Page 1

Politika 12.03.11 Drvo života i sveta Mitološki rečnik biljnog sveta, Mirjana Popović-Radović Zanimljiva je priča o topoli, koja je kao sveto drvo bila posvećena Persefoni, dok je njen naziv na engleskom poplar, poticao od people, narod, pa je tako topola postala simbolička oznaka republikanaca. U vreme Francuske revolucije 1848. topole su presađene iz vrtova na travnjake pariskih ulica, kao znak učešća naroda. Kada je Napoleon došao na vlast, naredio je da ove topole povade i spale, piše Mirjana Popović-Radović u svojoj knjizi „Mitološki rečnik biljnog sveta“ „Kada se na kraju života nađem pred Anđelom smrti, mislim da ću ga bez roptanja slediti u nepoznato. Ako me upita: Da li si nešto propustio? Odgovoriću: Ne verujem. Ali ako kaže ovako: Da li ti je žao što ovde nešto ostavljaš? Reći ću: Cveće. Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće!“, u knjizi „Hiperionski eseji” pisao je genijalni Mađar Bela Hamvaš, opisujući biljku kao otvoreno biće i živi u dva sveta, podzemnom, gde su mrtvi, i nadzemnom, gde se nalaze duše, i gde je duh. U cveću je prepoznavao suštinu duše, sa korenom u tami, i stremljenjem ka svetlosti. Prema mišljenju ovoga filozofa, cveće, koje muškarac, kao žrtvu, često daruje ženi, označava upravo tu otvorenost bića, kada se polovi stapaju, i žena postaje muškarac, a muškarac postaje žena. Tako se postiže pun krug rađanja i umiranja u ljubavi, i gde je sve „okruglo, krugoliko, kao svet, kao Sunce, kao cvet“. Fenomen biljke, kao čuda i tajne, one večite čovekove težnje ka estetskom, sakralnom i idealnom, flore, koja je i inspiracija za mitologiju i najrazličitije svetkovine i kultove, razmatrala je Mirjana Popović-Radović u svojoj knjizi „Mitološki rečnik biljnog sveta, mitske priče o bilju” (izdanje Građevinske knjige). Ova opširna studija bavi se podjednako istorijom kulture i religije, kao i „knjigom života“ i „dušom sveta“, relacijama koje postoje između Zemlje i Univerzuma, između nebeskih i zemaljskih energija. „U svim mitologijama sveta nailazi se kroz rituale i kultove, kroz praznovanja, na poštovanje svetog drveća i svetih biljaka. Iako se ovo poštovanje različito manifestovalo u najrazličitijim mitologijama, zajednička im je bila najstarija predstava o božanskoj moći same prirode u njenoj ukupnosti. Biljke, su, naime, bile najizrazitija potvrda takve božanske suštine prirode i života u njoj. Reč je o vremenu metamorfoze u ciklusima praćenim rađanjem, umiranjem i ponovnim rađanjem, vaskrsnućem”, piše autorka u uvodu knjige. Savršenstvo prirode, oličeno u biljnom svetu, sakralnom carstvu tišine, inspirisalo je, kako piše Mirjana PopovićRadović, antičke filozofe, od Aristotela i Sokrata, preko Dekarta, do Njutna. Nadahnulo je i naučnike naših dana, koji istražuju „emocionalne reakcije biljaka“, kao živih subjekata, te okrenutost čoveka ka ukupnosti prirode. „Međutim, to čudo, o kojem je reč, često je nevidljivo. Iako su biljke bile svuda oko čoveka, njihov rast iz semena bio je u neprestanoj interakciji sa Suncem i Mesecom, sa vodama i njihovim kruženjem u atmosferi, od čega su zavisili godišnji ciklusi prirode. U stvari sam život. Tajnovitost tog kružnog toka je ostajala. Metamorfoza, koja se ritmično ponavljala pod uticajem svetlosti, izazivala je, kao i duga, „retko estetsko iskustvo”, smatra autorka. Knjiga „Mitološki rečnik biljnog sveta“ pokazuje vezu rastinja sa dušama predaka i umrlih. Japanski kami – duhovi boravili su u bilju, u drveću, od čega je danas ostalo praznovanje divlje trešnje, a zaštitna sredstva u srpskoj mitologiji, bila su u vezi sa božanstvom svetlosti i stvaranja, bogom Vidom. Saznajemo i to da su se drevne Kibeline svečanosti odnosile u svom simboličkom značenju na putanju Sunca, a da


