Page 1

2014

SVITAC


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Urednik: Ţeljko Lj. Krstić Adresa: KaraĊorĊeva 84, 14.ooo Valjevo, Srbija. Kontakt : zekando@gmail.com Mob.tel.: 065 300 1996 Lektor: Katarina Ţ.Krstić Sadrţaj:

UVOD :

OSAMNAESTI BRIMER

U odnosu na prethodni dvobroj , septembarski broj je prirodni nastavak prethodne dve teme: Titova Jugoslavija i Suton Jugoslavije. U prošlom broju mogla su se markirati dva glavna ţarišta: Kosovo i Velika Kladuša. Ako šta obeleţava devedesete godine, pored ekonomskog sunovrata koji je kulminirao 93 g. to su svakako migracije stanovništva na prostoru Jugoslavije, koja su mahom bila iznuĊena. Ne kaţe se dţabe u našem narodu – Ko se seli taj se ne veseli. Tako se tokom sukoba na prostoru bivše/ex Jugosavalije , prinudno iselilo preko tri million stanovnika do 1995 g. Potom je na red došlo Kosovo. S.M. je pokušao da to pitanje reši , najpre, proterivanjem kosovskog ţivlja. Kao odgovor na taj nerazuman gest usledilo je NATO bombradovanje Srbije, koje je trajalo 78 dana. 5. Oktobra 2000 g. u Beogradu su izbile demonstracije jer S.M nije hteo da prizna pobedu DOS-a. Ipak, opozicija je uzela vlast u Srbiji. Kao poslednji predsednik Jugoslavije slovi Vojislav Koštunica . Premijer vlade reepublike Srbije postao je dr. Zoran ĐinĊić.

Rubrika : Odjeci I reagovanja Studenti na Terazijama 1991. Priĉa iz skupštine: Deda I unuk MeĊunarodne sankcije SRJ Pregovori sa Hrvatima: R. Mladić Sluĉaj Jugoskandik Afera Dafiment banke RATNI KRIMINAL Dejtonski sporazum NATO bombardovanje Srbije KRAJ vladavine S.M.: 5. Oktobar Ubistvo Zorana ĐinĊića; Smrt Slobodana Miloševića u Hagu, smrt Dafine Milanović, Hapšenje J. Vasiljevića I Ratka Mladića, otkriven ubica Slavka Ćuruvije. Umro Zdravko Ranković, novinar i Pavluško Imširović; Alija Sirotanović 1


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

rodonaĉelnik “antibirokratske revolucije”, u Istoĉnoj Evropi zaista bio prvi. Zazivajući strasti koje su neizbeţno imale da urode jednim, drugim, pa onda i ovim trećim, najgroznijim ratom, on je uspeo da slom komunizma predupredi ( ili bar malĉice odloţi) još u ono davno doba kada mu se kraj nije jasno nazirao ni u prostranoj postojbini. Narod, ove zemlje doţiveo je najdublje poniţenje kada je pristao na to da mu rog za sveću proda jedan komunistiĉki apartĉik zadojen napoleonosvkim ambicijama što su ih u njegovoj i inaĉe priliĉno nestabilnoj osobi razgoreli intelektualistiĉki zlodusi koji sad peru ruke od svega. Osmom sednicom, dakle, mi nismo izgubili slobodu, nego su mnogi nevoljnici, dugotrajnim treningom odviknuti ili, pak, ĉešće, nepripravljeni da o pravoj slobodi ozbiljno razmišljaju radosno prigrabili bednu senku “slobode” da se mrze i meĊusobno istrebljuju zarad ciljeva koji im nisu sasvim jasni, “slobode” da su jadni i nevoljni i sve gladniji, “slobode” da se neljudski guţvaju u javnom prevozu, da strepe da će ih iza prvog ćoška neko zatući iz samo njemu znanih razloga.. A onda, moglo bi se još reĊati: razorena društvena struktura koja je taman poĉela da se uobliĉuje, stotine hiljada nesrećnih, iskorenjenih ljudi koji okolo tumaraju, obogaljeni u svakom pogledu, mladost koja se odliva na sve strane, pa i samoubistvo smatra boljim od povratka u ovaj jad.. Eto

Dr Aljoša Mimica : „ OSAMNAESTI BRIMER“ ( Vreme; br. 100; 21.09. 1992) Osma sednica kao da je – dakako, naknadno, kada smo joj retrospektivno sagledali domašaj te uvideli njen inauguralni znaĉaj za potonja tragiĉna zbivanja – postala naše novo uporište u najobiĉnijoj ljudskoj teţnji da se “stvari “ smeste u temporalnoj dimenziji. Jedan na izgled rutinski komunistiĉki plenum1 izrodio se ne samo u partijski puĉ nego i naš “ osamnaesti brimer”: Slobodan Milošević izvršio je tom zgodom bonapartistiĉki udar, kojim je uspeo već dobrano raslabljenu legitimnost tradicionalistiĉkog komunistiĉkog porekla ( ĉija se klonulost, na ţalost, ima pripisati prirodnim odlaskom Jedinog) osnaţi nacionalistiĉkim sokovima nad kojima se i on sam dotad naijskrenije gnušao. U tom pogledu je Milošević, kao 1

Dr. Dušan Janjić u tekstu pod naslovom : Ljubiĉićeva uloga, navodi da je Osma sednica (odrţana septembra 1987 g.) rezultat dogaĊaja iz 1983 g. najpre onih na Kosovu, pišući: “ U reţiji osme sednice osećao se spoj konzervativizma i militarizma bivšeg vojnog vrha, pre svega Nikole Ljubiĉića , spoj koji je oliĉen u obnavljanju sentimenta prema Aleksandru Rankoviću kao sinonimu ĉvrste ruke.MeĊutim, verovatno da ni Ljubiĉić ni ostali nisu predvideli krajnje konsekvence onoga što su zapoĉeli...Uostalom, tad je ustoliĉen projekat kontrolisane reforme koji se samo moţe završiti graĊanskim ratom ili diktaturom” ( Vreme; br. 100; str. 30; 21.09. 1992)

2


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

umesto olako obećane brzine dobili smo jedno lepo, lagano i neizvesnosti lišeno umiranje na rate.

gradila jedna nova stvarnost, koja će uskoro postati stvarnija od stvarnosti same. O fenomenu „Odjeka i reagovanja“ nedavno je objavljena knjiga „Vreme kada je narod govorio“ autora Aljoše Mimice i Radine Vuĉetić,.Iz tog obimnog i dragocenog dokumenta, Dragoslav Grujić, u Vremenu br. 572 od 20.12. 2001. je naveo odabrane delove, iz posebne knjige Autori: Aljoša Mimica2 i Radina Vuĉetić; ( Vreme kada je narod govorio : Odjeci i reagovanja u Politici, 1988- 1991., objavljene kao posebna knjiga na 72 strane. ) Tokom svog novinskog ţivota rubrika Odjeci i reagovanja (jul 1988 − mart 1991) bila je prepuna datuma koji zasluţuju da ih se sećamo. Pomenimo, ukratko, samo nekoliko tih znaĉajnih dogaĊaja koji su se savremenicima utisnuli u sećanje: „antibirokratska revolucija” u Vojvodini, pa onda i u Crnoj Gori; afera Janša i drugovi;

ALJOŠA MIMICA : ANALECTA SOCIOLOŠKI OGLEDI; Službeni glasnik I Institut za soc. istraživanja ; Beograd; 2011 str. 330

Vreme kada je narod govorio: Odjeci I regovanja

2

U Beogradu je 4. Maja 2011. preminuo Aljoša Mimica, ugledni sociolog i prevodilac. RoĊen je 1948. godine u Beogradu. Osnovnu školu pohaĊao je u Zagrebu i Beogradu, maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji, a diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu na Odeljenju za sociologiju. MeĊu najboljim knjigama u našoj sociologiji ostaće Mimiĉina knjiga Ogled o srednjoj klasi (1983) i knjiga Emil Dirkem i radikalska sociologija (drugo izdanje, 2004). Ako se ovim knjigama dodaju, pre svega, prevodi na srpski jezik i predgovori za kapitalna dela Monteskjea O duhu zakona (drugo izdanje 2011, koje je A. M. opremio novim predgovorom), Tokvila Stari režim i revolucija (1994) i Dirkema Elementarni oblici religijskog života (1982), onda se moţe reći da je Mimiĉin doprinos domaćoj istoriji socijalne filozofije i sociologije, osobito francuske, nezaobilazan ( Deo iz teksta dr. Sretena Vujovića, objavljenog u Vremenu < VREME | BR 1062 | 12. MAJ 2011)

U (pred)istoriji raspada Jugoslavije i potonjih ratova novinskoj rubrici „Odjeci reagovanja“ svakako pripada sasvim poseban znaĉaj. Ona je odavno postala povlašćeno mesto sećanja ne samo u liĉnim uspomenama savremenika nego i u kolektivnoj memoriji. To je, neosporno, jedna od onih nezaobilaznih repernih taĉaka u odnosu na koje pokušavamo da rekonstruišemo duh vremena koji je vladao krajem osamdesetih i poĉetkom devedesetih godina prošlog veka. Tada se, zahvaljujući naporu „naroda koji je progovorio“, na stranicama „Politike“ 3


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

sluĉaj Azema Vlasija; Miting bratstva i jedinstva na beogradskom Ušću; štrajk albanskih rudara u „Starom trgu”; skup podrške štrajkaĉima u ljubljanskom Cankarjevom domu; raspisivanje Zajma za ekonomski preporod Srbije; obeleţavanje šeststote godišnjice kosovske bitke na Gazimestanu; Miting istine u Ljubljani; bojkot slovenaĉke robe; „balvan revolucija” u Hrvatskoj; afera Špegelj; 9. mart u Beogradu... S obzirom na bogatstvo sadrţaja Odjeka i reagovanja, ova knjiga bi se, dakle, mogla pojaviti i povodom bilo koje od tih dvadesetogošnjica koje nas tek oĉekuju.

Dovoljno je, u tom smislu, konsultovati internet pretraţivaĉe pa videti da se pomenuta sintagma javlja na stotine, pa i hiljade puta, u najrazliĉitijim (kon)tekstualnim upotrebama, u sklopu najraznovrsnijih narativnih obrazaca i ţanrova, ispod pera pisaca svih generacija i profesija, meĊusobno nesravnjivih moralnih habitusa i politiĉkih opredeljenja. U štampi se govori o „odjecima i reagovanjima” na bezazlene pozorišne predstave, dodeljivanje knjiţevnih nagrada, sportske dogaĊaje i estradne priredbe; uĉesnici javnih polemika optuţuju jedni druge da obnavljaju duh Odjeka i reagovanja; tim izrazom novinari naslovljavaju svoje kolumne u kojima analiziraju posledice pojedinih aktuelnih politiĉkih dogaĊaja, pojava i javnih izjava. Štaviše, naziv Politikine rubrike ne sluţi samo kao uzgredna, najĉešće posprdna poštapalica, nego i kao neka vrsta zgodnog, ali već pomalo otrcanog passe-partout. On se, ako tako moţe da se kaţe, već institucionalizuje u naslovima pojedinih internetskih foruma i blogova, te i na taj naĉin postaje sastavni deo aktuelne popularne (pot)kulture. Uostalom, pojam „Odjeci i reagovanja” odavno je uvršćen u Leksikon Yu mitologije, taj trajno otvoreni virtuelni muzej najraznovrsnijih uspomena na pozne dane bivše zajedniĉke drţave. Tu − meĊu bombonama „505 sa crtom”, već pomalo posrnulim Titovim štafetama i kultnim pesmuljcima − moţemo naći i najkraću definiciju pomenute odrednice koja, naprosto, glasi: „Novinari pišu kobajagi pisma ĉitatelja”.

Rubrika Odjeci i reagovanja bila je već predmet brojnih i raznovrsnih analiza, ocena i osvrta. O njoj su pisali nekadašnji novinari i urednici Politike, aktivisti nevladinih organizacija, istoriĉari, sociolozi, etnolozi, struĉnjaci za masovne komunikacije, knjiţevnici, feljtonisti, memoaristi, pa ĉak i eksperti pozvani pred MeĊunarodni kriviĉni sud za bivšu Jugoslaviju. No, ĉak i da nije bilo svih tih pisanih svedoĉanstava − fragmentarnih ili vrlo studioznih − rubrika bi preţivela. I, zaista, ona još ţivi u svesti ĉak i onih koji o njoj nisu mogli imati nikakvo neposredno ĉitalaĉko iskustvo. Taj sklop reĉi − „odjeci i reagovanja” − odavno više ne upućuje samo na naziv jedne rubrique scandaleuse nego je postao metaforiĉno opšte mesto, uveliko ispraţnjeno od svog izvornog znaĉenja, sadrţaja i funkcije. Naziv jedne naoko beznaĉajne ĉitalaĉke tribine koja bi, po prirodi stvari, odavno trebalo da potone u zaborav, postao je takoreći generiĉki pojam.

Kao što ćemo i sami pokazati, bilo je, naravno, i toga, ĉak i više nego što moţemo 4


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

i slutiti. Ali, kamo sreće da su se Odjeci i reagovanja svodili na burlesku, jednu vrstu persiflaţe uobiĉajenih pisama ĉitalaca, postmodernistiĉki narativni konstrukt smišljen à la manière de... Istina, s današnje taĉke gledanja, naroĉito u oĉima mlaĊih ĉitalaca koji bi se odvaţili da privire u poţutele komplete ondašnje Politike, rubrika zaista moţe zazvuĉati priliĉno zabavno. Ona bi im se, najpre, mogla ukazati kao tezaurus jedne vrste paraliterarnog ili kvazinauĉnog stvaralaštva, reĉnik opštih mesta, riznica sintagmi i mitema u novom, politiĉki korektnom diskursu koji se tek kovao; potom, moţda, kao brevijar amoralnosti, stupidarijum, priruĉnik za ljubitelje jake reĉi, hrestomatija nepismenosti; najzad, kao izvor za popis imena tzv. javnih liĉnosti meĊu kojima bi lako bilo prepoznati one koje su se zatrĉale, ili pak naknadno uskoĉile u voz; tu bi se video, u svoj svojoj naivnosti ili proraĉunatosti, onaj ko nije ništa razumeo, ali i onaj ko je bio dovoljno lukav da na vreme shvati sve što treba; ne bi bilo teško uoĉiti kasnije prebege, pokajnike i prevrtaĉe.

reagovanja trebalo bi posmatrati neutralnije i u celini. U takvom pristupu jednom sasvim osobenom novin(ar)skom, politiĉkom, kulturološkom, sociolingvistiĉkom itd. fenomenu trebalo bi se neprestano vraćati autentiĉnom kontekstu pojedinog iskaza ne bi li se rekonstruisalo njegovo celovito i pravo znaĉenje. A ako bi kakvo izdvojeno pismo ili pojedini tekstualni topos i bili precizno datovani, pa i dovedeni naknadno u vezu s nekim stvarnim dogaĊajem na koji otvoreno ili uvijeno referiraju, oni ne bi sami po sebi mogli da razotkriju celinu znaĉenjskog sklopa u kojem su bili formulisani. Jer, gotovo svaki pojedini „odjek” ili „reagovanje” moţe se u potpunosti razumeti ne samo s obzirom na ono što se u stvarnom ţivotu (jeste/nije) dogodilo ili (jeste/nije) bilo izreĉeno nego i s obzirom na ono što je već bilo napisano ili će tek biti napisano u samoj rubrici. Odjeci i reagovanja se, naime, ne obraćaju samo spoljašnjem svetu nego imaju i neku vrstu sopstvene, samostalne, pa i od stvarnosti osamostaljene egzistencije. Ĉinjeniĉka potka sadrţana u inicijalnoj informaciji – obiĉno ionako tanka ili potpuno krivotvorena – u tom naivnom ili, ĉešće, zlobnom radu mašte, neretko biva zagubljena ili dodatno iskrivljena. Pisma se nadovezuju jedno na drugo, meĊusobno komuniciraju, sluţe jedno drugom kao „šlagvorti”, postepeno kanonizuju jednu posebnu vrstu ezoteriĉnog jezika – ukratko, jedno u drugom odjekuju i jedno na drugo reaguju. Stoga se rubrika mora posmatrati i kao zamršeno polje interakcije

MeĊutim, ma koliko na prvi pogled privlaĉno delovalo , takav veseliji pristup graĊi naknadno bi rubriku oslobodio odgovornosti za posledice koje je ona – nevedimo samo jedan od niza sliĉnih mišljenja, kao “ovgledna parcela za sejanje mrţnje” ( Jakšić, B., 2206,113) – imala da proizvede u ondašnjem javnom mnjenju Srbije I Jugoslavije. Da bi se zaista razumela njihova stvarna funkcija, Odjeke i 5


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

koja se polako uspostavlja meĊu autorima, pojedinim idejama, tvrdnjama, reĉeniĉkim sklopovima, stilskim figurama. Najaktivniji i/ili najugledniji priloţnici postaju u toj virtuelnoj zajednici neka vrsta grupnih lidera koji diktiraju teme i ugao gledanja. Oni ponekad istrĉavaju ispred dogaĊaja jer znaju ili naslućuju kojim će se pravcem stvari odvijati; katkad za njima namerno kaskaju ne bi li procenili reakcije obiĉnih ĉitalaca, a neretko, pak, i obnavljaju već davno apsolvirane probleme kako bi odrţali vatru.

pretpostavke da „u tom ludilu ima sistema”, to jest da na stvari nije tek prost zbir meĊusobno izolovanih i prigodnih ĉitalaĉkih intervencija nego plod orkestrirane kampanje koja je proizvodila odreĊeno stanje kolektivne svesti. Istina, autori pisama ĉesto i nisu morali biti svesni uputstava nevidljivog dirigenta ili glavnog opinion makera. Lako je pretpostaviti da su mnogi od njih iskreno verovali da zaista sviraju za svoju dušu ili deluju „na polzu naroda”. Ali, kada se svi ti pojedinaĉni istupi razmotre u celini, ispostavlja se da se oni – kao što ćemo videti – sasvim skladno uklapaju u melodiju koja je na repertoaru bila odreĊenog dana, nedelje ili meseca. Ili, kraće reĉeno, rubriku je moguće posmatrati ne samo kao zbirku ovih ili onih bedastoća koje su nadţivele svoju poĉetnu funkciju, pa se u kolektivnoj svesti rasplinule i ukorenile samo pod tim gotovo kultnim nazivom, nego pre svega kao − rekli bi sociolozi − totalnu društvenu pojavu. Rubrika jeste socioistorijska ĉinjenica prvoga reda koja nam pomaţe da bolje sagledamo zbivanja u jednom prevratniĉkom vremenu za koje se − kao i obiĉno, naţalost − tek naknadno ispostavilo da je zaista dugog trajanja.

