građanke otvorenog uma održati obećanje i pružiti podršku na predstojećem Prid-u. Udružimo se radi slobode i prosperiteta sviju nas, na neki način ovo jeste dobro i za našu decu bez obzira šta ko mislio o tome. (robi, 17. mart 2009 11:05) 37. žao mi je što se u srbiji gay ljudi još uvek bore sa homofobijom. mada, nije samo u srbiji problem. imam dobre prijatelje koje volim i poštujem, ali koji ne mogu da svare gay pride parade jer homoseksualnost smatraju bolešću... a ja ne znam kako da im objasnim da treba gayevima da se da šansa barem da normalno žive, bez omalovažavanja. živim u inostranstvu i imam prijatelje različitih seksualnih orijentacija. u početku mi je bilo čudno i novo, ali onda shvatiš da su ti predrasude usađene od malih nogu i da moraš da se boriš protiv njih. ja sam se izborila i pružam podršku ne samo homoseksualno opredeljenima nego i svim ugroženim manjinama da žive normalno i dostojanstveno. (p, 17. mart 2009 13:00) 38. Ajde samo pazite, kod nas su pustili majmuna koji je 14 mjeseci bio unutra zbog bacanja molotovljevog koktela na Gay Pride. Kaže nije mu žao. Pripazite se primitivnih ljudi. Nažalost, u takvoj sredini živimo. (Zagrepčanka27, 17. mart 2009 14:06)

242


Gay Serbia, serbian lgbt community gay-serbia.com Gayten-LGBT, Centar za promociju prava seksualnih manjina gayten@gay-serbia.com Labris, Organizacija za ljudska lezbijska manjinska prava labris.org.rs Gej-Strejst Alijansa www.gsa.org.rs Queeria, Centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti www.queeria.com Lambda, Centar za promociju i unapređenje LGBT ljudskih prava i Queer kulture, Niš www.lambda.org.rs Queer, Beograd www.queerbeograd.org TransSerbia www.transserbia.com Gay Echo, Balkan gaylesbian news portal www.gayecho.com Koalicija protiv diskriminacije www.cups.org.yu/kpd Informativni seksološki centar geocities.com/cssbeograd/ Centar Crvena linija www.crvenalinija.org Centar za ženske studije www.zenskestudie.edu.rs Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji www.helsinki.org.rs Incest trauma centar, Beograd www.incesttraumacentar.org.rs GLBTQ enciklopedija www.glbtq.com QT, queer teorija www.queertheory.com Queer kulturni centar www.queerculturalcenter.org Časopisi i izdavaštvo: Beogradski krug www.belgradecircle.org Feministička 94 www.alexandria-pres.com/94 Izdavačka kuća „Rende“ www.rende.co.rs Genero www.zenskestudie.edu.rs Karpos www.karposbooks.com Fabrika knjiga www.fabrikaknjiga.co.rs

243


.


O autorki Lidija Obradović (1956) diplomirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Novinarstvom se profesionalno bavi od 1974. godine. Karijeru je počela u beogradskoj „Dugi“. U novinskoj kući „Politika“ je, s kraćim prekidom, od 1977. godine. Pisala je za „Ilustrovanu Politiku“, „Zdravo“, „NIN“ i „Svet“, užičke „Vesti“, zagrebačku „Arenu“, „Nedeljni Vjesnik“ i „Vikend“, sarajevsku „Unu“ i „Arku“. U ovim je časopisima objavila niz eksluzivnih reportaža i intervjua iz Moskve, Havane, Rio de Žaneira, Beča i prostora tadašnje Jugoslavije. Bila je saradnik Drugog programa Radio Sarajeva, Drugog programa Radio Beograda i Dramskog programa Radio Beograda. Za dokumentarnu radio dramu „Meša Selimović - roman jednog života“ osvojila je 1990. godine nagradu FEDOR na jugoslovenskom Festivalu dokumentarne radiofonije. Početkom devedesetih godina bila je urednik u Radio Politici, potom i u TV Politici. Sredinom devedestih prelazi u „Nedeljni Telegraf“, učestvujući i u pokretanju „Dnevnog Telegrafa“. Kao specijalni izveštač frankfurtskih „Vesti“ boravila je 2001. godine u kopnenoj zoni bezbednosti na jugu Srbije. Iste godine vraća se u „Politikinu“ kuću, u redakciju „Bazara“. Od 2004. novinar je magazina „Viva“. Autor je specijalnog izdanja „Sveta“, „Život na srpskim dvorovima“ (1989.) i specijalnog izdanja „Bazara“, „Koštunići, sačuvano od zaborava“ (2002.) Kao samostalni izdavač objavila je knjigu Džune Davitašvili „Slušam svoje ruke“ (1988.), a publističku delatnost obnovila kao priredjivač knjige Božidara Spasića „Lasica koja govori“ (2000.). Povodom tri decenije njenog profesionalnog rada, TV 5 iz Užica objavila je knjigu „U mreži novinarstva“ (2004.) sa izborom njenih reprezentativnih intervjua.

245


Lidija Obradović BITI GEJ U SRBIJI Konsultanti Milan Đukić Milan Draginić Ljiljana Ivanović Jelica Vojinović Dizajn korica, slog i prelom: Studio LML Štampa: „Dijamant print“ Tiraž: 500

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 316.837 (497.11) 821.163.41-83 OBRADOVI], Lidija, 1956Biti gej u Srbiji / Lidija Obradovi}. Beograd : L. Obradovi}, 2009 (Beograd : Dijamant print). - 246 str. ; 20 cm Tira` 500. - Str. 11-14: Trpno stanje `ivota / Ratko Bo`ovi}. - Str. 15-28: Pao sneg da pokrije breg - - - / Svetozar ^ipli}. - Str. 151-154: Neka cvetaju svi cvetovi / Jovan ]irilov. - Str. 159-165: Razli~itost u o~ima drugih / Vesna Brzev-]ur~i}. - Bele{ka o autorki: str. 245. - Sajtovi: str. 243. ISBN 978-86-902191-3-1 a) Gej mu{karci - Srbija b) Homoseksualnost - Srbija COBISS.SR-ID 158015244


.


XXX001