Page 1

Зоран М. Мандић ОДБРАНА ИЗБОРА


БИБЛИОТЕКА

ВИЛАЈЕТ књига деветнаеста

Уредник Сунчица Денић


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОДБРАНА ИЗБОРА

КЊИЖЕВНА ЗАЈЕДНИЦА „БОРИСЛАВ СТАНКОВИЋ“ ВРАЊЕ, 2018.


СИСТЕМ


НОВИ МАЛИ НАСЛОВИ


Одбрана избора

СИСТЕМ Овај текст не припада жанровској заједници ни „малих“ ни „великих“ есеја. Једноставно, као штиво наслоњен је, попут примицача мишића у људском организму, на покушај да се једна важна тема приближи разумевању фигуре „система“, као битне категорије, за анализе друштвених, политичких, па и поетско-филозофских, или поетичких уређења. Наравно да се у таквој акцији треба присетити сугестије да се први озбиљни осврт на ово важно значењско и језичко питање налази у Старом завету, или ближе сугерисано, у наводима „Десет божијих заповести“ с којима започиње постављање основа за изградњу парадигме морала. Управо наведене заповести представљају програмску оријентацију с којом је категорија „система“ са категоријом „логика“, као својом неразлучивом „сестром“ близнакињом, основа за успостављање “уставног” карактера „система“ на било ком нивоу организованих механизама: рекета, кампова и њихових структура, који треба да чине „буквар“: правилника, пословника, протокола и процедура и то заједно с њиховим пажљиво лекторисаним фуснотама написаним са још пажљивије одабраним језичким формулацијама. Речју, то значи да се, како конкретно, тако и апстрактно, тумачење категорије „система“ може дефинисати на начин по ком се категорији „система“ даје улога устава у креирању функција и односа 9


Зоран М. Мандић „разнобојних“ и разнотоних“ људских заједница. Систем, као такав, је „заповест“ изнад које нема ни једне друге алтернативе, па било да су у питању државне, породичне, религијске, војне или уметничке форме и њихови кабинети. Отуда и постоје дијагностичка уверавања да свет галопирајуће пропада, ближи се катастрофичном крају, због непоштовања система и његове позитивне „радијације“. Ово питање је данас посебно осетљиво у друштвеним заједницама опако зараженим вирусима и бактеријама озлоглашених коруптивних понашања и пракси. Без система било који део људске цивилизације и њених организационих шема, форми и формата је мртав. Не постоји ни једно модерно или постмодерно друштво које може да функционише без система, као устава друштвене, социјалне и политичке једнакости људи, без обзира на њихове расне и језичке предикате. И разлике, које су највећа потпора и подршка за функционисање сваког система, нарочито у: образовању, спорту, економији и реформама њихових установа и кровних институција. У круговима флоре и фауне такође постоје системи, као што су системи хлорофила, кисеоника, озона и других изотопа за чију одбрану је и природа почела да се „наоружава тешком артиљеријом и ракетним системима“. О улози „система“ толико тога је изговорио и Христ, али многи читаоци као да су се окренули од његових беседа из Новог завета. Бесциљно лутајући кроз нао10


Одбрана избора

паки и извитоперени свет који су својом непажњом учинили таквим. Срозаним и јадним. Без враћања ауторитета система у темеље свакодневице свет све дубље тоне у опасности проклетства, себичности, корупције и хипокризије и њихових метастаза, које разарају људску душу и осећања љубави, оптимизма и наде у макар боље сутра.

11


Зоран М. Мандић

РУКЕ (запис о важној мелодији природе) Руке брзо остаре, говорила је мати. У брзини тог немилог процеса настаје њихов тужни срам због кога се стидећи склањају од уперених погледа. Од видео океана људског ока које, једино, као човеково име никада не (о)стари. У рукама је, као код каквог професионално обученог чувара сав људски живот, било да оне треба нешто да: обруче, заруче, уруче, препоруче, прируче или поруче. Било да одруче бројне похотнике од злих намера да у рукама држе: нож, бомбу, или пиштољ. На рукама се дете износи из породилишта, држи на крштењу и вакцинисању. Њиховим топлим стиском дечије ручице прелази се улица, држе заставе и други барјаци. У конклудентним радњама и реакцијама рукама се безрезервно поверава одговорност за: част, сигурност, безбедност и веровање и да је тачна мисао по којој је човек без руку биће остављено на неправедном цедилу судбине. Такво биће највише личи на оног тужног несретника, који не може, никада и никоме, да одручи, нити да се потврди у животу, страсти, љубави и борби за свој лични идентитет и одбрану поноса своје сваколике: националне, верске, интелектуалне, политичке и емоционалне припадности. Зато, саветнички је упозоравала мати да руке треба свакодневно чувати и неговати, да би, колико толико, човек по12


Одбрана избора

јединац, дохватајући, дотакао своју уписану судбину.

13


Зоран М. Мандић

ОПУС Скица за биграфију Homo opusa Дефиниција појма опус најближа је констатацији да она обухвата количину појединачног или целокупног дела, приноса и доприноса, одређеног ствараоца (писца, композитора, научника, или пак врхунског ликовног уметника и спортисте) у смислу хронолошког и вредносног утврђивања, и критичког уређивања, пописа и броја објављених радова (књига, студија, расправа, уметничких одредница идругих референци). У извесном смислу именица опус је метафоричка заменица за мерач „километраже“, коју је неки аутор прешао, или још увек прелази, у свом стваралачком пољу, или на његовом креативном „аутопуту“. Комплексност дефинисања појма опус сугестивно, скоро метастазично, извире на површину сваки пут када се дефиницијатор одмакне од обилних понуда језичких образаца, када из укупности проблема строге дисциплинарне номенклатуре различитих кодификација и каталогизација апстрахује чињеницу да су за послове и радње дефинисања „задужени“, међу осталим систематизованим обавезама, филозофски и филолошки факултети са „кућама“ њихових: гимназија, језичких и креативних радионица, института и завода, као њихових кровних покрића. Речју опус је без оног dei, иманентно везаног за човеково дело, за паралелизам његовог чистог и практичног ума. И, за 14


Одбрана избора

вибрантне пулсације његовог творачког искуства. Ширина дефиниције појма опус упоредно је пустила корен у: двориштима, лабораторијама и атељеима: научних, музичких и спортских остварења, па се зато као један од најсензационалнијих примера велике научне магије истиче опус идеја, изума и патената Николе Тесле, космичког великана светске науке. Такође, не треба заобићи ни истицање најрепрезентативнијих спортских опуса међу којима се све више помиње опус гренд слем тениских турнира (Отворено првенство Аустралије, Роланд Гарос, Вимблдон и Отворено првенство САД), које су освојили Федерер, Надал и Новак Ђоковић. Једна од поредбених акција везана је и за навођење опуса у музици који се вежу за ознаке дела композитора: Бетовена, Моцарта, Шуберта, Дебисија или Доминика Скарлатија. Али, много важнија од те поредбености је истина која интегритет исконских опуса одваја, значењски и вредносно, од њихових: безвредних, лажних, преписивачких, помодарских, аматерских и других неважних разноликих и разнотоних компилација. И профаних угледања. Зато се опус може означити као најпоузданији сведок и доказ имена и презимена вредности у свим пољима људског стваралаштва. Сваки такав опус је нераскидиви део супстанце Opusa dei (Божјег дела). Опус је институција ауторитета и суверени15


Зоран М. Мандић

тета вредности с којима Створитељ дарује и проглашава најдаровитије представнике историје људског рода...

16


Одбрана избора

ТАМО ГДЕ ПРИПАДАМ (Мали наслов о зазирању од причања у сну) Тамо где припадам то не могу открити ни песмe које пишем, чак ни молитвa коју изговарам док једем омиљен пиринач скуван у посној супи. То не могу да откријем ни себи да ме не би одало причање у сну коме сам склон. Мислим да то место не припада ни Темпларима из мојих метафора. Ни лирици познатој као ругање животу. Док ово пишем Бог ме посматра са стране и смешка се, јер зна да га никада нећу издати и да једино он увек може да ме нађе тамо где припадам.

17


Зоран М. Мандић

СКУЛПТУРЕ У мом малом граду нараслом на левој обали историје једне међународне реке бројне скулптуре, расуте у парку, по травњацима и другим јавним површинама, некада личе на анаколут или недостатак како су ту мањкавост на свом језику означавали стари Грци. На ту сличност у отвореном простору, попут интератива у свакодневном језику, салећу или насрћу бројне асоцијације о свему што ликове скулптура пореди са направом за оштрење ножева, или масатом како ту исту направу језичари и језикословци означавају. Именују. Украшавају. Праве, или творачки истинске, скулптуре не знају да су скулптуре и да су њихове слободе у загрљајима сенки важне само док су њихове, док им је у тој љубавној игри омогућен разговор са зрацима сунца и њиховим справама за мерење времена и сваколиких других протицања у простору, или у пољу јечма са освртом на мирис пива и „Јелена“, који му је позајмио име из каталога импресивне естетике своје врсте. У мом малом граду скулптуре несебично допуштају визуелна надметања њихових правих, кружних и изломљених линија. Некада та надметања, али само површно, подсећају на турнире изложби у којима коло највише воде слике најчешће скривене у својим неразумљивостима и преобилним умашћеностима акрилним или уљаним бојама. 18


Одбрана избора

У мом малом граду сваког јутра људи у походу ка својим стазама за шетање могу да застану пред скулптурама и да се рукују с њима као са суседима који их гледају са тераса, балкона и лођа околних кућа и других стамбених зграда.

19


Зоран М. Мандић

РЕТРОВИЗОР (Трагање за помагалом гледања иза себе)

откривања

Човек, да се не каже обичан, још увек није остварио конкретан контакт с ретровизором с којим је рођен, а који му се не налази причвршћен на аутомобилу или другом моторном возилу. Неко то, можда, попут Николе Тесле, и јесте, али заветован да чува ту тајну. Видети шта се дешава иза кретања које тече унапред и није неко откриће ако, због тог гледања, укупан поглед треба да се дели на слике и углове, различито постављене. Откриће би можда било у сазнању да је визуелна композиција слике живота састављена у формату мозаика, али знати га саставити, сложити, тако да би сваки његов део искористио своје аутономно право да буде обухваћен местом које му припада? Питање је колико би гледаоци били одушевљени оним што може истовремено да се вида иза, што се одвија у одређеним размацима, временским и просторним? Ко зна да ли би тада коначно почео рат између слика и времена у коме се оне одвијају, а да нико тачно не зна ко је измислио време, а ко слике? И да тај рат баш започне у дигиталној ери и то због једног обичног ретровизора, или огледала за откривање гледања иза себе. Скулптуре које су завладале мојим малим градом шапатом својих лирских прича не кваре цвркуте ничијих кругова. 20


Одбрана избора

Оне једноставно постоје као руб на рубу, као оков на окову, као реч која с другим речима, анаколутима и интеративима, путује кроз мисао посматрача. И остаје у њему попут отиска песме.

21


Зоран М. Мандић

ДИЈАЛОГ (Мали наслов оном што често недостаје) Дијалог је дијалог, Срби би рекли разговор, без обзира на предзнаке и имениоце, који га означавају. За дијалог су потребна два пара очију, или прецизније две стране, која ће једна другу пажљиво и са стрпљењем саслушати упркос супротстављености мишљења. За остваривање дијалога нису потребне политике посредника и њихове агенције, нити обавезни претходни преговори око усаглашавања. За разлику од дијалога, монолог је израз дубоке ораторске себичности и брутално наметање често испразне реторике. И то увек једне стране. За разлику од те дијагнозе, монолошког вербалног насиља, дијалог омогућава да се током њега подстакну, или, пак, остваре промене чак и у тврдокорном у мишљењу. Зато ме је увек интересовало како би се водили дијалози између: Сократа и Цицерона, Милорада Бате Михаиловића и Винсента Ван Гога, или Вука Стефановћа Караџића и Ноама Чомског. Без дијалога губи се смисао било ког облика и жанра комуникације, а модеран свет би у том недостатку личио на ракету, која је с бојевом главом испаљена с једне на другу страну.

22


Одбрана избора

ШЕТЊА Да би изгурао причу писац непрестано мора да има на уму да се грађа за њу налази у њему. Употреба друге грађе је увек ризичан посао, јер подлеже демонстрацији кокетирања са цитатима из историје и филозофије. Из: библиотеке, архива и трезора читања. Паметан читалац увек препозна те ризике. Писати књигу о неком захтева дијалог са чулима. Њихов говор стимулише писца да премости провалију између реалног живота и фикције. Да, изађе из себе, као у оној кружној шетњи кроз Ново насеље, и региструје природу слатке напетости, која је увек у пољу пажње и одговорности према избору личних идеала и њихових пресека. На том плану ни један, па чак и онај најамбициознији, писац не сме да се, у остваривању својих идеја, поводи за просецима и просечностима. Зато су за књижевно имагинирање феномена пажње најимпресивније шетње. Шетње, које подстичу изливе речи, па чак и оних, које неспретно улазе у разне спојеве и постају део необичних синтагми. Шетња, чији је ауторитет у овој „малој причи“ подигнут на ниво наслова асоцијативно се веже за спортску дисциплину нетакмичарског ходања, за кретање које чува безбедност срца појединца, као човека, али и као писца. Без тих шеталачких померања у форматима ходања и кретања у лавиринтима тела текста, па и његових лингвистичких 23


Зоран М. Мандић

и семантичких периферија, пишчево срце бива нападнуто разним аритмијама, што доводи до истовременог загушавања и алергијских упала текста и крвних судова, након којих се онда треба супротстављати армији тромбова, или завршити, међу стентовима и бајпасовима, у ангио сали неког од клиничких центара за кардио-васкуларне болести. Шетња је као свраб завладала природом дигиталне епохе, нарочито њених претраживачких центара и друштвених мрежа, јер без ње „ум“ човекових навика једноставно бива парализован, или пак суспендован. А, у овом тексту писац се, наспрам и упркос парализних претњи, шетао диљем царства речи и њихових колонија у којима, као у избегличким камповима, прилично скромно живе неухрањене синтагме са заћуталим, попут каквих евнуха, заговорницима постмодернистичких теорија преписивања, можда и, већ, небројано пута прекројених матрица аутохтоних оригинала, поготово од оних тзв. аутора чија имена носе неке књижевне награде, улице и спратови сајмова књига. Препоручљиво је да треба избегавати шетње у таквим просторима, како би се игнорисао њихов преварантски дух и лажни књижевни кредибилитет.

24


Одбрана избора

АРХИВ (Скица за портрет скупљача прашине) Архив није: музеј, збирка, галерија, спомен соба, или остава у формату депоа, а ипак је све то, чији се код значењских поседа може објединити, или подвући, под заједничку именицу – сећање. У архивима се могу пронаћи, или ископати невероватни подаци о деловима времена, рецимо у ком су живели истакнути „торбари“, илити „руксаши“, и они који су стално имали при себи некакву путну торбу, из времена када се на њене моделе, још нису стављали точкићи да би се лакше, вукући, преносили терети, који су у њу стављани. А, „торбарима“ су се, у ствари, називали песници, други писци и уметници, који су увек, попут каквих дежурних лица, били тамо где се нешто делило: привилегије, награде, намештења, унапређења, национални ордени и пензије, контакти, па чак и са ђаволом, ако је то одговарало подизању њиховог рејтинга. Архиви су, у извесном смислу, постојали и као „скровишта“, у која су се, поред спискова „торбара“ и „руксаша“, одлагали многи писани документи, као што је књига римског цара Светонија о првим римским царевима, а, по њему, у тој историјској групацији било их је дванаест, од Јулија Цезара па све до Домицијана, или као што су записи о разним јавним и тајним друштвима и службама, за које су чланови царских породица у старом Риму били 25


Зоран М. Мандић

ослобођени сваке добне границе, интервала и редоследа. Трагови на архивским документима сежу из најразнијих праваца и смерова човековог постојања са рејтингом, или без њега. И, нема на земаљској лопти, освештаној светлом и кисеоником, ни једног јединог човека о ком не постоји неки документ, ситуациони досије, или пак фотографија на којој је забележено да је он у нечему непрописном ухваћен. У „океанима“ фасцикли, регистратора, „ћоравих“ и запечаћених кутија и фиока похрањена су „мора“ бележака писаних различитим „отвореним“ и „затвореним“ (шифрованим) рукописима, видљивим и невидљивим мастилима. Многи од изучавалаца алгоритама, улога и функција архива не знају да ни један податак из архива из ранијих времена није могао да нестане, побегне, или да у евентуалном немогућем бекству, умакне својим потерама.Та тврдња темељи се на историјским сведочењима архивара, који су, попут Темплара, били организовани у добро обучене потере и казнене формације, који су својим одмаздама и бестијалним насиљем над похватаним бегунцима штитили интегритет, ауторитет и углед архива, пре свега, као божје меморије. За веровати је да је са архивима и данас, у готово нестварном узлету језика и енергије дигиталног времена, исто такво стање, односно да им је загарантована апсолутна сигурност егзистенције конспирације, те да су архиви безбедни, као најбоље чувани западњачки затвори и 26


Одбрана избора

мучилишта. Чувари архива, по нагађањима неких историчара, личе на харуспекса, етрурског свештеника-гатара, који из необичних природних појава, а посебно из утроба животиња (срца, плућа, јетре) тумачи вољу божју. Катон Старији се о њима с презиром изражавао. „Чудим се, казао је он, „како се могу срести два харуспика а да се не насмеју?“ У тајним друштвима данас архиваре највише пореде са преторијанцима – гардистима са којима заповеда невидљиви преторијански префект. Да није архива, на једном месту Сократ каже, свет би утонуо у још веће безнађе необавештености, а што би битно угрозило суверентитет знања и сазнања о сваком божјем рабу понаособ. Чуди ме да мудри Сократ, па и Светноније, нису у феномену “архива“ препознали метафору за време, из ког још нико никада није побегао.

27


Зоран М. Мандић

ВОДЕНО ОГЛЕДАЛО Водено огледало је једна од најупечатљивијих божијих икона настала у процесу стварања природе на ком се огледају откривене и неоткривене звезде и анђели чувари, штитоноше и хранитељи, а међу њима и старогрчки Бог среће Каирос. Океани, мора, реке и потоци су чудесне подлоге које својим хумусом хране водена огледала и радосне игре њихових одраза. Њихово време никада не пролази, као што то чини човеково у својим појединачностима. Зато у сваком сусрету с њима треба бити опрезан, јер од усијаних импресија које зрачи грозница неопрезности свако посматрачево око може да ослепи.Зато је у таквим тренуцима увек боље двоумити се него повлачити погрешан потез. Водена огледала су велики трезори, ризнице и музеји тајни без којих би свет трагично личио на сиву и неосветљену пустињу прекривену сузама звезда и анђела. А, међу тим тајнама сакривена је једна верзија књиге о постању горњих и доњих светова и њихових трагова, за којима човек непрестано жуди. И машта, како на јави, тако и у сну. Ипак, има и оних, који верују, да водена огледала, без опрезности човековог радозналог посматрачког ока, личе, и своде се, на празне градске послуге, кантине, или трафике. Зато, само Бог зна на шта је мислио када је у скицен блоку своје „затво28


Одбрана избора

рене књиге стварања“ нацртао ликове водених огледала.

29


Зоран М. Мандић

ДЕЛОВИ ЗАГУБЉЕНИХ ЈЕВАНЂЕЉА (Изостале библијске слике) Делови загубљених јеванђеља, разломљених и утврђених на поседима побуњених фрагмената, ишчезлих дрхтећих слика живота – клизе кроз мирисну тамност песме. Кроз тело текста. Неповерљиви аутономни хор пева оду суштинама ствари над којима се у облику круга надкрилила прича о вечности. Иста она лаж, која узнемирава, пренагљује и пожурује добро замишљени спокој. Међу чињеницама вечности, које су узор саме себи. Образолике и независне од тога – да ли виде, или не виде. Да ли је њихова судбина потпуна и готова за привиде и илузије? Да ли је готова и довршена као старогрчки кип? Као мраморни потпорни стуб са ликом каријатиде? Као песма која никада неће преступити преко прага људске пролазности? Прећи у вечност. Надићи лаж да се може сагледати, а камоли испунити цео простор васељене. Све њено мирисно и пенушаво време. Оно што не може да се ослободи простора. Продре из њега у интактност мишљења, које се поклапа са сликама, које не знамо.

30


Одбрана избора

ДЕПО Депо је место, уз апстраховање свих других синонима и изведених значења те именице (спремиште, гаража, стовариште, магазин, складиште, магацин, ремиза, чувалиште, остава, комора, одлагалиште, шпајз, похранилиште, хангар, чувалиште, пристаниште, слагалиште, магаза, спремник, колница, репозиториј…), на коме се нешто, попут успомена, пажљиво заводи, оставља и заштићује, како за садашње, тако и за прошле и будуће временске интервале. Та заштитничка жеља је последица “рачунања” са потребама, које могу да искрсну, а за које је неопходно приложити доказе и аргументе. Да ли је онда исправније рећи да је депо место чувања доказа – доказнарница и аргумената – аргументарница, или, пак успомена – успоменарница? У креирању одговора на то сложено питање неоспорно би могли да се укључе и лингвисти, као помоћ за “ужу” или “ширу” формализацију значења те именице. Не треба у таквом језичком послу сметнути с ума да су и неки познати писци, нарочито песници, пре дигиталне епохе, имали своје депое у које су похрањивали грађу, којом би се, после њих, служили њихови евентуални будући биографи. Ту грађу чинили су: примерци њихових објављених дела, затим, рукописи, фотографије, фотокопије, факсимили, аутобиографске белешке, дневнички записи, преписке, теста31


Зоран М. Мандић

менти и разноразни изводи и списи из имовинско-правних и других личних докумената. Сваки од физичких делова те грађе, са бројним личним предметима (одликовањима, орденима, наградама, писаћим машинама, лулама, муштиклама и другим пушачким алаткама, мастионицама, упијачима мастила, радним столовима и столицама на којима су седели за време писања) носио је у себи неку од важних тајни. Међутим, депои у данашњем дигиталном времену све више и више буквално излазе из моде, али не да би се затро њихов траг, већ да би се без велике буке преселили у своје електронске верзије, а простори депоа населили неким другим ликовима станара и подстанара. На овакву промену, или, пак њену дијагнозу неки од књижевних великана би са ироничним изразима задовољства рекли: “Да, то је требало тако да се деси, јер за писца је најбоље да се све уништи после његове смрти”.

32


Одбрана избора

ДРОН (О какофонијским камуфлажама намера злочиначких умова) Ево и дрон је стигао да покуша да се „угура“ међу моје „мале наслове“, као да су у питању квалификације за неко европско, или светско првенство у ватерполу, кошарци, или фудбалу... Подстицај за то вероватно лежи у чињеници што је та „зујалица“ све популарнија у јавности, међу сензацијама: суперсоничних и невидљивих авиона, борбених хеликоптера са невероватним фантастичним перформансама, беспилотних летилица, цивилних и војних сателита и још увек актуелних „летећих тањира“, илити, НЛО објеката. А, за то колико дронови из дана у дан стичу све већу популарност говори и податак да су однедавно почели да се значајно користе у скоро свакој агротехничкој фази пољопривредне производње, и то као машине-саветнице. Људи са дроновима, који имају невероватно паметне софистициране очи са ХД камерама, бржим од рефлекса, какве се налазе и у најновијим ајфоновим мобителима, сасвим успешно управљају са земље уз помоћ софтера даљинских управљача опремљених најсавршенијим достигнућима технолошки високо унапређених могућности, све паметнијих и интелегентнијих компјутера. Речју, дрон су његови изумитељи смислили као малу „џепну“, илити, минијатурну летилицу, којом се, да поновимо пилотира помоћу да33


Зоран М. Мандић

љинског управљача, као што то чине оперативци ЦИА у америчком трилеру Дрон, режија Jason Borque, глумци: Sean Bean, Patrick Dabongui i Mary McCormack, а у коме се Нил, један од протогониста филмске приче, као професионални пилот дрона, обучио, специјализовао и посветио вођењу тзв. смртоносних мисија, и то као породични човек, који тај посао обавља „удобно заваљен у фотељу“ из свог топлог дома. Дрон је тако постао изазовна занимљивост на небу, којим крстаре многобројне добро „закључане“ тајне и приче шаролико бајковитих садржаја, као она о Анђелу Љубнику, који је са неких дронова успешно демонтирао нуклеарне главе постављене на ракетама које носе. Тежећи да се умешају у тајне дронова писци, лингвисти и лектори Оксфордског речника пожурили су да открију основно језичко значење њихове заједничке именице, као речце за брујање, илити, зујање. Из тог извора је и настало мишљење по коме се метафором развило значење пчелињег мужјака, који у племенима дронова, расејаних по научно-технолошким камповима и лабораторијама „Истока“ и „Запада“, врши само функцију оплодње матице, а што би се рекло да је у питању – трут. На енглеском се тако назива лице које не ради ништа корисно и живи на рачун других што би се рекло – паразит. Али, каква вајда од сазнања да су дронови „трутови“ и „паразити“ када се они, као опасни подстанари неба, налазе, изнад људских глава, које их до34


Одбрана избора

живљавају, као озбиљне претње: човековом миру, слободи сна, клими и чистоти ваздуха који се удише. А, то што дронови брује и зује у својим „мисијама“ личи на својеврсну какофонијску камуфлажу, којом се заклањају и скривају праве намере „злочиначких умова“.

35


Зоран М. Мандић

ЖАЛ ЗА ОПИСОМ МОГ ДОЖИВЉАЈА ДОН КИХОТА (Скица за портрет проширеног „малог наслова“) Још од гимназијских дана спремао сам се да напишем текст у ком бих на срдачан и непровокативан начин описао искључиво мој доживљај велеумног племића Дон Кихота од Манче. За ту акцију био ми је потребан мир од неколико година, а можда и више, у ком бих растерећен дневних баналних и досадних обавеза, натенане, с оловком у руци и подебљим блоком хартије при руци, поново прочитао оба дела романа Мигела де Сервантеса у чијем наслову стоји име једног о најпознатијих и најконтраверзнијих ликова светске књижевности. Свакако, да сам пре започињања те читалачке авантуристичке акције, направио прецизан, илити, акциони план, који је подразумевао да паралелно, прочитам и неке друге књиге, а међу њима, пре свега, ону у којој је Карл Густав Јунг изложио своје учење о типовима личности и њиховој класификацији. Наравно, да је то био преамбициозни читалачки захват близак онима у које када се једном уђе веома је тешко после изаћи из њих са обављеним послом. Знајући себе да сам у читању увек трагао за другачијим читањем пуним непрозирних паралелних завиривања у друге књиге, одлучио сам се да текст о Дон Кихоту сведем на дужину једне новелице, каква је изгледала она, неког непозна36


Одбрана избора

тог аутора, због које су Сервантеса његови савременици оптуживали да се добрано, чак плагијаторски, послужио идејом и текстом те новелице. И, одмах на почетку овог писања, да истакнем да сам ја у њему желео, пре свега, да пишем о лутајућем витезу Кихоту, а не о његовом биографу Сервантесу. У извесном смислу сам се одредио да из те причице искључим ликове: његове имагинарне љубави Дулчинеје од Тобоза, његовог штитоноше Санча Пансе и његовог коња Росинанта на којем је јахао на „путу среће“ кроз узбудљиво читалачко поље светске књижевности. У том заносу одређивања према себи и наспрам велеумног витеза од Манче, као да сам желео да Дон Кихота очистим од подругљивог света, кога више, не само, да нема, него га нико и не памти, као што људи, писци и читаоци у протоцима времена историја библије, фикције и читања не памте јунаке можда и веће од Александра Македонског и Гаја Јулија Цезара. У том „(о)чишћењу“ схватио сам да сам у „жалу за описом мог доживљаја Дон Кихота“ више писао него ли читао. И да не претерам са дужином овог „малог наслова“ одаћу вама читаоцима тајну, да сам веома брзо напустио читање књига Карла Густава Јунга, али који ми је помогао, да у писању моје књиге, која је са Дон Кихотом, као окидачем, настајала под насловом „О мени, о Дон Кихоту и о алузији“, да у онтолошкој структури Дон Кихотове личности препознам укрштај свих доминантних ставова, 37


Зоран М. Мандић

илити, оријентација помоћу којих је и настало његово, Јунгово, учење о психолошким типовима и њиховој класификацији. Речју, за мене, наравно за мене опчињеног Дон Кихотовом мисијом у светској књижевности – Дон Кихот је био психолошко и филозофско оличење синхразије, илити мешања, профила Јунгових психолошких типова у његовом карактеру, како према доминантном ставу либида, тако и према доминантној оријентацији психичких функција, па је, ваљда зато, Дон Кихот у мојој свести постао истовремено, као екстравертни и интровертни: интуитивни, мисаони, осећајни и сензитивни (перцептивни) тип, који је дозволио да се његов живот претвори у живот алузије, а да он у том животу наступа као непревазиђени „шампион“ Пирових победа сатканих од метафора, асоцијација и митолошких алузија. Зато, у мојој донкихотовским читањем насталој књизи „О мени, о Дон Кихоту и о алузији“, највише „капитала“ је на рулету „малих наслова“ стављено на поље „пута среће“ и жеље да пишући увек напишем, углавном мале текстове, илити, „наслове“, који имају другу идеологију, као она новелица „непознатог аутора“ због које су оптуживали Сервантеса да се с њом противправно и књижевно неморално послужио.

