Page 1

Pau Llobet Buscatรณ


ISSN 2217-4893

ìñtèrkùltùràlnòst

časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / oktobar 2014 / br. 08

3


INTERKULTURALNOST Časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije Izdavač: Zavod za kulturu Vojvodine, Vojvode Putnika 2, Novi Sad, tel. 021/ 4754148, 4754128, zkvrazvoj@nscable.net Za izdavača: Vladimir Kopicl, direktor Glavni i odgovorni urednik: mr Aleksandra Đurić Bosnić Uredništvo: dr Dušan Marinković, Novi Sad / dr Ivana Živančević Sekeruš, Novi Sad / dr Željko Vučković, Sombor / dr Aleksandra Jovićević, Beograd, Rim / dr Dragana V. Todoreskov, Novi Sad / mr Dragan Jelenković, Pančevo, Beograd / dr Ira Prodanov, Novi Sad / dr Andrej Mirčev, Osijek, Rijeka / Vera Kopicl, Novi Sad / Miroslav Keveždi MA, Novi Sad / Andrea Ratković MA, Sremski Karlovci Stalni saradnici: Franja Petrinović, Novi Sad / Sava Stepanov, Novi Sad / Ivana Vujić, Beograd / dr Saša Brajović, Beograd / dr Nikolae Manolesku, Bukurešt / Serž Pej, Pariz / mr Majda Adlešić, Novi Sad / Tanja Kragujević, Beograd / dr Nada Savković, Novi Sad / dr Damir Smiljanić, Novi Sad / Tomislav Kargačin, Novi Sad / dr Boris Labudović, Novi Sad / Ivana Inđin, Novi Sad / dr Radmila Gikić Petrović, Novi Sad / dr Aleksandra Izgarjan, Novi Sad / dr Aleksandra Kolaković, Beograd / dr Aleksandra Đurić Milovanović, Beograd Savet: dr Jasna Jovanov / dr Gojko Tešić / mr Vasa Pavković / dr Milena Dragićević Šešić / dr Gordana Stokić Simončić / dr Predrag Mutavdžić / dr Nikola Grdinić / dr Vladislava Gordić Petković / Milorad Belančić / mr Mladen Marinkov / dr Mikloš Biro / dr Lidija Merenik / dr Kornelija Farago / dr Svenka Savić / dr Svetislav Jovanov / dr Milan Uzelac / dr Janoš Banjai / dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović / dr Žolt Lazar / dr Zoran Đerić / dr Zoran Kinđić / dr Dragan Koković / dr Dragan Žunić / dr Milenko Perović / dr Ildiko Erdei / mr Dinko Gruhonjić / Nedim Sejdinović / dr Dubravka Valić Nedeljković / dr Ivan Milenković Međunarodni savet: Nebojša Radić, Kembridž, Engleska / dr Ivana Milojević, Sanšajn Koust, Australija / dr Dragan Kujundžić, Gejnzvil, Florida, SAD / dr Branislav Radeljić, London, Engleska / dr Nataša Bakić Mirić, Alma Ata, Kazahstan / dr Samjuel Babatunde Moruvavon, Ado Ekiti, Nigerija / dr Marharita Fabrikant, Minsk, Belorusija / dr Nina Živančević, Pariz, Francuska / dr Nataša Urošević, Pula, Hrvatska / A. K. Džaješ, Hajderabad, Indija / dr Dušan Bjelić, Portland, SAD / dr Maria Kundura, Boston, SAD / dr Samir Arnautović, Bosna i Hercegovina Koordinator Međunarodnog saveta: dr Dragan Kujundžić Pravni konsultant: Nina Urukalo PR, komunikacije: Milica Razumenić Lektura: Ljudmila Pendelj Tehničko uređenje: Dunja Šašić Prevodi: „Ninamedia”, Novi Sad Međunarodna saradnja: Dragan Ilić, Ileana Ursu, Meral Tarar Tutuš Autor vizuelnog identiteta časopisa: Dragan Jelenković Urednik foto-editorijala: Vladimir Pavić Dizajn i prelom: Pavle Halupa Autori foto-editorijala: Pau Llobet Buscató, Peter Kool, Alisa Makarenko, Marc Llach Štampa: „AMB Grafika”, Futoški put 67, Novi Sad Copyright: Zavod za kulturu Vojvodine, 2012. Tiraž: 500 ČASOPIS IZLAZI POD POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA KULTURU I JAVNO INFORMISANJE VLADE AP VOJVODINE Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije je 2013. kategorizovalo časopis Interkulturalnost kao časopis od nacionalnog značaja (M52).

4


INTERCULTURALITY Magazine for stimulation and affirmation of intercultural communication Publisher: Institute for culture of Vojvodina, Vojvode Putnika 2, Novi Sad, phone no. +381 21 4754148, 4754128, zkvrazvoj@nscable.net President and Chief Executive Officer: Vladimir Kopicl Editor-in-Chief: Aleksandra Đurić Bosnić, M.Phil. Assistant Editors: Dušan Marinković, Ph.D, Novi Sad / Ivana Živančević Sekeruš, Ph.D, Novi Sad / Željko Vučković, Ph.D, Sombor / Aleksandra Jovićević, Ph.D, Belgrade, Rome / Dragana V. Todoreskov, M.Phil, Novi Sad / Dragan Jelenković, M.F.A, Pančevo, Belgrade / Ira Prodanov, Ph.D, Novi Sad, Andrej Mirčev, Ph.D, Osijek, Rijeka / Vera Kopicl, Novi Sad / Miroslav Keveždi, MA, Novi Sad / Andrea Ratković MA, Sremski Karlovci Contributing Authors: Franja Petrinović, Novi Sad / Sava Stepanov, Novi Sad / Ivana Vujić, Belgrade / Saša Brajović, Ph.D, Belgrade / Nicolae Manolescu, Ph.D, Bucharest / Serge Pey, Paris / Majda Adlešić, M.Phil, Novi Sad / Tanja Kragujević, Belgrade / Nada Savković, Ph.D, Novi Sad / Damir Smiljanić, Ph.D, Novi Sad / Tomislav Kargačin, Novi Sad / Boris Labudović, M.Phil, Novi Sad / Ivana Inđin, Novi Sad / Radmila Gikić Petrović, Ph.D, Novi Sad / Aleksandra Izgarjan, Ph.D, Novi Sad / Aleksandra Kolaković M.Phil, Beograd / Aleksandra Đurić Milovanović Ph.D, Beograd Council: Jasna Jovanov, Ph.D. / Gojko Tešić, Ph.D. / Vasa Pavković, M.Phil. / Milena Dragićević Šešić, Ph.D. / Gordana Stokić Simončić, Ph.D. / Predrag Mutavdžić, Ph.D. / Nikola Grdinić, Ph.D. / Vladislava Gordić Petković, Ph.D. / Milorad Belančić / Mladen Marinkov, M.F.A. / Mikloš Biro, Ph.D. / Lidija Merenik, Ph.D. / Kornelija Farago, Ph.D. / Ivan Milenković, Ph.D. / Svenka Savić, Ph.D. / Svetislav Jovanov, Ph.D. / Milan Uzelac, Ph.D. / Janoš Banjai, Ph.D. / Ljiljana Pešikan Ljuštanović, Ph.D. / Žolt Lazar, Ph.D. / Zoran Đerić, Ph.D. / Zoran Kinđić, Ph.D. / Dragan Koković, Ph.D. / Dragan Žunić, Ph.D. / Milenko Perović, Ph.D. / Ildiko Erdei, Ph.D. / Dinko Gruhonjić M.Phil. / Nedim Sejdinović / Dubravka Valić Nedeljković Ph.D. International Council: Nebojša Radić, Cambridge, England / Ivana Milojević, Ph.D, Sunshine Coast, Australia / Dragan Kujundžić, Ph.D, Gainesville, Florida, USA / Branislav Radeljić, Ph.D, London, England / Nataša Bakić Mirić, Ph.D, Almaty, Kazakhstan / Samuel Babatunde Moruwawon, Ph.D, Ado Ekiti, Nigeria / Marharyta Fabrykant, Ph.D, Minsk, Belarus / Nina Živančević, Ph.D, Paris, France / Nataša Urošević, Ph.D, Pula, Croatia / A. K. Jayesh, M.Phil, Hyderabad, India / Dušan Bjelić, Ph.D, Portland / SAD, Maria Koundoura, Ph.D, Boston, SAD / Tomislav Longinović, Madison, USA / Jerry Chidozie Chukwuokolo Ph.D, Abakaliki, Nigeria / Samir Arnautović, Ph.D, Bosnia and Hercegovina Coordinator of the International Council: Dragan Kujundžić, Ph.D Legal Affairs: Nina Urukalo PR Manager: Milica Razumenić Proofreading: Ljudmila Pendelj Technical Editor: Dunja Šašić Translated by: „Ninamedia”, Novi Sad International Cooperation: Dragan Ilić, Ileana Ursu, Meral Tarar Tutuš Visual Identity: Dragan Jelenković Photography Director: Vladimir Pavić Layout: Pavle Halupa Editorial Photographers: Pau Llobet Buscató, Peter Kool, Alisa Makarenko, Marc Llach Printed by: “AMB Grafika”, Futoški put 67, Novi Sad Copyright: The Institute for culture of Vojvodina, 2012. Circulation: 500 The magazine is sponsored by the Provincial Secretariat for Culture and Public Information of AP Vojvodina Interculturality was categorized as a scientific publication of national importance (M52) in 2013 by the Ministry of Education, Science and Technological Development - Serbia and the National Council for Science and Technological Development.

5


6


sáðržâj

úvõdñik Aleksandra Đurić Bosnić, Preko granica kulturnih razlika... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Dinko Gruhonjić, Novi mediji, ciklon vesti i relevantnost novinarske profesije . . . . . . . . . . . . . . . 14 Miroslav Keveždi, Principi institucionalnog sećanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 Ljiljana Rogač Mijatović, Cultural Memory and Urban Symbolism of Belgrade . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43 Marina Kovačević, Izvođenje sopstva kroz umetnost i nedostatak kreativnosti u (samo)izvođenju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51 Safuadan Plojović, Sumera Halilagić, Na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne na iz­dr­ža­va­nju ka­zne za­tvo­ra u Re­pu­bli­ci Sr­bi­ji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64 Jelena Rakić, Kulturni scenariji kao posrednici između jezika i kulture – emocije u engleskom jeziku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83 Jasna Jovanov, Umetnost u Bačkoj u XIX veku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 Rajka Glušica, Slika žene u Gorskom vijencu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108 Beata Tomka, Lik u interakciji fikcije i recepcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118 Sanja Paripović Krčmar, Pronicanje u duh klasičnog obrasca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126 Mirjana Starčević, Radmila Janičić, Sponzorstvo u kulturi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 vîðeñjå Dragan Kujundžić, Sarajevo, and the Imperial Limits of Europe 1914—2014. A Perpetual Calendar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152 Jonathan Culler, Lyric, Language, Culture . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167 Dušanka Đurović, Da li je hidžab zaštita od tiranije mršavosti? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181 dïjałøzí Joseph Beuys (razgovarao Dušan Bjelić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195 kóòrdînäte Ana Lekić, (De)konstRukcije identiteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211 Željko Vučković, Moralne vrednosti kao temelj identiteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213

7


Aleksandra Đurić Bosnić

Preko granica kulturnih razlika... Da kultura ne bi bila „bekstvo od egzistencije”, da bi zaista bila kadra da u jednom društvenom sistemu ponudi „vrednosne orijentire” i „smisaone sheme” kompatibilne vrednostima postuliranim u otvorenim i demokratskim društvima, morala bi istovremeno da bude paradigmatični okvir slobode i autonomije, individualnog i kolektivnog. Nastojeći da definiše bitne postulate post-postmodernog neohumanizma, Pol Kerc kao „središnje pitanje” mogućnosti uspostavljanja nove humanističke renesanse (koja uvek podrazumeva i delanje ili obnavljanje kulturom) vidi problem objektivnih etičkih standarda. Prema Kercovom mišljenju, humanizam pretpostavlja implicitno postojanje objektivnih etičkih standarda, „uobičajenih moralnih pristojnosti” i „vrednosti izvrsnosti”. „Etika”, kaže on, „ne sme da se izopačuje u subjektivan ukus ili ćudljivost [...]. Mada među vrednostima primećujemo široku raznovrsnost, postoje opšte etičke norme koje važe za ljudski rod u celini”. Jedna od vrednosti i tekovina humanizma je, smatra Kerc, i socijalna teorija koja počiva na filozofiji demokratije i otvorenog društva, koja je suštinski vezana za ljudska prava, koja se u političkom i ekonomskom smislu emanira kao filozofija tolerancije i poštovanja razlika, i koja „prevazilazi kulturnu relativnost i nudi opšta normativna načela ponašanja”. Uz činjenicu da zaista postoje etička pravila i norme koje su opšte/univerzalne i kao takve „vode preko granica kulturnih razlika”, Kerc s posebnom naklonošću razmatra mogućnost traganja za gledištem koje će imati potencijal prevazilaženja granica lokalnih multikulturalnosti, a svoje ishodište naći u „zbiru moralnih načela usađenih u sam koren svetske kulture i civilizacije”. Za ovu opciju globalne kulturološke paradigme i prakse vezuje se poštovanje razlika i prevazilaženje uskih etničko-kulturoloških šovinizama prošlosti, ali i kreiranje „nove svetske civilizacije” u kojoj su i vrednosti – globalna kategorija i tekovina. Prema njegovom mišljenju, ova opcija može da se ostvari jedino onda kada su različite kulture sveta kadre da se integrišu na novoj ravni... On nalazi da je ova mogućnost istovremeno i civilizacijski izazov savremenog sveta, a upravo ovako zamišljen humanizam može da pomogne u kreiranju novog poretka, poretka u kojem bi bila prevladana „stara suparništva” i istovremeno stvorena „obuhvatnija svetska kultura”, naravno, bez brisanja kulturnih diverziteta, tradicija, posebnosti: „Ovo ne poriče potrebu da se očuvaju dragocena kulturna nasleđa i ustanove, ali u isto vreme znači da smo voljni da modelujemo u planetarnoj civilizaciji koja preseca granice odelitih kultura” (Kerc). Upravo bi globalna komunikacijska premreženost i vidljivost mogle biti garanti realizacije novog „demokratskog” humanizma u kojem kulture i kulturne politike, budući potencijalno prosvetiteljske, zauzimaju dominantan prostor, prostor interkulturalne komunikacije kao globalne kulturološko-društvene suprotstavljenosti jednoznačnosti, zatvorenosti, ksenofobičnosti i stigmatizacijama, ideološkoj zadatosti i ideološkom nasilju. Globalna primena interkulturalne komu8


nikacije kao modela savremene društvenosti u isti mah bi značila i praktičnu potvrdu Kercovog novog globalnog humanizma, kao i, najčešće putem reforme sistema kulture, medija i obrazovanja, dostizanje nove globalne etičke svesti koja podrazumeva da „za svaku povredu ljudskih prava može odmah da se sazna i da joj se pruži otpor”, da „diktatorski režimi ne mogu više da čine zlo 'nekažnjeno' a da ih savest svetske zajednice ne pozove da polože račun”, da „nijedan narod ili kultura ne mogu više da polažu prava na imunitet od univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, ili da poriču njenu primenljivost na sve svoje žitelje”. Interkulturalna senzibilnost sugeriše postojanje svesti da, kako formuliše Kerc, „ljudi dele skup zajedničkih humanih vrednosti – uprkos kulturnoj različitosti”. U tom smislu, socio-etička i kulturološka prevencija ne bi smele da se „završavaju u našoj etničkoj enklavi ili na nacionalnoj granici”, jer upravo nas etička racionalnost upućuje na to da „gradimo ustanove saradnje i da, gde god možemo, razlike usklađujemo miroljubivo”. Ovo svakako podrazumeva i dekonstrukciju ustaljenih, arhaičnih, rigidnih, stigmatizirajućih i manipulativnih ideoloških matrica i stereotipnih formacija, ustanovljenje novih kulturoloških paradigmi zasnovanih na modelu otvorenosti, kao i aktivnu primenu kulturnih politika koje promovišu modele interkulturalnih interakcija kao uzajamnosti koje imaju moć da ostvare ideju planetarne bliskosti...

9


Pau Llobet Buscatรณ

10


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 11


12


f o t o

P a u

L l o b e t

B u s c a t รณ

u a q p a u @ g m a i l . c o m s t r a n a :

13

1 0 ,

1 1 ,

1 2 ,

3 9 ,

4 0 ,

4 1 ,

4 2 ,

7 9 ,

8 0 ,

8 1 ,

8 2


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá UDC 004:316.774 UDC 070

Dinko Gruhonjić

Univerzitet u Novom Sadu Filozofski fakultet – Odsek za medijske studije Srbija

Novi mediji, ciklon vesti i relevantnost novinarske profesije* SAŽETAK: Rad se ba­vi ana­li­zom uti­ca­ja no­vih me­di­ja na no­vi­nar­sku pro­fe­si­ju, u vre­me in­ter­ne­ta, ka­da smo če­sto su­o­če­ni ne sa­mo sa de­fi­ci­tom već i sa su­fi­ci­tom ve­sti. U eri „ci­klo­na ve­sti”, či­ji smo sa­vre­ me­ni­ci, u op­štoj tr­ci me­di­ja za eks­klu­ziv­no­šću, pro­mak­nu mno­ge no­vi­nar­ske „pat­ke”. Po­sle­di­ca to­ga je sma­nje­no po­ve­re­nje pu­bli­ke u me­di­je i u no­vi­nar­sku pro­fe­si­ju kao ta­kvu. U ra­du se raz­ma­tra pi­ta­nje da li smo za­pra­vo sve­do­ci pro­ce­sa raz­dva­ja­nja me­di­ja i no­vi­nar­stva. Ključ­ne re­či: no­vi me­di­ji, no­vi­nar­stvo, ve­sti, pu­bli­ka, kon­ver­gen­ci­ja, tr­ži­šte.

Da bi­smo uop­šte mo­gli otvo­ri­ti pi­ta­nje od­no­sa iz­me­đu tra­di­ci­o­nal­nih i no­vih me­di­ja/mul­ti­me­di­ja, kao i pi­ta­nje po­zi­ci­je no­vi­na­ra u sa­vre­me­nom me­dij­skom sve­tu, pr­vo se mo­ra­mo po­za­ba­vi­ti de­fi­ni­ci­jom no­vih me­di­ja. I pri­tom bi­ti sve­sni da svi is­tra­ži­va­či ko­ji po­ku­ša­va­ju da se ba­ve te­o­ri­jom no­vih me­di­ja na­i­la­ze na istu pre­pre­ku: stu­di­je no­vih me­di­ja br­zo po­sta­ju isto­ri­ja!1 Od­no­sno, ka­da se po­du­hva­ti­te ove te­me, ri­zi­ku­je­te da, čim ste sta­vi­li tač­ku na svoj rad, u uve­re­nju da ste ga za­vr­ši­li, on već su­tra mo­žda vi­še ne­će bi­ti ak­tu­e­lan. Ter­min no­vi me­di­ji, na­vo­di Oks­ford­ski reč­nik en­gle­skog je­zi­ka, pr­vi put je upo­tre­bio Mar­šal Me­kluan 1960. go­di­ne u ča­so­pi­su Jo­ur­nal of Eco­no­mic Hi­story. Pre­ma de­fi­ni­ci­ji iz tog reč­ni­ka, no­vi me­di­ji su sred­stva ma­sov­nog ko­mu­ni­ci­ra­nja ko­ja ko­ri­ste in­ter­net. Ne­mač­ko sa­ve­zno udru­že­nje di­gi­tal­ne pri­vre­de (BVDW) de­fi­ni­še mul­ti­me­di­je kao „sve pro­iz­vo­de ko­mu­ni­ka­ci­je ko­ji su kom­pju­ter­ski i in­ter­ak­tiv­no me­ dij­ski, a sa­dr­že naj­ma­nje tri me­dij­ska ob­li­ka, kao što su tekst, sli­ka, po­kret­na sli­ka i ton”.2 U Oks­ford­skom reč­ni­ku pro­na­ći će­mo i ne­ko­li­ko za­ni­mlji­vih ci­ta­ta, po­put ono­ga da su no­vi me­di­ji po­sta­li cen­tral­ni u po­li­tič­koj are­ni. To bi se mo­glo re­la­ti­vi­zo­va­ti kroz po­zi­va­nje na po­dat­ke o pe­ne­tra­ci­ji in­ter­ne­ta u raz­ li­či­tim ze­mlja­ma, kao i kroz po­zi­va­nje na po­dat­ke o slo­bo­di in­ter­ne­ta u raz­li­či­tim dr­ža­va­ma. Po­sto­je, na­i­me, ze­mlje u ko­ji­ma go­to­vo sva­ko do­ma­ćin­stvo ima in­ter­net­ski pri­klju­čak, ali i ze­mlje tre­ćeg sve­ta u * Ovaj rad je nastao u okviru naučnog istraživanja rađenog za potrebe odbrane doktorske disertacije pod nazivom „Odnos novinarskih žanrova na tradicionalnom radiju i radiju na internetu”, koji autor radi na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, pod mentorstvom prof. dr Radeta Veljanovskog. 1 Pe­ters, B. “And lead us not in­to thin­king the new is new: a bi­bli­o­grap­hic ca­se for new me­dia hi­story”. New Me­dia So­ci­ety 2009 11: 13, Sa­ge. Los An­ge­les, Lon­don, New Del­hi, Sin­ga­po­re and Was­hing­ton DC. 2 Kun­czik M., Zip­fel A. (2006). Uvod u zna­nost o me­di­ji­ma i ko­mu­ni­ko­lo­gi­ju. Za­kla­da Fri­e­drich Ebert, Za­greb.

14


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ko­ji­ma ni je­dan od­sto sta­nov­ni­štva ne­ma pri­vi­le­gi­ju pri­ključ­ka na „mre­žu”. Ta­ko­đe, po­sto­je ze­mlje ko­je, kvan­ti­ta­tiv­no gle­da­ju­ći, ima­ju sa­svim za­do­vo­lja­va­ju­ći broj in­ter­net­skih pret­plat­ni­ka, ali u nji­ma dr­ža­va cen­zu­ri­še in­ter­net­ske sa­dr­ža­je ko­je sma­tra „uz­ne­mi­ra­va­ju­ćim” po se­be sa­mu. Sa­mim tim, pra­vil­ni­je bi bi­lo re­ći da su no­vi me­di­ji ono­li­ko po­li­tič­ki uti­caj­ni ko­li­ka je ras­pro­stra­nje­nost in­ter­ne­ta u po­je­di­nim dr­ža­va­ma, kao i u za­vi­sno­sti od to­ga ko­li­ki je ste­pen slo­bo­de pri­stu­pa in­ter­net­skim sa­dr­ža­ji­ma u sva­koj ze­mlji po­na­o­sob. No­vi me­di­ji, za raz­li­ku od tra­di­ci­o­nal­nih (štam­pe, ra­di­ja i te­le­vi­zi­je) nu­de in­ter­ak­tiv­ne uslu­ge i sa­ mim tim ko­mu­ni­ka­ci­ja po­sta­je in­ter­per­so­nal­na. Te­o­ret­ski gle­da­no, u no­vim me­di­ji­ma ne­sta­je tra­di­ci­o­ nal­na po­de­la na po­ši­lja­o­ca i pri­ma­o­ca me­dij­skih po­ru­ka. Isto­vre­me­no, sla­bi i po­de­la na kla­sič­ne i no­ve me­di­je, jer je već sa­da sa­svim iz­ve­sno da je kon­zu­ma­ci­ja me­di­ja su­štin­ski mul­ti­me­di­jal­na. Oks­ford­ski reč­nik na­vo­di još je­dan za­ni­mljiv ci­tat, ko­jim ujed­no po­sta­vlja i pi­ta­nje: Ko du­blje ula­že u no­ve me­di­je, na­ro­či­to u veb, sem sta­rih me­di­ja? Od­go­vor na ovo pi­ta­nje mo­že nas od­ve­sti do još jed­nog re­la­ti­vi­za­tor­skog pi­ta­nja. Da­kle, ako je to za­i­sta ta­ko, ako sta­ri me­di­ji naj­vi­še ula­žu u no­ve me­di­je, u po­ tra­zi za uspe­šnom bi­znis for­mu­lom, da li to zna­či da su no­vi me­di­ji za­pra­vo sa­mo sta­ri me­di­ji ko­ji ko­ri­ste no­vu plat­for­mu, to jest in­ter­net?3 Sle­de­će pi­ta­nje ko­je se po­sta­vlja je i ka­ko no­vi me­di­ji mo­gu po­mo­ći u ši­re­nju na­pred­nih po­gle­da na svet? To pi­ta­nje je sva­ka­ko u ve­zi sa od­no­som me­di­ja pre­ma jav­nom in­te­ re­su, što je te­ma ko­ja za­slu­žu­je ši­ru raz­ra­du u ne­kom dru­gom ra­du. Pre­ma Pe­ter­so­vom mi­šlje­nju,4 no­vi me­di­ji su za­pra­vo svi me­di­ji ko­ji ko­ri­ste di­gi­tal­nu plat­for­mu. Isto­vre­me­no, on do­da­je da ono što je 1999. go­di­ne bi­lo ozna­če­no kao „no­vi me­di­ji”, de­set go­di­na ka­sni­je već ni­je no­vo, već je uobi­ča­je­no, ba­nal­no i ra­zu­mlji­vo. Ve­ći­na no­vih me­di­ja pro­šla je sto­ga kroz pet fa­za u svom raz­vo­ju: 1. teh­nič­ki pro­na­la­zak – to­kom ko­jeg me­di­je ret­ko pre­po­zna­je­mo kao no­ve, a če­šće kao „sta­re plus” me­di­je; 2. kul­tu­ro­lo­ška ino­va­ci­ja – to­kom ko­je me­di­ji raz­vi­ja­ju no­ve na­či­ne dru­štve­ne upo­tre­be; 3. za­kon­ska re­gu­la­ci­ja – to­kom ko­je se za­in­te­re­so­va­ne stra­ne otvo­re­no tak­mi­če i pre­go­va­ra­ju oko me­ dij­skog uti­ca­ja; 4. eko­nom­ska di­stri­bu­ci­ja – ko­ja tra­je sve dok me­dij po­sto­ji; 5. dru­štve­ni mejnstrim (ma­in­stre­am) – tač­ka na ko­joj me­di­ji vi­še ni­su no­vi.5 Dru­gim re­či­ma, „no­vi me­di­ji su oni me­di­ji za ko­je još uvek ne zna­mo ka­ko da go­vo­ri­mo o nji­ma”. Ali, u isto­rij­skom smi­slu, kom­pju­ter ni­je ni­šta dru­go do ak­tu­el­ni te­le­graf sa ču­de­snom me­mo­ri­jom. Od­ no­sno, svi ko­mu­ni­ka­cij­ski iz­u­mi, od do­ba te­le­gra­fa do da­nas, ni­su ni­šta dru­go ne­go ela­bo­ra­ci­ja ori­gi­nal­ nog funk­ci­o­ni­sa­nja te­le­gra­fa.6 Pra­te­ći tu lo­gi­ku, mo­gli bi­smo mo­žda opet do­ći do za­ključ­ka da su no­vi me­di­ji za­pra­vo sa­mo sta­ri me­di­ji pri­ka­za­ni na no­vim plat­for­ma­ma. S ob­zi­rom na to da je pre­te­žni ob­lik nji­ho­ve po­jav­no­sti na ve­bu za­pra­vo sajt na ko­jem se na­la­ze i član­ci i fo­to­gra­fi­je slič­ni oni­ma u štam­pi, audio-pri­lo­zi slič­ni oni­ma na ra­di­ju, ili vi­deo-pri­lo­zi slič­ni oni­ma na te­le­vi­zi­ji, mo­žda bi pra­vil­ni­je bi­lo de­fi­ni­sa­ti no­ve me­di­je kao mul­ti­me­di­je. U Lek­si­ko­nu sa­vre­me­ne kul­tu­re no­vi me­di­ji se de­fi­ni­šu kao kom­ pju­ter­ski po­dr­ža­ni di­gi­tal­ni i umre­že­ni elek­tron­ski me­di­ji, [ter­min] ko­ji se sve vi­še za­me­nju­je umno­go­me si­no­nim­no ko­ri­šće­nim poj­mom mul­ti­me­di­jal­nost.7

3 Te­o­re­ti­čar me­di­ja Lev Ma­no­vič in­ter­net de­fi­ni­še kao sre­di­nu, sred­stvo, od­no­sno ka­nal me­dij­ske di­stri­bu­ci­je. Po nje­go­vom mi­šlje­nju, no­vi me­di­ji su u stva­ri post­me­di­ji ili me­ta­me­di­ji, po­što ko­ri­ste sta­re me­di­je kao svoj osnov­ni ma­te­ri­jal (Ma­no­vič, L. (2001). Me­ta­me­di­ji. Cen­tar za sa­vre­me­nu umet­nost, Be­o­grad.) 4 isto 5 isto 6 isto 7 Lek­si­kon sa­vre­me­ne kul­tu­re (2009). Pla­to, Be­o­grad.

15


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

No­vi me­di­ji su sva­ka­ko pro­iz­vod kon­ver­gen­ci­je sta­rih me­di­ja.8 Ali cen­tral­no pi­ta­nje u stu­di­ja­ma no­ vih me­di­ja je šta je to no­vo u ve­zi sa no­vim me­di­ji­ma. To jest, šta no­vo do­no­se no­vi me­di­ji, što i do sa­da ni­smo zna­li?9 „Je­sti u re­sto­ra­nu ni­je isto što i na­ru­či­ti hra­nu od ku­će: u re­sto­ra­nu, ko­no­bar će zna­ti ka­da smo do­šli i ko­li­ko nam vre­me­na tre­ba da po­je­de­mo. Ka­da na­ru­ču­je­mo hra­nu, re­sto­ran će zna­ti ka­da smo na­ru­či­li i do­sta­vljač će zna­ti ka­da smo do­bi­li hra­nu, ali ni­ko od njih ne­će zna­ti ko­li­ko nam je po­treb­no da po­je­de­mo tu hra­nu. Na in­ter­ne­tu mi obič­no ‘na­ru­ču­je­mo u’ (or­der in)”, ve­li Fer­nan­do Ber­me­ho. Šta nam, da­kle, do­no­se no­vi me­di­ji/mul­ti­me­di­ji kroz pro­ces kon­ver­gen­ci­je? Ume­sto uni­form­no­sti i ho­mo­ge­no­sti me­dij­skih sa­dr­ža­ja, in­ter­net je otvo­rio mo­guć­nost da se u 21.ve­ku pro­me­ni od­nos me­di­ja pre­ma pu­bli­ci. U do­ba in­ter­ne­ta pu­bli­ka je pro­me­ni­la na­vi­ke u kon­zu­mi­ra­nju me­di­ja, a ne­ki od ul­ti­ma­ tiv­nih zah­te­va su in­ter­ak­tiv­nost i že­lja da se uti­če na sa­dr­ža­je ko­ji se pla­si­ra­ju pre­ko me­di­ja. Po­ten­ci­jal­no, uni­form­nost i ho­mo­ge­nost me­dij­skih sa­dr­ža­ja u 21. ve­ku ustu­pa­ju me­sto usko kro­je­nim pro­gra­mi­ma ko­ji su di­rek­tan od­go­vor na vi­so­ku frag­men­ta­ci­ju ne­ka­da­šnje ma­sov­ne pu­bli­ke.10 Ovo je te­za oko ko­je se ta­ko­đe mo­že po­le­mi­sa­ti, s ob­zi­rom na to da ne­ki dru­gi te­o­re­ti­ča­ri me­di­ja tvr­de da je di­ver­zi­tet in­ter­ne­ta ve­o­ma ši­rok, ali isto­vre­me­no i ve­o­ma pli­tak! Ipak, za­klju­čak je da smo, uz po­moć kon­ver­gen­ci­je,11 ko­ja je pro­iz­ve­la me­dij­ski i in­for­ma­cij­ski „cu­na­mi”, pre­šli iz ere ma­sov­nih me­di­ja u eru in­di­vi­du­a­li­zo­va­nih me­di­ja i lič­nog iz­bo­ra. Me­klu­a­no­vo „glo­bal­no se­lo,”12 uz po­moć kon­ver­gen­ci­je me­di­ja, iz­gle­da da je po­sta­lo stvar­nost. Na­ rav­no, ako ste iz gru­pe sreć­ni­jih ze­ma­lja u ko­ji­ma ve­ći­na sta­nov­ni­štva ima pri­klju­čak na in­ter­net, pa još i ne­cen­zu­ri­san. Da­na­šnji kon­zu­ment me­di­ja, da­kle, ni­je sa­mo po­tro­šač, on je – pro­su­mer. Reč je o ter­mi­nu ko­ji je ko­va­ni­ca od dve en­gle­ske re­či: pro­du­cer (pro­iz­vo­đač) i con­su­mer (po­tro­šač), ko­ji je pr­vi upo­tre­bio Al­vin To­fler.13 Da­na­šnjim reč­ni­kom go­vo­re­ći, to zna­či da sva­ka in­di­vi­dua mo­že po­ten­ci­jal­no da stig­ne do ma­sov­ne ili seg­men­ti­ra­ne pu­bli­ke, na­rav­no pu­tem „mre­že”. Sve u sve­mu, vre­me jed­no­di­ men­zi­o­nal­nih me­di­ja je za­vr­še­no, a era mul­ti­plat­form­no­sti je po­sta­la im­pe­ra­tiv i glav­na vo­di­lja me­dij­ skim pro­du­cen­ti­ma.14 No­vi me­di­ji: kri­za no­vi­nar­stva No­vi­nar­ska pro­fe­si­ja je u kri­zi, ili bla­že re­če­no, ona je na ras­kr­šću, a je­dan od ne­sum­nji­vih pra­va­ ca ko­ji­ma no­vi­na­ri, hte­li ili ne, mo­ra­ju ići – je­ste mul­ti­me­di­jal­nost. Sto­ga je pred no­vi­na­re već odav­no po­sta­vljen zah­tev da se u mul­ti­me­di­jal­no do­ba mo­ra­ju po­na­ša­ti mul­ti­me­di­jal­no. Pri­li­kom po­se­te SAD, 2011. go­di­ne, u re­dak­ci­ji Va­šing­ton po­sta (The Was­hing­ton Post), autor ovo­ga ra­da imao je pri­li­ku da se lič­no uve­ri da u tim pro­sla­vlje­nim no­vi­na­ma po­sto­ji ni ma­nje ni vi­še ne­go te­le­vi­zij­ski stu­dio za sni­ma­nje 8 Me­dij­ska kon­ver­gen­ci­ja je fe­no­men ko­ji uklju­ču­je po­ve­za­nost in­for­ma­ci­o­nih i ko­mu­ni­ka­ci­o­nih teh­no­lo­gi­ja, kom­pju­ter­skih mre­ža i me­ dij­skih sa­dr­ža­ja. Ona oku­plja „tri C” – com­pu­ting, com­mu­ni­ca­tion and con­tent (ra­ču­na­re, ko­mu­ni­ka­ci­ju i sa­dr­žaj) i pred­sta­vlja di­rekt­nu po­sle­di­cu di­gi­ta­li­za­ci­je me­dij­skih sa­dr­ža­ja i po­pu­la­ri­za­ci­je in­ter­ne­ta. Me­dij­ska kon­ver­gen­ci­ja tran­sfor­mi­še usta­no­vlje­ne in­du­stri­je, ser­vi­se i rad­na is­ku­stva, i ra­đa sa­svim no­ve for­me sa­dr­ža­ja. Ona na­gri­za tra­di­ci­o­nal­nu me­dij­sku in­du­stri­ju... Po­sto­ji pet osnov­nih ele­me­na­ta me­dij­ ske kon­ver­gen­ci­je: teh­no­lo­ški, in­du­strij­ski, dru­štve­ni, tek­stu­al­ni i po­li­tič­ki. 9 Ber­me­jo, F. (2009). “Audi­en­ce ma­nu­fac­tu­re in hi­sto­ri­cal per­spec­ti­ve: from bro­ad­ca­sting to Go­o­gle”. SA­GE pu­bli­ca­ti­ons, Los An­ge­les, Lon­don, New Del­hi, Sin­ga­po­re and Was­hing­ton DC. 10 Mar­ti­no­li, A. (2011). „Kon­ver­gen­ci­ja i di­gi­ta­li­za­ci­ja me­di­ja – no­ve ulo­ge pu­bli­ke i me­di­ja”. Me­dij­ski di­ja­lo­zi. Pod­go­ri­ca. 11 Mo­že­mo go­vo­ri­ti o pet za­seb­nih pro­ce­sa kon­ver­gen­ci­je (Nic­ho­las Ne­gro­pon­te, Beyond Di­gi­tal, 1998): 1. Teh­no­lo­ška kon­ver­gen­ci­ja – pre­tva­ra­nje „ato­ma u bi­to­ve”, što omo­gu­ća­va tran­sfor­mi­sa­nje me­dij­skih sa­dr­ža­ja u di­gi­tal­ne in­for­ma­ci­je, i sa­mim tim pro­ši­ru­je­mo mo­guć­ no­sti za di­stri­bu­ci­ju kroz mul­ti­plat­form­ske me­di­je; 2. Eko­nom­ska kon­ver­gen­ci­ja – me­di­ji kao deo in­du­stri­je kul­tu­re i za­ba­ve; 3. Dru­štve­na kon­ver­gen­ci­ja – raz­voj mul­ti­ta­sking stra­te­gi­ja i ve­šti­na, ko­je po­tro­ša­ču omo­gu­ću­ju da se kre­će iz­me­đu vi­še me­dij­skih okru­že­nja ko­ja ima na ras­po­la­ga­nju; 4. Kul­tur­na kon­ver­gen­ci­ja – eks­plo­zi­ja no­vih ob­li­ka kre­a­tiv­no­sti ve­za­nih za me­di­je, in­du­stri­ju i po­tro­ša­če; 5. Glo­bal­na kon­ ver­gen­ci­ja – po­ja­va hi­brid­ne kul­tu­re na­sta­le kao re­zul­tat me­đu­na­rod­ne cir­ku­la­ci­je me­dij­skih sa­dr­ža­ja. 12 McLu­han, M. (1962). The Gu­ten­berg Ga­laxy: The Ma­king of Typo­grap­hic Man. Uni­ver­sity of To­ron­to Press. 13 Tof ­fl er, A. (1980). The Third Wa­ve: The Clas­sic Study of To­mor­row. New York, NY: Ban­tam. 14 Mar­ti­no­li, A. (2013). „Uti­caj ak­tiv­ne pu­bli­ke na bu­duć­nost news sa­dr­ža­ja u di­gi­tal­nom me­dij­skom okru­že­nju”. Me­dij­ski di­ja­lo­zi (str. 281–297), go­di­na VI, broj 16, Pod­go­ri­ca.

16


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

in­ter­vjua. I da svi no­vi­na­ri Po­sta mo­ra­ju pro­ći i obu­ku za te­le­vi­zij­ske no­vi­na­re! Za­što? Od­go­vor je vr­lo jed­no­sta­van: opet zbog me­dij­ske kon­ver­gen­ci­je. Na­i­me, ni Va­šing­ton post odav­no se­bi ne mo­že da do­ pu­sti luk­suz da, na pri­mer, eks­klu­ziv­ni in­ter­vju sa ne­kom po­li­tič­kom „zve­zdom” na­pra­vi sa­mo za štam­ pa­no iz­da­nje. Ne. Ume­sto tog „sta­ro­mod­nog pri­stu­pa” Post će sni­mi­ti i te­le­vi­zij­ski in­ter­vju i po­nu­di­ti ga na pro­da­ju. Pri­li­kom istog bo­rav­ka u SAD, sa­zna­li smo i da je u vre­me svet­ske eko­nom­ske kri­ze, ko­ja je buk­nu­la 2008. go­di­ne, na de­se­ti­ne hi­lja­da lju­di iz ame­rič­ke me­dij­ske in­du­stri­je osta­lo bez po­sla. Za­što je va­žno zna­ti sve ovo? Kao pr­vo, zbog to­ga što je pot­pu­no iz­ve­sno da me­dij­ski po­slo­dav­ci mo­ra­ju da šte­de ka­da je u pi­ta­nju an­ga­žo­va­nje no­vi­na­ra, a kao dru­go, da bi svi­ma bi­lo ja­sno da mo­ra­ju da se pri­la­go­de mul­ti­me­di­jal­nom vre­me­nu, jer će na taj na­čin i sa­mi no­vi­na­ri ima­ti ve­ću šan­su da „pre­ži­ve”, od­no­sno da ne iz­gu­be po­sao. Zva­li ih no­vim me­di­ji­ma ili mul­ti­me­di­ji­ma, jed­no je odav­no sa­svim iz­ve­sno – oni su ra­di­kal­no tran­sfor­mi­sa­li no­vi­nar­stvo ka­kvo smo po­zna­va­li pre ma­sov­ne upo­tre­be in­ter­ne­ta. Ne­ki bi re­kli i da su no­ve teh­no­lo­gi­je za­pra­vo pret­nja za no­vi­nar­stvo i nje­go­ve kla­sič­ne vred­no­sti. Ta­kav stav ne­sum­nji­vo je ra­ši­re­ni­ji kod sred­njih i sta­ri­jih ge­ne­ra­ci­ja no­vi­na­ra. I sâm sam, sa­da već dav­ne 1997. go­di­ne, imao pa­ ra­no­i­čan strah od ra­ču­na­ra, pa sam tek­sto­ve u re­dak­ci­ju upor­no do­no­sio is­ku­ca­ne na ma­ši­ni, i to onoj elek­tron­skoj, ko­ja je za me­ne bi­la „po­sled­nji krik” mo­de. Se­kre­ta­ri­ca re­dak­ci­je, ko­ja je pre­ku­ca­va­la mo­je tek­sto­ve i uno­si­la ih u kom­pju­ter, vi­še pu­ta me je kroz smeh upi­ta­la za­što ne sed­nem za ra­ču­nar i ne na­ pi­šem tekst, jer će bi­ti i lak­še i br­že, i me­ni i njoj. Moj od­go­vor je bio da „ne­mam in­spi­ra­ci­ju” da pi­šem uko­li­ko ne ču­jem zvuk pi­sa­će ma­ši­ne. Me­đu­tim, ka­da sam pr­vi put seo za kom­pju­ter da na­pi­šem tekst (uz op­šir­no obra­zlo­že­nje gde se kom­pju­ter uklju­ču­je, gde se i ka­ko se ku­ca tekst, gde se kom­pju­ter is­klju­ ču­je...), za­klju­čio sam da mi se ta teh­no­lo­gi­ja za­pra­vo do­pa­da zbog svo­je prak­tič­no­sti. Od ta­da pa do da­ nas, ja za­pra­vo vi­še ne­mam in­spi­ra­ci­ju da pi­šem dru­ga­či­je sem da „uda­ram po ta­sta­tu­ri”, ko­ja je po­sta­la, me­klu­a­nov­ski re­če­no, ne­ka vr­sta pro­du­žet­ka mo­jih ru­ku. O upo­tre­bi in­ter­ne­ta ne­ću ni da tro­šim re­či: na nje­ga sam se istog se­kun­da na­vi­kao i je­di­na pri­med­ba ko­ju sam imao je da ni­je do­volj­no brz, ma­šta­ju­ći o da­na­šnjim br­zi­na­ma ko­je će se, sa­svim iz­ve­sno, i do­dat­no ubr­za­va­ti. Da­kle, iako ni­sam iz re­da in­ter­net­ skih no­vi­nar­skih do­mo­ro­da­ca, re­la­tiv­no br­zo sam se adap­ti­rao. Ma­da po­zna­jem ko­le­ge svo­jih go­di­na, pa i mla­đe, ko­je se ni­ka­da ni­su na­vi­kle i ko­je i dan-da­nas gun­đa­ju i pro­tiv ra­ču­na­ra i pro­tiv in­ter­ne­ta, sve u tra­gi­ko­mič­noj na­di da po­sto­ji ne­ka taj­na ve­li­ka utič­ni­ca ko­ju će­mo „ište­ka­ti” iz stru­je, „uga­si­ti in­ter­net” i vra­ti­ti se „do­brom sta­rom no­vi­nar­stvu”. Ša­lu na stra­nu, ova­kvi – iz­ra­zi­to kon­zer­va­tiv­ni – ot­po­ri no­vim teh­no­lo­gi­ja­ma i te ka­ko po­sto­je, ali su pot­pu­no ja­lo­vi i vo­de u lič­nu no­vi­nar­sku pro­past. „Sa­da, kao i sto­ti­ne no­vi­na­ra sred­nje ge­ne­ra­ci­je ko­ji idu od me­di­ja do me­di­ja ši­rom ze­mlje, i ja tra­žim na­či­ne da is­pri­čam pri­če. U isto vre­me, svet on-lajn ve­sti je sa­zreo i u po­tra­zi je za du­bi­nom i kon­tek­stom. Mi­slim da taj­ming ni­je mo­gao bi­ti bo­lji”, ka­za­la je 2007. go­di­ne Nen­si Kli­lend, biv­ša re­por­ter­ka Los An­đe­les taj­msa (Los An­ge­les Ti­mes).15 Već se du­go ču­je ka­ko su po­ja­vom no­vih me­di­ja i teh­no­lo­gi­ja ugro­že­ne su­štin­ske, ide­a­li­stič­ke vred­ no­sti no­vi­nar­stva kao pro­fe­si­je, kao i sta­re, is­pro­ba­ne prak­se. Su­štin­ski, to je „dis­kurs no­stal­gi­je” za vre­ me­ni­ma ka­da smo mi­sli­li da su me­di­ji is­pu­nja­va­li svo­je osnov­ne za­dat­ke, a ko­ja da­nas, na­vod­no, vi­še ne po­sto­je.16 Ali, i taj deo tre­ba na­gla­si­ti, iz­ve­šta­va­nje i pi­sa­nje u skla­du sa za­do­vo­lja­va­njem jav­nog in­te­re­sa, ne­pri­stra­snost i oču­va­nje de­mo­krat­skih vred­no­sti, od­no­sno no­vi­nar­stvo u slu­žbi jav­nog in­te­re­sa i no­vi­ na­ri kao bra­ni­o­ci slo­bo­de me­di­ja, i da­nas su osta­li osnov­ni po­stu­la­ti kva­li­tet­nog no­vi­nar­stva. „Čak i u te­škim vre­me­ni­ma, mo­ra­mo ra­di­ti na to­me da se ja­sno raz­lu­či šta je do­bro i tač­no iz­ve­šta­ va­nje, kao kič­ma do­brog no­vi­nar­stva, kao i šta zna­či slu­ži­ti jav­nom in­te­re­su i po­ma­ga­ti lju­di­ma da do­ 15 Cle­e­land, N. (2007). ‘Why I’m Le­a­ving the L.A. Ti­mes’. Huf ­fi ng­ton Post, http://www.huf ­fi ng­ton­post.com/nancy-cle­e­land-/why-im-le­a­ ving-the-l_b_49697.html, stra­ni­ca po­se­će­na 27. ju­la 2014. 16 Us­her, N. (2010). ‘Go­odbye to the news: how out-of-work jo­ur­na­lists as­sess en­du­ring news: va­lu­es and the new me­dia lan­dsca­pe’. New Me­dia So­ci­ety 2010 12: 911–929. Sa­ge.

17


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

no­se pra­ve od­lu­ke u ve­zi sa svo­jim na­ra­sta­ju­će kom­plek­snim ži­vo­ti­ma. Mi mo­ra­mo re­ći lju­di­ma ono što oni že­le da zna­ju, ali i ono što mo­žda ne že­le da zna­ju: o ra­to­vi­ma, po­li­ti­ci, eko­no­mi­ji, ško­la­ma, ko­rup­ci­ji; mo­ra­mo im po­nu­di­ti i mi­šlje­nja o oni­ma ko­ji nas vo­de. Mo­ra­mo po­nu­di­ti či­ta­o­ci­ma vi­še o Ba­ra­ku Oba­ mi, a ma­nje o Brit­ni Spirs. Mo­ra­mo da­ti glas oni­ma ko­ji se­bi ne mo­gu pri­u­šti­ti me­ga­fon”, na­pi­sao je 2008. go­di­ne Džejms Ošej, biv­ši ured­nik u LA taj­msu.17 Ali ono što no­vi­na­ri ka­žu o pro­me­na­ma ko­je se de­ša­va­ju ma­nje osve­tlja­va pro­blem od ono­ga što su pro­pu­sti­li da ka­žu. Ne­pre­po­zna­va­nje uti­ca­ja no­vih me­di­ja na re­dak­cij­sku eko­no­mi­ju po­ka­zu­je ozbilj­nu gre­šku u auto­re­flek­siv­no­sti ovih no­vi­na­ra, i to baš u vre­me ka­da im je ona naj­po­treb­ni­ja. No­vi­na­ri­ma po­pri­lič­no ne­do­sta­ju zna­nja o eko­nom­skom mo­de­lu no­vih me­di­ja, ali će ih mo­ra­ti pro­na­ći uko­li­ko že­le da odr­že ži­vi­ma tra­di­ci­o­nal­ne me­di­je u ne­kom ob­li­ku. Na­ža­lost, oni teh­no­lo­ške i me­dij­ske pro­me­ne vi­de pre kao fi­zič­ke tran­sfor­ma­ci­je, ne­go kao pro­me­ne u lič­nom no­vi­nar­skom iden­ti­te­tu. Ovi no­vi­na­ri je­di­no že­le da pre­i­spi­ta­ju sop­stve­ne tvrd­nje o to­me šta je jav­ni in­te­res – ra­di­je ne­go da se otvo­re za raz­go­vor sa pu­bli­kom ko­ja že­li da bu­de ne sa­mo po­tro­šač već i pro­iz­vo­đač ve­sti. Ume­sto to­ga, oni za­dr­ža­va­ju stav da su oni – baš i eks­klu­ziv­no oni – sim­bo­li bor­be za de­mo­kra­ti­ju. Ta­kvi no­vi­na­ri je­dva da su sve­sni razlogâ zbog ko­jih su ova eko­nom­ska vre­me­na ta­ko po­seb­no iza­zov­na.18 Sve što no­vi­na­ri zna­ju je­ste da mo­ra­ju da idu on-lajn. Ali oni ne zna­ju ka­ko će no­vi bi­znis mo­del za­pra­vo iz­gle­da­ti.19 Ili, ipak, ni­je sve ta­ko cr­no kao što nam se či­ni na pr­vi po­gled, pa ro­bo­ti ne­će za­me­ni­ti no­vi­na­re, već će no­vi­nar­stvo pre­ži­ve­ti, ali će se okol­no­sti pro­me­ni­ti, ili su se već pro­me­ni­le. Su­šti­na no­vi­nar­stva iona­ko ni­ka­da ni­je bi­la teh­no­lo­gi­ja ma­sov­nih ko­mu­ni­ka­ci­ja.20 Svi će se slo­ži­ti da ži­vi­mo u vre­me­nu ka­da ne­ma­mo pro­blem sa de­fi­ci­tom in­for­ma­ci­ja, već upra­vo su­prot­no – sa su­fi­ci­tom. Sa­mim tim, po­sta­vlja se su­štin­sko pi­ta­nje: ka­ko pri­vu­ći pa­žnju na ono što pi­še­te? Za­to bi no­vi­nar­stvo da­nas tre­ba­lo da bu­de u bo­ljem sta­nju ne­go ika­da, jer je osnov­na spo­sob­nost no­vi­na­ra da pri­vla­če pa­žnju. Sva­ko že­li da in­for­mi­še dru­štvo, ali u to­me uspe­va­ju sa­mo oni ko­ji mo­gu pri­vu­ći pa­žnju. Ka­da ra­ste „eko­no­mi­ja pa­žnje”, ra­ste i tr­ži­šte za lju­di­ma ko­ji je pro­fe­si­o­nal­no pro­iz­vo­de. Ukrat­ko, in­ter­net nu­di do sa­da naj­ve­ću pri­li­ku za pro­ fe­si­o­nal­nim no­vi­nar­stvom. Tač­no je da sa­da sva­ko mo­že da ob­ja­vlju­je, sva­ko mo­že da bu­de no­vi­nar. Ali ni­je tač­no da će sva­ko i bi­ti no­vi­nar.21 Odav­no zna­mo da je osnov­ni cilj no­vi­nar­stva slu­že­nje jav­no­sti, i ono no­vi­nar­stvo ko­je ne slu­ži in­ te­re­su pu­bli­ke, za­pra­vo i ni­je no­vi­nar­stvo. Ali da bi ste­kao pri­vr­že­nost pu­bli­ke, no­vi­nar za­uz­vrat mo­ra bi­ti lo­ja­lan pu­bli­ci. To je raz­li­ka iz­me­đu no­vi­nar­stva i PR-a: od­no­si s jav­no­šću de­lu­ju u ime iz­vo­ra, no­vi­ nar­stvo de­lu­je u ko­rist pu­bli­ke. Ako no­vi­nar­stvo iz­gu­bi pa­žnju pu­bli­ke, ne­će ima­ti ko­ri­sni­ke. Ne­će ima­ti ogla­ši­va­če. Ne­će ima­ti spon­zo­re. Pre­ma to­me, su­šti­na da­ljeg po­sto­ja­nja no­vi­na­ra je lo­jal­nost pu­bli­ci i po­slov­ni mo­del ko­jim se ta lo­jal­nost po­spe­šu­je.22 Da­lje, po­sve je iz­ve­sno da no­vo vre­me od no­vi­na­ra zah­te­va i da usa­vr­ša­va­ju no­ve ve­šti­ne. Di­gi­tal­no no­vi­nar­stvo je su­štin­ski mul­ti­ta­sking no­vi­nar­stvo, ili umre­že­no no­vi­nar­stvo, ko­je zah­te­va i no­va zna­nja ko­ja ra­ni­je ni­su bi­la deo no­vi­nar­ske pro­fe­si­je. Od­no­sno, ubr­za­nje me­dij­skih pro­me­na od no­vi­na­ra će zah­te­va­ti stal­no obra­zo­va­nje.23 To ne­pre­sta­no usa­vr­ša­va­nje pred no­vi­na­re po­sta­vlja i zah­te­ve za teh­nič­kim obra­zo­va­ 17 O’Shea, J. (2008). ‘O’Shea’s Re­marks to the New­sro­om’, LA Ob­ser­ved. http://www.la­ob­ser­ved.com/ar­chi­ve/2008/01/os­he­as_re­marks_to_ new­sroo.php, stra­ni­ca po­se­će­na 27.ju­la 2014. 18 Us­her, N. (2010). ‘Go­odbye to the news: how out-of-work jo­ur­na­lists as­sess en­du­ring news: va­lu­es and the new me­dia lan­dsca­pe’. New Me­dia So­ci­ety 2010 12: 911–929. Sa­ge. 19 isto 20 Nord­fors, D. (2010). „Raz­dva­ja­nje no­vi­nar­stva i me­di­ja”. http://www.me­dia.ba/bs/me­nad­zment-no­vi­nar­stvo-on­li­ne-vez­za/raz­dva­ja­ nje-no­vi­nar­stva-i-me­di­ja, stra­ni­ca po­se­će­na 22. ja­nu­a­ra 2012. 21 isto 22 isto 23 Mi­li­vo­je­vić, S. (2012). „No­vi­nar­stvo i me­dij­ska in­du­stri­ja u Sr­bi­ji: iza­zo­vi i od­go­vo­ri”. CM, broj 24. Be­og­ rad.

18


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

njem na po­lju in­ter­ne­ta, a ne sa­mo vla­da­nje tra­di­ci­o­nal­nim pro­fe­si­o­nal­nim no­vi­nar­skim ala­ti­ma, ko­ji su sa­da pre­ne­ti u vir­tu­el­ni svet. Čak i ako je­smo vr­sta u iz­u­mi­ra­nju, mi kao no­vi­na­ri ne sme­mo se­de­ti skr­šte­nih ru­ku i če­ka­ti da nas ro­bo­ti za­me­ne. Za po­če­tak, mo­ra­mo sa­vla­da­ti kon­cept mul­ti­me­di­ja, i to ta­ko da zna­mo ne sa­mo pi­sa­ti, već i sni­mi­ti ton­sku iz­ja­vu, fo­to­gra­fi­sa­ti, ili pak sni­mi­ti vi­deo-pri­log, di­zaj­ni­ra­ti in­ter­net­ske sa­dr­ža­je i sa­ vla­da­ti alat­ke za du­bin­sko pre­tra­ži­va­nje in­ter­net­skih po­da­ta­ka, što će nam sva­ka­ko po­mo­ći u ba­vlje­nju is­tra­ži­vač­kim no­vi­nar­stvom. No­vi­na­ri mo­ra­ju ima­ti no­va zna­nja i, ume­sto da bu­du spe­ci­ja­li­zo­va­ni sa­mo za od­re­đe­ni me­dij, mo­ra­ju zna­ti da pri­pre­me pri­lo­ge za raz­li­či­te me­di­je. Ume­sto te­mat­skih ge­ne­ra­li­sta i me­dij­skih spe­ci­ja­li­sta, mo­ra­ju po­sta­ti te­mat­ski spe­ci­ja­li­sti i me­dij­ski ge­ne­ra­li­sti.24 I sve to za istu pla­tu... Iako nam ni sve to ne­će bi­ti ga­ran­ci­ja da će­mo pre­ži­ve­ti, a ka­mo­li za­ra­di­ti... A pad pro­fi­ta po­sle­di­ca je ne­po­sto­ja­nja re­še­nja za ade­kva­tan bi­znis mo­del me­di­ja u na­šoj eri „ci­klo­na ve­sti”, u eri ko­ju ka­rak­te­ri­še „ga­te-ope­ning” ume­sto tra­di­ci­o­nal­nog no­vi­nar­skog „ga­te-ke­e­ping-a”.25 Ma ko­li­ko se mi no­vi­na­ri tru­di­li da za­dr­ži­mo ulo­gu „ču­va­ra vra­ta”, i ma ko­li­ko upi­ra­li ra­me­nom u vra­ta da osta­nu za­tvo­re­na, sem kad mi že­li­mo da ih otvo­ri­mo ka jav­no­sti,26 dru­štve­ne mre­že, mo­bil­ni te­le­fo­ni, apli­ka­ci­je, gra­đan­sko no­vi­ nar­stvo, blo­ge­ri... na­di­ru u to­li­koj me­ri da ih je ne­mo­gu­će za­dr­ža­ti. On­da se po­sta­vlja i lo­gič­no pi­ta­nje: za­što bi­smo ih za­dr­ža­va­li, kad je to već uza­lud­na bor­ba? Mo­žda je pa­met­ni­je da se otvo­ri­mo pre­ma pro­ me­na­ma ko­je te­ku i da, na pri­mer, či­ta­lač­ke fo­ru­me vi­še ne po­sma­tra­mo kao „či­ta­lač­ka igra­li­šta”, već da ih poč­ne­mo uzi­ma­ti mno­go ozbilj­ni­je. Te­o­re­ti­čar no­vih me­di­ja Aksl Bruns sko­vao je ter­min „ga­te­watching”, ko­jim opi­su­je lo­gi­ku ve­ći­ne on-lajn sa­dr­ža­ja u 21. sto­le­ću.27 Nje­go­ve de­talj­ne stu­di­je slu­ča­ja, na pri­mer o Vi­ki­pe­di­ji (Wi­ki­pe­dia) i In­di­me­di­ji (Indyme­dia)28, po­ka­zu­ju da je u tim slu­ča­je­vi­ma reč o me­dij­skim ini­ci­ja­ti­va­ma „od­o­zdo na­ go­re” (bot­tom-up), ko­je su sa­gra­đe­ne na već po­sto­je­ćim i sa­mo­or­ga­ni­zo­va­nim sup­kul­tu­ra­ma. Iako je on mo­žda pre­ce­nio po­ten­ci­jal, a pre sve­ga re­le­vant­nost ta­kvih ino­va­tiv­nih me­di­ja či­je sa­dr­ža­je „pu­ne” raz­ li­či­te na­ci­o­nal­ne i in­ter­na­ci­o­nal­ne pu­bli­ke29, ja­sno je da se mo­že­mo slo­ži­ti oko te­ze da je kon­ver­gen­ci­ja pro­ces ko­ji se isto­vre­me­no od­vi­ja u dva sme­ra: sa vr­ha ga po­kre­ću me­dij­ske kor­po­ra­ci­je, dok ga od­o­zdo po­kre­ću me­dij­ski po­tro­ša­či. U sva­kom slu­ča­ju, na­kon po­čet­ne glo­ri­fi­ka­ci­je mo­guć­no­sti ko­je nu­de no­vi me­di­ji, da­nas se u me­ dij­skoj te­o­ri­ji o nji­ma raz­mi­šlja već na tre­zve­ni­ji i objek­tiv­ni­ji na­čin, pa se ta­ko na­vo­de i nji­ho­vi broj­ni ne­ga­tiv­ni aspek­ti: ogra­ni­če­nost i skrom­nost sa­dr­ža­ja ko­ji­ma se mak­si­ma­li­zu­je za­ba­va, a mi­ni­ma­li­zu­ju kul­tu­ra, umet­nost, edu­ka­ci­ja; raz­li­či­ti ob­li­ci ma­ni­pu­la­ci­je u tom na­iz­gled naj­de­mo­krat­ski­jem pro­sto­ru; tran­sfor­ma­ci­ja pu­bli­ke, ko­ja je če­sto hi­pe­rak­tiv­na u vir­tu­el­nom uslo­vu, a atro­fi­ra­na u onim re­al­nim. Ta­ kva pu­bli­ka svo­ju ener­gi­ju, ko­ja je va­žna za re­ša­va­nje ne­kih ma­nje ili vi­še va­žnih dru­štve­nih, po­li­tič­kih i eko­nom­skih pi­ta­nja, raz­me­nju­je sa gru­pa­ma isto­mi­šlje­ni­ka u vir­tu­el­nom pro­sto­ru, bez ide­je da ima­gi­ nar­ni pro­stor za­me­ne re­al­nom ak­ci­jom. Na de­lu je pre­kon­fi­gu­ra­ci­ja me­dij­skog i ko­mu­ni­ka­cij­skog tr­ži­ šta, či­je do­mi­nant­ne oso­bi­ne po­sta­ju ja­sna tr­ži­šna ori­jen­ta­ci­ja, ukrup­nja­va­nje ka­pi­ta­la i glo­ba­li­za­ci­je.30 Sa­dr­ža­ji i for­me u no­vim me­di­ji­ma iz­ra­zi­to su mar­ke­tin­ški mo­de­lo­va­ni. Po­red mul­ti­me­di­jal­nih sa­dr­ža­ja, 24 Mu­ča­lo, M., A. Fr­ta­lić (2011). „Ra­dio na in­ter­ne­tu: mo­da ili po­tre­ba?”.M e­di­a­na­li, vol. 5, No. 10. Fa­kul­tet po­li­tič­kih zna­no­sti, Za­greb. 25 Mitchel­stein E. and Boc­zkow­ski P. J. (2009). ‘Bet­we­en tra­di­tion and chan­ge : A re­vi­ew of re­cent re­se­arch on on­li­ne news pro­duc­tion’. Jo­ur­na­lism 2009, 10: 562–587. Sa­ge. 26 Do­min­go, D., T. Qu­andt, A. He­i­no­nen, S. Pa­u­lus­sen, J. B Sin­ger and M. Vuj­no­vic (2008). ‘Par­ti­ci­pa­tory Jo­ur­na­lism Prac­ti­ces in the Me­ dia and Beyond: An In­ter­na­ti­o­nal Com­pa­ra­ti­ve Study of Ini­ti­a­ti­ves in On­li­ne New­spa­pers’. Jo­ur­na­lism Prac­ti­ce 2(3): 326–42. 27 Bruns, A. (2005). Ga­te­watching: Col­la­bo­ra­ti­ve On­li­ne News Pro­duc­tion. New York: Pe­ter Lang. 28 „Ne pre­zi­ri­te me­di­je, po­sta­ni­te me­dij!”, slo­gan je In­di­me­di­je, ko­ji je po­zajm­ljen od Dže­la Bi­a­fre, pe­va­ča gru­pe Ded Ke­ne­diz (Dead Ken­nedys). 29 Mur­ray, S. (2009). ‘Ser­vi­cing ‘self-sche­du­ling con­su­mers’: Pu­blic bro­ad­ca­sters and audio pod­ca­sting’. Glo­bal Me­dia and Com­mu­ni­ca­tion 2009 5: 197. Sa­ge. Los An­ge­les, Lon­don, New Del­hi, Sin­ga­po­re and Was­hing­ton DC. 30 Ni­ko­lić, M. (2012). „Ra­dio u no­vim teh­no­lo­škim uslo­vi­ma – in­fla­ci­ja pro­duk­ci­je i de­fla­ci­ja kva­li­te­ta”, Zbor­nik Ra­dio-di­fu­zi­ja u Sr­bi­ji – sa­da­šnjost i bu­duć­nost (ur. Ra­de Ve­lja­nov­ski). Fa­kul­tet po­li­tič­kih na­u­ka, Be­o­grad.

19


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

tu su i broj­ni ba­ne­ri ko­ji­ma se skre­će pa­žnja na pro­iz­vo­de, tu­ri­stič­ke uslu­ge, a u vre­me pred iz­bo­re, i na po­li­tič­ke kan­di­da­te. Sa­vre­me­ni­ci smo „ci­klo­na ve­sti”, u ko­jem tra­je tak­mi­če­nje na hi­lja­de raz­li­či­tih me­dij­skih plat­for­mi. To bes­po­šted­no tak­mi­če­nje, me­đu­tim, do­no­si i pre­te­ra­nu br­zi­nu. A br­zi­na, is­hi­tre­no sla­nje in­for­ma­ci­ja, že­lja da se po sva­ku ce­nu bu­de pr­vi i da se pre­tek­ne kon­ku­ren­ci­ja, mo­že da une­se sve­op­štu kon­fu­zi­ju i da na­či­ni šte­tu ko­ri­sni­ci­ma me­dij­skih sa­dr­ža­ja, na pri­mer kroz emi­to­va­nje ve­li­kog bro­ja no­vi­nar­skih „pat­ ki”. Ne­ka­da, pre po­ja­ve in­ter­ne­ta, te su „pat­ke” na­no­si­le ne­mer­lji­vu šte­tu me­di­ju ko­ji bi ih ob­ja­vio. Da­ nas ih ima to­li­ko da je ta utr­ka u br­zi­ni u kraj­njoj in­stan­ci fak­tič­ki do­ve­la do dra­stič­nog pa­da po­ve­re­nja pu­bli­ke u me­di­je, bi­li oni tra­di­ci­o­nal­ni ili no­vi. Me­dij­ska pu­bli­ka se pro­me­ni­la i oči­to is­ka­zu­je sve vi­še po­do­zri­vo­sti pre­ma me­dij­skim sa­dr­ža­ji­ma. Po­treb­no je za­pi­ta­ti se šta je s dru­štve­nom ulo­gom me­di­ja, uko­li­ko ne­ma po­ve­re­nja? Ka­kva je on­da funk­ci­ja me­di­ja uop­šte?31 Me­dij­ski pro­iz­vo­di već se tre­ti­ra­ju kao pro­iz­vo­di bi­lo ko­je dru­ge in­du­strij­ske gra­ne, a od­go­vor­nost pre­ma jav­nom in­te­re­su i dru­štve­ni an­ga­žman po­vla­če se pred zah­te­vi­ma ko­mer­ci­jal­nog tr­ži­šta. Sve po­ bro­ja­no je u du­bo­koj su­prot­no­sti sa onim što no­vi­nar­stvo je­ste. Pa bi se mo­glo re­ći da u eri no­vih me­di­ja u do­broj me­ri do­la­zi do raz­dva­ja­nja medijâ i novinarstva. To ne zna­či da je od­go­vor­no i re­le­vant­no no­vi­ nar­stvo umr­lo, već da mo­ra za se­be da pro­na­đe pro­stor da pro­go­vo­ri, pre­ži­vi i na­sta­vi da tra­je. U su­prot­ nom, naj­ve­ću šte­tu ne­će pre­tr­pe­ti no­vi­na­ri, ne­go de­mo­krat­ski po­re­dak na ko­ji smo na­vi­kli, a na­ro­či­to na­ša osnov­na ljud­ska pra­va. No­vi­na­ri, da­kle, mo­ra­ju pu­bli­ci da po­nu­de du­bi­nu i kon­tekst u ak­tu­el­nom „pli­ća­ku” in­ter­ne­ta.

LI­TE­RA­TU­RA: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.

BBC Sta­te­ments of Pro­gram­me Po­licy. BBC Ra­dio 1, http://www.bbc.co.uk/in­fo/sta­te­ments2007/ra­dio/ra­dio1.shtml, stra­ni­ca po­se­će­na 21. ju­la 2014. Ber­me­jo, F. (2009). ‘Audi­en­ce ma­nu­fac­tu­re in hi­sto­ri­cal per­spec­ti­ve: from bro­ad­ca­sting to Go­o­gle’. SA­GE pu­bli­ca­ti­ons, Los An­ge­les, Lon­don, New Del­hi, Sin­ga­po­re and Was­hing­ton DC. Born, G. (2005). Un­cer­tain Vi­sion: Birt, Dyke and the Re­in­ven­tion of the BBC. Lon­don: Vin­ta­ge. Bruns, A. (2005). Ga­te­watching: Col­la­bo­ra­ti­ve On­li­ne News Pro­duc­tion. New York: Pe­ter Lang. Cle­e­land, N. (2007). ‘Why I’m Le­a­ving the L.A. Ti­mes’. Huf ­fi ng­ton Post. http://www.huf ­fi ng­ton­post.com/nancy-cle­e­ land-/why-im-le­a­ving-the-l_b_49697.html, stra­ni­ca po­se­će­na 27. ju­la 2014. Do­min­go, D., T. Qu­andt, A. He­i­no­nen, S. Pa­u­lus­sen, J. B Sin­ger and M. Vuj­no­vic (2008). ‘Par­ti­ci­pa­tory Jo­ur­na­lism Prac­ti­ces in the Me­dia and Beyond: An In­ter­na­ti­o­nal Com­pa­ra­ti­ve Study of Ini­ti­a­ti­ves in On­li­ne New­spa­pers’. Jo­ur­na­ lism Prac­ti­ce 2(3): 326–42. Kun­czik M., A. Zip­fel (2006). Uvod u zna­nost o me­di­ji­ma i ko­mu­ni­ko­lo­gi­ju. Za­kla­da Fri­e­drich Ebert, Za­greb. Lek­si­kon sa­vre­me­ne kul­tu­re (2009). Pla­to, Be­o­grad. McLu­han, M. (1962). The Gu­ten­berg Ga­laxy: The Ma­king of Typo­grap­hic Man. Uni­ver­sity of To­ron­to Press. Ma­no­vič, L. (2001). Me­ta­me­di­ji. Cen­tar za sa­vre­me­nu umet­nost, Be­o­grad. Mar­ti­no­li, A. (2011). „Kon­ver­gen­ci­ja i di­gi­ta­li­za­ci­ja me­di­ja – no­ve ulo­ge pu­bli­ke i me­di­ja”, Me­dij­ski di­ja­lo­zi. Pod­go­ri­ca. ---- (2013). „Uti­caj ak­tiv­ne pu­bli­ke na bu­duć­nost news sa­dr­ža­ja u di­gi­tal­nom me­dij­skom okru­že­nju”. Me­dij­ski di­ja­lo­zi (str. 281–297), go­di­na VI, broj 16. Is­tra­ži­vač­ki me­dij­ski cen­tar, Pod­go­ri­ca. Mi­li­vo­je­vić, S. (2012). No­vi­nar­stvo i me­dij­ska in­du­stri­ja u Sr­bi­ji: iza­zo­vi i od­go­vo­ri, CM, broj 24. Be­o­grad. Mitchel­stein E. and Boc­zkow­ski P. J. (2009) ‘Bet­we­en tra­di­tion and chan­ge : A re­vi­ew of re­cent re­se­arch on on­li­ne news pro­duc­tion’. Jo­ur­na­lism 2009 10: 562–587, Sa­ge. Mu­ča­lo, M., A. Fr­ta­lić (2011). „Ra­dio na in­ter­ne­tu: mo­da ili po­tre­ba?”. Me­di­a­na­li, vol. 5, No. 10. Fa­kul­tet po­li­tič­kih zna­no­sti, Za­greb. Mu­ča­lo M. (2010). Ra­dio bez fre­kven­ci­je. Fa­kul­tet po­li­tič­kih zna­no­sti, Za­greb.

31 Mu­ča­lo M. (2010). Ra­dio bez fre­kven­ci­je. Fa­kul­tet po­li­tič­kih zna­no­sti, Za­greb.

20


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

16. Mur­ray, S. (2009). ‘Ser­vi­cing ‘self-sche­du­ling con­su­mers’: Pu­blic bro­ad­ca­sters and audio pod­ca­sting’. Glo­bal Me­dia and Com­mu­ni­ca­tion 2009 5: 197, Sa­ge. Los An­ge­les, Lon­don, New Del­hi, Sin­ga­po­re and Was­hing­ton DC. 17. Ne­gro­pon­te, N. (1998). Beyond Di­gi­tal. http://web.me­dia.mit.edu/~nic­ho­las/Wi­red/WI­RED6-12.html, stra­ni­ca po­se­ će­na 24. ju­la 2014. 18. Ni­ko­lić, M. (2012). „Ra­dio u no­vim teh­no­lo­škim uslo­vi­ma – in­fla­ci­ja pro­duk­ci­je i de­fla­ci­ja kva­li­te­ta”, Zbor­nik Ra­diodi­fu­zi­ja u Sr­bi­ji – sa­da­šnjost i bu­duć­nost (ur. Ra­de Ve­lja­nov­ski). Fa­kul­tet po­li­tič­kih na­u­ka, Be­o­grad. 19. Nord­fors, D. (2010). Raz­dva­ja­nje no­vi­nar­stva i me­di­ja. http://www.me­dia.ba/bs/me­nad­zment-no­vi­nar­stvo-on­li­nevez­za/raz­dva­ja­nje-no­vi­nar­stva-i-me­di­ja, stra­ni­ca po­sećena 22. ja­nu­a­ra 2012. 20. O’Shea, J. (2008). ‘O’Shea’s Re­marks to the New­sro­om’. LA Ob­ser­ved. http://www.la­ob­ser­ved.com/ar­chi­ve/2008/01/ os­he­as_re­marks_to_new­sroo.php, stra­ni­ca po­se­će­na 27. ju­la 2014. 21. Pe­ters, B. (2009). ‘And lead us not in­to thin­king the new is new: a bi­bli­o­grap­hic ca­se for new me­dia hi­story’. New Me­dia So­ci­ety 2009 11: 13. Sa­ge, Los An­ge­les, Lon­don, New Del­hi, Sin­ga­po­re and Was­hing­ton DC. 22. Shan­non, C.E. We­a­ver, W (1949). The Mat­he­ma­ti­cal The­ory of Com­mu­ni­ca­tion. Ur­ba­na, II. Uni­ver­sity of Il­li­no­is Press. 23. Tof ­fl er, A. (1980). The Third Wa­ve: The Clas­sic Study of To­mor­row. New York, NY: Ban­tam. 24. Us­her, N. (2010). ‘Go­odbye to the news: how out-of-work jo­ur­na­lists as­sess en­du­ring news: va­lu­es and the new me­dia lan­dsca­pe’. New Me­dia So­ci­ety 2010 12: 911–929. Sa­ge. 25. Vu­če­nić, D. (2008). Ra­dij­ski i TV in­ter­vju – ta­ko slič­no a ta­ko raz­li­či­to, http://www.me­dia.ba/bs/no­vi­nar­stvo-teh­ni­ ke­for­me-vez­za-no­vi­nar­stvo-teh­ni­ke-i-for­me/ra­dij­ski-i-tv-in­ter­vju-ta­ko-slic­no-ta­ko, stra­ni­ca po­se­će­na 21. ju­la 2013.

New Media, New Cyclone and Relevance of Journalism Summary: The article deals with analysis of the new media influence on journalism in the Internet era, when we are facing not deficit but surplus of news. In the contemporary era of “news cyclone”, in a massive race for exclusivity between media, there is a lot of false news. The consequence is much lower trust in media and journalism. The article raises the question of whether we are witnessing the process of separating the media from journalism. Key words: new media, journalism, news, public, convergence, market.

din­ko­sa­ska@yahoo.com

21


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá UDC 316.75 UDC 316.7:159.953

Miroslav Keveždi

Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad Srbija

Principi institucionalnog sećanja Sažetak: Autor utvrđuje principe koji određuju fenomen institucionalnog sećanja. On postulira odre­ đeno institucionalno sećanje kao ono u kojem je jasno utvrđeno: ko se seća, koga ili čega se seća, zašto se seća, kada, gde i na koji način. On utvrđuje koji momenti čine određeno sećanje tako što opisuje i analizira teoretske stavove različitih istraživača, na osnovu kojih prepoznaje nekoliko različitih principa institucionalnog sećanja: dûg, prirodu, hijerarhiju, mit, pripovetku, naviku i inovaciju. Autor opisuje ka­ rakteristike različitih obrazaca institucionalnog sećanja zasnovanih na različitim principima, utvrđujući u zaključku tipologiju navedenih obrazaca. Ključne reči: institucionalno sećanje, kultura sećanja, institucije, principi, sećanje.

Uvod Cilj ovog rada je utvrđivanje principa koji određuju fenomen institucionalnog sećanja. Problem kojem posvećujemo pažnju jeste činjenica da smo (pogotovo na području kulture) skoro svakodnevno svedoci institucionalnih događaja koji su povezani sa prošlošću, ali da pojavljivanje elemenata iz prošlosti u sadašnjosti izgleda kao proizvod procesa za koji bismo pre rekli da je nasumičan ili spontan, nego da je određen, kontrolisan i upravljan.1 Praktično, ovaj problem se pojavljuje u više slučajeva: onda kada institucije dođu u situaciju da treba da se sećaju (godišnjice, jubileji i druge prilike), ali odbijaju da se sećaju ili ne znaju kako da se sećaju, pa takve prilike bivaju propuštene. Tada možemo reći da se institucije ne sećaju. Drugi slučaj je kada institucija želi da se seća, ali ne zna kako to da uradi, tako da se sećanje često razvija nepromišljeno, iskrivljeno, instinktivno i spontano, i tada bismo mogli reći da se institucija neodređeno seća. Određeno sećanje bilo bi ono u kojem je jasno utvrđeno ko se seća, koga ili čega se seća, zašto se seća, kada, gde i na koji način. Sećanje institucije moguće je postaviti u analogni odnos sa sećanjem pojedinca, gde se u psihoanalitičkom ključu može govoriti o svesnom i nesvesnom uticaju na događaje, gde i institucionalno sećanje može biti formirano u odnosu na svesne i nesvesne momente. U tom smislu, sećanje bi moglo biti strukturirano smisleno, tj. određeno, ali tako da onaj ko se (ne) seća ili (ne) učestvuje u činu sećanja nije svestan te strukture ili potiskuje njenu logiku. U tom slučaju, ono svakako može biti postojeće ili nepostojeće, neodređeno ili određeno, ali ono čemu težimo, u smislu razvoja upravljanja, jeste svesno, promišljeno i određeno sećanje. Naš cilj otuda 1 Institucionalno sećanje moguće je uporediti sa Aristotelovim opisom filozofske potrage za prvim principima. Neki filozofi su, po njegovom mišljenju, shvatili nekoliko prvih uzroka: „ ... samo pak nejasno i nikako razgovjetno, nego kako to čine neizvježbani u bojevima; jer ti unaokolo trče i zadaju često valjane udarce, ali ne na osnovu znanosti; isto tako se čini kako ni ovi mislioci ne znaju ono što govore, budući da se gotovo nikad ili retko služe tima zasedama” (Arist. Met. I. 985a10, trans. Ladan). Institucije se često sećaju, ali čak i kada to čine na naizgled valjan način retko je taj način jasno, razgovetno i promišljeno obrazložen.