su bile vezane za rano proleće i buđenje prirode i rastinja. Obredno se odlazilo u šumu i sekao se bor. Naime, prema legendi Kibela je zbog neverstva kaznila voljenog Atisa, iz čije krvi su nikle ljubičice, ali zatim je kaznu preinačila i pretvorila ga u bor, simbol besmrtnosti. Poseban odeljak u knjizi posvećen je biljnim svečanostima. Na primer, u nekim selima u Eng leskoj i danas je običaj da mladići na Majski dan beru prolećne grančice i pre svanuća ih stavljaju na prag izabranica. „Podsećanje na mesto cveta kao svečanog znaka u ljudskom životu, od rođenja, preko rođendana, venčanja, i sahrane, kada se odaje pošta duši buketom cveća i vencima, potvrđivalo je u vremenskom toku neraskidivu vezu čoveka i biljke.“ Tako je bilo u staroj Grčkoj, Egiptu, Japanu, Kini. Drvo života je u svim mitologijama bilo i Drvo sveta, i raslo je u rajskom vrtu, a prema rečima autorke, u tom smislu najizrazitija bila je starozavetna povest o izgonu Adama i Eve iz raja. Prema različitim legendama, ovo drvo života mogli su da budu palma, smokva, jabuka, ili čak i limun, kao i drvo pomorandže. Tumačeći kult sakralnog drveća i svetih biljaka, Mirjana Popović-Radović navodi podatak iz Epa o Gilgamešu, u kojem ovaj junak biljku večnog života pronalazi na dnu mora, ali besmrtnost gubi kada mu je ukrade zmija. Ljudi su tokom istorije verovali u zaštitnu ulogu biljaka od čini i uroka, u njihovu magičnu moć. Mitske priče o drveću i cveću pružaju najfantastičnije podatke. „Po predanju su zvuci sa Orfejeve lire, u trenutku kada je tugovao za Euridikom, delovali na okolinu toliko intenzivno da je u blizini toga mesta iznikao brest.“ Cimet je bio lekovit i u taoističkim obredima, kao i u srpskoj narodnoj medicini. Zanimljiva je priča o topoli, koja je kao sveto drvo bila posvećena Persefoni, boginji prirode, te prolećnom buđenju rastinja. „Čak i njen naziv na engleskom poplar, poticao je od people, narod, pa je tako topola postala simbolička oznaka republikanaca. Po kazivanjima, u vreme Francuske revolucije 1848. topole su presađene iz vrtova na travnjake pariskih ulica, kao znak učešća naroda. Kada jer Napoleon došao na vlast, naredio je da ove topole povade i spale“, piše Mirjana Popović-Radović. Biljke su žive, one poseduju tajne, pate i vole, kao i mi. Da li ćemo se s prolećem uzdržati od opasne igre branja cveća, gde, kako kaže Hamvaš, „duša samu sebe kida i u pliće u venac“? Otuda je razumljiv haiku – „Pred belom hrizantemom makaze za trenutak oklevaju“. --------------------------------------------------Gde ja stadoh, ti produži Kako kaže dr Mirjana Popović-Radović, „Mitološki rečnik biljnog sveta” pisala je više od sedam godina, dok je za temu mnogoznačnosti biljnog sveta bila zainteresovana još od univerzitetskih dana. – Pomagala sam svom profesoru Voji Đuriću, čuvenom šefu katedre za Opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, koji je radio na dešifrovanju Čajkanovićevog nedovršenog rukopisa „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama”, jedinoj studiji ove vrste kod nas. Profesor Đurić uspeo je i da objavi ovu knjigu u Srpskoj književnoj zadruzi, a kada sam mu nagovestila da želim da se i dalje bavim tim problemom, rekao mi je: „Gde ja stadoh, ti produži, ako možeš”. Početkom devedesetih živela sam u Japanu, i tamo sam tragala za pogodnom literaturom o kulturološkom i opštem značaju biljaka, koje se posebno danas u svetu interdisciplinarno izučava. Naša sagovornica doktorirala je na temu „Srpska kratka priča, njeni izvori u mitskoj prošlosti i najznačajniji predstavnici”. Objavila je oko dve stotine književnih studija i eseja u zemlji i inostranstvu, pa je po pozivu postala član-osnivač Međunarodne asocijacije književnika i istraživača kratke priče 1992. u Ajovi u SAD. Objavila je knjige: „Estetika kratke priče”, „Srpski viteški kodeks”, „Srpska mitska priča”, „Poetika svakodnevnog”, „Književna radionica izgnanstva Miloša Crnjanskog” i druge. Marina Vulićević

Mitološki rečnik biljnog sveta  
Mitološki rečnik biljnog sveta  

Zanimljiva je priča o topoli, koja je kao sveto drvo bila posvećena Persefoni, dok je njen naziv na engleskom poplar, poticao od people, nar...

Advertisement