38


Одбрана избора

МОЛБА МОЈИМ МОГУЋИМ ЧИТАОЦИМА Молим моје могуће читаоце да ми „опросте“ што сам овим „жалом“ пробио „звучни зид“ краткоће мојих малих наслова, па сада овај за који се извињавам, на кривудавом путу писања од непознатог аутора, преко Сервантеса, до Карла Густава Јунга, личи на велелепни Кинески зид кога због његове дужине ни један писац није прошао од почетка до краја. Због тога, ваљда и ваља писати, само другачије текстове, без узора, хипотека и других терета и мустри. Иначе, „непознати аутор“ је за матрицу лика у коме Сервантесов Дон Кихот јаше и јуриша на ветрењаче, узео једног врсног правника који је у недођији своје алијенације, илити, отуђења, живео на „поседима“ почетка стварања света књиге, бриге и лиге дела писаца апокрифа. У среду, 6. децембра 2017. год.

39


Зоран М. Мандић

ИЗЛОГ (1) (О чежњи за теоријом Николе Тесле о „магнетном пољу“ излога) Са друге стране стакленог зида излога је ставрност, нарочито у машти, због које посматрачу личи на илузију. На нешто недохвативо и неоствариво. На сан, који заједно са тим посматрачем, дрхти, као листак на ветру, како је то записано у једној од Шантићевих лирских песничких слика. Као дете одлазио сам пред излог једне варошке, илити, локалне, посластичарнице, коју је држао један Цинцарин из македонске Горње Бјелице, да бих дуго пред њим чезнуо за колачима, посебно тулумбама и баклавама, који су били изложени иза „стакленог зида“. Једном приликом мајка ме је, са старијим братом, одвела у ту посластичарницу и наручила нам по две тулумбе и по две баклаве. Али, већ, после првог залогаја, осетио сам отпор према тим преслатким колачима са: медом, лимуном, млевеним орасима и са много белог шећера, јер нису могли да се мере, по ничему, по укусу и сласти, са кремпитама или принцез крофнама наше мајке, или са штрудлама, које је правила са маком, вишњама и јабукама. Тада сам ваљда схватио, и у „бележницу“ своје детиње главе умеморисао, карактер појма чежње, коју излог буди у својим посматрачима. Схватио сам колико излог вара жељу и чежњу за поседовањем 40


Одбрана избора

амбивалентне стварности иза тог свог „стакленог зида“, како би то у својим теоријским закључцима истакли поједини филозофи. Али, и без тих филозофских закључака остао ми је онај необрисиви осећај чежње, коју и данас препознајем у себи када се нађем пред неким излогом са чије унутрашње стране дистонирају понуде разноразних предмета и роба. Одрастајући, почео сам да уочавам да се излози све чешће појављују у мојој свести и мојим „унутрашњим“ очима, па сам тако у једној мојој песми, од које сам запамтио само наслов – Излог, већ као средњошколац, почео да промишљам судбину појаве појма излога, као извора чежње, како са уочавањем, тако и за поседовањем „нестварне“ стварности. И, коначно схватио, пред излогом, или не пред њим, да његову чудесност генерише одређено „магнетно поље“, које се нажалост не спомиње у физици, нити се нешто озбиљније том материјом у својим научним погледима бавио и чудесни Никола Тесла. Али, не могу, да у овом „малом наслову“, не признам, да бих много тога дао да сам макар само пола сата у некој посластичарници, уз штрудле моје мајке са маком или вишњама, провео са Николом Теслом, слушајући како то он објашњава „магнетно поље“ излога. Можда би ми, баш он, у некој дигресији, изнетој (учињеној) упоредо са својим теоријским излагањем, рекао – да свака књига, која може, или не мора, да се чита, има свој имагинарни излог. И онај ње41


Зоран М. Мандић

гов стаклени параван, који стварност дели од њене нестварности и не да им да се хемијски помешају као уље и вода. Као поезија и проза, илити, као штрудле моје мајке са тулумбама и баклавама оног Цинцарина с почетка овог текста.

42


Одбрана избора

ИЗЛОГ (2) Увек сам се питао зашто људи толико воле излоге да им се у мислима чак и клањају. Као божанствима чији су кипови и иконе преживели векове, као да су сами себе сачували од вандалских похода, дивљачких хорди и њихових разорних похара. А, онда сам временом почео да схватам да су излози представе, као симулакруми, у којима, као на позоришним „даскама“, учествују заједно, они, који их, као декоратери, постављају, са онима који их гледају. И једни и други се претварају да верују једни другима, и да једни друге заступају и штите у размирицама са онима који не воле и зато прогањају излоге као субкултуру. Обилазећи бројне излоге, отворенe у старим и новим грађевинским објектима у ликовима продавница, апотека, књижара, или пословница разних агенција, канцеларија и представништава, уочио сам да се њихови декоративни креатори, или постављачи и „лансери“ понашају као режисери америчких акционих филмова, на првом месту трилера, чије занимљивости су најчешће повезане са замршеним психолошким триковима и њиховим илузионистичким одразима. Од тог времена мог сасвим личног уочавања тече настанак закључка по коме су излози увек део неке игре, или чак комерцијалног „брака“ са њом, а у коме статисти демонстрирају естетику глумаца које глуме, а који су заборавили да науче 43


Зоран М. Мандић

текстове својих улога. У излозима „статисти“ су увек лепо обучени и личе на добро нацифране и скоцкане, без зелених вијетнамки и класичних, од модро плавог џинса, фармерица, средњошколске матуранте, који једва чекају да се, после матуре, одвоје физички од својих родитеља, како би упловили у изабране животне и радне самосталности. Па, шта је онда тај ваш излог – питао ме читалац, који је пажљиво прочитао прву верзију мог текста под тим насловом? Тако постављено питање читаоцима даје неоспорно право да такву упитност усмере и поставе према сваком књижевном тексту. У „страху“ од неубедљивог одговора, ипак, одлучио сам да уместо одговора напишем нову, илити, трећу верзију промишљања урбане фигуре излога. А, и чему бити талац питања с којима се читаоци коцкају у кладионицама иза чијих излога све врви од вербалне борбе, „прса у прса“, једних против других одговора. А, правих одговора нигде, као ни правих питања, или, заслужних излога да се о њима потежу и троше толике речи. И клањања.

44


Одбрана избора

ИЗЛОГ (3) (Критика човековог потрошачког ума) Излог је најтранспарентније и најатрактивније улично место огледања, нарочито у времену ишчезлих кино сала, илити, биоскопа. Често и сада, када су битно сазрела моја уверења, мислим да би без разноразних и разнобојних излога конкретни свет упао у понижавајућу хроничну депресију необојености, ионако, често наглашено досадне и нестимулативне збиље, упале у равнодушност оронулих фасада испод којих чаме празни локали за издавање. Једном приликом, добио сам новинарски задатак да у мом подунавском градићу попишем на његовој „главној“ улице све локале, а да онда напишем некакав „коментар“ о њиховој класификацији, на оне који чаме празни и на оне друге у којима се налазе углавном: кладионице, апотеке, на мањем растојању од 300 метара, кафићи и по која кинеска радња. Некадашње бакалнице, илити, продавнице мешовите робе се могу наћи само у забитим уличицама и сокацима на ободу градића, затурене на његовој тзв. периферији. У излозима тих продавница углавном има највише прашине и огласа о продајама роба из подручја „сиве економије“, као што су „домаћи производи“: ракије, кулени, ајвари, кисели купус у паковањима од једног килограма, сок од парадајза, чварци... На таквим излозима су немогућа огледања, јер су готово сви прекривени и затамљени: чи45


Зоран М. Мандић

туљама, плакатима са позивима на неке музичке „концерте“ на којима наступају којекакви аматерски састави (бендови) и обавештењима из уреда месне заједнице о терминима када неће бити електричне струје и пијаће воде „чесмоваче“ због радова на отклањању кварова на њиховим мрежама. Али, хтели ми то, или не, подилазили или не подилазили сопственом укусу и његовим естетским принципима, излози су место без кога би огледања: грађана, паланчана, илити, варошана, била страшно окрњена, па чак и онда када за време огледања на њима, иза себе, угледамо дежурне радозналце, који би да гледају, из главе пристојног и уредног посматрача, оно што он гледа. Такви интелектуално неостварени „радозналци“ и „радозналке“ би и да могу по које десетке минута да мисле главом и осећају срцем озбиљног посматрача. У малим местима, и то не само подунавским, редовно се пред излозима, нарочито оним у њиховим „главним“ улицама, окупљају и друже пси уличари и луталице. Знају они добро, кога ће пред излогом сачекати, да би се радовали поклонима у храни, коју им несебични посматрачи доносе и у зимским данима „греју“ их својим пријатељством. Коначно, треба рећи, да су излози највеће урбане „иконе“ на којима се, попут светаца, врпоље заштитници човековог, најчешће недовршеног или погрешно довршеног, потрошачког ума.

46


Одбрана избора

ИЗЛОГ (4) Поглед, који се са спољне, или уличне стране „забија“ у излог неке продавнице, галерије, или оптичарске радње, веома се разликује од оног изнутра, који покушава да се пробије кроз изложене примерке појединих предмета, или робе, којe се могу купити, унајмити, или на други начин, уз одређену цену, прибавити у застакљеном простору, коме припада тај излог. Несразмеру између та два „погледа“ диктира разлика у предмету и техници гледања. У основи те разлике налазе се два супротстављена приступа, један, онај спољашњи, који се, такорећи лепљиво, веже за ликове изложених артикала са њиховим декларацијама, и онај други, унутрашњи, који одокативно припада психолошкој „обради“ посматрача у смислу – да ли је спреман, или не, да купи неку од изложених ствари. И управо тај „стаклени зид“ на коме се темељи значење и феноменологија излога, постао је граница у деоби погледа између: продаваца и купаца, понудилаца и понуђених, посматрача и посматраних, посматрача и декоратера, парајлија и сиромаха, који у продавницама раде по читав дан стојећи за једва једну „шаку долара“, или металних новчића валута земаља у којима есејисти филозофирају о маркетиншким унапређењима разноразних продаја. Али, изван таквих работа у којима се ум и интелект напрежу да досегну што практичнија и мер47


Зоран М. Мандић

кантилнија решења, излог је опстојавао, како у прошлом, тако и у садашњем, времену, као важно место опипавања и судара „пулса“ жеља и могућности, или скромности и прохтева. И, као што је увек, као у филмовима фантастике и њених призора, искуства трговаца, продаваца и купаца и њихових агената, сведочила су и потврђивала уверења – да у излозима све изгледа лепше и и примамљивије. Да ли су се у свему томе удружила лукавства укуса са мудростима естетика, питања су, која у „новом“ времену све више трпе терор рекламних пакета и да је и лепо упаковано „ништа“ – лепо и лепо нагнуто нади да се и ми сами, с уличне стране излога, гадно пролепшавамо. Да ли је то свет постао велико огледало, или глобални излог у чијем унутрашњем простору свако, за неку лову, може да пронађе коцкице за склапање свог онтолошког мозаика, или је опет на делу велика превара, као рушење „берлинског зида“?

48


Одбрана избора

ИЗЛОГ (5) (Скица за портрет излога са статистима и улазницама за гледање) Излог је сцена на којој се као на „позоришним даскама“ тискају драматике догађаја из: љубавних, меланхоличних и модних презентација. Сцене добро, илити, маштовито, „урађених“ излога су као слике које блистају од равнотежа ликовних елемената, поставки и углова за гледање. На таквим сценама лутке су „актери“, који статирају добро обучене људе са „залеђеним“ гестовима, које су аранжери смислили да би отворили, или, само провокативно одшкринули поклопац, декоратерске „шкриње“ асоцијација, најсличније Пандориној кутији. Коначно, излог, као изазов и мета посматрања, и те како мотивише поједине писце да га „сликају“ речима и „боје“ метафорама. У излозима комисиона, којих је све мање, па чак и у престоничким понудама све велелепнијег Београда на копну и на води, налазе се бројни предмети и вишенаменски реквизити, које поједина позоришта позајмљују за своје представе, илити, комаде у којима се садашњост сусреће са прошлошћу и хипотетичким алузијама на будућност. Због великих изазова и „ратничких поклича“ на Балкану готово да су сви излози стављени под видео надзор са јасним и са, чак, јасно штампаним упозорењима о неисплативости покушаја њихових обијања. У једној од сцена таквих излога имагиниран је 49


Зоран М. Мандић

судар њихових чувара са лакомисленим обијачима. А, опет, у једној од балканских земаља постоји излог који се зове „Перформанс лагуна“. Духовни покретач тог излога је смислио цаку да се знатижељницима наплаћује његово гледање, а они који пристану на такав услов, за време гледања, бивају, у оквиру те цене, послужени шалицом црне кафе, или, благотворне цикорије, уз обавезан додатак у лику парчета рахатлука са орасима. За будућност таквих излога побринуле су се и архиктете, које их у цртежима својих нацрта нових великих и екстра модерних стамбено-пословних објеката, планирају као магична места са позорницама велике квадратуре, које се покрећу са необичним ротацијама сѐна, светла и музике, наравно, све то уз наплаћивање улазнице за гледање.

50


Одбрана избора

МАЛА МЕСТА Мала места су као ћораве кутије у којима живе слепци. Људи се у њима међусобно не препознају ни после упознавања, а пристајали су да се дневно и по неколико пута рукују, као стари добри кафански познаници. Таква места, која, попут каквих опаких бегунаца, чуче у запуштеном грмљу, поред својих река скоро да се и не виде од бројних: апотека, кладионица, адвокатских канцеларија, нелегалних уличних пијаца, познатих као ћошкаре, и самопослуга великих и надмених трговачких компанија, које у њима пласирају робу сумњивог, углавном лажног, квалитета.На њиховим улицама све је мање људи, осим данима када пензионери хрле да на шалтерима банака плате рачуне за струју и друге дажбине. Млади су давно напустили њихове тргове и своје домове отиснувши се у растрзани и добро „нагњечени“ бели европски свет. У потрази за било каквим, али сигурнијим, ухлебљењем, без бруталних понижавања „да раде читав дан, од јутра до мрака, за шаку долара“. Мала места, чак и када имају своју реку, не могу ништа велико да ураде. Углавном све се своди на, пред какве локалне или шире изборе, асфалтирање по ког атарског пута, или поправке јавних чесми, које углавном служе као споменици давно прошлом здрављу и незагађености пијаће воде. Мала места не личе ни на „чистилишта“, а камоли да се географски рубрицирају по топони51


Зоран М. Мандић

мима „раја“ или „пакла“. Са њихових времешних кућа одавно су, после обилнијих киша, почела обрушавања трошних фасада и пропалих кровова. Од свих радости данас су за мала места највеће оне када им неке филмаџије траже дозволе за снимање некаквог документарца у њиховом атару, јер после тих снимања њихову муку могу да виде велика места, која још увек успевају да се, како-тако, одбране од навала којекаквих пропасти. У ћириличном издању једног речника топонима записано је да мала места највише личе на тарабе и плотове њихове велике браће и сестара.

52


Одбрана избора

НАРОДНИ ХЕРОЈ (Сећање заборављено далеког детињства)

у

„маузолеју“

Многе мисли, мислим, да сустижу све учеснике живота, па чак и оне, који су их се одавно одрекли, а које говоре и сведоче о њима и уместо њих, једнако о љубави и нељубави, и ове, које им наводно помажу да преживе сећања у овом дисфункционалном свету бројних и не ретко супротстављених профила заједница бивствовања. У свету у ком, мислим, да би боље прошли да не мисле, да се не сећају, да постоје само, онако офрље и без строго дисциплинованих поштовања конвенција, правила понашања и поступања, и то у сваком интервалу, периоду и појави свакодневнице, као некаквог израза „врховног“ постојања, илити, егзистенције, са, између и без, на различите начине, конципираних, измаштаних и отелотоворених актера, илити, божијих рабова. Понављање, у формулисању овог изјашњавања, употребе помоћне речце „илити“, „везе“ у смислу потребе за њеном језичком вододелничком функцијом, само, потврђује сложеност објашњавања, често оног необјашњивог, које своју замршеност дугује, углавном, онима, који воле и практикују да се, без навођења разлога, одричу мисли, које их кадтад, у таквом статусу сустижу. И сустигну. Као кавог: дезертера, издајника, шпијуна, саучесника, бегунца из затвора, или јадне побегуље са полагања важног 53


Зоран М. Мандић

испита, рецимо за лиценцираног унапређивача уређених и заштићених еколошких сектора и резервата. А, сада се у овом наративу, као у сред дворишта те свакодневнице сећам, и осећам, да сам као дете, вероватно у некој блискости са овако вербализованом мишљу мог одраслог мозга, о егзистенцији „објашњавања необјашњивог“, маштао да постанем народни херој или херој народа, како то филозофи језика одмах, по изреченом, воле да пресложе, ротирају као поставе у кошарци, не плашећи се степена и санкција заштите ауторских права и слобода. Сећам се да сам тада у детињству маштао да постанем народни херој, или како, већ рекох, у овом тексту – херој народа, те да у статусу тог звања имам: свечану униформу и свој маузолеј у ком ћу становати као споменик. У који ће, у дане обележавања важних државних или локалних празника, долазити бројне делегације, чак и из иностранства, да положе цвеће и венце. Нећу да одам тајну – зашто нисам постао народни херој, као што нисам постао ни: снајпериста, специјалац за разбијање терористичких акција, или, пак, стручњак за уклањање разорних мина у земљама у којима се никада нису водили ратови. Такав одлучан став настао је као последица након што је нешто превагнуло у мојој дечијој глави, нешто што је збунило њену машту и што ју је скренуло са пута жеље. Сада ми је по мало жао што се у времену мог детињства ништа није знало о 54


Одбрана избора

компјутерима, друштвеним мрежама и других дигиталним сензацијама, па тако нисам ни могао, ономад да маштам да, у одраслом времену, будем, постанем, уважени програмер у неком војном или цивилном рачунском центру, или пак хакер у викиликсовој „униформи“ са лаптопом у торби пребаченој преко рамена и са ајфоновим мобилним телефоном у џепу. Али, бојим се, да би неко од мојих тобожњих читалаца, након ове причице, из породице мојих „малих наслова“, могао да каже да сам ја ипак био стидљиви херој маште мог детињства у коме сам живео у његовом маузолеју жеља. И, у извесном смислу, постао њихов споменик.

55


Зоран М. Мандић

НЕКОЛИКО СПОЈЕНИХ ПРИЛОГА ЗА ПОРТРЕТ ПРАЗНИНЕ (СЕЦИРАЊЕ ПРЕПОЗНАВАЊА) Представа, заокупљена својим дефиницијама, подавању (и откривању) свега што јесте, а може да измакне имену, и броју, и месту у чијем неименованом пејсажу столује неискуство, пружа радост препознавања, оног што је у звуку само за себе, закопано заједно са стварима, и заборављено својинским правима на њих, са оним другим што пружа радост препознавања непрепознатљивог (и неодгонетљивог), сваки пут у чулима, у мисији додира који служи као постеља за рађање сродства са сопственом сенком, са њеним уморним шетајућим месом од ухода, оно што је још мало остало од оног што се непрестано смањује, као дах под дубоком водом, сасвим при дну где се не признаје говор ваздуха, а земља сматра ћутањем затвореног круга, света који сања своје сећање, сећање које само себе разноси између пликова добијених од живе тесне коже, и престрашеног заборава, који једе себе кроз самопоједену утробу кроз коју пролази, као нема необојена слика са преживелим огледалом загледаним у себе, у свој опис који не могу обухватити ни једне речи, ни један спис, ни једна парола, ни један излог, ни једна уста, без обзир на на степен брбљивости, у којој се распадају речи, читаве реченице, романи са резама на вратима склепаним од годова и опиљака 56


Одбрана избора

дрвета похараног из мртвачница, у којима преостале утрнуле речи чекају ред за смакнуће (кремирање), речи изобличених размера из којих базди рђа, а из ње зарђали језик, са погашеним последњим светлима, са тачкама и запетама, које над сопственим телом дахћу устима канибала и ричу испред шуме која се својом смрћу смеје њиховој, уплашеној (неопрезној) и смркнутој, без погледа за чију скицу је потребно свега неколико речи, неколико запамтљивих ишчезнућа, која су се са самим собом споречкала, око сплеткарења, у вези начина исхране говора, одржавање везе са стварима којих одавно нема, нити обриса њихових ликова, и карактера, нити шупљине што одзвања из њиховог непостојања, из расутости кривих ногу даљине у коју је уткана празнина, као дикција привиђења за коју нас школују надути (сурови) учитељи, глас урушен у сопствени пепео.

57


Зоран М. Мандић

ОСЕЋАЊЕ (Мали прилог расправи о музици) Заборављени старогрчки филозоф Перфсит говорио је да је људско тело инструмент на коме богови изводе арије своје најлепше музике. Музику порука чије интонације иду од најсуптилнијих, готово неухватљивих, треперења до епилептичких трзаја, који грубо празне све што је маестрално скривено испод заводничке људске коже. У колориту многих функција. Разлика у течностима. Симетријама. Асиметријама. Капима. Начинима. Поступцима и поретцима. И оним магичним лифтовима, којима се све спушта и диригује из главе. И носи у њу. Као порез. Као завет. Као дужност. Перфситово запажање је, у ствари, љупка метафора за есејизирање приче о осећању. О највишем производу „божије музике“. Оном, који свакога, па и најнезанемарљивијег појединца, раба божијег, чини њим самим. Самим собом. Оним и у оном што може да не престане. Као бесмртност. Што излази из људске душе, као дашак, и лебди по васељени. И враћа се у људску душу као једини њен савезник. Као, онај на кога се можеш ослонити у сваком избору. Уверењу. Препирци са самим собом. У крвавом двобоју са отимачима части. Брбљивцима и јајарама. Осећање је круна коју су богови стављали на „главе“ својих најомиљенијих нота. Партитура. Виолинских кључева. 58


Одбрана избора

Крунишући оно што сами највише цене у сензацији. Чиме нас чувају од нас самих. Од једноличности. Учмалости. Малокрвности.

59


Зоран М. Мандић

ПЕСМА (О једињењима и сједињењима неопажености) Никада ми није било јасно шта је теже: смишљање или рађање песме. И, ко више пати: мој збуњени ум или језик по коме су с ормара попадали позамашни тврдо укоричени речници. Једном сам језик затекао са масницама на лицу и свог уплаканог, у дубоким сузама. Застидео се када ме је угледао, јер сам му вероватно личио на филозофа са прегршт припремљених питања у полуотвореним устима, која сам желео да му поставим. Питања, која су требала да обухвате све о животу песме, од њеног зачећа па до њене сахране. О њој као најомиљенијој језиковној бројаници од чијег се издавања у привремени закуп језик скромно издржавао. И, то без обзира на проценат финоће ћилибара од кога су је анђели штитоноше светлости израђивали. Убијале су ме у памет те нејасноће, нарочито када сам међу њиховим танушним прстима, с времена на време, на путу, од „празног“ до „пуног тренутка, откривао присуство музике, како се скрива у себи и међу инструментима око себе, који су је као телесна гарда окруживали. А, већ тада знао сам да у понорима нејасноће треба да почнем да пишем сасвим: другачије, новије и непокорније песме. Песме неталачке. Песме, које нису теорија, граматика и правопис. Песме, које ће одлазити, само, код 60


Одбрана избора

запета на пиће, или по какву позајмицу, док из њих не проговоре звуци: другачијих, новијих и непокорнијих речи. И њихових другачијих мелодија и ритмова. И, када сам већ хипотетички истакао феномен те „непокорности“ сетио сам се да је неко од руских „октобарских“ песника написао да су песме „дуге цеви“, које смрт шаљу у смрт, док се из „уста“ музике чује звук: т-тт-ттт, који јој открива лице од свиле. У коју се умотава када се покрива и одлази да пије чај са уплаканом незачетом песмом. Мене на такве чајанке нико није позивао. Остајао сам као уклет у загрљају нејасноћа, не знајући колико и оне пате. Колико им је жао због мојих неоплаканих мука са песмом, која се с метафором развија у „дугу цев“, некатодну, руског „октобарског“ песника. Можда сам баш због тих изосталих позива журио да изађем из поетике своје збрканости, из свега што сам погрешно упамтио код Ничеа и Кјеркегора, или, пак код Умберта Ека и Барикових књижевних варвара. А, пре свега, да је неопходно имати одступницу од стварности, али и од маште; оголити реч, писати неречима, становати у фикцији, у улици без имена и броја на вратима собе у којој: спаваш, једеш, бријеш се и гледаш, као припрости занатлија, акционе и трилер филмове. У којој не живиш са историјским насиљем, са људима, који, као инсекти, беже од профаних „сапуница“ историје, која се догађа сваки дан, пре подне, после подне и увече. Зато сам, 61


Зоран М. Мандић

ваљда, и успео да запамтим оно с чим ћу, као са изјавом, али недефиницијском, започети наредни пасус у овом тексту. Песма се дешава сваки дан и то је необјашњиво дешавање са идентитетом без: алузија, асоцијација и прецењених метафора. Песма моли да се у њеном читању не повезују ствари са којима она није у никаквој вези. Песма жели да остане неопажена, да живи у ваздуху, као кисеоник, или азот. Једино што јој је потребно јесте сродан песник, који ће имати дар кога ће јавно избегавати да би и он остао неопажен, јер само неопажености могу да се сједине, као кисеоник и азот у ваздуху, или водоник и кисеоник у води. Али, све ово, овако написано, нема, ама баш никакве, везе са Маркесовим „здравим разумом“, који по њему, вероватно у његовим романима, „суди“ стварима датим од других чула. И других опреза наслеђених од обичаја и правила понашања цивилизација које су готово „пукле“ у овој дигиталној епоси.