22


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

jeste utvrđivanje momenata koji sećanje čine takvim, a to želimo da učinimo razmatrajući neke principe od kojih institucije mogu poći s obzirom na fenomen sećanja. Pojam principa u ovom radu koristićemo u skladu sa klasičnim filozofskim shvatanjem: princip je početak, polazište, poreklo, pretpostavka, počelo – ono po čemu bíće jeste, na osnovu čega se razvija... (Filipović 1989: 265). Metod istraživanja Utvrđivanje koji momenti čine određeno sećanje izvršićemo tako što ćemo opisati neke teoretske stavove različitih istraživača, na osnovu kojih smatramo da je moguće prepoznati nekoliko različitih principa institucionalnog sećanja. Analizom ćemo pokušati da ukažemo na bitne elemente sećanja koji nastaju na određenom principu, kao i na veze između tih elemenata. Nastojaćemo, kada nam je to moguće, da iznesemo primere za koje smatramo da dobro ilustruju institucionalno sećanje bazirano na određenom principu. Prva pretpostavka ovog rada je da aktivnosti pamćenja i sećanja koje sprovodi jedna konkretna (kulturna) institucija ne moraju nastajati spontano, već nasuprot tome, mogu biti rezultat sistemske akumulacije odabranih podataka koji, nakon određenog vremenskog razdoblja čuvanja, bivaju aktivirani (evocirani) i prezentovani u formi koja je određena različitim principima. Druga pretpostavka je da postoje različiti principi koje jedna institucija može svesno ili nesvesno da usvoji. Te principe ćemo razmatrati interdisciplinarno, bivajući svesni da materijal sećanja istovremeno jeste i materijalni objekt različitih nauka, te ćemo otuda koristiti saznanja vezana za filozofiju kulture, kulturu sećanja, etnologiju, antropologiju, nauku o menadžmentu u kulturi, sociologiju i njima srodne discipline. Predstavićemo, uporediti i razmotriti nekoliko principa i pokušati da utvrdimo njihove specifične razlike i momente razgraničenja. Iako broj principa ne smatramo konačnim, principi koje ćemo ovde razmatrati prepoznati su kao princip dûga, prirode, hijerarhije, mita, pripovetke, navike i inovacije. Predmet istraživanja prevashodno će biti teorijski stavovi autora i istraživača koji dolaze iz različitih disciplina i čija razmišljanja jesu, ili mogu biti, osnova za utvrđivanje određenog principa institucionalnog sećanja. Na osnovu prethodnog istraživanja uočavamo da, i pored vrlo velikog broja tekstova koji se odnose na institucije, vrlo mali broj radova svoju temu orijentiše direktno na institucionalno sećanje.2 Isto tako, od radova publikovanih na engleskom jeziku, prepoznali smo po nazivu svega jednu monografiju koja za temu ima institucionalno sećanje. U pitanju je monografija Working the Past – Narrative and Institutional Memory autorke Šarlot Lind (Charlotte Linde). To u neku ruku iznenađuje jer, prema autorkinom mišljenju, razlozi za institucionalno dozivanje prošlosti ili reprezentovanje sadašnjosti su mnogobrojni: uspostavljanje legitimiteta ili autoriteta, utvrđivanje vlasništva, utvrđivanje političkih ili intelektualnih prioriteta, uspostavljanje stabilnosti, a sve sa željom da se ukaže na rad božanske svrhe u istoriji, da se uporedi prošlost sa budućnošću, kako bi se pokazalo da su stvari sada bolje ili gore itd. Mi prepoznajemo da je fenomen institucionalnog sećanja moguće propitati posredno, iščitavajući mnoštvo radova o sećanju nastalih u toku tzv. memory booma (Bajović 2012: 92), kao i radove koji se bave tzv. institucionalizmom (Bojanić et al. 2010). Fokus istraživanja kod Šarlot Lind, prvenstveno etnografski, usmeren je prema narativnim praksama unutar institucije3: „Naracija je veoma važan način na koji institucije konstruišu svoju prezentaciju o tome ko su one i šta su uradile u prošlosti, i one koriste tu prošlost u sadašnjosti kao pokušaj da oblikuju njihovu budućnost. Naracija se koristi da uspostavi identitet, tj. da odgovori na pitanje Ko smo mi?. Naracija je takođe veza između načina na koji institucija prikazuje svoju prošlost i načina na koji je njeni članovi koriste, pozivaju ili je preispituju, u nastojanju da razumeju instituciju u celini, isto kao i svoje sopstveno mesto unutar ili izvan te institucije” (Linde 2009: 3). Naracije su, rekli bismo, važan način konstrukcije sećanja, ali ne i jedini. Za nas to otvara pitanja: koji načini konstrukcije institucionalnog sećanja postoje i čime su oni određeni? 2 U katalogu Narodne biblioteke Srbije ne postoji nijedna jedinica koja bi sadržala pojam institucionalno sećanje kao ključni. 3 Lind se konkretno bavi institucijom jednog američkog osiguravajućeg društva, ali izvodi mnoštvo momenata primenljivih na druge institucije.

23


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Važno prethodno pitanje, koje postavljamo zajedno sa Lind, jeste da li se institucije uopšte sećaju. Ona upućuje na to da su na ovo pitanje dati divergentni odgovori. S jedne strane, smatra se da u institucijama redovno postoje neke memorijske funkcije kao neka vrsta repozitorijuma u kojem činjenice (informacije) mogu biti očuvane tokom određenog vremenskog perioda. S druge strane, neki istraživači smatraju da je institucionalna memorija samo metafora, dok su drugi mišljenja da su institucije mentalni entiteti sposobni da misle (Ibid. 11). Lind je sigurna da institucije ulažu napore da očuvaju neke delove svoje prošlosti, da ih pronađu i povrate neke slike prošlosti, da ih koriste kako bi uticale na budućnost. Ona smatra da je postoji čitav spektar načina pamćenja unutar institucija: „Ovaj spektar ide od strategija koje se baziraju na individualnim ljudskim memorijama i na prenosu od čoveka do čoveka, preko arhiva i kompjuterskih baza dokumenata i podataka, pa do organizacionih politika, procedura i čak fizičke infrastrukture” (Ibid.). Transmisije prošlosti od strane ljudi uključuju to da ljudi pričaju priče, i da njihovi slušaoci prihvataju te priče, nanovo ih koriste i nanovo prepričavaju. Unutar institucija najočigledniji izvor pamćenja je produkcija i održavanje pisanih zapisa (službene beleške, biblioteke, arhive, ugovori itd.). Lind smatra da ovakvi zapisi, koji se nalaze smešteni u kancelarijama, još uvek nisu memorija, već izvori sećanja. Fajl postaje deo aktivnog sećanja onda kada počne da se koristi. Lind naglašava da je važna činjenica za zapise unutar institucije da oni nisu proizvođeni i čuvani samo kao zapisi postojeće stvarnosti, već da su više reprezentacije prošlosti, što otvara pitanje mogućnosti upotrebe tih zapisa u budućnosti (Ibid. 12). Ona primećuje da mnoge institucije nalažu određene vrste čuvanja zapisa, ali da je mnogo teže naložiti njihovu aktuelnu upotrebu.4 Lind zadržava stav da institucije i ljudi unutar njih ne zapisuju i reprodukuju prošlost mehanički – oni prvenstveno rade na prošlosti, reprezentujući je svaki put na način koji zahteva nova svrha, u određenoj formi koja shvata prošlost kao osnovu za kreiranje određene željene sadašnjosti i budućnosti. U ovom nastojanju prisutni su različiti obrasci, što ih čini zanimljivim za proučavanja. Ovaj rad orijentisan je upravo na proučavanje nekih od principa koji predstavljaju početak tih obrazaca. Ukoliko bi se razvila tipologija principa institucionalnog sećanja, to bi bila osnova da utvrdimo sa kojim tipom se institucija seća u konkretnim slučajevima. Takođe, to bi nam naknadno omogućilo da utvrdimo adekvatnost izbora određenog principa sećanja. Isto tako, u slučaju da su navedeni principi prisutni u određenoj mešavini, mogli bismo prepoznati njihovo prisustvo, kao i preovladavajući princip. Mogućnost usvajanja odgovarajućih organizacionih principa znači da je institucionalnim sećanjem moguće upravljati, što bi značilo da evociranje i prezentovanje onoga što je vezano za prošlost zapravo jeste produkcioni model koji ima odgovarajući obrazac, strukturu i funkcionalne veze koje se razvijaju u skladu sa određenim principom. Razvijanjem tipologije principa institucionalnog sećanja i analizom ovih tipova moglo bi se olakšati sagledavanje institucionalnog sećanja uopšte, uz omogućavanje lakšeg kreiranja događaja vezanih za institucionalno sećanje. U cilju određenja tipologije institucionalnog sećanja, na prvom mestu odredićemo pojam institucije, a zatim prezentovati teorijska stanovišta koja mogu biti osnov tipologije. U tom smislu, posebnu pažnju posvetićemo radovima Kliforda Gerca (Clifford Geertz), Meri Daglas (Mary Douglas), Džona V. Mejera i Brajana Rovana (Meyer W. John, Rowan Brian), Petera Bergera i Tomasa Lukmana (Peter Berger, Thomas Luckmann), Todora Kuljića i drugih autora. Analiza principa institucionalnog sećanja Poimanje institucije Prema Rečniku stranih reči i izraza, termin institucija (lat. institutio) je ustanova, zavod, ustanova uređena za naročiti cilj, naročito naučni (Vujaklija 1975: 358). Dve reči koje su pojmu institucije srodne su institut (lat. institutum), koja isto označava ustanovu, zavod, naučni zavod, školu. U pluralu Institucije (lat. Institutiones) 4 Primeri za to su organizacije koje su pokušale da institucionalizuju baze „naučenih lekcija”, u kojima su zapisani problemi i njihova rešenja. One su uspešno kreirale tu vrstu zapisa kao deo formalnog procesa završetka projekta, ali je evidentno da su te baze retko konsultovane i u suštini ne konstituišu institucionalno učenje.

24


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

odnosile su se na uputstva: „deo Korpus juris, delo koje sadrži pregled rimskog prava i koje je, za cara Justinijana, izrađeno 535. godine radi uvođenja u proučavanje rimskog prava; predavanja i udžbenici koji treba da posluže kao uvod u izučavanje rimskog prava” (Ibid.). Prema mišljenju Pjera Ležandrea (Pierre Legendre), institucija je termin koji je na Zapad prenet iz rimskog prava. Etimološki gledano, on znači stajati uspravno, čvrsto držati, ustanoviti, osnovati. U istoj semantičkoj ravni nalazi se i čuveni latinski termin status, koji je u zapadnoevropskim jezicima dao izraze State, Staat, Stato, Estado i francusko État (Ležandr u: Bojanić et al. 2010: 29).5 Sa ovim se slaže Iv Sasije (Yves Sassier), koji navodi: „Instituere, institutor, institutio: ove tri reči, u starorimsko doba, pripadaju rečniku delanja. Instituere, čija se etimologija izvodi od glagola statuere (in-statuere: smestiti, postaviti), u aktuelnom smislu znači – prvo što nam pada na pamet – stvoriti, postaviti, osnovati, izmisliti, organizovati” (Sasije u: Bojanić et al. 2010: 380). Sasije navodi da u srednjem veku postoji primena ove reči u sklopu teološkog učenja o božanskom poretku, gde Bog (institutor) ustanovljujući prirodni poredak (institutio) – vrši instituciju kao proces. U tom smislu, analogno je vršena i institucija od strane sveštenstva koje je kao predstavništvo božanskog poretka vršilo krunisanje kralja6. Prema Sasijeovom mišljenju, u Francuskoj je reč institucija, upotrebljena u množini, tek u osamnaestom veku počela da se koristi kao opšta imenica koja je trebalo da označi regulatorne principe društvenog života unutar organizovane zajednice. On navodi da ovaj pojam počinje da se koristi kasnije nego u anglosaksonskom svetu. Tomas Mor (Thomas More) koristi ga u šesnaestom veku, Hartklif (Hartcliffe) na kraju sedamnaestog veka, i Dejvid Hjum (David Hume) u osamnaestom veku (Ibid. 379). U novije vreme institucija spada u one karakteristike sveta za koje Džon Serl (John Searle) drži da su zavisne od posmatrača i da se tako razlikuju od onih koje su od posmatrača nezavisne. U ovu drugu grupu spadaju sila, masa, fotosinteza i druge, a u prvu grupu novac, vlada, svojina, brak, društveni klubovi i predsednički izbori (Serl u: Bojanić et al. 2010: 35). Institucija je, prema njegovom mišljenju, bilo koji kolektivno prihvaćen sistem pravila (procedura, praksi) koji nam omogućava da stvorimo institucionalne činjenice. Takođe, on smatra da „suštinska uloga ljudskih institucija i svrha njihovog postojanja nije da ograniče ljude kao takve, već da stvore novu vrstu odnosa moći” (Ibid. 42–43). U tom smislu, Serl se donekle razlikuje od Daglasa Norta (Douglas North), koji tvrdi da „institucije predstavljaju pravila igre nekog društva ili, formalnije rečeno, one predstavljaju ograničenja koja su ljudi smislili kako bi oblikovali međuljudske odnose” (Nort u: Bojanić et al. 2010: 73). On drži da „institucije smanjuju neizvesnost time što strukturišu svakodnevni život” (Ibid.). Slično njemu, i Meri Daglas tvrdi da „što potpunije budu kodirale očekivanja, to institucije više stavljaju neizvesnost pod kontrolu, što dalje za posledicu ima to da ponašanje teži da se saobrazi sa institucionalnom matricom: ako se postigne taj nivo koordinacije, nered i pometnja nestaju” (Daglas 2001: 58). Endrju Šoter (Andrew Schotter) polazi sa ekonomsko-evolucionističke pozicije i tvrdi da „svaki problem stvara potrebu za nekom adaptivnom karakteristikom, tj. društvenom institucijom” (Šoter u: Bojanić 2010: 57). On smatra da „instituciju možemo da definišemo kao kolektivnu delatnost koja kontroliše individualnu delatnost” (Ibid. 60). U skladu sa ovim, Jan-Erik Lane i Svante Eršon (Jan-Erik Lane, Svante Ersson) ukazuju na Nortovo naglašavanje važnosti konceptualne razlike „između pravila igre (institucije) i strategija (organizacije) za koje igrači smatraju da unapređuju njihove interese u datoj društvenoj igri” (Lane i Eršon u: Bojanić 2010: 165). Lane i Eršon ukazuju na čitav niz definicija institucije od kojih izdvajamo: Institucija je „javna ustanova, organizacija ili udruženje, koja je ustanovljena kako bi se unapredio neki cilj, posebno onaj koji je od javnog ili opšteg značaja” (Oksfordski rečnik engleskog jezika); blisko Nortu, „institucije se 5 Dodajemo da je kod nas odomaćena reč statut, koja po pravilu prati konkretne institucije u vidu osnivačkog akta, osnovnog zakona ili pravila nekog društva. 6 Tokom 11. i 12. veka bilo je i obrnuto: kraljevi su postavljali sveštenstvo činom investiture (Deanesly 1990: 87). Investitura – (lat. investire postaviti, nlat. investitura) – svečano postavljanje na neki položaj, npr. biskupski; uvođenje u posed feudalnog dobra; davanje biskupima prstena i štapa kao obeležja njihovog prava poseda.

25


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

izvode iz pojedinačnih, ustanovljenih kodeksa, koji oblikuju ponašanje određene grupe ljudi koja implicitno, ili na neki drugi način, poštuje te kodekse, i u okviru koje su ljudi podložni izvesnoj kontroli (anksioznosti, krivici, sramoti, progonu itd.) u pogledu kršenja normi” (Danijel Bel); „Pojam institucije referira na obrazac nadorganizacionih odnosa koji su dovoljno stabilni da bi bili opisani – zajednica, porodica, ekonomija, religija, kultura” (Alfor i Fridland). Važan momenat prilikom istraživanja pojma institucije Lane i Eršon uočavaju u pravljenju razlike između institucije kao pravila i institucije kao organizacije: „Ona može da označava neku normu, ali i neku organizaciju. Institucija može da bude pravilo koje usmerava ponašanje putem sankcija, što znači da je ona norma koja je institucionalizovana. Međutim, institucija može da bude i sistem ponašanja koji je usmeren nizom pravila, što znači da je ona organizovana aktivnost” (Ibid. 152). Sledeći Vebera (Max Weber), oni uočavaju da je „pojam institucije različit od pojma organizacije: organizacija je institucija koja je garantovana aktivnostima rukovodilaca. Ustanova predstavlja kombinaciju tri svojstva: društvenog odnosa, normi i aktivnosti rukovodilaca u pogledu sprovođenja normi” (Ibid. 163). Proučavajući institucije iz perspektive institucionalizma racionalnog izbora, Lane i Eršon ukazuju: „Na institucije kao pravila gleda se kao na ograničenja unutar kojih delatnici mogu da maksimalizuju lični interes, ili kao na sredstva za uštede koje se odnose na transakcione troškove, koja regulišu interakciju između muškaraca/žena” (Ibid. 165). Mi prepoznajemo institucije kao obrasce nadorganizacionih odnosa, za koje uslovno možemo reći da se spram organizacionih relacija nalaze u odnosu metafizičkog prema fizičkom (možemo govoriti i o nadorganizacionom kao potencijalnom i organizacionom kao aktuelnom, ili apstraktnom u odnosu na konkretno). Ova dijalektika nekad je bila oličena u primeru simboličnog odnosa rukopolagatelja u odnosu na rukopoloženog (predstavnik nebeskog poretka – sveštenik, u odnosu na predstavnika zemaljskog poretka – kralj), dok se danas „spustila na zemlju” i možda je najjednostavnije reći da je oličena kroz odnos pravila i prakse (npr. rukovodioca i rukovođenog). Džon Rols (John Rawls) u svojoj Teoriji pravde tvrdi: „O ustanovi (eng. an institution) može se razmišljati na dva načina: prvo, kao o apstraktnom objektu, tj. kao o mogućem obliku ponašanja koji je izražen sistemom pravila, i drugo, kao o ostvarenju aktivnosti određenih pravilima u mislima i ponašanjima izvesnih osoba u određenom vremenu i na određenom mestu” (Rawls 1999: 48). Po njegovom shvatanju, „ustanova postoji u određenom vremenu i na određenom mestu kada se radnje koje ona utvrđuje redovno vrše u skladu sa uviđanjem javnosti da sistem pravila koja definišu ustanovu treba upražnjavati” (Ibid.). Pravila mogu biti pisana i nepisana, i ona određuju mnoge odnose, ali odnosi koji se utvrđuju sećanjem (ili zaboravom) najčešće nisu određeni nekim od pisanih pravila.7 U skladu sa našom namerom da utvrdimo principe koji određuju institucionalno sećanje, možemo reći da ti principi najčešće nisu formalno prepoznati i opisani, već pre postoje kao nadformalni i nadorganizacioni zahtevi koje treba prepoznati, konceptualizovati i aktualizovati kroz organizaciju. Koncept je otuda rezultat kreativnog procesa „ispisivanja” u skladu sa nadformalnim zahtevom, ili „dopisivanja”, koji posle formalizovanih zahteva dolazi kao njihov kreativni nastavak. Na taj način on se nalazi kao sredstvo medijacije između apstraktnog i konkretnog, tj. između pravila i prakse. Aktualizacija institucionalnog zahteva u institucijama/ustanovama prvenstveno je u rukama organizatora, tj. rukovodilaca. Prepoznate funkcije rukovodioca su planiranje, organizacija, kadriranje, vođenje i kontrola 7 Ipak treba spomenuti da postoje različita zakonska rešenja koja definišu čuvanje dokumenata, tj. institucionalno pamćenje. Postoje ustanovljeni pravilnici o kancelarijskom poslovanju i njima priključene kategorije registratorskog materijala. Međutim, kao što smo spomenuli, sećanje se odnosi na evociranje – selekciju očuvanog materijala koji biva prezentovan u određenoj prilici – a u tom smislu sećanje najčešće nije propisano. Možemo uputiti na Todora Kuljića, koji smatra da organizovano društveno pamćenje nije samo skladištenje iskustva iz prošlosti: „Njegova važnija funkcija je i strukturiranje rezultata opštenja kojima grupa određuje vlastiti osoben odnos prema svetu i sebi. Pamćenje sklapa selektivne sadržaje prošlosti u smisaoni poredak, uspostavlja sklad u prihvatanju i tumačenju sveta, ali ne samo čuvanjem određenih sadržaja, već i zaboravom drugih. [...] Treba razdvajati pamćenje, ’skladištenje’ sadržaja prošlosti, od ’sećanja’, tj. aktualizovanja sačuvanih sadržaja. Sećanje je zahvat u prošlo, uvek iz nove sadašnjice” (Kuljić 2004: 123).

26


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

(Pavičić et al. 2006: 72–73). U našem slučaju naglašavamo i funkciju konceptualizacije u sklopu organizacije institucionalnog događanja. U skladu sa određenim konceptom aktivnosti, organizacije se pretvaraju u aktuelnu formaciju (konstrukciju), pa tako i u formaciju sećanja. U tom smislu, ove aktivnosti pripadaju menadžmentu, kao i onome što nazivamo kultura sećanja (prema mišljenju Todora Kuljića, kultura sećanja je zbirni pojam za oznaku sveukupne nenaučne javne upotrebe prošlosti (Kuljić 2004: 124)). Formalni menadžment institucije/ustanove, kao i neformalni organizator događaja, otuda je onaj koji kroz konceptualizovane aktivnosti ispunjava nadorganizacione zahteve, kreirajući organizaciju u skladu sa javnim očekivanjima. Rezultat rada menadžmenta jeste događaj (institucionalnog sećanja) kreiran na odgovarajućem principu. Princip dûga Meri Daglas ukazuje na to da „institucije stvaraju zasenčena mesta na kojima se ništa ne može videti, niti bilo kakva pitanja postavljati. Čine da se u drugim oblastima vide tanano raspoznatljive pojedinosti, koje su pomno pretražene i naređene. Istorija se pojavljuje u nenameravanome obliku kao ishod praksi usmerenih na neposredne, praktične ciljeve” (Daglas 2001: 77). U nastojanju da razjasni kako institucije pamte i zaboravljaju, ona se poziva na radove antropologa Evans-Pričarda (E. E. EvansPritchard), kojeg je 40-ih i 50-ih godina XX veka interesovalo kako to da od nebrojenih pokolenja predaka u pamćenju čvrsto ukotvljeno i sačuvano biva veoma mnogo nizova imena. On se zapitao koji su preci uspeli da ostanu upamćeni unutar pastirskog naroda Nuera u Sudanu. Proučavajući ih, ustanovio je upadljivu činjenicu da su oni kadri da se prisete devet do jedanaest pokolenja svojih predaka. Zanimljivo je bilo to da je, uprkos neprestanom ponavljanju novih pokolenja, broj praotaca ostajao stalan – sa spiska je otpadalo mnoštvo predaka. Daglas veruje da to funkcioniše na taj način što Nueri, kao društveni sistem, imaju ustanovljenu fundamentalnu jednačinu vezanu za brak, gde se brak ratifikuje s četrdeset grla stoke, a na ovoj osnovi izračunavaju se i sva ostala prava – pa tako i sećanje. Pojedinac kod Nuera ističe svoja potraživanja pod kontrolom znanja društva o sopstvenoj prošlosti tako što su brakovi čvorne tačke u propisanim obrascima razmene kojima se raznovrsne transakcije razvrstavaju i sručuju u jednoobrazni tip ugovora: „Oni koji su dali prilog troškovima mladoženje polagaće pravo na kravu kad se jedno pokolenje kasnije bude udavala njegova kćerka. Jedno od grla stoke razdeljene na svadbi pripada srodniku sve do petog kolena, posle čega se više ne priznaju nikakva potraživanja. Svadbe i raspodela stoke propisuju pamćenje prošlosti do oca očevog oca u svim pravcima”. Skup imena, kao što su imena navedenih, njihovih sestara i braće, uz njihovo potomstvo, neće biti izgubljen ako se ugradi u strategije za ozakonjenje ličnih potraživanja. „Strategija iznošenja pojedinačnih potraživanja ukotvljuje pet najbližih pokolenja računajući odozdo naviše. Između toga odozgo naniže i odozdo naviše otvara se jaz u kojem neprestano iščezavaju uzastopna pokolenja predaka” (Ibid. 81).8 Na osnovu ovog izdvojenog primera koji iznosi Daglas, dala bi se izvesti oprezna generalizacija da pamćenje može biti određeno dûgom kao nadformalnim zahtevom. Čak i ako uzmemo bliske primere iz današnje prakse, kao što je svadba u Vojvodini, možemo uočiti da je njena organizacija u velikoj meri određena sećanjem da li postoji obaveza da se potencijalnom uzvaniku oduži pozivom ili ne. Isto tako, prateći poklon na svadbi često je određen veličinom poklona koji je dat prilikom prošle svadbe. Odličan opis savremene slovačke svadbe u Vojvodini daje Anka Seč-Pinćir, koja navodi sledeće: „Svaki pozvani gost koji želi da dâ novac mladencima priđe glavnom stolu i predaje novac starešini. Mladoženjin kršteni kum (odnosno mladin kršteni kum) zapisuje ime i sumu novca koja se poklanja. Spisak onih koji su mladencima dali novčani dar možemo naći kod svake porodice koja je pravila svadbu. [...] Spisak gostiju koji su dali hajnal završava se podatkom o ceni žita i kukuruza te godine, kao i o kursu evra, jer se poklon vraća u istom iznosu” (Seč-Pinćir 2010: 147). 8 Daglas ukazuje i na to da pamćenje zavisi od političkog sistema, jer u sistemu naslednog poglavice ili kralja mora postojati pamćenje mnogo većeg broja predaka.

27


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Vrlo simplifikovano rečeno, institucionalni događaji kod kojih je prisutna dimenzija prošlog često, osim manifestativnog povoda događaja, zapravo predstavljaju i latentne prilike za „prebijanje dugova” (kliring), gde se izborom aktera i praksi odužuje spram prošlog i zadužuje za budućnost. Princip prirode Već spomenuti primer svadbe možemo iskoristiti i za upoznavanje sa sledećim principom koji umnogome određuje ljudsku praksu, pa tako i institucionalno sećanje. On se odnosi na oduvek prisutni uticaj prirodne vremenske dimenzije na ljudski i društveni život, zapravo određene ciklične prirodne promene koja je počela da predstavlja povod za organizaciju proslave ili obeležavanja putem odgovarajućeg događaja. Tako, na primeru svadbe u Gibarcu u Vojvodini, biva uočeno sledeće: „Svadbe su se obavezno održavale u jesen – ’kad stiže vino’. U prošnju se odlazilo oko Male gospe (8. septembar), a vreme venčanja obavezno se završavalo do početka Adventa” (Bugarski 2010: 128). Događanje svadbe bilo je dakle institucionalizovano prirodnim (resursnim) zahtevima vezanim za obavljanje jedne svadbene proslave. Primer za institucionalizovane događaje koji u sebi sadrže i elemente sećanja su načini na koje je ljudska zajednica obeležavala ciklični dolazak novog proleća ili nove godine. Ovakve proslave postojale su još od paganskih vremena, a dolaskom hrišćanstva mnogi od ranije obeležavanih datuma dobili su svoje pokršteno obličje, pa se tako, umesto 25. decembra, dana „nepobedivog sunca” iz starog rimskog kalendara, od IV veka slavi praznik Božića. Taj period vremena je „važio, kod svih naroda, kao rođenje sunca i buđenje, početak novog života u prirodi” (Čajkanović 1994: 121). Drugim rečima, prirodni fenomen kratkodnevice (solsticija) pojavljuje se kao povod za događaj proslave prvo u kultu Mitre, a zatim rođenja Hrista, gde hrišćanska crkva slavi Božić kao veliki praznik u spomen rođenja Isusa u Vitlejemu. Vreme pre tog praznika od strane različitih crkava propisano je kao post, a kao nepisano pravilo pojavljuje se kićenje božićnog drveta, čestitke, božićne pesme i slično (Миз 2011: 260).9 Uočavamo na primeru svadbe, a pogotovo na primeru Božića, da Kliford Gerc s pravom postavlja pitanje (institucije) religije, kao one koja „usklađuje ljudske postupke sa zamišljenim kosmičkim poretkom i projektuje slike kosmičkog reda na ravan ljudskog iskustva” (Gerc 1998: 123). Sreten Petrović, podstaknut Elijadeom (Mircea Eliade), takođe ukazuje na to da „naše stanovništvo seoskog područja u religiji i kultu, u ritualu, uglavnom radi u ritmu sa kosmogonijskim, i da kosmogonijsko – kao dominantan doživljaj – diktira teme antropološkog ciklusa” (Petrović 2000: 25). Ukoliko ponovo dozvolimo sebi pojednostavljivanje, tada možemo reći da prirodna ponavljanja imaju svoj odraz u društvenom ponavljanju – sećanja su često određena kosmogonijskim ciklusima. Princip hijerarhije Hijerarhija uobičajeno predstavlja skup osoba koje imaju autoritet; kategorizaciju grupe ljudi prema sposobnosti ili statusu; seriju u kojoj je svaki element stepenovan ili rangiran; skup sveštenika organizovan u niz nivoa gde je svaki podređen onom iznad; jednu od podela anđela (The American Heritage Dictionary of the English Language). U Ukorenjivanju, napisanom u prvoj polovini XX veka, Simona Vej (Simone Weil) podseća nas na institucionalni karakter hijerarhije: „Hijerarhija je životna potreba ljudske duše. Nju određuje izvesno obožavanje, izvesna odanost prema starešinama, koje nisu posmatrane ni kao ličnosti ni kao vlastodršci, već kao simboli. Ona oblast čiji su oni simboli nalazi se iznad svakog čoveka, a u ovom svetu se izražava 9 Još jedna od veza institucija i sećanja prisutna karakteristično kod Srba jeste „krsno ime” ili „slava”. Na sličan način kao što se prilikom Božića spominje rođenje Isusovo, tako i kod slave, po gledištu Čajkanovića, u pitanju jeste „slava precima”: „Badnje veče [...] jako naliči na domaću slavu. I jedan i drugi dan posvećeni su mrtvima; i jednoga i drugoga dana prinose se mrtvima žrtve. Razlika je samo u tome što je slava praznik domaći, domaće zadušnice, a Badnje veče opšti” (Petrović 2000: 153). Prema Čajkanovićevom mišljenju, najznačajniji i najsvečaniji momenat u celoj proslavi jeste ustajanje ili napijanje u slavu, tj. napijanje vina Bogu i svetitelju – eponimu: „Cilj i našem ustajanju u slavu i germanskom minetrunku jeste čuvanje uspomene, slave, dotičnog pokojnika, odnosno boga ili svetitelja; kod nas se to kaže ’ustati u slavu’ (toga i toga)” (Ibid.).

28


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

obavezama svakog čoveka prema sebi sličnima. Prava hijerarhija pretpostavlja da su starešine svesne te funkcije simbola i da znaju da je ona jedini opravdani povod odanosti njihovih potčinjenih. Svrha prave hijerarhije je u tome da navede svakoga da se po uverenju postavi na mesto koje zauzima” (Vej 1995: 32). U smislu hijerarhije kao statusnog određenja, Ležandr ukazuje na zanimljivu analogiju po kojoj, pre nego što je pojam Država dostigao svoj tehnokratski smisao, to jeste bio pojam kojim se naročito bavila srednjovekovna filozofija, koja je reč status povezivala sa vertikalnom pozicijom ljudskog tela.10 Ova pozicija koju, u skladu sa prirodom, obrazuje glava koja je podignuta sa stopalima koja dodiruju tlo, prikazuje Državu, a sledstveno tome i čitav normativni sistem, kao živu metaforu gde je Država prikazana kao džin, i koja je „ekvivalentna afričkom totemu, koji upravlja normativnim poretkom” (Ležandr u: Bojanić et al. 2010: 29). Prema Ležandrovom mišljenju, institucije imaju antropološku funkciju koja se sastoji u sledećem: strukturisati ljudski sklop polazeći od jednog centra moći. Ovo bi značilo da je priroda institucije uvek totemska i da je glava institucionalnog totema ona koja je centar moći. Na sličan način i Todor Kuljić ukazuje na značaj hijerarhijske organizacije prilikom upotrebe prošlosti. On napominje da je kod usmenih kultura poimanje sveta drugačije nego kod pismenih, a unutar ovih potonjih postoji razlika između elektronskog i neelektronskog doba: „Već u pismenim kulturama znanje o svetu nije poređano nego hijerarhijski organizovano u skladu sa podelom rada i društvenom strukturom. Kod svakog diferenciranog društva društveno-integrativna misao hijerarhijski raščlanjava znanja o prošlosti, ne po principu agregata, nego analitički kao mrežu hijerarhija” (Kuljić 2004: 123). Društvena hijerarhija imala bi otuda svoj odraz u hijerarhizaciji odnosa prema prošlosti. Na taj način se kroz organizovano prisećanje iskazuje vizura Ležandrovog džina, tj. Levijatana. Praktično – konceptualizacija institucionalnog događanja izvodi se tako da bude u skladu sa društvenim pozicijama moći. Izneti koncept u novije vreme nalazi se u svojevrsnoj krizi. Dok je Vej računala na simbolički i hijerhizovani poredak kao prirodnu potrebu duše, tek nekoliko decenija posle nje, Meri Daglas tvrdi: „Jedan od ozbiljnih problema naših dana je nedostatak predanosti zajedničkim simbolima. Da je to samo problem naše fragmentacije na male grupe, od kojih je svaka predana svojim simbolima, slučaj bismo lakše razumeli. Međutim, mnogo zagonetnije je široko rasprostranjeno, eksplicitno odbacivanje simbola kao takvih. Ritual je postao ružna reč koja označava praznu saglasnost” (Daglas 1994: 19). Ovaj stav ukazuje na rastuću deinstitucionaliziranost društvenog života, koja koincidira sa smrću tzv. Velikih priča, o kojoj je pisao Žan Fransoa Liotar (Lyotard 2005: VI). Njegova promišljanja ukazuju na još jedan par dijalektičkog odnosa koji je značajan za promišljanje institucija, a tiče se odnosa legitimno–legalno: „Zastarjelosti metanarativnog pristupa legitimnosti odgovara upravo kriza metafizičke filozofije, a također i akademske institucije koja je ovisila o ovoj. Narativna funkcija gubi svoje čimbenike, velikog junaka, velike opasnosti, velike zaplete i veliki cilj” (Ibid.). Nasuprot mišljenju Meri Daglas, Liotar ukazuje na to da postoji mnogo različitih jezičkih igara koje „omogućuju instituciju samo na krajevima”, što predstavlja specifične lokalne determinizme: „Oni koji donose odluke ipak pokušavaju upravljati ovim oblacima društvenosti pomoću ulaznih/izlaznih matrica, uz pomoć logike koja pretpostavlja sumjerljivost elemenata i odredivost svega. Zbog njih je naš život podređen povećanju moći. Njegova legitimnost na području društvene pravednosti kao znanstvene istine nalazi se u optimalizaciji djelotvornosti sustava, učinkovitosti. Primjenu ovih pravila na sve naše igre prati i nešto terora, labavog ili strogog: budite operativni, tj. sumjerljivi, ili nestanite” (Ibid.). Otuda se odbacivanje simbola koje spominje Daglas može tumačiti kao odbacivanje „terora”. Ukoliko sumiramo ove stavove, možemo postaviti opreznu tezu da gubitak metafizičkog utiče na pražnjenje „ovostranog”, koje se ogleda u delegitimizaciji i deinstitucionalizaciji – simboli prestaju da budu simboli i ostaju prazne ljušture – institucije se delegitimizuju, iako legalno opstaju (postajući na taj način 10 Otuda i reč statua (lat. statua – statuere, što znači postaviti ili staviti), koja označava vertikalno postavljen kip.

29


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

simulakrumi). Liotarov stav može se protumačiti tako da logika moći nastoji biti prisutna u fragmentu, tj. u ustanovi kao fragmentu društva. Tehnička efikasnost organizatora pojavljuje se kao ona koja bi trebalo da zameni simbolički izvor legitimnosti – glava ustanove ona je koja određuje kako sadašnjost, tako i prošlost. Ukoliko variramo iskaz Dostojevskog da „ukoliko Boga nema onda je sve dozvoljeno”, onda bismo u skladu sa gorenavedenim mogli reći da „ukoliko nema metafizičkog onda nema institucija”, ili, bliže Marksu, „ukoliko Boga nema onda smo svi jednaki”, tj. nema metafizičkog razloga koji bi zahtevao povinovanje centru moći. S druge strane, opstaje konzervativni stav da je hijerarhija prirodna potreba duše, ali stavove Vej možemo čitati tako da je hijerarhijska moć bez svog metafizičkog osnova prazna. Ta praznina deluje kao vakuum – „želi” da bude ispunjena. U tom smislu možemo reći da postoji i prirodna potreba za Velikim pričama koje bi legitimisale institucije kao organizacije. Centri moći, s druge strane, ma koliko lokalno postavljaju svoje toteme, pokušavaju da izvrše autolegitimizaciju kroz samopostavljanje, ustanovljujući kroz svoje „male priče” ko je na vrhu, a ko zakopan ispod totema.11 Međutim, kada takva legitimizacija nije dovoljna, u potrazi za legitimizacijom mora se posegnuti i za nekom vrstom „veće priče” u koju bi se sve uklopilo, i tako se aktivira mit. Princip mita Smatramo važnim da se o mitovima zapravo može govoriti bar na dva načina: jedan je određen prihvatanjem da doba moderne ima svoje mitove, čija je važna komponenta racionalnost, a drugi su mitovi koji od moderne odudaraju upravo svojim iracionalnim komponentama. Neki od ovih poslednjih mogu se sagledati kroz rad Raula Žirardea (Raoul Girardet), koji u Političkim mitovima i mitologijama spominje četiri velike mitološke strukture: Zaveru, Zlatno doba, Spasitelja i Jedinstvo (Žirarde 2000: 11). Žirarde mitovima pristupa na klasični način, upućujući na to da ih treba shvatiti „kao priče o drevnim vremenima koje su, međutim, i danas zadržale veliku eksplanatornu vrednost: jer one objašnjavaju i opravdavaju neke sudbonosne preokrete u životu čoveka, ili izvesne oblike ustrojstva zajednice ili društva. [...] mit priča o tome kako je neka stvarnost nastala, bilo da je u pitanju čitav univerzum ili samo jedan njegov deo: neko ostrvo, biljna vrsta, određeni vid ljudskog ponašanja, ova ili ona institucija” (Ibid. 12). Objašnjavajući mit (o Spasitelju) Žirarde ukazuje na to da se kod mita ne radi o konkretnoj ličnosti, već o predstavi stvorenoj u javnosti o određenom događaju, tj. o slici koja je nametnuta i široko prihvaćena (Ibid. 74). Nosioci političkih i drugih funkcija pojavljuju se zato prilikom događanja kao akteri predstave kroz koju se određeni mitski obrazac upriličuje. (Ponekad je taj obrazac prepoznat kao Zavera, i tada nastupaju priče o jevrejskoj, vatikanskoj, jezuitskoj, kapitalističkoj, komunističkoj ili nekoj drugoj zaveri; ponekad se radi o priči o spasenju i tada nastupa Spasitelj (koji nas spasava od greha, od finansijskog kraha, od nezaposlenosti, od smrtnog neprijatelja, od smrti itd.). Zlatno doba je obrazac koji pronalazi utopiju u prošlosti (monarhija, socijalizam itd.) i govori o sreći prošlih vremena i povratku njima itd.). U pokušaju da promislimo mit kao princip sećanja u drugom smislu, inspiraciju pronalazimo u radu Džona Mejera (Meyer John) i Brajana Rovana (Brian Rowan). Teza koju oni zastupaju jeste da formalne strukture mnogih organizacija u postindustrijskom društvu u velikoj meri odražavaju mitove njihovih institucionalnih okruženja, a ne zahteve sopstvenih radnih aktivnosti. Po njihovom mišljenju, organizacije teže da inkorporiraju prakse i procedure koje su određene preovlađujućim racionalizovanim pojmovima organizacionog rada i koje su institucionalizovane u društvu. Organizacije koje to čine 11 „Od sloma hladnoratovskog poretka, sećanja slabe aktuelnost univerzalne istorije i istraživanje dugih procesa, a raste zanimanje za lokalna i kontingentna dešavanja. ’Velike pripovesti’ se povlače, a istorija se sve više veže za politiku usitnjenih identiteta. Svaka slika prošlosti koju sadašnjica ignoriše, preti da bespovratno iščezne. Namesto univerzalne jednakosti prosvetiteljstva jačaju konfliktni identiteti. Uočljiva je fragmentacija vremena u serije neprekidne sadašnjice. Kod konzervativne postmoderne kasnog kapitalizma, vreme i istorija zamenjeni su fragmentarnom i relativističkom slikom prošlosti. Ironična dekonstrukcija velikih priča, zatim osporavanje progresa, antimodernizam i antiprosvetiteljstvo podstakli su i novi teorijski skepticizam. Istraživači se, naime, pitaju da li se klasična univerzalna istorija danas raspada na relativno slabo povezane parcijalne kulture sećanja” (Kuljić 2004: 141).

30


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

uvećavaju svoju legitimnost i izglede za opstanak, nezavisno od neposrednog uticaja već prihvaćenih praksi i procedura (Meyer et al. 1977: 340–341). Ovakav način legitimacije smatramo karakterističnim za postmodernu, shvaćenu na Liotarov način. Stavovi koji se mogu problematizovati tiču se određenja mita: „U savremenim društvima, mitovi koji generišu formalne organizacione strukture imaju dva ključna svojstva. Prvo, to su racionalizovana i bezlična uputstva koja razne društvene svrhe određuju kao tehničke i, u smislu pravilnosti, specifikuju odgovarajuća sredstva za racionalno dostizanje tih tehničkih ciljeva. Drugo, ti mitovi su u velikoj meri institucionalizovani i na taj način isključuju diskreciju bilo kog pojedinca ili organizacije. Stoga se oni mogu prihvatiti kao legitimni bez ikakvog daljeg propitivanja i bez obzira na procenu njihovog uticaja na uspešnost radnih aktivnosti” (Ibid. 343–344). Ono što smatramo bitnim, ali i neuobičajenim, jeste to da su mitovi određeni kao racionalni. U širem smislu, skloni smo da prihvatimo da se ovde zapravo može govoriti o prosvetiteljskom idealu racionalnosti, koji je karakterističan za modernu epohu, a koji se kao mit karakteristično i kritički prepoznaje u doba postmoderne (Kuljić 2003: 290, 296; Keveždi 2011: 12–18). Govoreći o uticaju okoline na organizacije, Mejer i Rovan ukazuju na sledeće: „Oblikovanje institucionalne okoline ide u dva pravca. Prvo, moćne organizacije primoravaju svoje neposredne mreže odnosa da se prilagode njihovim strukturama. [...] Drugi oblici [...] moraju se prilagoditi odnosima koji su dati u postojećem kontekstu. Međutim, druga dimenzija podrazumeva da moćne organizacije pokušavaju da ugrade sopstvene ciljeve i procedure u društvo u obliku institucionalnih pravila” (Meyer et al. 1977: 348). Primer koji navode za prvi pravac jeste uticaj automobilske industrije (ponajviše vidljiv u SAD), gde autoindustrija stvara potrebu za putnom i energetskom infrastrukturom. Primer za drugi pravac možemo pronaći u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, kada se od države kandidata očekuje da usvoji strateške ciljeve Unije, kao i procedure i pravila koji su oličeni u zajedničkim pravnim tekovinama. Institucionalni događaji organizovani na ovom principu kao prioritet imaju prikaz usklađenosti, što kreira tzv. ceremonije. Otuda bi se kao uspešan prepoznavao onaj program ili ona organizacija koja je u skladu sa širim kontekstom, tj. preovladavajućim institucionalnim mitom. Pojava koja se tako javlja je tzv. izomorfizam sa okolnim institucijama – dobijanjem statusa podjedinice, a ne nezavisnog sistema, izomorfizam omogućava organizaciji da ostane uspešna, u skladu s društvenom definicijom uspeha, i da se na taj način zaštiti od neuspeha. Institucije se otuda sećaju onog čega se sećaju moćnije organizacije iz okoline – načina koji odgovara njihovim ciljevima i procedurama. Karakteristično je da organizacije, svakako, imaju potrebu da se konformiraju sa mitovima iz okruženja (pogotovo ako oni bivaju razvijani iz centara moći). Razlika, kao i inovacija, ima svoju cenu, koju organizacije nisu voljne da plate. Iz navedenog se pojavljuje zahtev koji biva uvažavan i kada se kreira događaj vezan sa institucionalno sećanje: organizacija koja integriše društveno legitimisane (i)racionalne obrasce u vidu mitova maksimalizuje sopstvenu legitimnost i uvećava svoje resurse i sposobnost za opstanak. Događaj institucionalnog sećanja prilika je za prikazivanje saglasnosti organizacije sa institucionalnim mitom. To se postiže ceremonijom: adekvatnim odabirom aktera, evociranog materijala i drugih elemenata, pri čemu se veća pažnja posvećuje prikazivanju saglasnosti nego onome što Mejer i Rovan nazivaju tehničkim proverama unutrašnje efikasnosti. Oni u tom smislu tvrde: „Ono što legitimiše institucionalizovane organizacije i što im omogućava da izgledaju kao korisne, uprkos nedostatku tehničke provere, jeste poverenje i dobronamernost njenih članova i spoljašnjih činilaca”. Drugim rečima: kad je mitološki obrazac na delu, tada je organizaciji potrebna adekvatna publika koja bi poverovala u njenu priču. Princip priče Portugalski istoričar Fernando Katroga (Fernando Catroga) upućuje na sledeće: „Kao bíće vredno pamćenja, prožeto očekivanjima, čovek, ispričan kao istorija, umiruje događaje, upisujući ih u prostore i vremena kojima upravlja polugama osećanja. Kao što zna da samo s neumitnim zaboravom smrt postaje 31


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

konačno ništa, dijalog sa znacima odsutnosti je ponovna prisutnost, čijim posredstvom, dajući budućnostima prošlost, živi obezbeđuju sopstvenu budućnost” (Katroga 2011: 13). Ovaj stav otkriva duboku ljudsku potrebu da se bude „ispričan kao istorija”. Za Džonatana Gotšola (Jonathan Gottschall), prepoznata suštinska potreba čoveka za pričom povod je da se čoveka i odredi kao životinju-koja-priča (Storytelling Animal).12 Kako bi ilustrovao šta priča zapravo jeste, Gotšol koristi nesvakidašnji primer: američko rvanje (wrestling). Razliku između običnog rvanja i vrestlinga on pronalazi u elementima koji vrestling više približavaju teatru i operi nego sportu – u elementima priče: „Spektakl, unapred koreografisan, daje nam razrađenu liniju priče sa herojima – da ih volimo i zlicama – da ih mrzimo” (Gottschall 2012: 22). Promoteri boks-mečeva, po njegovom mišljenju, dugo nisu mogli da shvate da borbe same po sebi ne privlače publiku. One, naime, postaju interesantne tek kada bivaju obogaćene ličnostima i zapletima, a serija mečeva postaje strukturisana kao što su i televizijske serije ili filmovi. Olimpijske igre, i mnoštvo drugih događaja, dobijaju dodatnu vrednost intervencijama spikera (oblikovatelja naracije – naratora) i drugih priloga koji ličnost takmičara (aktera) približavaju publici kroz spoj tzv. doku-drame: „Kad startni pištolj konačno opali, mi smo sposobni da prihvatimo takmičara kao heroja koji se bori u epskoj bici – sposobniji smo da osetimo ushićenje pobede i agoniju poraza” (Ibid.). Vrestling, ili doku-drama, sadrži zajedničku suštinu priče: „Predstavljanje stvarnosti je samo deo onog što pokreće doku-dramu; druga njena osnovna svrha je da nas uvede u iskustvo priče. Ukupna ideja-vodilja doku-drame nije ni izlaganje niti logična argumentacija, već ubeđivanje. Doku-drama postoji kako bi stvorila uverenje” (Lipkin 2002: IX).13 Obrazac u kojem se pojavljuju ličnosti, priče, rivaliteti i trijumfi danas je obavezno prisutan u skoro svim medijskim i javnim proizvodima: od već spomenutih sportskih prenosa, preko političkih karijera, događaja u sudnicama, pa sve do reklama i prodaje deterdženata – bolju priču priča bolji pripovedač privlačeći više publike. Ono što čini dobru priču je njena jednostavnost: akter koji se suočava sa nepovoljnom situacijom punom problema iz koje pokušava da se izbavi. Gotšol uviđa da je funkcija pričâ slična kao i uloga igre: one su simulacije životnih problema u kojima se dobija bogato iskustvo, ali u kojima se „ne umire na kraju” (Ibid. 65). Iskustvo junaka priče postaje iskustvo publike, i u tom smislu sve što pomaže proces identifikacije jeste važno za organizaciju (scena, perspektiva, tačka posmatranja itd.). Gotšol pronalazi simulacionu funkciju ne samo u uživanju u pričama, već smatra da je i sanjanje oblik realizacije prirodne funkcije priče koji nanovo uspostavlja isti obrazac: san inscenira nepovoljnu situaciju iz koje se akter izbavlja. U tom smislu, organizovanje događaja na principu pripovedanja, pa tako i onog koje je orijentisano na prošlo, zapravo biva i događaj koji inscenira snoviđenje. Tako se institucionalni događaji postavljaju kao san u odnosu na budno stanje, tj. stanje rutine. Analogiju sna u odnosu na budno stanje Gotšol pronalazi i u tome što „duh storytelling-a ne trpi nesigurnost, neodređenost i slučajnost. On je zavisnik od značenja. Ukoliko duh storytelling-a ne može da pronađe smislene obrasce u svetu, nastojaće da ih nametne” (Ibid. 106). U skladu sa definicijama Meri Daglas i Daglasa Norta, snoviđenja institucionalnog događanja zapravo čine instituciju par excellence. Princip navike Za Bergera, u Lukmanu, „institucionalizacija se zbiva kad god postoji uzajamno tipiziranje naviknutih postupaka od strane tipova djelatnika. Drugačije rečeno, bilo koja takva tipizacija je institucija” (Berger et al. 1992: 75). „Sve ljudsko djelovanje podliježe navikavanju. Bilo koja djelatnost koja se često ponavlja uobličuje se u obrazac, koji se potom može reproducirati uz uštedu napora, a njegov ga vršilac ipso facto shvaća kao obrazac. Navikavanje dalje implicira da se djelovanje o kojem je riječ može u 12 Ono što vredi za individuu – važi i za društva: „Društva govore, ona sama sebi govore o rođenju i smrti, o svom poreklu i svojoj sudbini, i ona za sebe proizvode unutrašnji roman koristeći ista sredstva kao i individue” (Ležandr u: Bojanić 2010: 29). 13 Definicija doku-drame koju Lipkin daje jeste: ’doku-drama’ je hibridna forma, koja sjedinjuje ’dokumentarni’ materijal sa ’dramom’, posebno melodramom” (Lipkin 2002: 1).

32


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

budućnosti izvesti na isti način i s istim ekonomičnim naporom” (Ibid. 74). Prema mišljenju istih autora, naviknute delatnosti zadržavaju smislen karakter, značenja koja obuhvataju bivaju kao rutine uzidana u delatnikovu opštu zalihu znanja, i on ih ubuduće uzima zdravo za gotovo kao priručne za svoje projekte: „Navikavanje uklanja nužnost da se svaka situacija definira korak po korak; ono osigurava stabilnu pozadinu na kojoj ljudska djelatnost može najveći dio vremena slijediti uz minimum odlučivanja; ono oslobađa energiju za one odluke koje u stanovitim prilikama mogu biti nužne. Drugim riječima, pozadina navikle djelatnosti otvara prednji plan za promišljanje i inovaciju” (Ibid.). Još dva momenta institucija koje Berger i Lukman ističu su istorija i kontrola: „Uzajamne tipizacije postupaka grade se tokom zajedničke povijesti. Ne mogu se stvoriti trenutno. Institucije uvijek imaju povijest, čiji su proizvodi. Nemoguće je razumjeti neku instituciju bez razumjevanja povijesnog procesa u kojem je proizvedena. Institucije, također, samom činjenicom svojeg postojanja kontroliraju ljudsko vladanje uspostavljajući prethodno određene obrasce vladanja, koje ga kanaliziraju u jednom smjeru, nasuprot mnogim drugim smjerovima koji bi teorijski bili mogući” (Ibid. 76). Institucionalizacija, ovako shvaćena, predstavlja definisanje sve šire sfere pouzdanih rutina. Na taj način možemo reći da se ispunjava jedna od osnovnih ljudskih potreba, a to je potreba za sigurnošću (Maslow 1943: 376). Po teoriji Abrahama Maslova, ispunjavanje niže životne potrebe predstavlja osnov za ispunjavanje one više. Tako i institucionalni delatnici „konstruiraju pozadinu koja će služiti stabiliziranju, ne samo njihovih akcija nego i njihovih interakcija. Konstrukcija te rutinske pozadine zauzvrat omogućuje podjelu rada među njima, otvarajući put inovacijama, koje zahtijevaju viši nivo pažnje. Podjela rada i inovacija dovest će do novih navikavanja, koja dalje proširuju pozadinu zajedničku objema individuama. Drugim riječima, društveni svijet će se nalaziti u procesu konstrukcije, koji u sebi sadrži korijene institucionaliziranog poretka što se širi” (Berger et al. 1992: 78). Dijalektiku navike (sigurnosti) i inovacije (nesigurnosti) možemo tumačiti Gercovim shvatanjem kulturnih obrazaca. On ih posmatra kao sisteme ili komplekse simbola čije je najvažnije obeležje da su „ekstrinzični izvori informacija”. Gerc pod ekstrinzičnim podrazumeva da se ovi izvori informacija, za razliku od gena, nalaze van granica individualnog organizma, u institucionalnom okruženju, „u onom intersubjektivnom svetu svakodnevnog razumevanja u kome se rađaju sve ljudske jedinke, u kome se odvijaju njihovi zasebni životi i koji ostaje da traje i posle njihove smrti” (Gerc 1998: 126). Kulturni obrasci su oni koji „pružaju takve programe za ustanovljavanje društvenih i psiholoških procesa koji oblikuju javno ponašanje” (Ibid. 127). Gerc važnost kulturnih obrazaca vidi u tome što su intrinzični (genski) izvori informacija vrlo „labavo” određeni (neodređeni su), što s druge strane čini ekstrinzične izvore „tako vitalnim” (određenim). Berger i Lukman u tom kontekstu spominju instituciju jezika: „Stvar jest onako kako se zove, i ne bismo je mogli nazvati nikako drugačije. Na isti način se pojavljuju sve institucije – kao date, nepromjenjive i samoevidentne” (Berger et al. 1992: 81). Ekstrinzični izvori su postavljeni u dijalektički odnos prema instrinzičnim, tako da predstavljaju kako produkciju čoveka tako i produkciju ljudskog okruženja – sveta koji je tipično ljudski, i samim tim tipično institucionalni. U kontekstu modela, Gerc spominje metaforu Keneta Krejka (Kenneth Craik), po kojoj „sićušna kap koja prva probije put od planinskog potoka do mora i tako pročisti kanalčić za veću količinu vode koja sledi predstavlja neku vrstu modela za funkcionisanje” (Ibid. 129). Drugim rečima, možemo reći da obrazac koji proizvede prvi delatnik (kap) vrši institucionalizaciju (kanalisanje) u skladu s kojom teku svi naredni delatnici (kapi). Kanal (institucija) je ono što ostaje i kad kapi (delatnici) nestanu. Kap kreira kanal, ali i kanal kreira formu i tok kapi. Metaforično, pre nego što je nastao Veliki kanjon, bila je jedna kap koja je prokopala njegov tok. Isto tako je, na primer, unutar hrišćanske zajednice postojao prvi delatnik (Hrist), koji je ustanovio kulturne obrasce koji se i danas ponavljaju (Poslednja večera – liturgija). Razvijanjem određene kulture sećanja vrši se ponovno formiranje delatnika po ugledu na prauzor. Ovo znači da se institucije pojavljuju kao kanal – model ili „modla” – na osnovu kojih se formira delatnik (institucionalizacija kao objektivi33


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

zacija i socijalizacija). Istovremeno, one svojom čvrstom određenošću daju osnovu za pojavu inovacije, tj. situaciju u kojoj delatnici formiraju (nove) institucije (institucionalizacija kao subjektivizacija). Princip inovacije Po Bergerovom i Lukmanovom mišljenju, „Zbiljnost socijalnog svijeta tokom transmisije dobiva na masivnosti. Ta zbiljnost je, međutim, povijesna zbiljnost, koja novoj generaciji pridolazi prije kao tradicija nego kao biografsko sjećanje” (Berger et al. 1992: 81). Iskustvo koje je imao prauzor koji je pokrenuo instituciju subjektivno je iskustvo. Ono se novim generacijama pojavljuje kao objektivno (vanjsko), tj. institucionalno posredovano. Sledeći Bergerovu i Lukmanovu šemu, možemo postaviti trijadu: Čovek je društveni proizvod. Društvo je objektivna zbilja. Društvo je ljudski proizvod. Stvaranjem čoveka kao društvenog proizvoda od strane institucije, pojavljuje se potreba za legitimacijom, tj. objašnjenjem i opravdanjem institucije. Osnivači institucije se sećaju, dok već njihovi potomci i nove generacije mogu o institucionalnim počecima saznati tek po „čuvenju”. Navedeni autori otuda smatraju da u takvim situacijama postaje nužno da im se institucionalna značenja interpretiraju u različitim legitimirajućim formulama. „Pošto su institucije jednom postale realnosti rastavljene od svoje izvorne relevantnosti u konkretnim društvenim procesima iz kojih su nastale, nastaje i vjerojatnost odstupanja od institucionalno ’programiranih’ tokova djelovanja. Jednostavnije rečeno, vjerojatnije je da će netko odstupiti od programa što su ih za njega postavili drugi nego od programa čijem je uspostavljanju i sam pomogao” (Ibid. 82). U tom smislu, pojavljuje se potreba za uspostavljanjem institucionalnih sankcija, ukoliko individua počinje da odstupa od institucionalnog obrasca (institucije teže „uskom povezivanju” ili kako bi to bilo rečeno kroz biblijski primer: „Jahve, Bog tvoj, oganj je što proždire; on je Bog ljubomoran” (Pnz 4,24)). Kohezione sile, kako u društvu tako i unutar individue, izuzetno su jake. U neku ruku, kao što organizacije imaju potrebu da se usklade sa mitom, tako i pojedinac ima potrebu da se usaglasi sa organizacijom – moglo bi se reći da društva i individue teže utvrđivanju istine prvenstveno na način teorije koherencije (Kirkham 1998: 104). Prema Bergerovom i Lukmanovom mišljenju, „Fundamentalno nametanje logike objektiviranom socijalnom svijetu osigurava jezik. Velika građevina legitimacija izgrađena je na jeziku i koristi jezik kao svoje prvorazredno sredstvo. ’Logika’ koja je tako atribuirana institucionalnom poretku dio je društveno raspoložive zalihe znanja, i kao takva se uzima zdravo za gotovo. Kako dobro socijaliziran individuum ’zna’ da je njegov društveni svijet konzistentna cjelina, bit će primoran da i funkcioniranje i disfunkcioniranje tog svijeta objašnjava u odrednicama tog ’znanja’” (Berger et al. 1992: 86). Znanje, smatraju navedeni autori, ima veliku važnost: ono je to koje utiče na to da se stvarnost zahvata i proizvodi. S druge strane, ali ipak kompatibilno s ovim stavom, stoji stanovište da bi institucija jezika bila prvobitna i suštinski prethodna svakoj drugoj vrsti institucionalne činjenice (Serl u: Bojanić 2010: 44–45). Inovacija se otuda mora pojaviti kao novo znanje ili novi jezik – nova priča. Edvard Vilson (Edward O. Wilson) ide korak dalje u objašnjavanju dijalektike navike i inovacije. On, kao i Gerc, ne zanemaruje ulogu gena i kulture u određivanju ovih odnosa i ukazuje na još jedan važan momenat vezan za čoveka kao biće priče: „Duh je narativna mašina, vođena nesvesno epigenetičkim pravilima u kreiranju scenarija i kreiranju opcija. Narativi i artefakti koji se pokažu najprirodnije zadovoljavajućim šire se i postaju kultura. Društva sa najpotentnijim darvinijanskim inovacijama izvoze ih drugim društvima. U procesu genokulturne evolucije, geni utiču na to koji scenariji i memi su kreirani, i kulture na taj način generisane utiču na to koji će geni preživeti”. Na ovaj način dugoročne interakcije gena i kulture formiraju cikluse, ili preciznije, unapred usmerenu evolucionu spiralu sledeće sekvence (Gottschall et al. 2005: IX): – Geni propisuju epigenetička pravila, koja su regulatori senzorske percepcije i mentalnog razvoja koji oživljava i kanališe razvoj kulture. 34


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Kultura pomaže određivanju koji od propisanih gena preživljava i umnožava se od jedne generacije do druge.

Ideal inovacije iskazan je kod Ničea u vidu deteta kao krajnjeg stadijuma preobražaja duha: „Dijete je nevinost i zaborav, stalno otpočinjanje, igra, kotač, koji se iz samog sebe okreće, prvi pokret, sveto kazivanje Da. Doista, za igru je stvaranja, braćo moja, potrebno sveto kazivanje Da: svoju volju hoće sada duh, svoju volju zadobiva onaj koji je u svijetu izgubljen” (Nietzsche 1975: 24–25). Vilsonova poruka bila bi sledeća: naravno – ako mu svet (institucija) to dozvoli. Diskusija i zaključak Sećanje je određeno onda kada postoji obrazac na osnovu kojeg je jasno utvrđeno ko se seća, koga ili čega se seća, zašto se seća, kada, gde i na koji način. Osnovu na kojoj se razvija konkretni obrazac institucionalnog sećanja prepoznajemo kao princip. Uočavamo da se mogu prepoznati principi–kandidati na osnovu kojih bi se mogla izvesti posebna promišljanja.14 Predstavili smo i razmotrili nekoliko obrazaca koji se razvijaju na sledećim principima: dûg, priroda, hijerarhija, mit, pripovetka, navika i inovacija. Uočili smo sledeće obrasce: – Obrazac institucionalnog sećanja koncipiran na osnovu principa dûga podrazumeva da organizator u svojstvu dužnika/poverioca organizuje i koristi priliku kako bi na osnovu aktiviranih uskladištenih podataka o dûgu izvršio pozivanje dužnika/poverilaca u cilju da bi se odužio ili kako bi mu vratili dûg. Na ovaj način on ponovo postavlja sebe u ulogu novog dužnika ili poverioca–investitora. Imajući to u vidu, moguće je nazreti dublji princip pravednosti koji se kroz princip dûga i na njemu zasnovanoj organizaciji specifikuje. Organizacija institucionalnog sećanja u tom smislu predstavlja vraćanje nekog dobra, ili investiranje za budućnost, kako bi se dobro ponovo steklo. Poverioci mogu biti pozivani na razduživanje ili zaduživanje lično ili kao predstavnici organizacija. Tako je dûg povezan sa principom hijerarhije na dva načina: 1. postoji hijerarhija pojedinačnih ili organizacionih poverilaca, kao onih kojima smo najviše dužni; 2. kreira se hijerarhija onih od kojih najviše očekujemo. Zato pozvani na događaj institucionalnog sećanja jesu oni koji su investirali nešto u našu organizaciju (ili oni koji bi mogli investirati). Isto tako, pozvani su oni u koje smo mi investirali ili u koje bismo mogli investirati. Praktično, ovakve „dužničke” hijerarhije vide se u redu sedenja, dodeli zahvalnica, redu i prilici govorenja i sl. Organizacija bi morala voditi evidenciju svojih institucionalnih dugovanja, koja svakako ne moraju biti samo finansijski izražena. Važno je da postoji kriterijum koji određuje šta je dobro koje treba vratiti ili u koje treba investirati, što se uobičajeno određuje strateškim opredeljenjem za određene vrednosti. – Obrazac institucionalnog sećanja koncipiran na osnovu principa prirode podrazumevao bi da organizator upriličuje sećanje na neki događaj ili osobu prvenstveno u odnosu na određeni prirodni ciklus. U tom smislu, organizator čeka da se ciklus navrši u vidu godišnjice, jubileja ili uobičajenog vremena za organizaciju nekog događaja, kako bi organizovao podsećanje na ono što se zbilo u nekom ranijem ciklusu. Aktivirani uskladišteni podaci na osnovu kojih se vrši evociranje morali bi biti pohranjeni u vidu određenog kalendara, gde bi svaki značajni događaj, ili događaj vezan za neku osobu, bio upisan i zatim pregledan pre praktičnog planiranja (dugo)godišnjih aktivnosti. Kao i kod duga, važno je prethodno definisati šta je vrednost, koja zatim određuje koji će od ciklusom određenih događaja biti obeležavani putem institucionalnog sećanja. Ukoliko ne postoji skala vrednosti, dolazi se u priliku da se obeležavaju svi događaji koji su se dogodili u ranijim ciklusima, što stvara preopterećenje i pometnju, u drastičnom slučaju – bezvrednost. Ovaj princip blizak je i principu navike, pri čemu se često dolazi u nezahvalnu situaciju da se događaji obeležavaju zato-što-se-obeležavaju. 14 Takvi principi mogli bi biti sledeći: potreba, zahtev, pravo, pravda, moral, poverenje, srodnost, vrednost, vreme, moć, istina...

35


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Obrazac institucionalnog sećanja koncipiran na osnovu principa hijerarhije podrazumevao bi da organizator događaja ima ustanovljenu određenu skalu po kojoj sinhrono ili dijahrono raspoređuje osobe, događaje ili vrednosti, i koju koristi kada koncipira događaj kako bi je utvrdio ili reorganizovao. Skala se očituje u praktičnoj organizaciji i pozicioniranju u prostoru i vremenu, i velika važnost se pridaje tome ko je prvi a ko poslednji, i ko posle koga dolazi. Važan momenat je i taj da različiti akteri događaja imaju vrlo često različite hijerarhije i sisteme vrednovanja, što zapravo znači da statusne pozicije u sklopu institucionalnog događaja moraju biti rezultat prethodnog pregovora. Upravo ovakvi momenti mogu demantovati teze da institucije stabilizuju ili smanjuju neizvesnosti. Kao destabilizatori često se mogu pojaviti psihološki faktori ili razlika u vrednosnim sistemima, a oni zapravo mogu biti shvaćeni kao institucije za sebe. Ovo podrazumeva razvoj određene institucionalne komunikacione politike u kojoj se razvija pristup različitim akterima. Organizacije koje organizuju događaje u skladu sa ovim principom stoga moraju poznavati i razvijati protokole, kao i poimanje i evidenciju statusnih odrednica koje utiču na organizaciju. Princip koji se pojavljuje kao dublji, u odnosu na princip hijerarhije, jeste princip moći, koji utiče na to da li će neka hijerarhija biti usvojena i oličena u organizaciji pre neke druge, tj. kakav će biti ton komunikacije. Pitanje koje je važno postaviti jeste i pitanje legitimiteta hijerarhije, zato što pozicije bez opravdanja ili prihvaćenosti od strane drugih učesnika mogu voditi skandaloznim situacijama u kojima se očituje indiferentnost ili, u gorem slučaju, nepoštovanje hijerarhije. Organizator u tom smislu mora voditi računa i o tome da li je konkretna hijerarhija u skladu sa legitimišućom apstraktnom hijerarhijom (bilo da ona dolazi od javnosti ili od njenog različitog usvojenog vrednosnog sistema). Obrazac institucionalnog sećanja koncipiran na osnovu principa mita podrazumevao bi da organizator događaja koncipira sećanje u skladu sa preovladavajućim „mitom” tako što poziva društvene nosioce ili podržavaoce mita koji koriste priliku da prošire znanja i vrednosti vezane za mit, dok organizacija koristi priliku da pokaže svoju poziciju i usklađenost sa zahtevima koji se kroz mit postavljaju. Na ovaj način organizacija se statusno određuje i postavlja u odnosu na širu društvenu hijerarhiju koju određuju centri moći. U tom smislu, za ovakve događaje karakteristični elementi su savezništva ili neprijateljstva, sporazumi o saradnji, potpisani protokoli ili memorandumi o razumevanju. Podaci koji bivaju evocirani pojavljuju se kao dokazi usklađenosti (potvrde savezništvâ, zajedničkih ciljeva, borbi, neprijatelja i sl.). Ovaj princip blizak je principu prirode u tom smislu da godišnjice mogu biti povod za ponovno uspostavljanje ili preispitivanje usklađenosti. Podaci o kojima organizator mora voditi računa su oni koji se odnose na istorijat i razloge bliskih ili dalekih odnosa sa centrima moći, kao i o razlozima koji bi te odnose mogli promeniti. Mit je u tom smislu konstrukcija koja obuhvata glavne pozicije moći i njihove odnose, što znači da ga je potrebno poznavati u punom značenju, istorijatu i razvoju. Obrazac institucionalnog sećanja koncipiran na osnovu priče ima sličnosti sa sećanjem koncipiranim na osnovu mita, utoliko što je mit vrsta priče. Razlika je u tome što organizator događaja veći naglasak stavlja na narativnu dimenziju, tako što dramatizuje dokumentarne podatke i pretvara ih u formu koja je bliska publici. U tom smislu, pojavljuje se i usklađivanje, kao i kod mita, ali je ovaj put data važnost publici kao prividnom centru moći. Ova dva principa ne moraju se razilaziti kada je i javnost usklađena sa mitom. Međutim, ukoliko organizator radi na tome da se organizacija uskladi sa mitovima centara moći onda kada oni nemaju javnu podršku – tada rizikuje da bude izviždana. Još specifikovanije, ovde se radi o tome da se očekivanja polažu u narativnu strukturu priče i njenu moć koja može menjati javnost i njena očekivanja (pretpostavljamo da sa centrima moći ova promena ide nešto teže). U tom smislu, organizator mora poznavati tehnike produkcije koje mogu pomoći da se dokumenti o prošlom dramatizuju i učine prihvatljivim za publiku. U ovu dimenziju važno je investirati u onoj meri u kojoj uspeh organizacije zavisi od publike. 36


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Obrazac institucionalnog sećanja koncipiran na osnovu navike podrazumevao bi da će organizator vršiti organizaciju sećanja na događaje, ličnosti i vrednosti koji su već bili redovno prisutni u isto vreme i na istom mestu, na isti način na koji su i ranije bili prezentovani. Za institucije, kao i za pojedince, ovo predstavlja značajnu uštedu resursa, kao i smirivanje i stabilizaciju produkcije događaja. Na ovaj način institucije i sećanja uspevaju da budu okviri u kojima i na bazi kojih se vrši razvoj i otvaranje ka inovacijama. U tom smislu, organizacija bi morala biti otvorena za nove mogućnosti, što ponovo znači da mora imati otvoren vrednosni sistem koji osim prošlosti i sadašnjosti vrednuje i budućnost koja se razlikuje od njih. Posebni momenat ovako koncipiranog sećanja jeste problem legitimacije, tj. stalnog opravdavanja pred novim generacijama. Ukoliko to nije slučaj, realni tokovi utiču na to da se stvori institucionalno/organizaciona kriza. Organizator mora pratiti realne tokove u okruženju i potrebe koje razvijaju očekivanja od organizacije. U tom smislu, ponovo se pojavljuje problem vrednovanja, jer vrednovanje potpune identičnosti je konzervativno stanovište koje najčešće ne mora odgovarati potrebama. Još jedan momenat koji prati ovaj koncept jeste podsećanje na otpadnike ili devijante, kao i suparnike, što ovaj koncept približava mitu i priči. Podaci koji su potrebni organizatoru su podaci o prošlim akterima, praksama i sadržajima, kao i podaci o aktuelnim potrebama. Na osnovu njih moguće je konstruisati događaje koji imaju pravu meru naviknutog i novog. Obrazac institucionalnog sećanja koncipiran na osnovu inovacije donekle je paradoksalan: potrebno je evocirati nešto prošlo dok se nastoji napraviti nešto novo. U tom smislu to bi bilo svojevrsno ponavljanje novine. Organizacija sećanja bi otuda u prošlom mogla pronalaziti tek povod, dok bi organizacija aktivnosti trebalo da bude rezultat novih aktera, praksi ili vrednosti. Rizik ovog koncepta je da organizacija i organizatori, kao i akteri i prakse, budu odbačeni i neprihvaćeni. Uslov za uspeh ovog koncepta jeste obezbeđena otvorenost organizacije i okruženja za nove sadržaje, kao i spremnost na rizik organizatora.

Unutar oragnizacije događaja institucionalnog sećanja najčešće su prisutni različiti navedeni principi. Njihovo međusovno usklađivanje predstavlja poseban izazov za menadžment institucije.

Literatura: Aristotel (2004). Metafizika. Zagreb: Signum – medicinska naklada. Bajović, Tijana (2012). „Poplava sećanja – nastanak i razvoj memory booma”. Filozofija i društvo, vol. 23, br. 3, str. 91–105. 3. Berger, L. Peter; Luckhmann, Thomas (1992). Socijalna konstrukcija zbilje – rasprava o sociologiji znanja. Zagreb: Naprijed. 4. Bojanić, Petar; Mladenović, Ivan (2010). Institucije i institucionalizam. Beograd: Službeni glasnik. 5. Bugarski, Tatjana (2010). „Elementi svadbenih običaja u Gibarcu”. Rad Muzeja Vojvodine, br. 52, str. 127–137. 6. Čajkanović, Veselin (1994). Studije iz srpske religije i folklora 1910–1924. Beograd: BIGZ. 7. Daglas, Meri (1994). Prirodni simboli. Novi Sad: Svetovi. ----- (2001). Kako institucije misle. Beograd: Samizdat B92. 8. Deanesly, Margaret (1990). A History of The Medieval Church 590-1500. London and New York: Routledge. 9. Filipović, Vladimir [ur.] (1989). Filozofski rječnik. Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske. 10. Gerc, Kliford (1998). Tumačenje kultura (1). Beograd: Biblioteka XX vek. 11. Gottschall, Jonathan (2012). The Storytelling Animal – How Stories Make Us Human. New York: Houghton Mifflin Harcourt. 12. Gottschall, Jonathan; Wilson, David Sloan [ed.](2005). The Literary Animal: Evolution and the Nature of Narrative. Evanston, Ilinois: Northwestern University Press. 1. 2.

37


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

13. Hobsbom, Erik; Rejndžer, Terens [ur.] (2011). Izmišljanje tradicije. Beograd: Biblioteka XX vek. 14. Huyssen, Andreas (2003). Present Pasts - Urban Palimpsests and the Politics of Memory. Stanford University Press. 15. Jakšić, Božidar (2007). „Kultura sećanja. Todor Kuljić, Kultura sećanja, Teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti”. Filo­ zofija i društvo (1/2007) 239–249. 16. Jeruzalemska Biblija (1994). Zagreb: Kršćanska sadašnjost. 17. Katroga, Fernando (2011). Istorija, vreme i pamćenje. Beograd: Clio. 18. Keveždi, Miroslav (2011). “Religiozitatea postmodernă în contextul Balcanilor”. Europa – revistă de literatură, artă şi tranziţie (7) 12-18. 19. Kirkham, Richard L. (1992). Theories of Truth. Cambridge, MA: MIT Press. 20. Kuljić, Todor (2003). „Postmoderna i istorija”. Sociologija, vol. 45, br. 4, str. 289–302. ---- (2004). „Kultura sećanja – istorijat”. Tokovi istorije, (1–2), 123–155. ---- (2006a). Kultura sećanja. Beograd: Čigoja štampa. ---- (2006b). „Nova (izmenjena) prošlost kao vrednosni činilac razvoja”. Sociologija, 48(3), 219–230. 21. Lipkin, Steven N. (2002). Real Emotional Logic: Film and Television Docudrama as Persuasive Practice. Southern Illinois University Press. 22. Lyotard, Jean-Francois (2005). Postmoderno stanje – izvještaj o znanju. Zagreb: IBIS grafika. 23. Maslow, Abraham (1943). “Theory of Human Motivation”. Psychological Review, 50 (4), 370–396. 24. Meyer, John; Rowan, Brian (1977). “Institutional organizations: formal structure as myth and ceremony”. American Journal of Sociology, Vol. 83, No. 2. pp. 340–63. 25. Niče, Fridrih (1997). Nesavremena razmatranja. Beograd: Prosveta. 26. Nietzsche, Friedrich (1975). Tako je govorio Zaratustra. Zagreb: Mladost. 27. Pavičić, Jurica; Alfirević, Nikša; Aleksić, Ljiljana (2006). Marketing i menadžment u kulturi i umjetnosti. Zagreb: Masmedia. 28. Petrović, Sreten (2000). Antropologija srpskih rituala. Niš: Prosveta. 29. Rawls, John (1999). A Theory of Justice, revised edition. Harvard University Press. 30. Scruton, Roger (2007). The Palgrave Macmillan Dictionary of Political Thought, Third Edition. New York: Palgrave Macmillan. 31. Seč-Pinćir, Anka (2010). „Neke promene u svadbenom ciklusu kod Slovaka u Pivnicama”. Rad Muzeja Vojvodine, br. 52, str. 139–153. 32. Vej, Simona (1995). Ukorenjivanje. Beograd: BIGZ. 33. Žirarde, Raul (2000). Politički mitovi i mitologije. Beograd: Biblioteka XX vek. 34. Зборник радова Етнографског института САНУ (2009). Бр. 26. на: http://www.etno-institut.co.rs/files/zbornik/26.pdf 35. Миз, Роман (2011). Церковни литурґийно-литурґични лексикон. Нови Сад: Руске слово.