Tako je rubrika uspostavila svoj unutrašnji ritam: imala je svoje uspone i padove − slavne trenutke, kada je gutala i do ĉetiri stranice Politike, ali i razdoblja klonulosti, kada je urednicima i naruĉiocima, oĉigledno, bilo teško da tenziju odrţe na zadatom nivou. Pogubni politiĉki, kulturološki, socijalnopsihološki, pa i moralni uĉinci ove novinske kampanje, u kojoj je Redakcija Politike prepustila ĉitaocima da naizgled nesluţbeno i spontano, a zapravo u tzv. višem nacionalnom interesu, obave najprljaviji deo posla na indoktrinaciji javnog mnjenja, dovoljan su razlog da ova dragocena istorijska graĊa bude bar delimiĉno obraĊena, protumaĉena i predoĉena. Ni u ovom drugom, znatno popravljenom i proširenom izdanju, nismo se upuštali u podrobnu analizu sadrţaja graĊe, niti posezali za nekim od standardnih metodoloških instrumenata koji nam u tom smislu već odavno stoje na raspolaganju. S graĊom smo postupali en bloc, smatrajući je u ovom koraku obrade zasebnim fenomenom u kojem je moguće razabrati odreĊene hronološke, socioprofesionalne i tematske pravilnosti. Pošli smo, dakle, od

…Kao što se moglo i oĉekivati , ĉitaoci su reagovali oduševljeno , oĉekujući da će novinarski podlistak jednog dana prerasti u obimniu knjigu: …. “ Kroz rubriku Odjeci regovanja- progovorio je naš ĉovek, njegova duša. Ispoljio se radnik seljak, intelektualac, nauĉnik, borac i ta neodoljiva ljubav prema svojoj zemlji i mirnom ţivotu ovoploćena je u bezbroj ĉlnaka nad kojim treba stati i koje treba analizirati, kao neprocenjivi narodni 6


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

dragulji. Predlaţem da se ovi delovi naše duše odštampaju u jednoj reprezentativnoj knjizi pod naslovom “ Narod je progovorio”.

sinhranizovanom procesu brutalizacije javnog mnjenja govori i ĉinjenica da je mnogim svedocima ondašnjih zbivanja danas teško razabrati šta je ono šta su u ono doba ĉitali, a šta pak gledali i slušali. Uostalom list Politika ( sa rubrikom Odjeci reagovanja) i TV Beograd ( II Dnevnik) su medijske kuće koje su – prva, zahvaljući svom višedecenisjkom ugledu, a druga pak, monopolskiom poloţaju u elektronskim informativnom sistemu- imale povlašćeni pristup najširoj publici. Stoga su vrlo rano bile ustoliĉene kao nosioci stubova reţima Slobodana Miloševića. ( A. Mimica, R. Vuĉetić; str. 2017; 2011)

.. Zato rubrika “ Odjeci i reagovanja” ostaje od velikog znaĉaja za razumevanje naĉina na koji je javno mnjenje u Srbiji i delovima Jugoslavije naseljenim pre svega srpskim stanovništvom bilo sistematski pripremano za buduću dekonstrukciju zemlje i ratove u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni I Hercegovini i, najzad, na Kosovu. ..Ubrzo posle demonstracija pristalica opozicije 9. Marta 1991 – kada, bez ikakvog redakcijskog obrazloţenja, Odjeci i reagovanja bivaju ugašeni, to jest ponovo rastvoreni u matiĉnoj rubric “ MeĊu nama”3 , iz koje su potiho i ponikli – politika srpskog rukovodstva najzad prelazi s reĉi na dela: umesto patetiĉnih , srditih i /ili uĉenih pisama ĉitalaca u kojima se evociraju bivši zloĉini, trebalo je upeĉatljivim prizorima sadašnjih zloĉina nad srpskim narodom- stvarnih ili umišljenih, svejedno- delotvornije podbosti borbeno raspoloţenje ĉitalaca odnosno gledalaca. A da je reĉ o kontinuiranim i

AUTORI: Potpisani punim imenom ili pseudonimom, u "Odjecima i reagovanjima" oglašavalisu se "zvuĉni" nacionalni borci i patriote, od Borisava Jovića, preko Dragana Hadţi Antića, do Batrića Jovanovića. MeĊu autorima deset i više priloga nalaze se nacionalni poslenici: Milić od Maĉve, Radomir Smiljanić, Veljko Guberina, Josip Molnar, Maks Erenrajh, Miloš Ćorović, Ţika Pantić, Mirko Predojević, Marko Davidović, Mirko Vujaĉić, Milan Trešnjić... Zanimljiva je i socijalno-profesionalna struktura autora ovih pisanija. Apsolutni rekorderi su vlasnici akademskih titula: doktori(170), profesori(123) i profesoridoktori(122), slede ih oficiri(122), boric NOR-a, penzioneri(110), društveno-politiĉki radnici(109), novinari i publicisti(99), magistri(68), knjiţevnici(56), nosioci spomenice i prvoborci(51). Akademika ima 14, a sveštenih lica 8. Od ostalih profesija tu su sudije (7), radnici(4).

3

Poslednjih godina kao ĉitalac i saradnik, sam svedok da je rubrika MeĊu nama, ( urednica Mirjana Milovanović) doţivela pozitivnu metarmofozu, u smislu da se ĉitaocima otvorila za sve ono što ih tišti u svakodnevnom ţivotu. Poĉev od saobraćaja, šaltera, plaćanja raĉuna. TakoĊe i rubrika Pogledi, ( sa urednikom Branislavom Radivojšom ) koja se nalazi na istim stranama , izgradila je godinama svoju otvorenost, i moglo bi se reći, ingtelektualno- sociološki pristup temama . ( Slobodan Antonić, Todor Kuljić, Vladimir Vuletić, Jova Bakić..) . Tako u jednom periodu posle 5. Oktobra svoje kolumne u Politici je pisao bivši novinar Borbe , Ivan Torov. Vremenom su se ustalili kao kolumnisti: Goran Marković – filmski reditelj, Radoš Bajić, filmski producent i glumac, Ĉedomir Antić- istoriĉar, ĐorĊe Vukadinović...

7


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Što se tiĉe socijalnog i profesionalnog statusa potpisnika odjeka I reagovanja, meĊu autorima deset i više priloga, naći ćemo da se tu nalaze: tri pukovnika u penziji, od kojih se jedan izjasnio kao prvoborac, jedan (aktivni?) oficir JNA, tri "profesoradoktora", jedan doktor kao takav, jedan nosilac spomenice, pet novinara, knjiţevnika i publicista, jedan slikar, jedan pravnik, jedan inţenjer, jedan advokat, jedan "saradnik iz Peći", te jedan autor koji je "iz Beograda". Kao što vidimo, "narod" se i ovde oglašavao kroz usta svojih uglednijih predstavnika. Uopšte uzev, u ovom popisu javljaju se uglavnom poznati likovi iz ondašnjeg javnog ţivota kojisu se najĉešće oglašavali dugaĉkim esejima na razliĉite teme. O podruĉju njihovog zanimanja, kojem je zajedniĉki imenitelj vajkanje nad istorijskom nepravdom nanešenom srpskom narodu te obrazlaganje potrebe da se ona najzad ispravi, znatiţeljniji korisnik se moţe obavestiti pretraţivanjem, gde će uz njihova imena naći i odgovarajuće tematske kategorije. Naroĉito je upadljiva zastupljenost nosilaca razliĉitih nastavnih i nauĉnih zvanja, od akademika do magistara (497); od broja autora za koje postoje podaci njih je ĉak 47 odsto, to jest predstavljaju 19 odsto od ukupnog broja autora. Znaĉajno je, takoĊe, i uĉešće staleţa struĉnjaka (od inţenjera, preko pravnika do ekonomista). Sledeću aktivniju profesionalnu kategoriju ĉine ljudi od pera i razliĉiti umetnici (od novinara do glumaca i takvih je ukupno 198). Penzionera je u popisu autora 120. Tabela i grafikon jasno pokazuju: meĊu saradnicima "Odjeka ireagovanja" doista

je bilo malo "malih ljudi". Njihov doprinos Rubrici moţe se smatrati statistiĉki beznaĉajnim. Tako, na primer, nema ni jednog jedinog zemljoradnika. TEME: Novi duh antibirokratske revolucije podrazumevao je pre svega podsticanje antialbanskog raspoloţenja, potpuno odbacivanje zvaniĉnog partijskog stava da "bledi linija razgraniĉenja sa srpskim nacionalizmom", ukljuĉivanje disidenatanacionalista u javni i politiĉki ţivot, prećutno prihvatanje "Memoranduma" i apologetski odnos prema samom SANU-u, kadrovska "diferencijacija", a pre svega slavljenje "olako obećane brzine" u rešavanju kosovske krize. No, ništa bez onog Drugog: kampanja zapodenuta u "Politici" nadahnjivala se, pre svega, podozrenjem s kojim je "antibirokratska revolucija" predoĉavana i tumaĉena u hrvatskim islovenaĉkim medijima, a naroĉito u zagrebaĉkom nedeljniku "Danas", što se vidi iz tabele "Velike teme". Na Osmoj sednici inaugurisan je, pre svega, nov duh u komunikaciji izmeĊu rukovodstva i naroda, o ĉemu svedoĉi manipulacija s telegramima podrške Slobodanu Miloševiću još u toku skupa. U potrazi za sveţijim legitimacijskim uporištem, komunistiĉka nomenklatura poziva na raskid s dotadašnjim "forumskim radom" zahvaljujući kojem su se pojedini njeni delovi "otuĊili od naroda". Komunikacija odsad treba da bude dvosmerna, pa i više od toga: u svojoj novoj populistiĉkoj retorici, rukovodstvo sebe skromno prikazuje kao instancu koja samo artikuliše i u delo sprovodi autentiĉnu volju naroda koji je, 8


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

navodno, spontano istupio na politiĉku scenu kao aktivan subjekt. Kult liĉnosti Slobodana Miloševića briţljivo je negovan, naroĉito na samom poĉetku postojanja Rubrike, da bi vrhunac zaista dostigao u vreme donošenja ustavnih amandmana.

izvršavati zadatke. A to traži niko drugi nego baš taj Slobodan Miloševid, kojega je, jednostavno – to više niko ne može osporiti – zavoljelo i malo i veliko, pa čak i kompletna Jugoslavija. To mračnim sjenkama smeta, to beskičmenjacima i poltronima smeta”. Prof. dr Aleksandar Draškovid (28. 8. 1988) *...+ Prvi najodgovorniji čovjek Srbije u poslijeratnom periodu, koji je imao dovoljno savjesti i smjelosti da dođe među srpske stanovnike na Kosovu, neposredno uvidi njihovo nesnosno stanje, i otvoreno kaže šta o tome misli, bio je Slobodan Miloševid. Treba li onda ikoga poštenoga da čudi što je taj čovjek spontano postao nekom vrstom simbola spasenja tih obespravljenih ljudi?

"Velike teme" : od 4127 publikovanih priloga: Kosovu je neposredno posvećeno 428, odnosno 10,6 odsto ĉlanaka.; Hrvatska je tema "broj dva" po broju priloga (527 tj. 12,8 odsto); Sloveniji je posvećeno ĉak 530, odnosno blizu 13 odsto tekstova. ; Srbiji su posvećena 284 priloga tj. 6,9 odsto; Vojvodina je, kao jedna od "velikih tema", zastupljena s blizu 200 tekstova, što iznosi nepunih pet odsto.; Crnoj Gori je ukupno posvećeno 120 (2,9 odsto) priloga. Rang-lista neprijatelja: Najveći neprijatelj je Franjo TuĊman s kojim se "obraĉunavalo" u 206 priloga! Od ostalih likova koji su zavredeli trud pisaca, Azem Vlasi je na drugom mestu sa 122 teksta. Njega sledi Stipe Šuvar o ĉijem se liku i delu pisalo 103 puta, a zatim: Ante Pavelić (95), Josip Vrhovec (93), Edvard Kardelj (69), Petar Matić (67), Ante Marković (66), Janez Stanovnik (60), Stefan Korošec (57), Fadilj Hodţa(54), Joţe Smole (50), Ibrahim Rugova (43), Franc Šetinc (43), Boško Krunić (41), Milan Kuĉan I Kolj Široka (30), Ivica Raĉan i Alojzije Stepinac (26), Marko Orlandić (22), Kaćuša Jašari i Stane Dolanc (21), Martin Špegelj (20)...

Mira Popovid, Titograd (14. 11. 1988) Zašto narod vjeruje Slobodanu Miloševidu? Zato, što on vjeruje narodu i sprovodi ono što traži narod i bori se za bratstvo i jedinstvo, ravnopravnost, sprovođenje reforme, amandmana na Ustav SR Srbije. Da napadi na napadene Crnogorce i Srbe na Kosovu, moraju biti prekinuti, svim sredstvima koje država ima kako bi im se obezbijedila sloboda. *…+ U toj velikoj patnji crnogorskog i srpskog naroda na Kosovu, ne treba optuživati Slobodana Miloševida, ja ga ne poznajem, upoznala sam ga preko televizije i iz govora i praktičnih poteza, ved mu dati punu podršku da istraje na rješavanju kosovske drame, da ne dozvoli da nam bilo ko otme našu bududnost. Stoga, narod nosi njegove slike i pjeva pjesme. Mila Jankovid, Borča (5. 9.1988) *...+ Učili su nas u školi da je demokratija volja naroda a da su rukovodioci ti koji treba da izražavaju volju naroda. Tragična je činjenica da su se oni odrodili od naroda i da gledaju svoje lične interese. I upravo tim istim ljudima koji svom narodu i svojoj Jugoslaviji u neshvatljivom

Pisma: Slobodanu Miloševidu s ljubavlju Ivica Holender (26. 2. 1989) „Zašto su ljudi ljubomorni, zašto su zavidni, pa zar nije lijepo voljeti, poštovati, cijeniti, 9


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

političkom slepilu okredu leđa smeta Slobodan Miloševid, koji je prvi put od rata naovamo, progovorio o stvarnim problemima na Kosovu, o položaju Srbije kao države bez državnosti. Svakom boljem poznavaocu istorije jasno je da pokrajine nisu avnojske tvorevine, ved i ako su u Srbiji bilo bi logično da su samim tim i konstitutivni element Srbije i da se kroz ovu republiku izražavaju u Federaciji. Usudio se da sve to kaže drug Slobodan Miloševid, ne bojedi se da de zbog toga izgubiti fotelju, privilegije i ostalo. Shvatio je sav jad i nemod srpskog i crnogorskog naroda i svih poštenih Albanaca, i da se sa takvim stanjem mora prekinuti, sviđalo se to nekom ili ne. Izrazio je dušu i mišljenje naroda, stao uz narod i deli njegovu sudbinu. Zato je on veliki, jer je zadobio poverenje naroda. Nije „lider”. To je fraza kojom se želi zaplašiti javnost i srpsko rukovodstvo. Slobodan Miloševid je, pre svega, hrabar i pošten čovek koji misli dobro pre svega Jugoslaviji kakvu je Tito zamislio – da u njoj podjednako mirno žive svi ljudi, bez obzira koje vere i nacionalnosti bili. S pravom traži zakonitost i red na Kosovu, diferencijaciju najodgovornijih u zemlji za propušteno stanje i konstituisanje Srbije kao države.. [...]

Borivoj Gerzid, Beograd (25. 10. 1988) Govor Slobodana Miloševida na jučerašnjoj sednici SKJ predstavljao je vrhunski politički doživljaj. On nije, kao vedina ostalih govornika, sricao gotovo poluvekovne političke uspavanke o jedinstvu (koje su samo njihovo pokride za nesposobnost i najraznoraznije mahinacije i podvale) i nije obedavao šarene laže sa famoznim „moramo” i „trebamo”. Nije predviđao iluzorni preporod Jugoslavije, niti držao tiradu o problemima socijalizma i apsurdnom prelazu u kapitalizam na „socijalistički” (samo nama svojstven) način. Njegove reči su bile kristalno jasne i jednostavne: Srbija MORA postati ravnopravna a svako optuživanje da hode da bude superiorna je licemerje. Miloševideva čvrstina i odlučnost očigledno užasavaju sve one „rukovodioce” koji se grčevito drže svojih funkcija a koji su zemlju ved odveli u propast. Srpskom narodu, u ovom odsudnom trenutku, neophodno je takvo rukovodstvo koje ne obedava ništa osim rešavanja srpskih problema u Srbiji, pošto ih ved (najmanje) sedam godina (od 81. i kontrarevolucije na Kosovu) jugoslovenska federacija nije rešila. Nema više čekanja. Predugo se dutalo. Predsednik SK Srbije je beskompromisan i u ovom trenutku svaki drugi stav o Srbiji i u Srbiji je gotovo ravan izdajstvu srpskog naroda. Nema druge nego da Srbija bude ono što jeste.

Vasa Vujovid, Debeljača (12. 9. 1988) Ponosan sam što sam savremenik *doba+ u kome živi i radi čovek poput jednog Slobodana Miloševida. Vrstan komunista, izuzetno sposoban i hrabar borac, čovek visoke opšte i lične kulture. To je Slobodan Miloševid. Njegovo ime nosim na posao i u svom domu. Njegovo ime uzvikuju obespravljeni na Kosovu i Metohiji. Slobodane, ponosimo se tobom. 10


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Ušću pozvao prisutne na partijski dţihad protiv sinova i kćeri na Terazijama , koji su u tom trenutku sedeli i pevali : Dajte šansu miru . Na svu sreću do planiranog susreta dve genaracije nije došlo. Većina onih na Ušću radije je ostala da preostalu energiju sa još jednog mitinga istutnji hvatajući se u kolo..

PROTEST U BEOGRADU : 11- 14 MARTA 1991. HRONOLOGIJA DOGAĐAJA. Beograd, 9 mart: Demonstracije na Trgu Republike u Beogradu. Sa balkona Narodnog pozorišta govorili : Vuk Drašković, Borislav Mihailović – Mihiz, Leon Koen, Ţarko Jokanović, Milan Komnenić I Milan Paroški. Intervencija milicije. Pendreci, suzavac, vodeni topovi, vatreno oruţije, zapaljeni automobili, razbijeni izlozi. Poginuli ( 18.) godišnji Branivoje Milinović i milicionar Nedeljko Kosović ( 54) . Policija oduzela trake nezavisnoj televiziji Studio B I ograniĉila njihov rad. Tenkovi VJ u Beogradu, po odluci Predsedništva Jugoslavije na zahtev Srbije. Uhapšen Vuk Drašković i još stotine demonstranata. Grupa opozicionih poslanika Skupštine Srbije stupila u štrajk glaĊu.