62


Одбрана избора

ПИСАЦ Небројано есеја, других књижевних жанрова, огледа, списа и форми посвећено је дешифровању тајне писца и дефинисању појма писца. Изношене су многе идеје о невидљивим знацима преко чијих релеја писац успоставља везу помоћу које остварује плодове своје имагинације. И неку врсту самосвести о лавиринтном простору који у лику метафизичког интервала раздваја феноменално од ноуменалног у тој истој имагинацији. Неки слободнији у третирању појмовног изједначавали су феномен писца, поготово песника, са божанским бићем дарованим светодуховским привилегијама емоционалне интелигенције. За њих он ствара помпом, али и насладом мученика. А, они други, строжи у просуђивању, и расуђивању, цивилизацијских тековина и њихових позитивних и негативних приноса, проглашавали су писца homo ludensom, жонглером, опсенаром, лукавим комбинатором и „генијем“ чија пуна фигура никада није дефиницијски чиста. Један од одговора могао би бити садржан у констатацији да писац неће никада због нечисте, а камоли, због погрешне дефиниције нестати из свог феномена и његових contradiction in adjecto коментара. Зашто? Зато што писац гестовима урнебесног синтетичара и гримасама комбинаторичког заводника суверено управља неутољивом жељом за популарношћу, за оном 63


Зоран М. Мандић

множином чујности које се једна другој пењу на рамена. Није неистина да је неким писцима та жеља важнија од упознавања друге стране врта, да непрестано објављују уместо да пажљиво лекторски и логички окопавају своје текстуалне „биљке“. Заборав је пуно осећање казне за многе писце. Они је тешко подносе, она их убија ефикасније и од метастаза опаких болести, чак и ничим помућене њихове чисте и мудро вербализоване евокације. Логос је њихових просветљења. Ова констатација нарочито је подигла своју видљивост у епоси наглашене издавачке продукције и њеног преобликованог ширења у електронским медијима са сасвим другим конфигурацијама адреса, пошиљки и пошта. Велики број књига, часописа, ревија и других књижевних гласила учинио је писца транспарентно грабежљивим у смислу да му никада није доста оглашавања и личне промоције. У тој захукталој алавости, коју у медицини називају и означавају галопирајућом, они све ређе, и све мање, одлажу вино својих текстова у подрумске мирове сазревања и стрпљења. Да одстоји. Да се, ако ништа, одмори од себе. Од свог укуса. Од тескоба унутрашњег и унутрашњих навира. Карте се бесциљно бацају на вруће тек исписане редове, на песме и друге текстове, престајући у њиховој непроређености и да дишу док их не угледају објављене. А, потом, већ су у трци да то исто искористе и понове на неком другом огласу. Изгледа да 64


Одбрана избора

у тој трци не помажу, ни здрав разум, ни иронија, као традиционално водеће пишчеве илити песникове навике.

65


Зоран М. Мандић

ПОМИРЕЊЕ (Неиспричана прича о историји) Није непознато да су крајности саме по себи супротстављене. Некада до мистериозне тачке кључања бесмисла. Када се све суноврати у амбис пропасти: симбола, обичаја, мандата, статуса или форми. Рад супротстављености крајности је неописив. Не подноси језик, а камоли његове стилске фигуре. Иако, звучи парадоксално, помирење као феномен често је лек којим се оболели смисао дâ излечити. И, то смисао као нека врста природне везе коју у своје парадоксалије увлачи склад, односно насиље склада. Склада, који нарцисоидно увек трага за собом. Опкорачује своју фигуру. Својом сенком. Мањкавошћу тесног простора у који је смештен непромисливом вољом. Највишом вољом, која је pater familius свих воља. Обичном људском оку некада није доступан смисао тих слика гестова воље. Али, то исто око усред те смислене недоступности до перфекције уочава призор и претвара га у слику. На једној од њих, коју брижно чува у свом албуму љубоморе, полица је у продавници мешовите робе код Попа, напитака и кућне хемије у маленом подунавском градићу. Градићу евроизоване акционарске моћи оних који су радили док су други испијали њихове производе.

66


Одбрана избора

На истој полици две минералне воде: Вожд Карађорђе и Књаз Милош. Два непомирљива тренутка једне историје. Историје једног одважног народа, који се никада није плашио своје судбе супротстављања. Чак ни у тренуцима кад кум куму одсеца главу да би је потом испуњену сламом послао својим наручиоцима зла. У Стамбол. Међу остатке насилно угушене Византије. У тренутку када се потомцима Византије испира памћење. Пале домови. Руше гробови. Уништавају светиње и храмови. Помирење, помирење... Као да однекуд допире глас са том сићушном невином речцом међу горопадима свирепих парадоксија. Историје. Вере. Света. Кумства. И чак се филозофи не мире са дубином пошасти непомирљивог плебса, и то оног највиталнијег који на границама Трећег миленијума пије и опија се. Час вождом Карађорђем. А, час лукавим књазом Милошем. У оба случаја мехурићи газираног пића излећу као противавионска одбрана. Као молитва Свевишњем да поништи неке исходе. И ствар врати у пређашње стање. Помирљиво по себи свом складу.

67


Зоран М. Мандић

ПРИЧАЛО Причало је заклети поштовалац језика. Не узмиче ни пред препрекама у њему. Његови скокови са једног на други крај мисли збуњују и најцењеније метафизичаре. Оно углавном прича о себи да би тајне о другима учинило доступним само њима. Заробљеним у телу ума. У његовом сулудом зависништву од хране и такмичења са стварима које једна другу избацују из употребе. Онако како памћење заобилази терористичке упаде бројки и снимке ведрине. Слика. Фраза које запомажу у његовим устима. Молећиво искајући привилегије за спас душе језика. Зарозаног у патетику глагољивих наступа. Онако како романи руже логику догађаја. Натоварених џаковима измишљених обрта. У снази осећања. У осећањима вере. Пред вратима иза којих се не зна шта је. Ко улази у оно из чега нема повратка. Нити језиком нити другим моћима савршенства. Стално је у опреци са свим што личи на поруку. На замршена објашњења јасног. Јаснијег чак и од симбола који у језику тргује са постоља својих прљавих тезги. Превара, привида и преметања. Неуморан је у стрпљењу других. Воли све који га служе својим слушањем. Који не дирају његове размахе. У размахнутост убеђивања.У оно што Ниче зове протицањем у незнању, а Кјеркегор путовањем кроз пустиње неозначивог. У речима о гре68


Одбрана избора

ху не воли поставке безгрешника. Њихове филозофске флоскуле на чију отрцаност наваљује огромне пирамидалне блокове неоткривених грађевина. Садашњег у прошлом. Оног што своју непоновљивост увек дугује времену. Које се попут жене неуморно, дању и ноћу, пресвлачи из једног у други сумњиви веш природе. У њену неутаживу потребу да битише животом маске. Без бора затегнутих у непроводност свог мистериозног лица. Причало је тужни херој речи. Које, међу све бројнијим приказама вируса, и бактерија све више и више дишу на сламку. Тихо певају ненаписане песме. И не дају се храни да их потчини до последњег залогаја. У музеју сензација причало је био (и остаће) највећи скупљач космичке прашине. Бог ће једном и њу отрести са његових рамена. Али, да ли ће нам и онда бити толико стало до тајне. Нејезика који нема куд из језика.

69


Зоран М. Мандић

ПРОЗОР Прозор није само отвор на собама кроз који се измењује устајали са свежим ваздухом. Он је у извесном смислу један од сведока о процесу вечног кружења материје у космосу, а у коју су га, заједно са водом, космолози уврстили на видно високо место. Његов најчешће вертикални правоугаони облик је омиљена геометријска слика, која вековима, још пре хришћанства, битно суделује у архитектонској естетици фасада бројних грађевинских објеката и њихових помоћних здања. Кроз прозор сликарске радионице годинама су, чак понекад и непристојно, зурили ученици Леонарда да Винчија, не би ли угледали како долази, или пролази, његова Мона Лиза. Испод прозора Шекспиров Ромео песмом се удварао лепој Јулији. Неки од политичких ухапшеника су скоком кроз прозор истражног затвора ставили тачку на неподношљиву, вербалну и физичку, тортуру иследника. Иза навучених завеса прозора ослушкивали су се неретко разливени гласови који су допирали са улице. Са прозора су добро замаскирани снајперисти пуцали на протестанте и жртве атентата. Са прозора су неретко одлазили и одлутали погледи, а да о томе где су завршили, нико никада није пронашао ни један податак. Прозор је временом развио свој богати историјски мит по коме је постао познат као „веза са светом“ кроз који су и „најтежи“ усамљеници и самотњаци пушта70


Одбрана избора

ли своје мисли да оду, да се на тај начин олакшају и ослободе непријатних и болних притисака. За разлику од њихових песимистичких појава оптимисти су са прозора слали своје писмоноше у ликовима голуба да пренесу важне поруке. И, ево, и у дигиталној епоси на екранима радних површина, или desktopova, непреносивих и преносивих компјутера многе: фасцикле, рубрике, фајлови и садржаји њихових разноразних подела су у знаку „иконографије“ прозора, њихових отварања и затварања. Прозор је, што би рекли филозофи, сензација по узбудљивости и драматичности једнака месту догађаја или месту злочина, чак и онда када су на њега постављене коване металне решетке. У соби без прозора ни слепац не жели да дише, живи и сања, а и зидови у учмалостима таквих простора негодују и желе да их неко што пре отвори, пробуши или провали.

71


Зоран М. Мандић

СЛАВА Слава је стање онтолошке несигурности славара. Они који славе увек рачунају на којекакве попусте судбине. Често ирационално верују да ће их њихови свеци ослободити терета хипотека. Моралних и естетичких. Славари најмање знају о разлозима који су свеце васпоставили на њихове имагинарне тронове. Славе их у храни и пићу које им припремају жене. Инфициране незајажљивим пожудама. Такмичењима и у страстима. И у уживањима. Славари не знају зашто су жене кумовале злим судбинама светаца као Јовану Крститељу. Они који славе најчешће заборављају на свет једноставности у којем су свеци били њихови учитељи. Учећи људе осећањима, смерности и онтолошкој сигурности. Без претеривања у јелу, пићу и стварима. И како да се одупру нарастању њихове хегемоније у себи. Свеци никада нису открили кога они славе.

72


Одбрана избора

УГЛЕД У многим мудрим књигама записано је да је углед тековина, која се годинама, деценијама, па скоро и током читавог живота, стиче, а губи готово у једном трену, било због баналне непажње, или због неопрезности, које најчешће „падају“, као последице лоших и несигурних процена. Какогод углед је једна од најосетљивијих тековина човекове тежње да се издигне и издвоји из аморфне масе дилетаната, аутсајдера и аматера, као неко, или онај коме је успело да се окити са перјем предиката, атрибута и епитета којима се означавају појава и карактер ауторитета без обзира на место, време и класу свог одређења. О тековини угледа може се нашироко и надугачко спекулисати и теоретисати из разних антрополошких, филозофских и културолошких углова, примера и поређења. У тим и таквим спекулацијама најуочљивија су промишљања песника, који најубедљивије праве разлику између појмова угледа, успеха, популарности и „суве“ ауторитативности, јер, по њима, не значи да је углед врх пирамиде на вертикали мукотрпног пута у постизању и остваривању одређених резултата. Аргументације таквих промишљања најчешће се темеље на лелујавој нестабилности фигуре угледа, који је стално на нишану разноразних провера, од оних академских чији носиоци и кругови бескомпромисно инсистирају на системским, периодичним, семес73


Зоран М. Мандић

тралним и хронолошким проверама и потврђивањима. И то највише из разлога „рада“ невидљивих интелектуалних, меморијских и сазнајних ерозија чије евокације избијају на површину јавности престанком жеља и апетита за новим знањима или за надградњом освојених искустава. Углед је увек оптерећен меандрирањима и вибрацијама моралних и медијских политика и њихових мода и метода. То се се нарочито односи на употребу „дуплог паса“ или онемогућавања коришћења „другог пара рукавица“ у дуелима доказивања, који неспретно могу бити изазвани примитивним неразумевањем суштине ствари. Зато је трка за угледом почесто грубља од хокеј или рагби игара, па отуда и сумња у његову истинитост или аутентичност. Углед карташког покер мајстора, или стрелца одлучујућег гола који је једну репрезентацију одвео на европско или светско првенство у фудбалу или рукомету, питање је колико се вредносно може мерити са угледом песника Владимира Владимировича Мајаковског, Фридриха Хелдерлина или Готфрида Бена. Зашто, упитаће се потенционални читалац. Зато, што је углед, који зависи од вештине доведене до перфекције растегљива „материја“, која поред поседовања талента, захтева стратешког и кондиционог тренера, психолога и бројну медицинску екипу, док рецимо један врхунски шахиста, попут Фишера, Таља или Каспарова, углавном зависи од комуникације са самим собом. Пребацивање, до 74


Одбрана избора

лудила напетости или пак хроничне досаде, тениске лоптице са једне на другу страну мреже, далеко је од „квалификација“ за укрцавање у воз, брод или авион за „земљу угледа“. Нажалост у тематском океану свеколике литературе још увек своје место није нашла историја угледа. Није, јер није ни написана. Није, јер филозофи се баве „тумачењем“ разлика између атомске и хидрогенске бомбе, а песници постмодерне пишу нешто што ће их одвести на благајну за исплату награде од неколико хиљада евра. Има и оних дежурних друштвених и „независних“ аналитичара и критичара, са угледом или без њега, финансираних из центара супротстављених политичких кругова, који ће иронично рећи – да је и „неучествовање“ у борби за углед, освајање угледа у сурово нечему (???), уморно недефинисаном и неуморно напуштеном којекаквом послу, ругањ са собом и другима...

75


Зоран М. Мандић

УПОТПУЊАВАЊЕ СЛИКЕ (Мали есеј о сунцу) Тужан сам. Онолико колико јутрос нисам почео да се радујем. Свему што је устало из постеље, што је преживело ноћ. Време без сунца. Али, моја туга употпуњава слику, поред могућности да негде између постеље и ноћи, неба и сунца, стоји стабљика бесмртне песме. И њише се на светлости. Потпора васељени. Апогеј. Уз чије литице ужарено теме додирује сунце. Тужан сам што ми туга изједа сву ведрину. Што не смем да се обазирем на осећања, због којих се душе неповратно селе у безмерну милост сунца. У недокученост чудесног мишљења. У истину да то све ваистину чини сунце. Разложном осветом нашој непажњи. Неспособности за бољи избор вокације. Прескупе усамљености и мизерног лудила. У које одлазимо сугласничким и самогласничким интонацијама. Поробљеним интерпретацијама света. Универзума. Упркос добрим околностима да одустанемо. Да се помиримо са сунцем које нас трпи стрпљивије од безразложне веселости. Авети на слободи мисаоним временом само са иреалним светом. А, грејемо се на сунцу у тој мисаоности.

76


Одбрана избора

ЦРНА ЧОКОЛАДА (Осврт на једну од краљица империје слаткоће) Иако је чоколада, или чоколадно пиће, један, ако не и највећи, бисер у посластичарској уметности, морам одмах с почетка овог текста да признам да нисам компетентан да теоретски о тој уметности „судим“, или, пак вреднујем је на „семафору“ укуса неке од њених резултата. Али, оно што могу и што неоспорно припада слободи говора и писма мојих „малих наслова“, ситурано је у чињеницама мојих веровања и убеђења да су у редовима тог посластичарског бисера, и то са највишим „официрским“ чиновима, њихова величанства укуса слаткоће: мед, цимет, жути шећер,марципан, кокосово млеко... У тај фасцинантни „официрски“ клуб такође улази и какао из кога се чоколада рађа као свети гласник укуса са магичним одразима опчињавајуће слаткоће, па чак и онда када се у њен идентитет меша какаова „слатка“ горкоћа. Посебно поглавље у Историји чоколаде отвара се појавом њене црне верзије. И управо тај њен колористички „изотоп“, диригован другачијим хемијским саставом, навео је: песнике, есејисте, историчаре уметности, ликовне критичаре и филозофе примењене уметности да црну чоколаду сврстају међу метафоричка чудеса каква су: кип црне Богородице са црним Богомладен77


Зоран М. Мандић

цем у њеном наручју, чија се једна од верних реплика налази у римокатоличкој цркви Узнесење Маријино у Апатину, Маљевичева слика „Црни квадрат“, бескрајна лепота црног бисера и магична тамност Црног мора у које се у близини румунске Констанце улива њен речни великан Дунав. У том „посебном поглављу“ дуговеке Историје чоколаде, на разним „живим“ и „мртвим“ језицима, постоје разне приче о њеној „црној ћерки“ са ризницом магнезијума, калијума и других вредносних састојака у себи, који употпуњавају квалитет и савршенство задовољства људског, умног и телесног, духа, културу његовог укуса и интезитета врхунског осећаја слаткоће, а која је чини још богатијом и супериорнијом. А, они, којима је, из здравствених разлога, „суђено“ да искључе из употребе у исхрани све слатке намирнице, с правом, када се поведе реч и о чоколади, цитирају изреку Франца Кафке – „Уходим је да је не бих срео“. Илити, да се нашалимо – да не би, ако би се тај „сусрет“ догодио, имали посла са прикључењем на синтетички инсулин.

78


Одбрана избора

СЕЋАЊЕ (Мали есеј, илити, наслов о музици мајчиног срца) Сећање треба да се буди, као мало уплакано дете, које дозива мајку да га узме у наручје и привије на груди да би слушало музику њеног срца. Музику, коју је Створитељ лично компоновао за његову богодечију нејач, која као какав ветробран, или звучна баријера, стоји на почетку „аутопута“ сензације живота. Од туда и поређење детета са фигурама сећања одраслог човека, које често потону у његовим непромишљеним запостављањима слика из прошлости. И непревазиђене музике мајчиног срца. Сећања су одвајкада била жртве човекових бахатости и глупог веровања у некакав вечни живот без прошлости. Због таквог осионог понашања човек је ирационално изгубио представу о „грађи“ из које се, по нацрту Створитеља, развио његов лични онтолошки и емоционално-хемијски процес. Занимљиво је да је Створитељ неке од таквих бахатих људи пустио да доживе и стоту годину живота, али само да би их имао на оку, као примере његових чувених „нацртних“ и „статистичких“ грешака. И, то као примере за све његове долазеће рабове, које ће на пријему наградити сликама на којима се: Бах, Моцарт, Бетовен, Григ, Вивалди и наш Стеван Мокрањац клањају пред партитурама и нотама музике мајчиног срца.

79


Зоран М. Мандић

СКУПЉАЧИ ТУЂЕГ ПЕРЈА Скупљачи туђег перја никада неће скупити све оно што им се свиђа, оно што припада емоционалној амбивалентности свиђаоца. Нити највештији алхемичари и мађионичари њихове лајкове могу да претворе у накит који ће окачити око врата или на гранчицама вештачких новогодишњих јелки. Кад се неком нешто свиђа не значи да објава тог осећања подиже његов углед, јер подизање угледа метафорички највише личи на стрмо степениште на коме се намучио јадни Сизиф гурајући камен из подножја ка врху те путање. Коришћење цитата, нарочито прекомерно, угрожава идентитет оних који те наводе гурају испод прашњавих тепиха одмах након што их лакомислено употребе. Употреба цитата је гора од употребе човека свиклог на болести интелектуалног немара скупљача туђег перја.

80


Одбрана избора

МУЗИКА Музика живи и станује само у звуку. Као у изолацији неког непослушног робијаша. Као у карантину након избијања епидемија опасних болести. Као у атомском склоништу за заштиту од бомбардовања недаћама, невољама и разочарењима. Невидљива је и неухватљива. Не може се дотаћи, ни погледом, ни додиром, ни дахом...Најближа је духу апсолута тишине у којој свако јутро у шетњи поред Дунава, слушам како велики вокално – инструментални оркестар његових таласа изводи неке од њених композиција. И, како у тој, или тим, изведбама, музика очарава сва човекова чула, од којих је увек физички далеко и недохватљиво. Како да јој се онда у неком од најближих подунавских кафића захвалим са шалицом црне кафе, чаја, или топле чоколаде са циметом. Све су то питања с којима човек стари и наставља, од мила до недрага, своја судбинска и мисаона путовања. Све је то, у извесном смислу, тајна, добро закључана изнутра и споља.

81


ОДБРАНА ИЗБОРА


НОВЕ ПЕСМЕ


Одбрана избора

ОДБРАНА ИЗБОРА Знам како бих поново На којој станици сачекао воз Укрцао се Махао кроз прозор Онима који ме нису испратили Који ме никад неће дочекати Знам да не смем поново Погрешити Јер како онда да одбраним Избор Како да се истргнем из загрљаја Омче од промашаја Како да се преправим Када то не иде на брзину Када не могу сам себе да Усмртим и оживим Како да сачувам кофер са оделом У које треба да ме обуче мртвозорник И колико те речи како у нашем језику Јесам ли спреман пита ме публика Која нема примедби на себе Да ли сам спреман питам се и ја Док улећем у тај Харонов воз Спреман и неспреман Неспреман и спреман Боже ко ме је то послао На поправни испит Из одбране избора

87


Зоран М. Мандић

СМРТ У КОТАРИЦИ КОЛАЧА (Прича о недостајању) Кад год се поведе реч о њој Кад год зацвили мисао у напетости Од страха да је ту на поглед да нас Гледа са небезбедне раздаљине Из котарице свакојаких колача Осетим страх од неписања Од немогућности да постројим речи Са исуканим и добро наоштреним мачевима Онако како их је у својим тајнама сањао Мајаковски Онако како је Достојевски лутао Европом Да би боље видео Русију Онако како је Каирос Бог среће усред белог дана На сопствени врат стављао дрвени иг агујући у Ироничној расподели ерира или Платна од беле свиле Песницима страшљивцима и кукавицама сакривеним у Брвнарама епохе интерне граматике којом влада Договор између мозга и чула у човеку Кад год се накостреши и нациља мету сетим се Детињства у Губчевој три наспрам ограђеног Јеврејског гробља у коме је са унутрашње стране Његовог северног зида стајао запис: И хајде ми сада реците 88


Одбрана избора

Како сам и где научила Да ми овако недостајете То је запамтио сам била она Смрт у котарици свакојаких колача Судбине и других заповести без изузећа ...

89


Зоран М. Мандић

НЕДОСТАЈАЊЕ Недостајање је као Свраб Не мирује Не престаје Свуда је по по телу Под пазухом У глави Унутра У срцу Ни употребом Најлуциднијих цитата Немогуће је пронаћи Пут до његовог описа

90


Одбрана избора

М. Б. ДУШАНИЋ ЛИРИК Могао сам много раније Знам Да напишем текстове о Лирицима живота и смрти и да им Имена осим у наслову Не спомињем чак и насред Жеље да их устоличим у одорама И одразима Ауторитета На чијим огледалима су препознавали Своја лица Своје потписе и Своје руке с којима су исписивали себе Много сугестивније од представа на Добро урађеним акварелима у Приватним и државним збиркама Као што је она у Петровцу на Млави Могао сам да наставим низ Започет с мојим братом Душаном Милорадом Батом Михаиловићем Томашевићем и Неколицином филозофа На које ме је упућивао Ноам Чомски Могао сам и да нисам могао да пишем Могао сам да чекам да се Сеф слова и синтагми отвори усред Самоће у којој се најбоље ћути и не пише Али нисам могао да запоставим Лирика кога не знам М. Б. Душанића 91


Зоран М. Мандић

Испод чијих песама неретко дописујем став Свиђа ми се Иако се никада пре нисам бавио Поетиком и граматиком те емоције која Ништа не значи Из које је исцеђена жута и опоро кисела Драматика лимуна Да ли сам ја то хтео да напишем нешто о Души Или о Душанићу као њеном изотопу илити Другом облику истог елемента Не знам али не могу да не знам ни о оном што Знам што своје додире дели са ваздухом што с Кисеоником одлази азоту на дружење Што шаље потресне поруке о оном иза Оном Неопходном у структури суочавања са страхом Од сусретања са изотопом своје сопствености Оном од имена Лирик који у својим текстовима Казује да је увек био ту поред себе као Истоветни ДНК свог и његовог ега као МБД Свиђа ми се кад у таквом казивању Осванем у овом свом дрхтавом тексту Можда баш и сигуран да сам га Написао Свиђа ми се

92


Одбрана избора

ЗИМА 2012. Посвећено уторку, 06.02.2012. г. Њена белина подиже углед Природи Сунце се не љути на њено Бело светло Одмара Да ли је тај одмор свођење рачуна пред Богом навиклим на свакојаке критике Људи Осећам како свест ушушкана у топлој кутији погледа немарно пише есеј о леду и снегу критикује и замера Боже како и свест уме да се ружно понаша Записујем са утрнулим врховима прстију десне руке а онда излазим и ево ме поред Дунава презапосленог у борби са вирусима који су умарширали у његов замрзли надути трбух На чају са Сунцем смејемо се наивним вирусима Њиховој идеји о бекству у слободу кроз Дунав У повратку свратио сам на кисели купус скуван на лички начин Доле крај мојих ногу један црни мачак нетремице је облизујући се гледао како усред зиме једем зимски кисели купус пет сати куван на лички начин 93


Зоран М. Мандић

ЈЕДНА СЛИКА ЈЕДНО СЕЋАЊЕ На сред собе не веће од ћелије за политичке затворенике Мали сто Потпуно наг без столњака и столица како то приличи породици намештаја Испод њега около на поду до зидова нарушеног здравља рупама за ексере на гомили недовршених цртежа гвашева измазаних акрилним бојама осећао се мирис патње руке помешан са неодољивом тугом Душе Не У тој соби нити је био нити је живео Ван Гог Други сасвим други станар изненађено је пратио мирно клизање мог погледа кроз неважно стање никотизиране Запремине кисеоника Кроз гробну тишину у којој се умирало пре и после са акрилним и уљаним бојама на лицу Испод наборане преврнуте коже Свеједно Питао ме је кафу или пиво Питање је одјекнуло у станишту без џезве Тацне на којој је мајка миловала љупке шољице за рај Тек када се мој поглед окренуо станар је пожурио у радњу да би госту 94


Одбрана избора

Скувао кафу Донео пиво Она је стајала Мирно као да не чека просце На малом столу у обиљу наказних мрва Подјезичног отпада кривње Одевена у астматични крај жеље баршунастог Омота измишљеног За све који настоје да се излажу Показују Нетремице је гледала како гледам њен страх Од главе до пете била је умазана Запуштеним мирисима Белог и црног лука Ајвара Флека Ужегле сланине Мрља од Хладних остатака некада испржених Јаја Само је рукохват Место на коме читалац посеже за мачем Да би смирио у себи циничну аждају распамећеног Текста Личио на опрано рубље На тоалету с којом се одлазило у цркву На вашар На сајам шарених снова заслађених жутим Шећером Да Била је то Она Моја 95


Зоран М. Мандић

Књига у озбиљним годинама коју би Ван Гог прочитао Покушао да разуме Можда ожути Наслов Никада нисам написао песму коју сам могао да Напишем Са срећом у очима доспела је у унутрашњи џеп Моје вијетнамке Кренули смо некуда Нисмо знали да је требала да остане на малом столу Без покрова У соби потрошеног ваздуха У којој је несретни сликар са њом управљао у скученим пословима Одбране хигијене Малог стола за Цртање за Једење и за Вишегодишње гледање у мене на Умашћеној слици аутора Сада сам посрамљен због крађе Због муке тужног сликара без помоћи за управљањем чистотом малог стола на коме би моја мајка држала тацну и на њој миловала љупке шољице за рај У једном се јаству тако нађоше два слепца Крадљивац и Покрадени А госпођа сујета наплатила порез 96


Одбрана избора

2011. год.