Principles of Institutional Memory Summary: The author establishes the principles that determine the phenomenon of institutional memory. He postulates the specified institutional memory as the one that clearly defines: who is re­ membering, who or what is being remembered, why is one remembering, when, where and how. He determines what moments comprise a certain memory by describing and analysing theoretical views of different researchers, based on which he recognizes several different principles of institutional me­ mory: debt, nature, hierarchy, myth, short story, habit and innovation. The author describes the cha­ racteristics of different patterns of institutional memory based on different principles, determining the typology of those patterns in the conclusion. Key words: institutional memory, culture of memory, institutions, principles, memory.

mir@nspoint.net

38


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá UDC 316.7:159.953(497.11 Beograd)

Ljiljana Rogač Mijatović University of Arts in Belgrade Faculty of Drama Arts Serbia

Cultural Memory and Urban Symbolism of Belgrade Summary: In contemporary “runaway world”, cities are becoming the main reference point of social life, change and development. The author discusses the complex process of articulating city identity and memory, as well as the meanings that arise in the interaction of memory, space and symbols of the city, within urban symbolism and cultural memory approach. What are the strategies of activating the cultural memory through multiple symbol bearers of the city, both tangible and intangible? The case study of the city of Belgrade indicates how the narratives related to memory and symbol bearers can be used in fostering culturally sustainable development of the city. Key words: cultural memory, urban symbolism, city, identity, Belgrade

I Introduction “Environments change. A sudden disaster may destroy a city, farms will be made from wilderness, a loved place is abandoned, or a new settlement is built on an obscure frontier. Slower natural processes may transform an ancient landscape, or social shifts cause bizarre dislocations. In the midst of these events, peo­ ple remember the past and imagine the future” (Lynch, 1972: 3). The city is a compound of states of mind / emotions, mentalities, collective memory, traditions, and all of these are interweaving in the past and the present of the city, and its future development. The starting point in this paper is that cities are constituted of multiple, urban and memory symbol bearers. Using the categorical framework of urban symbolism and cultural memory symbol bearers, the research develops a more complex insight into present and past meanings attached to the city spaces and places. The examination is put on urban and memory symbolic patterns, related to the layout of the city, its neighbourhoods and surroundings, the architecture, monuments, myths, icons, legends, etc. through the content analysis of books, newspaper articles, blogs, films, literary works, etc. This encompasses the historical facts and the collective memory topi, as well as the urban myths and personal memories that all together produce the narratives that identify the city. The paper is based on the thesis that the cultural dimension of the city as a whole, including memory, space and symbols is an important asset for the city identity as well as for the culturally sustainable development of the city. The core body of research is the case study of the city of Belgrade, with a regard to the following: What are the main symbol bearers of the city? What are the main strategies of activating the cultural memory through multiple symbol bearers of the city? The aim of the research is to investigate the com43


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

plex process of articulating city identity and memory, as well as the meanings that arise in the interaction of memory, space and symbols of the city. The relevance of this kind of research is in the need to facilitate better understanding of the connections between different layers of memory and identity of Belgrade, in the quest for culturally sustainable development of the city. II Theoretical Overview: Urban Symbolism And Cultural Memory The past has become a part of the present as a result of the changing attitude towards the history and memory, in a way that changes the whole perception of time and space. The new concern for the past, the “memory boom”, is deeply rooted in the social and political transitions that are occurring globally. Within these trends, a different approach towards the history and memory is suggested, contrasting thus the dominant paradigms of modernity (Connerton, 2009). The memory is nowadays being renegotiated through the battle of globalization forces and practices of local cultures, in the manner of “memory without borders” rather than national histories within borders. In the contemporary “runaway world” (Giddens, 2003) cities are becoming the main reference point of social life, change and development, but also major interest points of transnational economies and globalization processes. As a specific form of investigating the past in the global age, cultural memory is being produced and reflected through objects, images and representations, thus differentiating from collective and social memory practices. Through the institutions, a society or a nation produces shared sites, lieux de mémoire (Nora, 1989) both material, symbolic and functional. Cultural memory, as agreed by many authors, relates to the interplay of memory, culture and society, in the process of creating and reconstructing identity, transmitting institutionalized heritage of a society and thus reconstructing the past in the present (Assmann, 2006; Kuljić, 2006; Đerić, 2010). The experiences of the present are largely based on specific knowledge of the past - thus the ways of experiencing the present are influenced by various perceptions of the past with which it can be connected. The work on cultural memory is an important investigation prerequisite of “mental images” of the past which plays an important role for the community in creating and shaping its identity. Collective identities, as part of the imaginary field (Anderson, 1991), are being shaped in a constant battle of discourses, including memory battles. The identity reflects the living processes in a society, creation and change of social and cultural forms and contents, as well as the condition of absence of these changes. “The city speaks – buildings are its words and streets its sentences. This is the language in which the community cherishes its hopes and memories” (Norris, 2009: 1). The city is a complex dynamic structure of different phenomena; it an urban space, a space of diversity and individuality, a place of development and place of remembrance, a symbol of the past, of the present and of the future. Famous Lefebvre was exploring the city also in terms of reconciliation between mental space and real space, from ideological meaning of space to its experience in the everyday life of home and city, articulating and expressing the right to the city (Lefebvre, 1991). The shift from the challenges to history and tradition posed by modernism to what Lash and Urry have termed the radical exaggeration of ‘postmodern’ theorizations of the city and the urban, has disrupted the discourses on order and privileged those on chaos and the unintelligibility of the city as an organic form (Lash and Urry, 1994: 3). In fact, current theorizing about the city tends to celebrate the quixotic and the flux of the urban world, and the diversity of the cityscape. This means that city spaces cannot restore the lost certainties of identity centre because they, themselves, are produced in the multiple discourses of urban spatiality. The urban image becomes an icon with a vigorous expressive meaning. Close to every single real city, there is an imaginary, remembered, narrated or even “hyper-real” city (Nas, 1993). The urban space becomes a symbolic space, the space of imagination, which is being sustained and produced through the imaginative cityscapes. Thus the narrated or imagined cities acquire 44


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

a powerful symbolic value and make an influence on the real one. In this sense, understanding the city means reading its “contextual realities” (Pušic, 1995). Imagining cities in terms of getting sense of the combination of information and affects as uniquely urban, is actually mediated through a powerful set of political, sociological, and cultural associations (Donald, 2005: 179). Urban symbolism reflects the historical forms of socio-cultural state of the urban community and functions as its common memory. A city's urbanity is compounded of not only material tangible expressions, but also of intangible, discursive, as well as emotional expressions. Material signifiers include both artificial and natural landscapes, such as architecture and monuments. Iconic symbol signifiers are people, either individuals or groups, who are representatives of a certain city. Behavioural signifiers relate to rituals, festivals and ceremonies. On the other side, the intangible symbol signifiers include urban narratives and images, interpretation of a city in movies, novels, urban legends, etc. (Nas, Jaffe and Samuels, 2006, in: Nas, 2011: 3). The challenge of the urban symbolism lies in between the production and consumption of symbols. In relation to this, as Till perceives, “places are not only continuously inter­ preted, they are haunted by past structures of meaning and material presences from other times and lives” (Till, 2005: 9). The importance of symbolism is in “the signifier – the signified” relationship out of which the identity, the structure and the meaning of the city are being produced. The symbolic structure of a city relates to its identity, through the processes of imagining and remembering that are interconnected and in a way overlapped. As a kind of mise-en-scene of the past, the urban space has been for long overloaded with buildings, monuments and public spaces, and moreover with meanings and strong narratives of historical time. Cities are developing multiple identities in the unfolding of the history, both in relation to the geographical position and human resources (Dragićević Šešić, 2007: 39-54). The past exists as the projection of present concerns backwards. “The desire for a good city in the future already exists in the imagination of the past” (Donald, 2005: 182). Thus city appears as a fragmented landscape with all discontinuities, all historical and ideological breaks being visible, in a historically tired symbolic system. III Memory, Space and Symbolism of Belgrade Belgrade is a city at the crossroads of Eastern and Western Europe, a gateway to the Balkans. It has been the site of wars, conquests and rapidly changing fortunes for much of its thousands-years long history. Throughout the turbulent times, the city was also named by other names like The House of Wars, The Hill of Struggle and Glory, Meditation Hill, The House of Freedom, etc. It is the only European capital to be bombed at the end of the 20th century. All the way from the ancient, medieval, Ottoman, early modern, communist, transitional, and contemporary, the whole history of Belgrade has been marked by abrupt shifts in political status. All of these shifts deeply affected multiple layers of Belgrade's identity. Belgrade is the capital city of Serbia, hosting major government and national institutions and foreign representatives. It is considered a centre of the South East Europe / Western Balkans region. It is a university city, a historical city important for its strategic position in the history, a cultural capital, a sacral city, etc. In the language of symbolic geography, it is a crossroad - frontier - border city. Finally, Belgrade is the city of spectacle (Dragićević Šešić, 2009: 26). It is through these various city identity types that the complex mosaic of a multilayered identity of Belgrade is being created. This multi-centered character of Belgrade can be seen as the consequence of geographic position of the city, the morphology of the terrain and the confluence of rivers Sava and Danube. It is best seen in the relationship of the old city core and other parts, like Zemun, Novi Beograd, or some suburban areas. Nevertheless, Belgrade is marked only by few signifiers of the past in the comparison to its thousand year long history, so that a huge part of the city identity can be traced only in memoirs and oral history.

45


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

This is an indication that Belgrade is in certain sense a dematerialized city of non-linear history, where each social and political system caused drastic changes in the city appearance, a blend of historically tired symbols and a spot of the eternal beginning. A. Material Symbolism The continuously changing architecture and historical bounds of the city lie at the core of material symbolism of Belgrade. The symbolism of Belgrade as the bridge between the East and the West shows its presence at Kalemegdan, the leading city image, most prominent cultural-historical complex and park. Literally meaning the city-field Kalemegdan has for long held a strategic significance, both in real and symbolic geographical terms. The Belgrade Fortress dates back to the prehistoric times, presumably the Celts being the first to build a fortification there. During the time, up to the XV century the Fortress identity and outlooks changed together with its owners - the Byzantines, the Bulgarians, the Hungarians and the Serbs. The contested logic of space and time of the East and the West in the material symbolism is shown in the latter periods of Turkish and Austrian rule over the Belgrade Fortress. The Turkish asymmetrical and the Austrian symmetrical approach in construction building are best represented at the Inner Stambol Gate. These traces indicate the deep layers of history and contribute to the story of sense of the place of Belgrade. The buildings and monuments that dominate the city skyline, as the main symbolic layers, show how in different periods specific visions of the city image and identity emanated from certain social, political and city planning policies. Among the most prominent Belgrade landmarks are Statue of the Victor, Cathedral of Saint Sava, Belgrade Palace, The Avala Tower and the Bridge on Ada. 1) Statue of the Victor (Pobednik): a monument at the highest spot of the Belgrade fortress, to commemorate the Kingdom of Serbia’s war victories over the Ottoman Empire (First Balkan War) and Austria-Hungary (World War I). This triumphal monument was erected in 1928, on the occasion of the tenth anniversary of the breakthrough of the Salonika front and victory of Serbia in wars from 1912 until 1918. The statue was originally supposed to be placed on the Terazije square, but ended up at the Belgrade Fortress after people complained about its nudity. This monument symbolizes liberty as the key value of the city. One of the names for the monument in the construction phase were the Allegory and the Herald, because it symbolized liberation from centuries of slavery, the end of the old empires that ceased to exist after World War I, and an introduction to the new era of peace and liberty. It was done by famous sculptor Ivan Meštrović. 2) The Avala Tower (Avalski toranj): a 204.5 m tall telecommunication tower located on Avala Mountain in the periphery of Belgrade. The first tower of smaller size was erected in 1965, and destroyed in NATO bombing of Serbia in 1999. It was the fifth tallest self-supporting construction in the world, after Empire State Building, La Tour Eiffel, Chrysler Building and Grande Dixence Dam. After the reconstruction, it was reopened in 2010, once again becoming the tallest tower in Serbia and the Balkan region. It was the only tower in the world to have an equilateral triangle as its cross section, standing on its legs and thus forming a tripod, the symbol of Serbian tripod chair. The Avala Tower as a symbol carrier has been oriented towards the present, the modern expressions of the city from the time of its creation. 3) Belgrade Palace (Beograđanka): literally the Belgrade Lady is a modern high-rise 101 m building in the city centre, stretching from Terazije to Slavija square. It was opened in 1974 with an emphasized aspiration to dominate with its high 24-story part as the city’s reference point. During the 80s, it was the symbol of the city modernist tendencies and progressiveness of the socialist country, a pattern following the previous example. 46


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

4) The Church of Saint Sava (Hram svetog Save): a Serbian Orthodox church located in Vračar, Belgrade. It is the largest Orthodox church in the world and ranks amongst the ten largest church buildings in the world. The church is dedicated to Saint Sava, the founder of the Serbian Orthodox Church and an important figure in medieval Serbia. It was built on the Vračar plateau, on the location where his remains were allegedly burned in 1595 by the Ottoman Empire’s Sinan Pasha. From its location, it dominates Belgrade’s cityscape, and is visible from all approaches to the city. This is a strong religious symbol bearer that gathers multilayered traces of history of this place. 5) The Bridge on Ada: opened in 2012, it is the newest city landmark. This bridge is the world’s longest single-pylon cable-stayed bridge. It symbolizes the openness and the (post)modern city identity. It is also interesting because of the naming process which gathered some 15000 proposals, among the most popular were “Ada Bridge”, “Harp”, “The bridge of Patriarch Pavle”, “The Bridge of Zoran Djindjic”, “Giraffe”, “Andric’s Bridge”, etc. The geographical name The Bridge on Ada was chosen because of the existing, mainly ideological divisions in Serbia that put a shadow on its European path. B. Iconic Symbolism Iconic symbol carriers of Belgrade are the people – individuals and/or groups, who are considered to be the representatives of the city - these are heroes, saints or celebrities. Despite the fact that there are many important figures and individuals that have marked the history and identity of Belgrade, a personality of transnational significance that would make Belgrade a pilgrimage site can be hardly found yet. Among the most frequently cited personalities who could be considered iconic in the history of Belgrade are Despot Stefan Lazarević, Prince Mihailo Obrenović, as well as persons from a more recent history, like writers Branislav Nušić and Duško Radović, Prime Minister Zoran Đinđić, etc. C. Behavioural Symbolism Whether it is the traditional street celebrations, those related to the religious occasions (processions, carnivals, etc.) or those of modern date (cultural festivals, political events, demonstrations and protests, etc.), this phenomena of city streets and squares as places of live cultural and political events, the stages of “urban spectacle” where the spontaneous and the planned meet are of great significance (Dragićević-Šešić and Šentevska, 2000). Belgrade is a city with strong symbolic power in terms of urban spectacles at various settings. Protests against the political regime and antiwar protests in Belgrade in the 90s made the city streets, public squares and buildings become a stage and a battlefield of contested political, collective and individual standpoints that were sealed in the memory and identity of the city. Belgrade has a great festival tradition, hosting almost 100 festivals yearly, being the birthplace of BITEF (Belgrade International Theater Festival), BEMUS (Belgrade Music Ceremonies), FEST (International Film Festival), BELEF (Belgrade Summer Festival) and many others. The behavioural symbolism practices act also at the level of symbolic reality which emphasizes celebratory, as compared to the past and the identity of the city, underlying Belgrade as the “city stage” of cultural memory and “city stage” of urban spectacle (Rogač Mijatović, 2012: 522). These protests and festivals as behavioural symbol and memory carriers are the terrain for interpreting and reinterpreting the past and the future of the city through arts. Through these artistic strategies the city creates a new image and gains new layers of identity. D. Discursive Symbolism In investigating the multilayered identity and symbolism of Belgrade, especially significant is the field of discursive symbolism. In the European travels from the 16th century to the beginning of the 47


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

19th century, Belgrade used to be described as a strategic point in the South-East Europe, the door of the Balkans. The city was symbolized as a fortress that was to underline its strategic position. This picture of Belgrade in the accounts of travellers started to change from the first decades of the 19th century, when it began to urbanize following its European models, and thus being described as one of the most beautiful towns in these regions (Kostić, 2003). On the other side, the inner imaginary of Belgrade can be traced in a series of novels by domestic writers, such as “When gourds flourished” (“Kad su cvetale tikve”) by Dragoslav Mihajlović, “Friends from Kosančićev venac” (“Prijatelji sa Kosančićevog venca”) by Slobodan Selenić, “Fake people” (“Foliranti”) by Momo Kapor, etc. In the creation of the intimate projection of Belgrade spirit, domestic film narratives also have significance: “Love and Fashion” (“Ljubav i moda”) by Ljubomir Radičević (1960), “With Throat into Strawberries” (“Grlom u jagode”) by Srđan Karanović (1975), “National Class” (“Nacionalna klasa”) by Goran Marković (1979), “The Promising Boy” (“Dečko koji obećava”) by Miloš Radivojević (1980), etc. (Daković, 2008). E. Emotional Symbolism Emotional spectrum of Belgrade is structured in binary opposites, as positive – negative, beautiful – ugly, safe – unsafe, centre – periphery, natives – tourists. The emotional symbol bearers that speak about the reminiscent past are various: feelings of nostalgia, hate, pride, humiliation, hope, terror, conflict, etc. Belgrade is a city full of emotions, external - that are projected towards the city and internal - that emanate from the city. Being the political centre of the former country Yugoslavia, Belgrade has been claimed guilty for all the destructive decisions and events related to the wars on this territory. So at this national level, Belgrade is related to the conflicts in the whole ex Yugoslavia. The international representation of the city through top media has also contributed to the production of these negative emotions and images of Belgrade. On the local level, among its inhabitants, Belgrade is especially loved because of its openness, tolerance and the dynamic spirit. On the other hand, in the emotions about “the belonging to the city” emerge the discourse based on “us” vs. “others”, the exclusive Belgraders who are urban and the newcomers who are rural. These sentiments about the city as well as its particular parts show the more compartmentalized layers of the city identity and its inhabitants. Skadarlija and its unique bohemian atmosphere of taverns used to be a symbol of Belgrade spirit, which was created by hundreds of artists and poets. The remains of this bohemian spirit remained only in the old pavement and the names of the taverns. The nostalgia as the main feeling for this “lost spirit” of Belgrade is best expressed in the lyrics of a popular song “The Ballade of a Dissident” by Beogradski Sindikat (hip-hop band from Belgrade): “I remember long ago, still in the Golden pitcher, The first time I saw the microphone, it was on the table, In the shadow of a cold chestnut, where did my dear disappear? I carved the name, threw the first rhyme, I grew up on the songs of urban bohemia, And stories of fishermen who are now gone, Forged with the best, in the smoky tavern, Courting the ladies, gambled with Limpar, Once I was home & happy, sometimes lost everything, Once I hugged a woman, kissed the pavement once, And I didn’t judge to myself, wherever I would woke up, The pain was the same, with it I teamed up,

48


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

So I collected memories, like the scars to remind, That it wasn’t always cold and gray, That blood red like wine, was colouring the night, Through the reflections in the glass, there were your eyes, And I had to go away; the carriage was waiting for me, Belgrade farewell, many of these things I didn’t said to you. Do you remember how it was before? After all, what else is left now, my Belgrade?”. IV Concluding Remarks In this paper we investigated urban and memory symbolic patterns, and by applying to this work a few approaches, we conducted a focused exploration of the identity and collective memory of the city of Belgrade. The research showed that the practices related to memory and symbolic narratives are important for the culturally sustainable development of the city. Multiple layers of memory in the interplay with urban symbolism have a significant role in shaping city identity and its future. The appreciation of collective memory is a central aspect of urban planning practices and is of central importance to the constitution of identity. City public policies should be focused on re/defining the city identity, based on collective memories of people, cultural heritage and a common consented vision of future. Acknowledgment This paper is a part of an ongoing research within the project Identity and Memory: trans-cultural texts of drama arts and media (Serbia from 1989 to 2014) at Faculty of Drama Arts in Belgrade which is funded by the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia.

References: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19.

Anderson, B. 1991. Imagined Communities: Reflections on the Origin and Spread of Nationalism, London: Verso. Assmann, A. 2006. Der lange Schatten der Vergangenheit. Erinnerungskultur und Geschichtspolitik, Munich: C.H. Beck. Daković, N. 2008. Balkan kao (filmski) žanr, Beograd: Fakultet dramskih umetnosti, Institut za pozorište, film, radio i televiziju. Donald, J. 2005. “This, Here, Now: Imagining the Modern City” in: Imagining Cities: scripts, signs, memory, S. Westwood and J. Williams, Eds., London: Routledge. Dragićević Šešić, M. 2007. “Culture as a Resource of City Development”, in: The Creative City: Crossing Visions and New Realities in the Region, N. Švob-Ðokić, Ed., Zagreb: Institute for International Relations, pp. 39–54. Dragićević Šešić, M. 2009. „Kultura u funkciji razvoja grada”, Kultura, no. 122/123, pp. 20–40. Dragićević-Šešić, M., I. Šentevska, Eds., 2000. Urbani spektakl, Beograd: Clio, Yustat. Đerić, G. 2010. Prošlost u sadašnjosti, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, IP Filip Višnjić. Connerton, P. 2009. How Modernity Forgets, Cambridge: Cambridge University Press. Giddens, A. 2003. Runaway World: How Globalization is Reshaping Our Lives, New York: Routledge. Kostić, Đ. Ed., 2003. Belgrade in the Works of European Travel Writers, Belgrade: Serbian Academy of Arts and Sciences. Kuljić, T. 2006. Kultura sećanja, Beograd: Čigoja štampa. Lash S. and J. Urry, 1994. Economies of Signs and Space, London: Sage. Lefebvre, H. 1991. The Production of Space, New York: Routledge. Lynch, K. 1960. The Image of the City, Cambridge (Mass.): The M.I.T. Press. Nas, P.J.M. Ed., 1993. Urban Symbolism, Leiden: E.J. Brill. Nas, P.J.M. Ed., 2011.Cities Full of Symbols: A Theory of Urban Space and Culture, Leiden: Leiden University Press. Nora, P. 1989. “Between memory and history: Les Lieux de Memoire”, Representations no. 26, pp. 7–24. Norris, D. 2009. Belgrade. A Cultural History, Oxford: Oxford University Press.

49


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

20. Pušić, Lj. 1995. Čitanje grada: između duha i materije, Novi Sad: Prometej. 21. Rogač Mijatović, Lj. 2012. “The Game of Light and Darkness – the Role of Events in Shaping Memory and Identity of the City”, Anthology of Essays of Faculty of Dramatic Arts, no. 21, pp. 511–523. 22. Till, K. 2005. The New Berlin: Memory, Politics, Place, Minnesota: University of Minnesota Press. 23. Beogradski sindikat, (2013) The Ballade of a Dissident http://lyricstranslate.com/en/balada-disidenta-ballad-dissident.html

Kultura sećanja i urbаni simbolizam Beogrаda Sаžetаk: U sаvremenom „odbeglom” svetu grаdovi postаju glаvnа referentnа tаčkа društvenog životа, promene i rаzvoja. Autorka rаzmаtrа složeni proces аrtikulаcije grаdskog identitetа i sećanja, kаo i znаčenjа koja se jаvljаju u interаkciji sećanja, prostorа i simbolа grаdа, u okviru urbanog simbolizmа i kulturnog pristupа sećanju. Koje su strаtegije аktivirаnjа kulture sećanja kroz višestruke nosioce sim­ bola grаdа, kаko mаterijаlne i nemаterijаlne? Studijа slučаjа grаdа Beogrаdа pokаzuje kаko se priče u vezi sа sećanjem i nosiocima simbola koriste u podsticаnju kulturno održivog rаzvoja grаdа. ključne reči: kultura sećanja, urbаni simbolizam, grаd, identitet, Beograd.

ljrogac@gmail.com

50


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá UDC 7 UDC 7.038.53

Marina Kovačević

Univerzitet u Beogradu Fakultet dramskih umetnosti Srbija

Izvođenje sopstva kroz umetnost i nedostatak kreativnosti u (samo)izvođenju Sa­že­tak: Rad se ba­vi ima­nent­nim i tran­spa­rent­nim tu­ma­če­njem umet­nič­kog de­la kroz in­ter­ak­ci­ju sa dru­štvom i dru­gim po­jav­nim vi­do­vi­ma umet­no­sti, kao i asi­mi­la­ci­jom i opo­na­ša­njem umet­no­sti u sva­ko­ dnev­nom ži­vo­tu. Rad pru­ža te­o­rij­ski opis poj­ma sop­stva u in­sce­na­ci­ji umet­no­sti u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, kroz (de)mi­sti­fi­ka­ci­ju stvar­no­sti i od­su­stva po­e­tič­no­sti i kre­a­tiv­no­sti u sa­mim iz­vo­đač­kim umet­no­sti­ma. Ključ­ne re­či: sop­stvo, umet­nost, per­for­mans.

Uvod Ka­ko umet­ni­ci po­dr­ža­va­ju lju­de ko­ji de­la­ju, on­da nu­žno sle­di da ti lju­di bu­du ili do­stoj­ni ili ni­štav­ni, jer na­še mo­ral­ne oso­bi­ne go­to­vo uvek sto­je do to­ga dvo­ga, jer se svi raz­li­ku­ju po vr­li­ ni ili ne­va­ljal­stvu. Pre­ma to­me, pe­sni­ci po­dr­ža­va­ju lju­de ko­ji su ili bo­lji od nas ova­kvih ka­kvi je­smo, ili go­ri, ili na­ma slič­ni. (Ari­ sto­ tel 2002: 59) Umet­nost tran­scen­di­ra stvar­nost. Ona uvek ide ko­rak iza nje, ka­ko u spo­zna­ji, ta­ko u gra­đe­nju ne­ stvar­nih bi­ća, ti­me što je pri­kaz stvar­no­sti na­di­la­zi i na nje­mu se, kao ta­kva, kon­sti­tu­i­še. Stav ži­vo­ta i stav umet­no­sti raz­li­ku­ju se i u sa­mom umet­ni­ku, upo­zo­rio je dav­no Kaf­ka. Ni­je­dan umet­nik, pa ni kao no­si­lac isto­ri­je, ne mo­že kao bi­o­lo­ška i so­ci­ja­bil­na je­din­ka­ da da ro­di je­dan on­to­lo­ški no­vum, jed­na­ko kao što, ni kao umet­nik, ni­je u sta­nju da je­dan niz to­no­va, ko­ji već po se­bi ni­je mu­zi­ka­lan, pre­tvo­ri u mu­zi­ku. Ta po­kla­pa­nja, di­men­zi­ja po­sla i di­men­zi­je este­ti­ke i me­ta­fi­zi­ke, od fun­da­men­tal­nog su zna­ča­ja za stva­ra­nje. I jed­na i dru­ga su na­u­ke o mo­guć­no­sti­ma. Ulo­ga mo­guć­no­sti u umet­no­sti je cen­tral­na ulo­ga. Ovo se ne od­no­si sa­mo na ono što je utvr­dio Kjer­ke­gor, o „mut­nom pre­de­lu ma­šte ko­ja od svo­je sla­bo­sti pra­vi de­lo”, ni na Ni­če­o­vu tvrd­nju da ona mo­že „estet­ski da eg­zi­sti­ra” – za­tvo­ri­ti se pre­ma stvar­no­sti i ži­ve­ti u mo­guć­no­sti­ma. Mo­guć­nost ni­je pred­met sa­mo me­ta­fi­zi­ke, već i prin­cip su­pro­tan stvar­no­sti. I pred čo­ve­kom na po­čet­ku ži­vo­ta le­že dve

51


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

mo­guć­no­sti: ili uze­ti stvar­nost ozbilj­no, uozbi­lji­ti se nad zbi­ljom, s bri­žlji­vo­šću bde­ti nad njom – shva­ti­ti je, da­kle, kao jed­nu mo­guć­nost, ili je pak shva­ti­ti kao dru­gu mo­guć­nost.1 Pr­vi slu­čaj, tj. slu­čaj onih ko­ji de­žu­ra­ju nad stvar­no­šću, za­stu­plje­ni­ji je i pri­ruč­ni­ji, pa i ako se ta­kvi poč­nu ba­vi­ti me­ta­fi­zič­kim šti­vom, to je za­to što se stvar­no­šću ose­ća­ju pri­gnje­če­nim i tra­že joj pro­tiv­te­žu (na­du). Pri­su­stvo me­ta­fi­zič­kog je neo­p­hod­no, ali umet­nič­ki mo­me­nat ni­je u sa­mom ja­vlja­nju me­ta­fi­zič­kog, ne­go u na­či­nu na ko­ji se to me­ta­fi­zič­ko kroz fi­zič­ko ja­vlja. Si­mu­la­ci­ja vi­še ni­je pred­sta­va ne­ke te­o­ri­je, ne­kog re­fe­ren­ci­jal­nog bi­ća, ne­ke sup­stan­ce. Ona je pro­ iz­vod­nja po­mo­ću mo­de­la, ne­čeg stvar­nog i bez po­re­kla i stvar­no­sti, ne­čeg nad­stvar­nog. Ona je pro­ce­si­ja si­mu­la­kru­ma.2 Pre­ko pred­met­no-pri­ka­zi­vač­kog pla­na, umet­nost pre­da­je jed­no sa­zna­nje o po­sto­je­ćem sve­tu, a pre­ko me­ta­fi­zič­kog, ona ostva­ru­je mo­guć­no­sti ko­je su joj u re­al­nom sve­tu neo­stva­ri­ve. Stvar­nost je sa­mo jed­na, a mo­guć­no­sti je go­to­vo neo­gra­ni­čen broj. U pr­vom po­gle­du, umet­nost je isti­na, u dru­ gom bi­će. U pr­vom vr­ši gno­se­o­lo­šku, u dru­gom on­to­lo­šku funk­ci­ju. Mi­sao! To zna­či ce­la se ak­ci­ja za­či­nje i za­vr­ša­va u te­bi. Ak­ci­ja! To zna­či ce­la se mi­sao od­vi­ja van te­be. Ni­šta ni­je tam­ni­je i ta­jan­stve­ni­je od ra­da umet­ni­ka – stva­ra­o­ca. (Ni­ko­laj Hart­man, Este­ti­ka, 1968: 13) S ob­zi­rom na to da se iz­vo­đe­nje od­vi­ja na mno­go ra­znih na­či­na i u broj­nim okol­no­sti­ma, tre­ba­lo bi ga ana­li­zi­ra­ti kao „kon­ti­nu­um” ljud­skih rad­nji ili ak­ci­ja, od igre, ri­tu­a­la, spor­ta, za­ba­ve, iz­vo­đač­kih umet­no­sti (po­zo­ri­šte, vi­zu­el­ne umet­no­sti, mu­zi­ka), pre­ko sva­ko­dnev­nog iz­vo­đe­nja dru­štve­nih, pro­fe­si­ o­nal­nih, rod­nih, ra­snih ili kla­snih ulo­ga, pa sve do is­ce­lje­nja (od vra­ča­nja do hi­ru­ških za­hva­ta). U ši­ro­ kom spek­tru kul­tur­nog iz­vo­đe­nja, po­ne­kad se ne mo­gu uoči­ti ja­sne gra­ni­ce iz­me­đu sva­ko­dnev­nog ži­ vo­ta i po­ro­dič­nih ili dru­štve­nih ulo­ga ili kul­tur­nih per­for­man­sa3 ve­li­kih dru­štve­nih ri­tu­a­la. Er­ving Gof­ man sma­tra da je te­ško na­pra­vi­ti raz­li­ku iz­me­đu ono­ga što je­ste i što ni­je iz­vo­đe­nje (Jo­vi­će­vić 2006: 30). U sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu lju­di pred­sta­vlja­ju od­re­đe­ne rad­nje ko­je se mo­gu do­ži­ve­ti kao glu­ma ili igra od stra­ne gle­da­la­ca zbog kon­tek­sta u ko­jem se iz­vo­đe­nje od­vi­ja. On u te­o­ri­ji iz­vo­đe­nja uvo­di na­ či­ne na ko­je po­je­di­nac u sva­ko­dnev­nim si­tu­a­ci­ja­ma pred­sta­vlja se­be i svo­je ak­tiv­no­sti dru­gi­ma, na­či­ne ko­ji­ma ru­ko­vo­di i vr­ši kon­tro­lu nad uti­sci­ma ko­je oni o nje­mu for­mi­ra­ju, dok „on” ili „ona” „na­stu­pa­ju” pred dru­gi­ma. Gof­man tvr­di da glu­mac na sce­ni pred­sta­vlja se­be, pre­ru­še­nog u lik, dru­gim glum­ci­ma pre­ru­še­nim u dru­ge li­ko­ve, dok je po­zo­ri­šna pu­bli­ka tre­ći uče­snik u ovoj in­ter­ak­ci­ji i od su­štin­skog je zna­ča­ja za nju, ali ko­je, kad bi pred­sta­va bi­la re­al­nost, ne bi ni bi­lo. Ta­ko se u stvar­nom ži­vo­tu ove tri ulo­ge svo­de na dve: ulo­ga ko­ju po­je­di­nac igra skro­je­na je pre­ma ulo­ga­ma ko­je igra­ju svi osta­li pri­sut­ni, ali su ti osta­li isto­vre­me­no i pu­bli­ka. 1 „Za­pad­njak” ob­ja­šnja­va jed­nu stvar po­mo­ću dru­ge i de­fi­ni­še je ka­te­go­ri­jal­nom pi­ra­mi­dom, od­no­sno ob­ja­šnja­va je ne­kim dru­gim zna­ kom, po­re­di je dru­gim uslo­vom i od­re­đu­je no­vim uslo­vom. „Is­toč­njak” sva­ku stvar na­sto­ji da shva­ti iz nje sa­me, da je kon­tem­pla­tiv­no sa­gle­da „iz­nu­tra”. On ne sta­vlja u cen­tar zbi­va­nja čo­ve­ka, kao za­pad­ni umet­nik, ne­go ose­ćaj da je sa­mo­za­bo­rav pred­u­slov pra­ve spo­zna­je. Me­đu­tim, an­tro­po­cen­tri­zam i an­tro­po­mor­fi­zam glav­ne su od­li­ke ovih na­či­na mi­šlje­nja jer, ka­ko nas uči sta­ra so­fi­stič­ka mu­drost, „Čo­vek je me­ra svih stva­ri”, i kod za­pad­nih i kod is­toč­nih umet­ni­ka. 2 Si­mu­la­ci­ja po­sta­vlja pi­ta­nje iz­me­đu isti­ni­tog i la­žnog, stvar­nog i ima­gi­nar­nog. Si­mu­lant pro­iz­vo­di pra­ve simp­to­me. Pre­tva­ra­nje ili pri­ kri­va­nje osta­vlja­ju ne­tak­nut prin­cip stvar­no­sti. Si­mu­la­ci­ja se su­prot­sta­vlja pred­sta­vi. Pred­sta­va, re­pre­zen­ta­ci­ja, po­la­zi od prin­ci­pa ekvi­va­ lent­no­sti zna­ka i stvar­nog. Si­mu­la­ci­ja po­la­zi od uto­pi­je prin­ci­pa ekvi­va­lent­no­sti, po­la­zi od ra­di­kal­ne ne­ga­ci­je zna­ka kao vred­no­sti. Dok re­pre­zen­ta­ci­ja po­ku­ša­va da ap­sor­bu­je si­mu­la­ci­ju, tu­ma­če­ći je kao la­žnu pred­sta­vu, si­mu­la­ci­ja ob­u­hva­ta ce­lo zda­nje sa­me pred­sta­ve kao si­mu­la­kru­ma (Bo­dri­jar, Si­mu­la­krum i si­mu­la­ci­ja, 1991:10). 3 Po­jam „per­for­mans” ima broj­ne re­fe­ren­ce i eti­mo­lo­ški isti ko­ren kao ter­min „per­for­ma­tiv”. Te­o­ri­ja per­for­ma­ti­va je na­sta­la u okvi­ru bri­tan­ske fi­lo­zo­fi­je je­zi­ka, tj. obič­nog go­vo­ra (eng. or­di­nary lan­gu­a­ge), za­po­če­te Vit­gen­štaj­no­vim is­tra­ži­va­nji­ma. U 50-im je raz­vi­ja Austin, 60-ih ju je uob­li­čio Džon Serl u stu­di­ji “Spe­ach acts: An Essy in the Phi­lo­sophy of Lan­gu­a­ge” (kod nas u nje­go­voj knji­zi Go­vor­ni či­no­vi – ogle­di iz fi­lo­zo­fi­je je­zi­ka). Na­kon to­ga, per­for­ma­tiv se raz­ma­tra u mno­gim obla­sti­ma: lin­gvi­sti­ci, poststruk­tu­ra­li­zmu, post­mo­der­noj te­o­ri­ji, te­o­rij­skoj psi­ho­a­na­li­zi tek­sta, stu­di­ja­ma kul­tu­re, te­o­ri­ji knji­žev­no­sti i stu­di­ja­ma per­for­man­sa.

52


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Na ras­ce­pu umet­no­sti i stvar­no­sti ba­zi­ra­la se mo­der­ni­stič­ka te­za o auto­no­mi­ji umet­no­sti od dru­štve­ne prak­se, ko­ja je u post­mo­der­nim kon­cep­ci­ja­ma iz­ved­be od­ba­če­na, ne sa­mo kao na­iv­na, već i opa­sna. U slo­ že­nom si­ste­mu sa­vre­me­nih me­dij­skih po­sre­do­va­nja, ne­mo­gu­će je pre­ki­nu­ti la­nac re­pre­zen­ta­ci­je na me­stu ja­sne gra­ni­ce pret­hod­nog i sle­de­ćeg, ori­gi­nal­nog i iz­mi­šlje­nog. Pre­ko De­ri­de, na tom sta­vu se za­sni­va­ju post­ mo­der­ne iz­ved­be­ne pro­ce­du­re iz 80-ih: ci­tat, mon­ta­ža, ko­laž, rad sa gra­ni­com re­al­no-fik­ci­o­nal­no, od­no­sno kon­struk­ti­vi­stič­ki pri­stu­pi umet­nič­kim per­for­man­si­ma. Reč je o to­me da ni stav o kon­ti­nu­i­te­tu kon­tek­sta stvar­no­sti i umet­no­sti, od­no­sno dru­štve­ne prak­se i sve­ta umet­no­sti, ni­je gla­dak. Pri­hva­ta­ju­ći stav da ako i je­ dan is­kaz mo­že bi­ti iz­vr­še­nje či­na u stvar­no­sti on­da to mo­že i umet­nič­ki, do­la­zi se do dve na­vod­no su­prot­ne po­zi­ci­je: na­iv­ne ve­re u pre­u­ve­li­ča­nu učin­ko­vi­tost umet­no­sti u dru­štvu i re­duk­ci­o­ni­stič­ke za­mi­sli di­rekt­nih uti­ca­ja ba­znih dru­štve­nih prak­si na nad­grad­nju. Za raz­li­ku od njih, post­mo­der­ne iz­ved­be, kao što su te­a­tra­ li­zo­va­ni per­for­mans art i saj­ber­for­mans, per­for­ma­tiv­no iz­me­šta­ju po­zi­ci­je re­al­nog i fik­ci­o­nal­nog, dru­štve­nih prak­si i sve­ta umet­no­sti, me­nja­ju­ći sam kon­cep­tu­al­ni si­stem na ko­jem se te opo­zi­ci­je us­po­sta­vlja­ju. Broj­ne kri­ti­ke ko­ji­ma je po­zo­ri­šte bi­lo iz­lo­že­no to­kom svo­je ce­lo­kup­ne isto­ri­je mo­gu da se sve­du na jed­nu su­štin­sku for­mu­lu. Na­zo­vi­mo je pa­ra­dok­som gle­da­o­ca, pa­ra­dok­som ko­ji se mo­žda mo­že po­ka­za­ ti zna­čaj­ni­jim od po­zna­tog pa­ra­dok­sa glum­ca. Na­i­me, ne po­sto­ji po­zo­ri­šte bez gle­da­la­ca.4 Bi­ti gle­da­lac zna­či isto­vre­me­no bi­ti raz­dvo­jen od spo­sob­no­sti sa­zna­nja i od mo­guć­no­sti de­lo­va­nja. Po­zo­ri­šte je sa­gle­ da­no kao sce­na ilu­zi­je i pa­siv­no­sti ko­ju tre­ba od­ba­ci­ti u ko­rist ono­ga što ona sa­ma za­bra­nju­je: sa­zna­nja i de­lo­va­nja, ak­ci­je spo­zna­je i ak­ci­je de­lo­va­nja ru­ko­vo­đe­nim zna­njem. To i je­ste ne­ka­da­šnji Pla­to­nov za­klju­čak: po­zo­ri­šte je me­sto na ko­me su ne­zna­li­ce po­zva­ne da gle­da­ju pa­će­ni­ke. Ono što im po­zo­ri­šte nu­di je­su pri­zo­ri pat­ho­sa, ma­ni­fe­sta­ci­je bo­le­sti žud­nje i pat­nje, dru­gim re­či­ma – sop­stve­nog raz­do­ra pro­ u­zro­ko­va­nog ne­zna­njem. No, po­zo­ri­šta ne­ma bez gle­da­o­ca,5 a po­zo­ri­šno okru­že­nje ko­je mi po­zna­je­mo je ono ko­je je na­še dru­štvo ob­li­ko­va­lo pre­ma sop­stve­nom li­ku. Fra­za Ceo svet je glu­mi­šte op­šte je me­sto.6 De­la­nje ko­je se pri­ka­zu­je na po­zo­ri­šnoj sce­ni je­ste re­la­ tiv­no do­bro is­pla­ni­ra­na ilu­zi­ja, ko­ja pri­zna­je da je to što je­ste. Za raz­li­ku od obič­nog ži­vo­ta, od­i­gra­nim li­ko­vi­ma ne mo­že da se de­si ni­šta re­al­no ni stvar­no, iako na dru­gom ni­vou, ne­što re­al­no i stvar­no mo­že da se do­go­di re­pu­ta­ci­ji iz­vo­đa­ča kao pro­fe­si­o­na­la­ca ko­ji na­stu­pa­ju­ći u po­zo­ri­štu za­ra­đu­ju za ži­vot. Lik od­i­gran u po­zo­ri­štu ni­je na isti na­čin stva­ran, ni­ti ima istu vr­stu stvar­nih po­sle­di­ca kao na­me­šte­ni lik ko­ji igra pre­va­rant sa stvar­nim ma­ni­ri­ma, ali uspe­šna in­sce­na­ci­ja oba ti­pa la­žnih fi­gu­ra uklju­ču­je upo­tre­ bu stvar­nih teh­ni­ka – istih onih teh­ni­ka ko­ji­ma obič­ni lju­di odr­ža­va­ju svo­je stvar­ne dru­štve­ne si­tu­a­ci­je. Me­ta­fo­ra te­a­trum mun­di je ima­la vr­lo raz­li­či­te ko­no­ta­ci­je kroz isto­ri­ju, od to­ga da mi sa­mo iz­vo­di­mo pred­sta­vu za bo­go­ve pre­ko ko­di­fi­ko­va­nog gra­đan­skog po­na­ša­nja u jav­no­sti, do igra­nja dru­štve­nih ulo­ga u ne­pre­kid­nom re­a­lity-show-u sa­vre­me­nog dru­štve­nog spek­ta­kla. Ipak, ako bi­smo ih sve­li na za­jed­nič­ki ime­ni­telj, to bi bi­la svest čo­ve­ka da ni­je sam i da je po­sma­tran. Svet kao po­zor­ni­ca je šest­na­e­sto­ve­kov­ni kli­še. Grad kao sce­na pro­iz­i­la­zi iz istog kon­cep­ta. Glav­ni po­kre­tač ur­ba­nog te­a­tra je in­ter­ak­ci­ja ma­se i po­je­din­ca. Kao ni­je­dan dru­gi to­po­nim, grad7 po­se­du­je sna­gu kri­tič­ke ma­se, ko­ju stva­ra ose­ćaj jed­na­ ko­sti. Iako se mit gra­da pre­no­si pro­iz­vod­nom i kul­tur­nom iner­ci­jom, nje­ga stva­ra ljud­ska po­tre­ba za sa­mo­pre­zen­ta­ci­jom u ma­si. 4 Bi­ti gle­da­lac je lo­ša stvar, upo­zo­ra­va­ju ne­ki kri­ti­ča­ri. Gle­da­lac se na­la­zi na­spram ne­ke po­ja­ve, ne po­zna­ju­ći njen pro­ces pro­iz­vod­nje, ni­ti stvar­nost ko­ja sto­ji iza nje. Dru­go, po­sma­tra­nje je su­prot­no de­lo­va­nju. Gle­da­lac osta­je ne­po­kre­tan na svom me­stu, pa­si­van. 5 Dva su­štin­ska sta­va na ko­je se svo­de Breh­to­vo ep­sko po­zo­ri­šte i Ar­to­o­vo po­zo­ri­šte okrut­no­sti. Pre­ma jed­nom, po­sma­trač mo­ra da us­po­ sta­vi dis­tan­cu, dok pre­ma dru­gom, mo­ra da je pot­pu­no iz­gu­bi. Za pr­ve mo­ra da pro­či­sti sop­stve­ni po­gled, za dru­ge mo­ra da na­pu­sti sam po­lo­žaj gle­da­o­ca. Sa­vre­me­ni po­du­hva­ti po­zo­ri­šnih re­for­mi ne­pre­sta­no su osci­li­ra­li iz­me­đu ova dva po­la dis­tan­ci­ra­ju­će an­ke­te i vi­tal­nog uče­stvo­va­nja, po ce­nu me­ša­nja nji­ho­vih prin­ci­pa i uči­na­ka. 6 Me­ta­fo­ra sve­ta kao po­zor­ni­ce na­sta­la je u dram­sko-fi­lo­zof­skom pi­sa­nju eli­za­be­tin­skog do­ba u En­gle­skoj kra­jem 16. ve­ka. 7 Tr­žni cen­tri po sa­dr­ža­ju po­sta­ju sve vi­še na­lik na tra­di­ci­o­nal­ne gra­do­ve, od­no­sno grad­ske cen­tre, i nji­ho­vi vla­sni­ci pre­sta­ju da bu­du sa­mo tr­gov­ci – du­ćan­dži­je i po­sta­ju gra­di­te­lji no­vih, ur­ba­nih cen­ta­ra, ko­ji ima­ju pred­nost nad uli­ca­ma gra­da za­to što pru­ža­ju ve­ći red, či­sto­ću i si­gur­nost, kao i ide­al­nu kli­mu bez mra­za, ki­še ili že­ge.

53


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Da­nas je već i la­ič­ki oči­gled­no da od onog tre­nut­ka ka­da iza­đe­mo u jav­nost, bu­du­ći da smo dru­štve­ na bi­ća, po­sta­je­mo per­for­me­ri, po­či­nje­mo da iz­vo­di­mo se­be pred dru­gi­ma i za dru­ge. In­sce­na­ci­ja i sop­stvo Ka­da se pri­ka­zu­je­mo pred dru­gi­ma, sa­ma struk­tu­ra na­šeg Ja mo­že se sa­gle­da­ti kroz to ka­ko aran­ ži­ra­mo svo­je na­stu­pe. Po­je­din­ca će­mo im­pli­cit­no po­de­li­ti na dva osnov­na de­la: on je sa jed­ne stra­ne iz­vo­đač – na­preg­nu­ti fa­bri­kant uti­sa­ka za­o­ku­pljen vr­lo ljud­skim za­dat­kom in­sce­ni­ra­nja na­stu­pa; s dru­ge stra­ne je lik, fi­gu­ra – u ti­pič­nim, sva­ko­dnev­nim slu­ča­je­vi­ma, pu­na po­hval­nih oso­bi­na či­ji duh, sna­gu i dru­ge osve­do­če­ne kva­li­te­te – na­stup, po za­mi­sli, tre­ba da do­ča­ra. Atri­but iz­vo­đa­ča i atri­but li­ka pri­pa­da­ju raz­li­či­tim re­do­vi­ma, ali ipak, oba ta ni­za atri­bu­ta do­bi­ja­ju smi­sao tek kroz pred­sta­vu ko­ja uvek „mo­ra da ide da­lje”. Pr­vo – lik. Lik ko­ji čo­vek po­ka­zu­je i nje­go­vo sop­stvo su do­ne­kle iz­jed­na­če­ni, a to sop­stvo kao lik za­mi­šlja­mo kao ne­što što je sme­šte­no u te­lo svog po­sred­ni­ka, na­ro­či­to u gor­njim de­lo­vi­ma nje­go­ve psi­ ho­bi­o­lo­gi­je lič­no­sti. Od­i­gra­no sop­stvo shva­ta­mo kao ne­ku vr­stu sli­ke, obič­no su­šte ča­sti i po­šte­nja, u ko­ ju po­je­di­nac, iz­vo­đač na po­zor­ni­ci ili pri­ka­zi­vač li­ka, po­ku­ša­va da ube­di dru­ge kao u pra­vu sli­ku o se­bi. Iako se ova sli­ka for­mi­ra u od­no­su na po­je­din­ca, či­me mu se pri­pi­su­je jed­no od­re­đe­no sop­stvo, sa­mo to sop­stvo ne pro­is­ti­če iz svog no­si­o­ca, već iz či­ta­ve sce­ne u ko­joj on de­la, i ge­ne­ri­san je onim svoj­stvom zbi­va­nja na li­cu me­sta za­hva­lju­ju­ći ko­jem sve­do­ci mo­gu ta zbi­va­nja da tu­ma­če. Pra­vil­no po­sta­vlje­na i iz­ve­de­na sce­na na­vo­di pu­bli­ku da od­i­gra­nom li­ku pri­pi­še sop­stvo, ali to pri­pi­si­va­nje, to sop­stvo je­ste pro­iz­vod us­pe­le sce­ne, a ne njen uzrok. Dok je Frojd bio za­in­te­re­so­van da is­tra­ži ka­ko po­li­morf­no per­verz­no de­te iz­gra­đu­je ne­sve­sno i su­per­e­go, i po­sta­je ,,ci­vi­li­zo­va­na i pro­duk­tiv­na od­ra­sla” oso­ba, La­kan te­ži da ot­kri­je ka­ko de­te za­do­bi­ja ilu­zi­ju ko­ju na­zi­va­mo sop­stvom. Nje­gov esej o sta­di­ju­mu ogle­da­la8 opi­su­je taj pro­ces, po­ka­zu­ju­ći ka­ko de­te iz­gra­đu­je ilu­zi­ju ega, je­din­stve­nog sve­snog sop­stva ko­je se iden­ti­fi­ku­je sa re­či Ja. Frojd go­vo­ri o tri fa­ze po­li­morf­ne per­ver­zi­je kod de­ce: oral­ne, anal­ne i ge­ni­tal­ne. Edi­pov kom­pleks i ka­stra­ci­o­ni kom­pleks (strah od ka­stra­ci­je) uki­da­ju po­li­morf­nu per­ver­zi­ju i stva­ra­ju „od­ra­slo” bi­će. La­kan obra­zu­je dru­ga­či­je ka­te­go­ri­je da bi ob­ja­snio slič­nu pu­ta­nju raz­vo­ja, od de­te­ta do od­ra­slog. On go­vo­ri o tri kon­cep­ta – po­tre­ bi, zah­te­vu i že­lji, ko­ji gru­bo od­go­va­ra­ju tri­ma raz­voj­nim fa­za­ma, ili tri­ma pod­ruč­ji­ma u ko­ji­ma se ljud­ ska bi­ća raz­vi­ja­ju – Re­al­nom, Ima­gi­nar­nom i Sim­bo­lič­kom. To su me­đu­sob­no za­vi­sni, po­ve­za­ni po­re­ci u nje­go­voj te­o­ri­ji, kroz ko­je se obra­zu­je su­bjekt. Či­ni se da se naj­bo­lje mo­gu ob­ja­sni­ti raz­voj­nim to­kom, to­ kom dvo­stru­kog otu­đe­nja, onim što bi ne­ki na­zva­li sa­mom tra­gi­kom psi­ho­a­na­li­ze. Ima­gi­nar­ni po­re­dak, pre­ma La­ka­no­vom mi­šlje­nju, kon­sti­tu­i­še se kroz ro­đe­nje Ja, kroz ono što on na­zi­va Sta­di­jum ogle­da­la. Sta­di­ju­mu ogle­da­la ute­me­lju­je Ima­gi­nar­no. On je fa­za u emo­tiv­nom raz­vo­ju de­te­ta ko­ja se do­ga­đa iz­me­đu še­stog i osam­na­e­stog me­se­ca. Ide­ja sop­stva stva­ra se kroz ima­gi­nar­nu iden­ti­fi­ka­ci­ju sa li­kom u ogle­da­lu. Ima­gi­nar­no je pod­ruč­je u ko­me na­sta­je i odr­ža­va se otu­đe­ni od­nos sop­stva i nje­go­vog li­ka. Ono je pod­ruč­je sli­ka, sve­snih ili ne­sve­snih. To je pre­lin­gvi­stič­ko, pre­e­di­pal­no pod­ruč­je, i pre­te­žno je za­ sno­va­no na vi­zu­el­noj per­cep­ci­ji, na ogle­dal­nom. Ov­de se iden­ti­fi­ku­je­mo sa ego-ide­a­lom u od­ra­zu. Sto­ga, pre­ma La­ka­no­vom mi­šlje­nju, za­mi­šlja­mo se­be bez ne­do­sta­ta­ka, bez pred­sta­ve o od­sut­no­sti ili ne­pot­pu­ no­sti. Sta­bil­no, ce­lo­vi­to, je­din­stve­no sop­stvo ko­je vi­di­mo u ogle­da­lu je fik­tiv­no i po­sta­je kom­pen­za­ci­ja za gu­bi­tak iz­vor­nog je­din­stva sa te­lom maj­ke. Mi gu­bi­mo svo­je je­din­stvo sa te­lom maj­ke, „pri­rod­no sta­ nje”, da bi­smo „ušli” u kul­tu­ru, ali se bra­ni­mo od spo­zna­je tog gu­bit­ka ta­ko što po­gre­šno vi­di­mo se­be kao one ko­ji­ma ni­šta ne fa­li – kao pot­pu­ne u se­bi.9 La­kan ka­že da se de­te­tov kon­cept sop­stva (nje­gov ego ili 8 U La­kan, Ž. (1983) Spi­si. Be­o­grad: Pro­sve­ta. 9 Pro­ces gu­bit­ka Ži­žek bri­li­jant­no ob­ja­šnja­va kroz iz­bor ko­ji nam se nu­di iz­me­đu zlog i lo­šeg, u ko­me gu­bi­mo šta god da iza­be­re­mo, a žr­tvom po­tvr­đu­je­mo po­sto­ja­nje ve­li­kog Dru­gog (vi­di Ži­žek, S. Enjoy your symptom: Jac­qu­es La­can in and out Hollywo­od, 1992, str. 75).

54


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

iden­ti­tet onog Ja) ni­ka­da ne­će po­kla­pa­ti sa nje­go­vim bi­ćem. Nje­gov Lik u ogle­da­lu je i ve­ći i sta­bil­ni­ji od nje­ga, i uvek je „dru­go” u od­no­su na de­te – ne­što van nje­ga sa­mog. Čo­vek će od sa­da, pa do kra­ja  ži­vo­ ta, po­gre­šno pre­po­zna­va­ti svo­je sop­stvo kao „dru­go”, kao lik u ogle­da­lu ko­ji obez­be­đu­je ilu­zi­ju sop­stva i mo­ći nad so­bom. Ima­gi­nar­no je psi­hič­ko me­sto, ili fa­za, gde de­te pro­jek­tu­je svo­je za­mi­sli „se­be” na ogle­dal­ni lik ko­ji po­sma­tra. Ogle­dal­na fa­za ce­men­ti­ra di­ho­to­mi­ju sop­stvo/dru­gi, gde je de­te pret­hod­no zna­lo sa­mo dru­go, ali ne i sop­stvo. Za La­ka­na, iden­ti­fi­ka­ci­ja sop­stva uvek je od­re­đe­na dru­gim. To ni­ je pro­sto bi­nar­na opo­zi­ci­ja, gde je sop­stvo jed­na­ko ono­me što ni­je dru­go, a dru­go jed­na­ko ono­me što ni­je sop­stvo. Pre će bi­ti da sop­stvo je­ste dru­go, ka­ko sma­tra La­kan: ide­ja sop­stva, unu­tra­šnjeg bi­ća ko­je ozna­ča­va­mo sa Ja, za­sno­va­na je na li­ku, na dru­gom. De­te kroz ovaj pro­ces po­sta­je in­di­vi­dua, a nje­go­va in­di­vi­du­al­nost je bit­no od­re­đe­na dru­gim, su­štin­ski re­la­ci­o­na i za­pra­vo sa­mo re­la­ci­o­na.10 Re­al­no11 je pred­zr­cal­na fa­za raz­vo­ja, za­pra­vo sa­mo ta­da je su­bjekt uro­njen i po­sto­ji u Re­al­nom po­ret­ku. To je ru­pa, pra­zni­na, ko­ja pret­ho­di su­bjek­tu – sve što je iza je­zi­ka, što ne mo­že bi­ti iz­ra­že­no kroz je­zik, što iz­ mi­če di­ja­lek­tič­kom pro­ce­su ti­pič­nom za Sim­bo­lič­ki po­re­dak, u ko­me je je­dan ozna­či­telj me­đu­sob­no za­men­ ljiv sa dru­gim. Re­al­no ne po­sto­ji kao ozna­či­telj. Ovaj fe­no­men, ko­ji ne mo­že bi­ti sim­bo­li­zo­van, La­kan na­zi­va Stvar (The Thing). La­ka­nov kon­cept Stva­ri in­spi­ri­san je Froj­do­vim raz­li­ko­va­njem stva­ri ko­je su re­pre­zen­to­va­ ne u ne­sve­snom i onih ko­je ni­su. S ob­zi­rom na to da se La­ka­no­vo Re­al­no od­no­si na po­sto­ja­nje ko­je ne mo­že bi­ti deo Sim­bo­lič­kog po­ret­ka, i sto­ga ne mo­že bi­ti kon­cep­tu­a­li­zo­va­no ili sim­bo­li­zo­va­no, ono je po­ve­za­no sa tra­u­mom, ali i sa za­do­volj­stvom, ko­je sub­ver­ti­ra sim­bo­lič­ke za­bra­ne i ci­lja da do­stig­ne Stvar.12 Da­kle, sop­stvo kao od­i­gra­ni lik ni­je ne­što or­gan­sko, kon­kret­no, lo­ci­ra­no, či­ja je ne­iz­be­žna sud­bi­na da se ro­di, sa­zri i umre; ono je dram­ski efe­kat ko­ji di­fu­zno na­sta­je iz pri­ka­za­ne sce­ne, a ka­rak­te­ri­stič­no pi­ta­nje i glav­na bri­ga u ve­zi sa njim je­ste da li će mu se po­klo­ni­ti po­ve­re­nje ili će do­ži­ve­ti dis­kre­di­ta­ci­ju. Ana­li­zi­ra­ju­ći sop­stvo, pri­nu­đe­ni smo da se uda­lji­mo od nje­go­vog no­si­o­ca, od oso­be ko­ja će od nje­ga ima­ti naj­vi­še ko­ri­sti ili naj­vi­še šte­te, jer on i nje­go­vo te­lo su sa­mo či­vi­luk o ko­ji će se pri­vre­me­no oka­či­ti je­dan ko­lek­tiv­ni pro­iz­vod. Sred­stva za pro­iz­vo­đe­nje i odr­ža­va­nje sop­stva ne le­že u sa­mom či­vi­lu­ku – ona se, za­pra­vo, če­sto dr­že do­bro za­ka­tan­če­na u dru­štve­nim usta­no­va­ma. Ta­mo će po­sto­ja­ti po­za­din­ska zo­ na opre­mlje­na pri­bo­rom za ob­li­ko­va­nje te­la i pred­nja zo­na sa svo­jim utvr­đe­nim ku­li­sa­ma. Po­sto­ja­će tim oso­ba či­ja će ak­tiv­nost na po­zor­ni­ci sa­či­nja­va­ti sce­nu iz ko­je će iz­ro­ni­ti sop­stvo od­i­gra­nog li­ka. Po­sto­ja­će 10 Ova­kvo opa­ža­nje sop­stva, i nje­go­vih od­no­sa sa dru­gim, omo­gu­ća­va da se za­u­zme me­sto u Sim­bo­lič­kom po­ret­ku, u je­zi­ku. Sle­de­ći ko­rak je de­te­tov pad u je­zik. Sim­bo­lič­ki po­re­dak u La­ka­no­voj te­o­ri­ji su­bjek­ta ozna­čen je i kao Ve­li­ki Dru­gi, ili jed­no­stav­no Dru­gi sa ve­li­kim D. Ta­kva po­zi­ci­ja do­zvo­lja­ va da ka­že­mo Ja, da bu­de­mo su­bjek­ti ko­ji go­vo­re. Re­či ta­ko ima­ju sta­bil­no zna­če­nje jer su fik­si­ra­ne, „usi­dre­ne” Dru­gim/Fa­lu­som/Ime­nom Oca/Za­ko­nom, ko­ji je sre­di­šte Sim­bo­lič­kog. La­kan ka­že da je­zik uvek go­vo­ri o gu­bit­ku ili od­su­stvu; re­či su nam po­treb­ne sa­mo ka­da je obje­kat ko­ji ho­će­mo od­su­tan. Ka­da bi svet bio u pot­pu­no­sti pun, bez od­su­stva, ta­da nam je­zik ne bi bio po­tre­ban. Je­zik je skup ozna­či­te­lja i zna­čenj­ski po­re­dak. Su­bjekt se lo­ci­ra u ovom po­ret­ku opet re­la­ci­o­no, spram dru­gih, i ko­nač­no, spram ve­li­kog Dru­gog. Za­u­zi­ma­nju me­sta u Sim­bo­lič­kom, mi pro­la­zi­mo kroz vra­ta ko­ja su rod­no obe­le­že­na; po­lo­žaj de­voj­či­ca raz­li­čit je od po­lo­ža­ja de­ča­ka. De­ča­ci su bli­že Fa­lu­su ne­go de­voj­či­ce, ali ni­ko ni­je Fa­lus i ne po­se­du­je ga – ka­ko bi to La­kan re­kao. Naš po­lo­žaj u Sim­bo­lič­kom, kao i po­lo­žaj svih dru­gih ozna­ču­ju­ćih ele­me­na­ta (ozna­či­te­lja) fik­si­ran je Fa­lu­som; za raz­li­ku od ne­sve­snog, la­nac ozna­či­te­lja u Sim­bo­lič­kom ne kru­ži i ne iz­me­šta se bes­kraj­no, jer Fa­lus ogra­ni­ča­va tu vr­stu kre­ta­nja. 11 Ži­žek na­vo­di niz pri­me­ra eks­pre­si­je i pro­do­ra re­al­nog u umet­no­sti: kod Hič­ko­ka, kad ja­to pti­ca pre­te­ći le­ti pre­ma Me­la­ni; ili iz­raz kri­ ka, bez zvu­ka, kao sli­ka naj­du­blje ank­si­o­zno­sti, pra­po­ti­ski­va­nja, ono ne­mo­gu­će za vo­ka­li­za­ci­ju. Kao pri­mer, na­vo­di Mun­ko­vu sli­ku Krik. 12 Re­al­no je na ne­ki na­čin či­sto od­su­stvo jer se opi­re sim­bo­li­za­ci­ji. Iz istog raz­lo­ga Re­al­nom ne fa­li ni­šta. Kod La­ka­na Re­al­no je po­ve­za­no sa na­go­nom smr­ti. On pri­ča o dva ti­pa su­bjek­ta, su­bjek­tu je­zi­ka i su­bjek­tu za­do­volj­stva, ko­ji ni­su raz­li­či­ti je­dan od dru­gog već su ubri­zga­ ni je­dan u dru­gi. Po­tre­ba za za­do­volj­stvom for­mi­ra­na je, pre­ma La­ka­no­vom mi­šlje­nju, pre usva­ja­nja je­zi­ka, i u kon­tek­stu po­ve­za­no­sti sa maj­kom ko­ja do­no­si i za­do­volj­stvo i fru­stra­ci­ju u isto vre­me. Od ro­đe­nja be­bin naj­in­tim­ni­ji kon­takt je sa maj­kom i za La­ka­na to je naj­ve­ća mo­gu­ća in­ti­ma ko­ju čo­vek ikad mo­že po­sti­ći. On ovo na­zi­va za­do­volj­stvom ko­je do­la­zi spo­lja i za nje­ga je to kon­stant­na žud­nja pre­ma raz­li­či­tim for­ma­ma sje­di­nje­nja sa ide­al­nim dru­gim, od maj­ke do ide­o­lo­gi­je. Žud­nja je za raz­li­či­tim for­ma­ma za­do­volj­stva, ko­ja uklju­ču­ju uži­va­nje, ali i de­struk­ci­ju. Zbog to­ga su­bjek­ti ga­je svo­je simp­to­me i uko­li­ko su volj­ni da ih se od­rek­nu, dru­gi simp­tom će za­u­ze­ti nji­ho­vo me­ sto. Simp­tom je za La­ka­na kre­a­tiv­ni na­čin da se ostva­ri za­do­volj­stvo na me­stu ko­je ogra­ni­ča­va za­do­volj­stvo. Iden­ti­fi­ka­ci­ja sa Ime­nom Oca kao ozna­či­te­ljem u je­zi­ku ima ka­stri­ra­ju­ći efe­kat, a simp­tom do­zvo­lja­va su­bjek­tu da spo­ji su­bjekt sa za­do­volj­stvom. Zbog ovo­ga simp­to­ma, pre­ma La­ka­no­vom mi­šlje­nju, ni­je sa­mo pod­sve­sna po­ru­ka već i iz­raz Re­al­nog, ko­je se opi­re sim­bo­lič­koj di­sci­pli­ni.

55


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

i dru­gi tim – pu­bli­ka, či­ja će in­ter­pre­ta­tiv­na ak­tiv­nost bi­ti neo­p­hod­na da bi sop­stvo iz­ro­ni­lo. Sop­stvo13 je pro­iz­vod svih ovih aran­žma­na i u svim svo­jim seg­men­ti­ma no­si be­le­ge svog po­re­kla (Gof­man 2000: 251). Naj­va­žni­ji ko­ma­di zna­kov­nih oru­đa, ko­ji odr­ža­va­ju dru­štve­nu kla­su, sa­či­nje­ni su od sta­tu­snih sim­ bo­la po­mo­ću ko­jih se iz­ra­ža­va ma­te­ri­jal­no bo­gat­stvo. Ame­rič­ko dru­štvo je po ovo­me slič­no dru­gi­ma, ali se iz­dva­ja kao eks­pre­sni pri­mer za kla­sno dru­štvo ori­jen­ti­sa­no pre­ma ma­te­ri­jal­nim do­bri­ma (mo­žda i za­to što je u Ame­ri­ci pri­hva­će­no pri­ka­zi­va­nje sim­bo­la bo­gat­stva, a i fi­nan­sij­ska sred­stva da se to uči­ni, ši­ro­ko su do­stup­na). In­dij­sko dru­štvo, s dru­ge stra­ne, po­ne­kad se na­vo­di ne sa­mo kao dru­štvo u okvi­ru ko­ga se mo­ bil­nost ve­zu­je za ka­ste, a ne po­je­din­ce, već i kao dru­štvo u okvi­ru ko­ga se te­ži da na­stu­pi is­ka­žu po­hval­ne tvrd­nje o ne­ma­te­ri­jal­nim vred­no­sti­ma.14 Na­rav­no, u stvar­no­sti po­sto­je i mno­gi hin­du kru­go­vi či­ji se čla­no­vi tru­de da kroz svo­je sva­ko­dnev­ne na­stu­pe po­ka­žu svo­je bo­gat­stvo i kla­sni sta­tus, i ko­ji­ma je to­li­ko ma­lo sta­lo do asket­ske či­sto­te da se i ne tru­de da je od­glu­me. Upo­re­do sa tim, u Ame­ri­ci je od­u­vek bi­lo uti­caj­nih gru­pa či­ji su čla­no­vi ose­ća­li da se u ne­kim vi­do­vi­ma na­stu­pa mo­ra uma­nji­ti po­ka­zi­va­nje pu­kog bo­gat­stva. Nji­hov cilj je bio da od­ne­gu­ju uti­sak da su zna­čaj­ni­ji oni stan­dar­di ko­ji se od­no­se na kul­tu­ru i mo­ral­ne vred­no­sti. Egip­ća­ni se, re­ci­mo, i dan-da­nas su­zdr­ža­va­ju da po­pra­ve iz­gled svo­jih ku­ća, ka­ko ze­mljo­po­sed­ni­ci ne bi to pro­tu­ma­či­li kao znak da im tre­ba tra­ži­ti ve­će za­kup­ni­ne. Ova tra­di­ci­ja se u Ame­ri­ci ja­vlja u glu­mlje­nju si­ro­ ma­štva pred so­ci­ja­nim rad­ni­kom. Ova ne­ga­tiv­na „ide­a­li­za­ci­ja” bi­la je uobi­ča­je­na za vre­me ve­li­ke ame­rič­ke de­pre­si­je, ka­da se si­ro­ma­štvo do­ma­ćin­sta­va, to­kom po­se­te so­ci­jal­nih rad­ni­ka, če­sto pre­u­ve­li­ča­va­lo, sve­do­ če­ći da se pred­sta­va si­ro­ma­štva iz­vo­di svu­da gde se vr­ši pro­ve­ra ma­te­ri­jal­nog sta­nja. Ovi uti­sci ima­ju „ide­a­ li­zo­va­ne” aspek­te, jer iz­vo­đač, da bi bio us­pe­šan, mo­ra da po­nu­di onu vr­stu sce­ne ko­ja ote­lo­vlju­je eks­trem­ne ste­re­o­ti­pe po­sma­tra­ča o ne­sreć­nom si­ro­ma­štvu. Po­je­din­ci če­sto pot­hra­nju­ju uti­sak da je scen­ska ulo­ga ko­ju tre­nut­no iz­vo­de nji­ho­va je­di­na ulo­ga, ili bar nji­ho­va naj­su­štin­ski­ja ulo­ga. Kao što se vi­di iz pri­me­ra, pu­bli­ka sa svo­je stra­ne če­sto pri­hva­ta lik ko­ji vi­di kao je­di­ni lik po­je­din­ca ko­ji pred njom na­stu­pa. Isto­vre­me­no, i kao po­sle­di­ca i kao po­kre­tač­ki uzrok ove vr­ste oda­no­sti ulo­zi u ko­joj se tre­nut­no na­la­zi, ja­vlja se „raz­dva­ja­nje pu­bli­ke”. Vr­še­ći raz­dva­ja­nje pu­bli­ke, po­je­di­nac osi­gu­ra­va da oni pred ko­ji­ma igra jed­nu od svo­jih ulo­ga ne­će bi­ti oni isti pred ko­ji­ma u dru­ga­či­jem okru­že­nju igra dru­gu ulo­gu. Kul­tur­na i dra­ma­tur­ška per­spek­ti­va naj­ja­sni­je se ukr­šta­ju na pi­ta­nju odr­ža­va­nja mo­ral­nih stan­dar­da. Kul­ tur­ne vred­no­sti jed­ne usta­no­ve po­drob­no od­re­đu­ju ka­ko bi uče­sni­ci tre­ba­lo da se po­sta­ve pre­ma mno­go če­mu, a ujed­no us­po­sta­vlja­ju okvir za pri­vi­de ko­ji se mo­ra­ju odr­ža­va­ti, sve­jed­no da li iza njih ima ne­kih ose­ća­nja ili ne. Ka­da po­je­di­nac igra svo­ju ulo­gu, on od pu­bli­ke im­pli­cit­no zah­te­va da ozbilj­no shva­ti uti­sak ko­ji se pred njom gra­di. Od nje se oče­ku­je da ve­ru­je da lik ko­ji vi­di za­i­sta po­se­du­je oso­bi­ne za ko­je se či­ni da ih po­se­du­je, da će rad­nje ko­je oba­vlja ima­ti za po­sle­di­cu ono što se nji­ma im­pli­cit­no tvr­di. Iz­vo­đač mo­že bi­ti u pot­pu­no­sti po­net sop­stve­nim na­stu­pom i mo­že bi­ti iskre­no ube­đen da je uti­sak o stvar­no­sti ko­ju kre­i­ra pra­va umet­nost. Ka­da i nje­go­va pu­bli­ka ve­ru­je da je to slu­čaj sa pred­sta­vom ko­ju iz­vo­di, a obič­no je ta­ko, on­da će sa­mo so­ci­o­ log ili dru­štve­ni bun­tov­nik ima­ti bi­lo ka­kve sum­nje u „re­al­nost” ono­ga što se pri­ka­zu­je. Iz­vo­đač, s dru­ge stra­ ne, ne mo­ra da bu­de ni­ma­lo po­net sop­stve­nom scen­skom ulo­gom. Ova mo­guć­nost je ra­zu­mlji­va po­što ni­ko dru­gi ni­je u ta­ko do­broj po­sma­trač­koj po­zi­ci­ji da pro­dre u pred­sta­vu, kao onaj ko je iz­vo­di. Uz ovo, iz­vo­đač mo­že že­le­ti da ube­đe­nja svo­je pu­bli­ke usme­ra­va ko­ri­ste­ći ih sa­mo kao sred­stvo upe­re­no ka dru­gim ci­lje­vi­ ma, a da ga se ni­ma­lo ne ti­če šta će oni stvar­no mi­sli­ti bi­lo o nje­mu, bi­lo o si­tu­a­ci­ji. Ka­da po­je­di­nac ne ve­ru­je sop­stve­noj glu­mi i ni­je ga bri­ga za ono u šta pu­bli­ka ve­ru­je, mo­že­mo ga na­zva­ti „ci­ni­kom”, osta­vlja­ju­ći ter­min 13 Ce­la ta ma­ši­ne­ri­ja za pro­iz­vod­nju sop­stva je glo­ma­zna, pa se po­ne­kad po­kva­ri, iz­la­žu­ći po­gle­du svo­je sa­stav­ne de­lo­ve: kon­tro­lu nad po­za­din­skom zo­nom, tim­ski do­sluh, tak­tič­nost pu­bli­ke itd. 14 Ka­stin­ski si­stem je da­le­ko od kru­tog si­ste­ma u okvi­ru ko­ga je me­sto sva­kog po­je­din­ca utvr­đe­no za sva vre­me­na. Po­me­ra­nja su uvek bi­la mo­gu­ća, po­seb­no u sre­di­šnjim zo­na­ma hi­je­rar­hi­je. Ni­ska ka­sta je bi­la u sta­nju da se u jed­noj ili dve ge­ne­ra­ci­je iz­dig­ne na vi­šu po­zi­ci­ju u hi­je­rar­hi­ji, ta­ko što su nje­ni čla­no­vi po­sta­ja­li ve­ge­te­ri­jan­ci i tre­zve­nja­ci, i san­skri­ti­zo­va­li svo­je ri­tu­a­le i pan­teon. Ten­den­ci­ja ni­žih kla­sa da imi­ti­ra­ju (po­dra­ža­va­ju) vi­še, bi­la je mo­ćan či­ni­lac u ši­re­nju san­skrit­skih ri­tu­a­la i obi­ča­ja, u po­sti­za­nju iz­ve­snog ste­pe­na kul­tur­ne ujed­na­če­ no­sti, ne sa­mo unu­tar ka­stin­ske le­stvi­ce, već uz­duž i po­pre­ko či­ta­ve In­di­je.

56


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

„iskren” za po­je­din­ce ko­ji ve­ru­ju u uti­sak ko­ji nji­hov na­stup pot­hra­nju­je. Mo­ra se raz­u­me­ti da ci­nik, sa svo­ jom pro­fe­si­o­nal­nom ne­za­in­te­re­so­va­no­šću, mo­že ipak uži­va­ti u sop­stve­noj ma­ska­ra­di, ose­ća­ju­ći svo­je­vr­snu ra­do­snu zlu­ra­dost, za­to što se po sop­stve­noj vo­lji mo­že po­i­gra­ti sa ne­čim što nje­go­va pu­bli­ka mo­ra uze­ti za ozbilj­no. Na­rav­no, ne sma­tra se da su svi ci­nič­ni iz­vo­đa­či za­in­te­re­so­va­ni za ob­ma­nu svo­je pu­bli­ke ra­di ono­ga što se na­zi­va „sop­stve­ni in­te­res” ili lič­ni do­bi­tak. Ci­nič­ni po­je­di­nac mo­že ob­ma­nu­ti svo­ju pu­bli­ku za­to što sma­tra da je to za­rad nje­go­vog sop­stve­nog do­bra, ili za­rad do­bra za­jed­ni­ce. Dok je u pri­su­stvu dru­gih, ak­tiv­ nost po­je­din­ca je obič­no pro­že­ta zna­ko­vi­ma ko­ji zna­čaj­no pot­cr­ta­va­ju i osli­ka­va­ju po­tvr­đu­ju­će či­nje­ni­ce ko­je bi ina­če osta­le ne­u­o­če­ne i ne­ja­sne. Ka­ko bi po­je­din­če­ve ak­tiv­no­sti i dru­gi­ma ne­što zna­či­le, on svo­ju ak­tiv­nost mo­ra da usme­ri ta­ko da ona iz­ra­zi ono što on že­li da sa­op­šti to­kom in­ter­ak­ci­je. Uko­li­ko su­di­ja u ko­šar­ci že­ li da osta­vi uti­sak ka­ko je si­gu­ran u se­be i svo­ju od­lu­ku, on mo­ra da pre­sko­či tre­nu­tak pre­mi­šlja­nja ko­ji bi mu omo­gu­ćio da bu­de si­gu­ran u sop­stve­ni sud i da od­lu­ku do­ne­se od­mah, ka­ko bi pu­bli­ka bi­la uve­re­na da je si­gu­ran u svo­ju pre­su­du. Ne­ke od sta­tu­sa ni­je te­ško dra­ma­ti­zo­va­ti, po­što su ne­ke od ak­tiv­no­sti ko­je su od ključ­nog zna­ča­ja za iz­vr­še­nje osnov­nog po­sla unu­tar da­tog sta­tu­sa isto­vre­me­no i iz­u­zet­no do­bro adap­ti­ra­ne sa ko­mu­ni­ka­ci­o­ne tač­ke gle­di­šta za ube­dlji­vo sa­op­šta­va­nje kva­li­te­ta i atri­bu­ta za ko­je iz­vo­đač tvr­di da ih po­ se­du­je. Ulo­ge pro­fe­si­o­nal­nih hi­rur­ga, po­li­ca­ja­ca, vi­o­li­ni­sta, bok­se­ra, slu­ča­je­vi su ko­ji to do­ka­zu­ju. Ovi po­slo­vi do­pu­šta­ju to­li­ko dram­skog sa­mo­i­zra­ža­va­nja da oni ko­ji se nji­ma uzor­no ba­ve, bi­lo stvar­no ili fik­tiv­no, po­sta­ju slav­ni i do­bi­ja­ju po­seb­no me­sto u ko­mer­ci­jal­no or­ga­ni­zo­va­nim puč­kim fan­ta­zi­ja­ma. Di­jag­no­za le­ka­ra in­ter­ ni­ste u ve­li­koj me­ri po­či­va na pa­žlji­vom pra­će­nju simp­to­ma to­kom vre­me­na, dok di­jag­no­za hi­rur­ga za­vi­si od stva­ri ko­je se di­rekt­no uoča­va­ju. Ovaj ne­do­sta­tak ne­po­sred­ne vi­dlji­vo­sti pra­vi pro­ble­me in­ter­ni­sti­ma. Pa­ci­ jent vi­di sa­mo ka­ko se nje­go­va bol­ni­čar­ka za­u­sta­vlja po­red sle­de­ćeg kre­ve­ta i tren ili dva ča­vr­lja sa pa­ci­jen­tom ko­ji u nje­mu le­ži. On ne zna da ona oslu­šku­je du­bi­nu nje­go­vog di­sa­nja i osma­tra ton i bo­ju nje­go­ve ko­že. On mi­sli da ga ona sa­mo obi­la­zi. Mo­že se za­klju­či­ti da bol­ni­čar­ke „gu­be vre­me” osim ako se ne ba­ve ne­čim vr­lo vi­dlji­vim, kao što je da­va­nje in­jek­ci­ja. Pro­blem dra­ma­ti­za­ci­je ne­či­je ak­tiv­no­sti uklju­ču­je mno­go vi­še od tran­sfor­ma­ci­je ne­vi­dlji­vih „tro­ ško­va” u vi­dlji­ve. Po­sao ko­ji mo­ra­ju da oba­ve pri­pad­ni­ci po­je­di­nih sta­tu­sa če­sto je ta­ko ma­lo po­go­dan za iz­ra­ža­va­nje že­lje­nog zna­če­nja da, ako onaj ko ga ra­di že­li da dra­ma­ti­zu­je ka­rak­ter nje­go­ve ulo­ge, on mo­ra da u tom prav­cu usme­ri zna­čaj­nu ko­li­či­nu ener­gi­je. A ener­gi­ja usme­re­na ka ko­mu­ni­ka­ci­ji če­sto zah­te­va sa­svim dru­ga­či­je atri­bu­te od onih ko­ji se dra­ma­ti­zu­ju. Da bi opre­mio ku­ću, ta­ko da ona iz­ra­ža­va jed­no­ stav­nu, mir­nu ot­me­nost, njen vla­snik će mo­ra­ti da tr­či po auk­ci­ja­ma, cen­ka se sa pro­dav­ci­ma an­ti­kvi­te­ta i upor­no pre­tra­žu­je sve pro­dav­ni­ce u oko­li­ni ne bi li pro­na­šao od­go­va­ra­ju­će ta­pe­te i ma­te­ri­jal za za­ve­se. Stra­te­gi­ja sa­mo-iz­vo­đe­nja Pre­zen­ta­ci­ja sop­stva uvek se mo­ra ba­vi­ti iz­la­ga­njem sop­stva: te­lo je osnov­no me­sto, me­sna­to iz­ la­ga­nje sve­pri­sut­ne bor­be sa sa­vre­me­nim sop­stvom. Ova vr­sta iz­la­ga­nja sma­tra se na­či­nom kon­stru­i­ sa­nja po­ten­ci­jal­no­sti iden­ti­te­ta, i ona se če­sto shva­ta kao znak sa­vre­me­ne sa­mo­op­se­si­je, kao osnov­na po­sle­di­ca kul­tur­nog raz­u­me­va­nja te­la u ko­jem te­lo i sop­stvo li­če na ve­štač­ku ode­ću ko­ja se ne­pre­sta­no mo­že ski­da­ti i pre­me­šta­ti. U dru­štvi­ma gde vla­da mo­der­na pro­duk­ci­ja od­no­sa, či­tav ži­vot se po­ka­zu­je kao ogrom­na aku­mu­la­ci­ja spek­ta­kla.15 Sva­ko sa­mo-iz­vo­đe­nje je­ste otva­ra­nje ras­ce­pa, ono je su­štin­ski 15 U Di­zni­len­du se ocr­ta­va objek­tiv­ni pro­fil Ame­ri­ke, sve do mor­fo­lo­gi­je po­je­din­ca i ma­se. Sve su vred­no­sti tu eg­zal­ti­ra­ne pu­tem mi­ni­ja­tu­ re i stri­pa, i u to­me se kri­je ide­a­li­zo­va­na tran­spo­zi­ci­ja jed­ne pro­ti­vu­reč­ne stvar­no­sti. Ta ide­o­lo­ška osno­va slu­ži jed­noj si­mu­la­ci­ji tre­će vr­ste. Di­zni­lend svo­jim po­sto­ja­njem, za­pra­vo, po­kri­va či­nje­ni­cu da je stvar­na ze­mlja, stvar­na Ame­ri­ka, u stva­ri, Di­zni­lend, kao što za­tvo­ri svo­jim po­sto­ja­njem pri­kri­va­ju da je ce­lo­kup­no dru­štvo svo­jim po­sto­ja­njem, u svo­joj ba­nal­noj sve­pri­sut­no­sti, za­tvor­sko. Di­zni­lend je po­sta­vljen kao ima­gi­na­ran, ka­ko bi po­dr­žao ve­ro­va­nje da je sve osta­lo stvar­no, ma­da Los An­đe­les i Ame­ri­ka, ko­ji ga okru­žu­ju, vi­še ni­su stvar­ni, ne­go spa­da­ju u vr­stu si­mu­la­ci­je. Ne ra­di se vi­še o ne­koj la­žnoj pred­sta­vi stvar­no­sti, ra­di se o po­ti­ski­va­nju da stvar­nost vi­še ni­je stvar­na, da­kle, o spa­sa­va­nju prin­ci­pa stvar­no­sti. Ono što je u Di­zni­len­du ima­gi­nar­no ni­je ni isti­ni­to, ni la­žno, to je ma­ši­na raz­u­ve­ra­va­nja po­de­še­na da u su­ prot­nom po­lju re­ge­ne­ri­še fik­ci­ju stvar­nog. Otu­da sla­bost tog ima­gi­nar­nog, nje­go­va in­fan­til­na de­ge­ne­ri­sa­nost. Taj svet že­li da bu­de de­ti­njast ka­ko bi iza­zvao ve­ro­va­nje da su od­ra­sli dru­gde, u stvar­nom sve­tu, i pri­kri­o či­nje­ni­cu da je pra­va in­fan­til­nost svu­gde.