Beograd od 12 do 15 marta: Studenti nastavljaju demosntracije u Beogradu, Kragujevcu I Nišu. Skupština Srbije usvojila većinu studentskih zahteva. Iz zatvora pušten Vuk Drašković; 13. Marta: Slobodan Milošević primio predstavnike poslaniĉkih grupa. Radmilo Bogdanović ponudio ostavku. Opozicija odrţala miting na Trgu republike a student i delje na Terazijama. ; 14. Marta; Nezavisni sindikat novinara Politike, zatraţio smenu direktora Ţivorada Minovića. NTV “ Studio B “emitovao dokumentacioni materijal o demonstracijama u Beogradu 15. Marta; Borislav Jović, predsednik Predsedništva Jugoslavije SFRJ je u petak 15. marta podneo ostavku na svoju duţnost. Praktiĉno ne spominući dogaĊaje u Srbiji, a pozivajući se na meĊunacionalne sporove, medijski I mogući graĊanski rat on je obevestio da Predsedništvo SFRJ nije prihvatilo predlog JNA ( i njegove) o podizanju oruţanih snaga u stanje pripravnosti…

Više gradova u Srbiji 10. Marta Organizovani mitinzi podrške srpskom rukovodstvu. Studenti Beograda se okupili u studentskom gradu i krenuli prema Beogradu praćeni od strane milicije. Više politiĉkih stranaka protestovalo protiv primene represije i upotrebe vojske. Kasno popodne vojska povuĉena iz Beograda. Oko ponoći poĉelo okupljanje studenata na Terazijma. ( sa povicima Slobo – Sadame!!! ) Minting na Ušću- Beograd 11. Mart: u organizaciji SPS-a radi podrške srpskom rukovodstvu i radi pritiska na pobunjene . Ministar industije Dušan Matković u vladi Dragutina Zelenovića , na mitingu na 11


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

studentske pobune spade svakako i podatak da je odluka iz se iz Studenstog grada krene4 na Terezije doneta u nedelju 10. Marta uveĉe posle TV dnevnik. …Studenti su, kako se kasnije saznalo gledali u društvu svojih profesora i poslanika SPS, a jedan je od njih priznao:- Pa da li je moguće da se ovoliko laţe i montira!?. …Ĉlanovi organizacionog odbora ( ĉiji je legitimitet u nekoliko navrata osporavan, a pogotovo od utorka uveĉe kada su pozvali student da napuste Terazije i iznude ostavku ministra unutrašnjih poslova, Radmila Bogdanovića, generalnim štrajkom na fakultetima) tvrde da sve ono što se zbivalo oko improvizacije nije u skladu sa osnovnim studentskim zahtevima. Tvde i to da je previše bilo onih koji su se borili za dirigentsku palicu i mikrofon na bini i da je u tome prednjaĉio Ţarko Jokanović iz Nove demokratije, kao i “pojedinci iz još nekih stranaka.” Jokanoviću se zamera i to da je uvek ” nestajao ” u trenutku kada je odluĉno trebalo spreĉiti stranaĉke prvake da se probiju na govornicu i pokušaju da je zloupotrebe. Odbor ima i svoje viĊenje uloge glumca Branislava Leĉića u proteklim zbivanjima: - Govorio je u ime studenta, a on odavno nije student,

Glumac Rade Šerbedţija je sa dramskom pauzom, rekao: “Sprema se opasni scenarij.”

Autor: Nenad Stefanović ; Vreme br. 21; godina II; 18. Mart 1991. II DNEVNIK RTS POKRENUO BUNT Dnevni novinski hroniĉari ( bar oni kojima je stalo do istine, kao što je „Borba“ koja je to veĉe smanjila svoje dimenzije i umesto „Crvene“ postala Crno – bela Borba) beleţili su gotovo sve što se onog trenutka kada su studenti krenuli u nedelju uveĉe iz Studentskog grada pa do momenta kada su otišli na sa Terazija, dokazujući da su najrazumniji deo Srbije. Pa, ipak, mnogo toga se dešavalo iza kulisa “plišane “ evolucije ostalo je do sada nepoznato javnosti. Pogotovu ĉinjenica da je sve vreme trajanja studentskog bunta tinjao sukob oko “ prvoboraĉkih zasluga“ za taj bunt, da su studenti ĉesto bili u iskušenjima zbog otrovnih darova koji sui m iza i ispred bine donosili razni stranaĉki “ danajci ” ili da je , naposletku, bilo rivalstvo izmeĊu onih koji su se probijali preko mosta u Brankovoj ulici kroz suzavac i onih koji su ĉekali na Terazijama s megafonom u ruci, spremni da to sve pretvore u iskljuĉivo politiĉke poene. U one manje poznate detalje tehnologije

4

Inforamciju da su studenti iz Studentskog grada u Beogradu krenuli na Terazije, objavljena je u Dnevniku TV YUTEL koji se emitovao iz Sarajeva. Osim studenata iz Studentskog grada, niz Bulevar Revolucije krenuli su studenti iz studenstikih domova : Slobodan Penezić – Krcun, Rift Burdţević – Tršo, kao i studenti iz Lole i sa Karaburme i voţdovaĉkog 4. Aprila. Oni su ĉinili jezgro studentskog protesta, koji je prvo veĉe zapao u krizu nakon osipanja uĉesnika. Tome su doprineli i pozivi Dragoljuba Mićunovića da se studenti raziĊu, što su izgleda beograĊami jedva doĉekali. Jedna ideja je i bila da se studenti povuku sa Terazija u zgradu Rektorata kako ne bi ometali saobraćaj. Što je bilo primenjeno 1968 godine. .

12


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

da se omogući nesmetani rad NTV Studio B i omlad. radiju B 92. 6. Da se peko teniĉke mreţe TV Beograd omogući emitovanje programa programa NTV Studija B. 7. Da ministar policije g. Radmilo Bogdanović smesta podnese neopozivu ostavku. 8. Da se hitno sazove vanredno zasedanje Narodne skupštine Srbije.

povremeno je pravio svoju selekciju govornika, ali se moraju priznati da se suprostavio pokušaju Vuka Draškovića da se po drugi put obrati studentima. Iako je ponekad stvarao utisak da za mikrofonom promoviše sebe i preteruje. Leĉić je ukupno mnogo pomogao i njemu i svim drugim umetnicima student duguju veliku zahvalnost.5 Da je na Terazijama zaista uĉinjeno nešto veliko potvrĊuje danas ne samo instinkt svih onih koji bi da odmah za sebe rezervišu ” prvoboraĉki status “ već i mnogi koji su poĉeli da se “grebu ” o studente“, iako su se još u subotu i nedelju po novinama i mitinzima izuvali pre potoka i poţurivali da ih proglase “zavedenom omladinom , “rušiocima Srbije “, ili “silama mraka “. ..

JEDAN GLAS RAZUMA KOME SE VEĆINA SMEJALA PRIĈA IZ SKUPŠTINE R.S. – 1991 : DEDA I UNUK

ZAHTEVI STUDENATA od 11. 03.1991. 1. Da se ukinu mere represije i protiv – ustavno uvedeno vanredno stanje. 2. Da se smesta na slobodu puste svi uĉesnici demonstracija ( od 9. Marta) 3. Da se odmah utvrdi kriviĉna odgovornost svih vinovnika krvopolića i mera represije. 4. Da Dušan Mitević ( generalni direktor RTS ) i novinari : Sergej Šestakov, Predrag Vitas, Ivan Krivec i Slavko Budihna, smesta podnesu ostavke. 5. Da se ukine monopol vladajuće stranke nad sredstvima informisanja i

Branko Lazić / Poslanik G.G. - Mnogo je muke danas, muke od tog mladog sveta. Mislim da bi trebalo da se vidi zašto je danas izgovoreno toliko reĉi mrţnje.... Hajde da podrţimo predlog, hajde da i ta vlada vidi da smo mi u Skupštini koja ima poverenje u nju, zašto da ne predloţimo.. da pomognemo tom mladom svetu da ode kući. I oni i mi treba da znamo da je uvek bilo i da u najstarijem tekstu koji je dešifrovan piše da je strašno vreme došlo da mladi ne slušaju starije. Zašto mi nemamo jedan iskren odnos prema svemu tome? Zašto nismo drugaĉiji ljudi? Ja hoću nešto da

5

Svoje besede na Terazijskoj ĉesmi su drţali knjiţevnici: Borislav Pekić, Mihiz, Matija Beĉković, Duško Kovaĉević, Dragoslav Mihailoviĉ, Gojko Đogo, glumci. Bata Stojković, Rade Šerbedţija, Petar Boţović, rok pevaĉ Bora ĐorĊević, patrijarh Pavle, koji je prredloţio da se studetni raziĊu, što je kod prisutnih izazvalo negodovanje – zviţdanjem.

13


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

kaţem, jednom priĉom i za nas i za njih. Moja je priĉa: uhvatili su dedu i unuka, i naišao je neprijatelj, i trebalo je da potraţi put.

Predsednik: Ja ću biti prisiljen da traţim da ta taĉno predloţite šta imate i stavićemo to na izjašnjavanje. Vlajko Jović: Mi smo se obrukali. Srbija je unakaţena, ruţna da ruţnija ne moţe biti, i niko je kao takvu neće prihvatiti. To su nesagledive štete.

( Galama) Branko Lazić : - Samo se vi smejte. (Galama) Branko Lazić: - Smejte se..Priĉa ima tuţan kraj.

Predsednik: - Molim za strpljenje. Molim dajte konkretne predloge.

Predsednik skupštine Slobodan Unković: Dozvolite, ljudi, da ĉujemo tuţni kraj priĉe..

Ţivorad Igić ( SPS ) : - Drugarice i drugovi, vi nas ovde vijate deset sati. Opozicija! Ja to veoma odgovorno kaţem!( Opozicija u znak protesta napušta skupštinu )

( Galama) Predsednik Skupštine : - Imate li predloge za ove amandmane? Na tekst! Branko Lazić: - Ja se slaţem da usvojimo dokument, a i hoću da budem bliţi i razumljiviji i da opomenem sve nas na razboritost trenutka...Ništa nije sporno, ja se zalaţem za tekst, i za jedan i za drugi.. Sada da nastavimo onu priĉu! Kada je neprijatelj zatraţio put, deda je znao da moţe da poĊe putem i izaĊe u moĉvaru odakle neprijatelj ne bi izašao nikada , ali je unuk izašao sa njim. Kada su ga ostavili i uzeli deĉaka da vodi dalje..

MeĊunarodne sankcije protiv SR Jugoslavije Izvor: Wikipedia

Predsednik: - Pa dajte, molim vas, imamo tekst, nemojte anegdote priĉati u tri sata posle ponoći..

Teritorije Republike Hrvatske i Republike Bosne i Hercegovine pod kontrolom srpskih snaga 1992-1995.

Branko Lazić: - Molim vas, to nije anegdota. Molim vas da me ne prekidate. Dete je vodilo tuĊu vojsku pravo prema moĉvari, jer su se razumeli – to je generacijski dogovor, to je ako hoćete, lepota duga koji mi u ovom trenutku treba da ostvarimo. To je jedna prostorna dimenzija.

MeĊunarodne sankcije SR Jugoslaviji su uvedene od strane meĊunarodne zajednice zbog uĉešća Srbije i Crne Gore u ratu u Bosni i Hercegovini. Sankcije meĊunarodne zajednice protiv SR Jugoslavije, uvedene su rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 757 od 30. maja 1992. Sankcije su proširivane i 14


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

pooštravane rezolucijom 787 od 16. novembra 1992. i, naroĉito, rezolucijom 820 od 17. aprila 1993, a ublaţavane (delimiĉno obustavljane) rezolucijama 943, od 23. septembra 1994, 970, od 12. januara 1995, i 988 od 21. aprila 1995. Konkretan povod za uvoĊenje sankcija bio je rat u Bosni i Hercegovini, pošto je Savet bezbednosti UN ocenio da je SR Jugoslavija neposredno umešana u ovaj sukob. Po sveobuhvatnosti i oštrini, uz izuzimanje vojne intervencije, bile su to najteţe kaznene mere koje su UN ikada preduzele protiv jedne zemlje.

RATKO MLADIĆ, general ( Vreme; 17. 01.1993. rubrika: Ljudi i vreme). Obraćajući se centru Sava, borcima iz II svetskog rata, ispriĉao je sledeću priĉu o tajnim pregovorima sa Hrvatima u Peĉuju, odrţanim oktobra pretpošle godine: „ DoĊemo na pregovore. Dolazi njihova delegacija, a u njoj jedan visok, za glavu iznad svih. Pun sebe. Pita me : „ Šta ćemo sa Brodom?“ . „ Kako šta ćemo sa Brodom ?“pravim se ja nevješt. „ Pa, ĉiji će biti? “ – pita me . „ Vi imate jedan Brod, Slavonski, a pravedno je da mi dobijemo drugi Brod. “ Tu se on razjario. „ Vi ste se osvjedoĉili kakve smo mi ustaše! “ – prijeti. „ Nikavi ste “- odgovaram. „ Mi moţemo ući u Doboj kad hoćemo, a ne u Brod!” – opet će on. „ Hajde da se kladimo. Ko će prije. Vi u Doboj, ili mi u Brod. Moţe?“- ponudim ga. „ Moţe “, odgovara. Vidim da baš nije siguran da li se šalim ili ozbiljno govorim.

Sankcije uvedene navedenim rezolucijama su obustavljene na neodreĊeno vreme rezolucijom 1022 od 22. novembra 1995, dan posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, a formalno ukinute rezolucijom 1074 od 2. oktobra 1996 (neposredno posle potvrĊivanja rezultata izbora u Bosni i Hercegovini).Sankcije su samo uĉvrstile Miloševićevu vladavinu. Najveći deo robnog prometa odvijao se na crnom trţištu. Najprofitabilniji poslovi u to vreme bili su šverc nafte i cigareta.

A govorio sam ozbiljno. Mi smo baš uoĉi odlaska u Peĉuj, u jednom uţem krugu, pripremili tu operaciju. Na naš naĉin, do detalja. Dok je taj ĉlan hrvatske delegacije još razmišljao o našoj opkladi, ja sam već bio na telefonu i poslao poruku da operacija Brod moţe da poĉeti. Šifra nam je bila: „ Šefe, perem noge. “ Dva ratna vuka Lisica i Talić znali su kako da završe taj posao. Kasnije, 25. Oktobra 1992 godine, ponovo na tajnim pregovorima sa Hrvatima, u Njivicama kod Herceg – Novog, srećem onog istog pregovaraĉa, visokog. Kaţe mi da razmišlja da li da mi pruţi ruku jer sam ga, navodno, prevario. Tu me on poĉne ispitivati za Jajce. Odgovorim mu opet u

General Ratko Mladić na vrhuncu moći.

15


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

šali: „ Šta će Hrvatima6 tri jajca?“. Nije to komentariso. Mi smo posle ušli u Jajce, a ţao mi je što nismo i u Travnik . “

Biće to krvava granica, obećavam vam! Drugo, svim secesionistima kojima je pogled uprt prema Tirani, oni koji su turisti na srpskoj zemlji, kaţemo da ćemo se ponašati kao svaka demokratska i civilizovana zemlja. Isteraćemo i poslati u njihovu zemlju sve one koji su , greškom ili namerno zalutali na Kosovo. Sve one koji nemaju urednu dokumentaciju o poreklu vratićemo u njihovu Albaniju. Zatim, vrlo vaţan zadatak biće uvoĊenje reda na podruĉije plaćanja poreza, komunalija, takse, sve ono što zahteva obaveza prema srpskoj pravnoj drţavi. Oni koji se ogluše o ovaj red biće deportovani u Albaniju. Oni neka i idu u svoju rezervnu domovinu Albaniju. Šiptari koji poštuju srpsku vlast, koji priznaju Beograd i lojalni su graĊani , ostaće na Kosovu. Niko ih neće smeti dirnuti i neće im faliti dlaka s glave“. Na pitanje : „ Kakve su šiptarske reakcije na njegov izbor ?“ , g. Arkan kaţe: „ Oni su srećni što sam ja izabran“.

ARKANOV SCENARIO ZA KOSOVO VREME; br. 117; 18. Jaunar 1993; Ţ. R. ARKAN, novoizabrani poslanik u Skupštini Srbije ( preko 30 slobodnih mesta u Skupštini godinama stvarani zbog Albanaca sa Kosova, koji su uvek bojkotovali višestranaĉke izbore u Srbiji pr.Ţ.K. ) govori o tome šta će sve uĉiniti na Kosovu. Gde mu je inaĉe bila poslaniĉka baza: „ Prvo ću tamo organizovati narod. Zatim ću uvesti red i mir na Kosovu, predloţiću naĉin i metode te odbrane koji će , nadam se , biti usvojeni i, što je najvaţnije , pojaĉati odbranu granice sa Albanijom. Definitnivno ćemo spreĉiti te bande koje upadaju na Kosovo da vršljaju našom granicom i našom svetom srpskom zemljom. Ja im obećavam da će to za njih biti krvava.

Ratni kriminal BORBA DO POSLEDNJE PLJAĈKE Autor : Filip Švarm Vreme; 8. Mart 1993. ...Zamjenik naĉelnika štaba vojske Bosne i Hercegovine Jovo Divjak priznao je nemaĉkom listu „ Cajt“ da su jedan od najvećih problema opkoljenog Sarajeva naoruţane bande unutar grada i van njega...No, sliĉno je i na ostalim ratištima. Mnogobrojni promatraĉi nisu se jednom zapitali, koliko , zapravo , voĊe zaraćenih nacija kontrolišu svoje naouraţane pripadnike i koliko mogu uticati na izvršavanje potpisanih sporazuma.

6

„ U poslednje dve godine u Zadru je 887 graĊana promjenilo svoje ime i prezime ( u 1991.g. 268 a u 1992 g. 619 graĊana) ; u Rijeci 1578; u Splitu 1130 je promenilo svoje ime i prezime; u Dubrovniku je samo prošle godine takav zahtev podnjelo 247 graĊana. Što se tiĉe Zagreba, preciznih podataska nema, ali nesluţbeni podaci govore da je promjeni pribeglo nekoliko tisuća osoba ( samo u opštini Centar 473) . Nacionalnost osoba koje ţele promjeniti svoje ima i prezime u najvećem broju je srpska..( Vreme; 1. Februar 1993; str. 21 ) .