97


Зоран М. Мандић

НЕ ЗНАМ На месечини њено се тело претварало у боју сањивог сунца Лелујало је између затамљене подлоге песка и пригушеног сјаја Одраза Са обода сна прилазио сам јој полако тише од самог себе Нагост јој се увлачила у скулптуру преко које се нагињала страст Јав нијансе из речника противуречних Витгенштајнових коментара боја Испред врата страха дрхтурила је у мени помисао да могу да је узмем Оклевање у незнању пратило је минусе осећања о њеном љубавном акту са ваздухом у песку над којим се ноћ незаинтересовна свлачила и облачила онако како лавица будно мотри на еротске идеје свог успаваног мужјака У дну акта видео сам тамни пролаз задах лавиринта пред којим се повлачи сан Тек нагнут над раскрижјем њених испескарених удова осетио сам мучнину интероперабилне пруге којом тутњи воз способан и да превезе страст у погрешном Правцу Стењући гледала је у Месец или мене Не знам 98


Одбрана избора

Као да се све завршило пре него што је почело Али ту ноћ понудила ми се и нага сенка успомене

99


Зоран М. Мандић

САМОЋА Самоћа је извор заразе бројања облака проницања у распоред ритма кишних капи њиховог понирања у дубине порекла воде коју човек узима меша са кисеоником и крије се испод мушких и женских кишобрана када утоне у сан самотник обилази прошлост улази у њен музеј претвара се у снагатора кокетира са травестијама међу травкама Не потписује уговоре У кратком кревету смишља нацрте за фабрике прокрустових постеља Понекад надничарски истовара у безименим лукама дрвене сандуке са приспелих бродова До касно у ноћ под принудном управом послодавца не успева да чита Макијавелија и Емерсона Згрчен у сопственом сну сања Великог посматрача нагнутог над списковима прозивки ликова склоних извлачењу избегавању корачница и редоследа Никада није сам 100


Одбрана избора

Будан одлази на извор заразе да се Напије воде Узима сат који му не верује Јуче Ни у заточеништву сна са бројањем травестија и вируса Неким бактеријама нуди брак хватајући се за услове становања у Зимским интервалима Кишни вируси настављају ратове са уличарима и бескућницима уништавају њихову имовину од картона и контејнера Тек када сопственом лицу принесе бритву Самотник препозна једног од себе Пожурује се да сустигне дан негде на кривини земље у кретању којом освештава ноћ Устаје из гроба са флашом јефтине Устајале нулте крви за продају Самоћа повезује најзамршеније чворове правих оштрих и тупих углова Сазвежђа ироније попут ракета окренутих према облацима са бројаницама најусамљенијих сањара Свет увек постоји после После тридесете Исус се одао себи Напустивши усамљене јахаче апокалиПСЕ

101


Зоран М. Мандић

ПОСЛЕ РАСТАНКА У КРАЉЕВСКОМ ВРТУ Данас ме на растанку у Краљевском врту Зауставио Ф. М. Достојевски Личио је на самртно љубоморног човека Одмах је почео са критикама на рачун мог дружења Гледао сам га са мучнином коју криви мој поглед Речи су му личиле на рестлове одбачених песама уредно сложених у рафовима интернет самопослуга Ко ти је НН питао ме је унезверено чекајући да му одам тајну клопке преображења светлости Морао сам да ћутим да бих избегао одговорност за његова авантуристичка путовања у садашњост Након скрнавитељске паузе дијалога изговорио сам Драги мој Фјодоре ви сте побегли са радног места чувара чистилишта Опустили сте се до мере када људи са лакоћом могу на улици да уоче глас ваше радозналости Чудно је да ми се обраћате на српском језику и то у вери да могу разумети порекло бекства из мртвог дома 102


Одбрана избора

Не би ме чудило да сам Вас за столом у омеги слатке тајне затекао са Лавом Н. Толстојем и да Вам обећам утолићу жеђ Ваше радозналости и рећи Вам НН је један од Карамазових који сада у Европској унији раде као банкарски експерти Занимљив је он писац с којим је у свађи око исхитрених жаоба на бол у десној руци Кажу да су левичари по некој вишој казни морали да трпе такве болове А такви болови драги мој Фјодоре Ометају у сећању његову маленкост НН Па је ето препустио забораву и мој јучерашњи рођендан Признаћете драги Фјодоре да је непристојно замерити људима на непажњи поготово ако је она генетски доспела у њихове мождане центре задужене за послове избора Ако ми не верујете погледајте низ улицу да би се уверили да НН у овом тренутку седи за столом са Л. Н. Толстојем Гледајте Гледајте драги мој Фјодоре са колико среће и задовољства Толстој отвара selecst silver верзију беле паклице Philip Morisa и

103


Зоран М. Мандић

како њих двојица умешно уживају у Зоксовој причи у којој њен јунак уз помоћ Деда Мраза добија седмичног Нобела у 65. колу Лото Србије Али драги мој Фјодоре зар Ви нисте писали о идиотлуку коцкара на тему о љигавој срећи добитника без обзира на учешће Деда Мраза у њој Жао ми је што не могу да сачекам Ваш одговор поготово што и ви чујете звоњаву мог мобилног телефона А и о чему би се ми данас убеђивали када Ваши јунаци не трпе јамаре и пацове који нам се мотају око ногу Због развоја Вашег сећања поклонићу Вам мобилни телефон А онда назовите НН можда ће Вас одвести у буњевачку Малу Пешту у којој месецима борави дебели Овидије и верујте да је и он одлично савладао српски Језик У подне, 21. августа 2012. год.

104


Одбрана избора

НИКО МЕ НЕЋЕ ПРЕПОЗНАТИ Својим путем као погледом с оним увек што није у духу сензације што вара поглед и пут заводи у вери међу објектима непостојећег пуког у непролазном Волим своју болест клањам се њеној својини у себи не мислим да сам важнији На зиду храма остаће утајен мој дах у лику паучине снебивања у духу сумње Нико ме не зауставља док ходам по ободима неухватљиве целине света нити иког срећем у толиком метежу појединости Анђели љубоморно стрепе да не погрешим у себи у трагу који ме више не прати Припадам само својој болести Писању Оном што увек није Зато ме неће нико препознати Нити ћу морати собом да их исплаћујем

105


Зоран М. Мандић

ИСПРЕД КУЋЕ У ЧЕЖЊИ Испред куће у чежњи у њеном ометању оглашавањем мобилног телефонског јава Један професор књижевности саопштава дивљење за стихове у којима се спомињу Сократ Ван Гог и старогрчки лиричари Стара ретриверка Асна њуши врхове мојих покислих ципела трага за неким мирисом у чежњи је можда гладна синтетички збуњена у храни Испред куће паркиран аутомобил можда сања рђа на њему има снагу подстицања Међу другим знацима је остали Свет закрчен улицом раскопаном с обе стране У Монаку (Апатин), 22. септембра 2005. У 17,40 ч.

106


Одбрана избора

АНДРЕЈ Ништа још не знам о њему осим да је ту поред у парку са шишаркама и скулптурама да све више разуме простор између два дрвета међу клупама и тобоганима љуљашкама и клацкалицама час у дечијим плавим колицима час на бициклу с оцем која га упознаје с градом и одводи на Дунав Опчињава га вода док с пуним устима чоколаде и десетак тек пристиглих зубића првака улази у њу као у пластични базен насред дворишта у Ћетковићевој 73 Још увек је шкрт на речима Не посеже за семантичким триковима реченица малих или растегљивих као Памперсова пелена или као тек реченица на помолу као свитање као гласић у одрастању који ће их гурнути изнутра док их буде срицао на српском немачком мађарском енглеском Када буде читао овај текст (неко ће знам одмах рећи – песму) 107


Зоран М. Мандић

2036. у својој двадесетој разумеће лакоћу читања која је у њој заобиђена која је део плана о будућем полиглоти или пак ревносном власнику дедине математичке библиотеке Зато не бринем што је Андреј тек на почетку као слово А што је на почетку свих почетака што то поређење невино поткрада метафору из слова Ч Ч као друго име за машту или као З из Песме о малој Зоји Језик поезије је компликован рекла би мала девојчица Ч Поготово ако се зна да поезија мора знати да може рачунати на мене међу онима који не разумеју да сам Андреја на мојим фотографијама сликао очима и погледима који су силазећи с портрета његовог деде Душана хитали да уселе душу малог полиглоте и наследника чудесне математичке библиотеке На растанку с поспаним Андрејем мала ми Ч рече Зоки да ли знаш да је у овој твојој песми Започела представа о одрастању једног милог дечака 108


Одбрана избора

Андреја И да знаш да ће та песма бити уврштена у Антологију твојих најлирскијих представа о нама теби најмилијим ликовима из ризница маште и стварности коју ћу ја саставити У Апатину, 18. јула 2017. год.

109


Зоран М. Мандић

БОЈИМ СЕ ДА ЋУ ПИСАТИ Бојим се да ћу писати и Кад престанем да пишем Страхујем од тог усуда Као што се он плаши мојих Одрицања И тако по ваздан Стојимо један наспрам другог Немајући куд него право На двобој А моји секунданти су моје песме Како онда да не преварим моје Секунданте Како светла образа да погледам Двобоју у очи и предам се миру Писања и када престанем да пишем И када престанем да се одричем Одрицања Када ме напусти страх мојих усуда Без којих можда нисам ни могао да Пишем без којих Нисам могао ни да престајем да пишем И одлазим са мојим секундантима У мрак спокоја као у какву тамницу У којој могу да преноћим да преспавам Све моје животе од сада и од пре и од Што би рекла моја брижна мати – Настави да набрајаш – од сутра Ех како би она волела да ме стално Живот буди Да може стално да ме гледа и пита Да ли сам јео Да ли сам уморан 110


Одбрана избора

А ја се још увек бојим Не смем да јој кажем Чак и на крају ове песме Да ћу писати и када престанем да пишем Да ћу волети и када престанем да волим Да ћу живети и када престанем да живим Да ћу себе потражити у праху А онда из њега побећи у светлост Одакле сам и дошао Одакле ћу се поново и вратити Да пишем и када престанем да пишем

111


Зоран М. Мандић

ГРЕШКА Грешка је када се мисли Да је оно што није Што не може бити Грешка је када се испитује Непотребно и неразложно Неко је од старих грчких филозофа Рекао Када се посумња Онда је направљено место за тачку Онда је крај Који не може да се изврти унатраг или Како би правници рекли Који не може да се реституише Грешке не умеју да се пресвлаче Ни када су данима у прљавим гаћама Оне су једноставно то што јесу Без реанимација Без рестартовања илити ресетовања Чак не постоји име за супротно Стање грешке КОМЕНТАР Последњих година мог песничког сведочења схватио сам, и уверио се, колико његова скромност „коментар“ дописује моје песме. Колико упућује на „други начин“ читања моје тајне, илити, невидљиве читаоце. Оне који скупљају прилоге да би ми у некој „малој будућности“ засадили воћњак јабука и то усред моје прозе. Моје тајне прозе у неком мисаоном буџаку у коме се распадају љубоморно чуване библиотеке поезије. А, у 112


Одбрана избора

којима се Владимир Мајаковски подсмевао себи кад год би осетио да преписује самог себе. Због таквих сличних преписивања Достојевски је одлазио у коцкарнице, а Јесењин путовао по Америци. Како у овом времену претњи, санкција и бомбардовања непогрешиво писати песму о грешци? О суморном неуспеху у настојању да без државних субвенција отворим праоницу за прање прљавих гаћа које „грешке“ не умеју да пресвлаче. Среда, 27. септембар 2017. год. у 16, 33 h

113


Зоран М. Мандић

ЗАШТО ОПЕТ ЗОВЕМ Зашто опет зовем оне Који се другачије оглашавају На хоризонту и међу сенкама Зашто мислим да ћу их дозвати и Када ме не чују Који би да префарбају хоризонт са Бојама покраденим са дугине палете И шта би се то десило са мном Ако би ме чули они које дозивам Да ли би помислили да желим Да ме ангажују на каквом послу У њиховим компанијама Да ли бих се заиста претворио У њихове помисли

114


Одбрана избора

ЗАШТО САМ ПРЕСТАО ДА САЊАМ Све се догодило одједном Као потера када ти бане у дом Као питање које ћеш поставити Себи самом Зашто сам престао да сањам И то усред сна Када се врата топлог дома закључавају Да се дом не исхлади Да не одлепршају гладне птице Које је наша мајка призивала Учећи их да памте да једу у нашој кући Треба научити и то говорила је Наша мајка да Сваки престанак личи на тајну Дубоко приковану за своје дно А тајна није место избављења ни Лука мира ни Молитва ни Место сонета Ако се једног божијег дана сетим Зашто сам престао да сањам Отворићу широм врата и све прозоре На нашем топлом дому да У њега улепршају гладне птице Које је мајка учила да једу У нашој кући као у њиховом дому А нама деци казивала да је Сањати као и волети и да то Никада не престаје Како онда да Исправим наслов овој песми када сам У њу радосно улепршао 115


Зоран М. Мандић

ИСПОВЕСТ Волео бих да се уверим Да ли је заиста могуће Написати исповест У ма каквој форми Контексту или жанру и Коме све то адресирати Са каквом поруком Отуд и овај текст именован Речју исповест По мало теоријски а По много несигуран У себи и међу другим текстовима Од пре без обзира како су и Колико су разврстани Подељени по угловима Књижевности и других Нетрадиционалних писања Питам се Шта то треба истрести из себе Пред другима или за друге Шта више или мање од оног и Свега што је већ спремљено у Датотекама и архивама личних Података Коме требају датуми рођења и Умирања када свакодневно Када свакотрено једни долазе а други Одлазе када су романописци до те Мере замрсили и замаглили Односе биографија и аутобиографија Да је постало готово немогуће стати На једну од страна тих односа 116


Одбрана избора

Дубоко супротстављених преписивача и Господара превазиђених тема Жанрова и опустошених прича које више Нико не наручује и не чита У предвечерје понедељка 2. октобра 2017. год.

117


Зоран М. Мандић

МОГУ И ДА НЕ МОГУ Могу и да не могу ја Оно што ме је сваки пут Започињало изнова као какав Акварел (у)рађен са тврдом или Тешком водом Могу да не могу Да се одупирем себи Да с непоштовањем одбијем Своје молбе себи Да будем својеглав Својеглавији од црвене линије Која се не прелази ни када се Случајно нагази у некаквој журби У потрази за другим начином За другим лицем лица За другим стањем стања А песник би вероватно приупитао Да ли не можеш да и можеш Ти који сам себе изазиваш У моћи немоћи и немоћи моћи Да ли ти то постојиш или се Непристојно играш са својим Непостојањем

118


Одбрана избора

ОБЕЋАНА ЉУБАВНА ПЕСМА Не заборављам оно што обећах Јер шта бих са обећаним у Тмини која би ме стално престрого Подсећала на то обећање и Волим што сам обећао да ћу написати Љубавну песму обећану као Крштење оног што се осећа Засвагда у себи што може да се Разуме како у заносу тако и у Прекору испуњења тог обећања Између та два заветна имена Заноса и прекора моје обећање Стиснуто у сопственим раљама оног Изнутра кренуло је да ми Помогне да ме избави спасењем Од прекрштавања крштеног Зато сам устао са засуканим рукавима На белој кошуљи да браним прекор од Заноса и невере и од оних који би да Преврћу по мојој обећаној песми Да риљају земљу у њој у Земљи њеној да шенлуче као у Наводном трагању за римом а да се те Убоге незналице Никада не (до)сете да је рима Једна од оних измишљотина Због којих је љубав оболела од Високог притиска у сваком свом суду Прикаченом на њено нежно Разборито срце Зато сам са засуканим рукавима На белој кошуљи одлучио да 119


Зоран М. Мандић

Браним и одбраним то притиснуто срце Од некрштених мешетарења њених Римоловаца и да са Пуном поетичком одговорношћу Обећану љубавну песму прогласим Написаном КОМЕНТАР Знам да да ће они, увек неки читаоци, међу првима, наступити са мишљењем да је ова наводно проглашена написаном песма – неразумљива, да јој недостаје љубавни „пламен“, или, колико-толико нека од његових ватрица, које би распламсале игру разумевања смештеног између „бокова“ метафоре означене именом –рима. Али, како то повезати са разумевањем поезије, која није фабулозна као проза и нема, нити право, нити снагу да се тако искакајуће понаша. Кључ је, како би то неко од старогрчких лиричара рекао, у недокучивом говору срца. У импулсима трептаја без којих љубав не постоји чак ни као мисаона именица.

120


Одбрана избора

ПЕСМА О ВРЕМЕНУ Време има своју (о)веру (ов)еру Стазу попут неуочљиве траке која дише за себе на сваком путу окренутом напред или натраг Дисање уметнуто у променљивом надилази паузе у којима се време исписује из себе из опоре непроменљивости пренапрегнуте у слици надмећући се у свему што пролази кроз слику као један обичан дан и то на стази од једног до другог краја града тамо где је место садашњости увек дефицитарно као жељени идентитет испод чије ауре промичу снови мука оног који сања да се одметнуо у себи без пронађених разлога који на слици премештају светло скривајући у шупљинама времена идеологију мрака

121


Зоран М. Мандић

ТРУЛА ЈАБУКА После толико година чудне окаснелости Ова песма је дошла на ред Ослобођена из затурености Лица и наличја Несређених разнобојних папира Разбацаних по угловима главе На цртежима незакљученог памћења По ћошковима соба у којима су се Скривали из страха од јавности На једном од тих аљкавих подсетника Писало је великим ћириличним словима ТРУЛА ЈАБУКА И као што записах у песми Аутопортрет Одједном је негде у мени експлодирала Мисао испред улазних врата Пакла Седишта метафора и пожутелих Слика заборава У дворишту прецртаног Раја где је Срушено огњиште Чистилишта Одакле су повучени божији нацрти из Приручника фантастичне човекoлогије и Бесповратно одложена берба јабука Сећам се да сам се баш тада у Тренутку зидања ове песме Нашао између два гласа Једног о потреби Посвећивања нези дружења с муњом као Најсуштинскијом суштином настајања песме И оног другог благотворног мајчиног савета да 122


Одбрана избора

Неколико ноћи проведем у библиотеци Јелинске песникиње Сапфо у којој сам Могао да прочитам све о јабуци раздора О златној јабуци и девет пауница И свакако да би се склопила лирика овог Трулог наслова да се у тим силним читањима Не закачих за келтски симбол бирања Јабуке између Небеске спознаје и земаљских задовољстава Упоређивање песникиње Сапфо У ком је девојку поредила с јабуком Која још није убрана док је она друга пала с дрвета Трула и више је мало ко хоће Зато што није Златна Рајска Еденска Забрањена Уста пуна труле јабуке помажу ми да Уживам у тој разлици

123


Зоран М. Мандић

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ХТЕО ДА МЕ КУПИ Човек са штапом посећивао ме је често као рођака доносио разне милоштице међу којима су се истицале труле јабуке и флаширана ракија од њих ко зна до када би трајала та доброта да човек са штапом није почео са изношењем својих жеља Лепо замишљен и још лепше тактички осмишљен списак његових амбиција тргнуо ме је у једном тренутку из успаваности илити неког полусна у који ме је гурнуо међу своје дарове Тргнувши се осетио сам како ме је необичан Данајац с лукавством препредњака канио насамарити купујући ме као каквог тупавог трговца који се не уме одредити према самом себи нити према трговини у којој се нуди свећа за рог у којој је тај лукави човек са штапом скоро алхемичарски намеравао да ме преобличи у његовог Екермана да му будем портпарол курир и експедитор букач и добављач сласти награда да га уселим у врхове насловних и првих 124


Одбрана избора

страница најпрестижнијих новина часописа и алманаха и да све то као какав проверени проводник изолатор и осигурач истовремено (у)чиним уместо њега коме је то испод части његових трулих јабука и флаширане ракије од њих На списку жеља нашли су се и неразумни захтеви за промоцију некаквих његових фаворита у ликовима изотопа трулих аматера трулијих од његових јабука Када је схватио да сам га прозрео удаљио се с речима – опрости пријатељу Али чему сећање ова лиризована кукњава чак ни елегија када је човек са штапом преко свог глупог курира експертски остварио све ставке од А до Ш са његовог фамозног списка жеља улетевши после тих остварења попут топовске гранате у високи ред прстенованих алхемичара познатих и међу произвођачима ракије од трулих јабука

125


Зоран М. Мандић

ТОМАШЕВИЋ (Над чинијом сувенира) У Србији Земљи сувенирница Наклапача Лажних земљописа Колумбових јаја Нико да се сети Музеја националне књижевности за чију изградњу би требало порушити наказе галерија и споменик Чекају сви Једни и други пред скученим вратима Запечећеног ума Неимар Томашевић их гледа са балкона Академије алхемије и чуди се

126


Одбрана избора

КРАЈЊЕ ЛИЧНА ПРИЧА Крајње личну причу Никада ником не треба поверити Она у онима који је осећају Постоји као коштана срж Као транспорт кисеоника у крвотоку Као деликатан избор метафоре За неке од стихова есејморфне песме Крајње лична прича не може се користити На начин како се то чини с пастом за зубе Нити у обликовању материјала да би се Изразио лик којекаквих победника на Турнирима интелектуалних грбаваца У озбиљној крајње личној причи Време неталентованих мускетара Избрисано је из роковника календара Забава и забавника како на мору тако и на Копну с кога су на мистериозан начин Нестали диносауруси У крајње личној причи записани су сви Датуми о поласцима и одласцима О хистеријама безосећајних душа које упорно Зевају о љубави На друштвеним мрежама других светова Не постоје места за безосећајна иживљавања Њихове мреже су уређене и имају свој систем Не може се тек тако наступати и лажно приказивати То тамо не чине ни њихове најопакије приказе 127


Зоран М. Мандић

Култура крајње личне приче је узбудљивија од најезде Књижевних фестивала и награда Од сваколиких романа и романсираних сваколикости Крајње лична прича се Не поверава ни сопственом огледалу јер Неокрњена Некомпромитована и Неизвиждана Мора се вратити на капији уласка у онај други свет Крајње лична прича је лекција о систему Без рупа у закону и на путу У коме јадни и глупи овоземаљски Корумпирани свет Не може никако и никада да профитира Написано на Васкрс 2017.

128


Одбрана избора

ИЗБЕГЛИЦЕ Сада долазе са свих страна Света који руше они који га Нису градили Који крију и прећуткују своје историје Гасних комора Стрељања ђака Набијања на колац Покрштавања Брутално ћуте самопрокламоване Националне величине Песници који у осамдесетим годинама Певају: Слава теби Боже А Бог их гледа и смеје се знајући да Не знају шта пишу шта плаћају новцем Срамних инвалидских и националних пензија Нико ама баш нико да заштити оне који Немају оне који беже пред крвавим ножем Какав је светлуцао у рукама кољача Љубе Милоша Ограђују се слабићи бодљикавом жицом Док трибуни националних мањина ћуте са Друге стране жичаних ограда Шта ћемо сада са заштитом људских слобода и Права пита ме на државној пијаци Продавачица паприке и парадајза без фискалне касе Она се не стиди свог кривог новца док избеглице посрћу у Мукама глади, оједа и жуљева или се даве у Дволичним водама Медитерана 129


Зоран М. Мандић

Свет загађен коментаторима и саветницима Ћути Ћуте и њихова добро нахрањена деца Ћуте свештеници који не плаћају порез Ћуте птице и ајкуле Ћуте писци Старог и Новог завета Ћуте утисци Нажалост ћуте и Срби болесно окупирани Тенисом и Прелазним роковима Где смо то ми насред губилишта снова Зашто уживамо у талогу и септичким јамама

130


Одбрана избора

ИЛУЗИЈА Како сам први пут добио Нобелову награду? Испричаћу вам причу о којој се Мало зна а која Постоји као веровање у живот илузије Једноставно после упорног вишегодишњег сна Зазвонио је мобилни телефон Господине Зоране М. Мандићу С друге стране пребукираног нета допирао је На енглеском умилни женски глас Ви сте овогодишњи добитник Нобелове награде За поезију Ваша књига песама Србија у дубоким водама Помогла вам је да се окитите том вредном Златном медаљом успеха Тако се интересантно и фантастично догодило Епско чудо Тада је упоредо настала и моја песма Где се крије прича? Где се крије прича У музици испод стола из ког је неко однео Фиоку пуну бележака О разлозима за које се нико није Заложио да се употребе Живот и смрт успеха неко је рекао 131


Зоран М. Мандић

У власти су језика илузије Да ли је тако и с разлозима које Нико никада није употребио а камоли Злоупотребио Прича је последица судбине таквих разлога Настаје и бива заборављена Заједно с разлозима који су је изазвали Као илузију Почетком маја 2017.