57


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

re­zul­tat in­ven­ci­je, kon­struk­ci­je, in­ten­ci­o­nal­ne de­fi­ni­ci­je i este­tič­ke po­zi­ci­je. Sop­stvo u pre­zen­ta­ci­ji je­ste sa­mo-in­ven­ci­ja. Pro­blem je u to­me što je ta in­ven­ci­ja uvek am­bi­va­lent­na, sop­stvo je iz­ve­de­no (re­kon­ stru­i­sa­no, pro­ce­du­ral­no, otvo­re­no) i, isto­vre­me­no, usta­no­vlje­no je kao ar­te­fakt (mi­sti­fi­ko­van i po­ve­zan sa svo­jim iz­vo­ri­štem). Za­to sop­stvo uvek do­la­zi do svo­je isti­ne na am­bi­va­len­tan na­čin, to jest, sva­ka isti­na sop­stva je si­tu­i­ra­na upra­vo u ras­ce­pu ko­ji ote­ža­va po­sta­vlje­nje gra­ni­ce iz­me­đu ori­gi­na­la i ko­pi­je. Sva­ka isti­na sop­stva je in­ven­ci­ja ko­ja se mo­že ot­kri­ti je­di­no kao iz­ve­de­na, kroz svoj per­for­ma­tiv­ni vi­šak. Eti­ka spro­vo­đe­nja iz­vo­đač­kog či­na ini­ci­jal­no is­te­ru­je auten­tič­nost, ali sa­mo ka tak­tič­nom sme­šta­nju tog va­žnog pi­ta­nja u sam cen­tar pro­ce­sa. Sop­stvo po­sta­je mi­to­man­sko onog tre­nut­ka kad se iz­lo­ži, od­no­sno, kao ne­fal­si­fi­ko­va­no sop­stvo, ono ot­kri­va sa­mo se­be je­di­no kao po­sta­vlje­no i iz­ve­de­no. Dru­gim re­či­ma, sva­ki is­kaz sop­stva za­pra­vo tra­ži isti­nu, me­đu­sob­nu ve­zu, sta­bil­nost, pa i od naj­i­zmi­šlje­ni­jeg sop­stva (kunst­body.org). U pi­ta­nju je bor­ba ko­ja po­sta­je iz­u­zet­no va­žna u na­šem sa­vre­me­nom ži­vo­tu, u ko­jem smo stal­no po­sta­vlje­ni pred pri­vid­nu slo­bo­du iz­bo­ra i in­ven­ci­je. Ali ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da je isto­vre­me­ no upra­vo ta pri­vid­na slo­bo­da iz­bo­ra i in­ven­ci­je ono što nas ve­zu­je za ne­pod­no­šlji­vu i ve­o­ma zah­tev­nu po­zi­ci­ju. Pi­ta­nje na­či­na na ko­ji se mo­že shva­ti­ti sa­vre­me­ni sta­tus isti­ne je po­seb­no aku­tan da­nas, ka­da je te­a­tar odav­no iz­gu­bio pri­vi­le­gi­ju iz­vo­đe­nja i ti­me svo­ju tra­di­ci­o­nal­nu (po­li­tič­ku) moć, ko­ja je ima­la mo­guć­nost ot­kri­va­nja na­ji­ma­nent­ni­je ko­rup­ci­je. Pri­vi­le­gi­ja re­al­no­sti sa­da pri­pa­da do­me­nu me­di­ja. U sa­vre­me­nom dru­štvu, gde je sve per­for­mans, iz­vo­đač­ke umet­no­sti ne­ma­ju vi­še pri­vi­le­gi­ju sve­tov­nog me­sta go­vo­ra, kao ni svo­ju ra­ni­ju moć. Ono što te­a­tar či­ni po­sta­je naš naj­a­kut­ni­ji sa­vre­me­ni ri­tual – to je na­čin na ko­ji raz­u­me­mo sa­vre­me­ni iden­ti­tet, od­nos sa dru­gim, me­sto svog po­sto­ja­nja. Raz­voj sa­vre­ me­nih me­di­ja i teh­no­lo­ških re­al­no­sti me­nja na­šu kon­cep­ci­ju pri­su­stva i isti­ne. Su­štin­sko pi­ta­nje je ka­ko isti­na sop­stva do­spe­va u pre­zen­ta­ci­ju, na ko­je na­či­ne iz­vo­di­mo sa­mi se­be za dru­ge, i na kra­ju, za se­be. Lič­nost – in­ter­ak­ci­ja – dru­štvo Ka­da se po­je­di­nac po­ja­vi pred dru­gi­ma, on sve­sno ili ne­sve­sno pro­jek­tu­je jed­nu de­fi­ni­ci­ju si­tu­a­ci­je, či­ji va­žan deo sa­či­nja­va nje­go­va pred­sta­va o sa­mom se­bi. Ka­da se zbi­je do­ga­đaj ko­ji je iz­ra­žaj­no ne­spo­jiv sa tim ne­go­va­nim uti­skom, na­sta­nu zna­čaj­ne po­sle­di­ce isto­vre­me­no na tri ni­voa dru­štve­ne stvar­no­sti, od ko­jih sva­ki pod­ra­zu­me­va svo­je­vr­snu re­fe­rent­nu tač­ku i po­re­dak či­nje­ni­ca. Pr­vo, dru­štve­na ak­ci­ja, tre­ti­ra­na kao di­ja­log iz­me­đu dva ti­ma, mo­že se pre­ki­nu­ti u ne­la­go­di i zbu­nje­no­sti, si­tu­a­ci­ja mo­žda vi­še ne­će bi­ti de­fi­ni­sa­na, do­ta­da­šnje po­zi­ci­je mo­žda po­sta­nu neo­dr­ži­ve, a uče­sni­ci mo­gu osta­ti bez za­cr­ta­nog prav­ca de­la­nja. U ta­kvim pri­li­ka­ma je ti­pič­no da uče­sni­ci opa­ze no­tu ne­i­sti­ni­to­sti i ose­te se ne­la­god­no, uzru­ja­no i da iz­gu­be kon­tro­lu. Dru­gim re­či­ma, mi­ni­ja­tur­ni dru­štve­ni si­stem ko­ji se stva­ra i odr­ža­va ure­đe­nom dru­štve­nom in­ter­ak­ci­jom do­ži­vlja­va dez­or­ga­ni­za­ci­ju. To su po­sle­di­ce na­ru­ša­va­nja na­stu­pa sa sta­no­vi­šta dru­štve­ne in­ter­ak­ci­je. Dru­go, uz na­ve­de­ne dez­or­ga­ni­zu­ju­će po­sle­di­ce po de­la­nje ko­je se tre­ nut­no ose­te, na­ru­ša­va­nje na­stu­pa mo­že ima­ti i da­le­ko­se­žni­je po­sle­di­ce. Pu­bli­ke su sklo­ne da pri­hva­te Ja ko­je po­je­di­nač­ni iz­vo­đač pro­jek­tu­je to­kom svog te­ku­ćeg na­stu­pa, kao od­go­vor­ni pred­stav­nik svo­je ko­ le­gi­jal­ne gru­pa­ci­je, sva­kog ti­ma i svo­je dru­štve­ne usta­no­ve. Pu­bli­ke, ta­ko­đe, pri­hva­ta­ju po­je­din­čev kon­ kret­ni na­stup kao do­kaz o nje­go­voj spo­sob­no­sti da iz­ve­de bi­lo ko­ju scen­sku ulo­gu. U iz­ve­snom smi­slu, ove ši­re dru­štve­ne je­di­ni­ce, kao što su ti­mo­vi, usta­no­ve itd., ula­ze u igru sva­ki put kad po­je­di­nac iz­vo­di svo­ju ulo­gu, sva­kim na­stu­pom le­gi­tim­nost tih usta­no­va se te­sti­ra, a nji­ho­va traj­na re­pu­ta­ci­ja sta­vlja na koc­ku. Re­ci­mo, kad se hi­rurg i me­di­cin­ska se­stra isto­vre­me­no okre­nu od ope­ra­ci­o­nog sto­la, a pa­ci­jent pod ane­ste­zi­jom se slu­čaj­no ot­ko­tr­lja i po­gi­ne, ne sa­mo da je ope­ra­ci­ja na­ru­še­na na ne­u­go­dan na­čin, ne­go je okrnjena hi­rur­go­va re­pu­ta­ci­ja, kao le­ka­ra i kao čo­ve­ka, kao i re­pu­ta­ci­ja bol­ni­ce. To su mo­gu­će po­sle­di­ce na­ru­ša­va­nja na­stu­pa sa sta­no­vi­šta dru­štve­ne struk­tu­re. Naj­zad, če­sto se de­ša­va da po­je­di­nac du­bo­ko uple­te svoj ego u iden­ti­fi­ka­ci­ju sa kon­kret­nom ulo­gom, usta­no­vom i gru­pom, te u svo­ju pred­sta­ vu o sa­mo­me se­bi kao ne­ko­me ko ne na­ru­ša­va dru­štve­nu in­ter­ak­ci­ju i ne iz­ne­ve­ra­va dru­štve­ne je­di­ni­ce ko­je od te in­ter­ak­ci­je za­vi­se. Kad do na­ru­ša­va­nja do­đe, da­kle, mo­že se do­go­di­ti da pred­sta­ve o se­bi, oko 58


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ko­jih je lič­nost iz­gra­đe­na, do­ži­ve dis­kre­di­ta­ci­ju. To su po­sle­di­ce na­ru­ša­va­nja sa sta­no­vi­šta in­di­vi­du­al­ne lič­no­sti (Gof­man 2000: 67). Na­ru­ša­va­nje na­stu­pa, da­kle, pro­iz­vo­di po­sle­di­ce na tri ni­voa ap­strak­ci­je: lič­nost, in­ter­ak­ci­je i dru­ štve­ne struk­tu­re. Iako su ve­ro­vat­no­ća da do na­ru­ša­va­nja do­đe i dru­štve­ni zna­čaj ve­ro­vat­nih na­ru­ša­va­nja ve­o­ma ne­jed­na­ki od in­ter­ak­ci­je do in­ter­ak­ci­je, či­ni se da ne­ma in­ter­ak­ci­je u ko­joj uče­sni­ci ne pre­u­zi­ma­ju po­ve­li­ki ri­zik da se na­đu u po­ma­lo ne­u­god­noj si­tu­a­ci­ji, ili ma­li ri­zik da bu­du du­bo­ko po­ni­že­ni. Ži­vot mo­žda ne li­či mno­go na koc­ka­nje, ali in­ter­ak­ci­ja li­či. Na­da­lje, ono­li­ko ko­li­ko se lju­di tru­de da iz­beg­nu na­ru­ša­va­nja, ili da po­pra­ve ona ko­ja ni­su iz­beg­nu­ta, nji­hov trud će ta­ko­đe stva­ra­ti si­mul­ta­ne po­sle­di­ce na tri na­ve­de­na ni­voa. Po­sre­di je, da­kle, je­dan jed­no­sta­van na­čin da se ar­ti­ku­li­šu tri ni­voa ap­strak­ci­je i tri per­spek­ti­ve iz ko­jih se pro­u­ča­va dru­štve­ni ži­vot. Pre­ma tvrd­nji Augu­sta Bo­a­la, auto­ra Po­zo­ri­šta po­tla­če­nih, du­žnost umet­ni­ka je da ne­pre­sta­no me­ nja dru­štvo u ko­me ži­vi. Ako je to tač­no, on­da isto­rij­ski pre­sek ar­ti­vi­zma po­či­nje od ra­nih per­for­man­sa ita­li­jan­skih i ru­skih fu­tu­ri­sta. Ru­ski umet­nič­ki eks­pe­ri­ment, po­li­tič­ki te­a­tar Pi­ska­to­ra, Breh­ta itd. iz­me­đu dva svet­ska ra­ta, ta­las stu­dent­skih pro­te­sta to­kom ’68. go­di­ne u Evro­pi, neo­a­van­gar­da u Ame­ri­ci, sa­mo su ne­ki od isto­rij­skih pri­me­ra. Breht je pr­vi ot­krio ovu sna­žnu i je­din­stve­nu ve­zu iz­me­đu te­a­tral­no­sti i po­li­ti­ke. Ka­te­go­ri­je re­vo­lu­ci­je, pro­le­te­ri­ja­ta, po­pu­li­zma, fa­ši­zma itd. upu­ću­ju na ob­li­ke ma­sov­nog pro­ bo­ja, na ja­ke ko­lek­tiv­ne re­pre­zen­ta­ci­je. Po­zo­ri­šnim reč­ni­kom re­če­no, stal­no su se na­me­ta­la pi­ta­nja: ko je pro­ta­go­ni­sta, a ko hor, u ka­kvom ko­ma­du, na ko­joj sce­ni, i u či­joj re­ži­ji? Breh­to­va te­za o od­no­su te­a­ tral­no­sti i po­li­ti­ke ne sa­mo da je op­sta­la do da­nas već je evo­lu­i­ra­la u ra­znim prav­ci­ma (Jo­vi­će­vić, TkH, 2011: 16/17). U iz­vo­đač­kim umet­no­sti­ma, za raz­li­ku od kre­a­tiv­nih umet­no­sti stva­ra­nja, do­stig­nu­ća se na­la­ze u sa­mom iz­vo­đe­nju, a ne u ne­kom ko­nač­nom pro­iz­vo­du ko­ji će na­dži­ve­ti ak­tiv­nost ko­ja ga je do­ne­la na svet i po­sta­ti ne­za­vi­san od nje. Iz­vo­đač­ke umet­no­sti su za­i­sta ve­o­ma srod­ne po­li­ti­ci. Umet­ni­ci­ma iz­vo­ đa­či­ma – igra­či­ma, glum­ci­ma, svi­ra­či­ma i dru­gi­ma, po­treb­na je pu­bli­ka da bi po­ka­za­li svo­ju vir­tu­o­znost, baš kao što je de­lu­ju­ćim lju­di­ma po­treb­no pri­su­stvo dru­gih pred ko­ji­ma mo­gu da se po­ja­ve – i jed­ni­ma i dru­gi­ma po­tre­ban je jav­no or­ga­ni­zo­va­ni pro­stor za „rad”.16 Uz funk­ci­o­ni­sa­nje ko­je je isto­vre­me­no i pro­ vo­ka­tiv­no i kon­for­mi­stič­ko, kao opo­zi­ci­ja i po­zi­ci­ja, kao otvo­re­no i za­tvo­re­no, per­for­ma­tiv­na po­li­ti­ka sop­stva po­ka­zu­je iz­vo­đe­nje kao pro­ce­du­ru i otvo­re­nu kon­struk­ci­ju, i otva­ra uvid u sop­stve­ni po­ten­ci­jal. Od­su­stvo kre­a­tiv­no­sti Do­ga­đa se da umet­nik, po­sta­ju­ći sve­stan ga­še­nja že­lje za umet­no­šću, u jed­nom ili dru­gom umet­ nič­kom sred­stvu, od­go­va­ra tom „iza­zo­vu” na­iz­gled de­struk­tiv­nom pri­me­nom istog sred­stva, ta­ko da se mo­že po­ve­ro­va­ti u ne­ga­tiv­ne ci­lje­ve umet­no­sti, ali je posre­di pre­tva­ra­nje ne­pri­stu­pač­nog te­re­na u umet­ nost i pre­o­kre­ta­nje tog sred­stva pro­tiv sa­mog se­be. Na Ve­li­koj sce­ni Na­rod­nog po­zo­ri­šta du­go se već igra ba­let Ne­či­sta krv. Ples je do­bar me­di­jum za tran­spo­no­va­nje na­pe­to­sti, oča­ja i uru­ša­va­nja ljud­skih sud­bi­na, či­ji usud pra­ti Stan­ko­vi­će­ve ju­na­ke, za­ ro­blje­ne u ma­loj, kon­zer­va­tiv­noj sre­di­ni. Ta­ko­đe, ve­li­ki je ko­re­o­graf­ski iza­zov da se pri­ka­že psi­ho­lo­ški ras­cep li­ko­va i nji­ho­va naj­du­blja in­ti­ma, u če­mu je ovaj pi­sac bio iz­van­red­no vešt i ube­dljiv. Ko­re­o­graf Li­di­ja Pi­li­pen­ko pre­po­zna­la je po­ten­ci­jal ko­ji ova li­te­ra­tu­ra no­si u se­bi, i na sce­nu Na­rod­nog po­zo­ri­šta po­sta­vi­la je ba­let Ne­či­sta krv, u ko­me je po­ku­ša­la da, pri­ka­zom sa­mog pi­sca i nje­go­vih li­ko­va uhva­će­nih u za­jed­nič­kom ko­vi­tla­cu, do­bi­je za­ni­mlji­vu i slo­že­nu scen­sku ce­li­nu. Ali autor­ka upa­da u zam­ku ova­ko za­mi­šlje­nog li­bre­ta, jer ži­vot Bo­re Stan­ko­vi­ća ne pru­ža do­volj­no dram­skog ma­te­ri­ja­la ko­ji bi bio za­ni­mljiv za in­sce­na­ci­ju, a za­mi­sao da pi­sca pro­go­ne se­ni li­ko­va po­ma­lo je na­iv­no ro­man­ti­čar­sko vi­đe­nje ko­je vi­še 16 „Rad” je u ovom slu­ča­ju me­ta­fo­ra za „po­zor­ni­cu”, a ova slič­nost iz­ved­be i po­li­ti­ke da­je me­to­do­lo­šku alat­ku za ana­li­zu po­li­tič­no­sti per­ for­man­sa, či­me se u ovom ra­du ne­ću ba­vi­ti.

59


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

pri­li­či kla­sič­nom ne­go mo­der­nom sti­lu. Da­kle, li­bre­to ko­ji je autor­ka sa­sta­vi­la, osla­nja se jed­nim de­lom na sce­ne iz ži­vo­ta Bo­re Stan­ko­vi­ća, po­ku­ša­va­ju­ći da raz­ja­sni nje­go­vu lič­nost, a sa dru­ge stra­ne, kroz osam scen­skih sli­ka, uvo­di i li­ko­ve iz nje­go­vih de­la: Sof­ku, Ko­šta­nu, Ta­ša­nu itd. Pred­sta­va po­či­nje jed­no­stav­ nim pri­ka­zi­ma Stan­ko­vi­će­vog do­ma, tu su nje­go­va su­pru­ga i tri kćer­ke. Na sce­ni do­mi­ni­ra­ju si­vi to­no­vi, a pi­sac, u tu­ma­če­nju Kon­stan­ti­na Ko­stju­ko­va, ula­zi u su­mor­no ras­po­lo­že­nje ko­je će ga pra­ti­ti sve do pred kraj ko­ma­da. On­da se sce­na otva­ra po du­bi­ni i kroz dim i cr­ve­nu sve­tlost po­ma­lja se ve­li­ki sto, na ko­me je ba­let­ski an­sambl pred­vo­đen Ko­šta­nom. Sli­ka sa­ma po se­bi za­vo­dlji­va i po­e­tič­na, mno­go obe­ća­va. Ali ta­da sle­di ne­što što do kra­ja osta­je glav­ni pro­blem ovog ba­le­ta, a to je bez­i­dej­nost u sa­mim ko­re­o­graf­skim ce­li­na­ma. Ka­da do­đe tre­nu­tak da se igra­či raz­i­gra­ju u an­sambl i so­lo de­o­ni­ca­ma, igra se gu­bi u pra­znom ho­du ste­re­o­tip­nim ko­re­o­graf­skim še­ma­ma i pre­na­gla­še­nom glu­mom. I mu­zič­ka kom­pi­la­ci­ja de­la Ste­ va­na i Va­si­li­ja Mo­kranj­ca, Ko­njo­vi­ća i Hri­sti­ća, če­sto je va­ri­ra­la iz­me­đu sve­tov­nih i du­hov­nih me­lo­di­ja, re­me­te­ći sklad pred­sta­ve. Sof­ka (Ol­ga Ol­ćan) ni­je ima­la pro­stor za ma­ne­var, ona ne uspe­va da pri­ka­že ta, u ro­ma­nu sjaj­no do­ča­ra­na, bu­ni­la te­la i du­ha, ma­šta­nja, če­žnje i neo­stva­re­ne sno­ve. Ko­šta­na (Iva­na Ko­zo­ mo­ra), iako vr­lo eks­pre­siv­na i teh­nič­ki od­lič­no iz­ve­de­na, ni­je us­pe­la da do­ča­ra taj sev­dah u po­kre­tu, žal za mla­do­šću, le­po­tom, slo­bo­dom. Kroz nju se pre­vi­še eks­pli­cit­no i eks­tra­vert­no ote­lo­vlju­je moć ero­sa u ko­jem ne­ma ni­čeg mi­stič­nog, te­škog i muč­nog. Taj eros je kod Stan­ko­vi­ća pri­ta­jen, sa­pet u bor­bi kr­vi i na­ go­na, po­no­sa i obi­ča­ja, u nje­mu ima vi­še za­no­sa, a ma­nje onog pri­zem­nog i či­sto te­le­snog. Sce­na svad­be, ko­stim­ski za­ni­mlji­vo re­še­na, nu­di­la je ta­ko­đe mno­go pro­sto­ra. Pi­li­pen­ko tu ve­što uba­cu­je gru­pu sta­ri­jih že­na, pa sli­ka do­bi­ja na pu­no­ći, po­kre­ti su la­ga­ni, ri­tu­al­ni; po­tom sle­di že­šći ri­tam, ali opet ne­do­sta­je ori­ gi­nal­ne, kva­li­tet­ne igre. Za­vr­šna sce­na, vas­kr­se­nje, u ko­joj je broj­ni an­sambl u be­lim ko­sti­mi­ma, pu­na je ne­kog iz­ne­nad­nog op­ti­mi­zma, i pred­sta­vi od­u­zi­ma umet­nič­ku te­ži­nu. Na vi­deo-bi­mo­vi­ma pro­jek­tu­ju se sli­ke Bo­re Stan­ko­vi­ća, pa či­tav ba­let po­pri­ma ob­lič­je ne­ke pri­god­ne pri­red­be ili pro­sla­ve. Na­ža­lost, i po­red od­lič­ne ide­je da se na mu­zi­ku do­ma­ćih auto­ra u ple­snoj for­mi po­sta­vi de­lo in­ spi­ri­sa­no ve­li­ka­nom srp­ske li­te­ra­tu­re, ba­let Ne­či­sta krv ne ostva­ru­je zna­ča­jan umet­nič­ki do­met. Upr­kos tru­du, so­li­sti Be­o­grad­skog ba­le­ta ni­su us­pe­li da po­ka­žu svoj mak­si­mum. Umet­nost uli­ce U po­čet­ku po­zo­ri­šte be­še pe­sma u di­ti­ram­bu: slo­bod­ni na­rod pe­vao je u slo­bod­nom pod­ne­blju. Kar­ne­val. Pra­znik. A on­da su vla­da­ju­će kla­se za­go­spo­da­ri­le nji­me i po­sta­vi­le svo­je ogra­de. (Boal, Po­zo­ri­šte po­tla­če­nog, 2004: 5) Eks­plo­zi­ja ulič­nog te­a­tra do­go­di­la se u maj­skom vr­tlo­gu ’68. i u is­ku­stvi­ma sub­ver­ziv­nog te­a­tra ko­ji ga pra­te (Li­ving te­a­ter, Bread and Pup­pet The­a­te itd.), ali on je na­sled­nik drev­ne tra­di­ci­je sla­vlja, iz ko­je su se ro­di­li kar­ne­va­li, cir­kus, sve for­me na­rod­nog po­zo­ri­šta, od ko­me­di­je del ar­te do va­šar­skog te­a­tra i Mo­li­je­ra. Ulič­ni te­a­tar uka­zu­je na „kri­zu pred­sta­vlja­nja”, a po­seb­no na kri­zu in­sti­tu­ci­je, i ot­kri­va ono što da­je le­gi­ti­mi­tet po­zo­ri­štu: uska ve­za sa gra­dom i oku­plja­njem pu­bli­ke na me­sti­ma ko­ja či­ne sva­ko­ dnev­ni ži­vot. Ovi spek­ta­kli se po­sta­vlja­ju kao „oslo­bo­di­o­ci” ko­ji tra­že iz­laz iz ko­do­va, kon­ven­ci­ja, aka­ de­mi­za­ma i za­bra­na. Sa­vre­me­ni Be­o­grad je ne­ko­li­ko pu­ta u svo­joj isto­ri­ji bio grad isto­rij­ske ini­ci­ja­ti­ve do­ga­đa­ja ma­sov­nih pro­te­sta i gra­đan­skog de­mo­kra­ti­sa­nja svo­je­vr­snog stra­sti­ma dru­štve­nih ak­ci­ja. Bi­li su to do­ga­đa­ji ka­da je­dan glav­ni grad, stre­me­ći ka slo­bo­di, po­ka­zu­je do­bro sta­nje svog du­ha. Ta­ko je, re­ci­mo, bi­lo 27. mar­ta 1941; ju­na 1968; mar­ta 1991; to­kom „pli­ša­ne re­vo­lu­ci­je” 1992; u dru­goj po­lo­vi­ni no­vem­bra i de­cem­bru 1996, te po­čet­kom 1997. Pa­ro­la pro­te­sta ’96/97. gla­si­la je Mi­slim, da­kle po­sto­jim. Be­o­grad je ta­da bio po­kret­ni pra­znik, še­ta­ju­ći am­bi­jen­tal­ni te­a­tar. Re­ha­bi­li­to­va­na je uli­ca kao za­jed­nič­ko me­sto, me­sto raz­me­ne, jav­no me­sto par exel­len­ce. Do­ži­vlje­na je kao u gra­do­vi­ma 17. ve­ka, kao pro­du­že­ tak po­zo­ri­šnog me­sta, kao sce­na, spe­ci­fič­no me­sto za ob­li­ko­va­nje mi­šlje­nja, iz­ra­ža­va­nje su­do­va, uku­sa, 60


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

pred­sta­vlja­nja se­be na­spram po­gle­da dru­go­ga, kao re­to­ri­ka ko­lek­tiv­ne iro­ni­je. Buč­ne, ša­re­ne, na­sme­ja­ne, tran­spa­ren­ti­ma op­skr­blje­ne ko­lo­ne stu­de­na­ta sa glav­nom pa­ro­lom „Be­o­grad je svet” ne­de­lja­ma su od­la­ zi­le u pro­test­nu šet­nju uz re­dov­no emi­to­va­nje him­ne „Ga­u­de­a­mus igi­tur”, „Him­ne Sve­tom Sa­vi”, a pred sa­mu šet­nju, naj­če­šće je emi­to­va­na kom­po­zi­ci­ja Vo­ji­sla­va Ko­sti­ća „Za Be­o­grad”, iz Ši­ja­no­vog fil­ma Ko to ta­mo pe­va. Vre­di po­me­nu­ti ne­ko­li­ko upa­dlji­vih ele­me­na­ta umet­no­sti to­le­ran­ci­je u bu­ci i zvi­ždu­ci­ma kon­stant­nih šet­nji pri­li­kom pro­test­nih sku­po­va. Je­dan od glav­nih tran­spa­re­na­ta je gla­sio „Mi se ov­de ne bo­ri­mo ni za pe­to­kra­ku, ni za ko­kar­du, bo­ri­mo se za de­mo­kra­ti­ju, pro­tiv dik­ta­tu­re”. Na Tr­gu re­pu­bli­ke je mi­nu­tom ću­ta­nja 250.000 gra­đa­na oda­lo po­štu Fe­ri­zu Ba­lak­ča­ri­ju, Al­ban­cu sa Ko­so­va, žr­tvi po­li­cij­ske tor­tu­re itd.; kar­ne­va­li­za­ci­ja po­li­tič­kih de­mon­stra­ci­ja, zgu­snu­to vre­me sve­ča­no­sti, igre, ne­za­do­volj­stva i bu­ke, ne­ka su od glav­nih obe­lež­ja gra­đan­skog, a ujed­no i stu­dent­skog pro­te­sta. Za­ca­ri­la je sme­hov­na i kar­ne­val­ska kul­tu­ra, jed­no kar­ne­val­sko ose­ća­nje sve­ta.17 Kar­ne­val je, pre­ma Bah­ti­no­vom mi­šlje­nju, „sin­kre­tič­ka pred­sta­vljač­ka for­ma ob­red­nog ka­rak­te­ra”. Za kar­ne­val kao pred­sta­vljač­ku for­mu va­žno je što je oslo­ba­đao svest od vla­sti ofi­ci­jel­nog gle­da­nja na svet, či­nio je da se svet sa­gle­da­va na nov na­čin, bez stra­ha, bez stra­ho­po­što­va­nja, pot­pu­no kri­tič­ki, ali isto­vre­ me­no i bez ni­hi­li­zma, već po­zi­tiv­no, ot­kri­vao je iz­u­zet­no ma­te­ri­jal­no na­če­lo sve­ta – po­sto­ja­nje i sme­nu, neo­do­lji­vost i ve­či­ti tri­jumf no­vog, be­smrt­nog na­ro­da. Po uve­re­nju Mi­ha­i­la Bah­ti­na, „kar­ne­val­skom ose­ ća­nju sve­ta” je svo­je­vr­stan od­nos pre­ma stva­ri­ma kao jed­na vr­sta in­ver­zi­je, sklo­nost da se uki­nu ja­sne gra­ni­ce iz­me­đu „go­re” i „do­le”, sli­ka hu­mor­no-iro­nič­nog i gro­tesk­nog pre­o­kre­ta­nja sve­ta, gro­tesk­ni spoj fan­ta­stič­nog i re­al­nog. Evo ne­ko­li­ko upe­ča­tlji­vih pri­me­ra iz ši­ro­kog re­per­to­a­ra: sim­bol Slo­bo­da­na Mi­lo­ še­vi­ća – sun­đe­ra­sta fi­gu­ra Slo­be u pri­rod­noj ve­li­či­ni u za­tvor­skoj, pru­ga­stoj uni­for­mi, uma­nje­na Slo­bi­na gla­va od pla­ste­li­na u ma­ni­ru spri­ting ima­ges i na­tak­nu­ta na vrh ki­šo­bra­na; sim­bol Skup­šti­ne Sr­bi­je – de­ ra­ti­za­ci­ja i dez­in­sek­ci­ja spo­lja kao od­go­vor na iz­go­vor o od­la­ga­nju skup­štin­skog za­se­da­nja zbog na­vod­ne de­ra­ti­za­ci­je zgra­de; Vr­hov­ni sud Sr­bi­je – ve­ša­nje sto pre­zer­va­ti­va o zgra­du Su­da (ak­ci­ja „Kur­ton za pol­tro­ ne”), ru­ga­nje Su­du kao za­štit­ni­ku prav­de (pre­zer­va­tiv – za­štit­nik) upra­vo na svet­ski dan bor­be pro­tiv si­de. Gra­đan­ski i stu­dent­ski po­kret mo­že­mo či­ta­ti i kao ulič­nu umet­nost i kao spek­takl. Spek­takl se pre­ po­zna­je po ve­le­lep­nom, sjaj­nom, ras­ko­šnom pri­zo­ru na jav­nom me­stu, ka­ko bi pri­vu­kao što vi­še sve­ta. Reč je o kom­plek­snoj po­ja­vi ko­ja ozna­ča­va i umet­nost i za­ba­vu. Ele­men­ti igre i tra­di­ci­o­nal­nih sve­ča­no­sti, kao i nji­ho­ve in­te­gra­tiv­ne i dru­ge dru­štve­ne funk­ci­je, ta­ko­đe su se mo­gle uoči­ti to­kom pro­te­sta ’96/97. Igra je bi­la pre­po­zna­tlji­va kao slo­bod­na (do­bro­volj­na), iz­dvo­je­na (vre­men­ski i pro­stor­no), ne­iz­ve­sna (tok i is­hod su ne­pred­vi­di­vi), ne­pro­duk­tiv­na (ne stva­ra ni do­bra ni bo­gat­stvo), pro­pi­sa­na (pod­vrg­nu­ta pra­vi­li­ma), fik­tiv­na (dru­go­ra­zred­na re­al­nost ili pot­pu­na ne­re­al­nost u od­no­su na te­ku­ći ži­vot). Od ele­ me­na­ta tra­di­ci­o­nal­nih sve­ča­no­sti do­šli su do iz­ra­ža­ja: po­ka­zi­va­nje i „im­pli­cit­no is­pi­ti­va­nje” (ne­sve­sno) dvo­smi­sle­nih od­no­sa ko­je čo­vek da­tog dru­štva od­ra­ža­va vla­sti­tim dru­štve­nim i sim­bo­lič­nim uni­ver­ zu­mom, kr­še­nje za­bra­na i sma­nji­va­nje dru­štve­ne dis­tan­ce iz­me­đu po­je­din­ca i dru­štve­nih gru­pa. Pa­ra­ te­a­tar­ski ose­ćaj je kod gra­đa­na Sr­bi­je pro­bu­đen Va­vi­lon­skom po­met­njom – ulič­nom pred­sta­vom u le­to 1991, pro­pra­će­nom ču­đe­njem i ne­ra­zu­me­va­njem lju­di, od ko­jih su se ne­ki kr­sti­li, a dru­gi za­be­zek­nu­to zu­ri­li u tru­pe Dah te­a­tra ko­je su u po­vor­ci, sva­kog da­na, pet­na­est da­na za re­dom, pro­la­zi­le kroz cen­tar gra­da i iz­vo­di­le pred­sta­vu po Breh­to­vim tek­sto­vi­ma, kao svo­je­vr­sni po­zo­ri­šni od­go­vor na rat ko­ji je tek po­či­njao na tlu ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Ovaj pa­ra­te­a­tar­ski kon­cept ka­sni­je su ši­ri­li uče­sni­ci stu­dent­skih pro­te­sta, či­je su ak­ci­je uklju­či­va­le: „Mi­mo­hod sle­pih”, šet­nju za­tvo­re­nih oči­ju po­red zgra­de dr­žav­ne te­ le­vi­zi­je; sve­ča­no ot­kri­va­nje spo­me­ni­ka/skulp­tu­re gle­da­o­cu te iste te­le­vi­zi­je; ri­tu­al­no po­kla­nja­nje sa­pu­na po­sla­ni­ci­ma Re­pu­blič­ke skup­šti­ne (da is­pe­ru svo­je je­zi­ke); cr­ni flor du­ga­čak ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra ko­ji je 40.000 gra­đa­na no­si­lo kroz glav­ne uli­ce gra­da u znak ža­lo­sti zbog po­gi­nu­lih u ra­tu... i mno­gih dru­gih 17 Do­šlo je do svo­je­vr­snog vas­kr­snu­ća tra­di­ci­o­nal­nih, ur­ba­nih sve­ča­no­sti, kar­ne­va­la, ne­če­ga što je bi­lo ka­rak­te­ri­stič­no za na­še pri­mor­ ske gra­do­ve, ali ne i za Be­o­grad.

61


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ak­ci­ja. Stu­den­ti su u pro­test­nu šet­nju uvek išli iza ogrom­nog tran­spa­ren­ta na ko­me je pi­sa­lo „Be­o­grad je svet”, pa­ra­fra­zi­ra­ju­ći Šek­spi­rov stih „Či­tav svet je po­zor­ni­ca”, emi­tu­ju­ći po­ru­ku da je Be­o­grad po­zor­ni­ca i da su uče­sni­ci pro­te­sta pre sve­ga iz­vo­đa­či, a po­tom i gle­da­o­ci. Ceo svet, de­fi­ni­tiv­no, ni­je po­zor­ni­ca, ali je te­ško od­re­di­ti ka­da to je­ste, a ka­da ni­je. Ovu me­ta­fo­ru la­ko mo­že­mo pre­po­zna­ti u he­te­ro­ge­no­sti i scen­skoj sve­sti ma­se ko­ja je uče­stvo­va­la u pro­te­stu – bi­le su za­stu­plje­ne sve ge­ne­ra­ci­je, pro­fe­si­je, lju­di raz­li­či­tog po­li­tič­kog, sek­su­al­nog opre­de­lje­nja, ate­i­sti i ver­ni­ci, fe­mi­nist­ki­nje i fud­bal­ski na­vi­ja­či, na­ci­o­na­li­sti i ko­smo­po­li­ti itd. Ne­pre­sta­no su se bri­sa­le raz­li­ke iz­me­đu onih ko­ji igra­ju i onih ko­ji gle­da­ju. Ovaj dvo­smer­ni pro­ces gle­da­nja – pri­ka­zi­va­nja i nji­ho­vog do­ži­vlja­ja s obe stra­ne „ogle­da­la” u okvi­ru umet­no­sti ili ži­vo­ta, otvo­rio je pi­ta­nje slič­no Gof­ma­no­vom: ka­ko na­či­ni­ti raz­li­ku iz­me­đu ono­ga što je pred­sta­va i ono­ga što ni­je, iz­me­đu umet­no­sti i ži­vo­ta? Uče­sni­ci pro­te­sta do­ ka­za­li su da „umet­nost” za­vi­si od okvi­ra ko­ji okru­žu­je rad­nju. Ka­da se is­pred po­li­ca­ja­ca po­sta­vi­lo ogle­ da­lo, oni su po­sta­li umet­nost, bez ob­zi­ra na to šta im je bi­la na­me­ra i šta su ose­ća­li u ve­zi sa tim. Upra­vo ova slo­je­vi­tost gle­da­nja ra­di­kal­no je iz­me­ša­la ži­vot, igru, za­stra­ši­va­nje, umet­nost, ko­mu­ni­ka­ci­ju.18 Ovu slo­je­vi­tost mo­že­mo na­zva­ti pa­ra­te­a­trom. To, na­rav­no, ni­je sve što ga či­ni (Jo­vi­će­vić 2000: 159). Za­klju­čak Gnev bo­go­va ili pre­da­ka, na­iv­no, mo­že­mo sma­tra­ti uzro­kom sa­da­šnjih ne­vo­lja, gnev ko­ji je iza­zva­lo ne­ko dr­sko kr­še­nje obi­ča­ja ko­ji su va­ži­li od dav­ni­na, a o ko­ji­ma go­vo­re drev­ni mi­to­vi. U slo­že­nim, ve­li­ kim dru­štvi­ma, u ko­ji­ma je sfe­ra do­ko­li­ce oštro odvo­je­na od sfe­re ra­da, zbog po­de­le ra­da, kao što sam re­kla, na­sta­li su broj­ni žan­ro­vi kul­tur­nih pred­sta­va. Mo­gu se na­zva­ti umet­nost, sport, po­zo­ri­šte, igra, po­li­ti­ka, ali ne­ma­ju svi re­flek­siv­ni ka­rak­ter grč­kih de­la, ni­ti ima­ju uni­ver­zal­nu re­fe­ren­cu, jer su naj­če­šće ogra­ni­če­ni na od­re­đe­ne či­ni­o­ce (lju­de, že­ne, de­cu, bo­ga­te, si­ro­ma­šne, in­te­lek­tu­al­ce, po­lu­in­te­lek­tu­al­ce itd.), ali u tom mno­štvu žan­ro­va, če­mu su pri­do­ne­li elek­tron­ski me­di­ji, ne­ki lak­še pro­iz­vo­de sa­mo­re­ gu­la­cij­ska i sa­mo­kri­tič­na de­la ko­ja pri­vla­če pa­žnju ili uz­bu­đu­ju ma­štu či­ta­vog dru­štva ili či­ta­ve epo­he, pre­la­ze­ći na­ci­o­nal­ne gra­ni­ce. Po­zo­ri­šte je naj­bli­že ži­vo­tu od ve­ći­ne per­for­ma­tiv­nih žan­ro­va, a Šek­ner nas pod­se­ća da pred­sta­vljač­ko po­na­ša­nje ni­je pro­iz­volj­no i jed­no­stav­no, ono je dva­put do­go­đe­no po­na­ša­nje – ob­no­vlje­no po­na­ša­nje. Srod­nost po­zo­ri­šta i ži­vo­ta či­ni ga ,,me­ta­ko­men­ta­rom” su­ko­ba, jer ži­vot je­ste su­kob ,,u ko­jem je na­tje­ca­nje tek jed­na od vr­sta” (Tur­ner 1989: 223). Li­te­ra­tu­ra: Ari­sto­tel. 2002. O pe­snič­koj umet­no­sti. Be­o­grad: De­re­ta. Boal, Augu­sto. 2004. Po­zo­ri­šte po­tla­če­nog. Be­o­grad: Pro­sve­ta. Bo­dri­jar, Žan. 1991. Si­mu­la­krum i si­mu­la­ci­ja. No­vi Sad: Sve­to­vi. Gof­man, Er­ving. 2000. Ka­ko se pred­sta­vlja­mo u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu. Be­o­grad: Ge­o­po­e­ti­ka. Hart­man, Ni­ko­laj. 1968. Este­ti­ka. Be­o­grad: Kul­tu­ra. Iber­sfeld, An. 1982. Či­ta­nje po­zo­ri­šta. Be­o­grad: GRO Kul­tu­ra. Jo­vi­će­vić, A. i Vu­ja­no­vić, A. 2006. Uvod u stu­di­je per­for­man­sa. Be­o­grad: Edi­ci­ja REČ. La­kan, Žak. 1983. Spi­si. Be­o­grad: Pro­sve­ta. Tur­ner, Vic­tor. 1989. Od ri­tu­a­la do te­a­tra – Glu­ma u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu i sva­ko­dnev­ni ži­vot u glu­mi. Za­greb: ITRO August Ce­sa­rec. 10. Ur­ba­ni spek­takl. 2000. Be­og­ rad: Clio.

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

18 Da­kle, gra­đa­ni Be­o­gra­da i Sr­bi­je, iako ne svi umet­ni­ci, ko­ji ni­ka­da ni­su ima­li kar­ne­val, pro­ce­si­je, ve­se­le pa­ra­de, ko­ji su ulič­no po­zo­ri­šte vi­đa­li sa­mo o Bi­te­fu, do­če­ka­li su tre­nu­tak da iz­li­ju sav svoj bes, svo­ju du­ho­vi­tost i ne­sla­ga­nje sa po­kra­de­nim gla­so­vi­ma na iz­bo­ri­ma, i sna­ la­zi­li se ka­ko su zna­li i ume­li, po­ka­zu­ju­ći za­vi­dan i neo­če­ki­va­no vi­sok ste­pen raz­vi­je­ne pa­ra­te­a­tar­ske kul­tu­re.

62


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ča­so­pi­si: 1. 2. 3. 4. 5.

Ča­so­pis za te­o­ri­ju iz­vo­đač­kih umet­no­sti – TkH, broj 4, Be­o­grad, de­cem­bar 2002. Ča­so­pis za te­o­ri­ju iz­vo­đač­kih umet­no­sti – TkH, broj 19, Be­o­grad, de­cem­bar 2011. Ča­so­pis za te­o­ri­ju iz­vo­đač­kih umet­no­sti – TkH, broj 7, Be­o­grad, jul 2004. Te­a­tron – ča­so­pis za po­zo­ri­šnu umet­nost, broj 126–127, Be­o­grad, pro­le­će 2004/le­to 2004. Te­a­tron – ča­so­pis za po­zo­ri­šnu umet­nost, broj 142, Be­o­grad, pro­le­će 2008.

Ve­bo­gra­fi­ja: 1. 2.

www.kunst­body.org pre­u­ze­to 4.10.2012. Sla­voj Ži­žek Per­vert’s gu­i­de to ci­ne­ma pre­u­ze­to 11. 10.2012. sa http://www.youtu­be.com/re­sults?se­arch_qu­ery=sla­ voj+zi­zek+per­vert%27s+gu­i­de+to+ci­ne­ma&oq=sla­voj+zi­zek+p&gs_l=youtu­be.1.0.0l10.4841.5134.0.7028.2.2.0.0.0.0. 103.188.1j1.2.0...0.0...1ac.1.Ak7RETYIQes

Expression of Self through Arts and the Lack of Creativity in (Self)expression Summary: The study deals with immanent and transparent interpretation of the piece of art through interaction with the society and other types of artistic expression, as well as with assimilation and imitation of art in everyday life. The study provides a theoretical description of the self term in staging of art in everyday life, through (de)mystifying reality and the lack of poetry and creativity in performing arts themselves. Key words: self, art, performance.

ma­ri­na_the_first@hot­mail.com

63


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá UDC 323.15:343.8(497.11)

Safuadan Plojović

Državni univerzitet u Novom Pazaru

Sumera Halilagić

Državni univerzitet u Novom Pazaru Srbija

Na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne na iz­dr­ža­va­nju ka­zne za­tvo­ra u Re­pu­bli­ci Sr­bi­ji Sa­že­tak: Pred­met ra­da je spe­ci­fič­nost po­lo­ža­ja za­tvo­re­ni­ka ko­ji pri­pa­da­ju na­ci­o­nal­nim ma­nji­na­ma a na­la­ze se na iz­dr­ža­va­nju ka­zne u pe­nal­nim usta­no­va­ma Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Po­šlo se od či­nje­ni­ce da se ka­rak­ter usta­no­va za iz­vr­še­nje kri­vič­nih sank­ci­ja ne­ga­tiv­no od­ra­ža­va na li­ca ko­ja se na­la­ze u za­tvo­ru i da se taj ne­ga­ti­vi­tet na­ro­či­to is­po­lja­va u slu­ča­ju pri­pad­ni­ka ma­njin­skih gru­pa, jer pri­pad­ni­ci raz­li­či­tih et­nič­kih gru­pa po­ka­zu­ju dru­ga­či­je kul­tur­ne ka­rak­te­ri­sti­ke, od­no­sno, u iz­ve­snom smi­slu i u od­re­đe­noj me­ri, ima­ju dru­ga­či­ji obra­zac po­na­ša­nja. Bu­du­ći da se u za­tvo­ri­ma od­vi­ja­ju pro­ce­si ko­ji u ma­njoj ili ve­ ćoj me­ri ko­re­spon­di­ra­ju sa pro­ce­si­ma ko­ji se de­ša­va­ju u dru­štvu slo­bod­nih gra­đa­na, pri­pad­ni­ci na­ci­o­ nal­nih ma­nji­na, ako se ne po­štu­ju nji­ho­ve spe­ci­fič­no­sti i raz­li­či­to­sti, mo­gu bi­ti dis­kri­mi­ni­sa­ni od stra­ne za­tvo­re­nih li­ca ko­ja pri­pa­da­ju ve­ćin­skom na­ro­du, kao i od stra­ne in­sti­tu­ci­ja si­ste­ma. Ključ­ne re­či: na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne, za­tvor, za­jed­ni­ca, kul­tu­ra, re­li­gio­znost, je­zik i pi­smo.

Pri­pad­ni­ci na­ci­o­nal­nih ma­nji­na su ve­o­ma za­ni­mlji­va po­pu­la­ci­ja, i pro­u­ča­va­nje nji­ho­vih iden­ti­te­ta i kul­tur­nih obra­za­ca je re­le­van­tan na­uč­ni pro­blem. Po­la­ze­ći od po­tre­be da se pri­pad­ni­ci et­nič­kih/na­ci­o­ nal­nih ma­nji­na ko­ji se na­la­ze na iz­vr­še­nju ka­zne za­tvo­ra u pe­nal­nim usta­no­va­ma Sr­bi­je bo­lje upo­zna­ju kroz si­ste­mat­sko na­uč­no is­tra­ži­va­nje, si­stem iz­vr­še­nja kri­vič­nih sank­ci­ja tre­ba­lo bi da po­sta­vi prin­ci­pe i pra­vi­la do­bre or­ga­ni­za­ci­je iz­vr­še­nja na op­šte­pri­hva­će­nim stan­dar­di­ma, ko­ji su sa­dr­ža­ni u do­ku­men­ti­ma me­đu­na­rod­nog ka­rak­te­ra i ko­ji ima­ju za cilj iz­jed­na­ča­va­nje uslo­va iz­vr­še­nja i za­šti­tu ljud­skih pra­va u ovoj obla­sti, bez ob­zi­ra na nji­ho­ve raz­li­ke i spe­ci­fič­no­sti. Is­tra­ži­va­nje je re­a­li­zo­va­no u: (a) Okru­žnom za­tvo­ru No­vi Pa­zar, to­kom fe­bru­a­ra i mar­ta 2013. go­di­ne. U ovoj usta­no­vi ka­znu za­tvo­ ra iz­dr­ža­va­ju pu­no­let­na li­ca mu­škog po­la, sta­ro­sti naj­če­šće od 20 do 35 go­di­na. Tra­ja­nje iz­re­če­nih ka­zni je do 12 me­se­ci za­tvo­ra, ali se obič­no spa­ja vi­še ma­njih ka­zni, pa se osu­đe­ni­ci du­že za­dr­ža­va­ju u usta­no­vi. (b) Okru­žnom za­tvo­ru Su­bo­ti­ca, to­kom mar­ta i apri­la 2013. go­di­ne. Za­tvor je ka­te­go­ri­san kao usta­no­va po­lu­o­tvo­re­nog ti­pa, na­me­njen za iz­dr­ža­va­nje ka­zne za od­ra­sla pu­no­let­na li­ca, do tri me­se­ca za­tvo­ra, i iz­vr­še­nje me­re pri­tvo­ra.

64


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

(c) Ka­zne­no-po­prav­nom za­vo­du Ću­pri­ja, to­kom mar­ta 2013. go­di­ne. Ovaj ka­zne­no-po­prav­ni za­vod ima vi­še or­ga­ni­za­ci­o­nih i gra­đe­vin­skih ce­li­na, a za sme­štaj osu­đe­nih li­ca po­se­du­je dve lo­ka­ci­je. Na lo­ka­ci­ji „Ada” na­la­zi se objekt za sme­štaj 180 osu­đe­nih li­ca, ko­ji je otvo­re­nog ti­pa, i pre­ma nje­mu je ce­la usta­no­va ka­te­go­ri­sa­na kao ka­zne­no-po­prav­ni za­vod otvo­re­nog ti­pa. (d) Ka­zne­no-po­prav­nom za­vo­du Niš, to­kom mar­ta i apri­la 2013. go­di­ne. Pre­ma po­da­ci­ma Mi­ni­star­stva prav­de, Za­vod ras­po­la­že ka­pa­ci­te­tom za sme­štaj 1.900 li­ca li­še­nih slo­bo­de. Me­đu­tim, ima­ju­ći u vi­du opre­mlje­nost, broj za­po­sle­nih, pra­te­ću opre­mu i sl., op­ti­mal­ne sme­štaj­ne mo­guć­no­sti Za­vo­da svo­de se na 1.200 me­sta. Uzo­rak či­ni 196 osu­đe­ni­ka mu­škog po­la ko­ji su u vre­me is­tra­ži­va­nja iz­dr­ža­va­li ka­znu za­tvo­ra, zna­li srp­ski je­zik i pri­sta­li da uče­stvu­ju u is­tra­ži­va­nju. Sta­rost is­pi­ta­ni­ka iz uzor­ka iz­no­si od 20 do 65 go­di­na, pro­seč­no 34,87 go­di­na. Ve­ći­na is­pi­ta­ni­ka ži­vi u gra­du (148 ili 75,5%), a ma­nji broj njih na se­lu (48 ili 24,5%). Pre­ma na­ci­o­nal­no­sti, is­pi­ta­ni­ci se mo­gu raz­vr­sta­ti u gru­pe: Bo­šnja­ci (102 ili 52,0%), Ro­mi (52 ili 26,5%), Ma­đa­ri (22 ili 11,2%), Bu­njev­ci (5 ili 2,6%), Al­ban­ci (8 ili 4,1%), Hr­va­ti (3 ili 1,5%), Vla­si (2 ili 1%), Tur­ci (1 ili 0,5%), Ru­mu­ni (1 ili 0,5%). Ukup­no 17,9% is­pi­ta­ni­ka ne­ma za­vr­še­nu osnov­nu ško­lu, 34,7% za­vr­ši­lo je osnov­nu ško­lu, 18,9% za­po­če­lo sred­nju ško­lu, 20,9% za­vr­ši­lo je sred­nju ško­lu, a vi­šu ško­lu ili fa­kul­tet upi­sa­lo je 7,7% is­pi­ta­ni­ka. Pre do­la­ska u za­tvor, 51,0% is­pi­ta­ni­ka je bi­lo za­po­sle­no, a 49,0% ni­je. Struk­tu­ra uzor­ka pre­ma brač­nom sta­nju je: 42,9% neo­že­nje­ni, 13,3% raz­ve­de­ni ili ži­ve odvo­je­no, 34,2% ože­nje­ni pr­vi put i 9,7% ože­nje­ni dru­gi put. U Ta­be­li 1 pri­ka­za­na je struk­tu­ra uzor­ka pre­ma osnov­nim so­cio-de­mo­graf­skim obe­lež­ji­ma. Ta­be­la 1. Struk­tu­ra uzor­ka pre­ma so­cio-de­mo­graf­skim obe­lež­ji­ma Varijabla Mesto boravka

Etnička pripadnost

Veroispovest

65

Kategorije

Br.

%

Grad

148

75,5

Selo

48

24,5

Albanci

8

4,1

Bošnjaci

102

52,0

Bunjevci

5

2,6

Hrvati

3

1,5

Mađari

22

11,2

Romi

52

26,5

Rumuni

1

0,5

Turci

1

0,5

Vlasi

2

1,0

Islam

118

60,2

Katolička

32

16,3

Pravoslavna

45

23,0

Hrišćanin

1

0,5


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Varijabla

Školska sprema

Zaposlenost

Bračno stanje

Kategorije

Br.

%

Nezavršena osnovna škola

35

17,9

Završena osnovna škola

68

34,7

Započeta srednja škola

37

18,9

Završena srednja škola

41

20,9

Započeta viša škola ili fakultet

15

7,7

Zaposlen

100

51,0

Nezaposlen

96

49,0

Nije oženjen

84

42,9

Oženjen prvi put

67

34,2

Oženjen drugi put

19

9,7

Razveden

26

13,3

U na­šem uzor­ku ima­mo ne­ko­li­ko za­jed­ni­ca ko­je se raz­li­ku­ju, ka­ko po broj­no­sti ta­ko i po svom sta­tu­su, ali i po od­no­su pre­ma ve­ćin­skoj po­pu­la­ci­ji. Hr­va­ti, Ma­đa­ri, Bo­šnja­ci, Al­ban­ci i Ru­mu­ni su na­ ci­o­nal­ne ma­nji­ne ko­je ima­ju ze­mlju ma­ti­cu, te im je sto­ga lak­še da odr­že svo­je ka­rak­te­ri­sti­ke i da in­si­ sti­ra­ju na nji­ma. Ro­mi, Vla­si i Bu­njev­ci ne­ma­ju ze­mlju ma­ti­cu, ali se raz­li­či­te in­stan­ce bri­nu o nji­ho­vim pra­vi­ma (Me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca ili za­in­te­re­so­va­ne stra­ne: Re­pu­bli­ka Hr­vat­ska u slu­ča­ju Bu­nje­va­ca ili Re­pu­bli­ka Ru­mu­ni­ja u slu­ča­ju Vla­ha). Ru­mu­ni i Vla­si pri­pa­da­ju is­toj kon­fe­si­ji kao i ve­ćin­ski na­rod u Sr­bi­ji, dok osta­li pri­pa­da­ju drugim kon­fe­si­ja­ma. S dru­ge stra­ne, Hr­va­ti i Bo­šnja­ci go­vo­re istim je­zi­kom kao i ve­ćin­ski na­rod, dok osta­li ima­ju po­se­ban je­zik. Kul­tu­ra se u ovom slu­ča­ju upo­tre­blja­va u naj­ši­rem smi­slu, tj. od­no­si se na pi­ta­nja re­li­gi­je, go­vo­ ra, pi­sma, iden­ti­te­ta itd. Pri­li­kom utvr­đi­va­nja et­nič­kog iden­ti­te­ta po­šlo se od su­bjek­tiv­nih po­ka­za­te­lja iden­ti­te­ta (iz­ja­šnja­va­nje), ko­je je on­da pro­ve­ra­va­no na ve­ćem bro­ju objek­tiv­nih po­ka­za­te­lja. Na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet je ap­strak­tan i vi­še­di­men­zi­o­na­lan kon­strukt ko­ji se do­ti­če či­ta­vog ni­za ži­vot­nih sfe­ra i ja­vlja u mno­gim per­mu­ta­ci­ja­ma i kom­bi­na­ci­ja­ma (Smit 2010). Ve­ri­spo­vest Ve­ro­i­spo­vest je ve­o­ma slo­žen fe­no­men za is­tra­ži­va­nje. Taj po­jam (ve­ro­i­spo­vest) po­ve­zu­je ceo si­ stem iden­ti­te­ta po­je­din­ca, i mo­že da bu­de lak­mus-pa­pir za ce­lo­kup­ni si­stem sta­vo­va i ide­o­lo­gi­ja ko­je po­je­di­nac po­se­du­je i pri­hva­ta. Zbog spe­ci­fič­no­sti uzor­ka i okol­no­sti is­tra­ži­va­nja, u na­šem is­tra­ži­va­nju ni­smo mo­gli du­blje da za­la­zi­mo u pro­blem re­li­gi­o­zno­sti, već smo po­ku­ša­li da taj pro­blem is­ko­ri­sti­mo za ja­sni­je sa­gle­da­va­nje pro­ble­ma et­ni­ci­te­ta/na­ci­o­na­li­zma. Pro­blem ve­ro­i­spo­ve­sti po­de­li­li smo na ne­ko­ li­ko užih pro­ble­ma ili te­ma: ver­sko iz­ja­šnja­va­nje, po­se­ta bo­go­mo­lja­ma, po­zna­va­nje ver­ske dog­me i/ili li­te­ra­tu­re, pro­sla­vlja­nje ver­skih pra­zni­ka i ob­red­no uklju­či­va­nje de­ce u svo­ju re­li­gi­ju. Po­ku­ša­li smo da tra­ži­mo ko­re­la­ci­je iz­me­đu tih raz­li­či­tih seg­me­na­ta ver­skog iden­ti­te­ta. U Ta­be­li 2 pri­ka­za­na je re­li­gij­ska pri­pad­nost is­pi­ta­ni­ka.

66


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ta­be­la 2. Re­li­gij­ska pri­pad­nost Verispovest (religijska pripadnost) Nacionalnost

Islam

Katolik

Pravoslavac

Hrišćanin

Ukupno

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Albanci

7

87,5

1

12,5

-

-

-

-

8

100,0

Bošnjaci

102

100,0

-

-

-

-

-

-

102

100,0

Bunjevci

-

-

5

100,0

-

-

-

-

5

100,0

Hrvati

-

-

3

100,0

-

-

-

-

3

100,0

Mađari

-

-

22

100,0

-

-

-

-

22

100,0

Romi

8

15,4

-

-

43

82,7

1

1,9

52

100,0

Rumuni

-

-

-

-

1

100,0

-

-

1

100,0

Turci

1

100,0

-

-

-

-

-

-

1

100,0

Vlasi

-

-

1

50,0

1

50,0

-

-

2

100,0

Ukupno

118

60,2

32

16,3

45

23,0

1

0,5

196

100,0

Što se ti­če ve­ro­i­spo­ve­sti, na­ša po­pu­la­ci­ja sa­sto­ji se od za­jed­ni­ca ko­je su jed­no­kon­fe­si­o­nal­ne (Bo­ šnja­ci, Ma­đa­ri, Hr­va­ti, Bu­njev­ci, Tur­ci, Ru­mu­ni i Vla­si) i od za­jed­ni­ca ko­je su vi­še­kon­fe­si­o­nal­ne (Ro­mi, Al­ban­ci). Za po­me­nu­te jed­no­kon­fe­si­o­nal­ne za­jed­ni­ce ka­rak­te­ri­stič­no je to da je re­li­gij­ski iden­ti­tet če­sto osnov­ni ili naj­va­žni­ji ele­ment et­nič­kog iden­ti­te­ta, ko­ji ih raz­dva­ja od ve­ćin­ske po­pu­la­ci­je u Sr­bi­ji. To je na­ro­či­to iz­ra­že­no kod Ma­đa­ra, Bu­nje­va­ca i Bo­šnja­ka. Kod pri­pad­ni­ka vi­še­kon­fe­si­o­nal­nih za­jed­ni­ca, Al­ ba­na­ca i Ro­ma, re­li­gij­ski iden­ti­tet ni­je po­seb­no zna­ča­jan. Kod Al­ba­na­ca je na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet iz­ra­že­ni­ji od re­li­gij­skog, ali je on ipak zna­ča­jan, dok kod Ro­ma, s dru­ge stra­ne, re­li­gij­ski iden­ti­tet ni­je po­seb­no zna­ča­jan, i po­ka­zu­je se da oni u ve­ći­ni slu­ča­je­va de­le istu kon­fe­si­ju sa ve­ćin­skom po­pu­la­ci­jom. Ov­de bi se po­sred­no mo­gao iz­vu­ći za­klju­čak da Ro­mi po­ka­zu­ju te­žnju ka opo­na­ša­nju ve­ćin­ske po­pu­la­ci­je, te­žnju ka mi­mi­kri­ji, dok Bo­šnja­ci, Ma­đa­ri i Bu­njev­ci in­si­sti­ra­ju na raz­li­ka­ma u od­no­su na ve­ćin­sku po­pu­la­ci­ju. Svi Bo­šnja­ci (100%) i ve­ći­na Al­ba­na­ca (87,5%) islam­ske su ve­ro­i­spo­ve­sti. Svi Bu­njev­ci, Hr­va­ti i Ma­đa­ri su ka­to­li­ci, dok je ve­ći­na Ro­ma (82,7%) pra­vo­slav­ne ve­ro­i­spo­ve­sti. Gra­đa­ni­ma je osta­vlje­na mo­guć­nost da ne is­ka­žu svo­ju na­ci­o­nal­nu pri­pad­nost, ali i da se iz­ja­sne po re­li­gi­o­znoj pri­pad­no­sti (Goj­ko­vić 2002), što Ro­mi če­sto ko­ri­ste. Hi kva­drat test po­tvr­đu­je da u is­pi­ti­va­nom uzor­ku po­sto­je zna­čaj­ne re­li­gij­ske raz­li­ke kod pri­pad­ni­ka na­ci­o­nal­nih ma­nji­na ko­ji se na­la­ze na iz­dr­ža­va­nju ka­zne za­tvo­ra (p<0,001). Ve­li­ki broj na­ših is­pi­ta­ni­ka ni­su re­dov­ni ver­ni­ci, iako je re­li­gij­ska pri­pad­nost kod njih osnov­ni ele­ ment et­nič­kog iden­ti­te­ta. Za­to se mo­že za­klju­či­ti da je re­li­gij­ska pri­pad­nost ovih is­pi­ta­ni­ka pr­ven­stve­no u funk­ci­ji odr­ža­va­nja et­nič­kog iden­ti­te­ta a ne u funk­ci­ji za­do­vo­lja­va­nja re­li­gij­skih po­tre­ba. U Ta­be­li 3 pri­ka­za­na je re­dov­nost po­se­te sa­kral­nih obje­ka­ta.

67


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ta­be­la 3. Re­dov­nost po­se­te sa­kral­nih obje­ka­ta Koliko često idete u crkvu ili džamiju? Svaki dan

Nacionalnost Br.

Jednom nedeljno

%

Br.

Jednom ili dva puta godišnje

%

Br.

%

Ukupno

Nikada Br.

%

Br.

%

Albanci

1

12,5

3

37,5

3

37,5

1

12,5

8

100,0

Bošnjaci

9

8,8

23

22,5

44

43,1

26

25,5

102

100,0

Bunjevci

-

-

-

-

3

60,0

2

40,0

5

100,0

Hrvati

-

-

-

-

2

66,7

1

33,3

3

100,0

Mađari

-

-

2

9,1

15

68,2

5

22,7

22

100,0

Romi

-

-

12

23,1

22

42,3

-

-

52

100,0

Rumuni

-

-

-

-

1

100,0

-

-

1

100,0

Turci

-

-

1

100,0

-

-

-

-

1

100,0

Vlasi

-

-

-

-

2

100,0

-

-

2

100,0

10

5,1

41

20,9

92

46,9

53

27,0

196

100,0

Ukupno

Ver­ske ob­je­ke naj­re­dov­ni­je po­se­ću­ju islam­ski ver­ni­ci, tj. Bo­šnja­ci i Al­ban­ci mu­sli­ma­ni, od ko­jih jed­na tre­ći­ na po­se­ću­je te objek­te sva­ki dan, od­no­sno jed­nom ili dva pu­ta ne­delj­no. Za­ni­mlji­vo je da je kod ka­to­li­ka pro­ce­nat ver­ni­ka ko­ji re­dov­no po­se­ću­ju ver­ske objek­te go­to­vo za­ne­mar­ljiv, jer od svih is­pi­ta­ni­ka ko­ji su se iz­ja­sni­li kao ka­to­li­ci, u na­šem is­tra­ži­va­nju njih 32, sa­mo dvo­ji­ca idu u cr­kvu jed­nom ne­delj­no, a ne­ma ni­jed­nog ko­ji ide sva­ ki dan. Naj­ve­ći pro­ce­nat is­pi­ta­ni­ka svih na­ci­o­nal­no­sti u cr­kvu ili dža­mi­ju ide sa­mo jed­nom ili dva pu­ta go­di­šnje (46,9%), ili ne ide ni­ka­da (27%), za­tim sle­de oni iz gru­pe re­dov­nih ver­ni­ka ko­ji idu jed­nom ne­delj­no (20,9%), i na kra­ju oni ko­ji idu sva­ki dan (5,1%). U uče­sta­lo­sti po­se­ta bo­go­mo­lja­ma ne­ma zna­čaj­nih raz­li­ka iz­me­đu po­je­di­nih na­ci­o­nal­no­sti (Hi kva­drat test: p=0,406), dok je ve­li­ka raz­li­ka uoče­na iz­me­đu pri­pad­ni­ka raz­li­či­tih re­li­gi­ja. Je­zik Pi­ta­nje je­zi­ka, po­seb­no na na­šem pod­ruč­ju, ve­o­ma je kom­plek­sno. Je­zik mo­že­mo po­sma­tra­ti sa unu­ tra­šnje lin­gvi­stič­ke stra­ne, ko­ja se ba­vi is­tra­ži­va­njem i struk­tu­rom nje­go­ve gra­đe, po­ja­va­ma svoj­stve­nim svim je­zi­ci­ma sve­ta, i sa spo­lja­šne stra­ne, kao dru­štve­no-isto­rij­sku ka­te­go­ri­ju, ko­ja je te­sno po­ve­za­na sa zbi­va­nji­ma i pro­ce­si­ma unu­tar dr­ža­va i na­ro­da ko­ji de­lu­ju na je­zik i, sa lin­gvi­stič­ke stra­ne, na nje­go­vu unu­tra­šnju struk­tu­ru. Kroz isto­ri­ju, je­zi­ci uti­ču jed­ni na dru­ge, „ve­li­ki” je­zi­ci uti­ču na „ma­le”, da­ju­ći im svo­je oso­bi­ne. Ju­žni Slo­ve­ni pri do­se­lja­va­nju na Bal­kan za­ti­ču slo­že­nu je­zič­ku si­tu­a­ci­ju, na­me­ću svoj je­zik i pri­ma­ju oso­bi­ne sta­rih bal­kan­skih je­zi­ka i moć­nih su­sed­nih kul­tu­ra, što uti­če na for­mi­ra­nje slo­že­nog et­ nič­ko-je­zič­kog sup­stra­ta. Ju­žni Slo­ve­ni se de­le na dve gru­pe, za­pad­nu i is­toč­nu: za­pad­na za­u­zi­ma ve­ći deo Bal­ka­na, a is­toč­na pro­sto­re da­na­šnje Bu­gar­ske, Ma­ke­do­ni­je i se­ver­ne Grč­ke. U za­pad­noj gru­pi za­či­nju se tri gru­pe upit­nih za­me­ni­ca – ča, kaj i što (šta), iz če­ga se for­mi­ra­ju tri glav­na na­reč­ja Ju­žnih Slo­ve­na: ča­ kav­sko, kaj­kav­sko i što­kav­sko. Iz kaj­kav­skog na­reč­ja for­mi­ra se slo­ve­nač­ki je­zik, a na osno­va­ma što­kav­skog na­reč­ja for­mi­ra se hr­vat­ski knji­žev­ni je­zik. Na osno­vi glav­ni­ne što­kav­skog na­reč­ja for­mi­ra­ju se srp­ski i bo­san­ski je­zik. Pr­vi pi­sa­ni do­ku­ment na bo­san­skom je­zi­ku je Po­ve­lja Ku­li­na ba­na iz 1189. go­di­ne, ko­ju je pi­sao di­jak Ra­do­je za ba­na Ku­li­na, bo­san­skog vla­da­ra. Upu­će­na je Du­brov­ča­ni­ma, ko­ji­ma se do­pu­šta slo­ bod­na tr­go­vi­na, kre­ta­nje Bo­snom i da­ju dru­ge ga­ran­ci­je za po­slo­ve iz­me­đu Du­bro­vač­ke re­pu­bli­ke i Bo­san­

68


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ske dr­ža­ve (Ja­hić, 1999). Knji­žev­nim do­go­vo­rom u Be­ču iz 1850. go­di­ne ute­me­ljen je srp­sko­hr­vat­ski je­zik, ko­ji se raz­vi­jao na ide­ji ju­go­slo­ven­stva do Dru­gog svet­sko­ga ra­ta, a po­sle nje­ga na ide­ji brat­stva i je­din­stva, sve do kra­ja osam­de­se­tih go­di­na pro­šlo­ga ve­ka, kad se srp­ska, hr­vat­ska i bo­san­ska je­zič­ka tra­di­ci­ja po­no­ vo iz­dva­ja­ju i po­či­nju na­zi­va­ti svo­jim za­seb­nim je­zič­kim od­red­ni­ca­ma – srp­ski, hr­vat­ski i bo­san­ski je­zik. Ma­ter­nji je­zik Ma­ter­nji je­zik je sin­tag­ma ko­ja se od­no­si na je­zik ko­jim is­pi­ta­nik pro­go­vo­ri, od­no­sno na je­zik ko­ji is­pi­ta­nik naj­bo­lje go­vo­ri. Be­ne­dikt An­der­son (Be­ne­dikt An­der­son) u ma­ter­njem je­zi­ku vi­di in­he­rent­no i su­štin­sko obe­lež­je na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta (Be­ne­dikt 1998). Be­ne­dikt kao su­štin­sko obeležje iden­ti­te­ta vi­di je­zik, i on sma­tra da su je­zi­ci uko­re­nje­ni du­blje od bi­lo če­ga dru­gog u da­na­šnjem dru­štvu (Mi­lo­še­vić Đor­đe­vić 2003). Ko­li­ko je je­zik va­žan, mo­že­mo vi­de­ti po ne­ka­da­šnjoj upo­tre­bi ter­mi­na je­zič­ke ma­nji­ne kao si­no­ni­ma za na­ci­o­nal­ne i et­nič­ke gru­pa­ci­je, ter­mi­na ko­ji je pre­stao da se ko­ri­sti jer je te­ško na­ći či­sto je­zič­ku ma­nji­nu. Je­zik je je­dan od naj­va­žni­jih seg­me­na­ta u oču­va­nju iden­ti­te­ta. On ima ve­o­ma va­žnu ulo­gu on­da ka­da pri­pad­ni­ci jed­nog na­ro­da ne­ma­ju svo­ju dr­ža­vu ma­ti­cu, ili ži­ve kao ma­nji­na van nje, kao iz­be­gli­ce, ili su na pri­vre­me­nom ra­du. Je­dan od ne­vi­dlji­vih in­di­ka­to­ra na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta je je­ zik. Ne­vi­dlji­vi in­di­ka­to­ri pro­iz­la­ze iz je­zi­ka i kul­tu­re: ak­ce­nat, gra­ma­ti­ka, ime­na, reč­nik (Ho­ro­witz 2000). Ve­ći­na na­ših is­pi­ta­ni­ka ma­ter­njim je­zi­kom sma­tra je­zik svo­je za­jed­ni­ce, dok 13,8% njih ma­ter­njim je­zi­kom sma­tra srp­ski je­zik, i to u naj­ve­ćem pro­cen­tu Bu­njev­ci (80%), Ro­mi (17,3%) i Bo­šnja­ci (12,7%), dok od tri Hr­va­ta (ko­ja su uče­stvo­va­la u is­tra­ži­va­nju) je­dan ma­ter­njim je­zi­kom sma­tra srp­ski je­zik, a je­di­ ni Tur­čin is­pi­ta­nik, ve­ro­vat­no zbog me­sta sta­no­va­nja (Vi­ti­na), al­ban­ski je­zik sma­tra ma­ter­njim. U Ta­be­li 4 pri­ka­zan je ma­ter­nji je­zik is­pi­ta­ni­ka. Ta­be­la 4. Ko­ji je ma­ter­nji je­zik? Maternji jezik Nacion.

albanski

bosanski

hrvatski

mađarski

romski

rumunski

vlaški

srpski

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Albanci

8

100,0

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

Bošnjaci

-

-

89

87,3

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

13

12,7

Bunjevci

-

-

-

-

-

-

1

20,0

-

-

-

-

-

-

4

80,0

Hrvati

-

-

-

-

2

66,7

-

-

-

-

-

-

-

-

1

33,3

Mađari

-

-

-

-

-

-

22

100,0

-

-

-

-

-

-

-

-

Romi

-

-

-

-

-

-

-

-

42

80,8

-

-

1

1,9

9

17,3

Rumuni

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

1

100,0

-

-

-

-

Turci

1

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

Vlasi

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

1

50,0

1

50,0 -

-

Ukupno

9

4,6

89

45,4

2

1,0

23

11,7

42

21,4

2

1,0

2

1,0

13,8

27

Svo­jim ma­ter­njim je­zi­kom svi Al­ban­ci is­klju­či­vo sma­tra­ju al­ban­ski je­zik, svi Ma­đa­ri ma­đar­ski je­zik, i je­ dan Ru­mun ru­mun­ski je­zik. Ro­mi (80,8%) sma­tra­ju rom­ski je­zik ma­ter­njim, dok njih 17,3% za ma­ter­nji je­zik sma­tra srp­ski i je­dan is­pi­ta­nik vla­ški je­zik. Ro­mi kao mi­gra­ci­o­ni na­rod u ve­li­koj ve­ći­ni za osnov­nu ko­mu­ni­ka­ ci­ju upo­tre­blja­va­ju ma­ter­nji je­zik. Sklo­no­šću Ro­ma da opo­na­ša­nju ve­ćin­ske za­jed­ni­ce i do­bi­ja­njem be­ni­fi­ci­ja u usta­no­vi mo­že se ob­ja­sni­ti za­što oni u ovo­li­kom pro­cen­tu pri­hva­ta­ju srp­ski je­zik kao ma­ter­nji je­zik. Če­sto se

69


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

do­ga­đa da pri­pad­ni­ci ma­njin­skih gru­pa, u do­di­ru s ve­ćin­skom gru­pom, sti­ču ne­do­volj­no sa­mo­po­što­va­nje, jer se per­ci­pi­ra­ju kao pri­pad­ni­ci in­fe­ri­or­ne gru­pe (Taj­fel 1981). Ve­ći­na Bo­šnja­ka (87,3%) bo­san­ski je­zik sma­tra svo­jim ma­ter­njim je­zi­kom. Ovo­li­ki pro­ce­nat Bo­šnja­ka ko­ji bo­san­ski je­zik sma­tra ma­ter­njim je­zi­kom mo­že­mo ob­ja­sni­ti kon­ti­nu­i­te­tom nji­ho­vog knji­žev­nog stva­ra­la­štva na ma­ter­njem je­zi­ku kroz na­rod­nu li­ri­ku i epi­ku, kao i dru­ge vi­do­ve usme­ne li­te­rar­ne tra­di­ci­je. Ona po­ka­zu­je i vi­so­ke umet­nič­ke do­me­te na­rod­nog je­zi­ka i nje­go­vu ak­tiv­nu ulo­gu u oču­va­nju kul­tur­nog iden­ti­te­ta, gde po­seb­ no me­sto za­u­zi­ma­ju umet­nič­ke tvo­re­vi­ne kao što su ču­ve­ne ba­la­de Ha­sa­na­gi­ni­ca i Smrt Ome­ra i Me­ri­me, za­tim sev­da­lin­ke, pa epi­ka kra­ji­ških Bo­šnja­ka, san­džač­ki ju­nač­ki ep Že­nid­ba Sma­i­la­gić Me­ha itd. (Ja­hić 2000). Je­dan broj Bo­šnja­ka (12,7%) srp­ski je­zik sma­tra ma­ter­njim, što se mo­že tu­ma­či­ti nji­ho­vom dez­o­ri­jen­ta­ci­jom na­sta­lom po­de­la­ma ze­mlje; za­te­če­no­šću i ne­zre­lo­šću da pri­hva­te no­vo­na­sta­le či­nje­ni­ce; ni­skim obra­zov­nim ni­vo­ om is­pi­ta­ni­ka i nji­ho­vim ne­zna­njem da bo­san­ski je­zik po­sto­ji a ne da je u upo­tre­bi; re­ci­di­vi­ma pro­šlo­sti (iz­ja­šnja­ va­ju­ći se da zna­ju sa­mo za srp­ski je­zik od ra­ni­je); sti­ca­njem be­ne­fi­ci­ja u za­tvo­ru i od­go­vo­ri­ma ti­pa gde ži­vim, tu mi je ma­ter­nji je­zik. Pre­ma ma­ter­njem je­zi­ku struk­tu­ra is­pi­ta­ni­ka zna­čaj­no se raz­li­ku­je (Hi kva­drat test: p<0,001). Ko­ri­šće­nje pi­sma Ko­ri­šće­nje od­re­đe­nog pi­sma, osim ko­mu­ni­ka­tiv­ne funk­ci­je, ima i sim­bo­lič­ku, od­no­sno iden­ti­fi­ka­ ci­o­nu funk­ci­ju. Po­je­din­ci ko­ri­ste ne­ko pi­smo ne zbog to­ga što im je ono lak­še, lep­še ili ko­ri­sni­je, ne­go zbog to­ga što ko­ri­šće­njem od­re­đe­nog pi­sma ne­što po­ru­ču­ju ka­ko oni­ma ko­ji či­ta­ju, ta­ko i oni­ma ko­ji su po­sma­tra­či ili sve­do­ci te ko­mu­ni­ka­ci­je. Ko­ri­šće­nje ći­ri­li­ce npr. za Sr­be ozna­ča­va ja­ču na­ci­o­nal­nu ve­za­ nost, ve­za­nost za tra­di­ci­ju, i to­me slič­no. Ka­da Sr­bin ne ko­ri­sti ći­ri­li­cu ne­go la­ti­ni­cu, to se mo­že pro­tu­ ma­či­ti kao da on ne po­štu­je srp­sku tra­di­ci­ju, od­no­sno da da­je pred­nost stra­nim kul­tur­nim pro­iz­vo­di­ma u od­no­su na kul­tur­ni pro­iz­vod svo­je na­ci­je. Zbog to­ga je ana­li­za upo­tre­be pi­sa­ma od stra­ne na­ših is­pi­ta­ ni­ka po­ka­za­telj u ko­joj me­ri se za od­re­đe­no pi­smo opre­de­lju­ju emo­ci­o­nal­no, u ko­joj me­ri ga uzi­ma­ju kao ozna­ku iden­ti­te­ta, a u ko­joj me­ri ga upo­tre­blja­va­ju sa­mo kao obič­no sred­stvo ko­mu­ni­ka­ci­je. Da bi­smo mo­gli ta­ko ne­što da utvr­di­mo, po­treb­no je da ana­li­zi­ra­mo od­nos iz­me­đu ve­ćeg bro­ja po­ka­za­te­lja, npr. od­nos iz­me­đu ste­pe­na na­ci­o­nal­ne ve­za­no­sti, iz­ja­šnja­va­nja i ko­ri­šće­nja pi­sma. Ko­ri­šće­nje pi­sma pri­ka­ za­no je u Ta­be­li 5. Ta­be­la 5. Ko­je pi­smo ko­ri­ste pri­li­kom pi­sa­nja? Koje pismo koriste? Nacionalnost

Ćirilicu

Ukupno

Latinicu

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Albanci

1

12,5

7

87,5

8

100,0

Bošnjaci

12

11,8

90

88,2

102

100,0

Bunjevci

-

-

5

100,0

5

100,0

Hrvati

-

-

3

100,0

3

100,0

Mađari

-

-

22

100,0

22

100,0

Romi

11

21,2

41

78,8

52

100,0

Rumuni

-

-

1

100,0

1

100,0

Turci

-

-

1

100,0

1

100,0

Vlasi

-

-

2

100,0

2

100,0

Ukupno

24

12,2

172

87,8

196

100,0

70


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ve­ći­na is­pi­ta­ni­ka (87,8%) pri­li­kom pi­sa­nja ko­ri­sti la­ti­ni­cu i u uzor­ku ne­ma sta­ti­stič­ki zna­čaj­nih raz­li­ka iz­me­đu is­pi­ta­ni­ka raz­li­či­tih na­ci­o­nal­no­sti (Hi kva­drat test: p=0,376). Ova­ko ve­li­ki pro­ce­nat ko­ ri­šće­nja la­ti­nič­nog pi­sma kod na­ših is­pi­ta­ni­ka mo­že­mo tu­ma­či­ti ti­me što se nji­ho­vi ma­ter­nji je­zi­ci slu­že ovim pi­smom. Sta­ti­stič­ki zna­čaj­nih raz­li­ka iz­me­đu na­ci­o­nal­no­sti iz uzor­ka ne­ma za­to što se svi is­pi­ta­ni­ ci slu­že la­ti­nič­nim pi­smom, dok je ći­ri­lič­no pi­smo bi­lo oba­ve­zno pi­smo u nji­ho­vom ško­lo­va­nju. Da su okol­no­sti bi­le dru­ga­či­je, mo­gli smo da pi­ta­mo is­pi­ta­ni­ke za­što ko­ri­ste la­ti­ni­cu, pa bi­smo iz tih od­go­vo­ra mo­gli za­klju­či­ti ka­ko da u nji­ho­vom slu­ča­ju vred­nu­je­mo upo­tre­bu la­ti­ni­ce. Et­nič­ka dis­tan­ca Et­nič­ka dis­tan­ca je sin­drom ko­ji po­ka­zu­je ste­pen po­želj­ne psi­ho­lo­ške bli­sko­sti sa pri­pad­ni­ci­ma dru­ gih za­jed­ni­ca. Ta dis­tan­ca se is­pi­tu­je na raz­li­či­te na­či­ne, a ov­de smo po­ku­ša­li da je is­pi­ta­mo sa­mo de­li­ mič­no i po­sred­no, is­pi­tu­ju­ći da li su na­ši is­pi­ta­ni­ci ože­nje­ni pri­pad­ni­ca­ma iste gru­pe. Re­zul­ta­ti et­nič­ke dis­tan­ce kroz pri­pad­nost su­pru­ge pri­ka­za­ni su u Ta­be­li 6. Ta­be­la 6. Et­nič­ka pri­pad­nost su­pru­ge Da li je supruga iste etničke pripadnosti? Nacionalnost

Da

Ne

Neoženjen

Ukupno

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Albanci

5

62,5

-

-

3

37,5

8

100,0

Bošnjaci

47

46,1

6

5,9

49

48,0

102

100,0

Bunjevci

2

40,0

-

-

3

60,0

5

100,0

Hrvati

2

66,7

-

-

1

33,3

3

100,0

Mađari

7

31,8

2

9,1

13

59,1

22

100,0

Romi

31

59,6

10

19,2

11

21,2

52

100,0

Rumuni

-

-

1

100,0

-

-

1

100,0

Turci

1

100,0

-

-

-

-

1

100,0

Vlasi

-

-

-

-

2

100,0

2

100,0

Ukupno

95

48,5

19

9,7

82

41,8

196

100,0

Hr­va­ti, Bu­njev­ci i Al­ban­ci po­ka­zu­ju naj­vi­ši ste­pen et­nič­ke dis­tan­ce, po­što su u naj­ve­ćem pro­cen­tu u bra­ku sa pri­pad­ni­ca­ma iste et­nič­ke gru­pe. Ro­mi, Ma­đa­ri i Bo­šnja­ci po­ka­zu­ju re­la­tiv­no ni­zak ste­pen et­nič­ke dis­tan­ce. Me­đu­tim, ovi po­da­ci mo­ra­ju se uze­ti sa re­zer­vom za­to što zah­te­va­ju da­lja is­tra­ži­va­nja i za­to što mno­ge po­dat­ke ne­ma­mo. Od svih is­pi­ta­ni­ka 95 (48,5%) ima su­pru­ge iste ve­ro­i­spo­ve­sti, a 19 (9,7%) ima su­pru­ge dru­ge ve­ro­i­spo­ve­sti. Su­pru­ge dru­ge ve­ro­i­spo­ve­sti su u naj­ve­ćem pro­cen­tu za­stu­plje­ ne kod Ru­mu­na (100%) i Ro­ma (19,2%). U is­pi­ti­va­nom uzor­ku ne­ma sta­ti­stič­ki zna­čaj­nih raz­li­ka iz­me­ đu is­pi­ta­ni­ka raz­li­či­tih na­ci­o­nal­no­sti (Hi kva­drat test: p=0,186). Ob­red­no uklju­či­va­nje de­ce u re­li­gi­ju Uklju­či­va­nje de­ce u re­li­gij­sku za­jed­ni­cu zna­ča­jan je čin, ka­ko za ro­di­te­lje ta­ko i za ši­ru za­jed­ni­cu. Na taj na­čin za­jed­ni­ca ozva­ni­ča­va pra­vo na no­vu ge­ne­ra­ci­ju, a za­jed­ni­ca iz­nu­tra po­sti­že je­din­stvo i pod­ sti­če so­li­dar­nost me­đu čla­no­vi­ma. Ro­di­te­lji ko­ji svo­ju de­cu kr­ste ili su­ne­te do­ka­zu­ju da su na „pra­vom pu­tu”, i sti­ču pri­zna­nje od stra­ne dru­gih pri­pad­ni­ka. Pre­ko po­lo­vi­ne na­ših is­pi­ta­ni­ka ko­ji se na­la­ze na

71


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

iz­dr­ža­va­nju ka­zne za­tvo­ra ima de­cu. Dve tre­ći­ne njih su de­cu kr­sti­li ili su­ne­ti­li. Da li su de­ca kr­šte­na ili su­ne­će­na pri­ka­za­no je u Ta­be­li 7. Ta­be­la 7. Ob­red­no uklju­či­va­nje de­ce u svo­ju re­li­gi­ju Decu su: Nacionalnost Albanci

Krstili

Sunetili

Ni jedno ni drugo Nema decu

Ukupno

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Br.