16


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

POĈETAK : Predigra rata u Hrvatskoj odvijala se institucionalno i vaninstitucionalno. Dok su Srbi iz Krajnine deţurali na barikadama, naoruţavani su razliĉitim kanalima iz arsenala srpske i vojvoĊanske policije, a ni razliĉite sluţbe, tada još ţivuće JNA, nisu bile škrte...Osim njih, srpskim selima su krstarili razliĉiti ljudi... te prikupljali novac za kupovinu oruţja...Istovremeno, i hrvatske vlasti nisu ništa zaostajale. Sada već legendarnim konvojima ( snimak M. Špegelja o nabavci oruţija emitovan na RTS-u. Pr. Ţ.K. ) stizalo je oruţje uglavnom sa istoĉnoevropskih crnih trţišta, a dijeljeno je zasluţenim i provjerenim prvoborcima vladajuće stranke. Mnogi pregaoci za „nacionalu stvar“, već su se dobro finacijski omastili i shvatili da mast donosi vlast...slijede prvi oruţani sukobi i dijapazon zarade koju rat omogućava drastiĉno se širi. Stanovništvo u novonastaloj situaciji pristaje na sve niţi standard. Nestašice osnovnih ţivotnih potrepština postaju uobiĉajene stvari , napuštaju se domovi i kreće u neizvesnost izbegliĉkih kampova, vade se poslednje njemaĉke marke pohranjene za najcrnje dane. ..TakoĊer, i tamo gde nije bilo sukoba, ĉinilo se sve da se izazovu. RATNI SCENARIO: Nekoliko naoruţanih tipova napalo bi policijsku patrolu, izdvojeni kontrolni punkt i sliĉno, potom bi bez većih problema ubjedilo zaplašeno stanovništvo da im ništa osim oruţja ne prostaje, kojeg, eto, sluĉajno, oni imaju više nego što im treba... Slede zauzimanja gradova i sela, te njihova pljaĉka. Oni „ oslobodioci“ koji su prvi ušli u jedan od tih gradova nazvani su „zlato i gotov novac“, drugi su već bili „ bjela i ostala tehnika“, a nakon njih su

stizali „lešinari“ koji su se bavili skidanjem parketa, prozora, zahodskih školjki, šaltera i , uopće, svega što se moglo odneti. LAKOĆA: Mnogi ocenjuju da je rat u Hrvatskoj, unatoĉ svemu, samo letnji vojni manevar prema ratu u Bosni i Hercegovini. Izmešanost stanovništva, jasno definirani srpski i hrvatski ratni ciljevi, osjećanje bezizlaznosti Muslimana, u krvavom košmaru sa pokoljima, logorima , etniĉkom ĉišćenju i ostalim, doveli su do takvih mogućnosti brzog i lakog bogaćenja kakve „ braća rata“ do tada nisu moli ni sanjati.“ Autor teksta Filip Švarm , navodi i konkretne primere, ratniĉkog preduzetništva. Tako govoreći o preprodaji oruţja navodi primere Sunja i Prijedora u kojima su : „ lukave općinske vlasti prodavale „kalašnjikove“ jednoj i drugoj strani za 640 DEM ( Slunj) , u Prijedeoru su visoki funkcioneri tamošnjeg SDS organizovali prodaju jednog tog oruţja Muslimanima za 2000 DEM“. G. Švarm nadavodi i ekstreme primere trgovine ljudskim ţivotima: „ Cijena puštanja iz logora Omarska iznosila je 10 000 DEM. Priĉa se da ju je platio samo jedan ĉovjek. Musliman, vlasnik dobro uhodane privatne firme“. Sarajevo je po pisanju novinara Švarma, bilo najidelanije za sticanje ratnog profita. U njemu se naplaćivalo sve, a najunosniji su bili izlasci iz njega podzemnim kanalima: „ Nije nikakva tajna da su preko Kiseljaka izvodili ţitelji Sarajeva iz blokade. Jedini uvjet je bio plaćanje tvrdom valutom, a njen iznos se odreĊivao prema procenjenoj plateţnoj sposobnosti klijenata. ..Priĉa se da je staklena zgrada Ceneksa ( jedino je tu 17


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

postojao satelitski telefon, struja, voda i hrana) , bila neoštećena do pozne jeseni 1992., zato što su njeni vlasnici uredno plaćali „reket“ tobdţijama sa Pala. On navodi primere u kojim: : „ Prilikom organizovanja konvoja sa manjinskim stanovništvom za napuštanje razliĉitih gradova, prije svega gde je srpsko stanovništvo u većini , ali i drugih , hratskih i muslimanskih, izbeglice ne samo što su ostavljale celokupnu imovinu već su morale dodatno plaćati od 50 do 100 DEM za mesto u autobusu. ..neki svedoci navode da je izvesna Perka prilikom napuštanja Banjaluke, tamošnjim Hrvatima i Muslimanima, koji su isplatili svu proceduru tamnošnjih vlasti, uzimala dodatnih 80 DEM.“ Na kraju teksta g. Švarm , zakljuĉuje: „ Previše je ljudi što zaraĊuju na ratu i na njihovim posledicama. Organiziranim bandama na sve tri strane ( Srpskoj, Hrvatskoj i Muslimanskoj pr. Ţ.K. ) ne odgovara okonĉanje krvopolića prije nego što izvuku sve što mogu izvući. .. Sumnjiv legitimitet svih zaraćenih strana van matiĉnih drţava omogućava zbivanja sliĉna onima u Somaliji gde se ratuje za litru nafte i kilogram brašna. Profiteri će u meĊuvremenu, sa vrećama para, već biti daleko.“

U Jugoslaviji je sve manje zaposlenih i sve manje slobodnih radnih mesta. MeĊutim, dok je industrijska proizvodnja prepolovljena, broj zaposlenih je smanjen samo za deset odsto. Sve je više i onih koji su zaposleni, primaju platu ali ne rade. ( U to vreme omiljen stih rakoviĉkih radnika je bio: ala volim ovaj reţim, plata ide, a ja leţim pr. Ţ.K. ) . U javnosti se ĉuju najrazliĉitije procene od pola miliona do milion plaćenih neradnika. Pod sankcijama, mnogim granama i nije lako da rade. Prvo je uništeno trţište koje se prostiralo po bivšoj Jugoslaviji i tako je već ĉetrdesetak odsto potencijalnih kupaca odstranjeno. Ostaci meĊunarodne trgovine, koji se odvijaju podzemnim kanalima i uz mito carinicima susednih drţava i laţne papire, mogu da napune izloge u Ćumiĉevom sokaĉetu, ali ne i da obezbede repromaterijal velikim proizvoĊaĉima. Zato i zvuĉi sasvim logiĉno da je veliki broj zaposlenih u privredi bez ikakvog posla. U takvim odnosima ono malo privrede što još radi treba da stvori dovoljno da obezbedi plate ne samo sebi nego i za, recimo, 750 hiljada svojih kolega iz privrede koji ništa ne stvaraju, 450 hiljada zaposlenih u vanprivredi, milion i dve stotine hiljada penzionera, 750 hiljada onih koji traţe i ĉekaju zaposlenje i nekoliko ( hiljada) izbeglica. Posledica ovog stanja je nedostatak bilo kakve perspektive. Plate moraju biti bar ĉetvorostruko manje, nego što bi omogućavala produktivnost, onih koji uspevaju nešto da urade, jer jedan takav mora da obezbedi platu za još troje. Privatni sektor, sledeći nametnute okolnosti, ponaša se racionalno beţi u ilegalu jer neće, a i ne bi bilo prirodno, da preraste u instituciju za kupovinu mira. Sto ĉetrdeset hiljada

POSLEDICE EKONOMSKIH SANKCIJA UVEDENIH SRBIJI: Vreme ; br. 133; str.9; 10.05.1993. ISTINA Ko to tamo radi ? Privatni sektor beţi u ilegalu

18


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

privatnih preduzeća zvaniĉno zapošljava samo sedamnaest hiljada radnika.

Marta kada je deo novca ( deviza ) iz gazda Jezdinog sefa podeljen izvesnom broju ljudi. Glavni Vasiljevićev opunemoćnik , odbio je da Odboru štediša preda spisak isplaćenih klijenata, tvrdeći da je to poslovna tajna. ( Štediše su tvdile da meĊu obeštećenim ima istaknutih politiĉara. Štediše koje su celu tu gungulu pegurale i preţivele naravno da je veoma bilo sumnjivo kada su u petak ujutro saznale da je trezor opljaĉkan. Neki od njih se skupljaju pred zgradom Poslovnog prostora, na uglu Maršala Tolbuhina I Smiljanićeve, sli to je sve što mogu da urade. SvaĊaju se sa ljudima iz obezbeĊenja…

Gazda Jezda na vrhuncu moći SLUĈAJ JUGOSKANDIK: Autor: Ivan Radovanović VREME; 19. April 1993 Pljaĉka: S KROVA U SEF „ Priĉa o novcu Jezdimira Vasiljevića i njegovim nesrećnim štedišama ušla je u fazu kriminalne fantazije. U ĉetvrtak rano ujutru trojica maskiranih pljaĉkaša upala su u preko krova u prostorije “ Jugoskandika “, vezali ĉlanove obezbeĊenja i Odbora štediša i iz trezora odnela, prema nezvaniĉnim podacima, oko tri ipo miliona maraka…Novine su izvestile o pljaĉki stoleća, a Jugoskandikove štediše da je sve to najobiĉnija nameštaljka i krenule naoruţene pajserima ne bi li u u nekim od jugoskandikovih skladišta pronašli makar deo gazda Jezdinog blaga. … Svemu što se u ĉetvrtak dogodilo predhodio je naravno, ĉitav niz komplikovanih i zamršenih dogaĊaja, zbog kojih većina Jugoskanikovih štediša otvoreno sumnja u tzv. pljaĉku stoleća. Ta zapetljancija je poĉela još 12.

Premijer Radoje Kontić i Dafina Milanović

AFERA DAFIMENT BANKE Autor: Dimitrije Boarov Vreme; 14.02.1994. Saslušanje Dafine Milanović UVREĐENA I USAMLJENA

19


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Tek će neka studiozna analiza stenograma moţda otkriti nešto novo o aferi Dafiment banke pred anketnim odborom Skupštine Jugoslavije ( 10. Februara) . Na prvi pogled, javnost i anketni odbor nisu dobili ništa, sem onoga što se moglo oĉekivati. Glavna novost je da će se odbrana gospoĊe Dafine izgleda usmeriti na prebacivanje odgovornosti na jugoslovenske i srpske guvernere koji nusu rekli stop na kamate 10 i 18 odsto. Drugi veliki greh Narodne banke Srbije, po mišljenju gĊe Dafine, jeste to što ona ne pristaje da primi otplatu kredita koji je u martu prošle godine odobrila Dafiment banci i za koji je u hipoteku preuzela 251 kilogram zlata. GĊa Milanović je uz to nekoliko puta naglasila, tokom ovog saslušanja, da njena banka nije nikada dobila ni dinara iz primarne emisije, mada je indirektno priznala da je za raĉun banke Srbije otkupljivala deviznu efektivu. Na pitanje da li je imala uliĉne dilere, odgovorila je da je to pitanje za sve banke.

ruci, sa bombama oko vrata, pištoljima i noţevima. Na molbu da navede neka imena gĊa Dafina je odgovorila da je ona već izgubila dvoje dece i da joj je ostalo samo još jedno. Na oĉekivano pitanje politiĉara da navede imena politiĉara koji su nakon sunovrata banke izvukli svoje debele depozite i navodno samo preko kamata profitirali oko 70 miliona maraka, ĉak i kad je sve postalo jasno, Dafina Milanović je sa primetnom dozom ogorĉenja rekla da će po nalogu suda rado izneti sva ta imena iz “svih stranaka”…. OjaĊene štediše... ...Juĉe pre poĉetka seanse u Skupštini Jugoslavije Bulevar revolucije je zakrĉila grupa od nekoliko ojaĊenih štediša, ali je policija oĉigledno tako nešto oĉekivala, pa je saobraćaj preusmeren u okolne ulice. Demonstranti su, naravno traţili pare..Grupa se brzo osula, u redovima su izgleda bili uporniji ( prema poslednjim procenama, Dafiment banka je duţna oko 620 miliona maraka, prema 450.000 štediša, a imovina i plasman se procenjuju na oko 220 miliona maraka. ) GospoĊa Dafina se pred anketnim odborom pojavila u odmerenom kompletu od tamnolila svile. Zlato je ovog puta izbaĉeno iz nakita, ali su ostali srebrni ukrasi nabijeni dragim kamenĉićima. Nastup joj je bio “ĉvrst” sa nešto plaĉevne komponenete kad god bi pomenula decu i narod….

Najdelikatniju optuţbu guvernerima gĊa Dafina je izrekla opisujući dane nakon bekstva kolege gazda Jezde i nakon sloma Jugoskandika. Tada je, kako kaţe, preklinjala odgovorne da u drţavni trezor prime „polupuni trezor Dafiment banke“, ali su oni, navodno, to odbili. Tada su mnogi poĉeli da dolaze po novac sa oruţijem u

.. Na sva delikatna pitanja gĊa Dafina je umesto onog ameriĉkog - no comment , 20


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

odgovarala ,: - „rado ću vam na to pitanje odgovoriti napismeno.“ Više od gĊe Dafine, stekao se utisak, saslušavanja su se uplašili ĉlanovi anketnog odbora. Te finoće i uvijanja, toboţnjeg razumevanja i dţentlmenske etikecije, malo ko je video u ovom skupštinskom zdanju. Svako ko je postavljao pitanja upozoravao je “ znaĉajno” sve prisutne da gĊa Milanović ne mora odgovarati jer je reĉ o “delikatnim” stvarima. Samo su se novinari ĉudili što se niko ne sluţi tako poznatim glagolima kakvi su lagati, krasti, pljaĉkati...

). Beveći se „unutrašnjim izbeglicama“ A. Ćirić navodi i konkretne podatke, pomeranja stanovništa iz regija bivše SFRJ. Tako je : „ oktobra 1991. U ime UNCR gospoĊa Sadako Ogata upozorila, i izrazila bojazan da broj izbeglica iz Jug. Do kraja godine moţe biti oko 400.000 ...Stvarnost je prevazišla strahovanja: decembra 1991 broj unutrašnjih izbeglica je premašio pola miliona , a ukupan broj procenjivan je na oko 750.000. Pojam „razmene stanovništava“ ušao je u javnu upotrebu ne izazivajući nikavu jezu, naroĉito kod politiĉara tipa „nacionalni lideri“. Ćirić u svom tekstu navodi i : „ prvi egzodus ( Srba u Banja Luku pr. Ţ.K. ) iz zapadne Slavonije, decembra 1991.. ...Leto 1992. donelo je rat u Bosni i Hecegovini, novi pokret starih beskućnika. Samo juna te godine u Subotici je izdato 14.000 pasoša izbeglicama iz BIH... Tog leta sluţbena procena broja izbeglica u zemlji prevršila je 1,7 miliona, a u inostranstvu dosegla cifru od pola miona ljudi... Pred novu 1993. Godinu generalni sekretar UN Butros Gali objavljuje procenu nadleţnih sluţbi UN da status izbeglica iz bivše Jugoslavije ili u njoj ima više od tri miliona ljudi.“ To nije bio kraj , tako da Ćirić piše: ..od juna 1994 do maja 1995. s podruĉija Bosanske krajine – iselila su se 9054 graĊana. .. ( muslimana pr. Ţ.K. ) ... Kada je Armija BiH ( ABIH) juna prošle godine rešila da se obraĉuna sa Fikretom Abdićem, s njim je u Republiku Srpsku Krajinu izbeglo oko 45.000 ljud; Hrvatska nije htela da ih primi, Evropa takoĊe....ovih dana je većina njih doĉekala godišnjicu na uskom prostoru oko Velike Kladuše, koju Fikret Abdić kontroliše uz pomoć vojske krajiških Srba. .. Izbegliĉa priĉa je za sada stala na

VELIKI IZBEGLIĈKI TRANSPORT Aleksandar Ćirić je Vremenu od 24. Jula 1995g. napisao propoĉki tekst :

„Na putu za nedoĊiju“ , u ĉijem podnaslovu stoji: „ Najmanje 3,2 miliona graĊana bivše SFRJ ovog trenutka je u “statusu“ izbeglice. Sudeći po razvoju dogaĊaja u Hrvatskoj, istoĉnoj i zapadnoj Bosni uskoro će biti još stotinak „ novih“. ( 8. Avgusta desila se „ Oluja” u kojem se našlo oko 220.000 Srba , uglavnom iz Hrvatske ( Knina) i zapadne Bosne p.r. Ţ.K. 21


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

ovogodišnjem prvomajskom ĉišćenju zapadne Slavonije od preostalih petnaestak hiljada Srba, i egzodusu oko 35 hiljada Muslimana iz srebrniĉke enklave“. – piše na kraju A. Ćirić , koji na poĉetku teksta navodi da je BIH najteţe pogoĊena ratom i prinudnim migracijama : Najnovija procena Visokog komeserijata UN za izbeglice ( UNHCR) govore o 1,327 miliona izbeglica i 1,422 miliona ratom pogoĊenih u BIH; ukupni broj gotovo dostiţe sadašnje stanovništvo onog što je ostalo od nekadašnje Bosne i Hercegovine.“

Hercegovinu, parafiran 21. novembra 1995. godine u Dejtonu, u ameriĉkoj drţavi Ohaju, posle tronedeljnih pregovora, potpisan je 14. decembra iste godine u Parizu. Sporazum su, u prisustvu tadašnjeg drţavnog sekretara SAD Vorena Kristofera, potpisali Slobodan Milošević, Franjo TuĊman i Alija Izetbegović, u Jelisejskoj palati u Parizu.

S. Milošević, F. TuĊman i A. Izetbegović

Potpisnici su se obavezali da meĊusobne odnose regulišu prema Povelji UN, Završnom helsinškom aktu i drugim dokumentima OEBS-a, kao i na meĊusobno poštovanje suvereniteta i rešavnje nesporazuma na miroljubiv naĉin. Dejtonskim sporazumom Bosna i Hercegovina je podeljena na dva entiteta: Republiku Srpsku i Federaciju BiH. Skupština SR Jugoslovije ratifikovala je Dejtonski sporazum 13. novembra 2002. godine.