132


Одбрана избора

ЉУДИ ПРЕВИШЕ ВЕРУЈУ Људи превише верују у свеце Анђеле и помиловања Због такве вере у бунару стварности Завршиле су многе идеје Сада је то место резервоар заблуда Помешаних са сваколиким труњем и Ожиљцима задобијеним након Експлозије мисаоног После је свет брзоплето преуређен за Друге заблуде за Кладионице на живот и смрт Након великих пљачки банака и Других друштвених поседа Подругљиво названих Res nulius Наставило се с пљачкањем сопственог Срца У том трилеру једном за свагда У неповрат Померили су сопствена осећања у која су Годинама инвестирали наду и оптимизам Да ће се извући због тако учињене Погрешне процене због које је и Христос завршио на распећу Издахнуо је не сачекавши прекор оца

133


Зоран М. Мандић

ПЕСМА ЗА МАЛУ ЗОЈУ Све је песма чега се дотакнеш Творевина Лепша од потока, Од рајског врта И од усијане главе. Зато хоћу док пишем да убирам радост Јачу од плиме, Од пустих мисли И од сунчевих пега. И никад нећу престати да те сањам. Да ли је то срећа или пут времена Којим се престиже прошлост Сетнија од судбине, Од закаснелог пролећног цветања Од Душкових мудрих упозорења И од самоће Теслиних изума Или слика освита Кроз чији прозор нам Својим божанским осмехом Маше Мала Зоја А пролазност? Она је само буђење из Сна који нас увек само теши 2017. 134


Одбрана избора

СУСРЕТ С ДОДАТНИМ ЕЛЕМЕНТИМА МИТОВА Сећам се да сам се На путу за Ирску Увек бојао сусрета с додатним елементима Митова Мита о себи Мита о другима Мита о себи и другима Мита о Тројанском коњу и другим Митовима Да ли је тај страх Неочекиван дар Потајна превара Подмукли напад или Изненадна предност Не знам Знам само да осећам Како се у загрљају тог страха Нешто осипа у спремиштима мог Сећања мојих успомена Како више не зазирем од проклетства Општег човека и Глупе сујете песника због тога што Не могу да их избаве из глупости Док се радују фотографијама рецимо Комада пите раваније Осећам да се осипа све и да нема више Пресипања из већ пресутог у запремину Тачке док им дрхте руке од Глупих намештања Премештања и размештања резултата

135


Зоран М. Мандић

Да ли се то у мени огласило Тројанско звоно или То опет осећам да неко вара на картама Знам да ето варалице међу губитницима Дрхтав и увео И то само као разваљени општи човек који Не може више натраг чак ни по Заборављене папире с којих му је Неко обрисао све Знање Незнање Искуство Датуме Имена и бројеве Гледам са Елејем понекад такве Без жеље да се помолим за њих јер ми Увек при том пада на памет Спрдња с којом су зевали у својим рукописима о Молитви и њеном звону

136


Одбрана избора

МАНДИЋ Ево ме у дуго сањаној песми Да ли и у њеном досањаном уму С којим се усудио противуречити Емоцијама Чулима и оној Финој до нежности лирској пређи Која се обмотава око срца Када онемоћа Када избушено месо постане од Срчаних удара и превелике љубави у Коју је упадало као у дубоки снег Ево ме с обе стране Хармоније и дисхармоније Мандић наспрам Мандића с оним Средњим словом М Као са кавим орденом из кутије Очевих одликовања за ратовање Храброст и поштење Ево ме у трагу без трага Траговит у филозофском злочину Кварења кругова Са Србијом у дубоким водама Као са каквим фантастичним добитком и У малим насловима у Наративима душица малих прича Које као безимене Безимене и бестелесне Творевине расту брже и светлије од трулих Писања у које књижевни кастрати у Самице њихових јунака затварају Теслу и Андрића Мандић против Мандића 137


Зоран М. Мандић

Никада да је тако било У њима Једном М увек је горела Ватра која греје Која не односи градове Шуме и Људе и њихове куће Ватра која не убија Али Пламен који ће спалити Посмртне остатке књижевности Заражене саме собом Као куга са кугом Колера са колером Као као са као са Шумовима на избушеном срцу језика Те матерње иконе постања Да ли српског или руског или у Љубави свијеног као завет Као сенка која крије сузе јунака и Не да да га плач представља да Цвили пред оним што може Од чега су јачи Мандић наспрам Мандића У овој досањаној песми уочи Светог Николе Док се њих обојица спремају да напишу сећање На свог оца Боже колико ли то правде има у Поезији као мом једином дому у Мојој страсти и мом завету да је никада Никада ни у сну не напустим Уочи Светог Николе 2017. 138


Одбрана избора

ГАЛАТЕА И АЦИС Или песма о лепоти Треба певати о лепоти Без које је свет празан Сиромашан и непаран Без лепоте немогуће је у себи пронаћи замену Лепота је љубичанствено стање срца чак и у песми дугачкој и обележеној као аутопут и високој као онај планински врх с кога је љубоморни Киклоп Полифем бацио камен и убио Ациса изабраника срца прелепе морске нимфе Галатее НЕСЕБИЧНИ ДОДАТАК РУКОПИСУ Многи песници, пророци, филозофи и тумачи историје и литературе усуђивали су се да пишу о лепоти као миту или као визуелној страсти. Међу њима су Хомер и Хорације који су такође визији тог идеала приносили своје идеје. Галатеа је захваљујући таквим прегаоцима у „кући“ митологије, постала један од најузвишенијих примера лепоте жене и личног страдалништва у сукобу љубави и љубоморе. На Светог Георгија 2017.

139


Зоран М. Мандић

ФИЛИП Ова песма је једна из Мог циклуса наслова са Именима и презименима Мандић Андреј Зоја Томашевић Циклус у коме размишљам о Суштини именовања и њихових Значења која сам желео да претворим у Причице о себи и другима иако свестан да Песма не трпи препричавања нити да је Ни једна од њих класично препричљива Зато што је поезија рефлекс мисли и звука Час на јави а час у сну чак и у оним Причама с којима је мајка успављивала дете А Филип Филип је онај који по старогрчком предању Воли коње а није коњокрадица Филип је заштитник као и Свети Георгије који Са узјаханог коња убија аждаху Неман налику на змаја и крволочног Гмизавца У том имену оца Александра Македонског је Ратник освајач који је наредио градњу Чувене Александријске библиотеке и Мит у најужем кругу историје Миљеник богова Аристотелов ученик А у овој нашој све бржој до неверовања и 140


Одбрана избора

Колико научног толико и филозофског чуђења Дигиталној епохи Филип већ У пеленама смишља трикове и достигнућа с Којима ће се прикључити Андреју и Зоји Кога ето већ на почетку обожавају пчелице Његовог деде и прадедове овчице За веровање је да ће Филип као Заштитник ове песме и њеног циклуса постати и Несумњиви настављач алхемичарске магије у Претварању туге и сете у радост

141


МИШЉЕЊА И КОМЕНТАРИ


Одбрана избора

НАЈЕЗДА ФЕСТИВАЛСКИХ КИРБАЈА (Мала прича о великом Сиорану) Време у коме живимо све више је талац најезде фестивала. Последњих година,попут вирусне грознице, фестивали у Србији ничу, као печурке после кише, од сеоских пољана до главних градских тргова. У њихову мрежу групице самопрокламованих “величина и ведета” бахато увлаче и развлаче поезију и прозу, а све то уз гарнирање доделама бројних новоустановљених књижевних награда, при чему се награде додељују тзв. великим, или чак највећим, иностраним ауторима. Наравно да после бројних фестивалских вашара крећу узвратне посете организационих лидера, председника и директора – земљама из којих су довучена њихова тзв. највећа књижевна имена, док се потом рачуни шаљу градским, покрајинским и републичким секретаријатима и министарствима за културу. И све то не би било тако страшно да се фестивалске параде не одржавају под „фирмама“ и тендама друштава и удружења књижевника и писаца. А, због тако великог расипништва та иста друштва и удружења остају без новца који би могли да троше и други њихови чланови, посебно они из сенке. Позната је истина да се за организацију само једног фестивала, рецимо поезије, траже од државе средства у износу од два-три милиона динара и да ти износи плану за два-три дана све ружнијих фестивалских фешти, кирбаја и крканлука. 145


Зоран М. Мандић

Након фестивалских грозница организатори традиционално, и то хорски, узимају на нападачки нишан државу и њену политичку инфраструктуру, критикујући све и свакога због чињеница да су остали без иједног динара у преосталих 360 дана године, тако да немају пара, не само за редован рад својих друштава и удружења, него ни за сервисирања рачуна за комуналне трошкове и потрошену струју. И, ко је тај, питају се порезници Србије, ко ће једном да стави тачку на све то и ауторитативно оконча расипничке игре без граница. Алавост фестивалских изумитеља и организатора превршила је сваку меру, поготово што се сви њихови програми одвијају у строго затвореним круговима. У круговима “демократски” нецензурисаних селекција учесника и лауреата и њихових наступа, само, по позиву. На српским књижевним фестивалима најуочљивије су групе привилегованих сталних учесника, од којих многи личе на јадне понављаче у школама. Чему онда сви остали писци без привилегија – једно је од логичних питања, која у сиромашној савременој Србији не постављају само њени порезници. Исти они који плаћају и трпе директоре манифестација од неколико дана, а после којих и даље добијају пристојне плате, иако ништа не раде, нити имају шта да раде. Да ли и они имају нека економска права у ујдурмама и симпозијским колима и округлим столовима, које креирају њихове вође. Иако, смо одавно престали да учимо од Старих Грка, 146


Одбрана избора

време је да се вратимо на карактере начина њихових прослава. Време је за одважно одупирање “култури” која пројектује и продукује некултуру бахатости у функционисању механизама додела привилегија и повлашћених статуса. Време је да се на скупштинама писаца више не могу бирати „вође“ и по њиховом диктату њихови управни одбори, а да на тим изборима не присуствује мање од половине (50 + 1 одсто) њених чланова, којима је једини спас у поштеном тајном изјашњавању и гласању. Вирус фестивалских грозница није птичји грип, па да се његов епидемијскопандемијски налет, не може зауставити. Решење је ситуирано у методама ефикасних елиминација алавих фестивалских вођа, њихових слугана и помагача. За крај треба се сетити шта је све подругљиво мислио, философски и иронички написао велики Емил Сиоран о: наградама, интервјуима, орденима, академијама и привилегијама. Живео је Сиоран скромно и тихо, хранио се у студентским мензама Париза, живео у поткровљу, а једино превозно средство му је био бицикл... Није имао чак ни националну пензију коју данас у Србији уживају многи неостварени „ствараоци“ – каланкустери, које нико не чита, док они јадни, нажалост, не читају Сиорана.

147


Зоран М. Мандић

КЊИЖЕВНА МУСАКА (мали есеј о врлим кецељашима и ратним побегуљама) Никада нећу заборавити како је покојна мајка спремала мусаку, једно од најукуснијих јела мог детињства. Имала је обичај да за време постављања стола за ручак искористи тај тренутак како би концизно испричала причу о рецепту и начину спремања јела које би потом сервирала. Те приче о јелима остале су добро урезане у мом памћењу и веома сам поносан што сам их најчешће, као изабране, или антологијске мудрости, користио приликом имагинирања мојих кратких прозних записа, или „феноменолошких микроесеја“ како их је критички означио један београдски песник . С тим родом, или духом мудрости моје мајке Драгиње, Драгице, ево служим се и у тексту овог „малог наслова“. Чиним то с неизмерном радошћу да бих што сликовитије приказао јад и беду у којој се, попут истегнутих, или чак покиданих мишића, копрцају савремени књижевни часописи. И, све то заједно са њиховим уредничким кликама, које непрестано кукајући за новцем, нападају државу. А, можда би им неко и поверовао, нарочито из поданичких редова неталентованих улизица, када би ти исти нападачи државе, добростојећи распоређени по катедрама разних приватних и државних факултета и универзитета, као и бројних завода за бројање: именица, глагола, придева и заменица, 148


Одбрана избора

плаћали хонораре својим сарадницима, или, пак, приказали податке о тиражима у којима штампају своје купусаре, па чак и оне, које слове за најстарије такве књижевне врсте. И какве све то, за овај текст, антрополошки или социотиполошки, има везе са мојим омиљним јелом које се зове МУСАКА. Али, пре него што се завири у природу и карактер те везе, није на одмет истаћи да је моја мајка спремала мусаку на српски начин, иако је изворно то јело грчки кулинарски специјалитет. Она је уместо: патлиџана, млевеног овчијег меса, парадајза и белог умака користила домаћи бели или црвени кромпир, мешавину самлевеног јунећег и свињског меса и прелив од јаја умућених заједно са додацима црног и белог лука, млевеног зеленог бибера, першуна, црвене алеве паприке и крављег млека. Све се то, као и грчка мусака, пекло у пећници, и то са сунцокретовим уљем у добро подмазаним тепсијама. Запамтио сам да да је мајка од свих захвата у спремању српске мусаке највештије баратала процедуром ређања елемената структуре, која је текла по принципу: ред кромпира, па ред млевеног меса, па ред кромпира и тако од А до Ш волумена добро науљене тепсије. Том баратању су веома вични и уредници многих српских књижевних часописа у смислу ређања: ред поезије/прозе, ред несувислих темата о, рецимо, култури и моћи, ред есеја, ред сведочанстава, ред разговора са увек истим лауреатима непребројивих награда или ред не149


Зоран М. Мандић

муштих приказа разнотоних књижевних несрећника. И нико да те велеградске часописе види у малим малинарским и пчеларским срединама међу зовама и љескама. А, ДРЖАВА, каква таква, с фискалним касама или без њих, троши ли троши и уз све то не проверава како се паре троше и колико предводници такве потрошње убирају плата и хонорара док веома вешто спремају своје КЊИЖЕВНЕ МУСАКЕ. Па чак и они, неки од њих, који се још усуђују да испод својих кецеља причају о: СРПСКОМ ЈЕЗИКУ, СРПСТВУ И ОСТАЛИМ СРПСКИМ СТАТУСИМА. Мудрих ли превараната и вараралица на картама, рекла би моја баба, а комшија Зека би по ко зна који пут цитирао Кочу Поповића, који је у једној прилици као врстан интелектуалац, полиглота и песник рекао: „Када сам схватио да је књижевност лук и вода узео сам аутомат и отишао у рат.“ Додао бих да је у ратовима, без обзира које време анализирали, најмање било уредника. Неки од њих се још увек, под кецељама, крију не знајући да су сви ратови давно завршени. У свом уредничком заносу они кркају ли кркају своје мусаке. Нека им је за здравље, волео је да дода Маркес. И ко да нам онда учи децу и васпитава алаво прождрљиве уреднике, тзв. састављаче листа критеријума и стандарда. И ко то тамо неће да чита њихове мусаке?

150


Одбрана избора

КО ТО ТАМО У СРБИЈИ БРУКА ЧЛАНАРИНЕ (скица за микроесеј о прадоксима везаним за брукање сврха чланарина) Иако је на одмет, рекло би се, критиковати све и свакога, ма колико се у том процесу држали потребе објективних повода и разлога, мора се признати да увек постоје критичке мете које не треба прећутати и заобилазити. Последњих година једна од појава таквих „мета“ везана је за феномен неплаћања, или избегавања намиривања чланарина, као својеврсних накнада, или чак рекета, за уживање у чланству којекаквих удружења, којих у савременој Србији има више од бројних: месних заједница, активних села, спортских игралишта, добровољних ватрогасних друштава, банкомата, или здравствених и ветеринарских станица у слабо насељеним местима. У том броју нарочито предњаче тзв. “самостална“ и „независна“ новинарска, синдикална (у којима председници, како их у медијима бије глас, за свој нерад добијају увећане плате за 12 одсто), а посебно уметничка удружења „професионалних“, илити „слободних“ и аматерских: писаца, сликара, музиколога, вајара, општих музичара и кога све не са рукама дубље од до лаката завучених у: локалне покрајинске и републичке буџетске апанаже. Те и такве организације имају своје квази радне просторије, неке и у најелитнијим центрима градова, и управљачке структуре које пред151


Зоран М. Мандић

воде њихове самопрокламоване елите. А, прво што су ти „управљачи“, након постављања на „тронове“, у оснивачким актима, статутима и правилницима: навели, одредили и означили важним јесте висина чланарина која се креће између једне и две хиљаде, па и много више динара на годишњем нивоу. Председници тих удружења са својим управљачким кликама користе лажни мит чланарина да чланове удружења држе на својеврсним узицама и уздама у смислу да непрестано, и то пре свега неукусно, упозоравају чланове који чланарине не измирују на време, идући у томе тако далеко да их називају на приватне телефонске бројеве, угрожавају њихову приватност и прете им да ће бити избачени из чланства. Овде треба подсетити да су ти и такви „управљачи“ ослободили себе и своје „вазале“ од таквих плаћања и да они упорно избегавају да учине јавним „крвну слику“ прихода и расхода средстава с којима управљју у име наведених удружења и њихових чланова, поготово што међу њима једна мала група властодржачки ужива скоро све привилегије око разноразних путовања и размена међународних посета, затим присуствовања на сајамовима књига, превођења углавном сопствених дела на друге језике, расподела награда, додела националних пензија и шта све не на са тог мистериозног, мучног и срамног списка. У пристојним и правно уређеним државама се подразумева да чланови разних удружења добровољно, без би152


Одбрана избора

ло ког облика рекетирања, плаћају чланарине на месечном или годишњем нивоу, али, пре свега, тако што партиципирају у транспарентном одлучивању око још транспарентнијег трошења тих средстава. Прича о чланаринама у Србији изазива многе недоумице и то, не само, код уметничких удружења већ и у „двориштима“ статусних и агенцијских повезивања на нивоима: синдикалних, привредних, адвокатских и других комора и међудржавних и прекограничних асоцијација и повезивања. Несхватљива је пракса када су у питању чланарине да сви плаћају за оно „нешто“ што само привилеговани троше и кабадахијски арче. И шта то значи бити члан неког удружења, без етике, естетике и политике стварних вредности, када удружење нема никаквих обавеза према њему – члану, нити настоји да свом чланству менаџерски и маркетиншки помаже, или пак асистира у процесима остваривања ауторских идеја и резултата. То значи да не треба плаћати чланарине фантомским удружењима која су њихови „управљачи“ (председници, управни одбори и разноразне комисије и жирији) претворили у своја предузећа, извршивши тако нечувену „културну“ приватизацију, да се не каже „културну револуцију“. То значи и да на сајтовима удружења треба престати са праксом објављивања председничких и делегацијских путешествија и фотографисања (сликања) са председницима других гранских домаћах или иностраних удржења, јер где је у свему 153


Зоран М. Мандић

том уметнички, књижевни, или пак синдикални морал. Ко то тамо брука чланарине?

154


Одбрана избора

ИМПРЕСИВНИ ПУТ ЈЕДНОГ ПИСЦА (скица за портрет др. Добривоја Зечевића) До пре десетак година на мапи савремене српске књижевности име недавно преминулог проф. др. сци. медицинских наука Добривоја Зечевића (1935–2010) било је непознато, чак и њеним најупорнијим истраживачима. Међутим, о истом аутору на контраверзним поседима разнотоног читалиштва и проблематичним стандардима стварности његовог лимитираног времена, могло се уочити и сазнати много тога на страницама, које су попуњаване подацима из области кардиологије. На једној од њих је констатовано да је др. Добривоје Зечевић један од најистакнутијих и најцитатиранијих савремених српских кардилога (29 одредница) са волшебним дијагностичким чулом. Под велом тишине и то у самом виру медицине др. Зечевић је „крио“ писца, који је одједном, попут буијце, почео да израња из његове рашке нутрине. Из тамности предиката скромности са којом је, на сасвим супротном полу ослушкивања музике духа својих чула, започео узбудљиво кретање странпутицама књижевности. Др. Добривоје Зечевић (1935) је тако на волшебан начин крочио у океан афоризама, песничких, прозних, романексних и сатиричких осврта на вибрације „срца и душе“ из језички вешто одабраних и стилизованих регистрација језичких пописа аутобиографских меандара 155


Зоран М. Мандић

– фокусирајући њихов богати говор драматуршким исцртавањем портрета спирале живота. И, то, пре свега, у: временским, просторним, егзистенцијалним и историјским опсезима доживљаја рада његових узбудљивих вртлога. И концентричних кругова заједнице текстова са виспрено уређеном антологијском митологијом: завичајне Рашке, њених Казиновића, имагинарног места Прпинци и Новог Сада у коме је, на Дунаву, стицао славу високо издвојених карактера кардиолога, посматрача и аутора разуђене интелектулне енергије и харизме. Писца, потпуно посвећеног спремности за аналитичко осмишљавање вибрација „срца и душе”, космичких загонетки и безобзирних намета и импута стварности. У том осмишљавању др Зечевић је на волшебан начин разоткривао и разголићавао дискретност шаренила костима стварности сводећи је на позориште владавине дволичне игре симбола њених дотрајалих етичких и естетичких апсурда. Чинио је то, на себи својствен начин, устоличавањем трилогијских и тетралогијских форми, при чему је са пажњом неговао сцену за метафорички плес “голобосих” конструкција одабраних актера и субјектизованих нараторских фигура. У тој пажњи доминантан простор текста редовно је био резервисан за мистичку игру лагума прошлог у атељеима заноса будућих „анђела“ гласоноша и чувара, без претпостављања и уздизања салона прозукле стварности над привилегијама њихових по156


Одбрана избора

рука. И илустративних исхода. Пажљивом читаоцу Зечевићеве литературе, нарочито његових прозних аранжмана, неће промаћи утисак његовог чезнутљивог трагалашта за самеравањем историје анемије смисла стварности. Та љупка поглавља, нарочито у трокњижју Диван је Нови Сад, преферирају лирику узбудљивих прича о „леукоцитима и еритроцитима“ оболеле стварности и њене социјалне политике. А, то је могао на напише, само, писац високе спознаје суштине етичког утемељења човека. И то пре свега центрираног у филозофском промишљавању феномена пролазности. Књижевни говор Зечевићевих текстова снажно је дизајниран оргиналним језичким решењима која улицама и и дигресијским сокацима његових проза теку и протичу између бурних иронијских набоја. Валери те ироније надмећу се међу собом снагом примера, које је др Зечевић пласирао у презентацији имагинирања библијског дијалога између Адама и Еве, објављеног под насловом Ни она ни он. У презенту и презентацији тог дијалога моћно се служио психолошким смицалицама две психологије, једне коју мушкарац патетично нуди жени и друге из које се жена легитимише ниском својих традициналних оспоравања појма слободе жене. Сусрет те две психологије поредбено подсећа на Каравађове ликовне обраде представа „зла“ инфицираног вирусима случаја тзв. лажне љубави. Из тих разлога “сатирична хипертензија” Зечевићевих тематским представа, 157


Зоран М. Мандић

које у драматском дијапазону сежу до Узвишених Српкиња, заслужује похвале које су у сличним тематским приступима: А. Милера, М. Капора, или И. Андрића, путовале и оспољавале се кроз превратничке кругове анти-хармонијских савеза жене и мушкарца. Еве и Адама. А, све то кроз никада дешифроване налоге судбине. И њених конструкција. У проблематици са којом су се сучељавали и старо-грчки лиричари. Овај текст настао је као потврда уношења у богобојажљиву евиденцију прича и романа о „импресивним (кроз трње) путевима писаца“. Писаца, којима је за живота успело да се домогну имања свог стваралачког лирско-епског катастра. И да на њему, чак саграде, свој аутентични “песнички салаш“. Место окупљања и препознавања антологије ( и кардиологије) лепоте самовања у личним уздасима лепоте писања. Естетике истискивања из себе истине о хипотетичностима постојања лажних огледала у свету „одељења за ритам срца“ . И свих других ритмова због којих се препозната стварност преселила у поезију и прозу Бога дисања. У књижевни покрет једног истакнутог лекара и редовног српског професора медицинских наука. Истакнутог српског лекара на одељењу за оздрављење тешко оболеле збиље. У Рашкој, Казиновићима, на „песничком салашу“ у Ченеју, у Новом Саду, или у Сремској Каменици и на њеном Институту за срце. Наравно да је тачно, маколико звучало патетично, да је из фантазмагоричног 158


Одбрана избора

духовног хабитуса кардиолога др Добривоја Зечевића изнедрио још један Зечевић – доктор аутентичне књижевности. У Апатину/Сомбору јануара–фебруара 2010. год.

159


Зоран М. Мандић

ЗБИЉСКИ ДУХ И СВЕСТ СРПСКОГ ЛИСТА МОМИРА ЛАЗИЋА Сваки јубилеј је интерактивни феномен који, у пољу личног и колективног памћења, широм отвара врата „тесних и проклетих“ дворишта и улица, догађаја и појава чијој се материји посвећује и у чији свет залази. Тако је и са српским листом ЗБИЉА песника Момира Лазића, која ће у мају ове године прославити двадесет пет година од покретања и почетка тока континума редовног излажења на радост верних сарадника и читалаца, како у Србији, тако и диљем света, поготово оних држава у којима куца срце њене дијаспоре. Зато с правом треба истаћи да је ЗБИЉА са својим симболичким именом, у оквиру аутентичне ревијалне грађе и часописног карактера, једно од најлепших места савремене српске историје, културе, мишљења и језика на којем се врцави СРПСКИ ДУХ осећа угодно, домаћински и безбедно. Овај закључак кореспондира са стањем света и његовог неусаглашеног поретка, којим добро наоружане силе управљају брутално намећући своја правила слабијим и незаштићеним, при чему се из „штала“ тзв. демократских уређења непријатељски односе према васпостављеним божјим вредностима разлика и различитости. Отуда и похвала овом српском листу и његовом уредништву што је деценијски откривало и чувало најбитније честице истине у одбрани историје: иденти160


Одбрана избора

тета, језика, културе, вере и судбине колективног памћења СРПСКОГ НАРОДА. А, дисање и корачање те одбране припада свим Србима и местима, на било ком меридијану, на којима СРПСКО СРЦЕ живи и куца за слободу и достојанство свог: националног, независног, државотворног, територијалног, православног, сувереног и непокоривог националног духа. Српски лист ЗБИЉА је и непорециви путоказ како се треба окренути себи и решавању свађа и политичких и других, не мање важних, размимоилажења унутар бића свог националног корпуса. Унутар парадокса, када се немилице пристаје на удруживње са преварама јачих. Када се јефтино расипају тешко стечено знање, традиција и искуства за разне „приносе“ и савете белосветских замки и подвала. О таквим горким и добрано глупим искуствима на страницама ЗБИЉЕ сведоче бројни текстови угледних историчара, песника, филозофа и читалаца, који не падају на колена пред ирационалним отимачима и отимачинама српског историјског наслеђа, баштине интелектуалног блага и камеје његових икона, споменика и светих гробова. Зато, нека ЗБИЉИНО дело буде наум и опомена пред опасностима свих оних који злурадо насрћу у жељи да срушe и урушe идентитет и (само)свест СРПСКОГ НАРОДА и његових величанствених поседа. У Сомбору, марта 2015. године

161


Зоран М. Мандић

КУДА ПЛОВИ ТУЖНИ СРПСКИ КЊИЖЕВНИ БРОД? (Скица за портрет ружне српске књижевне неправде са предлогом да се песнику НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ додели национална пензија Србије) Запањујуће колико је у књижевној Србији жилава тужна и неправедна пракса тзв. инокосних и колективних “делилаца”: награда, признања и других привилегија. Несхватљива је и чињеница да могу да постоје таква “друштва” ушанчена у својим самопрокламованим елитама, које моћнички “жаре и пале” по Србији и то тако што су инфилтрирани у све центре одлучивања о привилегијама и првенствима код: додела националних пензија, откупа књига и других погодности. Они су ти “мали богови” који додворавајући се “свима и сваком”, састављају, потписују и оверавају листе овенчаних и одбачених, прогураних и поништених, трагично скрајнутих и заобиђених. Та неморална пракса посебно доминира последњих година на све смешнијој и неозбиљнијој сцени књижевне, па и шире уметничке Србије. Постала је сестра близнакиња (квази)политичких, тајкунских и пилићарских знакова препознавања, нашминкана и дотерана као удавача, љигава као змија... Наравно, да ће се могући читалац овог текста упитати – шта је то његов писац хтео јавно да каже, а да притом оста162


Одбрана избора

не читалачки непристрасан хришћански суверен у неоцарињеном пољу самопоштовања и самопоуздања. Суштина казивања је кратковека ако се појављује у лику пљувачке и жестине непромишљеног обрушавања на мапирна имена и адресе одлучивања. Улога и век сваког казивања претпостављају позивање на културу морала и говора без које не може да се обележи, а камоли обожи, ниједна судбина. А, ово казивање инспирисано је неискреношћу са којом данас: неки појединци, неке “коалиције” и нека друштва “креирају” књижевно безнађе – претварајући његове вртове у септичке јаме и ђубришта. Али кренућемо од карактера тзв. кодовања и бодовања српских књижевних награда. Прво да се упитамо, каква вајда од кодова, годова и бодова награде, па звала се она Попина, Миљковићева, Дисова или Змајева, ако се годинама додељује у строго ограђеном кругу одлучивања у коме се по принципу чувеног ‘дуплог паса” из ризнице фудбалске игре додела обавља, између “истомишљеника”, на начин “ја теби – па ти мени” без и трунке савести и страха од “божије казне”. За илустрацију начина рада и одлучивања “царских јамара” српских књижевних награда узћемо пример писца НИКОЛЕ ЦИНЦАРА ПОПОСКОГ (1944–2014), песника који је, у вишедеценијском стварању импозантног књижевног опуса, на волшебан начин изградио аутен163