%

-

-

5

62,5

1

12,5

2

25,0

8

100,0

Bošnjaci

-

-

30

29,4

17

16,7

55

53,9

102

100,0

Bunjevci

2

40,0

-

-

-

-

3

60,0

5

100,0

Hrvati

1

33,3

-

-

-

-

2

66,7

3

100,0

Mađari

10

45,5

-

-

1

4,5

11

50,0

22

100,0

Romi

17

32,7

4

7,7

16

30,8

15

28,8

52

100,0

Rumuni

-

-

-

-

1

100,0

-

-

1

100,0

Turci

-

-

1

100,0

-

-

-

-

1

100,0

Vlasi

1

50,0

-

-

-

-

1

50,0

2

100,0

Ukupno

31

15,8

40

20,4

36

18,4

89

45,4

196

100,0

Svi Ma­đa­ri, sem jed­nog, kr­sti­li su svo­ju de­cu. Ve­ći­na Al­ba­na­ca ima de­cu (75%), a njih 62,5% je de­cu su­ne­ti­lo, kao i ve­ći­na Bo­šnja­ka ko­ji ima­ju de­cu. I ve­ći­na Ro­ma ima de­cu (71,2%), a od njih je de­cu kr­sti­lo 32,7%, su­ne­ti­lo 7,7%, a ni jed­no ni dru­go 30,8%, što nam po­ka­zu­je da Ro­mi ne pri­da­ju ve­li­ki zna­čaj to­me da de­ci da­ju obe­lež­ja re­li­gi­o­znog iden­ti­te­ta na ovaj na­čin. Oni naj­če­šće to ra­de ka­da se po­kre­ne ini­ci­ja­ti­ va od ver­skih ili lo­kal­nih in­sti­tu­ci­ja, za­tim do­bro­tvor­nih dru­šta­va ili spon­zor­sta­va. Pri­ja­te­lji San­dža­ka iz Tur­ske sva­ke go­di­ne or­ga­ni­zu­ju u San­dža­ku bes­plat­no ko­lek­tiv­no su­ne­će­nje od­re­đe­nog bro­ja de­ča­ka, naj­če­šće iz­me­đu sto­ti­nu i tri sto­ti­ne de­ča­ka islam­ske ve­ro­i­spo­ve­sti. Tom pri­li­ kom oni do­bi­ja­ju pri­god­ne po­klo­ne, sve­ča­na ode­la, bic­kle, a i sam grad i dru­gi spon­zo­ri pri­dru­žu­ju se ma­ni­fe­sta­ci­ji. Su­net de­ča­ka kod pri­pad­ni­ka isla­ma ima po­seb­nu sve­ča­nu ko­no­ta­ci­ju ko­ja se sa­sto­ji od ni­za sve­ča­nih ri­tu­a­la pri ko­ji­ma oni obla­če po­seb­no ši­ve­na sve­ča­na ode­la, odo­re, ka­pe i no­se šta­po­ve. Po­sto­ji niz pra­te­ćih ma­ni­fe­sta­ci­ja: ki­će­nje kre­ve­ta i so­be, vo­žnja de­ča­ka po gra­du u auto­mo­bil­skim ko­ lo­na­ma sa mu­zi­kom, sa me­vlu­dom (sve­ča­nost u čast ro­đe­nja po­sla­ni­ka Mu­ha­me­da), da­ro­va­nje nov­cem i ra­znim po­klo­ni­ma. Ve­ći­na pri­pad­ni­ka osta­lih na­ci­o­nal­no­sti ne­ma de­cu, a oni ko­ji ih ima­ju uglav­nom su ih kr­sti­li ili su­ne­ti­li, u skla­du sa ve­ro­i­spo­ve­šću. Hi kva­drat test po­tvr­đu­je da u is­pi­ti­va­nom uzor­ku kod pri­pad­ni­ka raz­li­či­tih na­ci­o­nal­nih ma­nji­na ko­ji se na­la­ze na iz­dr­ža­va­nju ka­zne za­tvo­ra po­sto­je zna­čaj­ne raz­li­ke u pri­ me­ni na­ve­de­nih ver­skih obi­ča­ja (p<0,001). Ko­ju mu­zi­ku naj­če­šće slu­ša­ju? Kul­tur­ni obra­zac ko­ji pri­hva­ta­mo u od­re­đe­noj me­ri od­re­đu­je na­še po­na­ša­nje u svim si­tu­a­ci­ja­ma. Mu­zič­ki ukus spa­da u kul­tu­rom od­re­đe­ne ka­rak­te­ri­sti­ke po­je­din­ca, tj. po­je­di­nac se ne ra­đa sa for­mi­ ra­nim mu­zič­kim uku­som, ne­go se taj ukus for­mi­ra ta­ko što se du­ži niz go­di­na slu­ša od­re­đe­na mu­zi­ka, od­no­sno slu­ša­ju se vred­no­sni su­do­vi o toj mu­zi­ci. Na­rav­no, ni­je sa­mo tra­di­ci­o­nal­na ili et­nič­ka za­jed­ni­ca i nje­na kul­tu­ra ta ko­ja uti­če na mu­zič­ki ukus. Na for­mi­ra­nje tog uku­sa uti­ču i mno­gi dru­gi fak­to­ri. Ni­je

72


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

sa­mo mu­zič­ki ukus taj pre­ko ko­jeg se mo­že pro­u­ča­va­ti ne­či­ji kul­tur­ni obra­zac ili ne­či­ja et­nič­ka pri­pad­ nost. Od­nos pre­ma uku­su i mi­ri­su hra­ne mo­žda je u tom smi­slu naj­in­di­ka­tiv­ni­ji. Či­ni se, me­đu­tim, da je od­nos pre­ma hra­ni ma­nje op­te­re­ćen po­li­ti­za­ci­jom, te da je mno­go slo­že­ni­ji za is­pi­ti­va­nje i in­ter­pre­ta­ci­ju. Pre­ko is­pi­ti­va­nja mu­zič­kog uku­sa že­le­li smo da ot­kri­je­mo sup­til­ne ni­voe akul­tu­ra­ci­je. Od svih ma­njin­ skih za­jed­ni­ca, Bo­šnja­ci i Ro­mi slu­ša­ju naj­ra­zno­vr­sni­ju mu­zi­ku. Bo­šnja­ci sem sev­da­lin­ki, mu­zi­ke ko­ja je svoj­stve­na bo­šnjač­kom na­ci­o­nal­nom bi­ću, slu­ša­ju i srp­sku, tur­sku i ori­jen­tal­nu mu­zi­ku, dok Ro­mi, sem rom­ske mu­zi­ke, u ve­li­kom pro­cen­tu slu­ša­ju srp­sku mu­zi­ku (28,8%), za­tim sev­da­lin­ke i ne­što dru­go. Sve na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne ko­je su uče­stvo­va­le u na­šem is­tra­ži­va­nju slu­ša­ju srp­sku mu­zi­ku, osim Tu­ra­ka i Vla­ha. To mo­že­mo tu­ma­či­ti ti­me što oni pri­hva­ta­ju mu­zi­ku ve­ćin­skog na­ro­da ko­ja je do­mi­nant­na kod na­ci­o­nal­nih i lo­kal­nih emi­te­ra. Ta­be­la 8. Ko­ju mu­zi­ku naj­če­šće slu­ša­te? Koju muziku najčešće slušate? Nacion. Albanci

albansku

mađarsku

romsku

sevdalinke

srpsku

tursku

Drugo

Ukupno

Br.

%

Br.

%

Br. %

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Br.

%

Br.

%

6

75,0

-

-

-

1

12,5

1

12,5

-

-

-

-

8

100,0

-

Bošnjaci

-

-

-

-

-

-

73

71,6

12

11,8

4

3,9

13

12,7 102

100,0

Bunjevci

-

-

-

-

-

-

-

-

4

80,0

-

-

1

20,0 5

100,0

Hrvati

-

-

-

-

-

-

1

33,3

2

66,7

-

-

-

-

3

100,0

Mađari

-

-

19

86,4 -

-

-

-

2

9,1

-

-

1

4,5

22

100,0

Romi

-

-

-

-

32

61,5

2

3,8

15

28,8

-

-

3

5,8

52

100,0

Rumuni

-

-

-

-

-

-

-

-

1

100,0

-

-

-

-

1

100,0

Turci

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

1

100,0

-

-

1

100,0

Vlasi

-

-

-

-

1

50,0

1

50,0

-

-

-

-

-

-

2

100,0

Ukupno

6

3,1

19

9,7

33

16,8

78

39,8

37

18,9

5

2,6

18

9,2

196

100,0

Naj­ve­ći pro­ce­nat is­pi­ta­ni­ka ko­ji pri­pa­da­ju naj­broj­ni­jim na­ci­o­nal­no­sti­ma u uzor­ku slu­ša mu­zi­ku ka­rak­te­ri­stič­nu za vla­sti­te za­jed­ni­ce: Al­ban­ci – al­ban­sku (75%), Bo­šnja­ci – sev­da­lin­ke (71,6%), Ma­đa­ri – ma­đar­sku (86,4%), a Ro­mi – rom­sku (61,5%). U bo­šnjač­koj kul­tu­ri sev­da­lin­ka (pe­sma o lju­ba­vi) ima po­seb­nu ulo­gu. To je na­rod­na pe­sma u ko­joj je u je­zgro­vi­tom mu­zič­ko-knji­žev­no-je­zič­kom ob­li­ku is­ka­ za­no auten­tič­no na­rod­no bi­će pre­po­zna­tlji­ve am­bi­jen­tal­no­sti, na­gla­še­ne sen­zu­al­no­sti i ži­vot­ne i op­šte­ ljud­ske tra­gič­no­sti. Kroz nju je na umet­nič­ki uver­ljiv na­čin ope­va­na le­po­ta ži­vlje­nja i mla­do­sti, lju­bav­na i ži­vot­na bol, gde su kao ret­ko gde, postignute i le­po­ta i auten­tič­nost re­či i iz­ra­za (Ja­hić 2000). Hi kva­drat test po­tvr­đu­je da u is­pi­ti­va­nom uzor­ku kod pri­pad­ni­ka raz­li­či­tih na­ci­o­nal­nih ma­nji­na ko­ji se na­la­ze na iz­dr­ža­va­nju ka­zne po­sto­je zna­čaj­ne raz­li­ke u žan­ro­vi­ma mu­zi­ke ko­ju slu­ša­ju (p<0,001). Isto­rij­ska lič­nost i isto­rij­ski do­ga­đaj ko­ji je naj­va­žni­ji za nji­ho­vu za­jed­ni­cu i ko­ji na­rod naj­vi­še ce­ne Kroz pre­po­zna­va­nje i iz­dva­ja­nje od­re­đe­nih isto­rij­skih lič­no­sti i od­re­đe­nih isto­rij­skih do­ga­đa­ja od stra­ne is­pi­ta­ni­ka, mo­že se sa­zna­ti ka­ko oni sa­gle­da­va­ju isto­ri­ju, a sa­mim tim i sa­da­šnjost svo­je za­jed­ni­ ce. U tom po­gle­du mo­že­mo re­ći da vla­da pri­lič­na dez­o­ri­jen­ti­sa­nost. Isto­ri­ja je, u skla­du sa sa­vre­me­nim an­tro­po­lo­škim te­o­ri­ja­ma, ali i u skla­du sa po­li­ti­kom iden­ti­te­ta, sve ma­nje stvar pro­šlo­sti, a sve vi­še stvar

73


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

sa­da­šnjo­sti, stvar ak­tu­el­nih in­te­re­sa. Isto­ri­ja se stva­ra u sa­da­šnjo­sti, pri­ča se sred­stvi­ma ko­ja su da­nas do­ stup­na i ak­tu­el­na, pa je mo­gu­ća re­in­ter­pre­ta­ci­ja pro­šlo­sti i nje­na pro­me­na. Za­to sva­ka ge­ne­ra­ci­ja po­no­vo se­bi ob­ja­šnja­va svo­ju isto­ri­ju pre­ko dru­ga­či­jih sim­bo­la. U ovom slu­ča­ju že­le­li smo da is­pi­ta­mo ka­ko na­ši is­pi­ta­ni­ci kon­stru­i­šu svo­ju isto­ri­ju, te da na po­sre­dan na­čin ot­kri­je­mo nji­ho­vu ide­o­lo­gi­ju i nji­ho­ve in­te­ re­se u sa­da­šnjo­sti (Ne­delj­ko­vić 2007). Po­lo­vi­na is­pi­ta­ni­ka ni­je od­go­vo­ri­la na ovo pi­ta­nje, a od­go­vo­ri su ta­kvi da su od isto­rij­skih lič­no­sti na­vo­di­li sko­ro is­klju­či­vo po­li­ti­ča­re iz bli­že i da­lje pro­šlo­sti, ko­ji su tre­ nut­no po­pu­lar­ni ili ak­tu­el­ni. Bo­šnja­ci su naj­če­šće na­vo­di­li: Isa-be­ga Isa­ko­vi­ća, osni­va­ča No­vog Pa­za­ra; Aći­fa Efen­di­ju i Ri­fa­ta Bur­dže­vi­ća, ko­ji su bi­li na su­prot­sta­vlje­nim stra­na­ma za vre­me Dru­gog svet­sko­ga ra­ta; sul­ta­na Su­lej­ma­na, i iz no­vi­je isto­ri­je Ali­ju Izet­be­go­vi­ća. Ma­đa­ri su naj­če­šće na­vo­di­li: Ja­no­ša Hu­nja­ di­ja, ko­je­ga Sr­bi zo­vu Si­bi­nja­nin Jan­ko ili Ma­đar Jan­ko, a pre­ma srp­skim na­rod­nim pre­da­nji­ma on je sin de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vi­ća; Ati­lu; Jo­že­fa Ka­su i pe­sni­ka La­jo­ša Ko­šu­ti­ja. Ro­mi kao zna­čaj­nu isto­rij­sku lič­nost iz svog na­ro­da na­vo­de sa­mo Ša­ba­na Baj­ra­mo­vi­ća, dok kao osta­le zna­čaj­ne lič­no­sti na­vo­de sa­mo one iz re­da ve­ćin­skog na­ro­da (Vuk Ka­ra­džić, Mi­loš Obi­lić i Ka­ra­đor­đe), što je ka­rak­te­ri­stič­no za njih i nji­ho­vu te­žnju da se iden­ti­fi­ku­ju sa ve­ćin­skom po­pu­la­ci­jom. Za ne­ke Bo­šnja­ke, Bu­njev­ce, Ro­me, Ma­đa­re i Vla­he, iz nji­ma zna­nih raz­lo­ga, Ti­to je i da­lje isto­rij­ska lič­nost ko­ju naj­vi­še ce­ne. Ka­da je u pi­ta­nju isto­rij­ski do­ga­đaj od zna­ča­ja za nji­hov na­rod, Ma­đa­ri i Ro­mi su pot­pu­no dez­o­ri­ jen­ti­sa­ni. Ma­đa­ri ih ne zna­ju, a od Ro­ma ko­ji su od­go­vo­ri­li na ovo pi­ta­nje, njih tro­ji­ca na­vo­de Ko­sov­ski boj, a je­dan pro­gla­še­nje Re­pu­bli­ke. Ro­mi su ve­ćin­ski no­mad­ski na­rod ko­ji je u tra­že­nju bo­ljeg ži­vo­ta sklon mi­gra­ci­ji. Oni su sklo­ni­ji „ma­lim ži­vot­nim ra­do­sti­ma”, i in­di­vi­dua, osim za naj­bli­žu po­ro­di­cu, ne ma­ri mno­go za ko­lek­ti­vi­tet. Ro­ mi su dis­per­zi­ra­na et­nič­ka za­jed­ni­ca. Po pro­ce­na­ma de­mo­gra­fa, u Evro­pi ih ži­vi oko dva­na­est mi­li­o­na. Pre­ma po­pi­su sta­nov­ni­štva iz 2002. go­di­ne, 108.193 gra­đa­na Sr­bi­je iz­ja­sni­lo se kao Ro­mi, dok je taj broj u po­pi­su iz 1991. go­di­ne iz­no­sio 140.237. Zva­nič­ni po­da­ci, pro­ce­ne rom­skih ak­ti­vi­sta i de­mo­gra­fa ve­o­ma se raz­li­ku­ju. Pre­ma zva­nič­nim po­pi­si­ma u Sr­bi­ji, broj Ro­ma je u zna­čaj­nom opa­da­nju. To mo­že­mo tu­ ma­či­ti et­nič­kom mi­mi­kri­jom, ne­pri­sta­ja­njem da se iden­ti­fi­ku­ju kao Ro­mi, iz­ja­šnja­va­njem kao pri­pad­ni­ci ve­ćin­skog na­ro­da i prilagodljivošću ve­ćin­skom sta­nov­ni­štvu u sre­di­na­ma u ko­ji­ma ži­ve. Rom­ski ak­ti­vi­sti obič­no pre­ce­nju­ju re­al­no sta­nje nji­ho­vog bro­ja, to je slu­čaj u svim dr­ža­va­ma, dok se de­mo­gra­fi i is­tra­ži­ va­či tru­de da pri­ka­žu re­al­no sta­nje ra­znim is­tra­ži­va­nji­ma na po­je­di­nim te­ri­to­ri­ja­ma na ko­ji­ma se oni na­ la­ze. Ro­mi su mar­gi­na­li­zo­va­na so­ci­jal­na gru­pa ko­ja je upu­će­na na sva­ko­dnev­nu bor­bu za pre­ži­vlja­va­nje. So­ci­jal­na dis­tan­ca pre­ma nji­ma je do­sta ve­li­ka. U ve­ći­ni slu­ča­je­va oni su „gra­đa­ni dru­gog re­da”, ži­go­sa­ni ne­ga­tiv­nim ste­re­o­ti­pi­ma kao pro­sja­ci, hi­gi­jen­ski za­pu­šte­ni (pr­lja­vi), sme­ća­ri, lu­ta­li­ce, ne­pi­sme­ni, sit­ni lo­po­vi. Eman­ci­pa­ci­ja i in­te­gra­ci­ja rom­ske na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce u dru­štvo, s ci­ljem da se po­bolj­ša­ju eko­ nom­ski uslo­vi ži­vo­ta i obra­zo­va­nje Ro­ma, stra­te­gi­ja je ko­ja mo­že da­ti re­zul­ta­te u oču­va­nju auten­tič­no­sti rom­ske na­ci­je i nje­ne kul­tu­re. Da bi se po­bolj­ša­li uslo­vi ži­vo­ta i ste­kla so­ci­jal­na si­gur­nost, osnov­ni uslov je za­po­sle­nost. U Sr­bi­ji je 68,4% ne­za­po­sle­nih Ro­ma i sve­ga 2,6% pen­zi­o­ne­ra (Jak­šić 2002), u Hr­vat­skoj ih je 73% bez stal­nog za­po­sle­nja (Štam­buk 1998). Nji­ho­vi iz­vo­ri pri­ho­da po­ve­za­ni su sa si­vom eko­no­mi­jom, hu­ma­ni­tar­nom po­mo­ći, so­ci­jal­nim da­va­nji­ma, se­zon­skim ra­do­vi­ma, sa­ku­plja­njem se­kun­dar­nih si­ro­vi­ na i ot­pa­da­ka, pro­še­njem, po­slo­vi­ma sa dna mar­gi­na ko­je ne že­li ni­ko da ra­di i ko­ji su „re­zer­vi­sa­ni” za njih. Obra­zov­ni ni­vo Ro­ma iz­u­zet­no je ni­zak, što po­ka­zu­je i na­še is­tra­ži­va­nje: sa ne­za­vr­še­nom osnov­nom ško­lom je naj­ve­ći pro­ce­nat (46,2%), sa za­vr­še­nom osnov­nom ško­lom 34,6%. Sve to do­ka­zu­je ap­so­lut­no ni­sku obra­zov­nu svest kod Ro­ma. Da bi se lak­še in­te­gri­sa­li u za­jed­ni­cu, tre­ba za­jed­nič­ki ra­di­ti ka­ko na nji­ho­vom pri­hva­ća­nju od stra­ne ve­ćin­ske po­pu­la­ci­je ta­ko i na eman­ci­pa­ci­ji Ro­ma. Za Al­ban­ce ko­ji su uče­stvo­va­li u na­šem is­tra­ži­va­nju naj­va­žni­ji da­tu­mi iz nji­ho­ve isto­ri­je su ne­za­vi­ snost Al­ba­ni­je, Pri­zren­ska li­ga i oslo­bo­đe­nje od Tu­ra­ka. Al­ban­ci ima­ju zna­ča­jan ko­he­zi­o­ni na­ci­o­nal­ni ka­rak­ter, ko­ji stal­no is­ti­ču, iz­ra­žen ko­lek­ti­vi­tet, ko­ji kod njih uti­če na ži­vot­na po­i­ma­nja u smi­slu eg­zi­sten­ ci­jal­ne ko­eg­zi­sten­ci­je, kao i ve­kov­ne te­žnje za te­ri­to­ri­jal­nim in­te­gri­te­tom, ko­ji je za njih ve­o­ma zna­ča­jan. 74


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Al­ban­ci po­či­nju sa na­glim na­ci­o­nal­nim, kul­tur­nim i te­ri­to­ri­jal­nim bu­đe­njem kra­jem de­vet­na­e­stog ve­ka i oni taj pro­ces još ni­su za­vr­ši­li. Na­ci­o­nal­no, oni su vi­še­kon­fe­si­o­nal­na za­jed­ni­ca (mu­sli­ma­ni, ka­to­li­ci i pra­vo­slav­ci) i upr­kos pri­ti­sci­ma Osman­ske ca­re­vi­ne (Tur­ske) na li­ca islam­ske ve­ro­i­spo­ve­sti, Ita­li­je na ka­ to­li­ke, Grč­ke, Sr­bi­je i Cr­ne Go­re na pra­vo­slav­ce, ve­ko­vi­ma su za­dr­ža­li svoj na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet. Al­ban­ska li­ga, obra­zo­va­na 1878. go­di­ne, pod­sta­kla je na­gli rast al­ban­ske na­ci­o­nal­ne sve­sti i kul­tu­re. Njen pra­vi zna­čaj bio je u to­me što ona pred­sta­vlja za­če­tak al­ban­skog na­ci­o­nal­nog po­kre­ta. Cilj Al­ban­ske li­ge bio je pi­ta­nje gra­ni­ca al­ban­skog na­ro­da i sti­ca­nje auto­no­mi­je unu­tar Osman­skog car­stva, ko­ja je pod­ra­zu­me­ va­la kul­tur­no i obra­zov­no bu­đe­nje. Do tog pe­ri­o­da Tur­ci su za­bra­ni­li ško­le i pu­bli­ka­ci­je na al­ban­skom je­zi­ku. Na al­ban­skom je­zi­ku se mo­glo sa­mo usme­no ko­mu­ni­ci­ra­ti, dok su sko­ro svi Al­ban­ci tog vre­me­na bi­li ne­pi­sme­ni i u pi­sa­noj for­mi is­klju­či­vo su ko­mu­ni­ci­ra­li pre­ko tur­skih pi­sa­ra i grč­kih sve­šte­ni­ka, dok se sa­mo u ne­ko­li­ko ka­to­lič­kih i pro­te­stan­skih ško­la upo­tre­blja­vao al­ban­ski je­zik. To­kom osmo­go­di­šnjeg pe­ri­o­da, do 1886, osni­va­ju se mno­ge ško­le na al­ban­skom je­zi­ku, štam­pa­ju no­vi­ne, pu­bli­ka­ci­je i knji­ge. Od­lu­čan ko­rak uči­njen je 1879. go­di­ne, ka­da je u Ca­ri­gra­du osno­va­no „Dru­štvo za pi­ta­nje al­ban­skog pra­vo­pi­sa”, či­ja su tri čla­na – mu­sli­man, pra­vo­sla­vac i ka­to­lik – iz­ra­di­la pi­smo al­ban­skog je­zi­ka, sa­sta­vlje­ no od la­ti­nič­nih i ne­ko­li­ko grč­kih slo­va. U na­glom al­ban­skom kul­tur­nom pre­po­ro­du do­šlo je do ru­še­nja ver­skih ba­ri­je­ra, po­što su u pro­svet­nom i knji­žev­nom ra­du odu­še­vlje­no uče­stvo­va­li Al­ban­ci sve tri kon­ fe­si­je, što je za­bri­nu­lo i Tur­ke i ca­ri­grad­skog pa­tri­jar­ha. Osman­ska Vla­da 1886. uvo­di po­nov­nu za­bra­nu al­ban­skih ško­la i iz­da­va­štva na al­ban­skom je­zi­ku. Te me­re su zna­čaj­no us­po­ri­le raz­voj na­ci­o­nal­ne kul­ tu­re i obra­zo­va­nja u sa­moj Al­ba­ni­ji. Na­ci­o­nal­no bu­đe­nje van ma­ti­ce je na­sta­vlje­no ra­znim ak­tiv­no­sti­ma u iz­da­va­štvu i osni­va­njem dru­šta­va za ne­go­va­nje na­ci­o­nal­nih tvo­re­vi­na. U Ita­li­ji je na­ro­či­to bi­la ja­ka al­ban­ska na­ci­o­nal­na za­jed­ni­ca, kao i na­ci­o­na­li­stič­ki po­kre­ti, gde je ob­ja­vlji­va­no mno­štvo pu­bli­ka­ci­ja, a 1900. go­di­ne ita­li­jan­ska Vla­da je pod nji­ho­vim pri­ti­skom osno­va­la Ka­te­dru za al­ban­ski je­zik i knji­žev­ nost na Ori­jen­tal­nom in­sti­tu­tu u Na­pu­lju. U SAD, u Bo­sto­nu, 1906. go­di­ne po­kre­nut je ne­delj­ni ča­so­pis Na­rod, a 1912. oni se udru­žu­ju u Sve­al­ban­sku fe­de­ra­ci­ju „Og­nji­šte”, ko­ja po­sta­je nji­ho­va ma­ti­ca. Al­ban­ci svo­ju dr­ža­vu u da­na­šnjim gra­ni­ca­ma, sem ne­kih ma­njih pro­me­na, do­bi­ja­ju 1920. Bor­ba za pri­zna­va­nje i op­sta­nak ze­mlje, kao i unu­tra­šnja po­li­tič­ka tr­ve­nja, obe­le­ži­li su pe­riod iz­me­đu dva svet­ska ra­ta. Na­ci­o­ nal­ne i kul­tur­ne pro­me­ne po­ve­za­ne su sa dru­štve­no-eko­nom­skom si­tu­a­ci­jom, ko­ja je ve­o­ma lo­ša, i one po­su­sta­ju. Ja­vlja­ju se ot­po­ri unu­tar ze­mlje, a i su­sed­ne ze­mlje vr­še op­struk­ci­ju po pi­ta­nju obra­zo­va­nja – Ita­li­ja­ni po pi­ta­nju ško­le, Gr­ci po pi­ta­nju je­zi­ka. Upr­kos sve­mu, oni uspe­va­ju da sa­ču­va­ju svo­ju vi­še­kon­ fe­si­o­nal­nu na­ci­ju (mu­sli­ma­ni, ka­to­li­ci i pra­vo­slav­ci) od ras­pa­da, a sa­mim tim i dr­ža­vu, ko­ja je, mo­že­mo re­ći, je­din­stve­na u Evro­pi tog vre­me­na. Za Al­ban­ce mo­že­mo kon­sta­to­va­ti da je nji­ho­va bor­ba za na­ci­o­ nal­ni i kul­tur­ni pre­po­rod van ma­ti­ce ze­mlje bi­la ja­ča ne­go u njoj sa­moj. Na­pred­ni po­kre­ti su se ja­vlja­li na te­ri­to­ri­ja­ma na ko­ji­ma oni ni­su ži­ve­li: Tur­ska, Ita­li­ja, SAD i Za­pad­na Evro­pa. Al­ban­ci smi­sao ži­vo­ta ili oču­va­nje svo­je eg­zi­sten­ci­je, pre­ma na­šem mi­šlje­nju, vi­de kao je­dan za­o­kru­že­ni pro­je­kat – gde ve­ćin­ ski ži­ve, tu for­mi­ra­ju svo­je in­sti­tu­ci­je, ko­je se ti­ču vla­sti i obra­zo­va­nja u skla­du sa vla­sti­tom tra­di­ci­jom. Oni ču­va­ju svo­ju ma­ti­cu ze­mlju Al­ba­ni­ju u svo­jim te­ri­to­ri­jal­nim gra­ni­ca­ma i svo­jom tvr­do­kor­nom tra­ di­ci­jom, i to sve tri kon­fe­si­je od ko­jih se sa­sto­ji nji­ho­va na­ci­ja. Za­hva­lju­ju­ći isto­rij­skim tur­bu­len­ci­ja­ma, ko­ji­ma je bio op­te­re­ćen Bal­kan u dva­de­se­tom ve­ku, oni su sa­ču­va­li ka­ko na­ci­o­nal­nu ta­ko i te­ri­to­ri­jal­nu eg­zi­sten­ci­ju. Od sko­ro pot­pu­no ne­pi­sme­ne na­ci­je kra­jem de­vet­na­e­stog ve­ka, oni su da­nas te­ri­to­ri­jal­no obra­zov­no po­kri­ve­ni uni­ver­zi­te­ti­ma u Ti­ra­ni, Pri­šti­ni i Te­to­vu. Oni su kao na­ci­ja na­u­če­ni da se bo­re za svo­ju eg­zi­sten­ci­ju i za­to ne ču­di što na ska­li smi­sla ži­vo­ta po­ka­zu­ju naj­bo­lji re­zul­tat. Kod Bo­šnja­ka ima­mo od­go­vo­re ko­ji se kre­ću od ver­skih do isto­rij­skih do­ga­đa­ja: Bit­ka na Be­dru, ka­ da je iz­vo­je­va­na naj­ve­ća po­be­da za islam; Baj­ram, ko­ji je ver­ski pra­znik; oslo­bo­đe­nje No­vog Pa­za­ra; Dan bo­šnjač­ke za­sta­ve; Dan San­dža­ka (za Dan San­dža­ka iz­ja­sni­la se ve­ći­na osu­đe­ni­ka is­pi­ta­ni­ka). Ve­ći­na na­ših is­pi­ta­ni­ka naj­vi­še ce­ni svoj na­rod. Bo­šnja­ci naj­če­šće ce­ne svoj na­rod, ali i sve osta­le na­ ro­de, za­tim mu­sli­ma­ne, Tur­ke i Švaj­car­ce. Ve­ći­na Ma­đa­ra na­vo­di da ce­ni sve na­ro­de, pa za­tim svoj i Sr­be. 75


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ro­mi naj­če­šće na­vo­de svoj na­rod, za­tim Sr­be, Nem­ce i Ki­ne­ze. Al­ban­ci sa­mi se­be naj­vi­še ce­ne, dok sa­mo je­dan is­pi­ta­nik ce­ni sve na­ro­de. Je­dan Bu­nje­vac ce­ni Sr­be, a osta­li Bu­njev­ci ce­ne sve osta­le na­ro­de. Hr­va­ ti ce­ne sve na­ro­de, a je­dan is­pi­ta­nik naj­vi­še ce­ni Ru­se. Po je­dan Vlah, Ru­mun i Tur­čin ce­ne sve na­ro­de. Na­ši is­pi­ta­ni­ci, pri­pad­ni­ci na­ci­o­nal­nih ma­nji­na, ge­ne­ral­no ni­su do­volj­no upo­zna­ti sa isto­rij­skom di­men­zi­jom svo­ga na­ro­da. Sta­ri­ji me­đu nji­ma još ža­le za pro­šlim vre­me­ni­ma so­ci­ja­li­stič­kog ure­đe­nja i če­sto na­vo­de ko­mu­ni­stič­ke pr­va­ke. Bo­šnja­ci su po­seb­no ve­za­ni za Ri­fa­ta Bur­dže­vi­ća, san­džač­kog ko­ mu­ni­stič­kog vo­đu ko­ji je po­gi­nuo za vre­me Dru­go­g svet­sko­g ra­ta. Mla­đi Bo­šnja­ci su vi­še ve­za­ni za na­ ci­o­nal­ne vo­đe, ka­ko one iz da­lje isto­ri­je, kao što je Aćif Efen­di­ja, ta­ko i za one iz bli­že isto­ri­je, kao što je Ali­ja Izet­be­go­vić. Ne­ki Bo­šnja­ci se po­i­sto­ve­ću­ju i sa lič­no­sti­ma iz Tur­ske isto­ri­je: sul­ta­nom Su­lej­ma­nom i Meh­me­dom pa­šom So­ko­lo­vi­ćem. Na osno­vu ovih re­zul­ta­ta, mo­že se re­ći da na­ši is­pi­ta­ni­ci po­se­du­ju re­la­tiv­no ar­ti­ku­li­san na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet, od­no­sno da svoj na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet ja­ča­ju ili ob­li­ku­ju kroz iden­ti­fi­ka­ci­ju sa lič­no­sti­ma i do­ga­ đa­ji­ma. Re­zul­ta­ti su re­la­tiv­no oče­ki­va­ni, jer se po­ka­za­lo da su za­jed­ni­ce sa sla­bi­je uob­li­če­nim grup­nim iden­ti­te­tom, kao što su Ro­mi, naj­vi­še dez­o­ri­jen­ti­sa­ne. Isto ta­ko, po­ka­za­lo se da na­ci­o­nal­na ide­o­lo­gi­ja nat­kri­lju­je sve osta­le ide­o­lo­gi­je, jer je is­pi­ta­ni­ci­ma va­žno et­nič­ko po­re­klo isto­rij­skih lič­no­sti, ali ne i kon­ kret­na ide­o­lo­gi­ja ko­ju su oni pri­hva­ta­li. Za­klju­čak Re­zul­ta­ti is­tra­ži­va­nja uka­zu­ju na to da se na­ša po­pu­la­ci­ja sa­sto­ji od za­jed­ni­ca ko­je su jed­no­kon­fe­si­o­ nal­ne ve­ro­i­spo­ve­sti (Bo­šnja­ci, Ma­đa­ri, Hr­va­ti, Bu­njev­ci) i od za­jed­ni­ca ko­je su vi­še­kon­fe­si­o­nal­ne (Ro­mi i Al­ban­ci). Za ove za­jed­ni­ce re­li­gij­ski iden­ti­tet če­sto je osnov­ni ili naj­va­žni­ji ele­ment et­nič­kog iden­ti­te­ta, po če­mu se oni raz­li­ku­ju od ve­ćin­ske po­pu­la­ci­je u Sr­bi­ji. Pre­ko dve tre­ći­ne na­še po­pu­la­ci­je (76,5% is­pi­ta­ni­ka) či­ne pri­pad­ni­ci či­ja se re­li­gi­ja raz­li­ku­je od ve­ćin­ske po­pu­la­ci­je, a naj­broj­ni­ja su li­ca islam­ske ve­ro­i­spo­ve­sti (60,2%), ka­to­li­ci (16,3%), a 23% is­pi­ta­ni­ka se iz­ja­sni­lo kao pra­vo­slav­ci (Ro­mi i Vla­si). Kod Ro­ma re­li­gij­ski iden­ti­tet ni­je zna­ča­jan i oni u ve­ći­ni slu­ča­je­va de­le istu kon­fe­si­ju sa ve­ćin­skom po­pu­la­ci­jom, či­me po­ka­zu­ ju te­žnju za nje­nim opo­na­ša­njem. Ve­ći­na Ro­ma (82,7%) iz­ja­sni­la se kao pra­vo­slav­ci, dok je li­ca islam­ske ve­ro­i­spo­ve­sti 15,4% i hri­šća­na 1,9%. Svi Bo­šnja­ci su se iz­ja­sni­li kao li­ca islam­ske ve­ro­i­spo­ve­sti, kao što su se i svi Ma­đa­ri, Bu­njev­ci i Hr­va­ti iz­ja­sni­li kao ka­to­li­ci, što zna­či da in­si­sti­ra­ju na re­li­gij­skim raz­li­ka­ma u od­no­su na ve­ćin­sku po­pu­la­ci­ju. Ve­li­ku ve­ći­nu na­ših is­pi­ta­ni­ka či­ne li­ca islam­ske ve­ro­i­spo­ve­sti, kod ko­jih je u ve­ći­ni slu­ča­je­va pri­sut­na ide­o­lo­ška i ri­tu­al­na kom­po­nen­ta re­li­gi­o­zno­sti. Ne­pri­jat­na ose­ća­nja de­pri­ va­ci­je slo­bo­de li­ca islam­ske ve­ro­i­spo­ve­sti ko­ja se na­la­ze na iz­dr­ža­va­nju ka­zne za­tvo­ra u pe­nal­nim usta­ no­va­ma Re­pu­bli­ke Sr­bi­je zbog re­li­gi­o­zne spe­ci­fič­no­sti su iz­ra­že­ni­ja, jer su do­dat­no iz­lo­že­na mor­ti­fi­ka­ci­ji (po­ti­ski­va­nju ili ga­še­nju) svog iden­ti­te­ta kroz op­struk­ci­ju ver­skih i na­ci­o­nal­nih slo­bo­da, ta­ko da ova­kvo po­stu­pa­nje pre­ma nji­ma mo­že pred­sta­vlja­ti ne­ku vr­stu sup­ka­zne, što je u di­rekt­noj su­prot­no­sti sa svr­hom ka­žnja­va­nja. Ver­ske slo­bo­de se ogle­da­ju kroz na­čin ži­vo­ta ko­ji ver­ni­ci­ma islam na­la­že kao oba­ve­zu, ako su u mo­guć­no­sti da ih oba­vlja­ju, bez ob­zi­ra na to gde se oni na­la­ze. Pre­ma na­šim is­tra­ži­va­nji­ma, ver­ske objek­te re­dov­no po­se­ću­ju islam­ski ver­ni­ci, Bo­šnja­ci i Al­ban­ci – jed­na tre­ći­na ver­ske objek­te po­se­ću­je sva­ ki dan, od­no­sno jed­nom ili dva pu­ta ne­delj­no. Na­maz (mo­li­tva Ala­hu) pr­va je oba­ve­za sva­kog mu­sli­ma­na ver­ni­ka i ona se oba­vlja pet pu­ta dnev­no u raz­li­či­tim vre­men­skim in­ter­va­li­ma ko­ji su ve­za­ni za iz­la­zak i za­la­zak sun­ca. Da bi li­ce oba­vlja­lo na­maz po­treb­no je da ima abest (ri­tual hi­gi­je­ne ko­ji se sa­sto­ji iz pra­ nja ru­ku, no­gu i gla­ve), a ove pro­sto­ri­je, iz­u­zev za­vod­ske usta­no­ve u Ni­šu, ne po­se­du­je ni­jed­na za­tvor­ ska usta­no­va u Sr­bi­ji. Džu­ma na­maz je oba­ve­zna mo­li­tva za sva­kog mu­sli­ma­na i ona se oba­vlja jed­nom ne­delj­no, i to pet­kom u pod­ne. Nju pred­vo­di ver­sko li­ce, naj­če­šće imam. On či­ni hud­bu (pre­da­va­nje) za vre­me mo­li­tve o tre­nut­no ak­tu­el­noj si­tu­a­ci­ji, bi­lo du­hov­noj bi­lo sve­tov­noj. Me­đu­tim, po­se­te ima­ma za­ vod­skim usta­no­va­ma vr­lo su ret­ke, ta­ko­re­ći be­zna­čaj­ne, i naj­če­šće su ce­re­mo­ni­jal­nog ka­rak­te­ra, što zna­či da se ne po­štu­je pra­vo osu­đe­ni­ka ko­je on ima, a to je da ga po­se­ti sve­šte­no li­ce, od­no­sno imam. 76


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ustav ili dru­gi za­ko­ni pro­pi­su­ju da je dis­kri­mi­na­ci­ja ne­za­ko­ni­ta i iz­ri­či­to za­bra­nje­na, ali to ne zna­ či da je ne­ma. To se, pre sve­ga, od­no­si na Ro­me, či­je je pi­ta­nje ljud­skih pra­va po­kre­nu­to u go­to­vo svim evrop­skim ze­mlja­ma (Mi­lo­je­vić 2007). U is­tra­ži­va­nju ko­je je ra­đe­no 2003. na te­ri­to­ri­ji Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, re­zul­ta­ti obra­zo­va­nja Ro­ma go­vo­re nam da je njih 35% bez ško­le, sa ne­za­vr­še­nom i za­vr­še­nom osnov­ nom ško­lom (To­do­ro­vić 2007). Za­tvo­ri, zbog svo­je spe­ci­fič­ne ustro­je­no­sti, za Ro­me kao naj­u­gro­že­ni­ju obra­zov­nu po­pu­la­ci­ju, mo­gu bi­ti ide­al­na me­sta za sti­ca­nje osnov­no­škol­skog obra­zo­va­nja. Oni su sklo­ni mi­gra­ci­ji, a sam bo­ra­vak u za­tvo­ru ih spre­ča­va u to­me, pa se vre­me pro­ve­de­no u za­tvo­ru, na­ro­či­to ka­da su u pi­ta­nju du­že vre­men­ske ka­zne, mo­že is­ko­ri­sti­ti za sti­ca­nje osnov­ne pi­sme­no­sti i obra­zo­va­nja. Spo­ sob­nost ži­vlje­nja u skla­du sa za­ko­ni­ma mo­že se na­u­či­ti i u za­tvor­skim uslo­vi­ma kroz spe­ci­fi­čan pro­ces hu­ma­ne in­ter­ak­ci­je (Duff, Gar­land 1994). Obra­zo­va­nje ko­je za­tvo­re­ni­ci­ma oba­ve­zno tre­ba po­nu­di­ti va­ žan je pro­ces lič­nog na­pre­do­va­nja (Toch 1997). Pri­su­stvo i in­ten­zi­tet de­pri­va­ci­je (li­še­no­sti, us­kra­ći­va­nja) slo­bo­de po­ja­čan je kod pri­pad­ni­ka na­ ci­o­nal­nih ma­nji­na zbog iz­ra­že­ne spe­ci­fič­no­sti nji­ho­vog na­či­na ži­vo­ta, kao i ve­re ko­ja je u tri če­tvr­ti­ne slu­ča­je­va raz­li­či­ta od ve­ćin­ske po­pu­la­ci­je. Pe­nal­ne usta­no­ve u ko­ji­ma se ova li­ca na­la­ze mo­ra­ju ima­ti slu­ha da im iza­đu u su­sret i stvo­re uslo­ve ka­ko bi za­do­vo­lji­le osnov­ne mi­ni­mu­me pred­vi­đe­nih me­đu­na­ rod­nih i do­ma­ćih pra­vi­la i za­ko­na o iz­vr­še­nju kri­vič­nih sank­ci­ja. Za­jed­nič­ki ži­vot sa osu­đe­ni­ci­ma ko­ji is­po­lja­va­ju raz­li­či­ta de­vi­jant­na i kri­mi­nal­na po­na­ša­nja, kao što su na­sil­nič­ko po­na­ša­nje, zlo­u­po­tre­ba psi­ ho­ak­tiv­nih sup­stan­ci, agre­siv­ni ho­mo­sek­su­a­li­zam, kao i ra­zni ob­li­ci fi­zič­kog i psi­hič­kog mal­tre­ti­ra­nja, iza­zi­va stal­nu na­pe­tost kod osu­đe­ni­ka, ugro­ža­va nji­hov in­te­gri­tet, bi­lo psi­hič­ki bi­lo fi­zič­ki. Osu­đe­nič­ki ko­lek­tiv for­mi­ra unu­tar se­be sup­kul­tu­ru ko­ja po­sta­je do­mi­nant­na jer po­se­du­je po­vla­sti­ce i ma­te­ri­jal­na do­bra ko­ja su osu­đe­ni­ci­ma neo­p­hod­na. Oni ta­ko lak­še ma­ni­pu­li­šu osta­lim osu­đe­ni­ci­ma, a na­ro­či­to oni­ ma ko­ji su ma­nje za­stu­plje­ni i za­šti­će­ni, a to su naj­če­šće pri­pad­ni­ci na­ci­o­nal­nih ma­nji­na ko­ji se na­la­ze na iz­dr­ža­va­nju ka­zne, po­seb­no u ve­li­kim za­vod­skim usta­no­va­ma. Pri­pad­ni­ci na­ci­o­nal­nih ma­nji­na če­sto su izo­lo­va­ni od stra­ne pri­pad­ni­ka ve­ćin­skog na­ro­da i pri­pad­ni­ka ne­for­mal­nih osu­đe­nič­kih gru­pa, što do­vo­di do po­ve­ća­nog ri­zi­ka za nji­ho­vu lič­nu bez­bed­nost, i oni če­sto pri­kri­va­ju na­pa­de na se­be da ne bi do­šlo do od­ma­zde. Pri­pad­ni­ci na­ci­o­nal­nih ma­nji­na si­gur­ni su sa­mo u okvi­ru svo­je za­jed­ni­ce ili gru­pe ko­joj pri­pa­da­ju, a uzrok to­me su pred­ra­su­de i ne­ga­tiv­ni sta­vo­vi ko­je pre­ma nji­ma ima­ju pri­pad­ni­ci ve­ ćin­ski za­stu­plje­ne ver­ske gru­pe. Bu­du­ći da se u za­tvo­ri­ma od­vi­ja­ju pro­ce­si ko­ji u ma­njoj ili ve­ćoj me­ri ko­re­spon­di­ra­ju sa pro­ce­si­ma ko­ji se de­ša­va­ju u dru­štvu slo­bod­nih gra­đa­na, pri­pad­ni­ci na­ci­o­nal­nih ma­ nji­na če­sto su dis­kri­mi­ni­sa­ni od stra­ne za­tvo­re­nih li­ca ko­ja pri­pa­da­ju ve­ćin­skom na­ro­du, kao i od stra­ne in­sti­tu­ci­ja si­ste­ma, i to na di­rek­tan i in­di­rek­tan, for­ma­lan i ne­for­ma­lan na­čin. Je­dan od naj­bo­ljih na­či­na re­duk­ci­je ne­si­gur­no­sti osu­đe­nih li­ca je nji­ho­va ade­kvat­na kla­si­fi­ka­ci­ja po ka­te­go­ri­ja­ma. Po pra­vi­lu, pri­ pad­ni­ci na­ci­o­nal­nih ma­nji­na, po do­la­sku u usta­no­vu, svr­sta­va­ju se u ni­že ka­te­go­ri­je ko­je do­sta li­mi­ti­ra­ju nji­ho­va pra­va i be­ne­fi­ci­je. Us­po­sta­vlja­nje pra­va osu­đe­nih i mo­guć­nost ko­ri­šće­nja vi­ken­da, go­di­šnjeg od­ mo­ra van usta­no­ve, po­god­no­sti su ko­je mo­gu po­zi­tiv­no uti­ca­ti na osu­đe­na li­ca u oču­va­nju brač­ne ve­ze sa part­ne­rom, kao i mo­guć­nost da na­sa­mo bo­ra­ve sa brač­nim i van­brač­nim part­ne­rom unu­tar usta­no­ve. Ti­me se spre­ča­va re­du­ko­va­nje sek­su­al­nih na­go­na, kao i od­u­pi­ra­nje na­sil­nim ob­li­ci­ma pri­ti­sa­ka agre­siv­ nog ho­mo­sek­su­a­li­zma, ko­ji­ma su iz­lo­že­ni na­ro­či­to ne­za­šti­će­ni osu­đe­ni­ci, a to su naj­če­šće pri­pad­ni­ci na­ci­o­nal­nih ma­nji­na, pre­ma ko­ji­ma se ja­vlja­ju amo­zi­te­ti ve­ći­ne. Na taj na­čin nad nji­ma se vr­ši ne­ka „osve­ta” ili „od­ma­zda”. Pra­vo iz­vr­še­nja kri­vič­nih sank­ci­ja je di­sci­pli­na ko­ja se do­di­ru­je ne sa­mo sa kri­vič­ nim pra­vom ne­go i sa onim de­lom me­đu­na­rod­nog pra­va ko­ji se ba­vi ljud­skim pra­vi­ma (Ig­nja­to­vić 2006). Si­stem iz­vr­še­nja kri­vič­nih sank­ci­ja tre­ba da pre­po­zna­je spe­ci­fič­ne po­tre­be osu­đe­ni­ka pri­pad­ni­ka na­ci­o­nal­nih ma­nji­na. Na taj na­čin ne bi do­la­zi­lo do nji­ho­ve dis­kri­mi­na­ci­je u pe­nal­nim usta­no­va­ma Sr­ bi­je, ko­ja je član­stvom u Sa­ve­tu Evro­pe pre­u­ze­la oba­ve­zu nji­ho­ve za­šti­te.

77


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Li­te­ra­tu­ra: Be­ne­dikt, A. (1998). Na­ci­ja: za­mi­šlje­na za­jed­ni­ca. Be­o­grad, Bi­bli­o­te­ka Epi­ste­me Pla­to. Duff, A. R., Gar­land, D. (1994). A re­a­der on pu­nis­hment. Ox­ford: Ox­sford Uni­ver­sity Press. Ho­ro­witz, D. (2000). Et­hnic Gro­ups in Con­flict. Ber­kley, Uni­ver­sity of Ca­li­for­nia Press. Ig­nja­to­vić, Đ. (2007). „Ustav Re­pu­bli­ke Sr­bi­je i za­ko­no­dav­stvo o iz­vr­še­nju kri­vič­nih sank­ci­ja”. Ustav Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, kri­vič­no za­ko­no­dav­stvo i or­ga­ni­za­ci­ja pra­vo­su­đa, XLIV (411–432). Zla­ti­bor–Be­o­grad: Ra­du­nić. 5. Ja­hić, Dž. (1999). „Škol­ski rječnik bo­san­skog je­zi­ka”. Tri­lo­gi­ja o bo­san­skom je­zi­ku. Sa­ra­je­vo, 1999. 6. Ja­hić, Dž. (2000). „Bo­šnjač­ki na­rod i nje­gov je­zik”. Tri­lo­gi­ja o bo­san­skom je­zi­ku. Ze­ni­ca, 2000. 7. Mi­lo­je­vić, D. (2007). „Ustav­na za­bra­na iz­vr­še­nja ra­sne, na­ci­o­nal­ne i ver­ske mr­žnje i kri­vič­no pra­vo”. Ustav Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, kri­vič­no za­ko­no­dav­stvo i or­ga­ni­za­ci­ja pra­vo­su­đa, XLIV (129–140). Zla­ti­bor–Be­o­grad: Ra­du­nić. 8. Mi­lo­še­vić Đor­đe­vić, J. (2003). „Je­dan po­ku­šaj te­o­rij­skih raz­ma­tra­nja na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta”. Psi­ho­lo­gi­ja, 36 (2), 125– 140. 9. Smit, A. (2010). Na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet. Be­o­grad, Bi­bli­o­te­ka XX vek. 10. Taj­fel, H. (1981). Hu­man Gro­ups and So­cial Ca­te­go­ri­es: Stu­di­es in So­cial Psycho­logy. Cam­brid­ge, UK: Cam­brid­ge Uni­ ver­sity Press. 11. To­do­ro­vić, D. (2007). Dru­štve­na uda­lje­nost od Ro­ma. Niš i No­vi Sad, Stylos. 12. Toch, H. (1977). Li­ving in Pri­sons. New York: Free Press.

1. 2. 3. 4.

National Minorities in Prison in the Republic of Serbia Summary: The study deals with specific features of the status of national minority prisoners who are serving sentences in Republic of Serbia’s correctional facilities. The starting point was the fact that the character of the facilities for the enforcement of criminal sanctions has negative effect on prisoners, and the negativity is especially manifested when members of national minorities are concerned. Na­ mely, members of different ethnic groups tend to express different behaviour patterns. Since processes that occur in prisons correspond in a larger or smaller scale with processes taking place in the society of free citizens, members of national minorities may face discrimination by inmates, members of the dominant nation, as well as discrimination of system institutions in case their specificities and diffe­ rences are not observed. Key words: national minorities, prison, community, culture, religiosity, language and alphabet.

safuadanplojovic@gmail.com shalilagic@gmail.com

78


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá UDC 811.111:008

Jelena Rakić

Filološka gimnazija, Beograd Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad Srbija

Kulturni scenariji kao posrednici između jezika i kulture – emocije u engleskom jeziku SAŽETAK: U mnoštvu studija o engleskom jeziku primetno je odsustvo radova o vezi između engleskog jezika i njegove kulturne potpore. Takođe, različita istraživanja o jeziku, emocijama i kulturi često ne daju detaljnu sliku o situaciji u engleskom, što može dovesti do zaključka da je engleski kulturno neu­ tralan jezik. Ana Vježbicka (Anna Wierzbicka) predlaže termin Anglo-kultura, koji bi obuhvatao postoje­ će kulturne obrasce iza jezika i formuliše kulturne scenarije koji funkcionišu kao osnova za prilagođa­ vanje u društvenoj interakciji, a koji se zasnivaju na jezičkom ponašanju. Mi smo izložili one scenarije koji su relevantni za razumevanje domena emocija u Anglo-kulturi, povezujući ih sa rasprostranjenim stereotipima o engleskoj uzdržanosti i uglađenosti da bismo pokazali da je domen emocija sastavni element u ukupnosti Anglo-kulture. Lekseme koje smo ispitivali snažno su kulturno markirane u skla­ du sa opštijim kulturnim scenarijima, što pokazuje da su oni korisno sredstvo za istraživanje odnosa između jezika i kulture. KLJUČNE REČI: engleski, jezik, kultura, emocije, Anglo-kultura, kulturni scenariji.

1. Uvod: Postoji li jedinstvena kultura iza engleskog jezika? Engleski jezik, kao lingua franca savremenog sveta, predmet je višestrukih proučavanja i svake godine objavi se na stotine knjiga koje se bave engleskim jezikom bilo iz lingvističkog bilo iz pedagoškog ugla. Međutim, u ovom mnoštvu primećuje se sledeća nesrazmera: iako je engleski zasigurno najbolje opisani jezik na svetu danas, veoma su retke knjige koje se bave odnosom između engleskog jezika i kulture, što se lako da uočiti jednostavnom pretragom neke od virtualnih knjižara. Takođe, pregledom literature koja se bavi teorijskim odnosom između jezika, kulture, misli i društva, kao i literature koja se bavi odnosom između emocija, jezika i kulture, uočili smo da autori svoje tvrdnje potkrepljuju primerima iz, za nas, udaljenih kultura i krajeva. Postavlja se pitanje zašto je to tako. S jedne strane, odgovor na ovo pitanje sam se nameće – engleski je službeni jezik u oko 60 država. Takozvani „unutrašnji krug” (pre svega Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD) ima između 320 i 380 miliona govornika engleskog. Kristalove procene u pogledu broja govornika kreću se oko petsto miliona govornika kojima je engleski prvi ili drugi jezik (Crystal 2003: 106; 108–109). Ogromno teritorijalno prostranstvo, različite društveno-ekonomske prilike i istorijske okolnosti pod kojima je došlo do ekspanzije engleskog čine bilo kakve generalizacije o jedinstvenom kulturnom obrascu koji se prelama kroz jezik nemogućim. Interesantno je da se u svojoj Enciklopediji engleskog jezika Kristal jedan jedini put dotiče 83


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

pitanja o odnosu jezika i kulture, i to kada razmatra inovacije u savremenoj leksikografiji, izričući upozorenje da je dodavanje kulturne perspektive u rečnik dosta hrabar potez, budući da će definicije koje uključuju i kulturološku komponentu neosporno reflektovati i manje prijatne aspekte života, što može naići na neodobravanje onih o kojima se radi (Crystal 2003: 444). U svojim knjigama i člancima Ana Vježbicka (Anna Wierzbicka) operiše terminima Anglo-engleski i Anglo-kultura, podrazumevajući jezik i kulturu Sjedinjenih Američkih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, Irske, Kanade, Australije i Novog Zelanda. Ona kaže da je sam pojam Anglo-kulture problematičan, ali ni više ni manje od pojma engleskog jezika, imajući u vidu njegovu razuđenost. Po njenim rečima, i Anglo-kultura i engleski jezik su konstrukti koji mogu biti od koristi, naročito za interkulturalnu komunikaciju i obrazovanje (Wierzbicka 2002: 3).1 Ovo, naravno, ne znači da ne postoje posebni kulturni obrasci unutar opštijeg pojma Anglo-kulture, ali ovaj pojam u prvi plan stavlja ono što jezik i kulturu takozvanog užeg kruga spaja, a u dovoljnoj meri razlikuje od, recimo, indijskog ili singapurskog engleskog. S tim u vezi, pomenućemo Kverka et al. (Quirk et al. 1985: 8), koji kažu da posebnosti sudske prakse, citati i aluzije na Šekspira, Marka Tvena i druge znamenite pisce, muzika Bitlsa, kao i činjenica da Kontinent (Continent) označava kontinentalni deo Evrope kako na Britanskim ostrvima tako i u Americi, Australiji ili Novom Zelandu, svedoče o postojanju zajedničke kulture uprkos neospornim razlikama koje postoje. Vježbicka (Wierzbicka 2006: 4) postavlja i pitanje zbog čega u naučnim krugovima postoji otpor i protivljenje samoj ideji Anglo-kulture, čak i veći nego kada se radi o postuliranju sličnih konstrukta za neke druge jezičko-kulturne zajednice, poput japanske, na primer. Ona kaže da govoriti o Anglo-kulturi znači rizikovati optužbe za esencijalizam, imperijalizam, ili čak rasizam (Wierzbicka 2006: 7). Osim toga, ona ističe i stav prisutan u savremenoj nauci uopšte, a naročito među istraživačima sa engleskog govornog područja, a to je protivljenje ideji da uopšte postoji jedinstven pojam Kulture2, pošto bi on neumitno vodio u stereotipiju. Ovo, po njenom mišljenju, može predstavljati problem za imigrante, koji često nauče nepisana pravila Anglo-kulture na teži način – nesvesno ih kršeći (Wierzbicka 2006: 3; 21–22). Međutim, u literaturi se često sreće i nešto drugačiji pogled na odnos engleskog jezika i Anglo-kulture, koji se ogleda u isticanju kulturne neutralnosti engleskog jezika. Kverk et al. (Quirk et al. 1985: 7–8) kažu da je engleski najinternacionalniji od svih jezika, budući da, iako ga povezujemo sa Engleskom ili sa Sjedinjenim Američkim Državama, on implicira manje političkih i kulturnih specifičnosti nego bilo koji drugi živi jezik. Mi pak smatramo da je nemoguće da jezik bude potpuno kulturno neutralan, budući da je on proizvod interakcije kulturnih i društvenih činilaca na jednoj teritoriji tokom vremena. Prirodne okolnosti u kojima zajednice žive (klima, reljef i slično) razlikuju se jedna od druge, što se neminovno oslikava na jezik. Ova slabija verzija hipoteze o jezičkoj relativnosti, koju Edvards (Edwards 2009: 60) zove lingvističkom adaptacijom na okolnosti, može se sumirati rečenicom „jezik utiče na naše uobičajene načine razmišljanja”3 (Edwards 2009: 61), što znači da svaki jezik, utoliko što potpuno odgovara potrebama jedne zajednice, oslikava prirodne okolnosti i društvene vrednosti karakteristične baš za tu zajednicu i nijednu drugu, zadovoljavajući tako sve njene potrebe. Ovo naglašavanje takozvane neutralnosti engleskog jezika prisutno je i kod Pola Ekmana (Paul Ekman) u istraživanju primarnih emocija (v. Ekman 1992; 1999; 2003): iz Ekmanovih studija sledi da je emotivni leksikon engleskog jezika u potpunosti usklađen sa biološki determinisanim primarnim emocijama, što bi engleski činilo epistemiološki superiornim, da upotrebimo Godardov termin (God1 Paginacija prema elektronskoj verziji članka 2 Kapitalizacija Vježbicke 3 “[…] language influences our habitual ways of thinking.”; kurziv Edvardsa

84


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

dard 2010: 85). To bi ga takođe činilo i kulturno neutralnim, budući da iz ovakvog stava proizilazi da se fiziološko-hemijski procesi direktno preslikavaju na jezik, bez posredovanja bilo kojih drugih činilaca. Ovo takođe podrazumeva da u drugim jezicima, čije se kategorije ne poklapaju sa onima koje postoje u engleskom jeziku, termini iz emotivnog vokabulara manje ili više odstupaju od „pravih” primarnih emocija. Mi se ne slažemo sa ovakvim stavom, ali se neminovno postavlja pitanje odakle potiče kod govornika engleskog jezika ideja o njegovoj apsolutnoj objektivnosti i kulturnoj neutralnosti. Naš zaključak je naizgled paradoksalan: ova ideja upravo je proizvod kulturnih vrednosti koje se nesvesno percipiraju kao ključne u Anglo-kulturi, a koje, između ostalog, uključuju visoko vrednovanje razuma, pravednosti i lične autonomije. Budući da je za ova tri plana zajednička kontrola i samokontrola, ideja o neutralnosti sledi kao logična posledica. Otuda i relativna osetljivost na kulturnu obojenost drugih jezičko-kulturnih zajednica: kulturne norme su uglavnom nevidljive za članove jedne zajednice i oni ih postaju svesni tek kada se one prekrše. Iz tog razloga oni jasnije bivaju svesni kulturnih osobenosti drugih zajednica, pogotovu ako su razlike između njih izraženije. Smatramo da se time može objasniti i disproporcija objavljene literature o odnosu jezika i kulture kada je reč o engleskom i o drugim jezicima: budući da je najveći broj naučnih istraživanja objavljen na engleskom jeziku i od strane naučnika koji pripadaju Anglo-kulturi, to pitanje se i ne postavlja. 2. Kulturni scenariji Da bi izbegla upotrebu problematičnog termina Anglo-kulture, Vježbicka operiše kulturnim scenarijima, koje definiše kao skup pretpostavki o tome šta je ispravno ili dozvoljeno uraditi a šta ne, pogotovu u jezičkom ponašanju. Iako ovo ne podrazumeva istovetnost kod svih pripadnika jedne kulturno-jezičke zajednice, oni ih moraju biti svesni, budući da su oni reflektovani u samom jeziku (Wierzbicka 2002: 2). Pritom, ona skreće pažnju na to da kulturne scenarije ne treba shvatiti niti oni smeju da budu ponavljanje ustaljenih stereotipa o nacionalnom karakteru, već su oni hipoteze koje moraju biti potkrepljene izvesnim jezičkim dokazima. Ona takođe postulira utemeljenost u jeziku kao osnovni metodološki princip pri utvrđivanju kulturnih scenarija (Wierzbicka 2002: 5). Takođe, kulturni scenariji uvek su modeli „iznutra”, to jest oni nisu objektivne reprezentacije čovekovog ponašanja. Ipak, njih je moguće formulisati na kulturno nepristrasan način, koristeći se metajezikom koji se sastoji od jednostavnih reči i gramatičkih obrazaca koji imaju ekvivalente u većini, ako ne i u svim jezicima (Goddard/Wierzbicka 2004: 153; 157). Ovi „semantički primitivi” (“semantic primes”), kako ih oni zovu, zapravo su jezičke univerzalije, i iako Godard i Vježbicka formulišu scenarije na engleskom jeziku, njegova ograničenost svodi ga na skup simbola. Oni ovaj jezik zovu „prirodni semantički metajezik” (Natural Semantic Metalanguage; NSM), koji je podskup „pravog” engleskog, bez ikakvih književnih, estetskih i emocionalnih aspiracija; koji je lako naučiti i koji je kulturno neutralan kao algebarska notacija, ali koji je komunikacijski adekvatan (Goddard/Wierzbicka 2007:14).4 U nastavku predstavićemo one kulturne scenarije koje smatramo relevantnim za shvatanje domena emocija u Anglo-kulturi prelomljenoj kroz engleski jezik. Skrećemo pažnju da nećemo doslovno prevoditi scenarije, budući da bi tome moralo prethoditi prevođenje celog NSM-a, što prevazilazi okvire ovog rada. Originalne scenarije na engleskom daćemo u fusnotama. Jedna od odlika engleskog jezika i kulture koja među prvima upada u oči pripadnicima drugih kultura je potreba za preciznošću i nepreterivanjem, o čemu svedoče i brojni prilozi, kao što su comparatively (srazmerno), kind of (nekako), more or less (manje-više), in part (delimično), moderately (umereno), slightly (malo), somewhat (nešto), practically (praktično), technically (tehnički), virtually (skoro) i tako dalje. Engleski favorizuje gotovo naučno precizni način izražavanja, bez emocija i preterivanja. Vježbicka

4 Paginacija prema elektronskoj verziji članka

85


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ovaj kulturni scenario zove scenarijem preciznosti i nepreterivanja (Wierzbicka 2006: 30)5, a iz njega logično sledi pojava takozvanih „ublaženih izjava” (understatements), koje se takođe smatraju karakteristikom engleskog jezika: ako se izrazito vodi računa da se ne kaže „svi” kada se misli „neki”, očekivano je da će se s vremenom „neki” početi upotrebljavati u značenju „svi”, da bi se izbeglo moguće preterivanje. Drugi prominentni kulturni scenario odnosi se na isticanje limita sopstvenog znanja i pravljenja oštre razlike između onog što se zna i onog što se misli (Wierzbicka 2006:37; 39).6 Svako mišljenje utemeljeno na racionalnoj misli ceni se, ali u Anglo-kulturi ne sme mu se davati nikakav veći značaj od toga, o čemu svedoči izuzetno visoka frekventnost fraze I think (mislim) u diskursu. Sledeći kulturni scenario upadljiv kada se Anglo-kultura poredi sa drugima je insistiranje na činjenicama (Wierzbicka 2006:44).7 Iako to možda tako izgleda, ovaj scenario ne zasniva se na konceptima istine i neistine, već je bitno da li je govornik pouzdan izvor, to jest da li zna šta se i kako dogodilo. Na taj način je ovaj kulturni scenario logički povezan sa prethodnim. Po mišljenju Vježbicke, u savremenoj Anglo-kulturi istina, pogotovu u međuljudskim odnosima, ne vidi se kao suštinska vrednost, o čemu svedoči i postojanje izraza white lie (bela laž) u engleskom (Wierzbicka 2006: 45). Ovo ne znači da se na laganje u Anglo-kulturi gleda blagonaklono, već da je pojam laganja u engleskom dobio dodatnu značenjsku komponentu pored neistinosti, a to je namera da se sagovornik obmane da je ono što je rečeno istina. Umesto istine, značajnija vrednost u Anglo-kulturi postaje razum, pa se i sama istina povezuje i približava pojmu znanja (Wierzbicka 2002: 22). Sledeći kulturni scenario direktno je u vezi sa domenom emocija, a to je emocionalna uzdržanost u govoru (Wierzbicka 2006: 47).8 Argumenti izneti sa emocionalnim žarom nisu validni, jer se ne zasnivaju na racionalnom mišljenju. Ratner (Ratner 2006: 84–85) dovodi u vezu emocionalnu uzdržanost u govoru pripadnika američke kulture sa ekonomskim promenama koje su nastupile u XVIII veku. Naime, da bi uspeli u tržišnoj privredi, pripadnici srednje klase morali su da razviju određeni stepen samodiscipline i 5 the Anglo script for ‘accuracy’ and ‘nonexaggeration’ [people think like this:] sometimes people say words like all when they want to say something like many sometimes people say words like many when they want to say something like some sometimes people say words like none when they want to say something like not many it is not good to speak like this [i.e., to say things in this way] 6 the Anglo “I think” versus “I know” script [people think like this:] if I think something about something, I can say “ I think like this about it” I can’t say “I know it” it is not good if a person says about something “I know it” if they don’t know it [people think like this:] when I want to say to other people that I think something about something it can be good to say something like this at the same time: “I say: I think like this I don’t say: I know it” 7 [people think like this:] if someone says to other people about something: “this happened” it is good if these people can know because of this what happened [people think like this:] if someone says to other people about something: “it happened like this” it is good if these people can know because of this how this thing happened 8 [people think like this:] when I say something because I want other people to know what I think about something it will not be good if these people think that I say it because I feel something it will be good if they think that I say it because I have thought about it for some time

86


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

proračunatosti. Neemocionalan način komunikacije, naročito kod muškaraca, postao je tako važno sredstvo za skrivanje bitnih informacija od konkurenata, budući da je svako pokazivanje nervoze, bojazni ili žudnje moglo da se iskoristi na štetu onoga ko se tako ponaša, bilo u trgovini bilo u politici. Vježbicka posebno pominje englesku leksemu dispassionate (miran, spokojan, nepristrasan, bestrastan)9, ističući da ona prenosi snažnu kulturnu poruku, što se i vidi u rečničkoj definiciji u OED, koja glasi “free from the influence of passion or strong emotion” (pošteđen uticaja strasti ili jakih emocija). Ovo nije samo slučaj sa ovim rečnikom. Pogledaćemo definicije u ostalim nama dostupnim rečnicima: OALD

Not influenced by emotion (Koji nije pod uticajem emocija)

CC

Calm and reasonable and not affected by emotion (Smiren i razuman i koji nije pod štetnim uticajem emocija)

CIDE

Able to think clearly or make good decisions because not influenced by emotions (Koji je u stanju da bistro razmišlja ili donosi dobre odluke jer nije pod uticajem emocija)

LDOCE

Not influenced by personal emotions and therefore able to make fair decisions (Koji nije pod uticajem ličnih emocija i stoga u stanju da donese ispravne odluke)

MED

Able to make fair judgments or decisions that are not influenced by personal feelings (Koji je u stanju da ispravno rasuđuje ili donosi odluke koje nisu pod uticajem ličnih osećanja)

RHW

Free from or unaffected by passion; devoid of personal feelings or bias (Koji je bez, ili koji nije pod štetnim uticajem strasti; lišen ličnih osećanja ili pristrasnosti)

MW

Not influenced by strong feelings; especially: not affected by personal or emotional involvement (Koji nije pod uticajem snažnih osećanja; naročito: koji nije pod štetnim uticajem lične ili emocionalne umešanosti)

Ono što je zajedničko svim ovim definicijama je da je dispassionate leksema koja ima pozitivnu konotaciju. Iz definicija se vidi da su emocije nešto što, u najboljem slučaju, utiče na čoveka i njegove sposobnosti racionalnog razmišljanja, dok neke definicije (iz LDOCE, na primer) direktno emocionalnost dovode u uzročno-posledičnu vezu sa nemogućnošću donošenja ispravnih odluka. Uočili smo i da razlike u tretmanu ove lekseme u britanskim i američkim rečnicima nema. Još jedna zanimljivost je izbor reči u gorenavedenim definicijama – samo drugi deo definicije iz RHW predstavlja odsustvo emocija na neutralan način, dok se u svim ostalim on pozitivno vrednuje. I iz tezaura RHW rečnika može se puno zaključiti: kao sinonim za leksemu dispassionate, u njemu se navode lekseme impartial (nepristrasan), unbiased, unprejudiced (bez predrasuda), fair (pravičan), impersonal (koji nije pod uticajem sopstvenih osećanja), disinterested (nezainteresovan) i neutral (neutralan), koje još jednom u prvi plan stavljaju Anglo-kulturni stav da su razum i emocije dve suprotstavljene strane, a da se razum mnogo više vrednuje.

9 Prevod prema Filipović 1986.

87


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Sledeća centralna vrednost Anglo-kulture je, po Vježbickinom mišljenju, lična autonomija (Wierzbicka 2006: 52)10, iz čega ne sledi da je ljudima u Anglo-kulturi dopušteno da rade šta hoće, niti da ne postoje pravila koja određuju kako se treba ponašati. Ono što iz ovog scenarija proizilazi je to da nije prihvatljivo da isključivo volja nekog drugog sprečava ili primorava pojedinca da nešto uradi ili ne. Kulturni scenario koji podrazumeva da govornik nešto čini zato što on to tako hoće, a ne pod spoljašnjom prinudom, obuhvata i unutrašnje pritiske koje pojedinac oseća pri emotivnom doživljaju i uzrokuje pokušaje kontrole iskazivanja istih. U jeziku se ova težnja manifestuje ređom upotrebom imperativa i mnoštvom takozvanih whimperative konstrukcija, poput can you (da li možete), could you (da li biste mogli), would you (da li biste hteli) i tako dalje, koje imaju za cilj da afirmišu autonomiju onoga od koga se nešto traži i situaciju konceptualizuju tako kao da od onoga kome je neki zahtev upućen zavisi da li će on biti ispunjen ili ne. Ovakav kulturni scenario koji favorizuje autonomiju u sferi delovanja, u sferi mišljenja reflektuje se kao scenario nenametljivosti (nonimposing). Pri izražavanju sopstvenog mišljenja upotrebljavaju se konstukcije poput in my opinion (po mom mišljenju), so it seems to me (čini mi se da), as I see it (kako ja to vidim), to my mind (po meni) i tako dalje, koje pokazuju da se poštuje autonomija sagovornika i da se poštuje njegovo pravo na drugačije mišljenje. Ovaj scenario je u stvari kulturni scenario Anglo-tolerancije (Wierzbicka 2006: 55–56).11 Na drugom mestu Vježbicka (Wierzbicka 1991: 86) kaže da u Anglo-kulturi naglasak nije na spontanom i nesputanom izražavanju sopstvenih osećanja, niti na stvaranju prijatnih osećanja kod sagovornika, već na ličnoj autonomiji i nenametanju, što podrazumeva da svako može slobodno da kaže u odgovarajuće vreme šta želi i šta misli, to jest Anglo-kultura omogućava da se sagovornici slože makar oko toga da se ne slažu, kao što se to poznatom engleskom uzrečicom i kaže (agree to disagree). U vezu sa kulturnim scenarijima autonomije i tolerancije može se dovesti i vrlo mali broj jezičkih sredstava kojim se promoviše bliskost u Anglo-kulturi. Pre svega se to odnosi na nepostojanje kontrasta u drugom licu jednine – englesko you istovremeno je i veoma „demokratska” forma, ali i forma koja drži sve sagovornike na jednakoj distanci (Wierzbicka 1991: 47; 106). U neverbalnom ponašanju, to se vidi i u većoj fizičkoj udaljenosti sagovornika nego što je to slučaj u nekim drugim kulturama (Wierzbicka 10 [people think like this:] no one can say to another person: “I want you to do this you have to do it because of this” [people think like this:] no one can say to another person: “I don’t want you to do this you can’t do it because of this” everyone can say: ‘I want this’, I don’t want this’ ‘I think this’, I don’t think this’ one can’t say to someone: ‘You have to do X because I want it’ ‘You can’t do X because I don’t want it’ (Wierzbicka 1991:80) 11 [people think like this:] no one can say to another person about anything: “you have to think like this about it because I want you to think like this about it” [people think like this:] no one can say to another person about anything: “you can’t think like this about it because I don’t want you to think like this about it” [people think like this:] no one can say to another person something like this about anything: “I think like this about it, you have to think the same about it” [people think like this:] when I want other people to know what I think about something it is good to say something like this: “I think like this, I know that other people don’t have to think like this”

88


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

1991: 106). Takođe, veoma mali broj sufiksa za građenje deminutiva i njihova niska frekvencija u jeziku svedoče o nižem vrednovanju bliskosti u Anglo-kulturi. 3. Emocije u engleskom kao deo kulturnih scenarija Sledeće pitanje na koje ćemo pokušati da odgovorimo odnosi se na mesto emocija u Anglo-kulturi, odnosno kako se stereotipi o neemocionalnosti i hladnoći Engleza mogu dovesti u vezu sa kulturnim scenarijima iz prethodnog odeljka. Prilikom doživljavanja emocija dolazi do brojnih fizioloških promena u organizmu kojih je čovek svestan u manjem ili većem stepenu. Takođe, o ovim promenama on saopštava na način ustaljen u jeziku – svaka kultura filtrira ono što će se u jednom jeziku smatrati kao bitno za doživljavanje i ispoljavanje određenih emocija. Kada to povežemo sa kulturnim scenarijem o preciznosti i nepreterivanju, imamo sledeću situaciju: emocije su istovremeno i duboko lične pojave i društveni fenomeni. U emotivno pobuđenom stanju čovek nije u stanju precizno da registruje sve psiho-fiziološke promene, i tome treba dodati činjenicu da se konkretan lični fiziološki doživljaj ne mora u potpunosti poklapati sa jezičkim sredstvima koja stoje govorniku na raspolaganju da se o svom doživljaju izrazi na uobičajeni način. Kulturni scenario o nepreterivanju nalaže da je u Anglo-kulturi bolje izražavati emocije na svedeniji način nego prekršiti norme koje se odnose na preciznost opisa i uobičajenost sredstava izražavanja. Kao što smo već rekli, iz ovog scenarija nužno proizilazi pojava understatement-a, koja, gledano sa strane, kada je o emocijama reč, može izgledati kao hladnoća ili bezosećajnost. Drugi kulturni scenario odnosi se na fokusiranje na ono što se zna, a ne na ono što se misli. Problem koji emocije predstavljaju u vezi sa ovim scenarijem su očigledne – empirijski je nemoguće proveriti sopstvene emocije, a kako je u zapadnoj kulturi uopšte prisutna dihotomija između razuma i osećanja, a kako je razum „odgovoran” za ono što se zna, emocionalnost sa ovim kulturnim scenarijem nije kompatibilna; štaviše, odstupanje je toliko da emocionalna uzdržanost predstavlja poseban kulturni scenario. S tim u vezi interesantno je i značenje engleskog prideva emotional (koji se tiče osećaja, osećajan, uzbudljiv, emocionalan)12, koji je, kada nije upotrebljen kao termin, razvio negativnu konotaciju. Tako, na primer, u definiciji ove lekseme u OALD stoji (sometimes disapproving) showing strong emotions, sometimes in a way that other people think is unnecessary ((ponekad s neodobravanjem) pokazivati snažna osećanja, ponekad na način koji drugi mogu smatrati nepotrebnim). CC ovaj pridev dovodi u vezu sa negativnim emocijama: “If someone becomes emotional, they show their feelings very openly, especially because they are upset” (Ako neko postane emocionalan, on pokazuje svoja osećanja vrlo otvoreno, naročito usled uzrujanosti). Zanimljivo je i kako LDOCE u svoje dve definicije reflektuje Anglo-kulturne modele: po jednoj, emotional znači “having strong feelings and showing them to other people, especially by crying” (koji ima snažna osećanja i koji ih pokazuje drugim ljudima, naročito plakanjem), što opet implicira negativne emocije podvlačeći tipičnu reakciju na jaku negativnu emociju. Po drugoj, emotional ima značenje “in­ fluenced by what you feel, rather than what you know” (pod uticajem onog što se oseća više nego onog što se zna), direktno reflektujući kulturni scenario o kome je bilo reči. Ovaj isti kontrast između emocija i razuma ističe u prvi plan i američki RHW, u kome stoji “based on emotion rather than reason” (zasnovan na osećanjima više nego na razumu). MED takođe ovaj pridev dovodi u vezu sa negativnim emocijama, precizirajući da se radi o tugi ili besu: “affected by and expressing strong emotion, especially sadness or anger” (koji je pod uticajem i koji iskazuje snažna osećanja, naročito tuge ili besa), kao i “causing strong emotions such as sadness and anger” (koji izaziva snažne emocije poput tuge ili besa). 12 Prevod prema Filipović 1986.