14. 12. 2012. 14:54h | rts rs

Te davne 1995. potpisan je Dejtonski sporazum Slobodan Milošević, Franjo TuĊman i Alija Izetbegović 14. decembra 1995. godine u Jelisejskoj palati u Parizu potpisali Dejtonski sporazum. Bosna i Hercegovina sporazumom podeljena na dva entiteta: Republiku Srpsku i Federaciju BiH. SRJ je ratifikovala sporazum 13. novembra 2002. godine. Mirovni sporazum za Bosnu i 22


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014 meti, a Crna Gora je uglavnom bila pošteđena masivnih udara.

NATO bombardovanje SRJ, deset godina posle: 78 dana http://www.vojvodinacafe.rs/forum/spomenar/ nato-bombardovanje-srj-deset-godina-posle10281/ Srbija danas obeležava dan sedanja na žrtve vojne operacije NATO, u kojoj je ubijeno i ranjeno više od 9.000 ljudi. Pre tačno deset godina 19 članica te vojne alijanse započelo je bombardovanje bivše Jugoslavije. Tokom 78 dana vazdušne kampanje nazvane "Milosrdni anđeo" poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i srpske policije i oko 2.000 civila, među kojima i 88-oro dece, a više od 6.000 ljudi je teže i lakše ranjeno, dok se desetak osoba i danas vode kao nestale. Akcija NATO-a usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.

NATO snage bile su raspoređene u 59 baza na teritoriji 12 zemalja, a dejstvovale su najviše iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, s brodova na Jadranu, dok su u nekim operacijama učestvovali i strateški bombarderi koji su poletali iz baza u zapadnoj Evropi, pa i u Americi.

Srpski parlament je 24. marta 1999. godine doneo odluku o neprihvatanju stranih trupa, a iste večeri u 19:45 minuta NATO snage su započele vazdušne udare krstaredim raketama i avijacijom, po celom području Srbije i Crne Gore.

Tokom operacije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara po 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

Napadi na Jugoslaviju počeli su na osnovu naređenja tadašnjeg generalnog sekretara NATO-a Havijera Solane, a jugoslovenska vlada iste nodi proglasila je ratno stanje.

NATO je lansirao 20.000 velikih projektila, među kojima 1. 300 krstaredih raketa na vojne i civilne ciljeve, a izručio je i 37.000 "kasetnih bombi" sa 350.000 kasetnih podprojektila, takozvanih "bombica".

Napad je trajao do četiri sata ujutro i težište udara su bili objekti Ratnog vazduhoplovstva, Protivvazdušne odbrane i vojne industrije, a prve mete vojni aerodromi u Prištini, Podgorici, Batajnici i Užicu, kao i ciljevi u Kuršumliji, Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Lučanima.

Uz upotrebu najubojitijeg oružja, Severnoatlantska alijansa je u ratu protiv Srbije upotrebila i zabranjeno naoružanje - municiju sa osiromašenim uranijumom.

Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na 23


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Tako je ved 30. marta, granatama municije s radioaktivnim primesama bombardovano šire područje Prizrena, a prema podacima VJ između 30 i 50 hiljada komada municije s osiromašenim uranijumom razasuto je na 112 lokacija širom zemlje, najviše na Kosovu i Metohiji.

razaranju i svesti o bliskoj opasnosti, u velikom broju okupljali kako bi simbolično branili mosotove za koje su generacije bile vezane uspomenama. Tokom 11 nedelja bombardovanja Beograđane je o stanju u glavnom gradu izveštavao tadašnji rezervni načelnik Gradskog centra za obaveštavanje Avram Izrael čija rečenica " Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd je prošla. Gotovo!!!" ostala u sedanju svima.U bombardovanju su uništena 54 objekta putne infrastrukture, oko 300 škola, bolnice i zgrade državne uprave, a teže i lakše je oštedeno 176 spomenika kulture. Uništena su 54 objekta putne infrastrukture, od čega 45 mostova, 28 železničkih mostova i 148 stambenih i poslovnih objekata.. Stradalo je više od 300 škola, od kojih su tri potpuno uništene, više desetina bolnica, zgrade državnih organa, uključujudi i zdanja Ministarstva odbrane i MUPa Srbije u centru Beograda.

U više gradova i mesta - Aleksincu, Kuršumliji, Dupriji, Nišu, Novom Sadu, Murinu, Valjevu, Surdulici, pogođen je veliki broj stambenih objekata, uz veliki broj civilnih žrtava. Bombardovane su, pored vojnih ciljeva, i izbegličke kolone na području Kosova, putnički voz u Grdeličkoj klisuri, most u Varvarinu, pijaca u Nišu... Pogođeni su i bolnica "Dragiša Mišovid" i kineska ambasada u Beogradu, kada je poginulo desetak civla. Beograd je napadnut prvog dana operacije raketiranjem Jakova i aerodroma u Batajnici u 20:05 časova. Bilo je to njegovo peto bombardovanje u ovom veku i prvo bombardovanje jedne evropske prestonice posle Drugog svetskog rata.

Teže i lakše je oštedeno 176 spomenika kulture, od kojih 23 srednjovekovna manastira i veliki broj crkava širom Srbije, ali i nekoliko džamija i objekata islamske kulture u Đakovici, Pedi, Prizrenu... Uništena je tredina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije (Pančevo i Novi Sad), a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane "grafitne bombe", kojima je onesposobljavan elektroenergetski sistem.Prema procenama stručnjaka, u zavisnosti od metodologije, materijalna šteta pričinjena bombardovanjem procenjuje se na 30 do 100 milijardi dolara.U oružanom sukobu sa nadmodnijim neprijateljem, srpska PVO uspela je da obori dva aviona NATO - lovac F16 i američki supermoderni "nevidljivi" avion F-117, i da zarobi tri neprijateljska vojnika.

Uništeni su skoro svi predajnici Radio-televizije Srbije, uključujudi toranj na Avali, a u dva časa i šest minuta posle ponodi, 23. aprila, pogođena je i zgrada RTS-a u Aberdarevoj ulici, gde je 16 radnika ubijeno, a četvoro teže povređeno. Život Beograđana 78 dana NATO kampanje bio je prekidan zvucima sirena koje su označavale početak i kraj vazdušne opasnosti, a samo nekoliko dana nakon prvih bombi počeli su i protestni mitinzi. Protesti sa simbolom "targeta" organizovani su na Trgu Republike, kako bi se svetska javnost upozorila da u toj "preciznoj kampanji" NATO-a stradaju civili. Nakon rušenja novosadskih mostova Beograđani su se svakodnevno, uprkos 24


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

direktor „Politke“ , koji je nekad u šali, nekad vrlo ozbiljno znao da me upozori da su „oni“ mnogo ljuti i da stojim loše...Ĉesto sam bio u prilici da slušam upozorenja da će mi Tijanić doći glave, da on preteruje, najdirektnije im uvaljuje prst u oko. Tijaniću sam to prenosio i ohrabrivao ga: „ Majstore samo piši i ne obaziri se“. ... „ Mira je uvek jako štitila Slobu“ – kaţe Ćuruvuja. „ Uvek, pogotovu u ozbiljnim situacijama, dobro je pazila šta će reći . Smatrala je da mnogo loše pišem o Slobi, kako u „ Borbi“ ( S.Ćuruvija je 1992/93. pisao feljton o S.M. tako što ga je u daktilo -birou direktno diktirao pr.Ţ.K.) i „ Telegrafu“ , tako i kasnije u „ Dnevnom telegafu“. Uveravao sam je da ne pišem loše o njemu već o politici koju on vodi. Mira da nije imala pravi uvid u to što radim, ali znala je generalno šta mislim i kakve politiĉke partije podrţavam. O meni je imala bolje mišljenje nego o mojim novinama. Ta, potpuno šizofrena situacija, prenela se ĉak i na Miloševića. ..Pretpošle godine 1997, kad su se nad mojim poslom opet nadvili tmurni oblaci , krenuo Ţika Šerpa (sociolog Ţivorad ĐorĊević7, devedesetih direktor

Prilikom povlačenja snaga VJ, ispostavilo se da je učinak NATO 14 uništenih tenkova, 17 oklopnih transportera i 20 artiljerijskih oruđa. Intervencija je, posle više diplomatskih inicijativa, okončana potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu (Makedonija) 9. juna 1999. godine, a tri dana kasnije počelo je povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova i Metohije. Generalni sekretar NATO-a izdao je naredbu o prekidu bombardovanja 10. juna. Tog dana su poslednji projektili pali na području sela Kokoleč u 13:30 minuta, a istog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244.

7

Spletom ţivotnih okolnosti kao novinar – saradnik, poĉetkom devedesetih u Beogradu, upoznao sam ih obijicu. Najpre Slavka Ćuruviju, kao urednika u tzv. Manjinoj „ Borbi“. Sećam se da je sa lakoćom pisao feljton o S.M. Pošto sam kao „honorarc“ u Gradskoj rfedakciji u to vreme pratio Rakovicu, Slavko me je zajedno sa Gradišom Katićem i fotografom Boţom Petrovićem, angaţovao da prikupljamo sirov matrijal ( izjave od direktora, radnika, sindikalanih lidera.). Ja sam te prikupljne izjave skidao sa trake na papir. Gradiša Katić mi reĉe da poţurim i da to predam Slavku. Jednom prilikom u hodniku Slavko mi je rekao: - Al‟ si nepismen. U vreme sukoba izmeĊu Ćuruvije i Manje ko će biti glavni, ja sam prešao u Radio Jugaslaviju poĉetkom 1993. Primio me je bivši direktor i osnivaĉ Stuija B i novinar Borbe Dragan Marković, koji je već tada bio vidno bolestan. Tokom 1993 g. na njegovo mesto je došao Ţivorad ĐorĊević, za kojeg sam od jednog svog profesora, saznao da je diplomirao sociologiju.

Predrag Popović POSLEDNJA ISPOVEST SLAVKA ĆURUVIJE Blic Nevs – magazin: br.23; 5. april 2000. „ Od socijalista kontaktirao sam sa Draganom Tomićem ( NIS pr. Ţ.K. ), Nadom Perišić, Branislavom Ivkovićem i neverovatnim Zlatanom Peruĉićem...veza sa njima je bio Hadţi Dragan Antić, 25


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

diskretnim osmehom. On je pruţio ruku i rekao :

TV Politika, Radio Jugoslavije ... pr. Ţ.K. ) , po ko zna koji put da me izbacuje iz prostorija i štamparije, odluĉio sam da odem na taj njihov koktel. ( tzv. „ Julovaca. “ pripadnika politiĉke stranke JUL koju je predvodila Mira Marković pr. Ţ.K. ). Tada sam dugo sa Miloševićem razgovarao o svemu i svaĉemu..Za Miloševića ja sam spadao u grupu takozvanih Mirinih prijatelja, ovakvih i onakvih. U toj grupi bili su, izmeĊi ostalih, Miša Vasić , Nedan Cekić i joše neke kolege koje je Sloba smatrao Mirinim prijateljima.. Prvi i polsednji put Ćuruvija je sreo Jovicu Stanišića na jednom koktelu. .. Stanišić je stajao u društvu generala Aleksandra Dimitrijevića, kolege iz KOSa, i njegove supruge. „Aca je sjajan, zanimljiv i inteligentan tip, pravi šarmer“, seća se Ćuruvija tog susreta „ Kad me je primetio , pozvao me je :

-

-

Zdravo, kolega. Zdravo, kolega – uzvratio sam mu.. ..Rekao sam da bi bilo dobro da se vidimo i ispriĉamo. On je pristao. Pitao sam ga za neki broj telefona kako bi ga mogao naći: Zapišite – rekao je. Nema potrebe, zapamtiću. Recite. Nećete zapamtiti, zapišite – insistirao je.

Zapisao sam broj i kasnije sam ga zaista i zvao, ostavio poruku njegovoj sekretarici, ali on je izbegavao da se vidimo, tako da nam je to bio jedini susret“. – rekao Slavko Ćuruvija - Petru Popoviću, autoru knjige : „ Oni i mi“ i uredniku i novinaru „DT“ i „ Evropljanina“.

- Gde si, izdajniĉe? – Evo me, izdajniĉe! Naše interne šale nisu imale konotaciju kakvu danas ima takvo etiketiranje. On mene jeste zvao izdajnikom i stranim plaćenikom, ali me je doţivljavao, kao i mnogi drugi reţimski ljudi, kao korektnog neprijatelja u svojim redovima. .. Jovica je stajao pored njega u sluţbenoj pozi, ozbiljan, malo namršten. Respektovao sam ga kao što respektujem sluţbu , ako radi u okviru ustavnih ovlašćenja. Dok nas je Aca upoznavao, gledali smo se pravo u oĉi, sa

Slavko Duruvija, novinar Nisam odlazio kod njega u kancelariju, ali se zato Ţika pojavio na koktelu kojeg sam priredio u tzv. „španskoj redakciji“ nakon svoje ţenidbe 28. avgusta 1993. sa slavljem u Miloševom konaku.

26


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014 obaveza koje podrazumeva članstvo u toj organizaciji.

Bojana Jager 08. Sep 2000 17:30 (GMT+01:00)

Prema bogatoj dokumentaciji Fonda za razvoj demokratije, tog istog dana je na zasedanju Skupštine Srbije ministar inostranih poslova Vladislav Jovanovid izjavio da " ovo nije ultimatum ved saopštenje", predloživši da se o tom pitanju ne diskutuje, jer smo mi najvedi poštovaoci principa KEBS-a". Ni postavljeni datum nije nikakav rok, ved je on u ministrovoj interpretaciji značio da de se tada konferencija KEBS-a ponovo vratiti pitanjima jugoslovenske krize. Što se tiče povlačenja JNA iz BiH Jovanovid je rekao da to nije stvar koja se tiče Srbije, ved je to pitanje koje treba da reše JNA i BiH.

Koje su sve sankcije uvođene prema SRJ za poslednjih deset godina

Dejstvo tupog oružja Ekonomska blokada proglašena je izazovom za privredu, koji je bio toliki da je u 1992. pripremljena jedna od najvećih svetskih hiperinflacija koja je nastupila već naredne godine Skoro čitavu proteklu deceniju međunarodna zajednica različitim političkim i ekonomskim sankcijama pokušava da kažnjava aktuelni režim, a sasvim konkretno kažnjava Srbiju i ponajviše njeno stanovništvo, sa neskrivenim ciljem da izoluje Miloševida, stavi mu na dušu najvedi deo krivice za krvavi raspad bivše Jugoslavije, iznudi određene političke poteze na spoljnom, a rastanak od vlasti na unutrašnjem planu. Sve od nabrojanog, izuzev poslednjeg, do sada je i uspela.

Uopšte, za domadu politiku tokom celog sankcijskog perioda bilo je karakteristično ovakvo nipodaštavanje nedvosmislenih signala iz sveta, što se uvek završavalo kao i u pomenutom slučaju: u maju OEBS usvaja deklaraciju o BiH po kojoj se mogu preduzimati akcije u vezi sa tamošnjom krizom i bez saglasnosti delegacije Jugoslavije, iz Beograda se povlači 12 evropskih ambasadora, a Vašington vrada kudi Vorena Zimermana, da bi na kraju, na predlog SAD, i KEBS suspendovao Jugoslaviju iz svog članstva.Sve se okončava krajem maja 1992. Rezolucijom Saveta bezbednosti 757. kojom su uvedene sankcije Srbiji i Crnoj Gori i koja je predviđala potpuni međunarodni ekonomski embargo prema nepriznatoj SRJ. Prema dokumentaciji Fonda za razvoj demokratije, predložile su je Francuska, Velika Britanija, SAD, Belgija, Maroko i Mađarska, izglasana je uz podršku Rusije sa 13 naprama 0, a uz uzdržavanje Kine i Zimbambvea. Istovremeno SAD je donela odluku o zamrzavanju svih sredstava i imovine koju SRJ i RS poseduju u Americi. Ved tada Džejms Bejker u UN neuvijeno izjavljuje da "

Nogu su povukli u septembru 1991. KEBS koji je uveo embargo na prodaju oružja Jugoslaviji i ministarski savet EZ koji uvodi ekonomske sankcije protiv Srbije i Crne Gore. Pošto su oštra osuda Stejt departmenta " srpske agresije u BiH" i pismo tadašnjeg državnog sekretara Džejmsa Bejkera, slične sadržine a upudeno Slobodanu Miloševidu, obišli svetsku političku kuhinju u aprilu 1992. delegacije 50 zemalja, učesnica KEBS-a, izuzev jugoslovenske, prihvataju Deklaraciju u kojoj se " srpske neregularne snage i JNA osuđuju kao izazivači kršenja nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i ljudskih prava u BiH". Vladi Srbije je preporučeno da nastavak učešda u KEBS-u zavisi od njenog poštovanja svih 27


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

ukoliko budu iscrpljena sva ekonomska sredstva za opamedivanje Srbije, može dodi i do primene vojne sile."

bombardovanje RS, nakon kojeg Robert E Hanter, američki ambasador u Alijansi izjavljuje da bi se" bez toga nastavila tragedija jugoslovenskih naroda, a u toj tragediji ne bi bili samo oni izgubljeni, nego bi bio izgubljen i NATO." Sledi Dejton, gde je utvrđen i parafiran sporazum o rešavanju problema u BiH. Posle njega na kratko je izgledalo da se otopljava sankcijski obruč prema SRJ - u decembru EU suspenduje sankcije prema Jugoslaviji, ali SAD zadržavaju spoljni zid sankcija, i dalje ne priznaju SRJ i zadržavaju samo otpravnika poslova u Beogradu. Početkom novembra 1996. usvojena je Rezolucija SB UN 1074. o ukidanju sankcija protiv SRJ i njom je ukidanje svih sankcija uslovljeno obavezom Srbije i Crne gore da učine napredak na Kosovu, da sarađuju sa Haškim sudom i da reše pitanja državnog nasleđa sa dugim eks- ju republikama.