Зоран М. Мандић

тични израз поетичко-естетичког, поетскофилозофског и духовног понирања у меандре језика и његовог палимпсестног порекла и станишта. Међутим, он је заобиђен, или скинут са фантомских листа “делилаца” националних пензија и књижевних признања. Да ли зато што су о његовој поезији између осталог написали: Вук Крњевић – ... Скоро свака књига Николе Цинцара Попоског је тестаментална књига, која својом поезијом наставља и надграђује поетику Ивана В. Лалића. Думитру М. Јон – ... Никола Цинцар Попоски целим својим делом, поред Миодрага Павловића, један је од најважнијих савремених српских песника.. Јовица Аћин – ...У поезији Николе Цинцара Попоског лексичко ломљење, тражење у речима њихових унутрашњих одјека и сагласја наликује... божанском деловању путем моћи саме речи... Зоран Богнар – Целокупна поезија Николе Цинцара Попоског препознатљива је превасходно, по експресивности и филозофичности (реч је о наглашено мисаоној поезији) и по акрибиској језичкој избрушености. Чедомир Мирковић – Расклопивши површинске, разређене и уморне слојеве језика, Никола Цинцар Попоски нас је увео у лавиринте наелектрисаних симбола и знакова, у свет тајновитог и надвременог, у подручја очаравајућег и претећег. Отворио 164


Одбрана избора

нам је космогонију чудесних симетрија, неочекиваних сагласја и омамљиве енергије. Милош И. Бандић – који је Н.Ц.Попоског поредио са Душаном Матићем и говорио о њему као његовом могућем песничком наследнику. Али, и без даљег навођења цитата из текстова: др Бошка Томашевића, мр Душана Стојковића, Милице Лилић Јефтимијевић, др Живана Живковића, Миљурка Вукадиновића, Ђорђа Ј.Јанића, Остоје Кисића, Божидара Милидраговића, Милосава Мирковића, др Јована Пејчића, Егона Фекетеа, др Миће Цвијетића, Зорана М. Мандића, др Тоде Чолака, Љиљане Шоп, др Младена Шукала, Милосава Шутића... поменути „могући читалац овог текста“ мора да се упита – које је то још „површинске, разрађене и уморне слојеве језика “требало да разгрне да би се нашао на листи оних који као српски песници, сликари, или музичари заслужују националну пензију. И зашто о томе одлучују они, који појма немају о “космогонији чудесних симетрија, неочекиваних сагласја и омамљиве енергије“ ??? Да ли је могуће да “људи” без чула заобилазе и понижавају песнике, који су незаобилазни, а поготово у пољу родоначелништва трагања за ДНК језиком у пра-дубини његове светодуховне колевке, места из ког човек извире божијом вољом без права на сагрешења и злочинства из патологија љубоморе и сујете. Песнички пројекти Николе Цинцара Попоског говоре и о „раскорацима“, „апока165


Зоран М. Мандић

липсама“, „менама“ и „ноуменима“ тих сагрешења и таквих грехова. У тим пројектима, је поред свих његових земаљских награда (Млада Струга, Ракићева, Повеља Карађорђе, Premium Balkanicа, Равничанин) и признања – издвојена појединачност његовог живота и живота високо моралног и творачког божијег раба, градитеља и великог саговорника упечатљивих слика језика.и његових семантичких носача. Зато је за живота Никола Цинцар Попоски, као врхунски савремени српски песник, заслужио да се нађе на листи носилаца националне пензије Србије. Овај предлог су 2011. године својеручно потписали доле наведени писци: Душан Стојковић Милица Лилић Јефтимијевић Душан Чоловић Зоран Милисављевић Јован Пејчић Ристo Василевски Миљурко Вукадиновић Милан Младеновић од Лужице Зоран Костић Богислав Марковић Зоран М. Мандић Јевросима Ристовић

166


Одбрана избора

ОДБРАНА ПОЕЗИЈЕ СА ОСВРТОМ НА ДУНАВСКЕ МУКЕ НАРЦИСА (скица за метафору мале песме о лажирању и лобирању) Поезија је (у)век, као литература, књижевност, музика, живот, незавршен посао. Стање, које отиче у непознатом правцу. Понире неповратно. Оглашава у болним криковима, од јуче – данас? Премеће се у дволичности пописа бројних фигура, гестова, митова, гримаса тзв. успеха. Корачања из хумуса у хлорофил, из хлорофила у светлост, из светлости у космички парадокс таме. У неуспех као антитезу. Жанрови су недемистификовани примери њених измишљених: чинова, п(р)опуста и привилегија. Оксиморонски збир њихове конфекцијске одоре која највише штрчи на безкожним телесима надобудних ћифти и волонтера митова. Тенисера у поезији и бацача кугле у прози. Ознојених хватача сенки, који у борби са огледалима умиру увек истоветно. Отуда и питање – Да ли је смрт успех успеха, или успех смрт смрти? Како одредити варљиви однос успеха наспрам неуспеха? Да ли је меркантилни успех последица онтолошког низа неуспеха, или је неуспех идеја водиља која струји ка њему? Према што бржем излазу (избављењу) из зачараних филозофских кутија. Из волшебних лабараторија духа у којима је Достојевски проучавао епилепсију, Борхес слепило, а Тесла премештање близине с једнога на 167


Зоран М. Мандић

други крај даљине. Песник се не упушта у теоријске анализе наивног ноумена препредене феноменологије успеха, нити пристаје на испитивање њихових примера. Поготово мишљења по коме је успех саздан од низа неуспеха. И све то у троједности његовог односа према Богу у којој је слобода, нарочито унутрашња, препуштена замкама и кидањима о-сећања. Способности њихове добре повезаности са умом у копању по непописаним депресијама незнања. Које је најтеже научити чак и на највишим школама знања. И самопоуздања. Песник се не игра док стоји међу метама бројних снајпериста снова. Он сања док Сањач сања његов сан. У снајперистовој стрепњи од мете и метиној од његове алаве непромишљености. Да ли је онда успех погодити, или промашити? Себе у сопственој песми, или песму у крхкости себства, у себи? Ко је тај који одлучује о крхотинама и метафорама у име једне, или друге стране? Ко га шаље да лобира, или лажира? Из ког центра се позиционира његова сасвим безначајна улога? Филозоф ће из својих смешно улагивачких послова увек поручити песнику – да је и неучествовање у успеху успех. Каква таква сатисфакција за лирску песму о неуспеху. О скрајнутом кварцу у срцу песка на дну океана. О песковитој води Дунава са другим рекама у његовом седлу. На Тибету, Хомољу, Уралу или испод Велебита. У замци изнад воде у подножју разголићене дуге. Имају ли филозофи макар неприпримљени168


Одбрана избора

ја питања за тегле својих припремљених конзервисаних одговоре? Спремљених у огромном шпајзу смисла у коме се непристојно гурају: Платон, Шопенхауер, Кјеркегор, Берђајев, Ниче и ловци на змајеве? Да ли је могуће да их у истом ћумезу кафом послужују Хајне, Борхес, Маркес, Мандељштам и Бранко Миљковић? И зашто су из те послуге елиминисани Артур Рембо и Милена Павловић Барили? За песника успех је увек успех за себе и по себи... Број. Аксиом који се еx ante не доказује. Сасвим посебно место у бучној лудници општости. Међу маслинама, медоносним пчелама, шљивама и остацима грађевина од пре. Пре легенди о: кругу, точку, оргазму, машти, вилама, пест-мејкеру и бај-пасу. Пре хормоналног инцидента старозаветне јабуке. Пре сваког завета. И сваколиког протокола. Старогрчких, или сионских мудраца. Пре Срба, Хуна, Хазара. Младог Христоса и Јевреја. У гету успеха људи се на сличан начин хране као и у пансионима неуспеха. Једни друге једу и пију. Животиње гутају биљке, биљке жваћу животиње. Поезија се одбранила од једења прозе. Прозрела је агресију желудачног сока њене сујете. Љубоморе. И њеног “шведског стола”. Чак и у гостима код ње показује високу отпорност на подметнуте отрове. Поезија сања поезију. Не приговара. Са музиком у дугим шетњама препушта небу послове хармоније, светлости и таме. Она је супстанца свог успеха. 169


Зоран М. Мандић

Изнутра и споља. И ремек дело агрегатног стања његовог неуспеха. Успех је не подићи. Ни себи ни незнању. Ни поезији. Не бити између чак ни у заразном комшилуку с-варљивог непостојања. Одбацити ова и она чланства. Зато читање у дебелој небеској књизи треба почети са редовима фуснота поређаних испод записа о: мору, облаку, ватри, хормонима, вирусима, бактеријама, брату и никотину. Све је у вери. У харизми препознавања. Без обрачуна и убирања таличних камата на комерцијалне износе таштине са којима је Нарцис увећавао једнину лудила на текућим рачунима множине свог поседа. Међу Србима туђи успех се често доживљава, као лични неуспех. Али, тај доживљај није пресудно обележје карактера њиховог нервозног националног хабитуса. Они су жртве усвојених контраверзи. Смешних обећања и вешто прикривених смицалица. Зато и имају свој пагански гето у вери и смислу с којим хране бесмисао самоодређивања наспрам чуда која су их напустила од других чинова, суседа и носилаца привилегија. Ризничара трачева и чувара измишљотина. Међутим, иако, овај текст није трактатна прича о Србима, није на одмет не рећи је и не поменути са колико бруке са-времени књижевни животи у Србији муку муче са дисањем. И колико је тумороидно нарасла њена бронхијална фарса. Као фигура зид срама. Са онима у њему и његовом пејсажу, који нису, а испред су оних који су неу170


Одбрана избора

спешни. А који се не боје њихових прикривених страхова. Успех је у нестраху од њих и њиховог базичног неуспеха. Уосталом, зар живот није потврда да је свако буђење заједнички успех онога који се пробуди, и онога који га буди? У Апатину, друга половина септембра 2009. год.

171


Зоран М. Мандић

МУЗЕЈ СЕБИЧНИХ АНТОЛОГИЈА КЊИЖЕВНИХ ГЛУПОСТИ Пракса књижевних издвајања, једних на штету других писаца, позната је од најстаријих времена у којима је реч „привилегованих“ раздвајача имала снагу пресуде, чак, и у пословима каталогизације богова. Искључивост је, као и данас, у овим модерним временима, царовала у очигледностима грешења, без обзира да ли се грешило намерно, или због интелектуалног слепила горег од Паркинсонове болести. Платон је грешио у површностима дефинисања: појмова, ситуација и њихових корелација, док је Сократ разним вербалним мистификацијама прикривао многа своја незнања. Буду и Христоса поделила је људска глупост, којом су организовани турнири у пре-вагама. Именица над глаголима. А, придева над цитатима. Сезона мисаоне невиности је тако, на самом почетку књижевне сензације, изгубила трку у пословима подметања, подвајања и фаворизација. Из тих разлога су поткупљиви фарисејски оверивачи разлика и хијерархија измислили сурови механизам антологије. У књижевности, поезији, есеју, драми и прози, као и у пописима: вина, анђела, интерпункцијских знакова и страсти, тај добро осмишљени „механизам“ успео је да преживи многе миленијумске промене и смрти. Захваљујући њему сачуван је “несебичан музеј“ успомена на прошле и прежи172


Одбрана избора

веле уреднике људских глупости. Нај нај... је постала централна мода за поређења и метафоре и неупоредиво, оно што само припада Хомеру, Достојевском и Шекспиру, је почело да се пореди, рубрицира, класификује и мери, као пресахло време са распарчаним просторима, како космоса, тако и хаоса. Трговало се и са историјским памћењем наспрам заборављених клица и важности историје читања, писања и преписивања. Нису заобиђена ни тематска поређења аспирација лажног мира са инспирацијама ратних пожара. Нажалост, Платон и Сократ се и данас шепуре у раскошним одајама антологија. Из којих не излазе ни на јутрење. Заглављени у непрозирности спојених огледала. А, све то без њиховог поетичког осврта на феномен смене, као напуштеног правила. Или, законитости, коју више не признају ни годишња доба. За сећање је да у себи најбрже пропадају они који пореде и смењују А, смењени у тој пропасти, ипак уз помоћ Бога, успевају да се домогну свог правог идентитета. И то у мору промена, које их несебично помажу својим најтврдокорнијим дубинама. Да није смена људи и књижевници би наставили да се удварају себи. Несмењивост би их претворила у јефтину радну снагу и њом ширила парадоксални круг демонологије. Али, шта вреди та истина када се смене заглављују међу решеткама конкуренције својих агрегатних стања. Као и књижевни 173


Зоран М. Мандић

жанрови без портфеља. Сменити неког, или заменити нешто, личи на упад у туђе двориште, или брачну собу. Због једне обичне јабуке, која сатрули у рупи упадача. Јабука и није воће, као што рецимо, ни Борхес, није песник. Отуда и сумња у разлоге њеног љубавног царства у Библији, од које се не одваја, као ни змија од свог отрова. Али, зар свет, цивилни, војни и књижевни није пун будала (alatorum plena sunt omnia), како је то једном питалачки изговорио Цицерон. (Написано некада у Апатину на Дунаву)

174


Одбрана избора

ПИСАТИ КЊИГУ САД? Писати књигу сад, у неочишћеном гротлу сумње, је исто, као правити дете у позним годинама. Ту дилему увек подупире питање – Чему књига? Чему замењивање живота текстом од папира, тонера и кетриџа? Чему фалсификати снова? Поготово што је сваки текст нематематички збир лоших одговора накрцаних измишљотинама искуства, заноса и депресија.

175


Зоран М. Мандић

ЗАНОСНИ УЏБЕНИК О ПЧЕЛАМА И ПЧЕЛАРСТВУ Фототипско издање књиге ПЧЕЛАР-НОВИ ПЧЕЛАР сомборског пароха АВРАМА МАКСИМОВИЋА, написане на славеносрпском језику и пре скоро два века објављене у Будиму у Мађарској далеке 1810. године, представља драгоцени допринос и допуну богате српске библиотеке о пчеларству, као једном од најстаријих занимања човека. По, тврдњама неких историчара пчеларством је човек почео да се бави пре него што се окренуо земљорадњи и сточарству. У фрагментарно писаној историји пчела и пчеларства може се пронаћи податак, који почетак пчеларства веже за период каменог доба, а пронађен је у облику цртежа на зидовима пећине код Бакора у Шпанији, стар преко 30.000 година и на коме је руком примитивног човека представљена сцена узимања меда из шупљина стене. Парох Максимовић је славеносербску верзију свог ПЧЕЛАРА, коју је на савремени српски језик превео краљевачки парох МИЛОШ АНТОНИЋ, писао у времену када се тешко долазило до систематизованих писаних података и књига о предмету апикултуре. Али, и поред тих потешкоћа он је, уз несебичну помоћ и сугестије митрополита карловачког Стефана Стратимировића, са високо развијеном свешћу успешно приступио кодификацији знања и искустава свог времена о моћној фигури медоносне, или 176


Одбрана избора

друштвене пчеле и пчеларству, као пољопривредном занимању у чијем се пољу његови актери баве добијањем: меда, прополиса, матичног млеча и пчелињег воска. Максимовићев ПЧЕЛАР је и књига која на заносано мисаон и систематизован начин, истовремено, нуди теоретски, или апстрактни, поглед са праксисом у чијем је корпусу сабрано и 59 важних подука, које су имагиниране у ликовима: сугестија, упута и инструкција узгајивачима пчела – како да се са поверењем постављају и понашају у предузимању и обаваљању пчеларских послова. Са данашње дистанце, када се на савременом српском језику чита и промишља превод Максимовићевог ПЧЕЛАРА, недвосмислено се стиче утисак да је реч о озбиљном стручном, готово уџбеничком, делу замашне теоријске, појмовне и речничке грађе. О књизи у којој је ЈА њеног аутора високо посвећено предикатима и садржајима предмета испитивања и промишљања. У питању је и једна од ретких књига 19. века која је написана са логиком и апаратуром академског погледа на волшебни свет пчела у коме је до данас идентификовано преко 20.000 врста и које, својим лековитим присуством, свету: сунца, хлорофила, кисеоника и хумуса, дарују божанску сласт, као библијску моћ примера и уживања, које пчеле несебично стварају, разносе и деле са човеком. У Апатину, 05. марта 2009. год. 177


Зоран М. Мандић

ДРУГО ЛИЦЕ ЛИЦА СРБИЈЕ (Мали прилог обраћања Историји безчашћа)

великој

Између стварности и илузија о скривеној слици лепше стране њеног другог лица човек је редовно, крећући се између тачака и запета: Бога, сензација: дисања, тела, осећања, сумње, моћи, и страха, западао у бестежинске невоље провалија које су попут замки лавиринта биле постављане готово на сваком педљу огледала простора и у свакој секунди смешних конструкција херменеутике времена и његових филозофских и геостатичких мостова. У самом центру напете “туче” чистог са практичним умом човек је редовно био жртва батина добијених без учињених кривица у личном корачању и непристрасном опхођењу са непристојним гестовима и понашањем фигура тамности тзв. стварносног света. И његове земаљске гравитације обасјане сунчевим умором. Свет насељен парадоксима и гримасама језика и насиљем вербализација о свепостојећем смислу нашао се тако на смртоносној ивици преко духовитог лимеса, на чијој граници, попут густо постављених Александрових фаланги, стражаре добро плаћени глувонеми други лимити. Како онда веровати у постојање правог стања ствари са ауторитетом по себи? Како се одупрети самовољним променама правила удаха и издаха јасно постављених замки разлика? И ко је тај несрећник што свуда 178


Одбрана избора

око себе слепачки баца смеће по другима? Идеја књижевног Браничева да се престане са прећуткивањем бездана правог и праведног, чак и по цену да се то не свиди, самозваним делиоцима хијерархијских буџета, места и привилегија, заслужује пажњу за отварање неопходног дијалога на тему: ко су то они који нису за оне који „поданички“ тврде да јесу и тако се понашају? Пред Богом једнако као и пред Ђаволом. Без срама и гриже савести над независном и стрпљивом истином. Али, зар за тим далеким одговорима нису трагали умови и памети васцелог света, од епохе старогрчких дискурса до Христоса, Темплара, Масона,Тесле, Илумината и изумитеља лап-топова, Фејсбука, Скајпа и мобилних телефона? Зар историја није евидентирала паклени неочишћени умор расправе о: дану и ноћи, Сунцу и Месецу, Адаму и Еви, крсту и звезди...? Зар су Шекспиру могли да промакну Платон, Овидије, или Ел Греко, а њима смерним, у потипарним одајама осећања, дух морала из чијих су Нојевих арки на улице пропасти, међу првима, избачени аутсајдерски уљези и пришипетље? Ко зна одговоре на та питања? Ко се то са лажних висина мостова подсмева утробама провалија? Има ли краја историји безчашћа? Ко то у њој ружи утопије скупљача перја и Цигане који лете у небо? Откуда васељенски Закон о судбини људске душе у рукама коцкара? Има ли у Србији таквих?

179


Зоран М. Мандић

Наравно, да има. Свет је бесомучно, на сценама својих оболелих меридијана, прагова и трагова и у Србији, загађен: инфекцијама, вирусима, упалама и бактеријама смећа које производи наслеђе самозваних препотентних елита и срамно уплашених поданика аутсајдерских и квази станишта-ђубришта. Државних, политичких и војних, једнако, као и оних других хибридних књижевних и уметничких инфраструк(тура). Свет: мастурбација, инфаркта, карционома, нато и можданих удара почео је да се распада по шавовима – изнутра. У вртићима и школама. На академијама и универзитетима. У ботаничким и кафанским баштама. У деканатима и ректоратима. У луткарским и народним позориштима. У исповедаоницама. На клиникама. У болницама. У банкама. У градским и народним библиотекама. У парковима. У болесном насиљу енглеског језика. У том расулу не помажу: вакцине, цитостатици, мултивитаминска и спермичка следовања. Сунце је, такође, захватио неизлечиви депресивни замор, тако да све грозничивије обасјава себичне утврде мрака и клизишта декомпонованог климатског уређења. Ко то тамо евергиновски у мукама пева и плаче? Прометеј? Свети Георгије? Милорад Бата Михаиловић? Сервантес? Достојевски? Берђајев? Јуда? Исус? Шта то нема у Србији, а могло би да постоји? Границе, зид, логорска жица, или трава, вилин коњиц, Морава, Дунав, Ђердап, славски колач? Опет питања. Питања од јуче из 180


Одбрана избора

данас у сутра. Људи не воле да питају, а неки, чак, уживају у септичким јамама незнања. Не знају да не знају. Нити се боре за одговоре, ни онда када су им решења пред: носом, на дохват руке, под ноктом, испод јастука, на тацни. Пију и опијају се са повицима јајаповца, јајара, доушуника, камелеона, лауреата, секретара, координатора и инструктора. Гласају за њих. Бирају их у управне, надзорне и главне одборе. Гину на коленима на црвеним теписима пред улазима њихових кабинета, канцеларија и пећина. У празним новчаницима носе њихове фотографије... И не знају да знају коме се то клањају. Србија је земља тужно затрпана: киосцима, жутим новинама, белим књигама, читуљама, кафанама, пекарама, часописима, удружењима, агенцијама, саветима, апотекама и молбама за пријем у туђа дворишта... И бесциљним народом је закрчена. И Народном скупштином. Народ у Србији ускоро ће солидарно да плаћа порез на сопствено сећање. И на коришћење силе гравитације. Али, не може да се сети када није морао да се сећа. Не мисли да мора да мисли. Нема децу. Лице му више не продаје пицу. Нема устанке. Има синдикат. Има тајкуне. Има омбудсмане. Устаје да не ради. Прикупљеним средствима из месног самодоприноса гради капеле на запуштеним гробљима локалних самоуправа. Да макар има: плочу, нишан, стећак, над главом, па куд пукло да пукло. Тако пожељан голобоси народ не 181


Зоран М. Мандић

плаче. Диви се својим: потоцима, трњу, боровинама, печуркама, кртичњацима и пашњацима. На славама Србија пије шљивовицу за покој душе својих несрећника. Не, не нестаје стара Србија, земља страсти и устанака, тек тако. Има је у свему што означава пнеуму и шарм њеног (пост)модерног колапса. Људски брине о својим упокојеним: мускетарима, витезовима, месечарима, јазавичарима и падавичарима. Уз гусле их бодри версима народних песама. Сања за њих. Учи их њиховом језику. Чува их у: циклусима, глаголима, именицама, падежима, придевима, речницима, лексиконима и енциклопедијама. Заједно са: манастирима, међама и хајдучким чесмама. Србија се сумануто врти на глобусу света. Као Аљаска. Као Балкан. Као Медитеран. Као Косово. Као Метохија. Као Шумадија. Као Русија. Као ветро-генератор. Као свемоћно као јадног поређења и метафора. Србија је земља чуда. У њој се најбоље чуде чула жељна сензација. Велепоседници и велетрговци. Феудалци. Господа са бока и из јок-а. Србија је једина земља која не пије антибиотике и аналгетике. Лечи се: трубама, травама, шљивовицом, боквицом, гавезом, мућкалицом и реном. Не пати од вртоглавице. Има своју српску болест на коју је поносна и када умире од ње. На споменицима њених знаних и незнаних јунака исписан је епитаф – Ој,Мораво. На Авали је Србија, не Авала на Србији. Велика је навала на Србију. Комшије пуцају и прете. Секу, пеку и наби182


Одбрана избора

јају на колац. Али, у време тако Србија утисну своје стопе гледајући право у очи Европе („препеван“ стих једне промодерне родољубиве песме). Ко то говори да је Србија: снаја, сестра, ујна, тетка, заова, свастика, мала? Ко се то шегачи са својом јадном историјицом? Пен-писци? Сликариакадемици? Песници? Филолози? Филозофи? Астрономи? Алхемичари? Хеј, Србијо, није ово фарисејски текст твоје нетражене одбране из ковчега заветног. Тужно тужна си и ружно ружна због оног другог стања твога намагарченог лица. Напудерисана, напомадисана и нашминкана, са рукама белосветских козметичара, личиш на уседелицу. Из: Владичног Хана, Пожаревца, Днопоља, Мишљеновца... Из Првог и Другог српског устанка. Испод порушених болница, мостова, празних породилишта, школа, касарни, фабрика... Ово је књижевни текст нађен на ђубришту једне аукције. Један Хазар је над њим, као Павић, плакао са првим знацима почетка његовог труљења. Плакао и певао. Плакао је и Хор нерођених српских дечака. Чуо се и плач сто српских труба. Мушких и женских заједно. И плач Ничеовог Српског марша се чуо. Овај текст је требало да личи на цртање унутрашње мапе Србије. Без подела профила граматике смрти њеног нервног система на глаголе игрица и заменице пијачних сцена. Мапа Србије без времена и простора. Мапа Србије у ваздуху. У небесима. У мошницама. Са модрицама на одераном ли183


Зоран М. Мандић

цу. Са петама и запетама у утроби имагинарног библијског аталаса. Реским коментаром кренуће збуњени читалац на писца овог прилога Историји безчашћа. Извређаће га као господара без чекића... А, џелатима ће крај распећа на Калварији додавати зарђале чавле. У нађеном тексту, после транскрипта тачке у жигу имена руже, нашла се и твоја крштеница Србијо. Као илустрција прапочетка о коме је сањао Колумбо и писао свој пијани дневник. У Јеванђељу Светог знања још увек постоји непорециви цртеж алегорија твојих унутрашњих поседа. Цртеж са светим потписом Творца. Кажу да су те после крађе тог цртежа кријумчари иселили из тебе саме и дали ти све ово што сада немаш. И поткожну поставу су ти одерали да лакше издишеш. Али, како даље? Где је крај твојим парчањима, деобама и сеобама? Од безнађа до безчашћа? Кроз улице лутања до тргова бездана. Твоји скрибомани су запосели чак и твоје штале у којима оргијају тајна друштва повлашћених жирија награда и са њима нагрђени. Разбацују се: Андрићима, Ракићима, Радичевићима, Виталовићима, Дучићима, Попама, Костићима... На конзервама хране за њихове мачке чак је и Дисова слика. Као у хорор филму – Један за све, а онда сви они за њега Једнога - Јединога перфекционисаног штал-ђенерала. Како приказати ту шинтерску листу и набројати сва имена 184


Одбрана избора

из ње? И коме сво то приказивање, са читањем, без коментара, – треба? Србијо, Бог све зна. И када ради на махове, не престаје да мисли на тебе. Уморан је он од силних хумора: корака, повеља, развитака, магазина, тргова, поља, летописа, греда, трагова, кола, актова, улазница... Уморан и постиђен над својом добротом за тебе у стању незбринутости. Нешто мораш и сама да порадиш у свом дворишту. Да ишчистиш брлоге из својих штала. Да опереш завесе, прозоре и кваке на трошним дверима. Да се боље удаш, или ожениш, за себе. Да ти деца проходају на време. Да их порасле научиш да перу зубе и навикнеш на редовно прање руку. Да ти деца схвате и упамте како од прљавштине најбрже долази жутица. Жућа од Ван Гога, премилог кукуруза и хемије урина опаког мириса. Настојници и наставници твог језика личе на бахате надзорнике. Људи их срећу како, на вашарима, свадбама и сахранама, са подсмехом забављају твој народ. Певају му на енглеском француске шансоне. Не хају за докторе зване Смрт и Арон. Пуни ироније спомињу Ђавола. Заклињу се у вечност. И све то и тако док си се ти Србијо заклињала у твоје свете књиге рођених и умрлих. У твојој књизи прерано отишлих је и прелако, као Милић од Мачве, заборављени отшелник Божидар Божа Милидраговић. Храбри откривалац безчашћа преписивача и 185


Зоран М. Мандић

преписивачица туђих стихова. А, преписују те Србијо – писмени и неписмени. Преписују и отписују. Скидају и изувају. На ломачи уљем те посипају. Из рођене куће избацују. Нагорелу и измрцварену. А, живе сви заједно у теби и у твом нарушеном здрављу: борхе-есесовци, шушумиге, загађивачи, шизофреници, чобани, праље и фатаљисти. Докле?