89


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

MW u svojim definicijama naglašava dihotomiju između razuma i osećanja: “dominated by or prone to emotion” (kojim vladaju osećanja, ili koji je njima sklon), kao i “appealing to or arousing emotion” (koji se poziva na emocije, ili koji ih izaziva), ili se fokusira na negativne posledice emotivnog iskustva, kao u definiciji “markedly aroused or agitated in feeling or sensibilities” (vidno uzbuđen ili uznemirenih osećanja ili preosetljiv). OED je prilično neutralan što se konotacije ovog prideva tiče: “Liable to emotion; easily affected by emotion” (sklon emocijama, koji lako pada pod njihov uticaj), mada je i ovde na osnovu izbora reči primetan stav da su emocije nešto neprijateljsko, pred čim čovek može popustiti. Dosta neutralan je i CIDE, u kome stoji “An emotional person is someone who often has strong feelings and expresses them” (emotivna osoba je ona koja često doživljava snažna osećanaja i koja ih izražava). Istakli bismo da ni ovde nema razlika u tretmanu u britanskim i američkim rečnicima. Još jedan kulturni scenario u vezi sa emocijama koji Vježbicka (Wierzbicka 1999a: 259–260) navodi13 odnosi se na potrebu postojanja svesti o sopstvenom emotivnom doživljaju. Analizirajući racionalno sopstvena osećanja pripadnici Anglo-kulture uspevaju da se od njih distanciraju, što je preduslov za kontrolisanje emocija, a pre svega kontrolisanje njihovog ispoljavanja. Ona dalje obrazlaže kako kultura igra presudnu ulogu na svakom stupnju procesa u ovom kulturnom scenariju. Naime, emocija se identifikuje na osnovu koncepata koji postoje u jednoj jezičko-kulturnoj zajednici. Razmišljanje o uzrocima nastanka emocije reflektuje Anglo- kulturnu vrednost racionalnog razmišljanja, a cilj koji ponašanjem u skladu sa ovim kulturnim scenarijem treba da se postigne, odnosno kontrolisano ponašanje, reflektuje kulturni stav po kome se racionalno više ceni od iracionalnog. Pritom, kontrolisanje ne treba shvatiti kao potiskivanje emocija, već samo njihovo ispoljavanje u pravom trenutku, na pravi način (Wierzbicka 1999a: 266).14 Kulturni scenario koji afirmiše autonomiju reflektuje se dvojako kada je o emocijama reč: s jedne strane on se ogleda u konceptualizaciji samih emocija, a s druge u sintaksičkim obrascima u kojima se pojavljuju imenice kojima se emocije označavaju. Kada su emocije dovoljno snažne, čovek ne može da ih kontroliše, to jest on gubi kontrolu nad sobom i deluje pod njihovom prinudom. Zato se emocije u Anglo-kulturi konceptualizuju kao entiteti odvojeni od čoveka, najčešće kao neki oblik sile sposoban za samostalno voljno delovanje. Ovo se ogleda i u gramatičkim sredstvima koja stoje na raspolaganju govornicima engleskog: da se emocije konceptualizuju kao stanja u kojima se doživljavač našao bez sudelovanja sopstvene volje svedoči da se o njima može saopštiti konstrukcijom u kojoj je doživljavač sintaksički realizovan kao subjekat, kopulativnim glagolom i imenskim delom predikata koji čini pridev ili popridevljeni particip. S druge strane, imenica kojom se označava emocija može biti upotrebljena kao subjekat, što u prvi plan stavlja agentivna svojstva koja se emocijama mogu pripisati.15 Kako nikakav vid prinude nije poželjan oblik ponašanja u Anglo-kulturi, emocije u njoj nemaju visoko cenjen status. Autonomnost se vidi i u konceptualizaciji emocija kao ograničenih (bounded) entiteta, ili predmeta ili lokacija. Takođe, tolerancija, kao jedna od ključnih vrednosti Anglo-kulture, stavlja ograničenja na ispoljavanje emocija da se ne bi ugrozila autonomija sagovornika, što je u skladu sa već principom negativne ljubaznosti, koji za cilj ima nenametanje sopstvenih potreba, a 13 [people think:] it is good if I know what I feel it is good that I know why I feel like this it is good that I think about this 14 [people think:] it is good if other people know what I feel when I want them to know it it is good to say what I feel when I want other people to know it 15 Ovo, naravno, nisu sva jezička sredstva koja stoje na raspolaganju govornicima engleskog kada je o domenu emocija reč, ali detaljnija analiza prevazišla bi okvire ovog rada.

90


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ne uključivanje drugog u društvene aktivnosti. Isto važi i za izazivanja emotivnih stanja kod drugih (Wierzbicka 1999a: 272)16. Zanimljiv je i slučaj engleskog prideva cool, koji je pored izvornog značenja svež, prohladan razvio i čitav niz drugih, u pravcu miran, staložen, hladnokrvan, promišljen. Prema Sternsovom mišljenju (Stearns 1994: 1), razvoj pozitivne konotacije i sve rasprostranjenija upotreba ovog prideva simbolizuju afirmisanje uzdržanosti u američkoj kulturi (a mi bismo dodali u Anglo-kulturi uopšte). Poredeći engleski pridev cool sa njegovim antonimom hot, čije je osnovno značenje vruć, Sterns (Stearns 1994: 267) je zapazio da, dok je cool ušao u standardni vokabular, hot se prevashodno koristi u simboličkom smislu i odnosi se na bilo koju kulturnu novotariju – od muzike, preko robe široke potrošnje, do novih kulturnih ikona. U svakom slučaju, hot ostaje odvojen i doživljen kao opasniji od već prihvaćenog i pozitivno obojenog cool. O tome svedoči i sama definicija prideva cool u OED: “Of persons (and their actions): Not heated by passion or emotion; unexcited, dispassionate; deliberate, not hasty; undisturbed, calm” (O ljudima (i njihovim postupcima): koji nisu razbuktalih emocija ili strasti; smireni, obestrašćeni; promišljeni, staloženi; neuznemireni, pribrani). Slično tome, u dvadesetom veku reč passion (strast) pretežno počinje da se upotrebljava u sferi seksualnosti, udaljavajući se od značenja koja OED predstavlja kao “Any kind of feeling by which the mind is powerfully affected or moved; a vehement, commanding, or overpowering emotion; in psychology and art, any mode in which the mind is affected or acted upon (whether vehemently or not), as ambition, avarice, desire, hope, fear, love, hatred, joy, grief, anger, revenge” (Bilo koje osećanje koje snažno utiče ili pobuđuje um; snažno, nesavladivo ili neodoljivo osećanje; u psihologiji i umetnosti, bilo koje stanje u kojem je um pod utiskom ili se na njega deluje (bio snažno ili ne), poput ambicije, škrtosti, žudnje, nade, straha, ljubavi, mržnje, radosti, tuge, besa, osvete) (v. Stearns 1994: 302). Baveći se dijahronijski odnosom prema emocijama od viktorijanskog perioda do danas, Sterns kaže da emocije koje su još u to vreme bile prepoznate kao potencijalno opasne, kao što su strah ili bes, u novoj kulturnoj shemi nemaju nikakvu pozitivnu funkciju i umesto njihovog kanalisanja treba ih što je više moguće izbegavati. U viktorijanskom dobu emocije su se delile na dobre s jedne strane, i opasne ali korisne s druge. U dvadesetom veku osa je pomerena u pravcu dobre i loše, s tim što su loše one koje kod drugih izazivaju neprijatnost (Stearns 1994: 95–96). Međutim, ovo sputavanje ne odnosi se samo na negativne emocije – nova kulturna shema zahteva da se zauzdaju i one dobre, usled preovladajućeg mišljenja da se nijednoj emociji ne treba previše prepustiti. Dok su viktorijanci smatrali da opasne emocije kanalisanjem mogu da postanu korisne, u dvadesetom veku u fokus dolazi unutrašnji nemir koji one izazivaju, i one se tretiraju kao skup impulsa koji onesposobljavaju čoveka. Postupno, sve emocije, i dobre i loše, treba ublažiti (Stearns 1994: 96; 141). Kultura dvadesetog veka zahteva da nijedna emocija ne nadvlada razum, racionalnost postaje ključna vrednost, a pridev cool postao je „zaštitni znak poželjnog kontrolisanja emocija” (Stearns 1994: 125).17 Ovakva promena emotivne slike sveta u jednoj individualističkoj kulturi18 dovela je do sledećih poteškoća: s jedne strane, pripadnici individualističkih kultura pridaju veliku važnost emocijama usmerenim na sebe radi lične afirmacije. Nova emotivna slika zahteva kontrolisanje emocija radi izbegavanja nelagodnosti kako kod samog pojedinca tako i u okviru zajednice. Sterns smatra da se ovaj nesklad rešio u korist odbrane individualne autonomije uz afirmaciju razuma: kontrolisanje straha ili besa štiti racionalnu sposobnost pojedinca da donosi ispravne odluke, a kontrolisanje preteranih izliva ljubavi, 16 it is not always good to say to another person what I think if I say it this person can feel something bad because of this. 17 “[…] a talisman of desirable emotion control.” 18 O individualističkim i kolektivističkim kulturama v. Markus/Kitayama 1991.

91


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

na primer, vidi se kao presudni korak u procesu individuacije. Tako je ova opšta težnja za kontrolisanjem emocija uopšte zapravo potvrda individualističke orijentacije Anglo-kulture, jer se izlivi bilo kojih emocija percepiraju kao pretnja po individualnost. S druge strane, ova nova emotivna slika sveta stavlja akcenat i na dobre odnose između pojedinca i ostatka grupe. S tim u vezu, Sterns dovodi i promene koje su nastale u jeziku, a koje propagiraju prijatnost, ali bez previše snažne emocionalnosti, koja se ogleda u veoma rasprostranjenoj upotrebi prideva nice (prijazan), koji je razvio značenje koje podrazumeva svestan napor da se bude naizgled dobrog raspoloženja bez dubljeg emotivnog uplitanja, istovremeno očekujući to i od sagovornika (Stearns 1994: 292–293) Štaviše, izbegavanje bilo kakvih nelagodnosti postavlja se kao dominantna vrednost u svim vidovima života. Barker (Barker 2002: 218) ističe da savremena zapadna kultura podstiče ljude na bekstvo od stvarnosti – savremeno društvo teži da zaštiti pripadnike od najrazličitijih neprijatnosti, uključujući bol, gubitak, smrt i slično. Zatvaranje starih i mentalno bolesnih u institucije takođe je, po njegovom mišljenju, vid sakrivanja neugodne egzistencijalne istine, a podstiču se mehanizmi koji imaju za cilj stvaranje osećaja da je budućnost moguće kontrolisati, kupovinom polise osiguranja, na primer. S druge pak strane, sve veći broj ovisnika i sve veći broj zavisnosti predstavlja, po njegovom mišljenju, beg od realnosti i pokušaj negiranja teškoća u svakodnevnom životu. Sa ovim kulturno diktiranim i poželjnim načinom života, u kome nema nikakvih nelagodnosti, u vezu se može dovesti i izvestan kulturni pritisak koji postoji, a to je da se bude happy19, i da se javno pokazuju osećanja koja se realno ne moraju doživljavati, pošto ispoljavanje negativnih osećanja ne igra nikakvu ulogu u ostvarenju ovakvog sveta i, osim što narušava ovakvu kulturno poželjnu sliku o onome ko negativne emocije ispoljava, takođe može delovati neprijatno i na druge pripadnike zajednice. Vježbicka (Wierzbicka 1999a: 249) smatra da je osećanje zadovoljstva (being happy) iz čisto ličnih razloga potpuno u skladu sa kulturom kojom dominira ekspresivni i utilitaristički individualizam. S tim u vezi, pomenuli bismo i naslove dveju iz mnoštva popularnih knjiga za samopomoć – Planiranje sreće: novi pristup građenju radosnog života20 i Sreća: vodič za razvijanje najvažnije veštine u životu21. Smatramo da se iz same činjenice da se happiness smatra veštinom vidi odnos savremenog Anglo-društva prema sreći, koja ne samo što je željena vrednost, već vrednost koja se može naučiti i kojom se može ovladati. Isticanjem da se njome može ovladati, sreća se konceptualizuje kao ostvariv cilj, dok u procesu ostvarenja čovek ima kontrolu. Happiness tako umesto snažne emocionalne obojenosti postaje društveno prihvatljiva i dostupna prijatnost. 4. Zaključak Kultura, kao i mnogi drugi aspekti stvarnosti, nisu datost, već se neprestano konstruišu i manifestuju u jeziku. Oni se uče i prenose s generacije na generaciju kroz društvenu interakciju i jezik. Kada se to primeni na domen emocija, proizilazi da jezik igra ključnu ulogu u njihovoj konceptualizaciji. Može se pretpostaviti da ljudi uče da predstavljaju emocije i emotivna stanja na isti način na koji uče da reprezentuju druge apstraktne pojmove koji nisu biološki utemeljeni. Deca usvajaju one emotivne kategorije koje su uobičajene i značajne u kulturi u kojoj su rođena ne zbog bioloških osobenosti emocija o kojima je reč, već usled toga što su baš te emotivne kategorije i nijedne druge funkcionalne u društvu kome pripadaju (Feldman Barret/Lindquist 2008: 252–253). Funkcionalnost određenih emocionalnih strategija može se videti po tome što su kompatibilne sa drugim, opštijim kulturnim obrascima. Tehnika kulturnih 19 Namerno nismo upotrebili srpsku reč srećan, jer se kulturni scenario pojma happy u Anglo-kulturi razlikuje u velikoj meri od slovenskog koncepta sreće. Za pojedinosti v. Wierzbicka 1999a: 50–60. 20 Baucells, Manel/Rakesh Sarin, Engineering Happiness: A New Approach for Building a Joyful Life, University of California Press, Berkeley, 2012. 21 Ricard, Matthieu, Happiness: A Guide to Developing Life’s Most Important Skill, Little, Brown and Company, New York, 2007.

92


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

scenarija pruža dobru osnovu za proučavanje različitih kulturnih pojava usredsređujući se na to šta ljudi govore i kojim se jezičkim sredstvima služe. Na ovaj način izbegava se spekulisanje na nesigurnim temeljima nacionalnog karaktera ili stereotipa. S druge pak strane, iako su neosporno korisni, kulturni scenariji bazirani na jezičkim rutinama ne moraju obavezno predstavljati trenutno stanje stvari, budući da se promene u kulturi i jeziku ne moraju odvijati paralelno. Iz tog razloga kulturne scenarije treba shvatiti kao posrednike između jezika i kulture, dok sveobuhvatnije istraživanje domena emocija treba da uključi empirijski potvrđene nalaze iz razvojne psihologije, psiholingvistike i kognitivne nauke. Mi smo ovim radom želeli da pokažemo da univerzalističke tendencije prisutne kod istraživača iz zapadne civilizacije zapravo potiču od emocionalne slike sveta Anglo-kulture, koja ni u kom smislu nije univerzalna. Anglo-pogled na emocije samo je jedan činilac šire slike u kulturi koja visoko vrednuje racionalnost i individualnost, što predstavljeni scenariji adekvatno i jezgrovito pokazuju. Literatura: Barker, Chris, Making Sense of Cultural Studies. Central Problems and Critical Debate, Sage Publications, London, 2002. Crystal, David, The Cambridge Encyclopedia of the English Language (2nd edition), Cambridge University Press, Cambridge, 2003. 3. Edwards, John, Languge and Identity: An Introduction, Cambridge University Press, Cambridge, 2009. 4. Ekman, Paul, “An Argument for Basic Emotions”, Cognition and Emotion 6 (3/4), 1992: 169–200. ----. “Basic Emotions” u Dalgleish, Tim/Mick. J. Power (ured.), Handbook of Cognition and Emotion, John Wiley & Sons, Chichester, 1999: 45–60. ----. Emotions Revealed. Times Books, New York, 2003. 5. Feldman Barret, Lisa/Kristen A. Lindquist, “The Embodiment of Emotion” u Semin, G. R./E. R. Smith (ured.), Embo­ died Grounding: Social, Cognitive, Affective, and Neuroscientific Approaches, Cambridge University Press, Cambridge, 2008: 237–262. 6. Goddard, Cliff, “Universals and Variation in the Lexicon of Mental State Concepts” u Malt, Barbara C./Phillip Wolff (ured.), Words and the Mind: How Words Capture Human Experience, Oxford University Press, Oxford, 2010: 72–92. 7. Goddard, Cliff/Anna Wierzbicka, “Cultural Scripts: What are they and what are they good for?” Intercultural Pragma­ tics, 1–2, 2004: 153–166. ----. “Semantic Primes and Cultural Scripts in Language Learning and Intercultural Communication” u Palmer Gary/Farzad Sharifian (ured.), Applied Cultural Linguistics: Implications for second language learning and intercultural communication, John Benjamins, Amsterdam, 2007: 105–124. http://www.une.edu.au/bcss/linguistics/nsm/pdfs/GoddardWierzbicka.applied.NSM.pdf [preuzeto 18.07.2009]. 8. Markus, Hazel Rose/Shinobu Kitayama, “Culture and the Self: Implications for Cognition, Emotion, and Motivation”, Psychological Review, Vol. 98, No. 2, 1991: 224–253. 9. Quirk, Randolph et al., A Comprehensive Grammar of the English Language, Longman, Harlow, 1985. 10. Ratner, Carl, Cultural Psychology: A Perspective on Psychological Functioning and Social Reform, Lawrence Erlbaum Associates, Inc., Publishers, Mahwah, 2006. 11. Stearns, Peter N., American Cool: Constructing a Twentieth-Century Emotional Style, New York University Press, New York/London, 1994. 12. Wierzbicka, Anna, Cross-Cultural Pragmatics: The Semantics of Human Interaction, Mouton de Gruyter, Berlin/New York, 1991. ----. Emotions Across Languages and Cultures: Diversity and Universals, Cambridge University Press, Cambridge, 1999a. ----. “Emotion Universals”, Language Design, 2, 1999b: 23–69. ----. “Russian Cultural Scripts: The Theory of Cultural Scripts and its Application”, Ethos 30 (4), 2002: 401–432. http://faculty.washington.edu/vaz2/Documents/AW_Russian_Cultural_Scripts_Wierzbicka.pdf [preuzeto 18.07.2009]. ----. English: Meaning and Culture, Oxford University Press, Oxford, 2006. 1. 2.

93


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Rečnici: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

Collins COBUILD Advanced Learner’s English Dictionary. Lingea Lexicon Version 4.11, Harper Collins Publishers Ltd & Lingea s.r.o., 2002. Cambridge International Dictionary of English, Cambridge University Press, Cambridge, 2001. Filipović, Rudolf, Englesko-hrvatski ili srpski rječnik, Školska knjiga/Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 198612. Longman Dictionary of Contemporary English, 4th Edition, Pearson Education Limited, Edinburgh Gate, 2003. Macmillan English Dictionary for Advanced Learners. 2nd Edition, Macmillan Education Ltd, Oxford, 2007. Merriam-Webster Online Dictionary, http://www.merriam-webster.com Oxford Advanced Learner’s Dictionary, 7th Edition, Oxford University Press, Oxford, 2007. Oxford English Dictionary Second Edition on CD-ROM (2009), (v. 4.0), Oxford University Press, Oxford, 2009. Random House Webster’s Electronic Dictionary and Thesaurus, College Edition, Version 1.0. Reference Software International, 1992.

Cultural Scripts as Mediators between Language and Culture – Emotions in English Summary: Among numerous studies on the English language, there is a notable absence of works on the relationship between English and its cultural underpinnings. Also, various researches on lan­ guage, emotion and culture lack descriptions of the situation in English, fostering the conclusion that English is culturally neutral. Anna Wierzbicka proposes the term Anglo-culture to cover the culture(s) behind the language, formulating cultural scripts that serve as a basis for modelling interaction, and which are founded on the linguistic behaviour. We present those scripts relevant for understanding the domain of emotions in Anglo-culture, connecting them to the stereotypes about the English reserve and politeness to show that the domain of emotions is a building block in the totality of Anglo-culture. The lexical items investigated show strong cultural markedness in line with the more general cultural scripts, which serves to prove that they are a useful tool for investigating the relationship between languages and cultures. Key words: English, language, culture, emotion, Anglo-culture, cultural scripts.

ellen.jelena@gmail.com

94


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá UDC 7(497.113 Bačka)"18"

Jasna Jovanov

Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad Univerzitet EDUCONS, Sremska Kamenica Srbija

Umetnost u Bačkoj u XIX veku Sa­že­tak: To­kom de­vet­na­e­stog ve­ka u Bač­koj do­la­zi do zna­čaj­nih dru­štve­nih pr­o­me­na, ko­je će uti­ca­ti i na zah­te­ve ko­je dru­štvo po­sta­vlja pred umet­ni­ka. Ipak se naj­ve­ći deo vi­zu­el­nog stva­ra­la­štva od­no­si na cr­kve­no i por­tret­no sli­kar­stvo, a pr­o­me­ne ko­je u sli­kar­stvo do­no­si kla­si­ci­zam te­ško do­bi­ja­ju pri­mat nad usta­lje­nim ba­rok­no-ro­kaj­nim obra­sci­ma. To­kom ve­ka, sme­nom umet­nič­kih pra­va­ca, me­nja se i žan­rov­ski i te­mat­ski re­per­to­ar. Pod­stak­nu­ti bor­bom za na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje, umet­ni­ci in­ter­pre­ti­ra­ju isto­rij­ske te­me iz srp­skog sred­njeg ve­ka i li­te­ra­tu­re, i pri­ka­zu­ju zna­čaj­ne sa­vre­me­ne do­ga­đa­je. U du­hu ro­man­ti­zma, pre­i­spi­tu­ju sop­stve­ne mo­guć­no­sti i uvo­de auto­por­tret kao vid tog pre­i­spi­ti­va­nja. Re­a­li­zam uvo­di u sli­kar­stvo i no­vi ža­nr – pej­zaž, kao i pri­ka­zi­va­nje ori­jen­tal­nih pri­zo­ra kao re­zul­tat in­ten­zi­vi­ra­nog in­te­re­so­va­nja za eg­zo­ti­ku u Evro­pi. Ta­ko­đe, do­no­si i po­le­mi­ke iz­me­đu tra­di­ci­o­na­li­sta i za­go­vor­ni­ka no­ vih umet­nič­kih ide­ja, oli­če­ne u ras­pra­vi o pra­vo­slav­no­sti u srp­skom ži­vo­pi­su, kao i uz­let li­kov­ne kri­ti­ke i ras­pra­va o po­lo­ža­ju umet­ni­ka u dru­štvu. U na­ve­de­nim okvi­ri­ma, sa­gle­da­ni su re­le­vant­ni frag­men­ti stva­ra­la­štva od­re­đe­nih auto­ra ko­ji su u Bač­koj de­lo­va­li to­kom de­vet­na­e­stog ve­ka. Ra­di se pre sve­ga o Arse­ni­ju Te­o­do­ro­vi­ću (Per­lez, 1767 – No­vi Sad, 1826) kao pred­stav­ni­ku epo­he pr­o­sve­ti­telj­stva, ko­ji je se­ be sma­trao ži­vo­pi­scem i isto­vre­me­no sli­kao por­tre­te pri­pad­ni­ka in­te­lek­tu­al­ne eli­te. Po­put svo­jih ve­li­kih pret­hod­ni­ka, ak­ti­van je u me­sti­ma duž Voj­ne gra­ni­ce i Bu­di­ma na se­ve­ru, a ra­di i za na­ru­či­o­ce raz­li­či­tih kon­fe­si­ja, slič­no kao i sli­kar skrom­ni­jih mo­guć­no­sti, Ili­ja Lon­ča­re­vić (Bač­ki Mo­no­štor, ? – Do­nji Ra­jić kod Nov­ske, 1841). Sli­kar Pa­vle Si­mić (No­vi Sad, 1818–1876), za­hva­lju­ju­ći no­vim te­ma­ma u isto­rij­skom sli­kar­stvu, sma­tra se jed­nim od ve­sni­ka ro­man­ti­zma, ko­ji kul­mi­ni­ra po­ja­vom Đu­re Jak­ši­ća (Srp­ska Cr­ nja, 1832 – Be­o­grad, 1878) i No­va­ka Ra­do­ni­ća (Mol, 1826 – Srem­ska Ka­me­ni­ca, 1890), sli­ka­ra ko­ji se is­ ka­zu­ju u raz­li­či­tim umet­nič­kim ro­do­vi­ma i uno­se zna­čaj­ne no­vi­ne na pla­nu isto­rij­skog sli­kar­stva. Đu­ra Jak­šić je pr­vi srp­ski sli­kar ko­ji se ško­lu­je u Min­he­nu; Đor­đe Kr­stić (Sta­ra Ka­nji­ža, 1851 – Be­o­grad, 1907) pr­vi je srp­ski sli­kar ko­ji je na ško­lo­va­nju u Min­he­nu pr­o­veo či­ta­vu de­ce­ni­ju. Umet­nost Bač­ke je obe­le­žio no­vi­na­ma u re­li­gi­o­znom sli­kar­stvu i jed­nom od pr­vih iz­lo­žbi u No­vom Sa­du. Sli­ka­ra ko­ga da­nas po­zna­ je­mo pod ime­nom Fi­lip Alek­si­us de La­slo (Phi­lip Ale­xi­us de László, Bu­dim­pe­šta, 1869 – Lon­don 1937), zna­čaj­nog por­tre­ti­stu, pri­pad­ni­ka vi­so­kog dru­štva ši­rom Evro­pe, za Bač­ku ve­zu­ju krat­ko­traj­ni bo­rav­ci u Sta­rom Be­če­ju. Sla­va ko­ju su mu do­ne­le sli­ke ta­da na­sta­le, sa pri­zo­ri­ma iz se­o­skog ži­vo­ta, omo­gu­ći­la mu je da­lje ško­lo­va­nje. U Bač­koj je go­to­vo za­bo­ra­vljen, za raz­li­ku od Fe­ren­ca Aj­zen­hu­ta (Fe­rencz Eisen­ chut, Bač­ka Pa­lan­ka, 1857 – Min­hen 1903), ko­ji se u Min­he­nu pr­o­sla­vio kao sli­kar ori­jen­tal­nih te­ma, a u Bač­koj i kao autor mo­nu­men­tal­nih isto­rij­skih kom­po­zi­ci­ja. Ma­da je de­lo po­me­nu­tih auto­ra in­di­ka­tiv­no za sta­nje umet­no­sti u Bač­koj u de­vet­na­e­stom ve­ku, ono isto­vre­me­no po­ka­zu­je da ne pod­le­že te­ri­to­ri­jal­ noj izo­lo­va­no­sti, i da se Bač­ka, sa pla­na umet­no­sti, kao i isto­ri­je i dru­štve­nih pr­o­me­na, mo­ra po­sma­tra­ti kao in­te­gral­ni deo ce­lo­kup­nog okru­že­nja. Ključ­ne re­či: li­kov­na umet­nost, XIX vek, Bač­ka, sli­kar­stvo.

95


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Po­čet­kom de­vet­na­e­stog ve­ka u Bač­koj ži­vi ma­nje od 400.000 sta­nov­ni­ka, da bi se taj br­oj kra­jem ve­ka pri­bli­žio br­o­ju od mi­lion i po. Sta­ti­sti­ke ko­je su bri­žno vo­đe­ne na te­ri­to­ri­ji Hab­zbur­ške mo­nar­ hi­je, kao i ka­sni­je Austro­u­gar­ske, go­vo­re da ve­ćin­sko sta­nov­ni­štvo či­ne Sr­bi i Ma­đa­ri, či­ji br­oj to­kom po­me­nu­tog pe­ri­o­da va­ri­ra i pre­u­zi­ma pri­mat, a da se me­đu sta­nov­ni­štvom na­la­ze i Nem­ci, Ru­mu­ni, Ru­si­ni, Šok­ci, Slo­va­ci, Je­vre­ji i Ro­mi. Na­ci­o­nal­na struk­tu­ra od­ra­ža­va se i na ver­sku za­stu­plje­nost, gde na­la­zi­mo uglav­nom pri­pad­ni­ke pra­vo­slav­ne, ka­to­lič­ke, pr­o­te­stant­ske, lu­te­ran­ske i je­vrej­ske ve­ro­i­spo­ ve­sti, kao i kal­vi­ni­ste, evan­ge­li­ste, uni­ja­te, na­za­re­ne i ne­ko­li­ko pri­pad­ni­ka jer­men­ske cr­kve. Ova­kva na­ci­o­nal­na i ver­ska struk­tu­ra od­raz je si­ste­mat­ske po­li­ti­ke na­se­lja­va­nja ove re­gi­je u de­vet­na­e­stom ve­ku (Ki­co­šev, Nje­go­van: 2010). Isto­vre­me­no, urba­nom struk­tu­rom, ve­li­či­nom i zna­ča­jem iz­dva­ja se ne­ko­li­ko me­sta, me­đu ko­ji­ma su Su­bo­ti­ca, No­vi Sad, Som­bor, Be­čej i Sen­ta. Ma­da, to­kom či­ta­vog ve­ ka, po br­oj­no­sti sta­nov­ni­ka pred­nja­či Su­bo­ti­ca, No­vi Sad će se vr­lo br­zo iz­dvo­ji­ti kao va­žan kul­tur­ni cen­tar i na­sta­vi­ti da se raz­vi­ja u tom prav­cu. Pri to­me tre­ba ima­ti u vi­du da se slo­že­na na­ci­o­nal­nover­ska struk­tu­ra ne­mi­nov­no od­ra­zi­la na sve­u­kup­na kul­tur­na kre­ta­nja u sa­mim gra­do­vi­ma, kao i na ce­lo­kup­noj te­ri­to­ri­ji Bač­ke. Šta­vi­še, ona je na raz­li­či­te na­či­ne uti­ca­la na in­te­gra­ci­ju re­gi­je u sve­op­šta kul­tur­na kre­ta­nja u Sred­njoj Evro­pi, i ka­da se raz­ma­tra­ju kon­kret­ni fe­no­me­ni, lič­no­sti i umet­nič­ka de­la, to je je­dan od kon­tek­sta ko­je tre­ba ima­ti u vi­du. Ta­ko­đe, na ob­li­ko­va­nje umet­nič­kog iz­ra­za sna­ žan i ne­po­sre­dan uti­caj imao je pr­o­ces na­ci­o­nal­nog kon­sti­tu­i­sa­nja ko­ji je za­hva­tio Sred­nju Evro­pu i Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo, a u Sr­bi­ji se is­ka­zao kr­oz ustan­ke pr­o­tiv tur­ske vla­da­vi­ne, da bi ko­nač­no, to­ kom ve­ka, do­veo do stva­ra­nja ne­za­vi­sne srp­ske dr­ža­ve. Od ve­li­kog zna­ča­ja za umet­nost to­ga do­ba, sa­mim tim i na tlu Bač­ke, bi­la je i svo­je­vr­sna mo­bil­nost sli­ka­ra ko­ji svo­jim ra­dom po­kri­va­ju iz­u­zet­no pr­o­stra­nu te­ri­to­ri­ju ko­ja u prav­cu is­tok–za­pad za­hva­ta ce­lo­kup­nu li­ni­ju Voj­ne gra­ni­ce, a na se­ve­ru se pr­o­te­že iz­nad Bu­di­ma. Od sa­mog po­čet­ka de­vet­na­e­stog ve­ka pri­met­no je na­sto­ja­nje sli­ka­ra, ko­ji su ak­tiv­ni i ži­ve u Bač­koj, da se uklju­če u dru­štve­na kre­ta­nja u Sr­bi­ji, te da se i u toj sre­di­ni ogle­da­ju u de­ko­ri­sa­nju cr­ka­va. To do­vo­di do sve če­šćih pre­la­za­ka pre­ko Sa­ve i ra­da u naj­zna­čaj­ni­jim grad­skim ce­li­na­ma ili u tek oslo­bo­đe­nim na­se­lji­ma Kne­že­vi­ne Sr­bi­je. Isto­rij­ske okol­no­sti za­pa­ža­ju se i u te­mat­ skom re­per­to­a­ru ko­jim se že­li uka­za­ti na isto­rij­ski kon­ti­nu­i­tet i po­dr­šku ko­ju su austro­u­gar­ski Sr­bi i osta­li pra­vo­slav­ni ži­valj u okru­že­nju pru­ža­li oslo­bo­di­lač­koj bor­bi od tur­ske vla­sti. Ko­nač­no, slo­že­ni isto­rij­ski, na­ci­o­nal­no-ver­ski i kul­tu­ro­lo­ški od­no­si u dru­štvu tog vre­me­na či­ne da je te­ri­to­ri­ju Bač­ke ve­o­ma te­ško iz­dvo­ji­ti kao sa­mo­stal­ni en­ti­tet i da je te­ško go­vo­ri­ti o po­ja­va­ma u umet­no­sti ne­za­vi­sno od sve­u­kup­ne umet­nič­ke sce­ne vre­me­na. U skla­du s tim, mo­gu­će je sa­mo iz­dvo­ji­ti po­je­di­ne auto­re ka­rak­te­ri­stič­ne za re­gion i epo­hu, i uka­za­ti na nji­ho­vo me­sto u da­le­ko ši­roj i na­da­sve slo­že­noj ce­li­ni sve­op­štih umet­nič­kih de­ša­va­nja. Ka­da je reč o vi­zu­el­nim umet­no­sti­ma u de­vet­na­e­stom ve­ku u Bač­koj, pre sve­ga tre­ba ima­ti na umu sli­kar­stvo. To­kom tih sto­ti­nu go­di­na, ak­ti­van je iz­u­zet­no ve­li­ki br­oj umet­ni­ka, me­đu ko­ji­ma se na­la­ze zna­čaj­ne umet­nič­ke lič­no­sti, ali i auto­ri či­ja su ime­na do na­šeg vre­me­na go­to­vo za­bo­ra­vlje­na. Mno­gi sli­ka­ri su i ro­đe­ni u Bač­koj, po­put Pe­tra Čor­ta­no­vi­ća (No­vi Sad, 1800), Di­mi­tri­ja Avra­mo­vi­ća (Sv. Ivan Šaj­ka­ški, 1815), Ili­je Lon­ča­re­vi­ća (Bač­ki Mo­no­štor, ?), Ni­ko­le Alek­si­ća (Sta­ri Be­čej, 1808), Pe­tra Kam­be­ra (No­vi Sad, 1823), Ak­sen­ti­ja Ma­ro­di­ća (Su­bo­ti­ca, 1838), Đor­đa Kr­sti­ća (Sta­ra Ka­nji­ža, 1851), Ste­va­na To­do­ro­vi­ća (No­vi Sad, 1832), Ta­na Mo­ra (Mór Than) (Be­čej, 1828), No­va­ka Ra­do­ni­ ća (Mol, 1826), Pa­vla Si­mi­ća (No­vi Sad, 1818), Jo­va­na Kla­ji­ća (No­vi Sad, 1815), Fe­ren­ca Aj­zen­hu­ta (Fe­renz Eisen­chut) (Bač­ka Pa­lan­ka, 1857). Bi­lo je sli­ka­ra ko­ji su do­la­zi­li po­sla ra­di, osta­ja­li zbog ne­ke dru­ge na­rudž­bi­ne ili za­u­vek od­la­zi­li, osta­vlja­ju­ći ne­iz­bri­siv trag. Naj­po­zna­ti­ji je sva­ka­ko Đu­ra Jak­šić, ali ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni Ana­sta­sa Jo­va­no­vi­ća, ko­ji je 1850. go­di­ne na­či­nio pr­vi fo­to­graf­ski sni­mak Pe­tro­va­ra­din­ske tvr­đa­ve, Jo­va­na Isaj­lo­vi­ća Mla­đeg, ko­ji je de­lo­vao kao sa­mo­stal­ni iko­no­pi­sac u Som­ bo­ru, Sta­pa­ru i No­vom Sa­du, ili Fi­li­pa de La­sla (Phi­lip Ale­xi­us de László), por­tre­ti­stu i pri­pad­ni­ka evrop­skog vi­so­kog dru­štva i kru­ni­sa­nih gla­va. 96


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Umet­ni­ci i nji­ho­va de­la: pri­me­ri Arse­ni­je Te­o­do­ro­vić (Per­lez, 1767 – No­vi Sad, 1826)1, „ži­vo­pi­sec i gra­žda­nin no­vo­sad­ski” (ka­ko se pot­pi­sao na iko­ni iko­no­sta­sa u Bu­di­mu 1820. go­di­ne) obe­le­žio je sam po­če­tak de­vet­na­e­stog ve­ka, na po­lju cr­kve­nog sli­kar­stva, ra­de­ći za pra­vo­slav­ne, ri­mo­ka­to­lič­ke i gr­ko­ka­to­lič­ke na­ru­či­o­ce, kao i sli­ka­ju­ći por­tre­te ugled­nih gra­đa­na i cr­kve­nih ve­li­ko­do­stoj­ni­ka. U obim­noj li­kov­noj za­o­stav­šti­ni ovog sli­ka­ra na­la­ze se ostva­re­nja raz­li­či­tih umet­nič­kih do­me­ta. To naj­re­či­ti­je go­vo­ri o či­nje­ni­ci da je Te­o­do­ro­vić, po­put dru­gih sli­ka­ra epo­he, zbog na­sto­ja­nja da udo­vo­lji na­ru­či­o­ci­ma ko­ji su in­si­ sti­ra­li na oču­va­nju tra­di­ci­o­nal­nih obra­za­ca, te da isto­vre­me­no pri­hva­ti mo­der­nost kom­pli­ko­va­nih kla­si­ci­stič­kih for­mu­la, če­sto bio pri­mo­ran na kom­pro­mis. Od rod­nog Per­le­za (1767), pre­ko mar­lji­ve pri­pre­me za uči­telj­ski po­sao, stu­di­ja na beč­koj sli­kar­skoj Aka­de­mi­ji (1788–1793), pr­vih sli­kar­skih po­slo­va i krat­kog bo­rav­ka u No­vom Sa­du (1796–97), do ko­nač­nog oda­bi­ra No­vog Sa­da za me­sto sta­no­va­nja (1802) i do­bi­ja­nja pra­va no­vo­sad­skog gra­đan­stva 1803. go­di­ne, for­mi­rao se Te­o­do­ro­vić sli­kar, kul­tu­ran i sve­stra­no obra­zo­van, po­što­va­lac i autor mno­go­broj­nih por­tre­ta Do­si­te­ja Ob­ra­do­ vi­ća, pri­ja­telj i sa­rad­nik Pa­vla So­la­ri­ća, ugle­dan gra­đa­nin. So­la­rić u pred­go­vo­ru Me­zim­ca, ob­ja­vlje­ nog u Bu­di­mu 1818, za ko­ji je Te­o­do­ro­vić ura­dio ba­kro­re­znu ko­pi­ju Do­si­te­je­vog li­ka (na osno­vu ori­gi­nal­nog por­tre­ta ko­ji je na­sli­kao 1894), da­je i pr­vi opis umet­ni­ko­vog ate­ljea: „Na du­va­ru ed­nom, iz­van cer­kov­ni ži­vo­pi­sij, me­đu obra­zi ne­ko­li­ko na­ši Mi­tro­po­li­ta i ne­ki mir­ja­na” – bio je i Do­si­te­jev lik – „be­sje­de tok­mo li­šen” (Simić 1955: 37). Nje­go­va za­o­stav­šti­na je vi­še­stru­ka: ose­ća­ju­ći duh vre­me­na pr­vi je na­pu­stio ba­rok­no-ro­kaj­ni vi­ zu­el­ni obra­zac i uveo u svo­je sli­kar­stvo kla­si­ci­stič­ki smi­re­ne po­ze, uglav­nom osta­ju­ći ve­ran ta­di­ci­o­ nal­nim iko­no­graf­skim obra­sci­ma. Ukra­ša­va­ju­ći cr­kve iko­na­ma i zid­nim sli­ka­ma, obe­le­žio je go­to­vo ce­lo­kup­nu li­ni­ju Voj­ne gra­ni­ce, od Ve­li­kog Va­ra­da i Be­i­u­sa u Ru­mu­ni­ji, do Pe­tri­nje i Kar­lov­ca na za­pa­du, kao i se­ver­no uz Du­nav, do Ba­je i Bu­di­ma. To­kom bo­rav­ka u Pe­šti, 1801. go­di­ne, pot­pi­sao se na pri­mer­ku Le­o­nar­do­vog Trak­ta­ta o sli­kar­stvu. Iz tih da­na po­ti­če i nje­go­vo po­znan­stvo sa sli­ka­ rom, po­ne­kad i su­par­ni­kom, Pa­ve­lom Đur­ko­vi­ćem. Sli­ka­ju­ći fi­gu­ru Sve­tog Iva­na Ne­po­mu­ka za ka­to­ lič­ku cr­kvu u Ti­te­lu (1815), is­pod fi­gu­re sve­ti­te­lja za­štit­ni­ka, pri­ka­zao je pa­no­ra­mu Ti­te­la, sa re­kom Ti­som iz­me­đu dve­ju uz­dig­nu­tih oba­la, ve­li­čan­stve­nom cr­kvom i br­o­do­vi­ma ko­ji plo­ve, na­to­va­re­ni ro­bom. Za­hva­lju­ju­ći ovoj ve­du­ti, Arse­ni­je Te­o­do­ro­vić osta­će za­pam­ćen kao autor pr­vog sa­ču­va­nog pej­za­ža u no­vi­joj srp­skoj umet­no­sti. Ver­na sli­ka pre­de­la pri­ka­za­na je i na sli­ci Ste­van Šti­lja­no­vić de­ li ži­to na­ro­du (1821), ko­ju je Te­o­do­ro­vić na­sli­kao za ma­na­stir Ši­ša­to­vac. Ma­da je se­be pred­sta­vljao kao iko­no­pi­sca, nje­gov umet­nič­ki do­pri­nos na pla­nu sli­ka­nja po­tre­ta ni­je ni­šta ma­nje zna­ča­jan od iko­no­pi­sač­kog. Ga­le­ri­ja por­tre­ta ko­je je Te­o­do­ro­vić na­sli­kao pred­sta­vlja ga­le­ri­ju naj­o­bra­zo­va­ni­jih lič­no­sti voj­vo­đan­skih Sr­ba u po­me­nu­toj epo­hi, iz sve­ta na­u­ke i pr­o­sve­ti­telj­stva (Do­si­tej Ob­ra­do­vić, Ata­na­si­je Stoj­ko­vić, Avram Mra­zo­vić, Uroš Ne­sto­ro­vić, Ga­vri­lo Bo­zi­to­vac), kao i cr­kve­nih za­go­vor­ ni­ka pr­o­sve­ti­telj­skih ide­ja (Jo­van Jo­va­no­vić, Ki­ri­lo Živ­ko­vić, Ste­fan Ava­ku­mo­vić, Pe­tar Jo­va­no­vić Vi­dak, Jo­sif Put­nik). Ma­da su mu mno­gi ra­do­vi to­kom vre­me­na uni­šte­ni i iz­gu­blje­ni, Arse­ni­ja Te­ o­do­ro­vi­ća mo­že­mo svr­sta­ti me­đu naj­plod­ni­je srp­ske sli­ka­re. Zbog mno­go­broj­nih na­rudž­bi­na če­sto je uzi­mao po­moć­ni­ke, či­ja se ru­ka za­pa­ža na ne­kim sli­ka­ma. Ko­nač­no, u svo­joj ra­di­o­ni­ci da­vao je po­u­ke mla­đi­ma, ta­ko da su uz nje­ga sli­kar­sko uče­nje za­po­če­li Di­mi­tri­je Avra­mo­vić, Di­mi­tri­je Po­ sni­ko­vić, Kon­stan­tin Pan­te­lić, Jo­van Iva­nić i Ni­ko­la Alek­sić. Mo­gu­će je da mu je Alek­sić po­ma­gao u osli­ka­va­nju iko­no­sta­sa pa­ro­hi­jal­ne cr­kve Sv. Sa­ve u Mo­lu, ko­je je pre­ki­nu­to 1826. zbog Te­o­do­ro­vi­će­ ve smr­ti. Alek­sić je na­sta­vo rad u Mo­lu i kao stu­dent beč­ke Aka­de­mi­je, i ko­nač­no ga pri­veo kra­ju do

1 Po­da­ci o ovom sli­ka­ru na osno­vu ka­ta­lo­ga: Ле­по­са­ва Шел­мић и Ол­га Ми­кић, Де­ло Арсе­ни­ја Те­о­до­ро­ви­ћа (1767–1826). (Но­ви Сад: Га­ле­ри­ја Ма­ти­це срп­ске), 1978.

97


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

1836. go­di­ne2. Te­o­do­ro­vić ni­je gu­bio iz vi­da ni op­štu do­bro­bit: za Ško­lu cr­ta­nja i le­pog pi­sa­nja, ko­ju je u Srem­skim Kar­lov­ci­ma 1809. go­di­ne osno­vao mi­tro­po­lit Stra­ti­mi­ro­vić, iz­ra­dio je 35 pred­lo­ža­ka. U Do­ku­men­tar­nom fon­du Spo­men-zbir­ke Pa­vla Be­ljan­skog ču­va se por­tret Ag­nes An­to­ni­je Ba­ bić3, rad som­bor­skog sli­ka­ra Ili­je Lon­ča­re­vi­ća (Bač­ki Mo­no­štor, ? – Do­nji Ra­jić kod Nov­ske, 1841). Kao sta­nov­nik Bač­kog Mo­no­što­ra, 1815. pod­no­si mol­bu da se na­sta­ni u Som­bo­ru, što mu je odo­bre­no na osno­vu iz­ve­šta­ja se­na­to­ra Avra­ma Mra­zo­vi­ća; go­di­ne 1823. pod­no­si mol­bu za sta­tus som­bor­skog gra­đa­ ni­na, ko­ji do­bi­ja 1924. Za­pi­san je kao „ri­mo­ka­to­lik, sli­kar ilir­ske na­rod­no­sti”. U spi­sku za­ni­ma­nja 1829. u ru­bri­ci pic­to­res, sa oce­nom ra­da, na­ve­den je za­jed­no sa Hen­ri­kom Le­blom, Jo­va­nom Ne­delj­ko­vi­ćem i apa­tin­skim sli­ka­rom An­to­nom Tor­di­jem, kod ko­jeg je ve­ro­vat­no učio za­nat. Su­de­ći po za­pi­si­ma ko­je je be­le­žio na por­tre­ti­ma, imao je so­lid­no obra­zo­va­nje. Pr­vi po­zna­ti Lon­ča­re­vi­ćev rad je Por­tret som­bor­skog po­džu­pa­na An­dri­je Od­ri­ja (1815), a mo­žda i por­tret nje­go­ve su­pru­ge. Go­di­ne 1925. sli­ka i Por­tret Ag­nes An­to­ni­je Ba­bić. Pri­pi­su­je mu se i Por­tret Lu­ke Crn­da­ka i još ne­ko­li­ko dru­gih. Sli­kao je iko­ne za ri­mo­ka­ to­lič­ke cr­kve u oko­li­ni Som­bo­ra: ol­tar­sku sli­ku Sv. Mar­ti­na u Bač­kom Mo­no­štru (1817), Hri­sta na kr­stu i ma­nju za­vet­nu sli­ku Sv. Ve­de­li­na u De­ro­nja­ma (1820), u Ga­ko­vu (če­ti­ri ol­tar­ske sli­ke: Sv. Ma­rin, Sv. Po­ro­di­ca, Sv. Ven­de­lin, Sv. Se­ba­sti­jan, 1829). U osječ­koj cr­kvi Sve­tog Mi­ha­e­la po­pra­vljao je ol­tar­ske sli­ke (Sv. Oti­li­ja, Sv. Ivan Ne­po­muk, 1830); pret­po­sta­vlja se da je u Osi­je­ku ili oko­li­ni ra­dio još ne­ko vre­me, kao i u raz­li­či­tim me­sti­ma u Sla­vo­ni­ji. U pra­vo­slav­noj cr­kvi Sv. ve­li­ko­mu­če­ni­ka Ge­or­gi­ja, u sla­von­skom se­lu Ma­rin­ci, za­jed­no sa Jo­va­nom Ne­delj­ko­vi­ćem 1834. go­di­ne sli­kao je pre­sto­ne iko­ne (Bo­go­ro­di­ca sa Hri­stom, Sv. Jo­van Pre­te­ča, Sv. Ge­or­gi­je, cen­tral­na iko­na Sv. Tr­o­ji­ce), ko­je pred­sta­vlja­ju do­slov­ne ko­pi­je ra­do­va Pa­ve­la Đur­ko­vi­ća iz Ma­le pra­vo­slav­ne cr­kve u Som­bo­ru. U Ma­rin­ci­ma je na­sli­kao i dve po­kret­ne iko­ne: Sv. Ge­or­gi­ja i Sv. Alim­pi­ja Stolp­ni­ka. U Do­njem Ra­ji­ću kod Nov­ske 1837/38. ra­di iko­no­stas (za­ jed­no sa cr­kvom uni­šten u Dru­gom svet­skom ra­tu); na­kon kra­će bo­le­sti ta­mo umi­re 1841. Te­sta­men­tom je kćer­ki Eli­za­be­ti osta­vio sli­kar­ski pri­bor. U Som­bo­ru je imao uče­ni­ke: Jo­va­na Isaj­lo­vi­ća Mla­đeg, Pa­vla Si­mi­ća i Ge­or­gi­ja Pr­o­ti­ća. Žen­ski por­tret iz Spo­men-zbir­ke Pa­vla Be­ljan­skog sa Ili­jom Lon­ča­re­vi­ćem pr­va je do­ve­la u ve­zu Oli­ve­ra Jo­vić Mi­la­no­vić (Ми­ла­но­вић Јо­вић 1989: 16).4 Osta­je ne­raz­ja­šnje­no gde su se ukr­sti­li pu­te­vi Ili­je Lon­ča­re­vi­ća i Ag­nes An­to­ni­je Ba­bić, ali je iz­ve­sno da ona ni­je bi­la u sr­od­stvu sa sli­ka­rom Lju­bom Ba­bi­ćem, ko­ji je sli­ku po­klo­nio Spo­men-zbir­ci vek i po ka­sni­je.5 Či­nje­ni­ca da je de­ voj­či­ca sa dva­na­est go­di­na do­bi­la por­tret su­ge­ri­še da je reč o po­tom­ku ugled­ne i obra­zo­va­ne po­ro­di­ce; to po­tvr­đu­ju i njen iz­gled, ode­ća, fri­zu­ra, ukra­si. Šta­vi­še, ovaj por­tret sa svim de­ta­lji­ma otva­ra mno­ga pi­ta­nja o dru­štve­noj kli­mi ko­ja je ob­li­ko­va­la sli­ka­re po­put Ili­je Lon­ča­re­vi­ća. Za­hva­lju­ju­ći ra­no is­po­lje­nom ta­len­tu, Pa­vle Si­mić (No­vi Sad, 1818–1876)6 1832. go­di­ne upu­ćen je na ško­lo­va­nje u No­vi Sad, kod do­se­lje­nog Ita­li­ja­na sli­ka­ra de­ko­ra­te­ra Aloj­zi­ja Ka­sta­nje (Alo­i­zi­us Ca­stag­ 2 Po­sle 1820. go­di­ne Arse­ni­je Te­o­do­ro­vić za­po­či­nje rad na iko­no­sta­su cr­kve Sv. Sa­ve u Mo­lu, ali ga u za­vr­šet­ku tog po­sla pre­ki­da smrt 1826. go­di­ne. Pret­po­sta­vlja se da mu je je­dan od po­moć­ni­ka bio Ni­ko­la Alek­sić, ko­ji će to­kom stu­di­ja u Be­ču na­sta­vi­ti da sli­ka iko­ne za mol­ski iko­no­stas, i ko­nač­no 1834. do­bi­ti po­sao nje­go­vog do­vr­ša­va­nja. Iko­no­stas je pre­tr­peo ve­li­ka ošte­će­nja u bu­ni 1848, te cr­kve­na op­ šti­na nje­go­vu po­prav­ku 1867. po­ve­ra­va No­va­ku Ra­do­ni­ću, ko­ji je 1854. za ovu cr­kvu već na­sli­kao iko­nu na Bo­go­ro­di­či­nom tr­o­nu. Bu­du­ći da je iz Mo­la, Ra­do­nić je po­zna­vao ovaj iko­no­stas, a kao uče­nik Ni­ko­le Alek­si­ća, u po­prav­ka­ma je do­sled­no po­što­vao nje­gov na­čin ra­da. Za­hval­na sam ko­le­gi­ni­ci Ja­smi­ni Jak­šić što mi je skre­nu­la pa­žnju na ovaj pri­mer ka­rak­te­ri­stič­ne suk­ce­si­je u umet­nič­kim to­ko­vi­ma u Bač­koj u de­vet­na­e­stom ve­ku. 3 Žen­ski por­tret (Ag­nes An­to­nia Ba­bich), 1825, ulje na plat­nu, 63 x 50 cm; za­pis na re­ver­su: Ag­nes An­to­nia Ba­bich ge­bo­hren//am 10ten Ja­nu­ar 813 und ab­ge­ze­ic­hnet den 8ten No­vem­ber 825.// Elia Lan­sa­re­vich Ma­hler in ... Zom­bor D: C:. Фе­хер: 2007, 58, kat. br. 132: Jo­va­nov 2012: 98–115; Јо­ва­нов 2012: 179–218. 4 Na Ili­ju Lon­ča­re­vi­ća kao auto­ra por­tre­ta uka­zao mi je ko­le­ga pr­of. dr Bra­ni­slav To­dić, a do­dat­ne in­for­ma­ci­je mi je pru­žio Du­šan Ško­rić. Obo­ji­ci sam ve­o­ma za­hval­na. O Ili­ji Lon­ča­re­vi­ću: Ко­со­вац 1910: 853; Ко­ла­рић 1966: 103–104, 141, 176–178, 177; Ко­ла­рић 1967: 226; Ва­сић 1984: 35, 137–140, 171; Шко­рић 1983: 82–88; Ми­кић, Шел­мић 1987: 106; Po­pis sli­kar­skih VI 1986: 94; Jo­va­nov 2012: 98–115; Јо­ ва­нов 2012: 179–218. 5 Zа po­da­tak o po­ro­dič­nom sta­blu Ba­bi­će­vih ve­o­ma sam za­hval­na go­spo­di­nu Lju­bo­mi­ru Ba­bi­ću. 6 O Pa­vlu Si­mi­ću: Ол­га Ми­кић и Ле­по­са­ва Шел­мић, Де­ло Па­вла Си­ми­ћа (Но­ви Сад: Га­ле­ри­ја Ма­ти­це срп­ске, 1979).

98


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

na). U svom pre­da­ka­dem­skom pe­ri­o­du bo­ra­vio je i u Ba­na­tu, gde 1835. sli­ka kom­po­zi­ci­ju Osni­va­nje se­la Ne­u­zi­ne; po­tom, do od­la­ska na beč­ku sli­kar­sku Aka­de­mi­ju, bo­ra­vi u Som­bo­ru, gde mu je na­kon po­nov­ ne uda­je ži­ve­la maj­ka, o če­mu sve­do­či i por­tret som­bor­skog pa­ro­ha i ka­ti­he­te Avra­ma Mak­si­mo­vi­ća, kao i ko­pi­ja iko­ne iz 18. ve­ka Kr­šte­nje Hri­sto­vo. Pret­po­sta­vlja se da je tu ne­ko vre­me ra­dio u ra­di­o­ni­ci Ili­je Lon­ča­re­vi­ća, ali se već u de­cem­bru 1837. u Be­ču pri­dru­žu­je gru­pi sli­ka­ra me­đu ko­ji­ma su bi­li Di­ mi­tri­je Avra­mo­vić, Živ­ko Pe­tro­vić, Ka­ta­ri­na Iva­no­vić, Pa­vel Pe­tro­vić, kao i Mi­halj Kopf i Nan­dor Fi­šer iz Apa­ti­na, a 1838. na Gra­fič­ki od­sek Aka­de­mi­je upi­sao se Ana­stas Jo­va­no­vić (Шел­мић 1979: 8). Kao i ka­sni­je u No­vom Sa­du, u Be­ču se kre­tao u okru­že­nju vi­đe­ni­jih lju­di, po­seb­no onih oko Vu­ka Ka­ra­dži­ ća, o če­mu sve­do­če i sa­ču­va­ni por­tre­ti. U pr­o­le­će 1840. po­se­tio je Po­žun, gde se ve­ro­vat­no na­dao po­slu, a su­de­ći po se­ri­ji cr­te­ža sa ve­du­ta­ma Ri­ma i ski­ca­ma sli­ka ba­rok­nih maj­sto­ra iz rim­skih ga­le­ri­ja, kao i sli­ka­noj ko­pi­ji, pre po­vrat­ka u do­mo­vi­nu, pret­po­sta­vlja se da je to­kom 1841. go­di­ne bo­ra­vio u Ita­li­ji (Јо­ва­но­вић 1976a: 187). Sa stu­di­ja se vra­tio sa ne­po­sred­nim uti­skom ko­ji je na nje­ga osta­vi­lo sli­kar­stvo na­za­re­na, kao i Gun­dlo­vom na­gra­dom, da bi ubr­zo za­po­čeo „plod­nu sli­kar­sku ak­tiv­nost, kr­če­ći me­sto u dru­štvu i sti­ču­ći ugled gra­đa­ni­na i sli­ka­ra” (Шел­мић 1979: 10). Na­sta­njen u No­vom Sa­du, na­pu­štao ga je zbog po­slo­va i 1848/49. na­kon pr­vih ve­sti o pa­ri­skoj i beč­koj re­vo­lu­ci­ji, ka­da je pre­be­gao u Srem i jed­no vre­me ve­ro­vat­no bo­ra­vio kod pri­ja­te­lja Di­mi­tri­ja Avra­mo­vi­ća u Be­o­gra­du. U ma­ju 1848. pri­su­ stvo­vao je Na­rod­noj skup­šti­ni u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, ko­ju je ove­ko­ve­čio sli­kom Maj­ska skup­šti­na, i ka­sni­je isto­i­me­nom li­to­gra­fi­jom ob­ja­vlje­nom 1863. Bo­ra­vak u fru­ško­gor­skom ma­na­sti­ru Ku­ve­ždi­nu, ko­ji je usle­dio po­sle Skup­šti­ne, odvo­jio je Si­mi­ća od No­vog Sa­da, ali je vre­dan po­me­na zbog zna­čaj­nih kon­ta­ka­ta ko­je je sli­kar ta­da us­po­sta­vio, kao i pri­ja­telj­stva sa arhi­man­dri­tom Ni­ka­no­rom Gru­ji­ćem, i zbog sli­ka­nog kom­plek­sa ko­ji je ura­dio za iko­no­stas i zi­do­ve ma­na­stir­ske cr­kve. Kao autor spe­va Sve­ti Sa­va (Ne­ma­njić) Ni­ka­nor Gru­jić je sva­ka­ko bio i ini­ci­ja­tor ci­klu­sa zid­nih sli­ka po­sve­će­nih Sv. Sa­vi kao pa­tro­nu ku­ve­ždin­ske cr­kve, da­nas po­zna­tog sa­mo na osno­vu ma­lih ulja­nih ski­ca i cr­te­ža. Stva­ra­ju­ći ove pse­u­do­i­sto­rij­ske sli­ke, Si­mić ne sa­mo da će utvr­di­ti mo­del pri­ka­zi­va­nja srp­ske sred­njo­ve­kov­ne isto­ri­je u sli­kar­stvu XIX ve­ka ne­go će nje­go­vo tu­ma­če­nje ove te­me ima­ti zna­ča­jan uti­caj na li­kov­ne in­ter­pre­ta­ci­je sve pri­sut­ni­jeg sve­to­sav­skog kul­ta. U Ku­ve­ždi­nu je na­sta­la i sli­ka Maj­ska skup­šti­na, kao i dru­ge pred­sta­ve ne­po­sred­nih isto­rij­skih do­ga­đa­ja (Ha­dži Ru­vim i Ha­dži Đe­ra i Bir­ča­nin Ili­ja pre­da­je ha­rač). Usme­re­nje ka isto­rij­skom sli­kar­stvu, ko­je se to­kom bo­rav­ka u Ku­ve­ždi­nu raz­vi­lo, ni­je se na­sta­vi­lo ka­da je Si­mić, po­ sle pri­vre­me­nog pre­se­lje­nja u Ša­bac, gde je ra­dio na osli­ka­va­nju iko­no­sta­sa Sa­bor­ne cr­kve (1853–1856), po­no­vo po­stao ta­da već ve­o­ma ugle­dan gra­đa­nin No­vog Sa­da. Ipak je pri kra­ju svo­ga bo­rav­ka u Šap­cu ob­i­šao i ma­na­stir Stu­de­ni­cu, kao po­pri­šte do­ga­đa­ja ko­je je pri­ka­zao na ku­ve­ždin­skim zi­do­vi­ma – o če­ mu je na ap­si­di cr­kve osta­vio za­pis u ka­me­nu: „Pav. Si­mić ži­vo­pi­sac 1856” (Isto, 14). „Pri­sta­ju­ći uz ide­a­le Sve­to­za­ra Mi­le­ti­ća i nje­go­ve gru­pe, Si­mić se u No­vom Sa­du na­šao pod okri­ljem vla­di­ke Pla­to­na Ata­nac­ko­vi­ća, či­ja mu je na­klo­nost, kao svo­je­vre­me­no Gru­ji­će­va, išla na­ru­ku da se do­mog­ne ve­ćih i obim­ni­jih sli­kar­skih po­slo­va” (Isto, 15). Iz tog pri­ja­telj­stva pr­o­iz­i­šao je i sve­ča­ni por­tret vla­di­ke Pla­to­na (1863), kao i iko­no­stas u ka­pe­li ko­ju je vla­di­ka po­di­gao na Al­ma­škom gr­o­blju (1863–64); od­go­vor­nost za do­bro­bit po­ro­di­ce ko­ja je po­sta­ja­la sve br­oj­ni­ja, uči­ni­la je da se Si­mić po­sve­ti re­li­gi­o­znom sli­kar­stvu, u pr­vi mah ob­na­vlja­nju iko­no­sta­sa, ošte­će­nih to­kom bu­ne 1848. go­di­ne, kao i do­vr­ša­va­nju po­slo­va pre­ki­nu­tih smr­ ću Di­mi­tri­ja Avra­mo­vi­ća – u Fu­to­gu, Šaj­ka­šu i Đur­đe­vu. Ipak, u to vre­me za Si­mi­ća je naj­zna­čaj­ni­ji bio rad na iko­no­sta­su cr­kve Sv. Arhan­ge­la Mi­ha­i­la u Sen­ti, kao pr­vom ve­li­kom po­slu u grad­skoj sre­di­ni u Bač­koj (1859–1862). Ovaj pe­riod isto­vre­me­no je zna­ča­jan zbog či­nje­ni­ce da su sli­ke Pa­vla Si­mi­ća bi­le pri­ka­za­ne na iz­lo­žbi u Tur­skom ha­nu u Be­o­gra­du, gde su po­red Si­mi­će­vih i To­do­ro­vi­će­vih bi­le iz­lo­že­ne i sli­ke Ra­do­va­na Mar­ko­vi­ća (Шел­мић ur. 2002: 261), pret­po­sta­vlja se re­li­gij­skog sa­dr­ža­ja. Ma­da je i u na­red­nom pe­ri­o­du bio an­ga­žo­van na re­a­li­za­ci­ji zna­čaj­nih cr­kve­nih de­ko­ra­ci­ja u Bač­koj, u Ni­ko­la­jev­skoj cr­kvi (1862) i ka­pe­li Pla­to­na Ata­nac­ko­vi­ća na Al­ma­škom gr­o­blju u No­vom Sa­du (1863–1864), kao i u cr­kvi u Som­bo­ru, Si­mić je na­sta­vio i sto­pa­ma svo­jih pret­hod­ni­ka, upu­ću­ju­ći se na za­pad, ka­ko bi osli­kao 99


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

iko­no­sta­se u Gli­ni (1866–1873) i ma­na­sti­ru Ora­ho­vi­ci (1869). U me­đu­vre­me­nu su mu se tri pu­ta ukr­ sti­li pu­te­vi sa No­va­kom Ra­do­ni­ćem, ko­ji do­bi­ja po­slo­ve na na­te­ča­ji­ma na ko­ji­ma je i Si­mić uče­stvo­vao: za iz­ra­du iko­no­sta­sa sr­bo­bran­ske cr­kve (1859–65), kao i u Adi (1863–67) i Ilan­dži (1875–81). Slu­čaj je hteo da se iko­na Arhan­đe­la Mi­ha­i­la (1867) Pa­vla Si­mi­ća na­đe i u ka­pe­li na srp­skom pra­vo­slav­nom gr­o­ blju u Sen­ti, gde je iko­no­stas ta­ko­đe ra­dio No­vak Ra­do­nić (1867), uz iko­nu Vas­kr­se­nje Hri­sto­vo nje­go­vog uči­te­lja Pe­tra Pi­li­ća (Jo­va­no­vić 1971: 96). Oda­ni či­ta­lac na­rod­nih pe­sa­ma, ko­zer i lju­bi­telj raz­go­vo­ra o umet­no­sti, „na­ro­či­to o Ra­fa­e­lu, Ru­ben­su i Ko­re­đu”, ko­je je vo­dio sa pri­snim pri­ja­te­ljem i sa­rad­ni­kom Jo­va­nom Kla­ji­ćem, Si­mić je bio slab kon­ku­rent Ra­do­ni­ću, „ko­ji je uza se­be imao ve­li­ki br­oj po­što­va­la­ca i pri­ja­te­lja iz re­do­va naj­u­gled­ni­jih no­vo­sad­skih kul­tur­no-po­li­tič­kih rad­ni­ka. Ra­do­nić, iz­ra­zi­ti por­tre­ti­ sta, pri­vu­kao je u svoj ate­lje sve one lič­no­sti ko­je su do­pri­ne­le da No­vi Sad po­sle re­vo­lu­ci­o­nar­nih go­di­na po­sta­ne ono što je Sve­to­zar Mi­le­tić jed­nom na­zvao srp­ska Ati­ni­ca. Dok je Ra­do­nić, i sam po­ma­lo pi­ sac, dru­go­vao sa lič­no­sti­ma či­je nam je por­tre­te osta­vio, sa Jo­va­nom Su­bo­ti­ćem, Jo­va­nom Bo­ško­vi­ćem, Po­li­tom De­san­či­ćem, Da­ni­lom Me­da­ko­vi­ćem, Ja­ko­vom Ig­nja­to­vi­ćem, Mi­le­ti­ćem i Zma­jem, Si­mić se u zre­lim i po­znim go­di­na­ma svog no­vo­sad­skog ži­vo­ta kre­tao u kru­gu ugled­ni­jih tr­go­va­ca, za­na­tli­ja i po­ sed­ni­ka” (Шел­мић 1979: 16). Sve­stra­ni No­vak Ra­do­nić (Mol, 1826 – Srem­ska Ka­me­ni­ca, 1890) (Jo­va­no­vić 1971: 96), uz Đu­ru Jak­ši­ća, Ste­va­na To­do­ro­vi­ća i Đor­đa Kr­sti­ća, naj­pot­pu­ni­je ško­lo­va­ni srp­ski umet­nik, na vi­še na­či­na je obe­le­žio kul­tur­nu kli­mu Bač­ke. Već je po­me­nu­to ka­ko je kao por­tre­ti­sta za­be­le­žio li­ko­ve ve­li­kog br­o­ja uglav­nom po­zna­tih i zna­čaj­nih lič­no­sti, knji­žev­ni­ka, po­li­ti­ča­ra i dru­gih ugled­ni­ka i nji­ho­vih su­pru­ga. Ta ak­tiv­nost za­po­če­ta je pre i to­kom stu­di­ja u Be­ču, pre­ki­da­nih po­vre­me­nim od­la­sci­ma ku­ći, u Ze­mu­nu ili Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, a kul­mi­ni­ra­la je to­kom 1857. go­di­ne, pred sli­ka­ro­vo pu­to­va­nje u Ita­li­ju. Vi­še ne­go ije­dan nje­gov pret­hod­nik, in­te­re­so­vao se i za sop­stve­ni lik, na taj na­čin te­mat­ski otva­ra­ju­ći no­vo po­gla­ vlje u srp­skom sli­kar­stvu, kao i po­seb­nu stra­ni­cu u do­me­nu ro­man­ti­čar­ske in­tro­spek­ci­je. Ne sa­mo da je na­sli­kao ne­ko­li­ko auto­por­tre­ta i da je se­be u vi­še ver­zi­ja cr­tao, već Ra­do­ni­ćev lik po­sta­je ne­za­o­bi­la­zni uče­snik mno­gih pri­zo­ra iz Hri­sto­vog i sve­tač­kog ži­vo­ta na iko­no­sta­si­ma, kao i na jed­noj od nje­go­vih naj­ po­zna­ti­jih iko­na, Ka­me­no­va­nju Sve­tog Ste­fa­na (1857). Ma­da su na­sta­li da­le­ko od ku­će, to­kom pu­to­va­nja po Ita­li­ji 1858. i 1859. go­di­ne, nje­go­vi pre­de­li ita­li­jan­skih gra­do­va i pri­ro­de još jed­no su ši­ro­ko po­lje za ko­je srp­ski umet­ni­ci do ta­da go­to­vo uop­šte ni­su po­ka­zi­va­li in­te­re­so­va­nje. Pre­de­lom Ma­na­stir Ho­po­vo (1857) ta­ko­đe je do­pri­neo otva­ra­nju no­vog po­gla­vlja u srp­skoj umet­no­sti. Da­ka­ko, po­put osta­lih sa­vre­ me­ni­ka, bio je usme­ren na cr­kve­no sli­kar­stvo, ra­de­ći po­je­di­nač­ne iko­ne, kao i tri po­me­nu­ta iko­no­sta­sa. Ovi ra­do­vi pru­ža­ju obi­lje ma­te­ri­ja­la za raz­mi­šlja­nje o Ra­do­ni­će­vom po­i­ma­nju kom­po­zi­ci­je i nje­go­vom po­zna­va­nju ra­zno­vr­snih li­kov­nih iz­vo­ra, ali ne pred­sta­vlja­ju naj­vi­ši do­met nje­go­vog stva­ra­la­štva. Da­le­ko je zna­čaj­ni­ji Ra­do­ni­ćev do­pri­nos u do­me­nu isto­rij­skog sli­kar­stva. U tom smi­slu, za No­va­ka Ra­do­ni­ća je od iz­u­zet­ne va­žno­sti go­di­na 1857. To je tre­nu­tak nje­go­vog po­vrat­ka sa stu­di­ja, ka­da na­sta­je već po­me­ nu­to Ka­me­no­va­nje Sve­tog Ste­va­na i ka­da su se u No­vom Sa­du sre­la dvo­ji­ca „bli­skih beč­kih po­zna­ni­ka, pri­ja­te­lji i umet­ni­ci – Jak­šić i Ra­do­nić. [...] U ma­ju i ju­nu Jak­šić je u No­vom Sa­du upra­vo u vre­me Ra­ do­ni­će­vog po­vrat­ka iz Be­ča. Go­di­nu da­na su pr­o­ve­li u dru­go­va­nju i za­jed­nič­kim sli­kar­skim po­slo­vi­ma. Uklju­če­ni u se­delj­ke Kod ka­mi­le, za­jed­no su ukra­ša­va­li to zna­me­ni­to bo­em­sko ste­ci­šte li­ko­vi­ma srp­skih ju­na­ka” (Isto, 51, 52). Bo­ra­ve­ći go­di­nu da­na ra­ni­je u No­vom Sa­du (1856), Ste­van To­do­ro­vić por­tre­ti­še vla­sni­ka ka­fa­ne Kod ka­mi­le Pe­tra Jo­vi­ći­ća i nje­go­vu su­pru­gu Anu, mo­žda u vre­me ka­da je sa Kor­ne­li­jem Stan­ko­vi­ćem pri­re­đi­vao niz kon­ce­ra­ta po Voj­vo­di­ni (Шел­мић ur. 2002: 259). Go­di­ne 1857. do­la­zi do znat­nih pr­o­me­na u Ra­do­ni­će­vom sli­kar­skom ru­ko­pi­su: po­tez po­sta­je raz­i­gran, na­nos bo­je gust i pa­ sto­zan, ta­ko da ce­lo­kup­na po­vr­ši­na sli­ke do­bi­ja di­na­mič­nu, tre­pe­ra­vu fak­tu­ru. Ose­ćaj za pri­ka­zi­va­nje tka­ni­ne i ma­te­ri­je uop­šte, ka­rak­te­ri­sti­čan za do­ta­da­šnje Ra­do­ni­će­ve por­tre­te, ta­ko­đe do­bi­ja do­dat­nu di­men­zi­ju u vi­du sve­tlo­snog od­sja­ja, a sam umet­nik po­se­že za efek­ti­ma sve­tlo-tam­nog u de­fi­ni­sa­nju dra­ma­tič­no­sti sa­dr­ža­ja. Te go­di­ne na­sta­je sli­ka ve­li­kog for­ma­ta Smrt ca­ra Uro­ša, in­spi­ri­sa­na sva­ka­ko li­te­ 100


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

rar­nim iz­vo­rom, bi­lo da je reč o na­rod­noj pe­smi ko­ja su­ge­ri­še da se do­ga­đaj od­i­grao u šu­mi (Si­mić 1955: 262), ili o dra­mi Smrt Uro­ša Pe­tog Ste­fa­na Ste­fa­no­vi­ća (Јо­ва­но­вић 1971: 54). Raz­ma­tra­ju­ći mo­gu­će uz­o­re, Mi­o­drag Jo­va­no­vić se opre­de­lju­je za dram­sku li­te­ra­tu­ru, apo­stro­fi­ra­ju­ći Ra­do­ni­će­vo in­te­re­so­va­nje za rad po­zo­ri­šnih dru­ži­na i osni­va­nje srp­skog po­zo­ri­šta, kao i za či­nje­ni­cu da je na osni­vač­koj sed­ni­ci Dru­ štva za Srp­sko na­rod­no po­zo­ri­šte u No­vom Sa­du (1862) bio iza­bran za čla­na uprav­nog od­bo­ra. I sa­ma po­stav­ka kom­po­zi­ci­je de­lu­je kao ise­čak iz po­zo­ri­šne pred­sta­ve, gde je „sva­ka lič­nost mo­del za se­be, sa svo­jim ge­stu­al­nim i por­tret­skim oso­be­no­sti­ma, ali bez je­din­stva po­kre­ta i pr­o­por­ci­ja, na­iv­no po­zi­ra­ju­ći i pod­se­ća­ju­ći na ’ko­sti­mi­ra­ne glum­ce ko­ji na ne­koj sa­lon­skoj, in­tim­noj pri­red­bi ama­ter­ski za­ne­se­no tu­ ma­če svo­je ulo­ge’” (Isto, 55). Upr­kos ne­si­gur­no­sti u osva­ja­nju ova­ko slo­že­nog li­kov­nog pr­o­sto­ra, ovom sli­kom Ra­do­nić se uklju­čio u sa­mu ma­ti­cu ro­man­ti­čar­skog isto­ri­zma, ko­ji je sop­stve­nu sna­gu na­la­zio u tra­di­ci­ji na­ci­o­nal­nog sred­njeg ve­ka. U Ra­do­ni­će­vom ro­man­ti­zmu ne­ma baj­ro­nov­skog za­no­sa ka­kav je po­ka­zi­vao nje­gov pri­ja­telj Đu­ra Jak­šić (Srp­ska Cr­nja 1832 – Be­o­grad 1878) sli­ka­ju­ći Pad Sen­to­ma­ša (1848), Ši­ljon­ske su­žnje (1850) ili por­tre­te srp­skih vla­da­ra za ka­fa­nu Kod ka­mi­le (Ива­нић ur. 1978: 59). Ro­man­ti­zam ove na­ci­o­nal­ne te­me kod Ra­do­ni­ća je na­gla­šen noć­nim osve­tlje­njem, u is­toj me­ri ko­li­ko i na­gla­še­nom emo­tiv­no­šću li­ko­va. Još jed­nu sli­ku isto­rij­skog žan­ra, Smrt Kra­lje­vi­ća Mar­ka (1857), Ra­do­ nić je pri­ka­zao sa vi­še li­te­rar­nih re­mi­ni­scen­ci­ja, ta­ko da je sen­ti­men­tal­no-ro­man­tič­na na­ra­tiv­nost za­me­ ni­la dra­ma­tič­ne kon­tra­ste. Ka­da je reč o in­ter­pre­ta­ci­ji sa­vre­me­nih do­ga­đa­ja, Ra­do­nić se ne od­lu­ču­je ni za sce­nu bor­be, ni­ti za po­li­tič­ki do­ga­đaj. Smrt pe­sni­ka Bran­ka Ra­di­če­vi­ća uz­bu­di­la je ce­lo­kup­nu srp­sku jav­nost, pa ni­je mo­gla da osta­vi rav­no­du­šnim ni Ra­do­ni­ća. Za raz­li­ku od Di­mi­tri­ja Avra­mo­vi­ća, ko­ji je svo­je po­što­va­nje pre­ma pre­mi­nu­lom Lu­ki­ja­nu Mu­šic­kom pri­ka­zao pa­ra­fra­zom an­tič­ke pred­sta­ve Mu­ze ko­ja pe­sni­ka od­vo­di u pod­zem­ni svet (Јо­ва­но­вић 1976: 58), Ra­do­nić je u apo­te­zi Bran­ku Ra­di­če­vi­ću ovog pe­sni­ka pri­ka­zao kao scen­skog ju­na­ka, ko­sti­mi­ra­nog po­put sred­njo­ve­kov­nog vel­mo­že. Okru­žio ga je uz­le­pr­ša­nim vi­la­ma iz na­rod­nih pre­da­nja, alu­di­ra­ju­ći ta­ko na je­zik ko­jim je Ra­di­če­vić is­pi­si­vao svo­je sti­ho­ve; kru­na ko­ju jed­na od vi­la dr­ži iz­nad pe­sni­ko­ve gla­ve sve­do­či o nje­go­vom uz­di­za­nju na ni­vo bo­ žan­stva. Is­pod nje­go­vih no­gu je po­ba­cao sim­bo­le umet­no­sti – pa­le­tu, knji­ge, gi­ta­ru, glu­mač­ke ma­ske kao sim­bo­le pr­o­la­zno­sti ze­malj­skog ži­vo­ta i sla­ve, dok se u pre­de­lu u po­za­di­ni uz­di­že sta­za ka vr­hu br­da na ko­me je hram – to je Par­nas, gde je pe­sni­ku obez­be­đe­na več­nost (Ми­шић 2009: 89–90). Ra­do­nić se i ka­sni­je ba­vio isto­rij­skim sli­kar­stvom, u sklo­pu pr­o­gra­ma cr­kve­ne de­ko­ra­ci­je, in­ter­ pre­ti­ra­ju­ći u Sr­bo­bra­nu i Ilan­dži sce­ne iz ži­vo­ta Sve­tog Sa­ve. Za raz­li­ku od pret­hod­ne tri raz­ma­tra­ne sli­ke, u ovim kom­po­zi­ci­ja­ma Ra­do­nić ni­je iz­na­la­zio sop­stve­na re­še­nja, već je pri­me­nio usta­lje­ne obra­sce pri­ka­zi­va­nja ovih te­ma, ka­kve su ko­ri­sti­li Ana­stas Jo­va­no­vić, Ste­va To­do­ro­vić i dru­gi srp­ski sli­ka­ri. U vre­me ka­da sli­ka u Ilan­dži pred­sta­vlja tre­nu­tak u stva­ra­la­štvu No­va­ka Ra­do­ni­ća, on se uve­li­ko po­sve­tio spi­sa­telj­skom ra­du: nje­go­vi po­sled­nji ve­li­ki por­tre­ti na­sta­li su sko­ro de­ce­ni­ju ra­ni­je. U nji­ma je ta­ko­đe pri­met­na pr­o­me­na, ali još uvek kao sve­do­čan­stvo mo­ći auto­ra ko­ji je po­sum­njao u svo­ju ve­šti­nu: ob­li­ ci po­sta­ju vo­lu­mi­no­zni­ji, de­ta­lji ma­nje mi­nu­ci­o­zni, da bi sli­kar da­le­ko vi­še pa­žnje po­sve­tio re­al­no­sti i psi­ho­lo­gi­za­ci­ji li­ka, stva­ra­ju­ći ta­ko sa­svim no­vu di­men­zi­ju do­pa­dlji­vo­sti. Na taj na­čin, umet­nik ko­ji je sop­stve­ni ro­man­ti­čar­ski pr­o­se­de pri­ka­zi­vao kr­oz isto­ri­ci­stič­ko/psi­ho­lo­šku di­men­zi­ju, stal­no op­hr­van sum­njom u sop­stve­nu spo­sob­nost da vi­zu­a­li­zu­je svo­je za­mi­sli, uspe­va da u jed­nom od po­sled­njih por­ tre­ta, Por­tre­tu Ja­ko­va Ig­nja­to­vi­ća (1860), po­ka­že ka­ko još uvek po­se­du­je do­volj­no ža­ra da udah­ne ži­vot svo­jim plat­ni­ma. „Bi­sta mo­de­la je olak­ša­la usred­sre­đi­va­nje pa­žnje na sam lik, ob­ra­đen – kao u naj­po­ let­ni­jim da­ni­ma 1857. go­di­ne – raz­i­gra­nim, uko­vr­če­nim, još ši­rim i pa­sto­zni­jim po­te­zom, po­seb­no u to­plom, ru­me­nom in­kar­na­tu, sa je­dva pri­met­nim sen­če­nji­ma ko­ja su vi­še ozna­ča­va­la ana­tom­sku gra­đu ne­go što bi pri­pa­da­la po­stup­ku iz­gra­đi­va­nja vo­lu­me­na” (Јо­ва­но­вић 1976: 78, 79).