Ceo krug se zatvara samo dva meseca kasnije, kada je SB UN doneo Rezoluciju koja se odnosi na nemogudnost SRJ za automatskim kontinuitetom članstva SFRJ u svetskoj organizaciji. U skladu sa onim za šta se, prema Biltenu Fonda za razvoj demokratije, još u aprilu 1992. zalagao Bejker da je "jedino stvarno oružje protiv Miloševida nepriznavanje preostale jugoslovenske države", tačku na " I" u ovoj priči trebala je da stavi Milenijumska sednica UN, na kojoj na sredu nije prošla američka inicijativa o izbacivanju jugoslovenske misije sa Ist rivera. Potpuno izopšteni Beograd na domadoj sceni upregao se da "herojski " digne glavu. Sankcije su proglašene izazovom za privredu, koji je bio toliki da je u u 1992. pripremljena jedna od najvedih svetskih hiperinflacija koja je nastupila ved naredne godine. Radnicima, od kojih se neki još uvek prinudno odmaraju, obedano je da zbog sankcija nede izgubiti posao, mada do švedskog standarda ( koji im je uprkos svega lično obedao predsednik Miloševid) nisu stigli. Dinar se bezuspešno oporavljao kroz Avramovidev program da bi danas na ulici vredeo svega četiri pfeniga, preduzeda su materijalno iscrpljena i tehnološki zaostala i izgubivši partnere iz razvijenih zemalja sada ih traže po Rusiji, Kini i drugim zemljama stradalnicama od iste neprijateljske svetske politike. Prodat je" Telekom", a pare brzometno potrošene, društveni i lični standard sa kraja prošle decenije nedostižni su san, a posle prošlogodišnjeg bombardovanja na snazi je obnova zemlje sopstvenim snagama....

Na sceni je, međutim, novo pomračenje, kroz zagrevanje kosovskog pitanja. Još u decembru 1997., prema podacima Fonda za razvoj demokratije, američki Kongres usvaja Zakon koji se odnosi na Srbiju i Crnu Goru, odnosno zabranjuje kontakte sa njima dok Kosovo ne ostvari odvojen identitet, dok narod Kosova ne bude dobio pravo da upravlja samim sobom, uz zalaganje da se ostvari međunarodni protektorat, dozvoli povratak međunarodnih posmatrača... U igri su naravno i mediji, sa pričama o stradanjima Albanaca, da bi u aprilu 1998. Kontakt grupa u Rimu uvela nove sankcije Jugoslaviji, zamrznuvši njenu imovinu u inostranstvu. Mesec dana kasnije Kontakt grupa u Londonu stavlja i definitivni pečat na takvu odluku, zamrzavanjem sredstava vlade SRJ i Srbije u inostranstvu, uz zabranu investiranja u Jugoslaviju. Ved tada NATO maše ratom i preti bombardovanjem, kao prethodnom logističkom podrškom za novi američki, tzv. Hilov plan za

Uz dobru medijsku i političku obradu NATO u septembru 1995. počinje šesnaestodnevno 28


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Kosovo, sa kojim ono praktično postaje država u državi. Do bombardovanja je i došlo, baš onako kako je u februaru 1999. uoči propalih pregovora u Rambujeu, najavila američki državni sekretar Madlen Olbrajt: " Ako se postigne sporazum bide razmeštene i snage za njegovu primenu. Ako pregovori propadnu zbog toga što bi Srbi rekli ne, onda demo ih bombardovati, a ako Albanci odbiju da se saglase mi više nedemo modi da ih pomažemo i presedi demo im svaku pomod koju dobijaju spolja." O tome kako su nam na glavu padale bombe sedanja su sveža, baš kao i pobednička retorika vlasti vezana za Kosovo i optužbe da je tim ratom" protiv 19 najmodnijih zemalja sveta" izgubljeno mnogo više nego što je dobijeno. Ono što je zasigurno dobijeno to su srpske izbeglice, Kfor na Kosovu i neuspela međunarodna misija, što može postati novi izgovor za korak dalje.

skoro kao "kolateralna šteta". I pored toga ostaje činjenica da srpska opozicija nije uspela da iskoristi sankcije kao svoj adut u političkoj borbi protiv režima, čak ni u uslovima kada vedi deo evropskih zemalja počinje da sumnja u efekte izolacionističke politike prema SRJ.Zimus u Berlinu zahvaljujudi ujedinjenom nastupu opozicije suspendovane su sankcije na avio saobradaj. U džepu je bilo i iz njega je ispalo ukidanje naftnog embarga, zbog toga što je opozicija ustuknula pred napadima režima najavljenim na četvrtom kongresu SPS-a, procenjuje Simid. Međunarodna donatorska konferencija za Jugoslaviju, za koju se zalagao jedan deo opozicije, nije održana, a projekti poput onog" Energija za demokratiju" doneli su na lokalnom nivou tek nagoveštaj o tome šta bi značilo pomirenje sa svetom. Sve u svemu, na predstojede izbore vlast izlazi sa neokrnjenim adutom da su sankcije dokaz da upravo ona Srbiju brani od belosvetskih agresora, a neujedinjena opozicija bez suprotnog aduta kakav bi bila njihova postepena suspenzija.

Bez obzira šta je jugoslovenska diplomatija radila na spoljnom planu, činjenica je da je na unutrašnjem režim i političke i ekonomske sankcije svo vreme koristio kao dobar izgovor za sve svoje promašene poteze, za stvaranje masovnog osedaja ugroženosti i svetske zavere prema Srbima, ograđivanje zemlje unutrašnjim zidom još vedim od spoljnog, ekonomsko propadanje i korupciju, proizvođenje kriznih situacija u zemlji, uništavanje političkog pluralizma i progon neistomišljenika - rečju za održavanje na vlasti. Koristi ih na isti način i pred predstojede izbore, čiji je glavni slogan borba patriota protiv hegemonije Zapada , potpomognutog izdajnicima i pomagačima NATO agresora. Doduše mnogi potezi međunarodne zajednice, pre svega američke politike, kako kaže Predrag Simid, savetnik Vuka Draškovida zaista potvrđuju tezu da je hladni rat završen svuda u Evropi sem u ovoj zemlji, pri čemu je raspad Jugoslavije tretiran

Okupljanje građana Srbije isped tadašnje Savezne skupštine u Beogradu – 5. Oktobra. 29


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

B92 Info Peti oktobar Događaji

JUTRO U DIKTATURI, VEČE U DEMOKRATIJI

Oko 13.30 – Kolona beogradskih studenata krenula je sa Platoa u protestnu šetnju centrom Beograda i opštinom Vračar. Posle sat i po vremena šetnje, studenti su se pridružili ostalim građanima ispred Skupštine.

Hronologija: 5. oktobar 2000, iz sata u sat

Oko 14.00 – Sa improvizovane bine, građanima su se obratili čelnici DOS-a. Gradonačelnik Čačka Velimir Ilid rekao je da Slobodan Miloševid mora da ode jer ga Srbija nede. Zatim je mikrofon preuzeo tadašnji Ilidev partijski kolega, Milan St. Protid, koji je poručio da od “danas postoji samo jedna Srbija, slobodna Srbija”, a potom je govorio i lider DHSS-a Vladan Batid.

Boško Nicovid, B92, 5. oktobar 2010. DOS je ultimativno zatražio da Slobodan Miloševid do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana izraženu na izborima održanim 24. septembra 2000. Generalni štrajk koji se epidemijski raširio celom zemljom, svoju kulminaciju doživeo je baš tog 5. oktobra, kada su građani odlučili da pokažu Miloševidu – pošto ved sam nije to želeo da shvati – da ga više ne žele.

Oko 14.00 - Grupa uniformisanih i naoružanih lica, sa punom opremom, ušla je u zgradu Radio-televizije Srbije. Radnici RTS-a proglasili generalni šrajk.

Oko 07.00 – U kilometarskim kolonama, hiljade građana kredu ka Beogradu iz svih krajeva Srbije. Na putu do glavnog grada, nezadovoljni građani morali su da se suočavaju i sa policijskim blokadama.

Oko 14.50 – Prekinut program Radio-televizije Srbije. Oko 15.35 - Velika grupa ljudi je kroz prozor ušla u Savezni parlament. Policija reaguje ispaljivanjem velike količine suzavca i uspeva da rastera znatan broj ljudi sa platoa ispred Skupštine SRJ. Ovoga puta flaše nisu bile dovoljne za kontranapad, pa se demonstranti hvataju kamenica koje počinju da lete ka zidovima parlamenta.

Oko 12.00 – Prve borbene redove ispred zgrade tadašnjeg saveznog parlamenta zauzimaju Čačani. Predvođeni kamionima i bagerima, ispred Skupštine parkiralo se pedesetak autobusa iz Moravičkog okruga. Dolazi i do prvog sukoba sa policijom koja ispaljuje suzavce među okupljene građane. Za kontranapad upotrebljavane su plastične flaše.

Oko 16.00 - Prva grupa od oko 30 ljudi uspeva da uđe u Skupštinu, dok su se policajci koji su do tada čuvali zgradu povukli.

Oko 13.00 - Na jarbole ispred parlamenta podignute su srpska i zastave Nove Srbije, DOSa i DHSS-a. Broj okupljenih se konstantno povedava i ved ih je nekoliko desetina hiljada ispred parlamenta.

Oko 16.30 - Zapaljen je i podrum Skupštine. Iz desnog krila Skupštine vijorio se gust, crni dim, a gotovo sva stakla na zgradi su polupana. 30


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Oko 16.30 – Demolirano je sedište JUL Vračara u Ulici Kneza Miloša, kao i parfimerija Marka Miloševida na Terazijama, na čijem je zidu ostavljena poruka “Žali se tati”.

Oko 17.30 - Policija, koja je obezbeđivala “Studio B”, odlučila je da mirno preda zgradu zaposlenima u gradskoj televiziji. U dogovoru sa urednicima, policajci su sačekači Milana St. Protida kako bi bezbedno napustili Beograđanku.

Oko 17.00 – Demonstranti su zauzeli Skupštinu Jugoslavije. Skupštinska arhiva leti sa prozora parlamenta, a neki su ved iskoristili priliku da ugrabe i prve suvenire. Istovremeno, demonstranti su demolirali nekoliko policijskih vozila u Kosovskoj ulici iza parlamenta. Jedan policajac udaren je motkom po glavi, dok je nekoliko njih zadobilo lakše povrede. Najžešdi sukobi policije i građana zabeleženi su u Vlajkovidevoj i Palmotidevoj ulici, gde je policija pucala iz vatrenog oružja.

Oko 18.00 - Počeo je program slobodnog “Studija B”. Slušaocima se prvi obratio novinar Marko Jankovid.

Oko 17.00 - Policija je bacila suzavac i u blizini zgrade RTS-a u Takovskoj ulici dok je bager krenuo da se probije do ulaza. Policijskoj posadi zgrade RTS-a, putem radio veze, bilo je u više navrata naređivano da “izdrži još malo” i da “koristi maksimalno hemijska sredstva”. Demonstranti su ipak ubrzo upali u zgradu RTSa ipaki zapalili je. Demonstranti su potom iz zgrade izvodili radnike državne televizije, od kojih su se neki jedva spasli linča ekstremnijeg dela mase. Potom se na udaru našao inventar RTS-a – kompujuteri, stolice, telefoni – a stradalo je i nekoliko vozila parkiranih ispred zgrade televizije.

Oko 18.00 - Pripadnici policijske stanice u ulici Majke Jevrosime položili su oružje i priključili se demonstrantima.Više policajaca u maskirnim uniformama se na ulici grlilo i pozdravljalo sa okupljenim građanima. Policajci su opremu za razbijanje demonstracija - šlemove i štitove delili ljudima za uspomenu.

Oko 17.00 - Komandir beogradske policije zatražio je razgovor sa liderima DOS-a. Oko 17.30 - U Takovskoj ulici pojavila su se borna kola sa pripadnicima specijalnih jedinica MUP-a. Oni ipak nisu reagovali protiv građana. Nakon kradeg zadržavanja, pojurili su kroz masu, pozdravljajudi okupljene građane. Policija jasno okrede leđa odlazedem režimu.

Oko 18.00 - Direktor RTS-a Dragoljub Milanovid prebačen je u Urgentni centar. Milanovid je u naletu demonstranata na RTS zadobio povrede glave i ruke, a od težih povreda ga je spasilo obezbeđenje DOS-a.

31


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Oko 18.30 – RTS na svoja prva dva kanala ne emituje nikakav program. Oko 18.30 – “Pink”, “Palma” i “Košava” konačno prilagođavaju svoj program dešavanjima na ulici. Oko 19.00 - Vatrogasci su lokalizovali požare u RTS-u i parlamentu. Oko 19.00 - Građanima su se obratili izaslanik patrijarha Pavla i Vojislav Koštunica. Izabrani predsednik SRJ je okupljenim građanima poručio da ne smeju stati. "Ovo što danas radimo je istorija, koju stvara narod sam, bez ičije pomodi. Ne treba nam pomod ni iz Moskve ni iz Vašingtona, Srbija de sama da se izbori za slobodu", rekao je on.

Epilog: Nakon petog oktobra 2000. Usledila je pomena vlasti. Za predsednika SR Jugoslavije je izabran dr Vojislav Koštunica. 25. Janura 2001. Dr Zoran ĐinĊić je postao premijer vlade Republike Srbije. Slobodan Milošević je priznao pobedu dr.Koštunici i , nakon boravka u CZ –u sproveden je u MeĊunarodni sud u Hag. Hapšenju S.M. predhodili su teški pregovori u vili „Mir“ na beogradskom Dedinju, koje je vodio sa porodicom S.M. Ĉedomir Jovanović.

Oko 21.10 - Na svim kanalima RTS-a emituje se obaveštenje: "Ovo je program Nove Radiotelevizije Srbije, molimo vas za još malo strpljenja do emitovanja programa." Prvi gost na RTS-u je Nebojša Čovid.

Oko 00.00 - Vojislav Koštunica se obratio građanima preko Nove Radio-televizije Srbije. Njegovom protivkandidatu Slobodanu Miloševidu sutradan je konačno "javljeno" da je izgubio izbore.

Bojana Jager 26. Feb 2001 18:36 (GMT+01:00) Dafina Milanović poslala pismo NBJ

U demonstracijama 5. oktobra poginula je Jasmina Jovanovid, koja je pala pod točkove kamiona, a Momčilo Stakid je preminuo od posledica srčanog udara. Povređeno je oko sto osoba, od kojih je nekoliko zadobilo prostrelne rane.

I ona bi da saraĊuje : Pasoš za izlazak iz zemlje dobila od Radomira Markovića i Branka Đurića. Drţava je po raznim osnovama uzela 888 miliona maraka, tvrdi Dafina BEOGRAD - Novembra 1999. dobila sam pasoš od gospodina Radeta Markovića i generala Branka Đurića i napravila sam 32


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

podseća da je po nalogu guvernera Dragoslava Avramovića, u novembru 1994, uraĊena analiza kompletnog poslovanja Dafiment banke i da je zakljuĉak tadašnje NBJ i Anketnog odbora bio da banku treba revitalizovati, jer su je opljaĉkali reţim i drţava.

sporazum o mom izlasku iz zemlje, napisala je u pismu, upućenom rukovodiocu sektora kontrole NBJ, liĉno Dafina Milanović, suvlasnica ĉuvene Dafiment banke, naglašavajući da iza tog sporazuma stoji ĉinjenica da je bivša vlast imala podatke o velikom kapitalu, odnosno nasledstvu njenog muţa. Po njenim reĉima, dogovor s bivšim vlastima bio je sledeći: najpre, da pokupi nasledna rešenja, jer je jedini naslednik svoga muţa, ĉije je nasledstvo prešlo na nju aprila 1992. godine. Po revizijskom nalazu kompanije Dilojt-Tuš trebalo je da isplati štediše s ulozima do hiljadu maraka, kojih ima 32.975. i manji deo štediša s ulozima do pet hiljada maraka, kojih je 22.602. Po pomenutom sporazumu Dafina je trebalo da isplati 30 miliona maraka, a da joj se posle toga vrate veliki objekti, napravi "investicioni fond" i u naredne tri godine isplati ukupna obaveza prema štedišama od 175.990.908 maraka. "Ja sam to prihvatila i otišla iz zemlje", stoji u pismu Dafine Milanović. Ona NBJ poruĉuje i sledeće: da ostaje pri reĉi da će servisirati dug štedišama do 1.000 maraka, odnosno da će inkasirati 30 miliona maraka.- Uneću novac po dogovoru s vama i za druge investicije. Traţim, kada preuzmem celokupno nasledstvo, a to će biti do kraja meseca - eventualno poĉetka marta, konkretan dogovor s vama. Postaviću svoje uslove, a prihvatiću i vaše, ako su u kontekstu pomoći za oporavak privrede Srbije. Hoću da se javno objasni da ja nisam ni lopov, ni prevarant, već izmanipulisana ţrtva, pa zbog toga traţim osobu koju ćete vi odrediti da ide sa mnom. Sada su to, po mom zahtevu, inspektor iz SUP-a Beograd i jedan od bankara "Beobanke", stoji u ovoj pismenoj ponudi. Istovremeno Dafina

UBISTVO PREMIJERA ZORANA ĐINĐIĆA ( Vreme; br. 636; 13. Mart 2003. ) U dvorištu Vlade Republike Srbije, u sredu, 12.marta u 12.45, pucano je na premijera Zorana ĐinĊića. Svedoci govore da se ĉula dva pucnja i jedan vrisak. Premijer je pogoĊen sa dva metka – u leĊa i stomak. U izuzetno teškom stanju ĐinĊić je prebaĉen u Kliniĉko- bolniĉki centar. Dve hiruške ekipe ( kardiološka i abdomalna) obavile su kompleksnu operaciju. U 13:30 ĉasova konstatovana je smrt. Vlada Srbije je predloţila da se uvede vanredno stanje. Sluţbeni BMW u kome se nalazio premijer ušao je u dvorište zgrade Vlade Srbije iz Nemanjine ulice iz pravca Ţelezniĉke stanice i posle polukuruţnog okreta zaustavio se u zadnjem dvorištu zgrade Vlade Srbije ispred ulaza koji su obezbeĊivala tri telohranitelja, dvojica prema nemanjinoj, jedan naspram drugog. Premijer je sedeo na zadnjem sedištu iza 33


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

vozaĉa; na prednjem sedištu bile su, po svojoj prilici štake. Dok nastaje ovaj tekst tvdi se da je na premijera pucano iz snajperske puške velikog kalibra. Nejverovatnije se radi o kalibru 12, 7 mm, kojim moţe rukovati samo obuĉena osoba. Po prvim informacijama pucano je iz zgrade br. 9 u Nemanjinoj ( objekat VJ koji je oštećen u NATO intervenciji..) .. Kasnije je potvrĊeno da je najverovatnije pucano iz zgrade br. 14 u Ulici admirala Geparta. Na prvom spratu ove zgrade u jednom stanu policija je pronašla ćebe. Stan je verovatno bio iznajmljen. Predpostavlja se da je atententator duţe od 12 ĉasova boravio u tom stanu. IzmeĊu ove zgrade i dvorišta Vlade Srbije je park. ...Dok je Zoran ĐinĊić stanovao na Studentskom trgu, u centru Beogradu , nemaĉki struĉnjaci za bezbednost su pregledom okolnih zgrada ustanovili da postoji 36 lokacija sa kojih se nesmetano moţe izvršiti atentat. To je nagnalo premijera da se preseli na Dedinje. Niko nije izraĉunao, bar u javnosti nije saopšteno, koliki je bezbed(o)nosni rizik u okolini zgrade Vlade. .Ne radi se samo o napuštenoj zgradi koja se odvija nad dvorište iz kojeg ministri ulaze u zgradu, već i o parku, velikom brisanom prostoru, prema Ulici admirala Geparta, koji od tog parkinga pravi u stvari – strelište. ... Bilo je najava da bi premijer mogao biti cilj napada kriminalnih grupa s politiĉkom pozadinom. U novinskoj dokumentaciji moguće je identifikovati nekoliko mogućih grupa iz kojih su dolazile pretnje – kriminalne sredine, pre svega šverceri droge, ljudi i duvana koji se mogu osetiti ugroţenim, centri iz okruţenja vezani za protekle ratove, a u gotovo svim kampanjama o izruĉenju haških begunaca govorilo se o

tome da su oni okruţeni naoruţanim grupama. Naroĉito se špekulisalo o tome da jaku naoruţanu grupu ima General Mladić. Nekoliko dana pre atentata zapoĉeta je akcija protiv finansijske mreţe koja, eventualno, podrţava Radovana Karadţića. .. Bagzi.A onda se doista dogodio prvi atentat na ĐinĊića. Prilikom premijerovog puta u Banjaluku 21. Februara, na autoputu Beograd – Zagreb, u blizini hale Limes u Novom Beogradu, kamion marke mercedes sa austrijskim tablicima neglo je isekao kolonu automobila u kojoj se nalazio premijer: samo velikom prisebnošću vozaĉa izbegnit je sudar. Vozaĉ kamiona odmah je uhapšen. Reĉ je o D.M. Bagziju, ĉoveku koji je oznaĉen kao pratilac L.B. zvanog Ĉume, šefa struĉnog klana. MeĊutim pošto je na Ĉumeta pucano u Zemun polju, ovaj je napustio zemlju i potom saopštavao da je Bagzi prešao suparniĉkom klanu D.S Duće s kojim je blisko saraĊivao M.L. Legija, bivši konadant za specijalne operacije ( crvene beretke). Bagzi je meĊutim pušten nakon što je dva dana proveo u pritvoru...