186


Одбрана избора

ХАНИБАЛОВ ШАТОР Између позива пожаревачког књижевног часописа Браничево за учешће у његовом броју (првом двоброју за 2011. годину) на тему „Питања, чуђења, нервозе (пре)вредновања...“ и Платонове тврдње о чуђењу као извору филозофије, нечујно дистонира океан амбивалентног вакуума (празног скупа) у коме се, када је у питању савремена српска књижевност, наши мисаони облици заплићу у неразрешиве: етичке, естетичке, поетичке и „класне“ противуречности. У том заплитању плашљивци беже у лагуме испод екрана својих паметних скенера бојећи се за „главе“ њихових снимака на које беспризорно јуришају господари са чекићима одлучивања и пресуђивања. У малој Србији тако годинама самозвани редари вредности и транспарентности њене књижевности пишу историју њене све дубље септичке јаме. Они то, мора се признати, чине са камалеонском „елеганцијом“ великих превараната и трговаца на које нажалост нема ко да удари и да им се супротстави макар тектонским питањима практичног ума,чуђења. Наизглед, то личи на камеју безвременог ишчекивања случајних питача и питалаца, оних, који су у одрастању са сенкама, научили да храброст, поред сопственог, рађа страх и у онима другима, са друге стране добро означене/озрачене црте. Природом, карактером и статусом те “црте” помало се бавила и Хана Херш у својој 187


Зоран М. Мандић

Историји филозофије – филозофији чуђења, што ме на моменте подсећа на песму пагана Ханибала Оршевског, кога нема чак ни у антологијама сећања, а камоли у записима неког јадно преживелог пергамента. У лошем преводу Ханибалове песме “По-света” стоји текст: Не посвећујте, ни ово, ни оно. Чекајући Хвала Хвала може да те укине на првој раскрсници. Са које се нико жив није вратио у своју посвету. Пишите: “Не посвећујем, не кудим, Не...”. НЕ, та мала одречна речца Поезији је важнија од муке са ходањем чуђења. Због које се све теже креће у свом празном читалишту. празно.............непреведено, непреведено......обрисано, обрисано.......избрисано. Цитирани текст ми је годинама у многоме помагао да саобраћајнице савремене српске књижевности не прелазим на обележеним пешачким местима, нити да се током прелажења служим конклудентним радњама кловновских семафора . Многе од тих улица и путева претрчавао сам под ризиком, 188


Одбрана избора

а понекад богами и у страху од искошених погледа њених униформисаних саобраћајних полицмена. И сваки пут када би ми претрчавање успело, мирис сирове слободе први је улазио у моја чула. Ех, како сам тек са њим путовао кроз сопствену слезину, бубреге и јетру у којој је паган Ханибал подигао шатор за примитивни трезор својих напуштених посвета. Али, шта са сећањем на Ханибала у уводу текста који треба да се бави: питањима, чуђењем, нервозама... Да ли је паган Ханибал крив за мој промашај задате теме о (пре)вредновању „геометријског места тачака система елемената“ , или је у питању загонетност мозгалице, која у прози кловновски служи као лажни спасилац читања? Где и одакле да почнем? Ипак почећу, и то прво сећањем да ми је, код „Краља“, чувар Несебичног музеја Зокс дао неке идеје. У њима сам прво препознао Речник питања са острва пацова на Јужном Пацифку где се мала љупка несвршенства утапају у стакленке са дивљим медом. На 656. страни другог издања Речника са острва пацова записано је неколико важних питања. Ево, пажљиво их цитирам: Да ли антисветлост може да спаси светлост? Са коликом запремином треба да располаже канта за сазревање светлосног отпада? Да ли је снага охолости светлости рачунски реципрочна множини импулса сујете намагарченог мрака?

189


Зоран М. Мандић

Избледело..........нечитљиво, нечитљиво...........избрисано. И да будем искрен, годинама не знам где ми се заметнуо јужнопацифички Речник питања са острва пацова. И, како, уопште, да напишем овај текст, макар и у форми депеше, свестан колико и Џулијан Асанж, о томе да је прича о брату Ликсу и сестри Вики уздрмала свет, чак и уназад, све до паганина Ханибала Оршевског и његовог трезорског симулакрума у: слезини, хемоглобину и јетри антрополошког здања мог савременог егзистенцијалног бића, које воли да: чита, упоређује, пише и записује. И сарађује са браничевским књижевним текама. И ко зна до када би трајало то незнање (које је најтеже научити) да недавно нисам налетео на један позивни пропагандни плакат за утакмицу коју је на старом БСК-овом фудбалском игралишту требало да одиграју ЦРНО-БЕЛИ против ШАРЕНИХ. На плакату је, без кладионичних мамаца, писало: БЕЛИ – на голу - Белатукадруз, леви бек Јовица А., десни бек - Александар Л., леви халф – Јован П., центархалф – Мирољуб М., десни халф – Бошко Т., лево крило – Душан С., лева полутка – Леонид Ш., центарфор – Бранко М., десна полутка – Сава Д. (Миливој Н.), десно крило – Станислав В. (капитен), портпарол – тренер – Милић С. од М., главни консултанти Бата М. и Милош Ц.,. официри за медије – Сава М. и Зокс. 190


Одбрана избора

ШАРЕНИ – на голу – Драган Ј., леви бек – Александар Ј. (капитен), десни бек - Војислав К., леви халф – Фрања П., центархалф – Саша Р.., десни халф – Давид А., лево крило – Драган Х., лева полутка Милован М. - центарфор – Милосав Т., десна полутка – Александар Л, десно крило – Раша П., портпарол – тим – менаџер – Радивој М., главни консултант . Недељко Р., официр за медије – Благоје Б. Утакмица, нажалост, није никада одиграна, одложена је због поледице. А, ех, ех, ех...))), да је одиграна, макар и једно полувреме, јер само би се на њој заједно, са ревијом разнобојних оковратних шалова, у публици, нашли многи ликови, рецимо: Јован Скерлић, Бранко Ћопић, Христифор Жефаровић, Јован Рајић, Раде Драинац, Доситеј Обрадовић, Стојан Новаковић, Ј. Ј. Змај, Јован Цвијић, Ј. Стерија. Поповић, Владимир Ћоровић, Јован Дучић, Алекса Шантић и Бранко Радичевић. Зашто жал и жалост? Зато, што би, само, одигравање једино једне такве утакмице у наведеним, или сличним саставима, дала одговоре на нека важна питања о спорењима: путника, записничара, судија и делегата у возу савремене српске књижевности, са резервацијама за купее за једног или више путника. У старој Грчкој и у старом Риму борилачки су одмераване снаге између „оних“ и „ових“, и то, не само, између гладијаторских скупина и легија 191


Зоран М. Мандић

странаца. Свако је од номинованих актера имао право на наступ и без плаћања котизације за учешће. Црта, она фамозна црта, делила их је, као празнине између Старог и Новог завета. Поштовани уредниче Браничева, На аутобуској станици у Београду, између ноћи 19-тог и јутра 20-тог децембра, чекајући да у правцу Војводине коначно крене линијски исправни аутобус, имао сам прилику да слушам монолог случајног несавршеног пензионисаног цивила. Све је почело након његове прве пале реченице која је гласила: “Случајни човече, жао ми је када прочитану књигу не могу да наставим.”. Гледао сам га неизненађено и чекао да настави тамо где је стао у плитким ципелама. Чекао сам “други пар ципела” његовог монолога, који је гласио: “Само сам две књиге у животу купио од којих ниједну нисам прочитао, а једна од ретких чињеница моје биографије станује у истини да сам, само, два пута био заљубљен у жену од којих ниједну нисам оженио.”. На београдских минус четрнаест, светоникољски остао сам тако, након једног туђег монолога, без речи. У црној кожној торби, коју ми је купила покојна мајка Драгиња, Драгица М. рођена О. за мој двадесети рођендан, поред Борхесовог романа Сећања на сан биле су, једна поред друге, књиге Белатукадрузов Лас вилајет, Мачка С.С. и 192


Одбрана избора

Чварчић М.С. И замислите, како се жестоко, иако нечујно, одвијала борба у вилајету моје кожне торбе у којој је мачка наваљивала да поједе чварчић.Чварчић је, само због једне појединости, избегао сигурну смрт, а она је настала као последица (не, поледица) рада самосвести „мачке“ о томе да се непрочитано не уништава ни после смрти. Цео непоједен чварчић је тако у мом скромном друштву наставио пут у правцу Војводине. Неки сведоци кажу да сам на путу за Војводину заспао у аутобусу и да сам том приликом бунцао у сну. И замислите са каквом ме је одбрамбеном пажњом чувала мачка у мом сну, и моју торбу и чварчића у њој. Те ноћи на јутро записао сам у сну моја последња сећања. Међу тим записима била је и скица за овај текст. У њој је било свега (прерачунавања и оклевања) осим нервозе. И, не знам зашто сам у овом тексту исписао нека имена и презимена, јер их нисам бојио и наводио као доминусе, деусе и аутсајдере, нити као мету од чије се флуоросцентне постмодерне равни одбијају дириговани млазови светлости из конклудентних радњи кловновског семафора. Паганин Ханибал би рекао да је флуоросцентан само Бог кога не видимо и када мислимо да смо видовити. Али, да покушам да наставим овај текст. И савремена српска, као и друге националне књижевности, је један велики нехигијенски шатор. У њему су, као и у Ханибаловом, 193


Зоран М. Мандић

често замењена места за писање са местима за вршење мале и велике нужде. Многи писци претерано су поносни на своје: нужнике, заходе, ћенифе, клозете... Они заходно инсистирају на естетици измета. До грла у говнима боре се „етички и миметички“ за ауторитет подношљивости неподношљивих мириса својих излучевина. Они су упорни у својим неовереним ратним и мирнодопским чиновима. Понеки од њих се понашају као постипациони ризничари трофејних збирки „генерала мртве војске“. Склони су да у ноћи вештица са вукодлацима завијају са прозора својих пен-бункера. Посуђују, пишу и посвећују. Један од њих има пекару, други печењару, трећи ћевабџницу... Од њихових ситничарница склањају се вештице и просци. Паганин Ханибал им је забранио приступ у свој шатор.Када: једе, чита, туца и спава Ханибал жели да буде сам. Он не воли јамаре. Ко су јамари? Копачи рака? Животиње које живе у земљи, попут кртица, или неко сасвим трећи са тамног пописа смећа људске цивилизације? Одговор на то питање не треба тражити од песника. Поезија је сабирни центар питања. Њихови постављачи мизерно живе у њеним још мизернијим депадансима. Иако се у овој причи не ради о преварантима и пљачкашима поезије 194


Одбрана избора

она се мора оградити од расадника фанова њених ружних златарница. На јамарским поседима одрасло је Друштво Каријере су најцрњи најамници започели прво код септичара. Временом израстоше у поверљиве слуге са платама редовно запослених тастермајстора, трачера, радио-милева, подметача... Ништа им није свето, ни Бог, ни породица, ни туђе ограђено двориште. Спремни су на све, уједају, пљују, жене се и удају само за вирусе и бактерије. На реверима носе беџеве начињене од краста повређених људских душа. На сахранама се кикоћу, на даћама опијају. У својим незаслуженим животима неуморно настављају коцкање са судбинама неистомишљеника. Поружнели до дна сивила подижу блатаре из којих неуморно експедују гомиле наручених зала. Нико им не ваља нити им је раван у усавршеном бездушју наказности одевених у скупоцене одоре. Имају и оно што немају богатећи тако духовну пропаст из које не знају ни куда, ни када да

195


Зоран М. Мандић

изађу, затраже опрост грехова, саперу крмеље, очисте црнило испод попуцалих ноката, изврше самоубиство... Скакавцима и незаситим сексама их зову. Муве их заобилазе, не пуштају их у утврде незагађених ваздушних колонија. Мрави и осе склопиле су савез против њих. Медведи праве мотке са којима ће, умоченим у фекалије, кренути једног дана, да их почисте. О јамарима сустегнуто су писали Сервантес, Шекспир, М. Л. Белатукадруз, Бошко Томашевић, Раде Драинац, доктори страха Леон и Зокс... Пингвини траже оснивање посебног казненог ПЕН блока, направили су и нацрт његове заставе.Чланству блока желе да се придруже неки несврстани вампири и неколицина америчких шишмиша. Сви су се дали на писање пројекта о херметичком опкољавању јамара. Опколити, изоловати, запалити, уништити...Сравнити са земљом као Картагину. У јаме сипати најжешћи отров.У тровачким пословима своја искуства Блоку нуде пацови и корови. Не желе живе јамаре, ни њихов ДНК-а. Свет је мали божији бисер – пева мешовити хор птицастанарица и селица. Јамаре у јаме – довику196


Одбрана избора

ју појединачни гласови лавова и тигрова. И ајкуле пишу своје подршке стварању новог светског поретка. У паници су једино неуропсихијатри због начина на који треба да суспендују јамарима право на лечење. Неки од њих су за опцију да се јамарима прво одсеку прљави језици. А, потом приступити обдукционој анализи опструктивних узрока тамних можданих флека. Никоговића. КОМЕНТАР У Белатукадрузовом Приручнику спасења, објављеном у другој години нове ере постоји један запис о јамарима који су, због сажаљивости лавова и тигрова, остали непосечених језика. Писац је у том тексту, између редова, поменуо јамаре, као претече инкивизитора, али је у дефиницијама правио велике језичке грешке идентификовања места на којима су они најбоље успевали и одржавали своју лозу. Истински представници људске доброте жалили су вековима што божији мач није сасекао ту одметнуту гамад из крила духовне и егзистенцијалне људске чистоте. У архиву “опалог лишћа” Несебичног музеја Земље Заветине постоји више записа о тим пропустима и несхватљивим попустима божје казне.

197


Зоран М. Мандић

НА ПЕГАЗУ ДО ГОЛЕ ПЕСМЕ Не знам да ли у знању других припадам људима који не знају шта је „криво дрво“, али сећам се да понешто знам о Кривом торњу Михајла Милошевића и Кривом солитеру Душана Опачића. А, да то и не знам усудио бих се да узјашем Пегаза како би се и мени „указала слика и прилика голе песме“ као Стојану Богдановићу за чијим песничким „убодима“ је започела да тече моја читалачка радозналост одмах након што сам сазнао да је тај нишки Орфеј и несврстани књижевни фајтер – доктор математичких наука и универзитетски професор. На овом свету постоје, увек постоје, они који ће се у овом мом тексту, одмах истраживачки заинтересовати, или пак просто, као чичак, закачити, за природу такве моје радозналости. Да се ти истраживачи тог спектра мог интересовања не би превише мучили и међусобно, као рецензенти, кловновски надметали и кињили, рећи ћу, или пак одаћу, да моје симпатије за овакав лик, Витмен би рекао фајтерске поезије, као и за друга есејистичка, афористичка и сатиричка остварења Стојана Богдановића, вежу се због чињенице да је импресивном хоризонту математике припадао и мој брат Душан, који је, као мој врстан и најпоузданији ментор, умео да о мојим микроесејима илити „малим насловима“ расправља као о најездама вируса и бактерија, које су у дубокој повести живота, рушилачки затирале 198


Одбрана избора

читаве редове генерација и породица диносауруса и лептира, па чак и најпаметније врсте микроорганизама. Али, да се дигресијски не бих расплинуо с овим малим освртом на брата, вирусе, диносаурусе или лептире, враћам се у кућу песмозбирке Криво дрво из 2014. године (заједничко издање Народне библиотеке „Његош“ и Уметничке академије „Исток“ из Књажевца, уредници Владана Стојадиновић и Срба Игњатовић) у којој је њен аутор Стојан Боогдановић уврстио неколико краћих песама о: чекању, пуцању, звоцању, гутању, хоћкању и нећкању, а све то, као зарад духовитих коментара о мерењу времена од рата до рата, или од доктрине до доктрине. И, управо у тим мишљењима и коментарима, Богдановићу је успело да изнедри своје најбоље стихове о: песнику коме није потребно време, већ коме је довољна песма, да је (песму) чисти или почисти, док га, својим латентним оружјем, не уби ово време. Богдановић „балоне“ тих духовтих излива пуни хелијумом ироније, свестан да с тим „пуњењима“ треба, како је то једном сликовито написао Хаџи Драган Тодоровић, направити искорак из уобичајене фаме времена дајући у њој нарочиту драж различитом и посебном. А, не предавати се само одласцима у посету чуварима илузија, који су одолевали Богу смрти Танатосу или Богу среће Каиросу, или чуварима прелаза, како би се што егзактније уочила и разумела апликација разлике, или процес разликовања дозволе 199


Зоран М. Мандић

од забране. У ту авантуру „уздуж и попреко“, Богдановић упада са шармом „шмекера“, који, баш, не мари шта ће о његовим литерарним одразима и концесијама рећи критичко-читалачка књижевна публика, а поготово онај њен део који ништа не чита, већ, само гледа и „ровари“ по угледаном, као један новосадски ноћни чувар, који је постао и члан жирија једне угледне књижевне награде. И, ево, како је више сати протекло у мом скромном ишчитавању Богдановићевих ироничко-афористичких, или афористичко-ироничких „дугих и кратких песама“, какве пише и Саша Радојчић, или „дугих и кратких сенки“, какве волшебно „црта“ и препоручује Јовица Аћин, или „кратких и дугих санкција“ какве врховна америчка администрација уводи престрашеним политичким непослушницима. И, ево, да поновим, како сатима тражим место у „тематском речнику“ мојих „малих наслова“ за „кривo дрво“ Стојана Богдановћа, који као „шашави зујкан“ Мирослава Антића чека „пред неким факултетом или вишом школом поезије“ да му се „укаже гола песма“, као од мајке рођена, и „да притом гледа да ли му се неко смеје иза леђа“ и све то на прелазу између аминашких гестова дозволе и забране што је „Антиће“ почесто „коштало“ муљања по џеповима, депоима и трезорима туђих песама, „болних, или безболних“ апликација. А, Стојан Богдановић у „малим световима“ мојих симпатија има места да се раскомоти и да „не кука“ како 200


Одбрана избора

нема могућности за путовања „којекуде“, као што их имају какви тобожњи савремени глобтротери. Богдановићево „криво дрво“ је метафора куле, торња, или пирга православне богомоље, његовог језичког, интелектуалног, ерудицијског и побуњеничког духа, Александријска, Ајфелова, Небојшина, Јоанина... Он на њима, као поред „кривог дрвета“, чека рађање песме и њене неједначине и једначине са једном или са више непознатих. За њу му, као „алат“, не треба ни граматика ни статика, ни метрика ни еротика, ни тактика ни стратегија..., јер „песму ако је права / није штета причекати је“, па и поред „кривог дрвета“, поред кога се Пегаз нишког Орфеја у дворишту „чекаонице поезије“ слади зеленом травом „голе песме“. И зато такви срећни чекаоци никада не губе време чекајући да им се укаже њима једино довољна песма, па било да се све то дешава испред Економског факултета у Нишу, или на неком другом имагинарном месту.

201


О ПИСЦУ


ЗОРАН М. МАНДИЋ, је рођен 20. августа 1950. године у Владичином Хану. Гимназију „Никола Тесла“ завршио је у Апатину, а правничко образовање стекао на Правном факултету у Новом Саду. Објавио је следеће књиге песама: Кораци сумње (1971), Путник и његова невоља (1976), Опекотина (1980), Упуство за опстанак (1982), Каринска тројства (1987), Читаоница (1989), Нишан (1990), Крај сезоне (1991), Бизарна математика (1991), Цитати (1992), Радови на путу (1993), Наспрам чуда (1994), Крај сезоне и друге песме (1995), Цитати и друге песме (изабране песме, приредио Саша Радојчић) (1996), Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем (1997), Апатин и песме од пре (1998), Усеклине, прозор (2000), Нестварни штафелај (2005) , Мали (п)огледи, (2006 и 2008), Бог у продавници огледала (2010), Оквир (2011),


Кафкина фонтана (избор из поезије, приредио Душан Стојковић) (2012), Србија у дубоким водама (2015) и Кварење кругова (2017). Објавио је књигу микро-есеја Мали наслови (2003), а друго допуњено издање (2008). Објављени су му избори из поезије на италијанском, Господово писмо, у преводу Драгана Мравовића, (1994), и на македонском, Не бринем за наду, у преводу Ристе Василевског, (2004). Заступљен је у великом броју антологија и прегледа српске поезије у земљи и иностранству (на италијанском, македонском, немачком, пољском, мађарском, француском, белоруском, словеначком и др.). Био је члан жирија књижених награда: Госпођин вир, Бранкова, Печат вароши сремскокарловачке, Павле Адамов, Душан Васиљев, Песничке стазе, Ервин Шинко, Круна деспота Стефана Лазаревића, Књига године Друштва књижевника Војводине, Ленкин прстен, Меша Селимовић, повеља Карађорђе, Милан Ракић, Лаза Лазаревић, Миодраг Борисављевић и др. За књижевни рад награђен је наградама: Ервин Шинко (1975), Печат вароши сремскокарловачке (1976), Октобарска награда Апатина (1998), Искра културе Војводине (2000), Стеван Пешић (2004), Књига године Друштва књижев-


ника Војводине (2006), Дрво живота Књижевног сазвежђа Заветине (2010), Књижевна Повеља Карађорђе (2011), Повеља Академије Иво Андрић (2011), Капетан Миша Анастасијевић за стваралаштво и допринос српској култури (2013), Јован Скерлић (2015) и Збиљина награда (2016). Пише поезију, књижевну и ликовну критику, које је објављивао у: Политици, Пољима, НИН-у, Борби, Дневнику (Нови Сад), Ревији (Осијек), Златној греди, Летопису матице српске, Корацима, Градини, Књижевној речи, Књижевним новинама, Ковини, Монс ауреусу, Багдали, Свескама, Збиљи, ОКУ-у, Ликовном животу, Вечерњим новостима, Дометима, Данасу, Путевима, Одјеку, Животу, Књижевном листу, Стварању, Овдјету, Стремљењима, Улазници, Могућностима (Сплит), Видику (Сплит), Задарској ревији, Руковетима, Књижевном магазину, Кварталу, Даници Вукове задужбине, Браничеву, Нашем трагу (Велика Плана), Трагу (Врбас), Бдењу (Сврљиг) и др., као и на ТВ Нови Сад у емисијама серијала „У сазвежђу књига“ и на РТС Београд. Аутор је сценарија емисије о Апатину у новом серијалу „Варошарије“ Радио-телевизије Војводине. Приче је објављивао у: Политици, Политици-експрес, Вечерњим новостима, Златној греди, Нашем трагу, Пољима, Корацима, Багдали, Летопису матице српске, Дневнику (Нови Сад), Багдали,


Књижевној речи, Нашем трагу, Монс ауреусу, Студенту и др. О Мандићевој поезији и другим радовима писали су: Чедомир Мирковић, др Бошко Томашевић, мр Душан Стојковић, Васа Павковић, Стефан Грубач, Јовица Аћин, Фрања Петриновић, Владимир Копицл, Мирољуб Милановић, др Саша Радојчић, Аца Видић, Мирослав Антић, др Томислав Цветковић, Тања Крагујевић, Драгиња Урошевић, Томислав Маријан Билоснић, Ристо Василевски, Радивој Шајтинац, Александар Б. Лаковић, Драган Тодоровић, др Славко Гордић, Душан Радивојевић, др Драгољуб Стојадиновић, др Бојана Стојановић Пантовић, Зоран Богнар, др Владимир Гвозден, Јован Зивлак, Радмила Поповић, Благоје Свркота, академик Миодраг Павловић, Богић Ракочевић, Жарко Димић, др Зоран Ђерић, др Никола Страјнић, Љубомир Ћорилић и др. . Члан је АИЦИЛ-а – Европског удружења књижевних критичара са седиштем у Паризу, Удружења књижевника Србије, а у више мандата био је члан Управног одбора и председник Комисије за пријем нових чланова Друштва књижевника Војводине и Удружења новинара Србије.Члан је Удружења новинара Србије и Међународне организације новинара. Живи, ради, чита и пише у Апатину и Сомбору.


