Page 1

Politika 12.03.11 Drvo života i sveta Mitološki rečnik biljnog sveta, Mirjana Popović-Radović Zanimljiva je priča o topoli, koja je kao sveto drvo bila posvećena Persefoni, dok je njen naziv na engleskom poplar, poticao od people, narod, pa je tako topola postala simbolička oznaka republikanaca. U vreme Francuske revolucije 1848. topole su presađene iz vrtova na travnjake pariskih ulica, kao znak učešća naroda. Kada je Napoleon došao na vlast, naredio je da ove topole povade i spale, piše Mirjana Popović-Radović u svojoj knjizi „Mitološki rečnik biljnog sveta“ „Kada se na kraju života nađem pred Anđelom smrti, mislim da ću ga bez roptanja slediti u nepoznato. Ako me upita: Da li si nešto propustio? Odgovoriću: Ne verujem. Ali ako kaže ovako: Da li ti je žao što ovde nešto ostavljaš? Reći ću: Cveće. Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće!“, u knjizi „Hiperionski eseji” pisao je genijalni Mađar Bela Hamvaš, opisujući biljku kao otvoreno biće i živi u dva sveta, podzemnom, gde su mrtvi, i nadzemnom, gde se nalaze duše, i gde je duh. U cveću je prepoznavao suštinu duše, sa korenom u tami, i stremljenjem ka svetlosti. Prema mišljenju ovoga filozofa, cveće, koje muškarac, kao žrtvu, često daruje ženi, označava upravo tu otvorenost bića, kada se polovi stapaju, i žena postaje muškarac, a muškarac postaje žena. Tako se postiže pun krug rađanja i umiranja u ljubavi, i gde je sve „okruglo, krugoliko, kao svet, kao Sunce, kao cvet“. Fenomen biljke, kao čuda i tajne, one večite čovekove težnje ka estetskom, sakralnom i idealnom, flore, koja je i inspiracija za mitologiju i najrazličitije svetkovine i kultove, razmatrala je Mirjana Popović-Radović u svojoj knjizi „Mitološki rečnik biljnog sveta, mitske priče o bilju” (izdanje Građevinske knjige). Ova opširna studija bavi se podjednako istorijom kulture i religije, kao i „knjigom života“ i „dušom sveta“, relacijama koje postoje između Zemlje i Univerzuma, između nebeskih i zemaljskih energija. „U svim mitologijama sveta nailazi se kroz rituale i kultove, kroz praznovanja, na poštovanje svetog drveća i svetih biljaka. Iako se ovo poštovanje različito manifestovalo u najrazličitijim mitologijama, zajednička im je bila najstarija predstava o božanskoj moći same prirode u njenoj ukupnosti. Biljke, su, naime, bile najizrazitija potvrda takve božanske suštine prirode i života u njoj. Reč je o vremenu metamorfoze u ciklusima praćenim rađanjem, umiranjem i ponovnim rađanjem, vaskrsnućem”, piše autorka u uvodu knjige. Savršenstvo prirode, oličeno u biljnom svetu, sakralnom carstvu tišine, inspirisalo je, kako piše Mirjana PopovićRadović, antičke filozofe, od Aristotela i Sokrata, preko Dekarta, do Njutna. Nadahnulo je i naučnike naših dana, koji istražuju „emocionalne reakcije biljaka“, kao živih subjekata, te okrenutost čoveka ka ukupnosti prirode. „Međutim, to čudo, o kojem je reč, često je nevidljivo. Iako su biljke bile svuda oko čoveka, njihov rast iz semena bio je u neprestanoj interakciji sa Suncem i Mesecom, sa vodama i njihovim kruženjem u atmosferi, od čega su zavisili godišnji ciklusi prirode. U stvari sam život. Tajnovitost tog kružnog toka je ostajala. Metamorfoza, koja se ritmično ponavljala pod uticajem svetlosti, izazivala je, kao i duga, „retko estetsko iskustvo”, smatra autorka. Knjiga „Mitološki rečnik biljnog sveta“ pokazuje vezu rastinja sa dušama predaka i umrlih. Japanski kami – duhovi boravili su u bilju, u drveću, od čega je danas ostalo praznovanje divlje trešnje, a zaštitna sredstva u srpskoj mitologiji, bila su u vezi sa božanstvom svetlosti i stvaranja, bogom Vidom. Saznajemo i to da su se drevne Kibeline svečanosti odnosile u svom simboličkom značenju na putanju Sunca, a da