Ispraćaj Zorana ĐinĊića uz drţavne poĉasti.

34


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Vlada Srbije : Zvaniĉnu vest o ubistvu Zorana ĐinĊića saopštilo je u sredu rano popodne jedan od potpredesdnika vlade Nebojša Ĉović. On je potvrdio da je atentat na ĐinĊića izvršen u 12:25 ĉasova, a da je premijer preminuo sat vremena kasnije u Urgentnom centru u koji je doveden u besvesnom stanju sa dve prostrelne rane na stomaku i grudnom košu. Hitna hiruška intervencija i reanimacija bile su uzaludne. Ĉoviĉ je potvrdio da se drugi atentat na ĐinĊića dogodio u trnenutku kada je istraga o prvom neuspešnom atentatu 21. Februara na autoputu trebalo da da prve rezultate. Ĉović je ujedno saopštio novinarima da je Vlada Srbije odluĉila da vršiocu duţnosti predsednika Srbije Nataši Mićić predloţi uvoĊenje vanrednog stanja u Srbiji, s obzirom na to da je u zemlji ugroţen ustavni poredak i bezbednost i normalan rad drţavnih organa. Prva praktiĉna posledica uvoĊenja vanrednog stanja bila bi da se poslovi nadleţnosti policije prelaze u ruke Vojske DrţĊavne zajednice Srbije i Crne Gore.

POSLEDNJA POĈAST KRAJ ODRA. Haški optuţenik i bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević umro je u snu 11. marta u zatvoru Haškog tribunala. Uzrok smrti, infarkt, utvrĊen je dan kasnije posle izvršene obdukcije u kojoj su pored holandskih uĉestvovali i patolozi sa Vojnomedicinske akademije iz Beograda, pukovnici dr Srbislav Ilić i dr Ivica Milosavljević.

Spontan doĉek Slobodana Miloševića iz Haga.

Obdukcioni nalaz sa kojim su se sloţile i vlasti naše zemlje nije, meĊutim, doprineo smirivanju tenzija i sumnji o iznenadnoj smrti Miloševića. Tim njegove odbrane, njegova porodica i predstavnici njegove partije najglasniji su u tvrdnjama da je Milošević "ubijen", "otrovan" i da u "Hagu nije imao odgovarajuću medicinsku negu". Uskoro bi trebalo da uslede nalazi toksikološke analize, koji će sigurno dodatno rasvetliti uzrok njegove iznenadne smrti.Istovremeno se u Hagu povodom njegove smrti vode dve istrage: jednu sprovodi tim holandske vlade a drugu sam Haški tribunal, koji bi po naredbi predsednika Tribunala Fausta Pokara

SMRT SLOBODANA MILOŠEVIĆA Bolest, istine i spekulacije branka kaljević, VREME | BR 793 | 16. MART 2006.

Ideološke pristalice kraj odra. 35


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

trebalo da utvrdi uslove pod kojima je leĉen najvaţniji haški optuţenik, da li je imao odgovarajuću medicinsku negu koja ukljuĉuje medicinsku dijagnozu bolesti, tretman, terapiju. U ovih nekoliko dana predstavnici Haškog tribunala nisu uspeli da ubede ni domaću ni svetsku javnost da u kontroli njegovog zdravlja i pruţanju lekarske pomoći nije bilo propusta, niti da odagnaju sumnje u sepkulacije ok "da je otrovan" ili se pak "sam trovao."

„srpskoj majci“, potrajala je do 1. maja 1993, kada je objavljen bankrot. Nakon toga je ostalo oko 150.000 prevarenih štediša. Tek kasnije je otkriveno da je „Dafiment banka“ bio drţavni projekat iza kojeg je stajao prvi bankar Srbije Slobodan Milošević. Tim „projektom“ od graĊana Srbije je uzeto, prema nalazu Komisije Narodne banke Srbije, više od 450 miliona nemaĉkih maraka. Dug prema prevarenim graĊanima poĉela je da vraća drţva od 2002. i biće potrebno još osam godina da bude vraćen do 2016. godine. Da izbor Dafine Milanović za predsednicu „Dafiment banke“ nije sluĉajan pokazuje njena ranija biografija. Ona je 1979, kao blagajnik kluba „Mornar“, zbog „protivpravnog prisvajanja novca“ osuĊena je na 11 meseci zatvora, uslovno na ĉetiri godine. Ubrzo je i osuĊena na dve i po godine zatvora, ali nikada nije otišla na izdrţavanje kazne jer joj je poverena znaĉajna uloga u „drţavnom projektu“. Tek kada je bila suoĉena sa ozbiljnim optuţbama, ona je za propast banke i smrt sina, ćerke i supruga u saobraćajnoj nesreći u maĊarskoj optuţila Slobodana Miloševića. Osim njega optuţila je i tadašnjeg guvernera Narodne banke Jugoslavije pokojnog Borislava Atanackovića, tvrdeći da je po Miloševićevim nalozima diktirao poslovnu politiku „Dafiment banke“. MeĊu ĉelnicima nekadašnjeg reţima koje je optuţila Dafina Milanović su tadašnji predsednik Vlade Radoman Boţović, tadašnji direktor CIP Milutin Mrkonjić, tadašnji direktor ŢTP Milomir Minić i Mihalj Kertes, jedan od najbliţih saradnika Slobodana Miloševića koji je bio šef obezbeĊenja „Dafiment banke“. Komisija NBS koja je ispitivala sluĉaj „Dafiment banke“ konstatovala je da

MILOŠEVIĆEVA BANKARKA PREVARILA 150.000 ŠTEDIŠA U SRBIJI

Preminula Dafina Milanović Vuk Z. Cvijić | 05. 09. 2008. BEOGRAD - Dafina Milanović (60), nekadašnja vlasnica „Dafiment banke“ i jedan od simbola ekonomskog sunovrata Srbije, preminula je juče ujutru u Beogradu posle duge i teške bolesti. Za Dafinu Milanović šira javnost u Srbiji ĉula je prvi put 9. oktobra 1991. godine, kada postaje predsednica „Dafiment banke“ koja graĊanima poĉinje da nudi kamate na štednju ĉak do 160 odsto za mesec dana. Ta bajka o lakoj zaradi, u koju su graĊane uveravili drţavni mediji sa vestima o 36


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Hapšenje Mladića udarna vest za svetske medije

se ne zna kako su potrošene 315.641.244 nemaĉke marke. Posle objavljivanja bankrota poĉele su da se pojavljuju mnoge informacije kako je novac trošen, pa je taj spisak mnogo duţi od onog koji je iznela Dafina. Tako je objavljeno da je Brana Crnĉević dobio za izbeglice 1,5 miliona maraka, Aleksandar Bakoĉević, Miloševićev kadar za mnoge poloţaje, milion maraka, savezna ministarka Radmila Milentijević, zajedno sa sestrom, 500.000 dolara, ministar spoljnih poslova SRJ Vladislav Jovanović osam hiljada maraka, Dragoljub Milanović, direktor RTS, dobio je 38.000 maraka, a tadašnja gradonaĉelnica Beograda Slobodanka Gruden 225.000 maraka, ogrlice, narukvice i prsten sa brilijantima. Darivanje je išlo i van granica Srbije, pa je na spisku „dobitnika“ bio i Radovan Karadţić sa preko dva miliona maraka. Predsednik Srpske Krajine Borislav Mikelić javno je prozvan da je nakon zatvaranja banke podigao 106.000 maraka. Novac iz „Dafiment banke“ koristile su izgleda i sve sukobljene strane u bivšoj SFRJ. Tako je iznet podatak da je Ţeljko Raţnatović Arkan kao komandant „Tigrova“ uzeo 348.000 maraka. Hrvatski mediji pisali su i o poslovnoj vezi Milanovićeve, taĉnije njenog supruga Dragomira, sa Franjom TuĊmanom i generalom HV Vladimirom Zagorcem. Njih trojica su imali u Beĉu zajedniĉki tajni raĉun na koji je Milanović uplatio 300 miliona dolara, dok je na istom raĉunu u Klagenfurtu bilo 580 miliona dolara. U to vreme sve drţave nastale iz bivše SFRJ imale su embargo na uvoz oruţja, pa su ga kupovale preko tajnih raĉuna.

| 26. 05. 2011. - 12:54h | Komentara: 20

Svi svetski mediji objavili pod oznakom “hitno” vest da je u Srbiji uhapšen Ratko Mladić. Britanski Bi-Bi-Si javlja da je muškarac, koji fizički veoma liči na Ratka Mladića, osumnjičenog za genocid u Bosni i Hercegovini, podvrgnut proveri identiteta. General Mladić je najistaknutiji haški begunac koji se do sada nalazio na slobodi. Bi-Bi-Si dodaje da se svakog časa očekuje izjava srpkog predsednika Borsa Tadića. Agencija Rojters citira saopštenje neimenovanog zvaničnika MUP-a: - On ima izvesne fizičke osobine kao Mladić. Sada radimo DNK analizu muškarca koga smo uhapsili na osnovu anonimne dojave. Si-En-En takođe prenosi vest o hapšenju muškarca za koga se pretpostavlja da je bivši komandant srpskih snaga u Bosni. “Vašington post” prenosi vest Asošijeted presa i ističe da je srpska televizija javila da je muškarac koji se predstavio kao Milorad Komadić kada je uhapšen u četvrtak zapravo srpski vojni komandant Ratko Mladić. Vest su objavili i svi najveći svetski listovi na svojim internet stranicama, uključujući britanski “Telegraf”, “Gardijan”, francuski “Mond”, “Ekspres” i drugi. 37


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Dedinju od 524,34 kvadratna metra, procenjenu na milion maraka.

Ratko Mladić u trenutku hapšenja 2011.

Kako se gazda Jezda izvukao: DB ga pustio, policiji pobegao Jezdimir Vasiljević po izlasku iz CZ-a.

Vuk. Z. Cvijić | 22. 10. 2013. 10:24h | Foto: R. Ristić |

Predmet je posle podizanja optuţnice, avgusta 2001, dodeljen Nevenki Vaţić, jednoj od najcenjenijih sudija kriviĉara u Srbiji, ali je ona sudila deset meseci, do juna 2002.

Dva bekstva Jezdimira Vasiljevića - Gazda Jezde, koja su ukupno trajala 12 godina, koja su mu svojevremeno dozvolili DB pod voĊstvom Jovice Stanišića i policija pod Draganom Joĉićem glavni su razlog što je postupak zastareo. Tome je doprinela i nedavna promena zakona koja je rok zastarelosti skratila za 10 godina.

Sudija Troje sudija Bojan Mišić preuzeo je - Nevenka Vaţić predmet 18. od 21. avguste 2001. do 18. juna 2002. i juna 2002. sudio je do - Bojan Mišić reforme od 18. juna 2002. do 1. pravosuĊa 1. januara 2010. januara - SlaĊana Marković 2010, ali je od 3. februara 2010. do 20. predmet bio februara 2013. u prekidu od maja 2006. do marta 2010, jer je vlasnik “Jugoskandika” ponovo bio u bekstvu. Vasiljević je pobegao nakon što je po medicinskoj dokumentaciji imao moţdani udar i dok je bio pod nadzorom policije

Protiv vlasnika „Jugoskandika“ i saradnika optuţnica je mogla da bude podignuta tek posle petooktobarskih promena 2000, i to 21. avguste 2001. Prošlo je više od osam godina od kada su Vasiljevića pripadnici DB, kojim je tada rukovodio Jovica Stanišić, izveli iz zemlje 6. marta 1993. i pustili ga da pobegne. Vasiljević se sam vratio u Srbiju i uhapšen je 22. februara 2001. na beogradskom aerodromu. Odlukom Vrhovnog suda 29. oktobra iste godine pušten je iz pritvora pošto je ponudio u jemstvo vilu u Ulici Avgusta Cesarca 2 na 38


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

osuĊen. Propisana je blaţa kazna, tako da u sluĉaju Vasiljevića zastarelost ne nastupa posle 30 godina (2023), već 6. marta 2013, kada je prošlo taĉno 20 godina od kada su ga pripadnici DB pustili da pobegne prvi put.Apelacioni sud u Beogradu, koji je odluĉivao o ţalbama na prvostepenu presudu, mogao je samo da konstatuje da je postupak zastareo.

kojom je tada rukovodio ministar Dragan Joĉić. Sredinom maja 2006. sudija Mišić raspisao je poternica za Vasiljevićem i odredio pritvor. Vlasnik „Jugoskandika“ uhapšen je 4. aprila 2009. u Holandiji, a izruĉen Srbiji 26. marta 2010. Za to vreme 3. februara 2010. predmet je preuzela sudija SlaĊana Marković. Ona je prvo roĉište, nakon što je Vasiljević izruĉen, zakazala za 31. maj te 2010, ali ono nije odrţano, kao ni narednih pet, sve do 5. decembra 2011, kada je odrţano prvo roĉište. Postupak je tada odlagan zbog bolesti Vasiljevića. Vasiljevićeva bekstva

Ćuruvija ubijen iz drugog pokušaja? Tanjug | 13. jun 2014. 10:26 | Komentara: 0

Još je ĉetiri - 8 godina puta suĊenje od 6. marta 1999, kada su odlagano ga pripadnici DB izveli iz dok je sudila Srbije, do hapšenja 22. Markovićev februara 2001. na a zbog beogradskom aerodromu nedolaska - 4 godine svedoka i od aprila 2006, kada je optuţenog teško bolestan pobegao iz Vukotića, za Beograda, do 26. marta kojim je bila 2010, kada je izruĉen iz raspisana Holandije poternica. Sudija Marković 20. februara izriĉe presudu kojom Vasiljevića i Vukotića osuĊuje na po pet godina zatvora dok njihove saradnike Dragana Antonijevića, Ljubivoja Šundića i advokata Stevana Protića oslobaĊa. Vasiljević tada izlazi iz pritvora, jer je ukupno bio zatvoren ĉetiri i po godine. MeĊutim, 15. aprila poĉela je primena novih odredaba Kriviĉnog zakonika, koja je donela većina u Skupštini i po kojoj je prekvalifikovano i delo za koje je Vasiljević

Vlasnika listova "Evropljanin" i "Dnevni telegraf" Slavka Ćuruviju, prema nepotvrĊenoj optuţnici Specijalnog tuţilaštva, ubio je Miroslav Kurak, a prvi atentat propao je dan pre njegovog ubistva. BEOGRAD - Vlasnika listova "Evropljanin" i "Dnevni telegraf" Slavka Ćuruviju, prema nepotvrĊenoj optuţnici Specijalnog tuţilaštva, ubio je Miroslav Kurak, a prvi atentat propao je dan pre njegovog ubistva, piše "Politika". U optuţnici, u koju je ovaj list imao uvid, navodi se da je u Ćuruviju pucao Kurak, a da je njegov sauĉesnik Ratko Romić drškom pištolja udario njegovu partnerku Branku Prpu, kada je pokušala da se okrene. Za ubistvo su, odlukom naĉelnika Resora drţavne bezbednosti Radomira Markovića, odabrani pripadnici beogradskog Centra DB, jer je voĊa JSO Milorad Ulemek Legija, kako se navodi odbio da izvrši zadatak i ubije Ćuruviju, pravdajući se obavezama

39


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

svoje jedinice na Kosovu i Metohiji u vreme NATO bombardovanja Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999. godine. Na dan ubistva, izmeĊu 16.38 i 16.45, Ćuruvija i Prpa ušli su u prolaz zgrade u Svetogorskoj ulici 35, tadašnjoj Ive Lola Ribara. Prema optuţnici Romić i Kurak su im prišli iza leĊa, a zatim je Kurak iz pištolja s prigušivaĉem pucao u Ćuruviju.

Podruĉje zahvaćeno hrvatskom ofanzivom napustilo je gotovo celokupno srpsko stanovništvo. Kolone izbeglica na traktorima i drugim poljoprivrednim vozilima su preko podruĉja pod kontrolom bosanskih Srba u zapadnoj i severnoj Bosni krenule ka Srbiji.

