ante kovačić u registraturi

a seoski kudrovi, razbudivši se prekasno, stanu žalosno štektati i zavijati. Gazda skoči na noge, izbulji oči, pipa mrak: - Bit će nešto, psi su nemirni... - Dršće kano prut. - Tama ih štiti, opalit će me po glavi iz potaje, pa svemu je kraj! - Ipak dohvaća vinjak, motiku, sjekiru ili željezne vile... A kad tamo: - Okradeni smo! U pomoć! - I skoče susjedi, zijevaju i savjetuju se mudro na koju li će stranu u potjeru? A kada je tat već daleko odmaknuo, oni se teško složiše da će jedni na istok, drugi na zapad! Svi su hrabri, a u duši svi čuvaju svoju kožu!... Teda-negda krenu u potjeru ovi na zapad, oni na istok... Baš zlo smjeriste, junaci moji! A ja sam s plijenom na sjeveru - i kesim se u tamnu noć.

Ulovili tata, junaci?... Brus!... Klapaju umorni s istoka i zapada i brundajući zijevaju pospani: - Ukrali, pa ukrali!... Šta ćemo? Ukradeno, izgubljeno! Laku noć - i dobro jutro!

- A sami od gola straha i prepasti raduju se da sviće dan. Najednoć se neki mudrijan sjeti na koncu: - E-e! braćo! Vidiš vraga, tati su mogli pobjeći jošte na jug i na sjever! Čemu se tome ne dosjetismo već prije i ne razdijelismo se na četiri strane svijeta, tada ih sve imasmo kano piškore u loncu!... Sada je već prekasno!... Šta ćemo... Laku noć - dobro jutro!... No što se zabrbljah sam sa sobom, pa sa svojom pameću i dušom? A zaboravljam kamo da sakrijem novce pred cigankom Marulom... Evo me u šumi! Znam ja tu svoja stabla i samotna duplja, znam!... E, vidiš, baš pošteno radi taj nebeski lampaš da se sakriva za oblake... Ovaj mi polumrak više prija: bojim se da sove i šišmiši možda ne vide kamo sakrivam svoju kesu...

U taj čas zašušti grmlje i granje kano da netko plazi... Tat se zabezekne i stane: priviđenje? Zec ili lisica? Šta bi drugo?...

- Stani, huljo! - zagrmi promukli muški glas.

Tat Mikula zadrhta i škljocnuše mu koljena... Mjesec se izmače iza oblaka te prikazuje u potpunu sjaju tatovo lice i lik protivnika mu Mate Zorkovića...

- Šta bi stao? Šta tražiš od mene? - zahripi tat.

- Račun, lopove! - dignu sjekiru Mato Zorković.

- Račun! Račun! Kakav račun? Šta sam ja tebi dužan? - koracaše natraške tat Mikula.

- Šta si ti meni dužan?! Ne miči se natraške, jer ovaj čas prsnut će ti glava na trista komada, huljo!

- E, e! Lako tebi! Kako vidim, sjekira sjaje u tvojim rukama! A to, boga mi, nije ni popečak, ni lopar! Pa šta tražiš od mene? - iskesi se tat.

- Račun, rekoh - otresnu se Mato.

- Račun? Hm. Lijepo, račun? - uzmiče tat pod sjenu drveta - pa ja ću račun... da, da... račun - i tat stade u bijeg što su ga noge nosile...

- Nećeš, huljo! - skoči Mato Zorković i dohvati ušicama sjekire tata Mikulu upravo po lopatici...

- Vidi, vidi! - popiknu se tat i zastenja.

- Račun! - krinu Mato uhvativši tata za zatiljak.

- Ne guši, more! Kako da ti dadem račun kad si me stisnuo gvozdenim mišicama i zapečatio sjekirom? Eh, dobro li si uzgojen, dragoviću moj, to sve kipi i vrije u tebi...

- Račun, lopove! Ili ćemo svršiti ovaj čas!

- Ne budali, prijane! Duga je noć, dulja negoli naš kukavni život! Strpi se, strpi...

- Što sam ti skrivio, zlotvore? Reci! Vucario si se selima, krao si! Nikada te i ne pogledah, pa si mogao mirovati od mene! Bi li bio ikada zabludio u moje dvorište, ponjušio poput tvorca u noćni uzduh među mojim kokošima, počastio bih te, braneći svoje, štapom ili čvrstom šakom, pa neka te prati dalje crni đavo na tvom krivudastom