su bile vezane za rano proleće i buđenje prirode i rastinja. Obredno se odlazilo u šumu i sekao se bor. Naime, prema legendi Kibela je zbog neverstva kaznila voljenog Atisa, iz čije krvi su nikle ljubičice, ali zatim je kaznu preinačila i pretvorila ga u bor, simbol besmrtnosti. Poseban odeljak u knjizi posvećen je biljnim svečanostima. Na primer, u nekim selima u Eng leskoj i danas je običaj da mladići na Majski dan beru prolećne grančice i pre svanuća ih stavljaju na prag izabranica. „Podsećanje na mesto cveta kao svečanog znaka u ljudskom životu, od rođenja, preko rođendana, venčanja, i sahrane, kada se odaje pošta duši buketom cveća i vencima, potvrđivalo je u vremenskom toku neraskidivu vezu čoveka i biljke.“ Tako je bilo u staroj Grčkoj, Egiptu, Japanu, Kini. Drvo života je u svim mitologijama bilo i Drvo sveta, i raslo je u rajskom vrtu, a prema rečima autorke, u tom smislu najizrazitija bila je starozavetna povest o izgonu Adama i Eve iz raja. Prema različitim legendama, ovo drvo života mogli su da budu palma, smokva, jabuka, ili čak i limun, kao i drvo pomorandže. Tumačeći kult sakralnog drveća i svetih biljaka, Mirjana Popović-Radović navodi podatak iz Epa o Gilgamešu, u kojem ovaj junak biljku večnog života pronalazi na dnu mora, ali besmrtnost gubi kada mu je ukrade zmija. Ljudi su tokom istorije verovali u zaštitnu ulogu biljaka od čini i uroka, u njihovu magičnu moć. Mitske priče o drveću i cveću pružaju najfantastičnije podatke. „Po predanju su zvuci sa Orfejeve lire, u trenutku kada je tugovao za Euridikom, delovali na okolinu toliko intenzivno da je u blizini toga mesta iznikao brest.“ Cimet je bio lekovit i u taoističkim obredima, kao i u srpskoj narodnoj medicini. Zanimljiva je priča o topoli, koja je kao sveto drvo bila posvećena Persefoni, boginji prirode, te prolećnom buđenju rastinja. „Čak i njen naziv na engleskom poplar, poticao je od people, narod, pa je tako topola postala simbolička oznaka republikanaca. Po kazivanjima, u vreme Francuske revolucije 1848. topole su presađene iz vrtova na travnjake pariskih ulica, kao znak učešća naroda. Kada jer Napoleon došao na vlast, naredio je da ove topole povade i spale“, piše Mirjana Popović-Radović. Biljke su žive, one poseduju tajne, pate i vole, kao i mi. Da li ćemo se s prolećem uzdržati od opasne igre branja cveća, gde, kako kaže Hamvaš, „duša samu sebe kida i u pliće u venac“? Otuda je razumljiv haiku – „Pred belom hrizantemom makaze za trenutak oklevaju“. --------------------------------------------------Gde ja stadoh, ti produži Kako kaže dr Mirjana Popović-Radović, „Mitološki rečnik biljnog sveta” pisala je više od sedam godina, dok je za temu mnogoznačnosti biljnog sveta bila zainteresovana još od univerzitetskih dana. – Pomagala sam svom profesoru Voji Đuriću, čuvenom šefu katedre za Opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, koji je radio na dešifrovanju Čajkanovićevog nedovršenog rukopisa „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama”, jedinoj studiji ove vrste kod nas. Profesor Đurić uspeo je i da objavi ovu knjigu u Srpskoj književnoj zadruzi, a kada sam mu nagovestila da želim da se i dalje bavim tim problemom, rekao mi je: „Gde ja stadoh, ti produži, ako možeš”. Početkom devedesetih živela sam u Japanu, i tamo sam tragala za pogodnom literaturom o kulturološkom i opštem značaju biljaka, koje se posebno danas u svetu interdisciplinarno izučava. Naša sagovornica doktorirala je na temu „Srpska kratka priča, njeni izvori u mitskoj prošlosti i najznačajniji predstavnici”. Objavila je oko dve stotine književnih studija i eseja u zemlji i inostranstvu, pa je po pozivu postala član-osnivač Međunarodne asocijacije književnika i istraživača kratke priče 1992. u Ajovi u SAD. Objavila je knjige: „Estetika kratke priče”, „Srpski viteški kodeks”, „Srpska mitska priča”, „Poetika svakodnevnog”, „Književna radionica izgnanstva Miloša Crnjanskog” i druge. Marina Vulićević


Mitološki rečnik biljnog sveta  

Zanimljiva je priča o topoli, koja je kao sveto drvo bila posvećena Persefoni, dok je njen naziv na engleskom poplar, poticao od people, nar...

Advertisement
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you