SEĆANJE 19 godina od proterivanja Srba u "Oluji" Beta | 04. 08. 2014. - Sutra se navršava 19 godina od poĉetka hrvatske vojne akcije “Oluja” koja je dovela do egzodusa više od 200.000 Srba iz Hrvatske.

Vlasti u Srbiji su izbegliĉke kolone upućivale u centre u unutrašnjosti zemlje, ukljuĉujući i pokrajinu Kosovo. Vojna akcija “Oluja” ubraja se u jedno od najsurovijih etniĉkih ĉišćenja na podruĉju bivše SFRJ.

U Hrvatskoj je 5. avgust drţavni praznik koji se slavi kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti za akciju “Oluja” kojom su pod hrvatsku upravu vraćeni poslednji delovi teritorije koje su drţali pripadnici srpskih vojnih jedinica. Od 2000. taj dan se obeleţava i kao Dan oruţanih snaga Hrvatske.

Nema preciznih podataka o ţrtvama. Po nekim izvorima, u akciji hrvatske vojske “Oluja” nestalo je 1.805 osoba, a Hrvatski helsinški odbor za ljudska prava tvrdi da je tokom te operacije poginulo ukupno 677 civila. Dokumentaciono-informativni centar “Veritas” u svojoj evidenciji ima imena 1.960 poginulih i nestalih Srba od kojih 1.205 civila, meĎu njima 522 žene i 12 dece.

Akcija “Oluja” poĉela je 4. avgusta 1995. ofanzivom hrvatske vojske, policije i Hrvatskog vijeća obrane (vojska bosanskih Hrvata) na podruĉja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije, odnosno na samoproklamovanu Republiku Srpsku Krajinu. Dan kasnije, hrvatska vojska je ušla u gotovo napušten Knin i istakla hrvatsku zastavu.

Komandant Glavnog štaba Hrvatske vojske Janko Bobetko izjavio je u avgustu 2001. zagrebaĉkom Jutarnjem listu da je on autor plana akcije “Oluja” i da je vojni vrh s tadašnjim predsednikom Hrvatske Franjom TuĊmanom tu operaciju pripremao dve godine. 40


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Optuţnicu protiv Bobetka U operaciji “Oluja” Haški uĉestvovalo je 138.500 tribunal pripadnika hrvatske vojske, otpeĉatio je MUP-a i Hrvatskog vijeća 2002, ali ga obrane. Tim snagama su se, hrvatske prema hrvatskim izvorima, vlasti nisu suprotstavile srpske snage izruĉile tom od oko 31.000 vojnika. sudu i on je do smrti 29. aprila 2003. sve vreme bio u zagrebaĉkoj bolnici.

“No jasno sam pritom upozorio TuĊmana da se moraju zaštititi srpski civili, ali se on na ta upozorenja oglušio”, rekao je Galbrajt u izjavi toj televiziji i istakao da SAD nisu odobrile operaciju ĉiji je cilj bio proterivanje srpskog stanovništva”. Negiranje zloĉina, pa saradnja sa Hagom Za vreme TuĊmanovog reţima hrvatske vlasti su negirale optuţbe o etniĉkom ĉišćenju i odbijale saradnju s MeĊunarodnim sudom za ratne zloĉine u Hagu, tvrdeći da je reĉ o legitimnoj vojnoj operaciji protiv pobunjenika. Zvaniĉni stav Hrvatske bio je da nije bilo razloga da Srbi koji nisu bili umešani u ratna dejstva napuste to podruĉje. U meĊuvremenu su hrvatske vlasti prihvatile saradnju i Haškom sudu su dostavile na desetine obraĊenih sluĉajeva najteţih zloĉina poĉinjenih tokom i nakon vojno-policijskih akcija “Bljesak” i “Oluja”. Tuţilaštvo haškog Tribunala odustalo je od podizanja optuţnica protiv generala Petra Stipetića koji je komandovao vojnim akcijama u sklopu operacije “Oluja” i Mirka Norca koji su saslušani u statusu osumnjiĉenih....

"Zloĉina posle Oluje je bilo, i vlast je bila umešana" Portparol Stejt departmenta Riĉard Bauĉer izjavio je 2002. da su SAD imale odreĊena saznanja da su pripreme za akciju “Oluja” u toku, ali da nisu bile “umešane u planiranje ili izvoĊenje te operacije”. To je ponovio i bivši ameriĉki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt na suĊenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. U maju 2007. Galbrajt je u intervjuu hrvatskoj televiziji rekao da veruje da su hrvatske vlasti bile umešane u zloĉine.

IN MEMORIAM Preminuo novinar Zdravko Ranković , Beta | 17. 08. 2014. - 12:17h

“Niko ne moţe poreći da su se zloĉini nakon „Oluje‟ dogodili, ukljuĉujući i korake ĉiji je cilj bio spreĉavanje povratka Srba”, rekao je Galbrajt. Ĉetiri godine kasnije Galbrajt je toj televiziji, pored ostalog, rekao da je on 1. avgusta. preneo poruku svoje vlade tadašnjem predsedniku TuĊmanu da se ne protivi vojnoj operaciji Hrvatske.

41


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Osnivaĉ, vlasnik i urednik privatne izdavaĉke kuće "Kolubara", valjevski novinar Zdravko Ranković, umro je posle duţe bolesti u 70. godini. Godinama je radio u Radio Valjevu, ĉiji je bio direktor i glavni urednik, a sa tog mesta smenjen je 1992. godine iz politiĉkih razloga. Uĉestvovao ju u osnivanju Agencije "Valjevac" u okviru koje je, u maju 1994, pokrenut nezavisni meseĉnik Revija "Valjevac", koja je od januara 1996. promenila ime u Reviju "Kolubara". Do sada su izašla 244 broja tih novina. Pokretaĉ je i urednik godišnjaka Veliki narodni kalendar "Kolubara", do sada je izašlo 25 knjiga tog zaviĉajnika. Izašle su i tri, od planirane ĉetiri, knjige Biografskog leksikona Valjevskog kraja sa oko 1.800 ţivotopisa znamenitih liĉnosi. Izdavaĉka kuća "Kolubara" je do sada izdala ukupno 59 knjiga. Dve poslednje, pripremane u poodmakloj bolesti, drugo su izdanje "Valjevki", koje je promovisano u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, kao i "Prvi valjevski gimnazijalci" o Ċacima ugledne škole iz 19. veka meĊu kojima su bili filozof Brana Petronijević i vladika Nikolaj Velimirović. Jedan je od osnivaĉa Lokal presa, sa sedištem u Kragujevcu, udruţenja koje okuplja lokalnu štampu.

Umro Pavluško Imširovi Danas; AUTOR: N. D.18/08/2014 00:22 | Beograd

Beograd - Juĉe je u 66. godini u Beogradu umro Pavluško Imširović, jedan od najistaknutijih aktivista ilegalne opozicione scene u SFRJ koja se sedamdesetih zalagala za slobodu štampe, kritiĉkog mišljenja i politiĉkog organizovanja. Više puta je hapšen, dva puta osuĊivan, jednom kao pripadnik tzv „trockistiĉke grupe“ 1972, kada je dobio sedam godina zatvora. Imširović je bio jedan od najaktivnijih uĉesnika protesta 1968,a te demonstracije, po sopstvenom priznanju bile su jedan su od deset najvaţnijih dogaĊaja u njegovom ţivotu.

Za svoj novinarski rad dobio je više nagrada, dobitnik je i godišnje nagrade za novinarstvo Grada Valjeva. Bio je prvi dopisnik Novinske agencije Beta, od poĉetaka njenog rada do kraja 2001, kada mu je zdravlje bilo ozbiljno narušeno. Sahrana novinara Zdravka Rankovića biće obavljena u ponedeljak, u 14.30, na Novom groblju u Valjevu.

Bio je i meĊu optuţenim u tzv. procesu šestorici, odnosno Otvorenom univerzitetu, 1984. Smatra se jednim od najdoslednijih boraca protiv komunistĉkog totalitarizma. Bio je, takoĊe, jedan od osnivaĉa i aktivista Helsinškog odbora za ljudska prava i ĉlan UJDIJA do 1990. kada je istupio ne pristajući na njegovu preregistraciju u politiĉku stranku i izlazak na izbore. 42


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

Balkan - Trideset peta-sesta: Ni-kel.com » Tekstovi pesama » Balkan » Trideset peta-sesta

Horion Bosna: Alija Sirotanović, SRCE RUKE I LOPATA

Moj stari vec godinama okrece bicikl svakog dana od kuce do preduzeca prva, druga, treca.

Nezavisni Kalesijski Portal na Facebooku

On je trideset peta-sesta bez skole, detinjstva i hleba on je trideset peta-sesta uvek tu kad zapeti treba on trideset peta-sesta vecna treca smena on je trideset peta-sesta bez kravate, umorna i povijena. Minimalac svakog prvog mala firma sta ce sutra biti topao hleb i litar mleka akontacije, zajmovi, krediti.

Rijetki se još sjećaju legendarnog radnika, udarnika Alije Sirotanovića, rudara iz malog mjesta pokraj Breze u Bosni i Hercegovini, koji je svojedobno u jednoj smjeni lopatom iskopao 152 tone ugljena i tako nesluţbeno oborio svjetski rekord u kopanju ugljena. Tek nedavno je pao Alijin rekord koji je oborio ukrajinski rudar Serhij Šemĉuk i lopatom iskopao ĉak 170 tona ugljena i prebacio normu za 2023 posto!

On je trideset peta-sesta ne razume zvaki izam on je trideset peta-sesta podnece ledja za realizam on je trideset peta-sesta preko sindikata na more on je trideset peta-sesta uvek u partneru, nikad gore.

Najpoznatiji sovjetski rudar u vrijeme obnove poslije Drugog svjetskog rata bio je Aleksej Stahanov. Poslije Drugog svjetskog rata u zemljama socijalizma na inicijativu SSSR-a su pokrenute akcije obaranja rekorda u proizvodnji, odnosno kopanju uglja, graĊenju kuća, košenju trave i sl. Prvi je to u SSSR-u radio izvjesni Aleksej Stahanov pa su njegovi sljedbenici nazvani Stahanovci.

On je trideset peta-sesta bez skole, detinjstva i hleba on je trideset peta-sesta uvek tu kad zapeti treba on je trideset peta-sesta preko sindikata na more on je trideset peta-sesta uvek u partneru, nikad gore.

Dvoboj sa ovim Rusom odredio je sudbinu Alije Sirotanovića. Alija je za tu 43


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

da je film Čovjek od mermera poljskog reţisera Andrzej Wajda inspirisan Sirotanovićevim djelom. Film je inspirisan Mateušom Birkutom, koji je bio zidar, a rekord je oborio tako što je u jednoj smjeni postavio 30.000 cigala.Lopata, kao što mnogi misle, uopšte nije bila Alijina primarna alatka. On je najĉešće koristio pneumatsku bušilicu, a navodno je radio i sa dvije u isto vrijeme.Umro je u 76. godini, u maju 1990. godine. Jedna mala ulica na periferiji Breze nosi ime Alije Sirotanovića, a u krugu rudnika stoji njegova bista. Zabranjeno pušenje posvetilo mu je pjesmu pod nazivom “Srce, ruke i lopata“.

priliku napravio posebnu lopatu, kasnije nazvanu “sirotanovićka“, na koju je moglo stati 50 kilograma ugljena. Na savjetovanju sa struĉnim osobljem Rudnika Breza i kopaĉima, koje je odrţano u julu 1949. godine, kopaĉ Alija Sirotanović je predloţio da se njegovoj brigadi omogući rad na tri radilišta i dao obavezu da će premašiti rekord ĉuvenog sovjetskog rudara Stahanova. Prijedlog je prihvaćen, a Alijina brigada je već sutradan, 24. jula 1949. godine, poĉela sa obaranjem rekorda. Predsjednik komisije koja je kontrolisala rad objavio je: -Nikola Škobić, takoĊe rudar iz Breze i heroj rada, je sa svojom brigadom samo dva dana poslije rekorda Alije Sirotanovića, 29. 7. 1949. godine, prebacio njegov rekord za 14 tona, ĉime je otpoĉela serija obaranja rekorda u Jugoslaviji. Bilo je to vrijeme Rezolucije Informbiroa, pa je vijest iz malog bosanskog gradića prohujala cijelom tadašnjom Jugoslavijom i bila protumaĉena na jedino ispravan naĉin: Tito je pobijedio Staljina! Alija Sirotanović je tada postao ţiva legenda, simbol pregalaštva radniĉke klase, ideološke kiĉme reţima. Njegov lik se našao na novĉanici od deset dinara, odlikovan je Ordenom junaka socijalistiĉkog rada, dobio je nagradu AVNOJ-a i bezbroj drugih priznanja i odlikovanja. Vrlo ĉesto, ali pogrešno, Aliju miješaju sa Arifom Heralićem livcem iz Zenice, koji se nalazi na ĉuvenoj jugoslovenskoj novĉanici od 10 dinara. Jednom prilikom , kada je Alija Sirotanović bio na prijemu kod Tita pitao ga je: “Kako je?”, Alija je odgovorio: “Loše, druţe Tito, zato što mi je lopata mala”. Kasnije je za njega napravljena veća lopata kako bi mogao više da zahvati! Ĉesto moţe naći podatak

Novĉanica sa likom Arifom Heralićem za koga se godinama mislilo da je Alija Sirotanovć, rudar koji je postavio svetski rekord u koliĉini iskopanog uglja, u jednoj smeni, lopatom od 152 tone.

44


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57. 58. 59. 60. 61. 62. 63. 64. 65. 66. 67. 68. 69. 70. 71. 72. 73. 74. 75. 76. 77. 78. 79. 80. 81. 82. 83. 84. 85. 86. 87. 88.

Spisak imena: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43.

Mimica Aljoša Milošević Slobodan Janjić Dušan Ljubiĉić Nikola Ranković Aleksandar Vuĉetić Radina Vujović Sreten Vlasi Azem Janez Janša Miroslava Milovanović Branislav Radivojša Kuljić Todor Vuletić Vladimir Bakić Jovan Antonić Slobodan Torov Ivan Marković Goran Bajić Radoš Antić Ĉedomir Vukadinović ĐorĊe Jović Borislav Antić Hadţi Dragan Jovanović Batrić Milić Od Maĉve Smiljanić Radomir Guberina Veljko Molnar Josip Erenrajh Maks Ćorović Miloš Pantić Ţika Predojević Mirko Davidović Mirko Vujaĉić Mirko Trešnjić Milan TuĊman Franjo Šuvar Stipe Pavelić Ante Vrhovec Josip Kardelj Edvard Matić Petar Marković Ante Stanovnik Janez Korošec Stefan 45

Hodţa Fadilj Smole Joţe Rugova Ibrahim Šetinc Franc Krunić Boško Kuĉan Milan Široka Kolj Raĉan Ivica Stepinac Alozije Orladić Marko Jašari Kaćuša Dolanc Stane Špegelj Martin Holander Ivica Drašković Aleksandar Janković Mila Vujović Vasa Gerzić Borivoj Drašković Vuk Mihailović Mihiz Borislav Koen Leon Jokanović Ţarko Komnenić Milan Paroški Milan Milinović Branivoje Kosović Nedeljko Zelenović Dragutin Bogdanović Radmilo Minović Ţivorad Jović Borislav Sfefanović Nenad Rade Šerbedţija Leĉić Vladimir Mićunović Dragoljub Mitević Dušan Šestakov Sergej Vitas Predrag Krivec Ivan Budihna Slavko Lazić Branko Unković Slobodan Jović Vlajko Igić Ţivorad Mladić Ratko Raţnjatović Arkan Ţeljko


Željko Lj. Krstid

SVITAC, septembar 2014

89. Švarm Filip 90. Divjak Jovo 91. Radovanović Ivan 92. Vasiljević Jezdimir 93. Kontić Radoje 94. Milanović Dafina 95. Boarov Dimitrije 96. Ćirić Aleksandar 97. Ogata Sadako 98. Gali Butros 99. Abdić Fikret 100. Izetbegović Alija 101. Kristofer Voren 102. Jager Bojana 103. Olbrajt Madlen 104. Hanter E. Robert 105. Bajker Dţejms 106. Jovanović Vladislav 107. Simić Predrag 108. Nicović Boško 109. Ilić Velja 110. Protić St. Milan 111. Batić Vladan 112. Milošević Marko 113. Janković Marko 114. Milanović Dragoljub 115. Koštunica Vojislav 116. Ĉović Nebojša 117. Jovanović Jasnima 118. Stakić Momĉilo 119. ĐinĊić Zoran 120. Jovanović Ĉedomir 121. Marković Radomir 122. Đurić Branko 123. Avramović Dragoslav 124. Radovan Karadţić 125. Milenković Dejan 126. Spasojević Dušan 127. Luković Milorad 128. Mićić Nataša 129. Kaljević Branka

130. 131. 132. 133. 134. 135. 136. 137. 138. 139. 140. 141. 142. 143. 144. 145. 146. 147. 148. 149. 150. 151. 152. 153. 154. 155. 156. 157. 158. 159. 160. 161. 162. 163. 164. 165. 166. 167. 168. 169. 170.

46

Pokar Faust Atanacković Borislav Boţović RAdoman Mrkonjić Milutin Marić Milomir Kertes Mihalj Crnĉević Brana Bakoĉević Aleksandar Milentijević Radmila Gruden Slobodanka Mikelić Boroslav Zagorac Vladimir Tadić Boris Komadinić Milorad Cvijović Vuk Stanišić Jovica VAţić Nevenka Mišić Bojan Marković SlaĊana Antonijević Dragan Šundić Ljubivoj Protić Stevan Ćuruvija Slavko Miroslav Kurak Romić Ratko Prpa Branka Bauĉer Riĉard Galbrajt Piter Stipetić Petar Norac Mirko Ranković Zdravko Petronijević Brana Velimirović Nikolaj Imširović Pavluško Sirotanović Alija Šenĉuk Serhij Strahanov Aleksej Škobić Nikola Heralić Arif Andţej Vajda Birkut Mateuš


Svitac ; broj 13, II godina; 2014.  

Autor: Željko Lj. Krstić Lektor: Katarina Ž. Krstić Tema: SRBIJA DEVEDESETIH.

Svitac ; broj 13, II godina; 2014.  

Autor: Željko Lj. Krstić Lektor: Katarina Ž. Krstić Tema: SRBIJA DEVEDESETIH.

Advertisement