101


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Đor­đa Kr­sti­ća (Sta­ra Ka­nji­ža, 1851 – Be­o­grad, 1907)7 za tle Bač­ke ve­zu­je sve­ga ne­ko­li­ko go­di­na de­tinj­stva u Ču­ru­gu, gde se po­ro­di­ca pre­se­li­la iz Sta­re Ka­nji­že. Po za­vr­šet­ku osnov­ne ško­le, Kr­stić ov­de za­po­či­nje obu­ćar­ski za­nat, ali već 1863. be­ži u Srem­ske Kar­lov­ce, gde za­vr­ša­va ne­mač­ku osnov­nu ško­ lu i dva raz­re­da gim­na­zi­je. Po­tom ga put vo­di u Be­o­grad, ko­ji će po­sta­ti nje­go­vo do­ži­vot­no od­re­di­šte i gde će na­pra­vi­ti za­vid­nu umet­nič­ku ka­ri­je­ru. Zbog stu­di­ja na Umet­nič­ko-za­nat­skoj ško­li i Umet­nič­koj aka­de­mi­ji, bo­ra­vi­će u Min­he­nu od 1873. do 1883. go­di­ne, znat­no du­že od svih osta­lih srp­skih sli­ka­ra. Pr­o­fe­si­o­nal­ni rad će ve­za­ti za Be­o­grad i Sr­bi­ju, gde će ste­ći ugled do­brog pe­da­go­ga, po­što­va­nog sli­ka­ra i čo­ve­ka od po­ve­re­nja ko­ji će pu­to­va­ti po Sr­bi­ji „sa za­dat­kom da za Na­rod­ni mu­zej pri­ku­plja na­rod­ne sta­ri­ne i do­ku­men­ta od isto­rij­ske va­žno­sti” (Де­јан Ме­да­ко­вић 1968: 231–254). U Ču­rug će se vra­ti­ti 1893. go­di­ne, po­sle opo­rav­ka od upa­le plu­ća u „Aba­ci­ji”, da bi sklo­pio ugo­vor sa cr­kve­nom op­šti­nom za iz­ra­du iko­no­sta­sa Vaz­ne­sen­ske cr­kve. U no­vem­bru je Kon­zi­sto­ri­ji pri­ka­zao ne­ko­li­ko ski­ca. Na­red­ne go­di­ne je, na­kon obo­stra­nog ne­za­do­volj­stva i bur­ne po­le­mi­ke o pra­vo­slav­no­sti u srp­skom ži­vo­pi­su (Јо­ ва­но­вић 1987: 133–152), ras­ki­nuo ugo­vor sa ni­škom cr­kve­nom op­šti­nom i za­po­čeo rad na ču­ru­škim iko­na­ma. Pre ne­go što će, po­lo­vi­nom apri­la 1895, pre­da­ti pr­vu po­lo­vi­nu iko­na, ukup­no šest, iz­lo­žio ih je u sa­li Na­rod­ne skup­šti­ne u Be­o­gra­du: Vas­krs, Taj­na ve­če­ra, Sv. Jo­van Kr­sti­telj, Sv. Jo­van Zla­to­u­sti, Hrist i Bo­go­ro­di­ca s Hri­stom. Ove iko­ne ni­su iza­zva­le ona­ko bur­nu po­le­mi­ku ka­kva je pra­ti­la re­a­li­za­ci­ju ni­ škog iko­no­sta­sa, ali je pr­o­fe­sor be­o­grad­ske Ve­li­ke ško­le Sve­to­zar Zo­rić imao za­mer­ki u po­gle­du kva­li­te­ta iz­ra­de kao i ori­gi­nal­no­sti (Ку­со­вац 2001: 206). Po­čet­kom ma­ja, pri­li­kom po­se­te Na­rod­nom mu­ze­ju u Be­o­gra­du, fran­cu­ski umet­nik Leon Bo­na (Léon Bon­nat) po­hval­no se iz­ra­zio o Kr­sti­će­vim sli­ka­ma. Sam Kr­stić je u ok­to­bru tra­žio pet­na­e­sto­dnev­no od­su­stvo da ode u Ču­rug i po­pra­vi iko­ne či­je se plat­no opu­sti­lo. „Iako ne­ma­ju oprav­da­na raz­lo­ga da me zo­vu, jer je ra­za­pe­to plat­no po­pu­sti­lo usled bo­je, ko­ja je još vla­žna, kao i du­va­ri u ko­je su iko­ne sme­šte­ne, ipak se mo­ram oda­zva­ti po­zi­vu, da bi se­ljač­ko sum­ nji­če­nje ot­klo­nio ti­me: što ću po­no­va ra­za­pe­ti plat­no, a i da ih uve­rim – da će se isto po­no­vo zbrč­ka­ti i osta­ti ta­kvo, do­kle se bo­ja i du­var ne osu­ši,” na­pi­sao je Kr­stić u zah­te­vu da mu se odo­bre slo­bod­ni da­ni za od­la­zak u Ču­rug. Još jed­nu gru­pu iko­na je iz­lo­žio u apri­lu 1896. u sa­li Na­rod­ne skup­šti­ne u Be­o­gra­du, da bi osta­tak pri­ka­zao na istom me­stu u ma­ju 1897; za­tim ih je 18. ma­ja pri­ka­zao u Vla­di­čan­skom dvo­ ru u No­vom Sa­du. Oba­ve­ze pre­ma ču­ru­škoj cr­kvi bi­le su za­vr­še­ne sre­di­nom av­gu­sta. Ovaj iko­no­stas se, ne­pro­me­njen, i da­nas na­la­zi u cr­kvi: autor na­cr­ta po ko­ji­ma je kle­san mer­mer­ni iko­no­stas bio je Mi­ha­i­lo Val­tro­vić (Јо­ва­но­вић 1976: 183, 184). U skla­du sa ide­jom da sa­vre­me­ni stva­ra­o­ci tre­ba da se in­spi­ri­šu srp­skom sred­njo­ve­kov­nom arhi­tek­tu­rom, pr­o­jek­to­vao je ni­sku iko­no­sta­snu pre­gra­du sa sa­mo dve zo­ne iko­na, jed­no­stav­nih, sve­de­nih li­ni­ja, ko­ja aso­ci­ra na pre­fi­nje­ni spoj ro­ma­nič­kih arhi­tek­ton­skih obra­za­ca sa po­tre­ba­ma srp­skog sred­njo­ve­kov­nog pra­vo­sla­vlja, ka­kav na­la­zi­mo na fa­sa­da­ma Bo­go­ro­di­či­ne cr­kve u Stu­de­ni­ci. U tom smi­slu, iko­ne Đor­đa Kr­sti­ća pred­sta­vlja­ju svo­je­vr­snu pa­ra­le­lu – re­a­li­zo­va­ne pre­ma „Pra­vi­li­ma Pra­vo­slav­ne cr­kve i Na­u­ci mo­der­ne sli­kar­ske ško­le”, ka­ko je to sam sli­kar da­le­ko­vi­do uob­li­čio u Ugo­vo­ru sa ni­škom Cr­kve­nom op­šti­nom (Ко­ла­рић 1975: 322). Mo­der­nost u ovom slu­ča­ju ni­je u to­ li­koj me­ri upa­dlji­va, kao što je to bio slu­čaj kod ni­ških iko­na. Bo­go­ro­di­ca sa Hri­stom je pri­ka­za­na ka­ko leb­di u ne­be­skim pr­o­stran­stvi­ma, okru­že­na obla­ci­ma. Ne­ma u dnu sli­ke pa­no­ra­me gra­da, nad ko­jim ona bdi­je, ni­ti buc­ma­stih an­đel­či­ća da pr­o­bu­de ose­ća­nja po­sma­tra­ča. I fi­gu­ra Hri­sta je kon­ci­pi­ra­na u skla­du sa uobi­ča­je­nim iko­no­graf­skim obra­scem, bez žan­rov­skog do­dat­ka la­va i an­đe­la, kao sim­bo­la je­van­đe­ li­sta Mar­ka i Jo­va­na. Ma­lo vi­še slo­bo­de u iko­no­graf­skom po­gle­du sli­kar je se­bi do­zvo­lio u pra­znič­nim iko­na­ma gde je bo­gat­stvo ko­lo­ri­stič­ki ob­ra­đe­ne ma­te­ri­je na­gla­še­no ja­kim kon­tra­sti­ma sve­tlo-tam­nog, dok tam­na pod­lo­ga pr­o­bi­ja bo­je­ni sloj do­ča­ra­va­ju­ći „mu­zej­ski” uti­sak. Sim­bo­li­stič­ki pr­o­se­de ta­ko otvo­ re­no pri­ka­zan u Smr­ti kne­za La­za­ra, na ču­ru­škim iko­na­ma je spro­ve­den uz po­moć sve­tlo­snih efe­ka­ta. U sva­kom slu­ča­ju, ne­mo­gu­će je ne pri­me­ti­ti raz­li­ku iz­me­đu ovog iko­no­sta­sa i onih je­dva de­ce­ni­ju ra­ni­je 7 O Đor­đu Kr­sti­ću: Де­јан Ме­да­ко­вић, „Ђор­ђе Кр­стић”. У: Срп­ски сли­ка­ри ХVIII и ХIХ ве­ка (Ма­ти­ца срп­ска, Но­ви Сад 1968), 231–254.

102


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

sli­ka­nih u Som­bo­ru ili Ilan­dži, ko­je su ra­di­li Si­mić i Ra­do­nić. U pri­ka­zu po­vo­dom iz­la­ga­nja Kr­sti­će­vih ču­ru­ških iko­na 1897. go­di­ne ras­pra­vlja i Dra­gu­tin J. Ili­jić, upo­re­đu­ju­ći „Kr­sti­ća pre­ma Pre­di­ću kao ro­ man­ti­ča­ra – mi­sti­ka pre­ma ve­drom li­ri­ča­ru, či­ja se li­ri­ka gu­bi do idil­ske pi­to­mi­ne i ne­žno­sti” (Ко­ла­рић ur. 1985: 85). Na po­ma­lo po­jed­no­sta­vljen na­čin autor je is­ka­zao raz­li­ku iz­me­đu Pre­di­će­vog aka­dem­skog re­a­li­zma i min­hen­ske kur­be­ov­sko-laj­blov­ske re­a­li­stič­ke ško­le, ipak pri­me­ću­ju­ći u „ta­jan­stvu” i „mi­sti­ci” na­zna­ke sim­bo­li­zma ko­je ovaj iko­no­stas či­ne je­din­stve­nim. Kao je­dan od po­sled­njih sli­ka­ra iko­no­sta­sa de­vet­na­e­stog ve­ka, Kr­stić je u Ču­ru­gu de­fi­ni­tiv­no na­pu­stio ba­rok­no-kla­si­ci­stič­ki kon­cept ko­ji do­mi­ni­ra u srp­skom iko­no­sli­kar­stvu, i na li­kov­nom pla­nu iz­jed­na­čio sve­tov­nu i re­li­gi­o­znu te­ma­ti­ku, bri­šu­ći na taj na­čin po­de­lu na za­na­tli­ju i umet­ni­ka ko­ja je to­kom či­ta­vog ve­ka ugro­ža­va­la in­te­gri­tet umet­ni­ka i ne­ga­ tiv­no se od­ra­ža­va­la na sve­u­kup­no stva­ra­la­štvo. Te­žak po­lo­žaj srp­skih umet­ni­ka za­pa­zio je i no­vo­sad­ski advo­kat i pi­sac Bo­go­boj Ata­nac­ko­vić, i jav­no iz­re­kao svo­je mi­šlje­nje u dnev­nič­ko/pu­to­pi­snim be­le­ška­ma „Pi­sma srp­skog put­ni­ka” 1850. go­di­ne (Ата­нац­ко­вић 1928: 473, 474). Ne­što ka­sni­je, po­vo­dom istog pr­o­ble­ma ogla­ša­va se i Đor­đe Ma­le­tić tek­stom „O cr­kve­nom ži­vo­pi­sa­nju i na­ši ži­vo­pi­sci”, pi­šu­ći o Si­mi­ će­vim sli­ka­ma za iko­no­stas u No­vom Be­če­ju, sve­stan raz­lo­ga zbog ko­jih je cr­kve­no sli­kar­stvo kre­nu­lo si­la­znom li­ni­jom: „Kad ova­kav sud o nji­ma iz­re­čem, ne uzi­mam sa­vr­šen­stvo kao me­ri­lo, ko­je po na­šim ma­lim si­la­ma ni­je za nas, ni­ti će ika­da ve­šti­na pri ova­kvim okol­no­sti­ma vi­so­ki ste­pen po­sti­ći. Kad se da­ kle krat­kost vre­me­na i sla­ba na­gra­da uz raz­ma­tra­nje ži­vo­pi­sa sta­vi, ko im ne­će ne­ke po­gre­ške opro­sti­ti i iste vi­še n a m a ne­go nj i m a pri­pi­sa­ti? Da je ko­jom sre­ćom bu­duć­nost ovi lju­di obez­be­đe­na, pa da go­di­ na­ma na jed­nom iz­o­bra­že­ni­ju ra­de, ka­kvo bi to iz­o­bra­že­ni­je bi­ti mo­ra­lo, kad su im ova, u hit­nji i kraj­njoj osku­di­ci iz­ra­đe­na ova­kva!” (Je­re­mić 1974). U Bač­koj je to­kom de­vet­na­e­stog ve­ka bo­ra­vio i ve­ći br­oj stra­nih sli­ka­ra, o ko­ji­ma na­ša isto­ri­ja umet­ no­sti tek tre­ba da pru­ži po­u­zda­ne po­dat­ke i su­do­ve. Ipak, ret­ko se de­ša­va­lo da se ne­ko od ta­kvih umet­ni­ ka oti­sne u svet za­hva­lju­ju­ći me­ce­na­ma iz ovih kra­je­va. U Grad­skom mu­ze­ju u Su­bo­ti­ci ču­va se por­tret či­ji je autor sli­kar iz Bu­dim­pe­šte po­znat pod ime­ni­ma Fi­lip Elek La­ub (La­ub Fülöp Elek), Fi­lep La­slo (Du­ran­ci 1973: 23, 30, 36) (Fülöp László) (Јо­ва­нов, Јак­шић 2012: 273–297) (od 1891. go­di­ne) i, ko­ nač­no, Fi­lip Alek­si­us de La­slo (Phi­lip Ale­xi­us de László, Bu­dim­pe­šta, 1869–Lon­don 1937) (Hart-Da­vis 2010). Pre­o­kret u ka­ri­je­ri mla­dog stu­den­ta sli­kar­stva iz Bu­dim­pe­šte usle­dio je na­kon uspe­šnog iz­la­ga­nja sli­ke Gu­šča­ri­ca 1888. go­di­ne na bo­žić­noj iz­lo­žbi bu­dim­pe­štan­ske Umet­nič­ke aka­de­mi­je, ka­da je ovo de­lo ot­ku­plje­no za dvor Fra­nje Jo­si­fa. Na po­ziv be­čej­skog advo­ka­ta, ze­mljo­po­sed­ni­ka i iz­da­va­ča no­vi­na Pa­la Ga­lam­bo­ša mla­di umet­nik pr­vi put do­la­zi u Sta­ri Be­čej 1889. go­di­ne, či­me za­po­či­nje du­go­go­di­šnje pri­ ja­telj­stvo sa po­ro­di­com Ga­lam­boš (Ka­la­pis 1990: 122–132). Idi­lič­nog ži­vo­ta na ima­nju Ga­lam­bo­še­vih i u Sta­rom Be­če­ju sli­kar se ka­sni­je se­ćao kao auten­tič­nog oli­če­nja Arka­di­je. Za­hva­lju­ju­ći na­ru­če­nim por­tre­ ti­ma, u no­vem­bru iste go­di­ne, od­la­zi na stu­di­je sli­kar­stva u Ve­ne­ci­ju (https://www.de­las­zlo­ca­ta­lo­gu­e­ra­i­ son­ne.com/pa­in­tings/de­ta­ils/11463). Ovo pu­to­va­nje, ko­je se ubr­zo za­vr­ši­lo zbog sli­ka­ro­ve bo­le­sti, vred­ no je po­me­na zbog nje­go­vog su­sre­ta sa sli­ka­rom Tan Mo­rom (Mór Than, Sta­ri Be­čej, 1828 – Trst, 1899), auto­rom za srp­sku kul­tu­ru ve­o­ma zna­čaj­nog por­tre­ta Sa­ve Te­ke­li­je8. Do 1891. go­di­ne, De La­slo je u tri na­vra­ta, uglav­nom to­kom le­ta, bo­ra­vio u Sta­rom Be­če­ju, kao i u Sta­rom Vr­ba­su. To­kom tih bo­ra­va­ka na­sli­kao je ne­ko­li­ko por­tre­ta pri­pad­ni­ka po­ro­di­ce Ga­lam­boš i nji­ho­vih pri­ja­te­lja, kao i ža­nr sce­ne, me­đu ko­ji­ma je i Po­ro­dič­na sre­ća. „Mo­žda sli­ka i ni­je bi­la naj­bo­lja, ali sam je ura­dio iskre­no i či­sta sr­ca”, re­kao je mno­go go­di­na ka­sni­je sli­kar svom bi­o­gra­fu Ove­nu Ru­te­ru (Rut­ter 1939: 48). Na osno­vu ove ža­nr-sce­ne, sa idi­lič­nom pred­sta­vom mla­dog pa­ra se­lja­ka sa be­bom, sli­kar je do­bio sti­pen­di­ju za na­sta­vak ško­lo­va­nja. Po­sle go­di­ne pr­o­ve­de­ne na Aka­de­mi­ji u Min­he­nu, kod Alek­san­dra Li­cen-Ma­je­ra (Ale­xan­der von Li­e­ zen-Mayer) (je­sen 1890 – le­to 1891), upi­sao se na Aka­de­mi­ju Žu­li­jen u Pa­ri­zu, gde su mu pr­o­fe­so­ri bi­li Žil Le­fe­br (Ju­les Lefèbvre) i Ben­ža­min Kon­stant (Be­nja­min Con­stant). U li­te­ra­tu­ri se po­mi­nju i dru­gi 8 Mor Tan, Sava Tekelija (1861), ulje na platnu, 236 x160 cm, potpisano desno dole: Than Mor/Pesten 1861. GMS/U 7.

103


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

por­tre­ti iz pe­ri­o­da 1889–1891, kao i ve­ći br­oj ža­nr-sce­na iz se­o­skog ži­vo­ta i ski­ca za bu­du­će kom­po­zi­ci­je. Sli­ka Pr­vi čas pra­nja (1889) pr­vi je rad ko­ji je De La­slo ta­da ura­dio u ple­ne­ru. Jed­na od ret­kih sa­ču­va­nih sli­ka u Bač­koj je Por­tret že­ne sa zlat­nim br­o­šem iz Grad­skog mu­ze­ja Su­bo­ti­ca. U za­o­stav­šti­ni po­ro­di­ce Ga­ lam­boš u No­vom Sa­du bi­lo ih je šest, od ko­jih je da­nas iden­ti­fi­ko­va­na sli­ka Pri­po­ve­da­nje (1891). Vre­me pr­o­ve­de­no u Sta­rom Be­če­ju kod ove po­ro­di­ce omo­gu­ći­lo je mla­dom i ne­a­fir­mi­sa­nom sli­ka­ru da ne­sme­ ta­no stva­ra. U toj po­ro­di­ci je na­šao pri­ja­te­lje i me­ce­ne, či­ja po­moć mu je omo­gu­ći­la da se oti­sne na da­lje ško­lo­va­nje i po­tom se uklju­či u naj­vi­še dru­štve­ne kru­go­ve u Evro­pi. De­ce­ni­ju ka­sni­je (1900), kao po­zna­ti umet­nik, do­bio je po­ziv od kra­lja Mi­la­na da do­đe u Be­o­grad i por­tre­ti­še Alek­san­dra Obre­no­vi­ća (Isto, 205). De La­slo je ovaj po­ziv od­bio zbog sop­stve­nog ven­ča­nja, ali je 1922. go­di­ne, „za svo­ju du­šu”, por­tre­ ti­sao grč­ku prin­ce­zu Ol­gu, bu­du­ću su­pru­gu prin­ca Pa­vla Ka­ra­đor­đe­vi­ća (https://www.de­las­zlo­ca­ta­lo­gu­ e­ra­i­son­ne.com/pa­in­tings/de­ta­ils/11684). Nje­gov rad ve­zan za Bač­ku pred­sta­vlja tek ma­li i ne­zna­tan deo obim­nog opu­sa, ali pru­ža za­ni­mljiv uvid u je­dan vid pri­vat­no­sti ko­ji da­nas pred­sta­vlja ve­o­ma ak­tu­e­lan aspekt in­ter­pre­ta­ci­je isto­ri­je i isto­ri­je umet­no­sti. Do sa­da je uglav­nom bi­lo re­či o sli­ka­ri­ma ko­ji su ži­ve­li u Bač­koj, za ko­ju im je pre­vas­hod­no bio ve­zan i rad. Ma­da su za stu­dent­ske ra­do­ve iz­la­ga­ne na go­di­šnjim iz­lo­žba­ma umet­nič­kih aka­de­mi­ja če­sto bi­li na­gra­đi­va­ni, ma­lo ko­me od njih je po­šlo za ru­kom da se pr­o­sla­vi van do­mo­vi­ne, a još je ma­ nje onih ko­ji su na­kon ško­lo­va­nja na­sta­vi­li ta­mo da ži­ve. U tom kon­tek­stu iz­dva­ja­ju se dvo­ji­ca sa­vre­ me­ni­ka: Vr­šča­nin Pa­ja Jo­va­no­vić (Vr­šac, 1859 – Beč, 1857), kao i Fe­renc Aj­zen­hut (Fe­rencz Eisen­hut) (Ko­va­čev Nin­kov 2007) iz Bač­ke Pa­lan­ke (Bač­ka Pa­lan­ka, 1857 – Min­hen 1903). Ro­đen u po­ro­di­ci po­du­nav­skih Šva­ba, kao dr­ža­vlja­nin Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je, ško­lo­vao se u Pe­šti i na min­hen­skoj umet­nič­koj Aka­de­mi­ji. Kao autor pri­pa­da evrop­skoj umet­no­sti, a naj­vi­še se nji­me ba­vi isto­ri­ja umet­ no­sti Ne­mač­ke i Ma­đar­ske, dok ga sli­ka­nje ve­du­ta i isto­rij­skih kom­po­zi­ci­ja po­ve­zu­je sa umet­no­šću i isto­ri­jom Bač­ke. Je­dan od naj­ra­ni­jih Aj­zen­hu­to­vih ra­do­va je cr­tež par­ne ske­le na Du­na­vu iz­me­đu Pa­lan­ke i Ilo­ka (1880), ob­ja­vljen u „ugled­nom pe­štan­skom ne­delj­nom li­stu” (Isto, 21). Kao stu­dent bio je me­đu za­go­vor­ni­ci­ma osni­va­nja umet­nič­ke aka­de­mi­je u Pe­šti; omi­ljen me­đu ko­le­ga­ma, imao je ši­rok krug pri­ja­te­lja, me­đu ko­ji­ma se na­la­zio i sli­kar Franc Ru­bo (Franz Ro­u­baud) (1856–1928), ro­ đen u Ode­si. Upra­vo Ru­bo je do­dir­na tač­ka Aj­zen­hu­ta sa Pa­jom Jo­va­no­vi­ćem, jer je obo­ji­cu po­zvao da mu se pri­dru­že u pu­to­va­nju na Kav­kaz. Aj­zen­hut je ta­mo pu­to­vao ne­ko­li­ko pu­ta: 1883. go­di­ne Du­na­vom do Cr­nog mo­ra, pa da­lje pa­ro­bro­dom do Ode­se i Ba­ti­ma, i ko­nač­no kop­nom do Ti­fli­sa; dru­gi put, 1884, ova pu­to­va­nja traj­no su ga opre­de­li­la ka sli­ka­nju ori­jen­tal­nih pri­zo­ra i ka­sni­je od­ve­la u Afri­ku (1894), u Egi­pat. Ime Pa­je Jo­va­no­vi­ća po­no­vo se do­vo­di u ve­zu sa Aj­zen­hu­to­vim u okvi­ru pri­pre­ma za Mi­le­ni­jum­sku iz­lo­žbu, gde je Aj­zen­hut iz­lo­žio mo­nu­men­tal­no plat­no Bit­ka kod Sen­te (1896) (Isto, 74–87). U okvi­ru pr­o­sla­ve hi­lja­du go­di­na od do­la­ska Ma­đa­ra u Pa­non­sku ni­zi­ju, upra­va gra­da Som­bo­ra je od Aj­zen­hu­ta na­ru­či­la pri­zor bit­ke u ko­joj je hri­šćan­ska voj­ska pred­vo­đe­na Euge­ nom Sa­voj­skim 1697. kod Sen­te po­ra­zi­la tur­sku voj­sku. Ka­ko bi što ver­ni­je na­sli­kao pri­zor ove ču­ ve­ne bit­ke, Aj­zen­hut je pri­su­stvo­vao voj­noj ve­žbi car­ske voj­ske pod vođ­stvom sa­mog Fra­nje Jo­si­fa, u Sen­ti, u sep­tem­bru 1895. go­di­ne. Sli­kar je i pret­hod­ne go­di­ne ob­i­šao po­pri­šte bit­ke i sa­či­nio ne­ko­li­ko ski­ca, a in­for­ma­ci­je o is­toč­njač­koj ode­ći pri­ku­pio je na svo­jim ra­ni­jim pu­to­va­nji­ma; uosta­lom, ori­jent je do ta­da po­stao naj­zna­čaj­ni­ja te­ma nje­go­vog sli­kar­stva. Po­sle za­vid­nog uspe­ha na iz­lo­žbi, sli­ka je u Som­bor sti­gla 1898. go­di­ne, ka­da je po­sta­vlje­na u ve­li­koj sa­li zgra­de Žu­pa­ni­je, gde se i da­nas na­la­zi. Tre­ba na­po­me­nu­ti da Som­bor ni­je bio je­di­ni grad u Bač­koj ko­ji je za pri­li­ku mi­le­ni­jum­ske pr­o­sla­ve na­ru­čio sli­ku od­go­va­ra­ju­će te­ma­ti­ke: Ma­ćaš Jan­ćik (Jančík) na­sli­kao je za Su­bo­ti­cu plat­no Pr­o­gla­še­ nje Su­bo­ti­ce slo­bod­nim kra­ljev­skim gra­dom. Aj­zen­hu­to­vo ime se na još je­dan na­čin ve­zu­je za rod­ni kraj: pri­li­kom po­se­te Pa­lan­ci 1888. upo­znao je tri­na­e­sto­go­di­šnjeg Jo­že­fa Pe­ha­na (Pec­hán József) (Če­la­re­vo, 1875 – No­vi Vr­bas, 1922), ta­len­to­va­nog de­ča­ka ko­me je po­mo­gao da ode na ško­lo­va­nje u Min­hen, kao i da do­bi­je sti­pen­di­ju ma­đar­ske Vla­de. 104


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Slo­že­na te­ma umet­no­sti u Bač­koj u de­vet­na­e­stom ve­ku ne mo­že da se is­cr­pi frag­men­tar­nim pri­ka­ zi­va­njem opu­sa ne­ko­li­ci­ne sli­ka­ra. Sa dru­ge stra­ne, bi­lo je neo­p­hod­no fo­ku­si­ra­ti nje­nu in­ter­pre­ta­ci­ju na ne­ko­li­ko auto­ra, kao mo­de­le od­re­đe­nih stva­ra­lač­kih pra­va­ca ili fe­no­me­na ka­rak­te­ri­stič­nih za na­zna­če­ni pe­riod i te­ri­to­ri­ju. U tom smi­slu, mo­glo bi se re­ći da za­pa­ža­nja o sva­kom po­je­di­nom auto­ru pred­sta­ vlja­ju ne­ku vr­stu stu­di­je slu­ča­ja; sklo­plje­ni u ce­li­nu, oni tre­ba da po­ka­žu kon­ti­nu­i­ra­ni raz­voj umet­no­sti ko­ja po­čet­kom ve­ka na pla­nu sli­kar­stva s okle­va­njem pri­hva­ta este­ti­ku neo­kla­si­ci­zma, ne­sprem­na za žan­rov­ske is­ko­ra­ke i još uvek kon­cen­tri­sa­na na rad u cr­kva­ma. Pr­o­me­nu uno­si na­gli raz­voj gra­đan­skog por­tre­ta, ko­ji će vr­lo br­zo osvo­ji­ti sa­mo­za­do­volj­no dru­štvo u uspo­nu i pri­hva­ti­ti iko­no­graf­ske ob­li­ke bi­der­ma­je­ra. Re­li­gi­o­zne te­me i por­tret će za­dr­ža­ti naj­zna­čaj­ni­je me­sto u kor­pu­su umet­no­sti de­vet­na­e­ stog ve­ka i to­kom epo­he ro­man­ti­zma, pa sa­mim tim i u Bač­koj. Ta­ko­đe, auto­ri su pri­hva­ti­li iza­zov da se uklju­če u pr­o­ces stva­ra­nja ko­do­va na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta kr­oz vi­zu­el­no ob­li­ko­va­nje na­ci­o­nal­ne isto­ri­je i sa­vre­me­nih do­ga­đa­ja. Ma­lo ih je ko­ji su po­ku­ša­li da arti­ku­li­šu ro­man­ti­čar­ski od­nos pre­ma pre­de­lu – on uglav­nom ima sta­tus ve­du­te i umet­nik ret­ko pr­o­mi­šlja lič­ni od­nos pre­ma pri­ro­di i nje­nim mo­ći­ma. Sa uspo­nom epo­he ro­man­ti­zma, auto­ri se ra­do ba­ve sop­stve­nom lič­no­šću, pre­i­spi­tu­ju­ći se­be do auto­ de­struk­tiv­no­sti, ali i sop­stve­nim li­kom, či­me za­po­či­nje era auto­por­tre­ta u srp­skom sli­kar­stvu. Tek sa epo­hom re­a­li­zma po­či­nju da za­pa­ža­ju pri­ro­du; ta­ko­đe, u svom te­mat­skom di­ja­pa­zo­nu i da­lje ne­gu­ju isto­rij­ski ža­nr, na oper­ski mo­nu­men­tal­ni na­čin čak i u ma­lom for­ma­tu. Čak i kad Gi­stav Kur­be (Gu­stav Co­ur­bet) iz­ja­vlju­je ka­ko ne sli­ka an­đe­le jer ih ni­je vi­deo, jav­nost je na ovim pr­o­sto­ri­ma bi­la naj­o­se­tlji­vi­ja kod do­dir­nih ta­ča­ka pra­vo­sla­vlja i mo­der­ne sli­kar­ske na­u­ke, pi­ta­nja ko­ja su za­pra­vo od­ra­ža­va­la ge­ne­ ra­cij­sku i po­e­tič­ku sme­nu na umet­nič­koj sce­ni i ten­den­ci­ju ka su­štin­skim pr­o­me­na­ma i pre­i­spi­ti­va­nju unu­tar sa­mih žan­ro­va re­li­gij­skog, ali i isto­rij­skog sli­kar­stva. Jav­nost se uklju­ču­je u umet­nič­ki ži­vot naj­pre pre­ko li­kov­ne kri­ti­ke, što bi­va pr­o­pra­će­no raz­mi­šlja­njem o sta­tu­su sa­mih umet­ni­ka u dru­štvu, a za­tim i za­hva­lju­ju­ći prak­si orga­ni­zo­va­nja iz­lo­žbi, ko­ja za­po­či­nje kra­jem de­vet­na­e­stog ve­ka, u Be­o­gra­du 1860, a u No­vom Sa­du tek 1892. go­di­ne. U ro­man­ti­zmu ni­kad po­ten­ci­ra­na te­žnja ka eg­zo­tič­nom, u re­a­li­zmu će re­zul­ti­ra­ti ori­jen­tal­nim te­ma­ma u sli­kar­stvu, uglav­nom u opu­su sli­ka­ra ko­ji su se pr­o­sla­vi­li van do­ mo­vi­ne, gde su na­šli dru­ga­či­ju kli­jen­te­lu od one ko­ju su ima­li kod ku­će. Pr­o­me­ne u dru­štvu i umet­no­sti zah­te­va­ju i ško­lo­va­nog umet­ni­ka. Umet­ni­ci iz Bač­ke ško­lu­ju se (Јо­ва­но­вић 1976: 40–50) u Pe­šti i Be­ču, a kra­jem ve­ka sve če­šće u Min­he­nu (Joванов 1985), a pu­to­va­nja na iz­vo­re umet­no­sti, naj­če­šće u Ita­li­ju, po­sta­ju sve neo­p­hod­ni­ji deo nji­ho­vog obra­zo­va­nja. U tom pr­o­ce­su ta­le­nat i bo­gat­stvo če­sto ne idu za­jed­ no, i me­ce­nat­stvo i sti­pen­di­ra­nje po­sta­ju neo­za­o­bi­la­zna po­tre­ba, gde zna­čaj­no me­sto, kao što je re­če­no, ima­ju po­je­din­ci, kao i Ma­ti­ca srp­ska, ko­ja se če­sto po­mi­nje u bi­o­gra­fi­ja­ma umet­ni­ka iz Bač­ke kao da­va­ lac sti­pen­di­ja (Ам­бро­зић 1954: 167–187). In­ten­ziv­na umet­nič­ka ak­tiv­nost ko­ja tra­je to­kom či­ta­vog de­vet­na­e­stog ve­ka, u Bač­koj ne je­nja­va ni na pre­lo­mu ve­ko­va. Ipak, me­nja­ju se po­tre­be dru­štva, kao i in­te­re­so­va­nja umet­ni­ka, pa se i sa­ma su­šti­na umet­nič­kog de­lo­va­nja me­nja, a da se pri to­me ne gu­bi kon­ti­nu­i­tet sa pret­hod­nom epo­hom.

105


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Li­te­ra­tu­ra: Ка­та­ри­на Ам­бро­зић, „При­ло­зи би­о­гра­фи­ја­ма на­ших сли­ка­ра”, Збор­ник за дру­штве­не на­у­ке Ма­ти­це срп­ске, br. 6 (1954), 167–187. 2. Бо­го­бој Атaнацковић, „Пи­сма срп­ског пут­ни­ка”. У: Бо­го­бој Ата­нац­ко­вић, Це­ло­куп­на де­ла (pri­re­dio Je­re­mi­ja Ži­va­no­vić). (Бе­о­град: На­род­на пр­о­све­та) 1928. 3. Duff Hart-Da­vis, Phi­lip de Las­zlo: His Li­fe and Art (Yale Uni­ver­sity Press) 2010. 4. Be­la Du­ran­ci, Li­kov­no stva­ra­la­štvo Ma­đa­ra u Voj­vo­di­ni 1830–1930 (Su­bo­ti­ca: Grad­ski mu­zej) 1973. 5. Мар­та Фе­хер, Ли­ков­на збир­ка: oд знач­ке до мо­ну­мен­тал­ног плат­на (Но­ви Сад: Спо­мен-збир­ка Па­вла Бе­љан­ ског) 2007. 6. Du­šan Iva­nić, (ur.), Ђу­ра Јак­шић, сли­кар­ство (Бе­о­град: Сло­во љуб­ве) 1978. 7. D. M. Je­re­mić, Me­ri­la ra­nih me­ri­la­ca (Vr­njač­ka Ba­nja: Za­mak kul­tu­re) 1974. 8. Ја­сна Јо­ва­нов, Мин­хен­ска шко­ла и срп­ско сли­кар­ство (Но­ви Сад: Га­ле­ри­ја Ма­ти­це срп­ске) 1985. ----Ja­sna Jo­va­nov, „Lju­bo Ba­bić i Pa­vle Be­ljan­ski: vi­še od pri­ja­te­lja”. Zbor­nik ra­do­va Ba­bi­ćev do­pri­nos hr­vat­skoj umjet­ no­sti i kul­tu­ri (Za­greb: Dru­štvo po­vje­sni­ča­ra umjet­no­sti Hr­vat­ske, Mo­der­na ga­le­ri­ja) 2012, 98–115. 9. Ја­сна Јо­ва­нов i Ја­сми­на Јак­шић, „Бач­ка епи­зо­да Фи­ли­па де Ла­сла”, Збор­ник На­род­ног му­зе­ја. Исто­ри­ја умет­но­ сти, XX – 2/2012, 273–297, Бе­о­град. 10. Mi­o­drag Jo­va­no­vić, No­vak Ra­do­nić (Ada: Sim­po­sion No­vak Ra­do­nić) 1971. ---- Срп­ско сли­кар­ство у до­ба ро­ман­ти­зма (Но­ви Сад: Ма­ти­ца срп­ска) 1976. ---- „Срп­ски умет­ни­ци у Ита­ли­ји у ХIX еку”, ЗЛУМС, br. 12 (1976), 179–197. ---- Срп­ско цр­кве­но сли­кар­ство и гра­ди­тељ­ство но­вог до­ба (Бе­о­град: Дру­штво исто­ри­ча­ра умет­но­сти Ср­би­је; Кра­гу­је­вац: „Ка­ле­нић” – из­да­вач­ка уста­но­ва Епар­хи­је шу­ма­диј­ске) 1987. 11. Sa­ša Ki­co­šev i Dra­go Nje­go­van, Raz­voj et­nič­ke i ver­ske struk­tu­re Voj­vo­di­ne (No­vi Sad: Pr­o­me­tej, Ma­lo isto­rij­sko dru­ štvo) 2010. 12. Ka­la­pis Zoltán, Fe­stők Nyomában. Képző­művésze­ti Ri­por­tok, Tanulmányok (Újvidék: Fo­rum) 1990. 13. Ми­о­драг Ко­ла­рић, Кла­си­ци­зам код Ср­ба (1790–1848), књи­га I (Бе­о­град: На­род­ни му­зеј)1966. ---- Кла­си­ци­зам код Ср­ба (1790–1848), књи­га III (Бе­о­град: На­род­ни му­зеј) 1967. ---- Из­ло­жбе у Бе­о­гра­ду 1800–1904 (Бе­о­град: На­род­ни му­зеј) 1985. 14. Ма­то Ко­со­вац, Срп­ска пра­во­слав­на ми­тро­по­ли­ја кар­ло­вач­ка са по­да­ци­ма од 1905. (Кар­лов­ци) 1910. 15. Ol­ga Ko­va­čev Nin­kov, Ži­vot i de­lo Fran­ca Aj­zen­hu­ta (1857–1903) (Su­bo­ti­ca: Grad­ski mu­zej) 2007. 16. Ни­ко­ла Ку­со­вац, Срп­ско сли­кар­ство XVI­II и XIX ве­ка (Бе­о­град: На­род­ни му­зеј, 1987. ---- Сли­кар Ђор­ђе Кр­стић 1851–1907 (Бе­о­град: На­род­ни му­зеј) 2001. 17. Де­јан Ме­да­ко­вић, Срп­ски сли­ка­ри ХVIII и ХIХ ве­ка (Но­ви Сад: Ма­ти­ца срп­ска) 1968. 18. Ол­га Ми­кић i Ле­по­са­ва Шел­мић, Де­ло Арсе­ни­ја Те­о­до­ро­ви­ћа (1767–1826) (Но­ви Сад: Га­ле­ри­ја Ма­ти­це срп­ске) 1978. ----- Де­ло Па­вла Си­ми­ћа (Но­ви Сад: Га­ле­ри­ја Ма­ти­це срп­ске) 1979. 19. Оли­ве­ра Ми­ла­но­вић Јо­вић, Из архи­тек­ту­ре, сли­кар­ства и при­ме­ње­не умет­но­сти Бач­ке: то­по­граф­ски по­пис спо­ме­ни­ка кул­ту­ре у Бач­кој (Но­ви Сад: За­вод за за­ши­т у спо­ме­ни­ка кул­т у­ре Вој­во­ди­не)1989. 20. Сне­жа­на Ми­шић, Култ Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа у срп­ској ви­зу­ел­ној кул­ту­ри (Но­ви Сад: Га­ле­ри­ја Ма­ти­це срп­ске) 2009. 21. Pe­tar Mo­mi­ro­vić ur., Po­pis sli­kar­skih i va­jar­skih de­la u dru­štve­nom po­se­du i pri­vat­noj svo­ji­ni na pod­ruč­ju Bač­ke, knj. VI (No­vi Sad: Dru­štvo mu­zej­skih rad­ni­ka Voj­vo­di­ne, sek­ci­ja isto­ri­ča­ra umet­no­sti) 1986. 22. Owen Rut­ter, Por­tra­it of a Pa­in­ter (Lon­don: Hod­der and Sto­ug­hton) 1939. 23. Ne­nad Si­mić, „Od­nos iz­me­đu srp­ske knji­žev­no­sti i sli­kar­stva u XIX ve­ku” (dok­tor­ska di­ser­ta­ci­ja u ru­ko­pi­su) 1955. 24. Ле­по­са­ва Шел­мић (ур.), Сте­ван То­до­ро­вић (Бе­о­град: На­род­ни му­зеј; Но­ви Сад: Га­ле­ри­ја Ма­ти­це срп­ске), 2002. 25. Ду­шан Шко­рић, „Сом­бор­ски сли­ка­ри Или­ја Лон­ча­ревћ и Јо­ван Не­дељ­ко­вић”, Све­ске ДИ­УС, br. 15 (1983), 82–88 26. Па­вле Ва­сић, Умет­нич­ка то­по­гра­фи­ја Сом­бо­ра (Но­ви Сад: Ма­ти­ца срп­ска) 1984. 27. https://www.delaszlocatalogueraisonne.com/paintings 1.

106


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Bačka’s XIX Century Art Summary: During the 19th century, Bačka sees major social changes that will also have an impact on what the society is demanding from the artist. Still, the most substantial part of the visual art referred to church and portrait painting, and the changes that classicism introduced to painting found it hard to assume dominance over deeply rooted baroque and rococo patterns. During the century, as one artistic style replaces the other, so as the genre and the theme range change. Encouraged by fight for national liberation, artists are interpreting historical topics from the medieval history of Serbia and literature, and depict major events of that time. In the spirit of romanticism, own abilities are being reviewed, and self-portraits are being introduced as a form of the reviewing. Realism introduced a new genre in pa­ inting – landscape, as well as depicting Orient-related themes as the result of the stronger interest in exoticism in Europe. Also, realism promotes debate between supporters of traditionalism and new arti­ stic ideas, embodied in the discussion about Orthodoxism in Serbian iconography, as well as momentum of fine art painting critics and debates about the artist’s status in the society. In the frames mentioned above, all relevant fragments of artistic work of certain authors who were active in Bačka in the 19th century were discussed. Primarily this involves Arsenije Teodorović (Perlez, 1794 – Novi Sad, 1826), as a representative of the Enlightenment. He regarded himself as an iconographer; at the same time, he painted portraits of intellectual elite members. Just like his grand predecessors, Teodorović is active in towns located down the Military Frontier and Budim in the north, and is working for clients from a variety of confessions, similarly like a less competent painter Ilija Lončarević (Bački Monoštor, ? – Donji Rajić near Novska, 1841). Owing to new themes in history painting, painter Pavle Simić (Novi Sad, 1818 – 1876) is regarded as one of the heralds of romanticism, which reaches its golden age with the appearance of Đura Jakšić (Srpska Crnja, 1832 – Belgrade, 1878) and Novak Radonić (Mol, 1826 – Sremska Kamenica, 1890). The two latter painters expressed themselves through different artistic styles and introduce ma­ jor novelties in history painting. Đura Jakšić is the first Serbian painter who studied fine arts in Munich; Đorđe Krstić (Stara Kanjiža. 1851 – Belgrade, 1907) is the first Serbian painter who spent entire decade studying in Munich. He marked the art of Bačka with novelties in religious painting and one of the first exhibitions in Novi Sad. Painter nowadays known as Philip Alexius de László (Budapest, 1869 – London 1937) and important portrait painter of high society members across Europe is linked to Bačka through his short visits to Stari Bečej. The fame he gained back then with his paintings depicting life in the coun­ try allowed him to continue studying. In Bačka, he is almost forgotten, unlike Ferencz Eisenhut (Bačka Palanka, 1857 – Munich 1903), who shot to fame as a painter of Orient-related themes, and in Bačka as the author of monumental history-related compositions. Although the work of the artists mentioned above is indicative of Bačka’s state of the art in the 19th century, at the same time it shows it does not succumb to territorial isolation, and that Bačka, from the art, history and social changes’ point of view, has to be regarded as an integral part of environment in general. Key words: fine arts, XIX century, Bačka, painting.

jasna.jovanov@gmail.com

107


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá UDC 821.163.41.09 Petrović Njegoš P. II

Rajka Glušica

Univerzitet Crne Gore Filozofski fakultet u Nikšiću

Slika žene u Gorskom vijencu SA­ŽE­TAK: U ra­du se us­po­sta­vlja pa­ra­le­la iz­me­đu po­lo­ža­ja že­ne u Cr­noj Go­ri Nje­go­še­vog do­ba i sli­ke že­ne ko­ju na­la­zi­mo u Gor­skom vi­jen­cu. U Nje­go­še­vom dje­lu us­po­sta­vlje­na je fik­tiv­na stvar­nost, kao uosta­lom u sva­kom knji­žev­nom tek­stu, ko­ju sva­ka­ko ne tre­ba po­is­to­vje­ći­va­ti sa stvar­nim kul­tur­nim mo­de­li­ma i po­sto­je­ćom dru­štve­nom prak­som. Ipak, zbog vi­so­kog ste­pe­na re­fe­ren­ci­jal­no­sti te fik­tiv­ne stvar­no­sti Gor­skog vi­jen­ca, tj. slič­no­sti sa stvar­nim sta­njem stva­ri, mo­že­mo go­vo­ri­ti o po­lo­ža­ju že­ne u jed­nom pa­tri­jar­hal­nom i he­roj­skom mo­de­lu svi­je­ta i mi­šlje­nja i na osno­vu sli­ke že­ne u tom dje­lu. Upo­ re­di­će­mo ka­kva je sli­ka cr­no­gor­ske že­ne, a ka­kva žena iz dru­gih kul­tur­nih mo­de­la, pri­je sve­ga islam­ skog i mle­tač­kog, ko­je iš­či­ta­va­mo iz Gor­skog vi­jen­ca. KLJUČ­NE RI­JE­ČI: že­na, Gor­ski vi­je­nac, cr­no­gor­ski so­ci­o­kul­tur­ni kod.

Tek u re­cent­ni­jim tu­ma­če­nji­ma Gor­skog vi­jen­ca mo­že­mo pre­po­zna­ti stav da je te­ma ovog Nje­go­še­ vog dje­la re­kon­struk­ci­ja cr­no­gor­skog so­ci­o­kul­tur­nog ko­da, a ne is­tra­ga po­tu­ri­ca, ka­ko se če­sto tu­ma­či­ lo1. Ne tre­ba gu­bi­ti iz vi­da či­nje­ni­cu da je u Gor­skom vi­jen­cu us­po­sta­vlje­na fik­tiv­na stvar­nost, dru­go­ste­ pe­ni mo­de­la­tiv­ni si­stem2, kao uosta­lom u sva­kom knji­žev­nom tek­stu. U Gor­skom vi­jen­cu se re­kon­stru­i­še so­ci­o­kul­tur­ni kod cr­no­gor­skog dru­štva u rat­nom i he­roj­skom vre­me­nu „bor­be ne­pre­sta­ne”, u ko­jem se us­po­sta­vio he­roj­sko-pa­tri­ot­ski mo­del svi­je­ta i mi­šlje­nja, što sva­ka­ko ne tre­ba po­is­to­vje­ći­va­ti sa stvar­nim kul­tur­nim mo­de­li­ma i dru­štve­nom prak­som ko­ja je eg­zi­sti­ra­la u tom vre­me­nu. Ipak, mo­že­mo us­po­sta­ vi­ti pa­ra­le­lu iz­me­đu an­tro­po­lo­ških, et­no­graf­skih i isto­rij­skih či­nje­ni­ca o po­lo­ža­ju že­ne u Cr­noj Go­ri Nje­ go­še­vog do­ba pre­ma po­da­ci­ma iz do­ku­me­na­ta, pu­to­pi­sa i dru­gih et­no­lo­ških i isto­rij­skih ma­te­ri­ja­la, i po­ lo­ža­ja ko­ji že­ne ima­ju u kul­tur­nom mo­de­lu us­po­sta­vlje­nom u ovom Nje­go­še­vom dje­lu. U nje­go­šo­lo­gi­ji ni­je­su broj­ni ra­do­vi o žen­skim li­ko­vi­ma u Gor­skom vi­jen­cu,3 upra­vo zbog spo­red­ne ulo­ge tih li­ko­va, kao što je spo­red­na i pod­re­đe­na ulo­ga že­ne u cr­no­gor­skom pa­tri­jar­hal­nom dru­štvu sa rat­nič­ko-he­roj­skim 1 Iz­gle­da da je ču­ve­no „isto­ri­če­sko so­bi­ti­je”, tj. is­tra­ga, „sa­mo” mo­nu­men­tal­na tvo­re­vi­na pe­snič­ke ima­gi­na­ci­je ko­ja, uklju­če­na ve­što u la­nac isto­rij­skih zbi­va­nja tran­spo­no­va­nih u knji­žev­ne či­nje­ni­ce i estet­ski osna­že­nih ener­gi­jom mit­skih obra­za­ca, de­ce­ni­ja­ma za­va­ra­va či­ta­o­ce i tu­ ma­če ovog naj­kon­tro­verz­ni­jeg tek­sta ju­žno­slo­ven­skih knji­žev­no­sti. Ta­tja­na Be­ča­no­vić, „Se­mi­o­tič­ka in­ter­pre­ta­ci­ja Gor­skog vi­jen­ca”, Zbor­nik ra­do­va „Nje­go­šu u čast”, Uni­ver­zi­tet Cr­ne Go­re, Nik­šić, 2013, str. 85–104. 2 Ter­min Ju­ri­ja Lot­ma­na, Struk­tu­ra umet­nič­kog tek­sta, prev. N. Pet­ko­vić, No­lit, Be­o­grad, 1976. 3 Po­me­nu­će­mo naj­pri­je rad Si­ma Ma­ta­vu­lja „Žen­ske gla­ve u Gor­skom vi­jen­cu”, ob­ja­vljen u nje­go­vim sa­bra­nim dje­li­ma, knj. 7, Be­o­grad, 1954. Mi­lo­van Đi­las je u mo­no­gra­fi­ji Nje­goš, pje­snik, vla­dar, vla­di­ka jed­no po­gla­vlje po­sve­tio žen­skim li­ko­vi­ma u Gor­skom vi­jen­cu. Obo­ji­ca do­ka­zu­ju da su šest žen­skih li­ko­va „tip­ski pred­stav­ni­ci cr­no­gor­skog ži­vo­ta”, iz­o­sta­vlja­ju­ći lik dil­ber-Fa­ti­me. Mi­loš Ko­va­če­vić u ra­du „Fi­gu­ra­ tiv­nost sli­ke že­ne u Gor­skom vi­jen­cu” kroz ana­li­zu hi­po­ti­po­za kao fi­gu­ra opi­sa že­na u ovom Nje­go­še­vom dje­lu ana­li­zi­ra svih se­dam žen­skih li­ko­va sa lin­gvo­sti­li­stič­kog aspek­ta. Mi­lan­ka Mi­ko­vić i Vla­di­mir Pre­mec u ra­du „Že­na u Gor­skom vi­jen­cu: sa­vre­me­no či­ta­nje” uka­zu­ju na slo­že­nost tog pi­ta­nja i po­tre­bu pre­vred­no­va­nja tra­di­ci­o­nal­nih sli­ka.

108


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

mo­de­lom kul­tu­re. Ra­zu­mi­je­va­nje i tu­ma­če­nje Gor­skog vi­jen­ca kao „slikâ iz cr­no­gor­skog ži­vo­ta”, sva­ka­ko je ne­pot­pu­no bez tog žen­skog ele­men­ta, ma ko­li­ko on bio spo­re­dan i mar­gi­na­li­zo­van. Pre­ma iz­vo­ri­ma i gra­đi iz XIX vi­je­ka, že­na je u pa­tri­jar­hal­noj Cr­noj Go­ri pred­sta­vlja­la glav­nu rad­nu sna­gu u ku­ći i van nje. Uz to, nje­na oba­ve­za je bi­la i da ra­đa dje­cu, po­želj­no mu­šku, pu­ne­ći ta­ko ku­ću, brat­stvo, ple­me i dr­ža­vu. Ako ra­đa mu­šku dje­cu, že­na sti­če od­re­đe­nu vri­jed­nost, što ne mi­je­nja pre­vi­še nje­nu lič­nu i dru­štve­nu sud­bi­nu, ali joj obez­bje­đu­je do­ne­kle bo­lji tret­man od onih ko­je ra­đa­ju žen­sku de­ cu, ili je uop­šte ne­ma­ju. U Gor­skom vi­jen­cu se vi­še pu­ta is­ti­če ra­đa­nje i ma­te­rin­stvo kao osnov­na funk­ci­ja že­ne. Po­seb­no se sla­vi ona maj­ka ko­ja ro­di ju­na­ka. Ona­kvo­ga si­vo­ga so­ko­la / Cr­no­gor­ka jošt ra­đa­la ni­je! (1980–1) Mi­ću­no­vić i zbo­ri i tvo­ri! / Srp­ki­nja ga jošt ra­đa­la ni­je (392–3) Što se ti­če po­slo­va ko­je je že­na oba­vlja­la u ku­ći, do­ku­men­ti po­ka­zu­ju da je njen za­da­tak bio da iza­đe u su­sret svim čla­no­vi­ma po­ro­di­ce. Nje­na osnov­na ulo­ga je bi­la da slu­ži tim po­tre­ba­ma. Ku­ća je njen pro­stor i mje­sto za ko­je tre­ba da ve­že sve svo­je am­bi­ci­je. Bo­ra­vak u jav­nom pro­sto­ru že­na je mo­gla ko­ri­sti­ti uko­li­ko je po­što­va­la od­re­đe­na pra­vi­la ano­nim­no­sti i ne­vi­dlji­vo­sti.4 Ano­nim­nost i ne­vi­dlji­vost su ka­rak­te­ri­sti­ke že­na i u Gor­skom vi­jen­cu. Na spi­sku od sko­ro 40 li­ca ko­ja stu­pa­ju na sce­nu ovog dram­skog spje­va – po­red vla­di­ke Da­ni­la, igu­ma­na Ste­fa­na, če­ti­ri ser­da­ra, če­ti­ri kne­za, če­ti­ri voj­vo­de, čak šest li­ca sa ime­nom Vuk, od ko­jih su naj­ču­ve­ni­ji Man­du­šić i Mi­ću­no­vić, dvo­ji­ca Vu­ko­ta (sa­mo ovi na­vo­di da­ju nam ma­te­ri­ja­la da go­vo­ri­mo o ve­o­ma po­zi­tiv­noj se­man­tič­koj ko­no­ta­ci­ji zo­o­ni­ma vuk u cr­no­gor­skoj ko­lek­tiv­noj eks­pre­si­ji, u ko­joj je vuk sim­bol ju­na­ka, pre­ka­lje­nog, spo­sob­nog i ne­u­stra­ši­vog bor­ca, tj. no­si­lac oso­bi­na ve­o­ma ci­je­nje­nih u rat­nič­kohe­roj­skom mo­de­lu kul­tu­re) – na­la­zi se i niz dru­gih mu­ških li­ca. U tom du­gom po­pi­su mu­ških li­ca ima­mo sa­mo dvi­je že­ne, se­stru Ba­tri­će­vu i jed­nu ba­bu, obje bez ime­na i pre­zi­me­na. Osta­lih pet žen­skih li­ko­va Gor­ skog vi­jen­ca mo­de­lu­ju se po­sred­no kroz ka­zi­va­nje mu­ška­ra­ca, čak tri kroz ka­zi­va­nje Vu­ka Man­du­ši­ća (sna­ha Mi­lo­nji­ća, sna­ha An­đe­li­ja i Lju­bi­ca Ra­du­no­va), što ga či­ni iz­vje­snim „stuč­nja­kom” za že­ne.5 Se­stra Ba­tri­će­va svo­ju eg­zi­sten­ci­ju na sce­ni za­slu­žu­je da bi is­ka­za­la ža­lost za svo­jim po­gi­nu­lim bra­ tom u emo­tiv­no sna­žnoj tu­žba­li­ci i da bi upu­ti­la kri­ti­ke gla­va­ri­ma zbog neo­d­luč­no­sti u ve­zi sa is­tra­gom. Iz­ra­ža­va­nje ža­lo­sti se­stre za Ba­tri­ćem pred­sta­vlja jed­no od naj­lir­ski­jih mje­sta u Gor­skom vi­jen­cu. Ina­če, že­ne su u Cr­noj Go­ri na jav­noj sce­ni sa­mo on­da kad opla­ku­ju svo­je umr­le. Ta­da im je do­zvo­lje­no da se i nji­hov glas ču­je. Is­ka­zi­va­nje bo­li i na­ri­ca­nje je ima­nent­no že­na­ma kao sla­bi­jim bi­ći­ma, jer ta­mo „lju­di tr­pe, a že­ne na­ri­ču”, ka­ko ka­že Vuk Mi­ću­no­vić ko­re­ći vla­di­ku Da­ni­la, ko­ji po nje­go­vim ri­je­či­ma „ku­ka ka­no ku­ka­vi­ca” nad sud­bi­nom Cr­ne Go­re. Se­stra Ba­tri­će­va, oli­če­nje kul­ta se­stre i se­strin­ske lju­ba­vi u cr­no­gor­skoj so­ci­o­kul­tur­noj sre­di­ni,6 u Gor­skom vi­jen­cu je da­ta bez ijed­nog de­ta­lja vi­zu­el­nog por­tre­ti­sa­ nja7 i sa iden­ti­te­tom od­re­đe­nim po bra­tu. Kroz tu­žba­li­cu se­stra Ba­tri­će­va će upu­ti­ti i kri­ti­ke gla­va­ri­ma zbog neo­d­luč­no­sti i okli­je­va­nja u rje­ša­va­nju od­no­sa sa do­ma­ćim Tur­ci­ma, što će bi­ti pre­sud­no u do­ no­še­nju ko­nač­ne od­lu­ke o is­tra­zi, a tu­žba­li­ca je ujed­no i je­di­ni na­čin da se ču­je žen­ski glas u mu­škom he­roj­sko-rat­nič­kom si­ste­mu kul­tu­re. Ona je sred­stvo po­mo­ću ko­jeg su že­ne pro­su­đi­va­le, su­di­le i jav­no iz­no­si­le svo­je mi­šlje­nje i sta­vo­ve o po­je­di­nim do­ga­đa­ji­ma i lju­di­ma,8 što im je da­va­lo od­re­đe­nu dis­kur­ ziv­nu moć, po­seb­no ako se zna da je jed­na od naj­ve­ćih sra­mo­ta ko­ja se Cr­no­gor­cu mo­gla de­si­ti je­ste 4 E. Da­bi­dži­no­vić, „Po­li­ti­ke re­pre­zen­ta­ci­je žen­skog ti­je­la u ne­kim kul­tur­nim prak­sa­ma u Cr­noj Go­ri” (ma­ster rad), str. 43. 5 Isi­do­ra Se­ku­lić ga je već na­zva­la „struč­nja­kom za sna­he” u Nje­go­šu knji­ga du­bo­ke oda­no­sti, str. 102. 6 Đi­las u svo­joj knji­zi na­vo­di da je za Nje­go­ša je­di­ni pra­vi lik že­ne – se­stra, što va­ži i za cr­no­gor­ski so­ci­o­kul­tur­ni mo­del. Sto­ga su ve­o­ma ilu­stra­tiv­ni sti­ho­vi Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća: E Cr­na Go­ra ne­ma dru­gi­jeg že­na / Na­ko se­sta­ra, „Unuk Alek­se Ma­rin­ko­va pla­če nad Cr­nom Go­rom”, u Re­če mi je­dan čo­ek, Be­o­grad, 1990, str. 154. 7 M. Ko­va­če­vić, nav. dje­lo, str. 97. 8 Žen­ski stav is­ka­zan kroz tu­žba­li­cu imao je ve­li­ki zna­čaj, pri­hva­tao se kao dru­štve­ni sud o od­re­đe­nom čo­vje­ku ili po­ja­vi. Že­na je mo­gla u tu­žba­li­ci da po­hva­li, ali i da kri­ti­ku­je i po­ku­di, pa se nje­na ri­ječ ci­je­ni­la, ni­šta ma­nje od ri­je­či mu­škar­ca – u le­le­ku, čak i vi­še. V. Vu­ja­čić, Etos Cr­no­gor­ke, str. 126.

109


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ukor že­ne. Ta­ko su one mo­gle mo­ti­vi­sa­ti i pod­stre­ka­va­ti lju­de na ju­nač­ka dje­la i bor­bu za slo­bo­du, i osu­đi­va­ti ku­ka­vič­luk i iz­da­ju. Pro­ste tvo­je lju­te ra­ne, moj Ba­tri­ću, / al ne pro­sti grd­ni ja­di, ku­ku ro­de! e se ze­mlja sva is­tur­či, bog je kleo! / gla­va­ri se ska­me­ni­li, kam im u dom! (1960–64) Na­kon ovih ri­je­či kri­ti­ke uz kle­tvu, se­stra Ba­tri­će­va se ubi­ja me­đu po­kaj­ni­ca­ma i gla­va­ri­ma. Gla­va­ ri su po­tre­se­ni tra­ge­di­jom, me­đu­tim, go­vo­re sa­mo o Ba­tri­ću i o nje­go­vim vr­li­na­ma, ju­na­štvu i ve­li­kom brat­skom iz­gu­bu u pe­de­set i pet sti­ho­va, da bi tek knez Jan­ko po­me­nuo i se­stru Ba­tri­će­vu, is­ti­ču­ći da ga je ona za­bo­lje­la i oža­lo­sti­la, čak vi­še i od sa­mog Ba­tri­ća: Ada ova ne­sreć­na ne­vje­sta / te s da­nas ubi me­đu na­ma lju­će mi je na sr­ce za­vi­la / no ne­sreć­na gla­va Ba­tri­će­va. (2019–23) Sli­je­de sti­ho­vi u ko­ji­ma se čin su­i­ci­da se­stre pri­ka­zu­je kao ne­što što je sko­ro oče­ki­va­no i pot­pu­no ra­zu­mlji­vo, a ob­ja­šnja­va se se­strin­skom lju­ba­vlju i pri­vr­že­no­šću bra­tu, te ve­li­či­nom nje­nog iz­gu­ba – di­ke bra­ta, si­vo­ga so­ko­la, ko­ji bje­še ju­nak pod kri­li­ma: Ne­vo­lja je, bra­ćo, da s ubi­je! / Kam bi cr­ka od ove ža­lo­sti, A ne se­stra za ona­kvim bra­tom, / e pre­di­van bje­še, jad ga na­ša! (2031–34) Gla­va­ri se po­tom po­no­vo vra­ća­ju Ba­tri­ću i u na­red­nih de­set sti­ho­va opi­su­ju nje­go­vu van­red­nu lje­ po­tu. Da­kle, mu­ška gla­va je ona ko­ja se opla­ku­je, ko­ja se ža­li, o ko­joj se pri­ča – Ba­trić i nje­go­vo ju­na­štvo, rat­ni tro­fe­ji, pod­vi­zi, rad­nje, igre, iz­gled, odi­je­lo i oruž­je pred­met su raz­go­vo­ra gla­va­ra, dok je nje­go­va se­stra za­slu­ži­la po­men či­nom sa­mo­u­bi­stva ko­ji, u su­šti­ni, uve­ća­va Ba­tri­će­vu iz­u­zet­nost. Je­di­na že­na ko­ja raz­go­va­ra sa mu­škim li­ci­ma Gor­skog vi­jen­ca je­ste bez­i­me­na ba­ba, ko­ja je, kao i se­stra Ba­tri­će­va, da­ta bez ijed­nog de­ta­lja vanj­skog por­tre­ta. Od jed­nog Cu­ce o njoj sa­zna­je­mo da je do­šla iz Ba­ra, da je uda­ri­la ka­ži­vat vje­šti­ce te je ta­ko po­mu­ti­la Cr­no­gor­ce i me­đu njih nož kr­va­vi vr­gla. Kroz ba­bi­nu pri­ču o to­me ka­ko se po­sta­je vje­šti­ca, ka­kva zla one či­ne, gdje se i kad oku­plja­ju, Nje­goš je sli­ko­vi­to pre­nio na­rod­no pra­zno­vjer­je o vje­šti­ca­ma. Na­su­prot na­rod­nom vje­ro­va­nju sto­ji obra­zo­va­nje, du­bo­ke knji­ge i uče­nost vla­di­ke Da­ni­la, ko­ji tvr­di da ne­ma vje­šti­ca, raz­ot­kri­va ba­bi­nu laž, na­kon če­ga ona pri­zna­je za­što je do­šla i ko ju je po­slao. Ve­o­ma je va­žan raz­log zbog ko­jeg je ba­ba pri­sta­la da ide me­đu Cr­no­gor­ce, sa ve­o­ma opa­snim i ri­zič­nim za­dat­kom da ih za­va­di. Taj raz­log ra­svje­tlja­va dra­mu jed­ne sta­ re že­ne uci­je­nje­ne ži­vo­ti­ma nje­nih naj­bli­žih – is­pu­ni­ti za­htjev ska­dar­skog ve­zi­ra ili žr­tvo­va­ti po­ro­di­cu. Ne smu­ti li, ba­bo, Cr­no­gor­ce, / ku­nem ti se tur­skom vje­rom tvr­dom: Imaš do­ma de­set unu­ča­di / i tri si­na, sva tri ože­nje­na – Sve ću ti ih za­tvo­rit u ku­ću / pa u ži­vi oganj iz­gor­je­ti! (2210–15) Ni­je slu­čaj­no Nje­goš iz­da­ju i ne­ča­sno dje­lo pri­pi­sao že­ni ko­ja ni­je Cr­no­gor­ka. Na­kon ba­bi­nog pri­zna­nja i sprem­no­sti da ži­vo­tom pla­ti svoj po­stu­pak, gla­va­ri je od­bra­ne od gni­jev­nog na­ro­da ko­ji je htio da je ka­me­nu­ je, met­ne pod go­mi­lu – ra­zu­mje­li su bez­iz­la­znost u ko­joj se na­šla i strah maj­ke za ži­vot svo­jih si­no­va i unu­ča­di. Žen­ski lik ko­ji se ukla­pa u opis cr­no­gor­skih že­na XIX vi­je­ka, oda­nih, hra­brih i sprem­nih, po­red svih te­ških po­slo­va ko­je su ra­di­le, da uz svo­je mu­že­ve ži­vo­tom bra­ne ku­ću i po­ro­di­cu, je­ste lik Lju­bi­ce Ra­du­ no­ve, dat u sve­ga ne­ko­li­ko sti­ho­va: Sam se Ra­dun u ku­lu na­gnao / i s njim že­na nje­go­va Lju­bi­ca; Že­na mla­da, ama so­ko si­vi / pu­ni pu­ške svo­me go­spo­da­ru; (2761–64). Lju­bi­ca je, iako mla­da, so­ko si­vi. Ovim usta­lje­nim idi­o­mom ka­rak­te­ri­šu se naj­bo­lji ju­na­ci u Gor­skom vi­jen­cu i na­rod­noj fra­ze­o­lo­gi­ji. Jed­na že­na ni­je mo­gla do­bi­ti ve­ći kom­pli­ment i pri­zna­nje u rat­nič­ko-he­

110


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

roj­skom mo­de­lu kul­tu­re; pri­bli­ži­la se mu­škar­cu i po­sta­la „čo­jek-že­na”. Pri­ča­lac do­ga­đa­ja, Vuk Man­du­ šić, iz­vje­šta­va nas de­talj­no o bo­ju oko Ra­du­no­ve ku­le, čak i šta je Ra­dun pje­vao i „pri­pi­je­vao”, ko­ga je „kli­ko­vao”, ka­ko se bo­rio, ka­ko su ga spa­si­li, ali ne i šta se de­si­lo sa nje­go­vom že­nom Lju­bi­com, ko­ja je uče­stvo­va­la u bo­ju. U hi­je­rar­hi­ji po zna­ča­ju, Ra­dun je kao Cr­no­go­rac, ju­nak i do­ma­ćin na pr­vom mje­ stu, ku­la-dom je na dru­gom, a sud­bi­na že­ne, iako je „so­ko si­vi”, ni­je pred­met in­te­re­so­va­nja ep­ske pa­žnje. pri­tr­ča­smo ku­li Ra­du­no­voj, / oko nje se po­kla­smo s Tur­ci­ma, Iz­ba­vi­smo iz ku­le Ra­du­na, / ma iz­go­re oja­đe­la ku­la. (2782–85) Ka­ko se ka­žnja­va že­na ko­ja se „po­ma­mi”, tj. ne po­na­ša u skla­du sa stro­gim ko­do­vi­ma pa­tri­jar­hal­ne kul­tu­re, ili pre­đe gra­ni­ce pra­vi­la po­na­ša­nja ko­je us­po­sta­vlja pa­tri­jar­hal­no he­roj­ski tip kul­tu­re, ka­zu­ju nam sti­ho­vi o sna­hi An­đe­li­ji, ko­je iz­go­va­ra Vuk Man­du­šić: Bje­še mi se sna­ha po­ma­mi­la, / bez pu­tah je ni­šta odr­ža­ti! otva­ra joj knji­ge na pro­ro­ke, / ne­ki ka­že: „Na su­greb je sta­la”, ne­ki ka­že: „Sple­le je ma­đi­je”. / Svud je vo­di po ma­na­sti­ri­ma i či­taj joj ma­sla i bde­ni­ja; / ku­mi vra­ga u sve ma­na­sti­re da osta­vi sna­hu An­đe­li­ju, / ku­mi vra­ga – ni­šta ne po­ma­že! Te ja uzmi tro­stru­ku kan­dži­ju, / uže­ni joj me­so u ko­šu­lju: vrag ute­če ne­kud bez ob­zi­ra, / a ozdra­vi sna­ha An­đe­li­ja. (834–847) Mo­ra­mo ima­ti u vi­du da je sna­ha An­đe­li­ja ale­go­rij­ska ozna­ka za do­ma­će Tur­ke ko­ji su se „po­ma­ mi­li” i pro­mi­je­ni­li vje­ru pra­đe­dov­sku, jer upra­vo Man­du­ši­će­va pri­ča o po­ma­mlje­noj sna­hi te­če u to­ku pre­go­vo­ra sa do­ma­ćim Tur­ci­ma i pred­sta­vlja nji­ma ja­sno upu­će­nu po­ru­ku. Po­ru­ka je da se do­ma­ći Tur­ci mo­gu iz­li­je­či­ti od „po­ma­me” isto kao i sna­ha An­đe­li­ja, sa­mo si­lom, ni­ka­ko dru­gim na­či­nom rje­ša­va­nja kon­flik­ta, tj. pre­go­vo­ri­ma ko­ji su ne­e­fi­ka­sni i se­man­tič­ki iz­jed­na­če­ni sa ma­gij­skim i re­li­gij­skim ob­re­di­ma. Stal­ni ra­to­vi i bor­ba za slo­bo­du ob­li­ko­va­li su he­roj­ski mo­del eg­zi­sten­ci­je i kul­tu­re u Cr­noj Go­ri. U tra­di­ci­o­nal­nom cr­no­gor­skom kul­tur­nom mo­de­lu tje­le­sno i čul­no je po­ti­snu­to, to je ne­što o če­mu se ne go­vo­ri – ta­bu. O lju­bav­nim osje­ća­nji­ma, ne­do­stoj­nim mu­škar­ca i ju­na­ka, ta­ko­đe se jav­no ne go­vo­ri. Ta­ ko je Vuk Man­du­šić svo­ju ve­li­ku i za­bra­nje­nu lju­bav pre­ma sna­hi Mi­lo­nji­ća mo­gao is­ka­za­ti sa­mo u snu, a kad ga uju­tro, ka­da svi pri­ča­ju svo­je sno­ve, pi­ta­ju: Man­du­ši­ću, što si ne­ve­seo, / što ne pri­čaš što si no­ćas snio?, nje­gov od­go­vor je: Ni što snio ni pri­čat umi­jem, / no sam svu noć kao za­klan spa­va (1373–76). Da­ kle, ni san o lju­ba­vi ne mo­že se is­pri­ča­ti jav­no, a ka­mo­li da se go­vo­ri o stvar­nim, po­sto­je­ćim lju­bav­nim osje­ća­nji­ma pre­ma ne­koj že­ni. Je­di­ni žen­ski lik u Gor­skom vi­jen­cu ko­ji od­u­da­ra od sli­ke ti­pič­nih cr­no­gor­skih že­na ono­ga vre­me­na, obes­pra­vlje­nih mu­če­ni­ca i he­ro­i­na, že­ne ko­ja pre­u­zi­ma ži­vot u svo­je ru­ke i ak­tiv­no mi­je­nja svo­ju sud­bi­ nu i po­gre­šne na­met­nu­te od­lu­ke, upr­kos stro­gim pa­tri­jar­hal­nim za­bra­na­ma i pra­vi­li­ma, je­ste Ru­ža Ka­ sa­no­va. O njoj sa­znje­mo iz pri­ča­nja To­ma­ša Mar­ti­no­vi­ća, ko­ji ka­šnje­nje na skup­šti­nu gla­va­ra oprav­da­va „ru­žnim” do­ga­đa­jem, pri če­mu mi­sli na upra­vo oba­vlje­nu po­tje­ru u ko­joj su Cr­no­gor­ci ubi­li dva bra­ta Ali­ća i Ru­žu Ka­sa­no­vu. Iz ove tra­gič­ne sto­ri­je o Ru­ži mo­že­mo re­kon­stru­i­sa­ti funk­ci­o­ni­sa­nje ve­ćeg bro­ja za­bra­na i ogra­ni­če­nja ko­je cr­no­gor­sko pa­tri­jar­hal­no dru­štvo na­me­će že­ni. U skla­du sa ta­da­šnjim obi­ča­ji­ma, dje­voj­ku su uda­va­li sta­ri­ji, ne po nje­nom iz­bo­ru, već po do­go­vo­ru. Ta­ko je li­je­pa Ru­ža uda­ta za Ka­sa­na, ko­ji joj ni­je bio od­go­va­ra­ju­ća pri­li­ka (vi­la vs bru­ka ne­va­lja­la), pa pri­ča­lac do­ga­đa­ja zbog to­ga ža­li Ru­žu i do­ne­kle oprav­da­va njen po­stu­pak, a pro­kli­nje ono­ga ko­ji je ugo­ vo­rio ne­pri­li­čan brak i uni­štio Ru­ži­nu sre­ću: Ku­ku onoj du­ši za­do­vi­jek / te je Ru­ži na­rok iz­gu­bi­la, Te je da­la Ru­žu za Ka­sa­na, / za­tvo­ri­la vi­lu u tav­ni­cu, Jer je Ka­san bru­ka ne­va­lja­la. (481–485) 111


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ru­ža je lju­bav pro­na­šla u Mu­ju Ali­ću, „tur­skom ka­va­zba­ši” (za­po­vjed­nik žan­da­ra), i tom lju­ba­vlju dvo­stru­ko je pre­kr­ši­la stro­ga ogra­ni­če­nja: pr­vo što je već uda­ta že­na sa svim te­škim oba­ve­za­ma ko­je iz to­ga pro­is­ti­ču, i dru­go, što je nje­na lju­bav ino­vje­rac – ne­pri­ja­telj. Ne zna se šta je ve­ći pre­kr­šaj i ogre­še­nje o stro­ga pra­vi­la us­po­sta­vlje­na u cr­no­gor­skom pa­tri­jar­hal­nom mo­de­lu kul­tu­re. Gla­va se gu­bi i zbog jed­ nog, a ka­mo­li dva ta­ko ve­li­ka pre­kr­ša­ja. Pri­ča­lac nas oba­vje­šta­va da je ta lju­bav tra­ja­la go­di­nu da­na i da je Ru­ža od­lu­či­la da po­bjeg­ne od Ka­sa­na sa Ali­ćem: Evo ima vi­še no go­di­na / otka ne­što me­đu so­bom gla­ve; ali ko bi mo­ga po­mi­sli­ti / da će uzet Srp­ki­nja Tur­či­na? (472–475) Na ove ri­je­či ide ču­ve­na re­pli­ka kne­za Ro­ga­na, ko­ja se če­sto i da­nas ču­je kad se že­li auto­ri­te­tom Nje­go­še­ ve mu­dro­sti „ob­ja­sni­ti” žen­ska pri­ro­da i ka­rak­ter ili, bo­lje re­ći, nje­na la­ko­mi­sle­nost, pre­vr­tlji­vost i ne­stal­nost: Ćud je žen­ska smi­je­šna ra­bo­ta! / Ne zna že­na ko je ka­kve vje­re; sto­ti­nu će pro­mi­je­nit vje­rah / da uči­ni što joj sr­ce žu­di. (476–480) U su­šti­ni, ovim sti­ho­vi­ma is­ka­za­no je naj­ve­će pri­zna­nje že­ni kao slo­bo­do­um­nom i hra­brom bi­ću.9 Epi­fo­rom se u ovim sti­ho­vi­ma na­gla­ša­va ri­ječ vje­ra, ina­če jed­na od cen­tral­nih ka­te­go­ri­ja cr­no­gor­skog so­ci­o­kul­tur­nog si­ste­ma i Gor­skog vi­jen­ca, ko­ja se po­na­vlja na kra­ju dva sti­ha, či­me se toj ri­je­či da­je zna­ čaj, po­sta­je is­tak­nu­ta, i stil­ski i se­man­tič­ki. No, iako ta­kva, že­ni ni­je pre­sud­na. Pro­mje­na vje­re, ili bi­lo ko­ja dru­ga vr­sta pro­mje­ne ili na­ru­ša­va­nja ri­go­ro­znih pra­vi­la po­na­ša­nja us­po­sta­vlje­nih u pa­tri­jar­hal­noj kul­tu­ri, sku­po se pla­ća, če­sto i gla­vom. Že­na je sprem­na da pla­ti tu ci­je­nu, čak i „sto­ti­nu pu­ta” da pro­ mi­je­ni vje­ru. Na­ru­ši­će pra­vi­la i kon­ven­ci­je sa­mo da ura­di ono što že­li i što mi­sli da je is­prav­no. I Ru­ža je pre­kr­ši­la stro­ga pra­vi­la ko­lek­ti­va ko­ja su je­dan od naj­ja­čih spu­ta­va­ju­ćih me­ha­ni­za­ma u ži­vo­tu po­je­din­ca. Iako uda­ta, po­šla je za dru­go­ga ko­je­ga vo­li, i to do­ma­ćeg Tur­či­na, dok svi mu­ški li­ko­vi u Gor­skom vi­jen­cu strikt­no po­štu­ju pra­vi­la us­po­sta­vlje­na u cr­no­gor­skom rat­nič­ko-he­roj­skom mo­de­lu kul­tu­re. Vuk Man­ du­šić ne ostva­ru­je svo­ju plam­te­ću lju­bav pre­ma sna­hi Mi­lo­nji­ća, jer ga spre­ča­va­ju ste­ge de­ve­to­stru­kog kum­stva. Iako je­dan od naj­ve­ćih ju­na­ka na boj­nom po­lju,10 on ne­ma hra­bro­sti da svo­ju lju­bav ostva­ri, ali je za­to ima jed­na že­na – Ru­ža Ka­sa­no­va. Ka­zna zbog kr­še­nja dru­štve­nih kon­ven­ci­ja sti­že Ru­žu u vi­du cr­no­gor­ske po­tje­re ko­ja je kre­nu­la na po­ klič da im „Tur­ci že­nu ugra­bi­še” i „po­ve­de se ro­blje cr­no­gor­sko”. Na ove po­vi­ke re­a­gu­ju Cr­no­gor­ci, or­ga­ni­ zu­ju po­tje­ru, jer na že­nu gle­da­ju kao na rat­ni pli­jen, ro­blje ili imo­vi­nu mu­ža,11 pa je ve­li­ka bru­ka i sra­mo­ta da se ot­me že­na „sa­sred Go­re Cr­ne”. Iako su zna­li da Ru­ža ni­je ote­ta već da je svo­je­volj­no oti­šla sa Ali­ći­ma, ni­je­su joj mo­gli opro­sti­ti to što je po­šla sa „Tur­či­nom”. Ta­kav stav se eks­pli­cit­no ar­ti­ku­li­še u sti­ho­vi­ma: I čuj­te me do­bro, Cr­no­gor­ci: / trag po tra­gu me­ni po­gi­nuo, da je bje­še Sr­bin ugra­bio, / ako ho­ćah gla­ve obr­ta­ti, ta ne­vo­lja ka­ko me bo­lje­la! / Ema kad čuh e ode u Tur­ke, već kud ka­mo ne bi raz­mi­ca­nja, / no za nji­ma u po­toč po­đo­smo. Na Si­mu­nji sti­go­smo sva­to­ve, / te ubi­smo oba­dva Ali­ća A kroz Tur­ke ne­sreć­nu ne­vje­stu. Tu smo grd­no obraz ocr­ni­li / i od bo­ga dio iz­gu­bi­li. (486–499) 9 Ovi sti­ho­vi su tu­ma­če­ni u nje­go­šo­lo­gi­ji kao mu­ški po­gled na že­ne i na ono što ih di­fe­ren­ci­ra od mu­ška­ra­ca. Cje­lo­ku­pan pro­je­kat ži­vlje­nja že­na po­ve­zan je sa sr­cem, emo­ci­ja­ma, a ne s raz­mi­šlja­njem, So­bo­dan To­mo­vić, Ko­men­ta­ri „Gor­skog vi­jen­ca”, Be­o­grad–Ce­ti­nje, 1990. Ci­tat pre­u­zet iz M. Ko­va­če­vić, nav. dje­lo, str. 99. 10 Pri­sje­ti­mo se za­vr­šnih sti­ho­va Gor­skog vi­jen­ca: a u ru­ke Man­du­ši­ća Vu­ka / bi­će sva­ka pu­ška ubo­ji­ta! (2818–19) 11 U iz­vje­snom smi­slu, že­na je bi­la i imo­vi­na svo­ga mu­ža. Ona je po­ne­kad oti­ma­na i gra­blje­na, kao i sva­ki haj­duč­ki pli­jen. Kao „imo­vi­na” že­na je pri­pa­da­la ne sa­mo mu­žu već i mu­že­vlje­vom brat­stvu. Iz­da­ja mu­ža u bra­ku uzi­ma­la se kao naj­ve­ći zlo­čin zbog ko­ga je že­na i fi­zič­ki i mo­ral­no ka­žnja­va­na. V. Vu­ja­čić, nav. dje­lo, str. 233.