Више информација о његовим биграфским и књижевним остварењима може се наћи на блогу zoranmmandic.blogspot.com


ЛИРСКИ СНАЈПЕРИСТ ЗОРАН М. МАНДИЋ Нова књига Зорана М. Мандића је троделна. Њени циклуси / поглавља / мини књиге су: „Систем“ (нови мали наслови), „Одбрана избора“ (нове песме) и „Мишљења и коментари“. Овај лирски троугао има свој систем: први и трећи део обухватају прозу; лирика је у срцу књиге. Мaндић је одувек био лирски архитекта. Желимо ли његове збирке да упоредимо са делима неког ликовног уметника, најпре нам на памет пада италијански гравер и архитекта Ђовани Батиста Пиранези који је остао познат по призорима римских рушевина и фантастичним сликама грађевинских ентеријера, посебно степеника на њима. Наш песник је одувек био мајстор при избору наслова својих збирки. Довољно је присетити се само неколиких међу њима: Кораци сумње (1971), Упутство за опстанак (1982), Нишан (1990), Бизарна математика (1991), Цитати (1992), Наспрам чуда (1994), Цитати и друге песме (1996), Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем (1997), Бог у продавници огледала (2010), Кафкина фонтана (2012)... Један од најпровокативнијих и нејефектнијих


је овај – Одбрана избора – који је понела збирка пред којом се налазимо. Могуће да је лако, чак и онда када изгледа неизмерно тешко, одлучити се за нешто и одабрати управо то, али много је теже оправдати (посебно када се о нечему тако флуидном као што је поезија ради) управо учињен избор пошто је он био бирање између читавог снопа понуђених, или могућих, опредељења за која унапред не можемо знати камо би нас одвела. Архитектонским складањем својих песничких збирки Зоран М. Мандић се прикључује сјајној дружини песника који су били математичари или су математику одлично знали (Омер Хајам, Новалис, Едгар Алан По, Луис Керол, Стефан Маларме, Ежен Гилвик, Рејмон Кено, Жорж Перек, Жак Рубо...). Њихове песме, између осталог, никако занемариво, плодови су, суптилна комбинација, и композиција, лирске математике. Оне спајају, сасвим симбиотички, математику и музику. Мали наслови ни по чему, осим можда по томе што се њихов наслов заиста често сведе на једну или на две речи, мали нису. У њима се говори о суштинском, о ономе што осликава епоху у којој јесмо, а многи од нас се понашају


као да нисмо, те стварно ти који тако чине и нису, јер у правом животу за њих, беживотне, мимо живота, непрестано крај њега, и нема места. Они су непрекидни извањци; Мандић је непрестано у срцу ствари, онај ко описиваном / опеваном налаже / допушта да само о себи проговори / пропева, постане књижевна, једнако као што је животна била – чињеница. Треба ли да се осистемимо? Без система, у рукама смо хаоса. Из њега смо се извадили онога трена када је Бог био приморан да ограничи људску неограничену слободу која се одмах изметнула у нешто што са слободом никакве праве везе није имало. Десет божјих заповести ољудиле су човека, али је овај од тог трена почео да се понаша као морални преступник који се с њима рве. Слободу, ограничену да би уопште слобода била, он је схватио као ропство из којег мора по сваку цену, па и по цену главе – о моралу да и не говоримо – потражити излаз. Мандићева прозна, али и песничка, реченица налик је на кафкијанску. Стога што бежи, поготову од присилне, необавезне, суштински неодговорне, метафоризације казаног. Нарочито у малим насловима, Мандићева реченица


вибрира својом рационалношћу. Показује како у рукама правих мајстора (такав је био Кафка, такав је и Мандић) и она зна да задобије сликовитост особеног типа. Ону која мишљу зрачи. Не мора се слика само на слику свести. Слика се и осликава, али и промишља. И мисао је њен прави дом. Мандић је посегао за неколиким, потенцијалним, неологизмима (један од „задатака“ које овакве речи испуњавају јесте: „покрити“ оно што досад уочено у довољној мери није било, или се осматрало на погрешан и површан начин): аргументарница, богодечији, доказнарница, радозналка, успоменарница. Довољан је један једини пример да се види како песник звуком (асонанцама и алитерацијама), влада, а без њега лирске музике нема: „обруче, заруче, уруче, препоруче, прируче или поруче. Било да одруче…” („Руке“). Песник се на томе не зауставља. Служи се и рефренским почецима реченица. Чак се они и из једног текста у наредни селе. Навешћемо само један пример. То се дешава са скулпурама мог малог града (в. „Скулптуре“ и „Ретровизор“). Лирско се из Мандићевих песама сасвим слободно сели у његове мале наслове. То ћемо илустровати тако што


ћемо навести прегршт синтагми и песничких слика: „тужни срам“ („Руке“); „видео океан људског ока“ (Исто); „цвркуте... кругова“ („Ретровизор“); „мирисна тамност песме“ („Делови загубљених јеванђеља“); „гадно пролепшавамо“ („Излог 4“); „Мала места су као ћораве кутије у којима живе слепци“ („Мала места“); „уморним шетајућим месом“ („Неколико спојених прилога за портрет празнине“); „престрашен заборав“ (Исто); „зарђали језик“ (Исто). Зоран М. Мандић и иначе, спајањем својих малих наслова и правих песама у једну целину, показује како за њега поезија и лирска проза, поезија и есеј, никако нису међусобно омеђени, поготову не неким непревладивим границама. Једнако као што је његова проза лирска, и његова поезија не заборавља наративно и храни се есејистичким. Његова дела не желе да знају ни за какву жанровску подвојеност. Текст о рукама (песник бележи шта је о њима говорила његова мајка) можемо довести у далеку везу са чувеном песмом „Руке“ Жермана Нувоа. Homo opus, по песнику, запрема и Теслин опус, али и опусе тениских турнира. Човек се не може делити на мање значајан и битан део. Он је цели-


на. Живи свим што чини: и оним што мисли, и оним што сања. Издваја се и поетичкоаутобиографски есеј „Тамо где припадам“. У малим насловима имамо дијалог (и лирски, и есјистички), а не монолог. Увек се подразумева други с којим се разговор, размена мишљења успоставља. Дијалог је заједничка су коб. Без њега се тапка у месту. Постаје се духовни мртвац. Или аутократски наредбодавац. Постоји, поред политичке, и језичка диктатура. Она је једнако опасна као и политичка. Треба се клонити и песничке диктатуре до које се приспева када се јајоглаво прихвата унапред скројено мишљење и вредновање. Глава на рамену служи нам да (пр)оценимо шта је шта и ко је ко. Поред језичког мелодијања, у Мандићевим је малим насловима и промишљање онога о чему други писци готово никада не размишљају. Мали наслови су можда текстови о малим стварима, али мале стваре су те које чине велики живот. Без малих ствари ни нас нема. Ствари које нас окружују, једнако као и оно што у нама бивствује, морају се сагледати другим, посебним и особним наочарима како би се открила


њихова бит. Тек тада заслужују да се у нову целину уклопе. Трагична је прича „Помирење“ о Карађорђу и Милошу, минералној води у коју се се преметнули. Наводи нас да се, помало хуморно, приупитамо да ли се оне, смешане, понајлакше пију? Прави психопортрет је „Причало“. Постоји у овим прозама гледање у себе, око себе, иза себе... Читава поетика гледања мерло-понтијевска. У игри су и опипи. Тактилне, визуелние, аудитивние... сензације. Али, ту су и психолошки пипци којима додирујемо све што нас окружује, све што из себе лансирамо е да би оно изван нас присутно опколило и нама, нашем искуству и нашем певању, присајединило. У огледу „Ретровизор“ налазимо и следећи мисаони увид: „Откриће би можда било у сазнању да је визуелна композиција слике живота састављена у формату мозаика, али знати га саставити, сложити, тако да би сваки његов део искористио своје аутономно право да буде обухваћен местом које му припада?“ У истом есеју пише се и како постоји „ ... рат између слика и времена у коме се оне одвијају...“ Зоран М. Мандић експлицитно излаже своју поетику: „Да би изгурао


причу писац непрестано мора да има на уму да се грађа за њу налази у њему“ („Шетња“); „Писати књигу о неком захтева дијалог са чулима“ (Исто); у истом тексту заговарајући шетњу као подстицај имагинације, попут Мирослава Мандића, писац призива перипатетичку књижевност; „ ... свака књига, која може, или не мора, да се чита, има свој имагинарни излог. И онај његов стаклени параван, који стварност дели од њене нестварности...“ („Излог 1“); „Никада ми није било јасно шта је теже: смишљање или рађање песме.“ („Песма“); може се – и треба – „писати неречима“ (Исто); „Употреба цитата је гора од употребе човека свиклог на болести интелектуалног немара скупљача туђег перја“ („Скупљачи туђег перја“). Постоји шетња лавиринтом текста. Једнако, и архив као сећање. Архив је нашем писцу симболичка замена за време. У исти мах, и оно само. Песници „торбари“ – лактароши су, гузоње, борци за привилегије и незаслужена признања и награде које се у њиховим рукама у нагрде претварају. У више текстова пише се о излозима: они нам нуде истовремено и оно што је испред и оно што је иза њих.


Продире се иза огледала. Ја се непрекидно сучељава са Другим. Макар са другим Ја. Неко иза мене, гледаоца, хоће да види мојим очима оно што ја гледам. Стаклени зид не спречава, управо стога што је стаклен те прави зид и не може да постане, спој / преплет спољашњег и унутрашњег, њихово сливање и стапање. Међа која се ту јавља, привидна је, она које као да нема. Може да се загледа у утробу изложеног а да се притом не открије шта се у нама скрива, како се, и у шта, изложено преобраћа. Поднаслови малих наслова отварају се са „о“. Најчешћа реч, она која приказано амбивалентним чини, нагони нас да се определимо, прочитамо прочитано још једном, јесте илити. Мандићеве прозаиде, снимци, и ментални, доживљеног и опаженог, могу се упоредити са мини есејима који се јављају у чувеним Митологикама Ролана Барта. Погледамо ли оне међу њима који обилују цитатним реминисценцијама (на пример, „Жал за описом мог доживљаја Дон Кихота“), пристижемо до кратке, нове, апокрифне, субјективне без сваке сумње, мини историје светске књижевности, и теорије књижевности уз то.


Треба ли да изаберем антологијски мали наслов, определио бих се за „Неколико спојених прилога за портрет празнине“. Издвајам и, синтаксички „исцепкано“, „Осећање“, као и мини есеје „Песма“, „Писац“. Уколико реши да објави ново, дорађено, издање антологије српских мини есеја, нови Течни кристал, Зоран Богнар не би могао да избегне Мандића као једног од сржних аутора у њему, оног чији мали наслови у себи збирају сав течни кристал микроесеја. Зоран М. Мандић је несумњиви poeta doctus, један од најбољих које српска поезија уопште има, али, притом, он остаје у прикрајку – без зрнца тога, никада праве, поготову велике, а њој поезија песника о којем пишемо изван сваке сумње припада, нема – и poeta ludens. „Одбрана избора“ почиње, и јесте, улазак у Харонов воз. Бира се начин смрти. Живот је смрт у трајању. Живот је поправни испит / из одбране избора. Мандићеве песме веома често немају интерпункцијске знаке. Прва реч сваког стиха готово увек почиње великим словом.


Његово писање кретање је и лавиринтом написаног. Палимпсестна работа. Кукавички је потез сваког песника: усамити се. Узношење је: разликоваћу се од свих. На песничком Олимпу има места за више Богова. Побуњеник је увек сам, али прави побуњеник сања о томе да се и сам обожи. Он не исцрпљује занат и умеће и дар који има на непрекидну, незауставиву побуну. Побуном се почиње, освајањем окончава. Када, на пример, у песми „Смрт у котарици колача“, „налетимо“ на стих Кад год зацвили мисао у напетости, присетимо се чувене Ракићеве песме „Мисао“. Мандић нам открива, и у својим песмама и у својим прозама, које је то, разнородно, друштво којем се он прикључује: Сапфо, Сократ, Овидије, Макијавели, Емерсон, Толстој, Достојевски, Ван Гог, Кафка, Јесењин, Мајаковски... Као и Бошко Томашевић, но мање од њега, и Мандић је, једним – цитатним – сегментом свога певања прави песник библиотеке. Али и из његових песама – као и из дела Томашевићевех уосталом – струје непатворени животни сокови, комбиновани са фрагментима снова којима се лечи сваки страх од неписања (“Смрт у котарици колача“). Постоје и „приче“ у песмама. И дијало-


шке. Уношење елемената сновиделног. Сан који се инкорпорира у јаву, навлачи њено рухо. Брисање граница временских, али и оних које би међиле реално са измаштаним. Допеваним / досањаним. У песми „Једна слика једно сећање“ су и стихови: Мали сто / потпуно наг. Тако се, у песми „Зима 2012“, пева, персонификовано, о топлој кутији погледа, замрзлом надутом трбуху Дунава и чају са Сунцем. Природа се ољуђује. Људи покушавају да се с њом стопе, макар она била и потпуно хладна, зимска, ледена. У песми „Недостајање“ Недостајање је као / Свраб. У оној насловљеној „М. Б. Душанић лирик“, том дрхтавом тексту, говори се о лирици живота и смрти. Песник који је прави песник, својим ДНК учествује у правој поезији која одбацује, тако што их руши, све песничке бакциле који је непрестано загађују, покушавајући да је инфицирају баналношћу, несмислом, поетофразама, општим местима, лажним прапорцима, украденим ђинђувама. Како Мандић твори / гради песничку слику? Епифанијски, блеском. Менталном стрелом. Његове слике налик су на харпун. Оне су од меса и крви.


Дрхтаве. Илуструјмо то примерима побраним из песме „Једна слика једно сећање“: зидова нарушеног здравља / рупама за ексере; мирис патње руке; шољице за рај; У једном се јаству тако нађоше два слепца / Крадљивац и Покрадени. Из Ван Гогове сиротињске собе песник је „однео“, макар у песми, своју збирку Никада нисам написао песму коју сам могао да напишем и тако је оголио несретног сликара, учинио га неспособним да одбрани оно што се одбранити не дâ. Добра љубавна песма она је која се зове „Обећана љубавна песма“. Једнако и „Не знам“ из које издвајамо следећа места: На месечини њено се тело / претварало у боју сањивог сунца; врата страха; нага сенка успомене. Постоји читав спектар најразноликијих, „дубинских“, песничких слика у Мандићеву песништву: Свет увек постоји после / После тридесете Исус се одао себи / Напустивши усамљене јахаче / апокалиПСЕ („Самоћа“); Припадам само својој болести / Писању / Оном што увек није („Нико ме неће препознати“); Бојим се да ћу писати и / Кад престанем да пишем / Страхујем од тог усуда / Као што се он плаши мојих / Одрицања / И тако по ваздан /


Стојимо један наспрам другог / Немајући куд него право / На двобој / А моји секунданти су моје песме („Бојим се да ћу писати“); (Мајци) Не смем да јој кажем / Чак и на крају ове песме / Да ћу писати и када престанем да пишем / Да ћу волети и када престанем да волим / Да ћу живети и када престанем да живим / Да ћу себе потражити у праху / А онда из њега побећи у светлост / Одакле сам и дошао / Одакле ћу се поново и вратити / Да пишем и када престанем да пишем (Исто); Лица и наличја / Несређених разнобојних папира / Разбацаних по угловима главе / На цртежима незакљученог памћења („Трула јабука“). Мајка је често „јунакиња“ ових песама. Она која подучава: животу учи. И доброти. Сатирична / критичка песма је „Човек који је хтео да ме купи“. Попут ракије од трулих јабука је и поезија непесника, неталентованих лирских опсенара, поетских башибозлука. „Ангажованој“ поезији припада песма „Избеглице“. Хуморна је „Илузија“ – песма у којој се пева како је песник добио Нобелову награду за књижевност за своју збирку Србија у дубоким водама. Она се


може довести у везу са, такође хуморном, песмом коју је, тада стогодишњи, чилеански песник Никанор Пара испевао говорећи како је крајње време да му се Нобелова награда додели јер нема превише времена да чека да га она задеси. Потенцијални неологизми које смо изнашли у Мандићевим песмама су љубичанствен, римоловац и човекологија. Поетички стихови његових песама, оних које он зида („Трула јабука“), казују нам како се песма неспутано креће паклом, чистилиштем и рајем и како је она рефлекс мисли и звука / Час на јави а час у сну („Филип“). Мандић назива Бошка Томашевића академиком алхемије. То исто могао би да каже с једнаким правом и за себе. (Ако неће то да учини, уместо њега – урадићу ја.) У „Крајњој личној причи“ пева – дефинишући тако своју поезију – о есејморфној песми. Основна његова песма управо је то. Најбоље песме у књизи су „Бојим се да ћу писати“, „Зашто сам престао да сањам“, „Исповест“ и, надасве, „Мандић“. У последњој споменутој, дуго сањаној песми, лирска се пређа обмотава око срца / Када онемоћа /


Када избушено месо постане од / Срчаних удара и превелике љубави у / Коју је упадало као у дубоки снег / Ево ме с обе стране / Хармоније и дисхармоније / Мандић наспрам Мандића с оним / Средњим словом М. Мандић песник истовремено се спаја и ратује с оним (о)певаним Мандићем, те ни сам не зна – и није то уопште важно – који је он од њих двојице, ако их уопште двојице и има, ако онај З.М. М. из песме не излази слободно у реални живот, а онај који пева о њему не „ускаче“ у песму, а да притом, ни један ни други, нису свесни како су заменили своја места, ако се уопште о било каквој замени места ради, и може радити, пошто је поезија за овог песника, увек, и у овој – већ сада треба написати, не само антологијској, већ и великој песми српске поезије – једини песников дом, онај без којег ни њега као песника нема, а њега има, једино има, само онда када се писању песама препусти. Јер, њима, и у њима, живи. Својим песничким „малим насловима“ Зоран М. Мандић је максимално проширио подручје лирског. Приближио је прозу лирици толико да су његови мини есеји истовремено и песме у прози, а његове праве песме и


мини есеји. У његовом књижевном делу мисао се не одваја од емоција. Проосећана мисао следи рефлексивне емоције. Песнику је певање попут сећања. Пише се читавим телом. Свим чулима. Наученим. Одсањаним. Наслућеним. Нема никаквих граница. Предвајања, одвајања, елиминације. Певање је увек преливање преко руба. Поунутрашњивање спољашњег; оспољавање унутрашњег. „Мешање“, синестезијско, сензација које су нам једна чула добавила са онима које су плод неких других. Песник је, у својој лековитој поезији, приспео до густине зрелости. Мисао која се у њој често находи, пошто је срцем прострујала, цури низ прсте. Мишљења и коментари су разноразни прозни текстови у којима је присутан критички, не ретко и сатирички, набој пошто песник не жели, никако не жели, да затворених очију прође поред оног што се крај њега дешава и што живот којим живимо, не ретко такође, правом животу краде и претвара у нешто о чему се тешко довољно критички може прозборити. Мета песникове критике су, на пример, многобројни, и све бројнији, наши књижевни фестивали на којима се


„мувају“ непрестано исти гости, тобожњи песници од којих за многе нико ни у њиховој рођеној земљи ништа не зна. Размена „добара“је: ја штампам теби да би ти штампао мени, китим те наградом да би ме и ти својом окитио. Ако награде нема, може се она часком створити, ионако их још увек немамо пет стотина, а поједини међу нашим лауреатима још увек нису њих сто накачили на своје јуначке непесничке груди. Није важно што се новац неразумно арчи, што потпуна недемократичност условљава фалш изборе у уметничким групацијама и, сасвим нормално, довођење на функције у њима оних који никаквих функција достојни нису. Оно што се кува и што кусамо права је „књижевна мусака“. Писци – најчешће они за које би тек требало доказати како то уопште јесу – кукају на државу, једнако као и уредници часописа који су се изметнули, без икакве уређивачке политике која би се о њима ваљано постарала, у праве часописне купусаре. Чланарние се преобраћају у харач а да притом ни они који их плаћају ни они који то не чине ни на који начин н не учествују у књижевном животу и немају никаква права. Зоран М. Мандић скреће пажњу на неколике сасвим скрајнуте књиге и


њихове писце узалудно се надајући како може нешто да покрене у свеопштем нашем књижевном и културном мртвом мору. У питању су давни Пчелар – Нови пчелар (1810) Аврама Максимовића, афоризми др Добривоја Зечевића, часопис Збиља Момира Лазића, Криво дрво Стојана Богдановића. Скреће пажњу на, за живота некритички одбациваног, великог песника Николу Цинцара Попоског од кога је наша, незналачка, књижевна критика сасвим непотребно направила књижевни случај. Пише о себичним антологијама књижевних глупости. Уводи у игру у властита кокошија прса млитаве удараче – јајаповце. Одличан је есеј „Одбрана поезије са освртом на дунавске муке Нарциса“ у којем се спомињу „снајперисти снова“ и устврђује како поезија не једе прозу, а како проза „сања поезију“. Посебно су драгоцени полемички есеји објављени у пожаревачком часопису Браничево у доба уредниковања Александра Лукића: „Друго лице лица Србије (Мали прилог обраћања Великој историји безчашћа)“ и „Ханибалов шатор“. Они су били покушај „проветравања“ наше књижевности, пун убитачне ироније. Њима се Зоран М. Мандић придружио групи писаца окупљених око


овог часописа (Мирослав Лукић, Бошко Томашевић, Александар Лукић, Мирољуб Милановић, Александар Б. Лаковић, Љиљана Ђурђић, Предраг Чудић...) која је покушала да нашу књижевност сагледа из новог угла, служећи се погледом искоса који су заговарали Душан Матић и, потом, Сава Дамјанов. Није им тада то пошло за руком (зли волшебници су се дубоко у земљу укопали и дебеле жиле одаслали на све стране), али то не значи да им неће успети никад. Ни они не смеју да допусте себи да одустајници постану. Одбрана избора и више је него одбранила избор онога што се у књизи обрело. Душан Стојковић


САДРЖАЈ

СИСТЕМ ........................................................ 5 НОВИ МАЛИ НАСЛОВИ ........................ 7 СИСТЕМ ................................................ 9 РУКЕ (запис о важној мелодији природе) ................................................ 12 ТАМО ГДЕ ПРИПАДАМ ................... 17 (Мали наслов о зазирању од причања у сну) ........................................................ 17 СКУЛПТУРЕ ....................................... 18 РЕТРОВИЗОР (Трагање за помагалом откривања гледања иза себе) .............. 20 ДИЈАЛОГ (Мали наслов оном што често недостаје) ................................... 22 ШЕТЊА ................................................ 23 АРХИВ (Скица за портрет скупљача прашине) ............................................... 25 ВОДЕНО ОГЛЕДАЛО ........................ 28 ДЕЛОВИ ЗАГУБЉЕНИХ ЈЕВАНЂЕЉА ....................................... 30 (Изостале библијске слике) ................ 30 ДЕПО .................................................... 31 ДРОН .................................................... 33 (О какофонијским камуфлажама намера злочиначких умова) ................ 33 ЖАЛ ЗА ОПИСОМ МОГ ДОЖИВЉАЈА ДОН КИХОТА........... 36 (Скица за портрет проширеног „малог наслова“) ............................................... 36 ИЗЛОГ (1) ............................................. 40 (О чежњи за теоријом Николе Тесле о „магнетном пољу“ излога) .................. 40 ИЗЛОГ (2) ............................................. 43


ИЗЛОГ (3) ............................................. 45 (Критика човековог потрошачког ума) ............................................................... 45 ИЗЛОГ (4) ............................................. 47 ИЗЛОГ (5) ............................................. 49 (Скица за портрет излога са статистима и улазницама за гледање).................... 49 МАЛА МЕСТА .................................... 51 НАРОДНИ ХЕРОЈ ............................... 53 (Сећање заборављено у „маузолеју“ далеког детињства) .............................. 53 НЕКОЛИКО СПОЈЕНИХ ПРИЛОГА ЗА ПОРТРЕТ ПРАЗНИНЕ .................. 56 (СЕЦИРАЊЕ ПРЕПОЗНАВАЊА) ..... 56 ОСЕЋАЊЕ ........................................... 58 (Мали прилог расправи о музици) ..... 58 ПЕСМА ................................................. 60 (О једињењима и сједињењима .......... 60 неопажености)...................................... 60 ПИСАЦ ................................................. 63 ПОМИРЕЊЕ ........................................ 66 (Неиспричана прича о историји) ........ 66 ПРИЧАЛО ............................................ 68 ПРОЗОР ................................................ 70 СЛАВА ................................................. 72 УПОТПУЊАВАЊЕ СЛИКЕ .............. 76 (Мали есеј о сунцу) .............................. 76 ЦРНА ЧОКОЛАДА ............................. 77 (Осврт на једну од краљица империје слаткоће) ............................................... 77 СЕЋАЊЕ .............................................. 79 (Мали есеј, илити, наслов о музици ... 79 мајчиног срца) ...................................... 79 СКУПЉАЧИ ТУЂЕГ ПЕРЈА ............. 80


МУЗИКА .............................................. 81 ОДБРАНА ИЗБОРА .................................... 83 НОВЕ ПЕСМЕ ......................................... 85 ОДБРАНА ИЗБОРА ............................ 87 СМРТ У КОТАРИЦИ КОЛАЧА ........ 88 (Прича о недостајању) ......................... 88 НЕДОСТАЈАЊЕ .................................. 90 М. Б. ДУШАНИЋ ЛИРИК .................. 91 ЗИМА 2012. .......................................... 93 Посвећено уторку, 06.02.2012. г. ........ 93 ЈЕДНА СЛИКА ЈЕДНО СЕЋАЊЕ..... 94 НЕ ЗНАМ ............................................. 98 САМОЋА ........................................... 100 ПОСЛЕ РАСТАНКА У КРАЉЕВСКОМ ВРТУ ...................... 102 НИКО МЕ НЕЋЕ ПРЕПОЗНАТИ .... 105 ИСПРЕД КУЋЕ У ЧЕЖЊИ .............. 106 АНДРЕЈ .............................................. 107 БОЈИМ СЕ ДА ЋУ ПИСАТИ ........... 110 ГРЕШКА............................................. 112 ЗАШТО ОПЕТ ЗОВЕМ ..................... 114 ЗАШТО САМ ПРЕСТАО ДА САЊАМ ............................................................. 115 ИСПОВЕСТ ........................................ 116 МОГУ И ДА НЕ МОГУ .................... 118 ОБЕЋАНА ЉУБАВНА ПЕСМА...... 119 ПЕСМА О ВРЕМЕНУ ....................... 121 ТРУЛА ЈАБУКА ................................ 122 ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ХТЕО ДА МЕ КУПИ ............................................................. 124 ТОМАШЕВИЋ .................................. 126 (Над чинијом сувенира) .................... 126 КРАЈЊЕ ЛИЧНА ПРИЧА................. 127 ИЗБЕГЛИЦЕ ...................................... 129


ИЛУЗИЈА ........................................... 131 ЉУДИ ПРЕВИШЕ ВЕРУЈУ ............. 133 ПЕСМА ЗА МАЛУ ЗОЈУ.................. 134 ЕЛЕМЕНТИМА МИТОВА ............... 135 МАНДИЋ ........................................... 137 ГАЛАТЕА И АЦИС .......................... 139 Или песма о лепоти ........................... 139 МИШЉЕЊА И КОМЕНТАРИ ............. 143 НАЈЕЗДА ФЕСТИВАЛСКИХ КИРБАЈА (Мала прича о великом Сиорану) ............................................. 145 КЊИЖЕВНА МУСАКА ................... 148 (мали есеј о врлим кецељашима и.... 148 ратним побегуљама) .......................... 148 КО ТО ТАМО У СРБИЈИ БРУКА ... 151 ЧЛАНАРИНЕ ..................................... 151 (скица за микроесеј о прадоксима .... 151 везаним за брукање сврха чланарина) ............................................................. 151 ИМПРЕСИВНИ ПУТ ЈЕДНОГ ПИСЦА (скица за портрет др. Добривоја ....... 155 Зечевића) ............................................ 155 ЗБИЉСКИ ДУХ И СВЕСТ СРПСКОГ ЛИСТА МОМИРА ЛАЗИЋА ........... 160 КУДА ПЛОВИ ТУЖНИ СРПСКИ КЊИЖЕВНИ БРОД? ......................... 162 (Скица за портрет ружне српске ...... 162 књижевне неправде са предлогом да се ............................................................. 162 песнику НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ......... 162 ПОПОСКОМ додели национална пензија Србије) .................................. 162 ОДБРАНА ПОЕЗИЈЕ СА ОСВРТОМ НА ДУНАВСКЕ МУКЕ НАРЦИСА 167


(скица за метафору мале песме о лажирању и лобирању)...................... 167 МУЗЕЈ СЕБИЧНИХ АНТОЛОГИЈА ............................................................. 172 КЊИЖЕВНИХ ГЛУПОСТИ ............ 172 ПИСАТИ КЊИГУ САД? .................. 175 ЗАНОСНИ УЏБЕНИК О ПЧЕЛАМА И ПЧЕЛАРСТВУ ................................... 176 ДРУГО ЛИЦЕ ЛИЦА СРБИЈЕ (Мали прилог обраћања великој Историји безчашћа) ............................................ 178 ХАНИБАЛОВ ШАТОР ..................... 187 НА ПЕГАЗУ ДО ГОЛЕ ПЕСМЕ ...... 198 О ПИСЦУ ................................................... 203 ЛИРСКИ СНАЈПЕРИСТ ЗОРАН М. МАНДИЋ ............................................... 210 САДРЖАЈ................................................... 230


Зоран М. Мандић

ОДБРАНА ИЗБОРА Главни и одговорни уредник Мирослав Цера Михаиловић Компјутерска обрада Божидар Стаменовић На корицама Ел Греко - Христ који носи крст (1577-87 / уље на платну / 105×79 / Метрополитен музеј, Њујорк, САД) Издавач Књижевна заједница „Борисав Станковић“ Врање, Оца Јустина 6, п. фах 167 e‐mail: kzborisavstankovic@gmail.com www.kzborisavstankovic.org.rs тел. 063 / 409 809 Штампа Скрипта Интернационал – Београд Тираж 500 Пролеће, 2018.


CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 СИБИНОВИЋ, Ђорђе Д., 1964Оловка Вилијам Шекспир / Ђорђе Д. Сибиновић. - Врање : Књижевна заједница "Борисав Станковић", 2018 (Београд : Скрипта интернационал). 47 стр. : ауторов портрет ; 20 cm. (Библиотека Вилајет / [Књижевна заједница "Борисав Станковић"] ; књ. 19) Тираж 500. - Стр. 41-47: Сибиновићева верзија шекспировског распремања живота / Зоран М. Мандић. - О писцу: стр. 51. ISBN 978-86-7605-060-4 COBISS.SR-ID 254942988

"Одбрана избора" Зоран М. Мандић  

Књига песама

"Одбрана избора" Зоран М. Мандић  

Књига песама

Advertisement