112


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Pr­vi Ru­žin gri­jeh – na­pu­šta­nje ne­pri­lič­nog mu­ža – Cr­no­gor­ci su ra­zu­mje­li i opro­sti­li, što je neo­če­ki­ va­no, s ob­zi­rom na te­ži­nu pre­kr­ša­ja iz vi­zu­re stro­gih cr­no­gor­skih pa­tri­jar­hal­nih pra­vi­la po­na­ša­nja ono­ga vre­me­na. Me­đu­tim, ni­je­su mo­gli opro­sti­ti Ru­ži dru­gi gri­jeh, a to je lju­bav i od­la­zak sa ino­vjer­cem. Ka­zna je bi­la ubi­stvo Mu­ja Ali­ća i nje­go­vog bra­ta, pri če­mu je ubi­je­na i Ru­ža. Po­sljed­nja dva sti­ha raz­li­či­to se tu­ma­če: Cr­no­gor­ci su obraz ocr­ni­li za­to što su ubi­li Ru­žu zbog lju­ba­vi, a lju­bav kao osnov­ni žen­ski po­riv za­slu­žu­je po­što­va­nje, bez ob­zi­ra na raz­lo­ge nje­ne ne­do­pu­šte­no­sti.12 Ru­ža je žr­tva lju­ba­vi. Po­sle svih pre­ da­nja i obi­ča­ja nju cr­no­gor­ski na­rod ža­li i nje­gov vla­di­ka pe­snik to iz­ra­ža­va.13 Bru­ka ko­ju su Cr­no­gor­ci za­ra­di­li ubi­stvom Ru­že Ka­sa­no­ve, sma­tra­mo, naj­bo­lje tu­ma­či ob­ja­šnje­nje S. M. Lju­bi­še da je u Cr­noj Go­ri ono­ga vre­me­na bi­la ve­li­ka sra­mo­ta ubi­ti že­nu iz pu­ške.14 Ubi­ti že­nu, sla­bi­je i pot­či­nje­no bi­će, u he­roj­skom mo­de­lu kul­tu­re bi­lo je ne­do­stoj­no mu­škar­ca i ju­na­ka. Za raz­li­ku od že­na iz dru­gih pa­tri­jar­hal­nih kul­tu­ra gdje je že­na bi­la oba­ve­za­na sa­mo ku­ćom i lič­nim pro­sto­rom, že­ne u Cr­noj Go­ri su ima­le slo­bo­du kre­ta­nja ka­ko bi oba­vi­le po­slo­ve van ku­će ko­ji su ozna­ča­va­ni kao ma­nje vri­jed­ni, pa ih zbog to­ga mu­škar­ci ni­je­su oba­vlja­li jer zah­ti­je­va­ju sa­gi­nja­nje. Jed­na od vri­jed­no­sti mu­škar­ca u Cr­noj Go­ri bi­la je ne sa­gi­nja­ti se ni­kom i ni­če­mu. Za­to je bi­lo uobi­ča­je­no da že­ne pre­no­se ve­li­ke ko­li­či­ne ro­be, na­mir­ni­ca i dru­gih po­trep­šti­na jer su mu­škar­ci ču­va­li ti­je­la i sna­gu za ra­to­ve. U pro­sto­ru van ku­će že­ne su bi­le pot­pu­no bez­bjed­ne jer je bi­la ve­li­ka sra­mo­ta i ka­zna uko­li­ko bi se bi­lo što de­si­lo jed­noj že­ni van nje­ne ku­će. So­ci­jal­na si­tu­a­ci­ja u ko­joj su svi že­lje­li da odr­že pa­tri­jar­hal­ ni red i mir, kao i vi­so­ke ka­zne za na­si­lje nad že­na­ma van nji­ho­vih ku­ća, bi­li su do­vo­ljan raz­log za nje­nu bez­bjed­nost. A i tret­man da su že­ne ni­ža vr­sta o ko­ju ne smi­ju da se „pr­lja­ju” ru­ke i obraz ju­na­ku bi­li su dio te bez­bjed­no­sti.15 Po­tvr­du te­ze da se že­na ne „va­lja” ubi­ti ima­mo i u Gor­skom vi­jen­cu u re­pli­ci ko­ja se od­no­si na ubi­ ja­nje ku­ka­vi­ce. One su po na­rod­nom vje­ro­va­nju po­sta­le od že­na, tač­ni­je od kće­ri kne­za La­za­ra na­kon Ko­sov­skog bo­ja: Voj­vo­da Dra­ško Ho­ćah ubit jed­nu ku­ka­vi­cu, / a ža mi je fi­šek ošte­ti­ti. Vuk Ra­slap­če­vić Ne­moj, Dra­ško, ta­ko ti ži­vo­ta; / ne va­lja se bi­ti ku­ka­vi­ca! Ali ne znaš, rđa te ne bi­la, / da su one šće­ri La­za­re­ve? (182–187) Ve­za iz­me­đu že­ne i ku­ka­vi­ce osna­že­na je i či­nje­ni­com da se u cr­no­gor­skoj pa­tri­jar­hal­noj kul­tu­ri že­ na u jav­nom pro­sto­ru ogla­ša­va naj­če­šće na­ri­ču­ći (tu­že­ći) i ku­ka­ju­ći „kao ku­ka­vi­ca”, što nam po­tvr­đu­ju i dva naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­ja žen­ska li­ka iz Gor­skog vi­jen­ca: se­stra Ba­tri­će­va i sna­ha Mi­lo­nji­ća. U brat­stve­nič­ko-ple­men­skoj or­ga­ni­za­ci­ji dru­štva i kul­tu­re muž je od že­ne zah­ti­je­vao bez­u­slov­nu po­ slu­šnost, ali je ona bi­la ve­o­ma za­šti­će­na od stra­ne mu­ža ko­ji je ču­vao i bra­nio nje­nu čast i obraz, isto kao što su to pri­je uda­je ra­di­li njen otac i brat, ali i ka­sni­je, ako bi joj muž na­no­sio ne­prav­du, htio da je „odi­je­ li”, otje­ra iz ku­će i sl. Ni­ko ni­je mo­gao že­nu Cr­no­gor­ca da uvri­je­di, osra­mo­ti ili po­ni­zi a da to ne pla­ti nje­ nom mu­žu ko­ji je bra­nio i oruž­jem, ako tre­ba, svo­ju i že­ni­nu čast.16 Sto­ga u Gor­skom vi­jen­cu stih Muž je bra­nič že­ne i đe­te­ta (2315) po­tvr­đu­je kul­tur­nu prak­su jed­nog he­roj­skog i pa­tri­jar­hal­nog mo­de­la kul­tu­re. Da po­sto­je dvo­stru­ki ar­ši­ni, mu­ški i žen­ski, u cr­no­gor­skom pa­tri­jar­hal­nom kul­tur­nom mo­de­lu po­ ka­zu­je i pri­mjer da mu­ška­rac mo­že ra­di­ti ono što je že­ni stro­go za­bra­nje­no, i da je to pri­hva­tlji­vo u 12 13 14 15 16

M. Ko­va­če­vić, nav. dje­lo, str.100. S. Ma­ta­vulj, nav. dje­lo, str. 575. P. P. Nje­goš, Gor­ski vi­je­nac, ko­men­ta­ri, str. 254. O ovo­me vi­dje­ti u E. Da­bi­dži­no­vić, nav. dje­lo, str. 43. i 44. V. Vu­ja­čić, nav. dje­lo, str. 124.

113


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

dru­štve­noj za­jed­ni­ci. Cr­no­go­rac mo­že da se ože­ni že­nom dru­ge vje­re, a je­di­ni uslov je da ona pri­hva­ti nje­go­vu vje­ru i na­čin ži­vo­ta cr­no­gor­skih že­na. To po­tvr­đu­ju sti­ho­vi ko­je iz­go­va­ra ser­dar Jan­ko, do­du­še, to je san ko­ji pri­ča uju­tro gla­va­ri­ma: Ja sam no­ćas bio u sva­to­ve / i sa bu­lom že­nio Bog­da­na u cr­kvu je na­šu po­kr­sti­smo / po­kr­sti­smo, pa ih pri­vjen­ča­smo (1337–40) Pri­mje­ću­je­mo po­no­vljen gla­gol po­kr­sti­ti na kra­ju pret­hod­nog i po­čet­ku na­red­nog sti­ha, či­me se stva­ra ana­di­plo­za ili epi­a­na­fo­ra, jed­na od fi­gu­ra po­na­vlja­nja ko­ja se sma­tra u sti­li­sti­ci tek­sta naj­zna­čaj­ ni­jom. Na ovaj na­čin is­ti­če se po­no­vlje­na ri­ječ, ko­ja po­sta­je se­man­tič­ko čvo­ri­šte, u na­šem pri­mje­ru to je gla­gol po­kr­sti­ti. Da­kle, Cr­no­gor­cu je do­volj­no da „po­kr­sti bu­lu” pa da pre­sta­ne sva­ka pre­pre­ka za brak sa ino­vjer­kom. Ta­kav po­stu­pak u pa­tri­jar­hal­no-rat­nič­koj kul­tu­ri čak se po­zi­tiv­no vred­no­vao, po­seb­no ako je ino­vjer­ka „ugra­blje­na” kao rat­ni pli­jen, dok bi Cr­no­gor­ka ko­ja bi se usu­di­la po­ći za „Tur­či­na” za­vr­ši­la kao Ru­ža Ka­sa­no­va. Gor­ski vi­je­nac je tekst sa na­gla­še­nom re­pre­zen­ta­tiv­nom funk­ci­jom i imao je pre­sud­nu ulo­gu u stva­ ra­nju cr­no­gor­skog knji­žev­nog i kul­tur­nog ka­no­na, pa i da­nas pred­sta­vlja tekst u ko­jem, kao i u Bi­bli­ji, tra­ži­mo od­go­vo­re na sva pi­ta­nja. Gor­ski vi­je­nac u si­ste­mu cr­no­gor­ske kul­tu­re funk­ci­o­ni­še kao kult­ni i ka­non­ski tekst, či­je su se­man­tič­ke struk­tu­re pre­va­zi­šle gra­ni­ce knji­žev­nog uni­ver­zu­ma i po­sta­le re­gu­la­tor po­na­ša­nja pri­pad­ni­ka cr­no­gor­ske dru­štve­ne za­jed­ni­ce. Ta­ko sa­vre­me­no cr­no­gor­sko dru­štvo pre­u­zi­ma vred­no­sne sta­vo­ve iz Gor­skog vi­jen­ca i pri­hva­ta ih kao svo­je, za­bo­ra­vlja­ju­ći či­nje­ni­cu da oni va­že is­klju­či­ vo u dru­go­ste­pe­noj mo­de­la­tiv­noj vri­jed­no­sti knji­žev­nog uni­ver­zu­ma.17 Ta­ko se de­ša­va da kao oprav­da­nje pri­mi­tiv­nih sta­vo­va i po­na­ša­nja pre­ma že­na­ma ne­ki mu­škar­ci ci­ti­ra­ju sti­ho­ve iz Gor­skog vi­jen­ca: Kad me že­na pi­ta đe sam bio, / ka­za­ću joj da sam so si­jao; ku­ku njoj­zi ako ne vje­ro­va! (811–814) ili Tr­go­vac ti la­že sa smi­je­hom, / že­na la­že su­ze pro­si­plju­ći, Ni­ko krup­no ko Tur­čin ne la­že. (1122–24) Pr­vi tro­stih zna­či da je že­na pot­pu­no pot­či­nje­na mu­žu, a dru­gi da je lu­ka­va (zbog stra­te­gi­je iza­zi­va­ nja sa­ža­lje­nja) i la­žlji­va. Že­na ne tre­ba da pi­ta gdje joj je bio muž, a ako se usu­di da pi­ta, do­bi­će od­go­vor ko­ji vri­je­đa in­te­li­gen­ci­ju i ko­ji ona mo­ra pri­hva­ti­ti. U Nje­go­še­vo vri­je­me, pre­ma po­da­ci­ma iz do­ku­me­ na­ta, cr­no­gor­ska že­na sko­ro ni­je komunicirala sa mu­žem, ni­ti mu ime po­mi­nja­la, ni­je ni­šta pi­ta­la.18 Sti­ho­ve ko­ji že­nu ka­rak­te­ri­šu la­žlji­vom i ne­po­u­zda­nom po­tvr­đu­ju nam po­da­ci da su se u sud­skoj prak­si že­ne dru­ga­či­je tre­ti­ra­le i u do­ka­znom po­stup­ku: nje­no svje­do­če­nje i nje­na za­kle­tva ne­ma­ju te­ži­nu rav­nu oni­ma ko­je da­je mu­ška­rac. Vr­lo je za­ni­mljiv za ana­li­zu ovaj se­man­tič­ki niz: tr­go­vac–že­na–Tur­čin, kad je ne­po­u­zda­nost i ne­i­sti­ni­tost u pi­ta­nju. Svi ele­men­ti Gor­skog vi­jen­ca su u funk­ci­ji sli­ka­nja cr­no­gor­ske kul­tu­re ko­ja se kon­tra­sti­ra sa islam­ skom, na jed­noj stra­ni, i mle­tač­kom kul­tu­rom, na dru­goj. Ve­o­ma je in­te­re­sant­no vi­dje­ti ka­ko je že­na pred­sta­vlje­na u tim dvje­ma kul­tu­ra­ma u od­no­su na cr­no­gor­ski kul­tur­ni mo­del. Že­na u islam­skoj kul­tu­ri, iz vi­zu­re Cr­no­go­ra­ca, pred­sta­vlje­na je kroz sti­ho­ve ko­je ka­zu­je ser­dar Jan­ko: 17 T. Be­ča­no­vić, nav. dje­lo, str. 85–104. 18 Že­na ne bi smje­la da se umi­je­ša u po­slo­ve svo­ga mu­ža, ni­ti da bri­ne o nje­go­vim po­stup­ci­ma; bi­lo da on ide ili do­la­zi, ona se ne bi usu­di­la da ga pi­ta gdje ide, oda­kle do­la­zi, ni­ti da se lju­ti zbog nje­go­vih du­gih i ne­u­red­nih od­su­stvo­va­nja. Ako ne­ko do­đe da pi­ta za nje­ga, ona od­go­va­ra da ne zna gdje je, čak i on­da ka­da sa­vr­še­no zna gdje je... Že­na uop­šte ne zo­ve svo­ga mu­ža ime­nom, isto to on či­ni sa svo­je stra­ne. Ga­briel Fri­le, Jo­van Vla­ho­vić, Sa­vre­me­na Cr­na Go­ra, str. 137. Že­na ni­je ima­la pra­vo da se svom brač­nom part­ne­ru mi­je­ša u raz­go­vor. Sum­nju, ko­ja bi je raz­di­ra­la, mo­ra­la je u se­bi po­ti­ski­va­ti, jer bi u pro­tiv­ nom od mu­ža bi­la stro­go pre­ko­re­na, pa čak i fi­zič­ki ka­žnje­na. Ne­ma sum­nje, i u ovoj sfe­ri od­no­sa iz­me­đu brač­nih part­ne­ra, iz­ra­že­na je že­ni­na de­gra­da­ci­ja. V. Vu­ja­čić, nav. dje­lo, str. 119.

114


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

U njih ne­ma ni­ka­kva vjen­ča­nja, / no po­god­bu ne­ka­kvu uči­ne ka da kra­vu na­po­li pre­da­ju. / Oni že­ne u če­ljad ne bro­je, no ih dr­že ka pro­da­no ro­blje. / Oni ka­žu: že­na je čo­vje­ku slat­ko vo­će al pe­če­no jag­nje; /dok je ta­kva, ne­ka je u ku­ću. ni­je l ta­kva, sa njom na uli­cu (1770–77). Cr­no­gor­sko vi­đe­nje po­lo­ža­ja že­na u islam­skoj kul­tu­ri za­sno­va­no je naj­pri­je na raz­li­ka­ma u či­nu vjen­ča­nja. Kod Cr­no­go­ra­ca je to re­li­gi­o­zan čin i oba­vlja se naj­če­šće u cr­kvi, a kod Tu­ra­ka je to po­god­ba pred su­dom, pri če­mu se ugo­va­ra šta će že­ni bi­ti is­pla­će­no ako muž umre ili je osta­vi. Ta­kav pot­pu­no sa­vre­men i de­mo­kra­ti­čan po­stu­pak Cr­no­gor­ci po­sprd­no iz­jed­na­ča­va­ju sa da­va­njem kra­ve u na­jam, pa se pra­vi do­go­vor o to­me ka­ko ras­po­di­je­li­ti pri­ho­de iz­me­đu vla­sni­ka i ono­ga ko­me je kra­va da­ta. Po­seb­ no je ci­nič­na ser­da­ro­va iz­ja­va da „oni že­ne u če­ljad ne bro­je”, jer bi se to mo­glo pri­je re­ći za Cr­no­gor­ce: Žen­ski po­rod ne pred­sta­vlja, da­kle, za pa­tri­jar­hal­nu po­ro­di­cu pra­vu đe­cu; sa­mo mu­ški po­tom­ci mo­gu za nje­nog star­je­ši­nu vre­de­ti kao pra­va đe­ca, jer oni osta­ju stal­no u po­ro­di­ci, nje­na su od­bra­na i plo­đe­njem je pro­du­žu­ju.19 Cr­no­gor­ci oči­gled­no ne per­ci­pi­ra­ju do­bro po­lo­žaj svo­jih že­na kad pri­go­va­ra­ju Tur­ci­ma da že­ne tre­ti­ra­ju kao ro­blje. Po­seb­no za­mje­ra­ju ovim dru­gi­ma što je za njih že­na sa­mo pred­met tje­le­snog uži­va­nja (slat­ko vo­će al pe­če­no jag­nje). Da se že­na po­sma­tra kao vo­će – slat­ko uži­va­nje, po­tvr­đu­ju i ri­je­či sva­ta Tur­či­na: ne ostav­te Ko­su u ka­vu­re – ta­kvo vo­će ni­je za ka­vu­re (1840). U islam­skoj kul­tur­noj prak­si, pre­ma mi­šlje­nju Cr­no­go­ra­ca, si­gur­nost že­ni­nog po­lo­ža­ja za­vi­si od nje­nih ča­ri. Dok že­na pru­ža lju­bav­na za­do­volj­stva, ona je obez­bi­je­đe­na, a kad to ni­je u sta­nju da pru­ži – od­ba­cu­je se. Vi­đe­nje že­ne pred­stav­ni­ka islam­ske kul­tu­re na­la­zi­mo u ri­je­či­ma Mu­staj-ka­di­je, ko­ji pje­va pred gla­ va­ri­ma i sva­to­vi­ma o lje­po­ti dil­ber-Fa­ti­me, a sti­ho­vi­ma ka­ko će Su­ljo pa­zi­ti Fa­ti­mu kao svo­je oči is­ka­zan je ide­a­lan od­nos mu­ža pre­ma že­ni u bi­lo ko­joj kul­tu­ri: Ne plač, maj­ko dil­ber-Fa­ti­mu / uda­ta je, ne uko­pa­ta, Fa­ti­mu će Su­ljo dr­ža­ti / ka­ko oči svo­je u gla­vi (1855–1874) Za raz­li­ku od islam­ske kul­tu­re, u cr­no­gor­skoj kul­tur­noj prak­si se o od­no­su mu­škar­ca i že­ne jav­no ne go­vo­ri bez „mr­šte­nja”20 i sti­da. U to­me je i naj­ve­ći kon­trast iz­me­đu Cr­no­go­ra­ca i Tu­ra­ka: pr­vi o tje­ le­snom uži­va­nju i lju­ba­vi ne go­vo­re jer je to ne­do­stoj­na te­ma u he­roj­skom mo­de­lu kul­tu­re (Man­du­šić o svo­joj lju­ba­vi go­vo­ri u snu), dok dru­gi o to­me go­vo­re kao o sa­stav­nom i va­žnom di­je­lu ži­vo­ta. To po­tvr­ đu­ju sti­ho­vi ko­ji­ma se opi­su­je Fa­ti­mi­na lje­po­ta sa do­mi­na­ci­jom po­et­ske me­ta­fo­re po uzo­ru na opi­se žen­ ske lje­po­te iz na­rod­ne ep­ske po­e­zi­je. Opi­su­je se dio po dio ti­je­la: li­ce, usta, usne, zu­bi, gr­lo, ru­ke, struk, no­ge,21 sa za­vr­šnim sti­ho­vi­ma, po­seb­no uspje­lim, u ko­ji­ma se po­sti­že erot­ski na­boj i že­lja za lju­bav­nim užit­kom ko­ji kul­mi­ni­ra u fi­nal­nom sti­hu. Fa­ti­ma je stru­kom di­vo­ta, / oči su joj dvi­je zvi­je­zde, li­ce joj je ju­tro ru­me­no, / usta su joj pe­rom sre­za­na, usne su joj ru­žom užde­ne / međ ko­ji­ma kat­kad si­je­va snje­žna griv­na sit­nog bi­se­ra; / gr­lo joj je či­sta fil­di­ša, bje­le ru­ke – kri­la la­bu­da; / nad cvi­je­ćem pli­va zor­nja­ča, a vo­ze je ve­sla sre­br­na. / Bla­go od­ru na ko­me po­či­ne! (1861–73) 19 Dr Jo­van Er­de­lja­no­vić, Ku­či, Bra­to­no­ži­ći, Pi­pe­ri , Na­rod­na bi­bli­o­te­ka „Ra­do­slav Lju­mo­vić”, Pod­go­ri­ca, 1997, str. 170. 20 M. Ko­va­če­vić (nav. dje­lo, str. 100) na­vo­di iz­van­re­dan stih M. Beć­ko­vi­ća ko­ji ilu­stru­je ne­la­go­du Cr­no­go­ra­ca kad go­vo­re o lju­ba­vi: Bez mr­šte­nja lju­bav ne po­mi­nju. 21 M. Ko­va­če­vić (nav. dje­lo, str. 102) sma­tra da u sti­ho­vi­ma Mu­staj-ka­di­je Nje­goš opi­su­je Fa­ti­mi­ne dje­lo­ve ti­je­la po­je­di­nač­no od oči­ju na­ni­že, pa je po­sli­je opi­sa gr­la i ru­ku nor­mal­no da na red do­đe opis „pot­pa­sja” i no­gu. Zor­nja­ča za­to nu­žno mo­ra da sim­bo­li­zu­je „pot­pa­sje”, dok su „ve­sla srebrna” ne­dvo­smi­sle­no no­ge.

115


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Upra­vo erot­ski za­vr­še­tak Mu­staj-ka­di­ji­ne pje­sme po­tvr­đu­je re­če­no o tret­ma­nu že­ne kao iz­vo­ru lju­ bav­nih uži­va­nja, „slat­kom vo­ću” i sklo­no­sti ka tje­le­snom uži­va­nju pred­stav­ni­ka islam­ske kul­tu­re, ko­ji­ma je he­do­ni­zam i fi­zič­ko za­do­volj­stvo va­žan dio ži­vo­ta. Van­red­nom žen­skom lje­po­tom oča­ra­ni su i cr­no­gor­ski ju­na­ci, bo­lje re­če­no je­dan ju­nak, Vuk Man­ du­šić. Is­ka­zi­va­nje nje­go­ve za­ne­se­no­sti li­je­pom že­nom, ljep­šom od „vi­le bi­je­le” ni­je jav­no, već u snu. Cr­no­gor­ska lje­po­ti­ca je osam­na­e­sto­go­di­šnja sna­ha ba­na Mi­lo­nji­ća. Ona svoj iden­ti­tet gra­di po sve­kru ba­nu, a auto­ri­tet nje­nog sve­kra i de­ve­to­stru­ko kum­stvo spre­ča­va za­lju­blje­nog Vu­ka Man­du­ši­ća da ku­mu ugra­bi mla­du sna­hu i da s njom bje­ži gla­vom po svi­je­tu. Lje­po­ta sna­he Mi­lo­nji­ća ni­je da­ta opi­som dje­ lo­va ti­je­la, kao u slu­ča­ju dil­ber-Fa­ti­me, či­me se iz­bje­ga­va di­rekt­na aso­ci­ja­ci­ja na fi­zič­ku lju­bav, tje­le­sno i čul­no. Ako se i da­ju opi­si, on­da su to oči ko­je go­re ži­vje od pla­me­na ili če­lo ljep­še od mje­se­ca. Ko­li­ka je sna­hi­na lje­po­ta, mo­že­mo su­di­ti po efek­ti­ma ko­je ona iza­zi­va. Vuk je to­li­ko za­ne­sen njom da mu je ži­vo sr­ce po­ni­je­la, ili: kad je vi­đu đe se smi­je mla­da, / svi­jet mi se oko gla­ve vr­ti (1280). Lje­po­ta sna­he Mi­lo­nji­ća u rat­nič­ko-he­roj­skom mo­de­lu svi­je­ta i mi­šlje­nja mje­ri se sa mr­tvim ju­nač­kim gla­va­ma, kao naj­ve­ćom mje­rom i vri­jed­no­šću, pa sve­kar lje­po­tu nje­ne ko­se pret­po­sta­vlja strikt­nim obi­ča­ji­ma ža­lje­nja za po­gi­ nu­lim si­nom. pa se sna­hi ne dao ostri­ći: / ža­li­je mu sna­hin vje­nac bi­lo ne­go gla­vu svog si­na An­dri­je. (1298–1300) Dok se če­šlja, cr­no­gor­ska lje­po­ti­ca ne pje­va če­znu­tlji­ve i lju­bav­ne pje­sme, ona u sa­gla­sju sa rat­nič­kohe­roj­skom kul­tu­rom i ži­vo­tom u stal­noj bor­bi za slo­bo­du tu­ži svog po­gi­nu­log đe­ve­ra, a za­lju­blje­ni Vuk Man­du­šić slu­ša­ju­ći je i gle­da­ju­ći „pla­če ko ma­lo di­je­te”, ali ne za po­gi­nu­lim, već zbog ne­do­sti­žno­sti sna­he Mi­lo­nji­ća i neo­stva­ri­vo­sti svo­je lju­ba­vi, pa za­vi­di mr­tvo­me ju­na­ku na to­me što ga opla­ku­je ta­kva lje­po­ta. Bla­go An­dri­ji đe je po­gi­nuo / div­ne li ga oči opla­ka­še, div­na li ga usta oža­li­še! (1305–07) Mle­tač­ka kul­tu­ra je pred­sta­vlje­na kroz pu­to­va­nje Dra­ška Po­po­vi­ća u Ve­ne­ci­ju i ne­ma eks­pli­cit­nih is­ka­za o že­ni, osim sti­ho­va naj­go­reg mo­gu­ćeg po­ni­že­nja za mu­škar­ca, pre­ma Dra­ško­vom mi­šlje­nju, i nje­go­vog zgra­ža­va­nja kad je vi­dio mu­škar­ce u Mle­ci­ma: đe upr­te ka­kvu že­ne­ti­nu / tje­le­si­ne mr­tve i li­je­ne, po­ter­gla bi po sto­ti­nu okah / pa je no­se proz grad­ske uli­ce usred pod­ne ta­mo i ova­mo, / ne bo­je se ča­sti ni po­šte­nju tek da ste­ku da se ka­mi ra­ne (1416–22). Ovaj že­sto­ki su­dar kul­tu­ra, po­red ko­mič­nog efek­ta, po­ka­zu­je voj­vo­di­no pot­pu­no ne­ra­zu­mi­je­va­nje mle­tač­ke dru­štve­ne i kul­tur­ne prak­se i na­či­na ži­vo­ta, te po­lo­ža­ja že­ne u toj so­ci­o­kul­tur­noj sre­di­ni. U Ve­ne­ci­ji to­ga do­ba go­spo­du su, pa i že­ne, po gra­du no­si­li no­sa­či u spe­ci­jal­nim no­silj­ka­ma. No­si­ti že­nu za Dra­ška je ve­li­ko po­ni­že­nje, i on že­ni ko­ja se no­si do­dje­lju­je pe­jo­ra­tiv­ne ver­bal­ne je­di­ni­ce: že­ne­ti­na, tje­le­si­na, mr­tva, li­je­na, sto­ti­nu oka, upr­ti­ti. Dra­ško ne mo­že da ra­zu­mi­je ni one ko­ji no­se že­ne, tj. ka­ko ih ni­je sra­mo­ta da to ra­de „usred pod­ne”, da­kle, kad ih mo­že sva­ko vi­dje­ti, i ka­ko mo­gu zbog pla­te ko­ja će im obez­bi­je­di­ti tek mr­ša­vu pre­hra­nu za­u­vi­jek iz­gu­bi­ti „čast i po­šte­nje” – cen­tral­ne se­man­tič­ke ka­te­go­ri­je u cr­no­gor­skoj so­ci­o­kul­tur­noj sre­di­ni. U za­ključ­ku mo­že­mo re­ći da se u isto­rij­skom, eko­nom­skom i so­ci­jal­nom kon­tek­stu Cr­na Go­ra per­ ma­nent­no su­o­ča­va­la sa oku­pa­ci­ja­ma sop­stve­ne te­ri­to­ri­je, si­ro­ma­štvom, gla­di i bo­le­sti, ta­ko da je za­da­tak že­na da odr­že za­jed­ni­cu ra­dom i ra­đa­njem bio iz­u­zet­no va­žan i te­žak. Že­na je ima­la spe­ci­jal­nu ulo­gu sljed­be­ni­ce mu­škar­ca, čak i u ak­tiv­no­sti­ma ko­je su se ti­ca­le od­bra­ne. U et­no­lo­škim i isto­rij­skim do­ku­ men­ti­ma, Cr­no­gor­ka se pri­ka­zu­je kao že­na ko­ja se od dru­gih is­ti­če po du­hov­nim i mo­ral­nim vri­jed­no­

116


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

sti­ma i oso­bi­na­ma, od­go­je­na u na­ci­o­nal­noj gor­do­sti, sa­mo­po­žr­tvo­va­nju i od­ri­ca­nju, i kao že­na ko­ja no­si te­ško bre­me pa­tri­jar­hal­nog ži­vo­ta i na­či­na mi­šlje­nja, slu­že­ći mu­žu i do­mu. Pi­sci XIX vi­je­ka, odu­še­vlje­ni bor­bom cr­no­gor­skog na­ro­da za slo­bo­du, nje­go­vim ju­na­štvom i čoj­stvom, pri­ka­zi­va­li su cr­no­gor­sku že­ nu u ro­man­ti­čar­skom svi­je­tlu di­ve­ći se nje­noj du­hov­noj i mo­ral­noj sna­zi, do­sto­jan­stvu, ča­sti i oda­no­sti. Za njih su Cr­no­gor­ke uzor-že­ne ko­je svo­ja lič­na osje­ća­nja pret­po­sta­vlja­ju lju­ba­vi pre­ma po­ro­di­ci i do­ mo­vi­ni.22 U Gor­skom vi­jen­cu žen­ski li­ko­vi su spo­red­ni, sli­ka­ni su u skla­du sa ta­da­šnjim po­lo­ža­jem že­ne u cr­no­gor­skoj he­roj­sko-rat­nič­koj pa­tri­jar­hal­noj kul­tu­ri, pa se mo­že re­ći da je uoč­lji­va na­gla­še­na re­fe­ren­ ci­jal­nost, to jest slič­nost sa re­al­nim uzo­ri­ma. Ta­ko se i na osno­vu te sli­ke mo­že re­kon­stru­i­sa­ti po­lo­žaj že­ne u cr­no­gor­skoj kul­tur­noj prak­si Nje­go­še­vog vre­me­na. Ipak, ne tre­ba gu­bi­ti iz vi­da či­nje­ni­cu da je u Gor­skom vi­jen­cu us­po­sta­vlje­na fik­tiv­na stvar­nost, umjet­nič­ko mo­de­lo­va­nje kul­tur­nih obra­za­ca i žen­skih li­ko­va, a to zna­či pje­snič­ku slo­bo­du, uljep­ša­va­nje, ide­a­li­za­ci­ju i dru­ge po­stup­ke. LI­TE­RA­TU­RA: Be­ča­no­vić, Ta­tja­na, „Se­mi­o­tič­ka in­ter­pre­ta­ci­ja Gor­skog vi­jen­ca”, Zbor­nik ra­do­va „Nje­go­šu u čast”, Uni­ver­zi­tet Cr­ne Go­re, Nik­šić, 2013, str. 85–104. 2. Da­bi­dži­no­vić, Er­vi­na, „Po­li­ti­ke re­pre­zen­ta­ci­je žen­skog ti­je­la u ne­kim kul­tur­nim prak­sa­ma u Cr­noj Go­ri”, ma­ster rad, Fa­kul­tet po­li­tič­kih na­u­ka, Be­o­grad, 2011. 3. Er­de­lja­no­vić, Jo­van, Ku­či, Bra­to­no­ži­ći, Pi­pe­ri, Na­rod­na bi­bli­o­te­ka „Ra­do­slav Lju­mo­vić”, Pod­go­ri­ca, 1997. 4. Đi­las, Mi­lo­van, Nje­goš, pje­snik, vla­dar, vla­di­ka, Zod­ne, Be­o­grad–Lju­blja­na, 1988. 5. Fri­le, Ga­briel / Vla­ho­vić, Jo­van, Sa­vre­me­na Cr­na Go­ra, CID, Pod­go­ri­ca, 2011. 6. Ko­va­če­vić, Mi­loš, „Fi­gu­ra­tiv­nost sli­ke že­ne u Gor­skom vi­jen­cu” u knji­zi Stil­ske fi­gu­re i knji­žev­ni tekst, Treb­nik, Be­o­grad, 1998. 7. Lot­man, Ju­rij, Struk­tu­ra umet­nič­kog tek­sta, prev. N. Pet­ko­vić, No­lit, Be­o­grad, 1976. 8. Mi­ko­vić, Mi­lan­ka / Pre­mec,Vla­di­mir, „Že­na u Gor­skom vi­jen­cu: sa­vre­me­no či­ta­nje”, Zbor­nik ra­do­va „Nje­go­šu u čast”, Uni­ver­zi­tet Cr­ne Go­re, Nik­šić, 2013, str.133–148. 9. Pe­tar II Pe­tro­vić Nje­goš, Gor­ski vi­je­nac, Lu­ča mi­kro­ko­zma, Ce­lo­kup­na de­la, III iz­da­nje, Obod –Ce­ti­nje, Pro­sve­ta – Be­ o­grad, 1974. 10. Se­ku­lić, Isi­do­ra, Nje­go­šu knji­ga du­bo­ke oda­no­sti, Ok­to­ih, Pod­go­ri­ca, 1996. 11. Vu­ja­čić, Vi­dak, Etos Cr­no­gor­ke, NIO Po­bje­da, Ti­to­grad, 1980. 1.

Image of a Woman in The Mountain Wreath Summary: In this paper we reconstruct the position and the place of women in Montenegro in the time of Njegoš based on the image of a Montenegrin woman found in his work The Mountain Wreath. Njegoš established a fictitious reality that certainly should not be confused with the actual existing cultural models and social practices. However, due to the high degree of referentiality of his work, we can talk about the position of women in a patriarchal and heroic model of the world, on the basis of her image given in The Mountain Wreath. We compare the actual image of Montenegrin women, with the way the women from other cultural models, especially Islamic and Venetian, were depicted in this work. Key words: women, The Mountain Wreath, Montenegrin socio-cultural code.

rajkag@t-com.me 22 O to­me vi­še vi­dje­ti u V. Vu­ji­čić, nav. dje­lo, str. 17–26.

117


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá UDC 821.09 UDC 82.01

Beata Tomka (Thomka Beáta) Univerzitet u Pečuju Mađarska

Lik u interakciji fikcije i recepcije Sažetak: Pro­me­ne i raz­li­či­ti sta­vo­vi u in­ter­pre­ta­ci­ji fik­tiv­nih sve­to­va, kao i če­sta kon­fu­zi­ja po­e­tič­kih ka­ te­go­ri­ja, ne spre­ča­va­ju nas u to­me da no­si­o­ca rad­nje sma­tra­mo sno­pom vred­no­sti, kva­li­te­ta, na­sto­ja­nja, gla­so­va, oso­bi­na, zna­ko­va. Lik je men­tal­na kon­struk­ci­ja, skup re­pre­zen­ta­ci­ja ko­ji na­sta­je i ko­ji se me­nja u pro­ce­su de­lo­va­nja i do­ga­đa­nja. Su­bje­kat rad­nje mo­že­mo raz­ot­kri­ti, raz­u­me­ti i in­ter­pre­ti­ra­ti sa­mo u tom pro­ce­su­al­nom ni­zu. Ce­li­na li­ka kao ima­gi­nar­ne kon­struk­ci­je je slo­že­na, a to ne opo­vr­ga­va­ju ni po­e­ti­ke ko­ je po­la­ze od ne­mo­guć­no­sti in­te­gri­te­ta su­bjek­ta, i ko­je ju­na­ka iz­dva­ja­ju iz so­ci­jal­nih i psi­hič­kih kon­tek­sta či­ji je sa­stav­ni deo u sve­tu fik­ci­je. Te­o­rij­ska po­la­zi­šta na­še na­ra­to­lo­ške in­ter­pre­ta­ci­je dela Smrt u Ve­ne­ci­ji To­ma­sa Ma­na i Jed­no­stav­no sr­ce Gi­sta­va Flo­be­ra pr­ven­stve­no po­ti­ču iz de­la in­te­gra­tiv­nih mi­sli­la­ca Mi­ha­ i­la M. Bah­ti­na i Po­la Ri­ke­ra. Rikerova is­tra­ži­va­nja na­ra­tiv­nog iden­ti­te­ta i Bah­ti­no­va stu­di­ja Autor i ju­nak u estet­skoj ak­tiv­no­sti pred­sta­vlja­ju ne­is­cr­pan iz­vor za po­e­to­lo­ška is­tra­ži­va­nja pro­znog pri­po­ve­da­nja. Ključ­ne re­či: lik, per­so­naž, na­ra­tiv­ni iden­ti­tet, fi­gu­ra kao smi­sa­o­na ce­li­na, po­e­ti­ka pro­ze.

Sa­žet tekst o ka­te­go­ri­ji li­ka (cha­rac­ter, per­son­na­ge, Fi­gur, ge­roj) u lek­si­ko­nu Poj­mov­nik su­vre­me­ne knji­žev­ne te­o­ri­je (1997) Vla­di­mi­ra Bi­ti­ja na­veo me je na raz­mi­šlja­nje o slo­že­no­sti poj­ma. Mo­žda je tač­ni­ je re­ći da mi je on dao pod­stre­ka za re­flek­si­ju o is­ku­stvu, ko­ju sti­če­mo či­ta­ju­ći pri­po­ved­nu pro­zu kla­si­ka i pri­po­ve­da­ča na­šeg do­ba, od­no­sno pra­te­ći to­ko­ve na­ra­to­lo­gi­je i po­e­ti­ke pro­ze. Pi­ta­nje ko­je se sad po­sta­ vlja mo­glo bi bi­ti slič­no na­zi­vu jed­ne fran­cu­ske na­ra­to­lo­ške kon­fe­ren­ci­je – „Kako zapravo funkcionišu razne fabrike personaža?”. Ra­zno­vr­snost ka­te­go­ri­ja Li­ko­vi se stva­ra­ju u in­ter­ak­tiv­nim pro­ce­si­ma fik­ci­je i re­cep­ci­je. Um­ber­to Eko1 na­gla­ša­va va­žnost kul­tur­nog ha­bi­tu­sa či­ta­la­ca u ovoj de­lat­no­sti. Ma­da je cen­tral­ni po­jam tra­di­ci­o­nal­nih po­e­ti­ka bio ju­nak (der Held, ge­roj), iz­raz nam se – ako ima­mo na umu sve one pro­me­ne ko­ji­ma je lik bio iz­lo­žen u na­ra­ tiv­noj prak­si knji­žev­no­sti u po­sled­njih sto go­di­na – či­ni do­sta uda­lje­nim i stra­nim. Struk­tu­ra­li­sti i se­mi­ o­ti­ča­ri uvo­de na­ziv ac­te­ur-a, ac­tant-a (Gre­i­mas), ko­ji su u te­a­tro­lo­škoj li­te­ra­tu­ri za­u­ze­li me­sto dra­ma­tis per­so­nae-a (Ueber­sfeld). Ti­po­lo­škom ana­li­zom me­đu­sob­nih od­no­sa do­la­zi se do re­la­tiv­no upro­šće­nih ak­tan­ci­jal­nih struk­tu­ra. Ova ten­den­ci­ja se in­di­rekt­no po­ve­zu­je na mor­fo­lo­ški mo­del Vla­di­mi­ra Pro­ pa, ko­ji je pro­u­ča­va­njem od­re­đe­nog kor­pu­sa ru­skih vi­lin­skih baj­ki usta­no­vio osnov­ne funk­ci­je ju­na­ka. Spo­me­nu­ti te­o­rij­ski pri­la­zi po­ka­zu­ju srod­nost sa po­e­ti­ka­ma ko­je se zasnivaju na rad­nji, na de­lo­va­nju i ak­tiv­no­sti ju­na­ka. Po­la­zi­šte za ova­kvo shva­ta­nje pred­sta­vlja Ari­sto­te­lo­va Po­e­ti­ka, a u fi­lo­zof­skoj este­ti­ci Lu­ka­če­va te­o­ri­ja ro­ma­na.2 M. M. Bah­tin u dva­de­se­tim go­di­na mi­nu­log ve­ka po­me­ra te­ži­šte sa de­lo­va­nja 1 Up. Eco 2012. 2 Ge­org Lukács: The­o­rie des Ro­mans, 1916.

118


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

na dis­kur­ziv­nu ak­tiv­nost li­ko­va, i na taj na­čin pri­pre­ma put za ka­sni­ja in­ter­tek­stu­al­na i in­ter­di­skur­ziv­na is­tra­ži­va­nja po­e­ti­ke li­te­ra­tu­re i kul­tu­re. Ka­te­go­ri­ja ju­na­ka, kakvim su ga pred­sta­vlja­li kla­sič­ni žan­ro­vi, još je u ne­kom vi­du pri­sut­na u ro­ma­ nesk­noj tra­di­ci­ji 19. ve­ka, i pre ne­go što je po­stao ne­a­de­kva­tan po­jam za kon­sti­tu­ci­ju li­ko­va, za­jed­no se po­ja­vlju­je sa va­žnom po­tre­bom pri­ka­zi­va­nja ka­rak­te­ra, da bi ne­pri­met­no i je­dan i dru­gi pre­pu­sti­li me­sto ne sa­mo no­vim poj­mo­vi­ma ne­go pre sve­ga no­vim ro­ma­nesk­nim kon­cep­ci­ja­ma. U stu­di­ji na­me­ra­vam da ski­ci­ram ne­ke od tih pri­me­ra i mo­guć­no­sti. Su­šti­na ka­rak­te­ra je pr­ven­stve­no od­re­đe­na mo­ral­nim kva­li­te­ti­ma i etič­kim sa­dr­ža­ji­ma. U po­e­to­lo­škoj prak­si se pre­u­zi­ma­ju i ne­ki dru­gi poj­mo­vi iz osta­lih hu­ ma­ni­stič­kih di­sci­pli­na (per­so­na, lič­nost, in­di­vi­dua, su­bjekt, Selbst, soi, in­te­grité per­so­nel­le, iden­ti­tet). Ova me­ša­vi­na mo­ral­nih, psi­ho­lo­ških, fi­lo­zof­skih, an­tro­po­lo­ških ka­te­go­ri­ja i zna­če­nja če­sto iza­zi­va kon­fu­zi­ju, ili jed­no­stav­no uda­lja­va knji­žev­no is­tra­ži­va­nje od ne­kih svo­jih osnov­nih za­da­ta­ka. Bah­tin je svo­je­vre­ me­no ko­ri­stio reč ha­os u ve­zi sa zbr­kom od­re­đi­va­nja estet­sko-po­e­tič­ke su­šti­ne, funk­ci­je i ti­po­va li­ko­va ro­ma­na: Ov­de se na sva­kom ko­ra­ku sre­će me­ša­nje raz­li­či­tih gle­di­šta, raz­li­či­tih pla­no­va pri­stu­pa, raz­li­či­tih na­če­la vred­no­va­nja.3 Či­ni nam se da je raz­log tome bio sli­čan na­šoj opa­sci o ne­svo­dlji­vim raz­li­ka­ma u ka­te­go­ri­jal­nim od­re­đe­nji­ma no­si­o­ca rad­nje. Na ovaj pro­blem u po­sled­nje vre­me uka­zu­ju mno­go­broj­ne stu­di­je, a ovom pi­ta­nju su po­sve­će­ni i ne­ki na­uč­ni sku­po­vi.4 Ma­da ne že­lim da pojačavam ša­re­ni­lost na­zi­va, ipak sma­ tram iz­u­zet­no pro­duk­tiv­nim ne­ke od no­vi­jih te­o­ret­skih za­mi­sli, jer su se upr­kos osnov­nim fi­lo­zof­skim in­ten­ci­ja­ma po­ka­za­le efektnim i u na­ra­to-po­e­to­lo­škom kon­tek­stu. Ta­kva je te­o­ri­ja na­ra­tiv­nog iden­ti­te­ta Po­la Ri­ke­ra (Paul Ri­cœ­ur5), ili mo­guć­no­sti ana­li­ze na osno­vu du­ho­vi­tog iz­ra­za Ven­sa­na Žu­va – efe­kat per­so­na­ža6. Lik ili per­so­naž je sva­ka­ko ne­za­mi­sliv van ima­gi­nar­nog uni­ver­zu­ma fik­ci­je, a mo­že se de­fi­ ni­sa­ti kao men­tal­na kon­struk­ci­ja, skup re­pre­zen­ta­ci­ja ili ne­ka vr­sta an­to­po­mor­fi­zi­ra­ne funk­ci­je. Pre­te­če pre­o­bra­ža­ja ro­ma­na i po­e­ti­ke ju­na­ka U pre­o­bra­ža­ju ro­ma­na 20. ve­ka dva opu­sa su ne­za­o­bi­la­zna – de­la F. Do­sto­jev­skog i G. Flo­be­ra. Ma­lo je onih ro­man­si­jer­skih opu­sa ko­ji su po­sta­li po­la­zi­šta ta­ko op­se­žnim te­o­rij­skim ra­do­vi­ma, kao što je to slu­čaj sa Do­sto­jev­skim. Jed­nu od naj­te­me­lji­ti­jih stu­di­ja o od­no­su auto­ra i li­ka M. M. Bah­tin na­pi­sao je pa­ra­lel­no sa pro­u­ča­va­njem ru­skog ro­man­si­je­ra (Autor i ju­nak u estet­skoj ak­tiv­no­sti, oko 1920. go­di­ne, za­o­stav­šti­na, Pro­ble­mi po­e­ti­ke Do­sto­jev­skog, pr­va ver­zi­ja 1920). Ovi ro­ma­no­pi­sci do­pri­no­se ra­di­kal­nom obr­tu žan­ra, jer su kod njih, iz­me­đu osta­log, u pot­pu­no­sti iš­če­zle ne­ke Bal­za­ko­ve in­ten­ci­je. Nji­ho­vi li­ko­vi ni­su ni ti­po­vi, ni pred­me­ti ne­ke ima­gi­nar­ne fo­to­graf­ske se­ri­je, ni­su pod­re­đe­ni auto­ro­voj to­ta­li­zi­ra­ju­ćoj sve­pri­sut­no­sti, ne­go ih iz­gra­đu­je­mo sle­de­ći pro­ce­se pri­po­ve­da­nja. Pri­se­ti­mo se Lu­ka­če­ve te­ze o „unu­tra­šnjoj for­mi” ro­ma­na. Na­su­prot ovom fi­lo­zof­sko-estet­skom tu­ma­če­nju, Bah­tin fo­kus pre­me­šta na po­jam „unu­tra­šnjeg čo­ve­ka”: Su­bje­kat kao gra­nič­na ka­te­go­ri­ja po­sta­je do­hva­tljiv u ne­za­vr­še­noj, otvo­re­noj for­mi čo­ve­ka u pre­la­znom ob­li­ ku.7 Bah­tin po­sma­tra auto­ra i ju­na­ka kao ko­re­la­tiv­ne mo­men­te umet­nič­ke ce­li­ne de­la: Autor je no­si­lac na­preg­nu­tog je­din­stva za­vr­še­ne ce­li­ne de­la, ce­li­ne ju­na­ka i ce­li­ne de­la, tran­sgre­di­ jent­nog sva­kom nje­go­vom po­je­di­nom mo­men­tu. (...) Auto­ro­va svest je svest sve­sti, to je svest ko­ja ob­u­hva­ta ju­na­ko­vu svest i nje­gov svet, ko­ja ob­u­hva­ta i za­vr­ša­va tu ju­na­ko­vu svest mo­men­ti­ma, 3 Up. Bah­tin 1991: 9. 4 Na pri­mer, kon­fe­ren­ci­ja pla­ni­ra­na za ovo pro­le­će 2013. go­di­ne u Švaj­car­skoj pod na­zi­vom Per­son­na­ges et nar­ra­to­lo­gie con­tem­po­ra­i­ne, na­da­lje pre­da­va­nje Joh­na Pi­e­ra u ja­nu­a­ru u Pa­ri­zu na ko­lo­kvi­ju Nar­ra­to­lo­gi­es con­tem­po­ra­i­ne, pod na­slo­vom Le per­son­na­ge nar­ra­tif et la théorie de l’ac­tion, za­tim ra­do­vi Amélie Rortyja o raz­li­ka­ma spo­me­nu­tih poj­mo­va itd. 5 Up. Ri­cœ­ur 1991: 35–47. 6 Vin­cent. Jo­u­ve: L’Ef­f et-Per­son­na­ge dans le ro­man, Pa­ris, PUF, 1992. 7 S. Horváth Géza: „Irónia vs paródia: a regény két mű­fajképző alakzatáról”, Filológiai Közlöny, 2011. 4: 368.

119


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

na­čel­no tran­sgre­di­jent­nim8 nje­mu sa­mom, ko­ji bi, bu­du­ći ima­nent­ni, tu svest uči­ni­li la­žnom. (...) Ju­nak u sa­mom de­lu ži­vi spo­znaj­no i etič­ki, nje­gov po­stu­pak se ori­jen­ti­še u otvo­re­nom etič­kom od­vi­ja­nju ži­vo­ta ili u za­da­tom sve­tu spo­zna­je; autor ori­jen­ti­še ju­na­ka i nje­go­vu spo­znaj­no-etič­ku ori­jen­ta­ci­ju u na­čel­no za­vr­še­nom sve­tu stvar­no­sti, vred­nog po­red pred­sto­je­ćeg smi­sla do­ga­đa­ja sa­mom kon­kret­nom ra­zno­vr­šno­šću svoj po­sto­ja­nja.9 Lik kao mo­ti­va­ci­ja i nje­go­vo iš­če­za­va­nje U dru­goj po­lo­vi­ni 19. ve­ka, sa Flo­be­ro­vim Sen­ti­men­tal­nim vas­pi­ta­njem, od­i­gra­va se iš­če­za­va­nje li­ ka ro­ma­na kao mo­ti­va­ci­je. Po tvr­đe­nju Pe­te­ra Ba­la­še,10 ovo još ne po­vla­či za so­bom i pro­pa­da­nje sa­mog ro­ma­na. Su­prot­sta­vlja­ju­ći se Lu­ka­če­voj te­o­ri­ji ro­ma­na, on tvr­di: Ori­gi­nal­no od­re­đi­va­nje žan­ra se za­sni­va na pro­ble­ma­tič­noj in­di­vi­dui, što od­go­va­ra isto­rij­sko-fi­lo­zof­skoj ka­te­go­ri­ji ro­ma­na, ali jed­nom li­te­rar­nom, žan­rov­skom poj­mu ne. Re­pre­zen­ta­tiv­na in­di­vi­dua – po­čev od Tom Jo­ne­sa, za­tim Wil­helm Me­i­ste­ra – kao pi­ta­nje su­bjek­ta ro­ma­na osno­va­nom na ne­si­gur­noj ba­zi in­di­vi­du­al­ne psi­ho­lo­gi­je, stal­ni je pro­blem ro­ma­ no­pi­sa­ca. Na­sto­ja­nja Bal­za­ka da obez­be­di cen­tral­nu ulo­gu in­di­vi­due u pri­po­ved­noj struk­tu­ri na­ro­či­to se ogle­da­ju u sle­de­ćem: Svet stra­sti i in­te­re­sa tre­ba da bu­de naj­i­stak­nu­ti­ja te­ma, jer dvoj­na po­lar­nost mo­ral­nog uni­ver­zu­ ma čo­ve­ka i ova dvoj­nost te­ma sje­di­nje­na u sa­mom ju­na­ku je­di­no mo­že stvo­ri­ti „dra­me com­plet”. Ovo je mo­del re­a­li­zma, či­ji pro­gram se sa­sto­ji u to­me da ro­ma­no­pi­sac stu­di­o­zno ana­li­zi­ra spo­lja­ šnost, ode­va­nje i na­vi­ke stvar­nih lju­di da bi ka­rak­te­ri­sa­nje lič­no­sti po­sta­la „ste­no­gra­fi­ja” li­ka, i da bi ro­man po­stao se­ri­ja fo­to­gra­fi­ja, či­ji po­je­di­ni ko­ma­di u stva­ri „fo­to­gra­fi­šu” čo­ve­ka pro­u­ča­va­nog „pri­rod­no-na­uč­nim” me­to­da­ma sa ra­znih aspe­ka­ta. Na­ra­tiv­no raz­u­me­va­nje i me­ta­fo­rič­ka in­ter­pre­ta­ci­ja Ro­ma­ni i pri­če pri­ka­zu­ju li­ko­ve ko­ji se kre­ću ne­gde u ne­kim po­seb­nim pro­stor­nim i vre­men­skim koordinatama fik­tiv­nog sve­ta. Bah­tin nam je omo­gu­ćio ori­jen­ta­ci­ju u ovim ima­gi­nar­nim re­gi­ja­ma. De­fi­ ni­sa­njem poj­ma hro­no­to­pa u ro­ma­nu in­ter­pre­ta­ci­ji je po­nu­dio mo­del ra­zu­mi­je­va­nja pro­stor­no-vre­men­ skih od­re­đe­no­sti ro­ma­nesk­ne ak­ci­je. De­ša­va se, me­đu­tim, da se po­ne­kad su­o­ča­va­mo sa spa­ci­jal­no-tem­ po­ral­nom struk­tu­rom u ko­joj se za­jed­no sa cen­tral­nim per­so­na­žom i či­ta­lac oseća po­ste­pe­no iz­gu­blje­ nim. Ne­si­gur­nost po­lo­ža­ja ge­o­me­tra Jo­ze­fa K. u Dvor­cu (Das Schloss) Fran­ca Kaf­ke, kao i nje­go­va te­ško do­ku­či­va lič­nost, do­vo­de nas do sa­zna­nja da ni sa tra­di­ci­o­nal­nim poj­mom ro­ma­nesk­nog ka­rak­te­ra, ni sa pro­ve­re­nom ka­te­go­ri­jom hro­no­to­pa ne po­sti­že­mo auten­ti­čan uvid u srž pro­ble­ma de­la. Autor je gra­de­ ći svo­je fi­gu­re imao na umu sa­svim dru­ge kom­po­nen­te, pa sto­ga ni in­ter­pre­ta­ci­ja ne mo­že sle­di­ti svo­je uobi­ča­je­ne me­ha­ni­zme na­ra­tiv­nog razumevanja u tu­ma­če­nju li­ka. U Kaf­ki­nom na­či­nu for­mi­ra­nja su­de­ lu­je i ne­ka vr­sta me­ta­fo­rič­kog na­če­la koje se ne mo­že za­ne­ma­ri­ti. Na­ra­tiv­na lo­gi­ka je pri­vid­no ne­tak­nu­ta, ali je isto­vre­me­no i ne­za­do­vo­lja­va­ju­ća, kao i pret­po­stav­ka da se ra­di o sve­stra­no mo­ti­vi­sa­nim ju­na­ci­ma, psi­ho­lo­škim ti­po­vi­ma ili te­me­lji­to pri­ka­za­nim mo­ral­nim ka­rak­te­ri­ma. Re­še­nje se uslov­no na­zi­re ako ce­ lu gro­tesk­nu oko­li­nu dvor­ca, stal­ni po­lu­mrak, ne­ja­sne pro­stor­ne di­men­zi­je, sku­če­no­sti i za­tvo­re­ni svet u ko­jem se Jo­zef K. na­šao tu­ma­či­mo kao si­stem sli­ka, či­ja je funk­ci­ja sim­bo­li­sa­nje ljud­ske ne­mo­ći po­ sti­za­nja sop­stve­nih ci­lje­va. Ova­kvim bo­ga­tim se­man­tič­kim su­ge­sti­ja­ma i ko­no­ta­ci­ja­ma od­go­va­ra mo­del pa­ra­bo­le, ko­ji ne­pre­sta­no zah­te­va re­in­ter­pre­ta­ci­ju i ob­na­vlja­nje od­go­va­ra­ju­ćeg raz­u­me­va­nja.11 8 To jest, spoljašnjim mo­men­ti­ma u od­no­su na unu­tra­šnji sa­stav ju­na­ko­vog sve­ta. Ter­min je uzet iz Op­šte este­ti­ke Jo­na­sa Coh­na. (Pri­med­ ba u ori­gi­na­lu) 9 Up. Bah­tin 1991: 12, 13. 10 Up. Ba­las­sa 1982: 143, 144, 159, 160, 161. 11 Tzve­tan To­do­rov Bah­ti­nov iz­raz pre­vo­di sa „com­préhen­sion répon­dan­te”, raz­u­me­va­nje koje no­si u se­bi i od­go­vor.

120


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Al­ter­na­tiv­ni iden­ti­tet Pol Ri­ker je či­ta­ju­ći Čo­ve­ka bez oso­bi­na12 Ro­ber­ta Mu­zi­la ste­kao uti­sak da se gu­bit­kom oso­bi­na li­ka po­ste­pe­no gu­bi i fa­bu­lar­ni ka­rak­ter žan­ra, da na kra­ju iš­če­za­va i sâm ro­man pre­pu­šta­ju­ći svo­je me­sto, obim i ne­ka­da­šnje kon­tu­re ese­ju. Ra­di­kal­na tran­sfor­ma­ci­ja for­me od­vi­ja se isto­vre­me­no na vi­še ni­voa: na gu­blje­nju iden­ti­te­ta li­ka; na ni­vou stva­ra­nja al­ter­na­tiv­nog na­ra­tiv­nog iden­ti­te­ta Ul­ri­ha ko­ji se ne po­ kla­pa s ra­ni­jim struk­tu­ra­ma per­so­na­ža; na ni­vou funk­ci­je na­ra­ci­je – ume­sto na­ra­tiv­ne lo­gi­ke do­la­zi do iz­ra­ža­ja in­te­lek­tu­a­li­zam poj­mov­nog je­zi­ka i kon­sti­tu­i­sa­nje no­ve žan­rov­ske vi­zi­je. Ma­da je me­sto i na­ra­ to­lo­ška funk­ci­ja pri­po­ve­da­nog li­ka u stal­nom pro­ce­su pro­me­na, osno­va pri­la­za ovom pro­ble­mu je pre­ vas­hod­no ipak u na­ra­tiv­nom raz­u­me­va­nju, za­tim u is­tra­ži­va­nji­ma no­vih ob­li­ka na­ra­tiv­nog iden­ti­te­ta. Uva­ža­va­ju­ći po­e­tič­ke pro­me­ne, čak nam i ne­ka­da­šnji stav o smr­ti per­so­na­ža, ili us­klik Ala­na Rob-Gri­ jea, skre­će pa­žnju upra­vo na ak­tu­el­nost pi­ta­nja fi­gu­re: Do­sta smo go­vo­ri­li o per­so­na­žu!13 Slič­na je bi­la i pro­vo­ka­ci­ja fran­cu­skih mi­sli­la­ca o smr­ti auto­ra, ko­ja je bi­la u mno­gim sre­di­na­ma po­gre­šno tu­ma­če­na. Ma­da se pred­stav­ni­ku fran­cu­skog no­vog ro­ma­na (no­u­ve­au ro­man) po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na či­ni­lo da se već do­volj­no go­vo­ri­lo o li­ku i da je do­šlo vre­me ne­kom no­vom po­čet­ku, ovaj stav je do­veo do dru­ge kraj­no­sti. No­vi ro­man je ne­kom vr­stom ap­stra­hi­ra­nih li­ko­va i objek­tiv­nim pri­ka­zi­va­njem nje­go­ve oko­li­ ne, za­tim pod­re­đi­va­njem fa­bu­lar­no­sti de­skrip­tiv­noj teh­ni­ci, na­sto­jao da ar­ti­ku­li­še pra­zni­nu sa­vre­me­nog grad­skog mo­du­sa ži­vlje­nja i umor, sa­mo­ću otu­đe­ne eg­zi­sten­ci­je u tom sve­tu. Sla­blje­nje so­ci­jal­no psi­ho­lo­ške mo­ti­va­ci­je Mo­žda nas ra­zno­vr­snost u in­ter­pre­ta­ci­ji po­lo­ža­ja li­ko­va na­vo­di da se osvr­ne­mo na ove slo­že­ne ima­ gi­nar­ne sa­sta­ve, za ko­je sma­tra­mo da su u su­šti­ni uvek sklo­po­vi vred­no­sti, zna­če­nja, gla­so­va, oso­bi­na, čak i onim pri­me­ri­ma kad se li­ko­vi pro­sto odva­ja­ju od svog psi­ho­so­ci­jal­nog kon­tek­sta i po­či­nju da funk­ci­o­ni­šu na rav­ni uni­ver­zal­ne on­to­lo­ške se­man­ti­ke. Za raz­u­me­va­nje kom­plek­sno­sti fi­gu­ra po­put Kaf­ki­nog K. ili Jo­ze­fa K., za­tim Mu­zi­lo­vog Ul­ri­ha, kon­tekst u ko­je­mu su de­la na­sta­la nu­di nam sla­bu po­moć. Tra­ di­ci­o­nal­no po­zi­va­nje na Austro­u­gar­sku mo­nar­hi­ju i isto­rij­sko-dru­štve­ne uslo­ve u njoj su­ža­va mo­guć­nost sa­gle­da­va­nja su­štin­skih di­men­zi­ja ovih virtuelnih sve­to­va. Od for­mo­tvor­nih prin­ci­pa pr­ven­stve­nu va­ žnost ima­ju sim­bol, pa­ra­bo­la, a kod Mu­zi­la re­flek­siv­ni dis­kurs. Sve to zah­te­va da se to­me pri­la­go­di i na­čin či­ta­nja. Po­što je na­gla­sak sa so­ci­jal­nih kom­po­ne­na­ta pre­ne­sen na on­to­lo­šku ra­van, me­ha­ni­zmi na­ra­tiv­nog tu­ma­če­nja se či­ne ne­za­do­vo­lja­va­ju­ći­ma. Bez po­mo­ći me­ta­fo­rič­ke in­ter­pre­ta­ci­je i se­man­ti­ke sim­bo­la ne­vi­ no osu­đe­ni K. i bez­na­de­žnost po­lo­ža­ja ge­o­me­tra Jo­ze­fa K. osta­će po­gre­šno i par­ci­jal­no pro­tu­ma­če­ni, a i Ul­ri­hov lik svo­je pra­vo zna­če­nje do­bi­ja u kon­tek­stu osnov­nih eg­zi­sten­ci­jal­nih pi­ta­nja bi­ti­sa­nja. Tu je sve su­štin­ski, jer sve je re­flek­si­ja: Ka­ka­ni­ja ni­je ku­li­sa za opi­si­va­nje (kao Pa­riz kod Bal­za­ ka, Da­vos kod To­ma­sa Ma­na), ne­go te­ma, pred­met me­di­ta­ci­je. Raz­mi­šlja­nje ni­je po­klon ko­jim nas da­ru­je za­vr­še­tak ro­ma­na kao po­klon prav­de; to je na ana­li­ti­čan, fe­no­me­no­lo­ški na­čin per­ ma­nent­no pri­sut­no (...). Po­čev od Bal­za­ka, ljud­ska eg­zi­sten­ci­ja se ne mo­že raz­u­me­ti bez svo­jih isto­rij­skih ko­re­na. Is­tra­ži­va­njem svo­jih li­ko­va i nji­ho­vih si­tu­a­ci­ja Mu­zil za­pra­vo usta­no­vlju­je eg­ zi­sten­ci­jal­nu di­jag­no­zu svo­ga do­ba.14 Lik kao smi­sa­o­na ce­li­na Čim po­e­ti­ke za­sno­va­ne na ljud­skom de­lo­va­nju, ak­ci­ji i do­ga­đa­nju ne obez­be­đu­ju od­go­va­ra­ju­će oslon­ce, okre­će­mo se no­vim pri­la­zi­ma, kao što je po­stu­pio svo­je­vre­me­no Bah­tin ili, u no­vi­je do­ba, Fi­ 12 Der Mann oh­ne Eigen­schaf­ten, 1930, 1952. 13 „No­us en a-t-on as­sez parlé du »per­son­na­ge«!“ (Alain Rob­be-Gril­let: Po­ur un no­u­ve­au ro­man, 1963). 14 Mi­lan Kun­de­ra: Mein Ja­hr­hun­dert­buch ist... „Der Mann oh­ne Eigen­schaf­ten” von Ro­bert Mu­sil, Die Ze­it, 1999, http://www.kun­de­ra. de/In­fo-Po­int/Kun­ders_Buc­hemp­fe­hlung/kun­de­ras_buc­hemp­fe­hlung.html (09. 02. 2012).

121


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

lip Amon (Phi­lip­pe Ha­mon15). Amon sma­tra da je per­so­naž uvek re­zul­tat sa­rad­nje de­lo­va­nja kon­tek­sta (unu­tar­tek­stov­nih se­man­tič­kih re­la­ci­ja) i ak­ti­vi­te­ta či­ta­o­ca, nje­go­vog pam­će­nja i re­kon­struk­ci­je. Dru­ gim re­či­ma, per­so­naž je re­zul­tat raz­u­me­va­nja i tu­ma­če­nja na­ra­tiv­ne kom­po­zi­ci­je. Ovo Bah­tin na­do­pu­ nju­je kom­po­nen­tom per­so­na­ža kao smi­sa­o­ne ce­li­ne: Pro­stor­na, vre­men­ska i smi­sa­o­na ce­li­na ne po­sto­je raz­dvo­je­no: ka­ko je te­lo umet­no­sti uvek oži­vlje­no du­šom (...) ta­ko ni du­ša ne mo­že bi­ti pri­hva­će­na mi­mo vred­no­sno-smi­sa­o­ne po­zi­ci­je ko­ju za­u­zi­ma, iz­van nje­ne po­seb­no­sti kao ka­rak­te­ra, ti­pa, sta­va i dr.16 Na da­le­ko­se­žnost ove te­ze uka­zu­je pri­me­rom Do­sto­jev­skog. Za nje­ga lik ne pred­sta­vlja ti­pič­nu dru­štve­no i in­di­vi­du­al­no od­re­đe­nu, čvr­stu po­ja­vu stvar­no­sti, ni­je ni od jed­no­znač­nih i objek­tiv­nih cr­ta sa­sta­vlje­no kon­kret­no li­ce, či­ji bi de­ta­lji u ce­li­ni no­si­li od­go­vor na pi­ta­nje – ko je za­pra­vo do­tič­na oso­ba. Do­sto­jev­ skog ju­nak uvek za­ni­ma, kao svoj­stve­no vi­đe­nje sve­ta i se­be sa­mog; za­tim kao od­re­đe­na in­ter­pre­ta­tiv­na i vred­nu­ju­ća po­zi­ci­ja se­be sa­mog i oko­li­ne ko­ja ga okru­žu­je. Da­kle, ni­kad ni­je od pr­ven­stve­ne va­žno­sti šta je nje­gov ju­nak u stvar­no­sti, ne­go pre­vas­hod­no ka­kav je svet u nje­go­vim oči­ma i ka­kav je on sam pred sa­mim so­bom. Na­ra­tiv­ni iden­ti­tet Ri­ker je na osno­vu knji­žev­ne fik­ci­je i auto­bi­o­gra­fi­je, za­tim svo­je te­o­ri­je su­bjek­ta, her­me­ne­u­ti­ke i fi­ lo­zo­fi­je mo­ra­la do­šao do va­žnog za­ključ­ka, ko­jim je u slo­žen pro­ces raz­u­me­va­nja sve­ta i se­be uklju­čio i tre­ćeg uče­sni­ka – či­ta­o­ca. Na­ra­tiv­no raz­u­me­va­nje od­i­gra­va se ta­ko što to­kom pro­ce­sa či­ta­nja de­lo­va­nje per­so­na­ža po­ve­zu­je­mo sa ne­fik­tiv­nim de­la­njem, a pri­tom ih pri­sva­ja­mo. Ovim ak­tom či­ta­nja „Ja” se tran­ sfor­mi­še i ob­na­vlja. In­ter­pre­ta­ci­jom knji­žev­nog de­la po­sred­stvom na­ra­tiv­ne me­di­ja­ci­je i de­lu svoj­stve­nih kul­tur­nih zna­ko­va do­la­zi­mo do no­vog sa­mo­po­zna­va­nja i sa­mo­in­ter­pre­ta­ci­je. Sim­bo­lič­ki pre­ne­se­na i po­ sre­do­va­na ak­ci­ja u sr­ži sa­dr­ži mo­me­nat sa­mo­tu­ma­če­nja. U ovom pro­duk­tiv­nom od­no­su, raz­u­me­va­njem i kon­sti­tu­i­sa­njem fik­tiv­nog li­ka, iz­no­va stva­ra­mo i sa­mog se­be.17 Pod­re­đe­ni smo igri ima­gi­nar­nih va­ri­jan­ti, i iden­ti­fi­ka­ci­jom umno­ža­va­mo i svog ima­gi­nar­nog „se­be”. Kao da je Bah­ti­no­vo tu­ma­če­nje osnov­nog sta­va Do­sto­jev­skog na ne­pri­me­tan na­čin prošireno i potvrđeno. U stva­ra­nju na­ra­tiv­nog iden­ti­te­ta per­so­na­ža je uvek pri­su­tan i s njim za­jed­no se for­mi­ra i naš sop­stve­ni na­ra­tiv­ni iden­ti­tet. Men­tal­na kon­struk­ci­ja li­ka Fe­li­si­te (Féli­cité) Pr­vi lik ko­jem kao smi­sa­o­noj ce­li­ni že­lim po­sve­ti­ti pa­žnju, i ko­ji po­tvr­đu­je Ri­ke­ro­vu mi­sao o ne­ raz­dvo­ji­vo­sti na­ra­tiv­nog iden­ti­te­ta li­ka i nas sa­mih, po­ti­če iz Flo­be­ro­ve pri­po­vet­ke Jed­no­stav­na du­ša18. U cen­tru Jed­no­stav­ne du­še je slu­ški­nja Fe­li­si­te. Pri­po­ve­dač nam omo­gu­ća­va da o fi­gu­ri jed­no­stav­ne že­ne do­bi­je­mo re­la­tiv­no kom­plet­nu sli­ku: njen spo­lja­šnji iz­gled pri­ka­zan je na po­čet­ku pri­če ve­o­ma eko­no­mič­nim, sko­ro mi­ni­ma­li­stič­kim po­te­zi­ma. Eks­po­zi­ci­ja ujed­no na­gla­ša­va va­žnost nje­nog li­ka u na­ra­tiv­noj struk­tu­ri. U da­ljem to­ku na­ra­ci­je ne­će­mo se osla­nja­ti na de­skrip­ci­ju, već na dru­ge kom­ po­zi­ci­o­ne kom­po­nen­te, jer funk­ci­ju kom­ple­ti­ra­nja li­ka u da­ljem to­ku pri­če pre­u­zi­ma­ju nje­ni od­no­si, de­la, do­ži­vlja­ji. Fe­li­si­te kao men­tal­na kon­struk­ci­ja re­pre­zen­tu­je ljud­ska svoj­stva, mo­ral­ne vred­no­sti i ver­sko ube­đe­nje. Ove kom­po­nen­te sa­ži­ma­ju se na sen­zu­al­noj rav­ni, a to­me pri­pa­da i pa­no­ra­ma stva­ ri, objek­ta, od­no­sa, oko­li­ne i ljud­ske mi­kro­za­jed­ni­ce. Ko­he­zi­o­na sna­ga je u sa­moj slu­žav­ki, ko­ja ovu funk­ci­ju is­pu­nja­va ce­lom svo­jom sud­bi­nom, ži­vot­nom pri­čom, do­ži­vlja­ji­ma, ver­no­šću, ra­do­sti­ma, tu­ ga­ma, na­da­nji­ma i istin­skom ve­rom. Mo­žda je po­treb­na da­lja eks­pli­ka­ci­ja iz­ra­za pa­no­ra­me, jer Fe­li­si­te 15 Up. Ha­mon 1977. 16 Bah­tin 1991: 149. 17 L’ap­pro­pri­a­tion de l’iden­tité du per­son­na­ge fic­tif par le lec­te­ur est le véhi­cu­le pri­vilégié de cet­te in­ter­préta­tion. Son ap­port spéci­fi­que est le ca­rac­tère fi­guré du per­son­na­ge grâce auqu­el le soi, in­ter­prété au plan na­rr­tif, se révèle un Je éga­le­ment fi­guré, un Je qui se fi­gu­re com­me ce­ci ou com­me ce­la. Ri­ker (Ri­cœ­ur 1991: 45). 18 Un cœ­ur sim­ple (1877) – Na­slov pri­po­vet­ke u ma­đar­skom pre­vo­du je „Spo­koj­na du­ša” (Egy jámbor lélek).

122


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ni­je lič­ni na­ra­tor. Sta­bil­na po­zi­ci­ja pri­po­ve­da­ča i objek­tiv­na dis­kur­ziv­na prak­sa, bez po­me­ra­nja tač­ke pri­ka­zi­va­nja, ta­ko­đe ne uka­zu­ju na mo­guć­nost even­tu­al­nog spa­ja­nja sta­no­vi­šta i per­spek­ti­ve na­ra­to­ ra i per­so­na­ža. Upr­kos sve­mu, mo­že­mo kon­sta­to­va­ti da vi­do­krug u pot­pu­no­sti pri­pa­da li­ku. Ma­da je pa­siv­ni uče­snik, i u na­ra­tiv­noj struk­tu­ri i u to­ko­vi­ma svo­je ži­vot­ne isto­ri­je, si­stem fak­to­ra fik­ci­je pod­re­đen je njoj. Ovaj mi­kro­svet sto­ji u har­mo­ni­ji sa jednostavnošću, ogra­ni­če­no­šću, ko­ji ka­rak­te­ri­ šu men­tal­ne spo­sob­no­sti Fe­li­si­te, kao i njen na­čin bi­ti­sa­nja i pro­sto­ri kre­ta­nja. U jed­nom frag­men­tu, Bah­tin po­vo­dom Flo­be­ra go­vo­ri o ne­vi­no­sti i či­sto­ti ele­men­tar­nog ži­vo­ta i nje­nom sve­tom ka­rak­te­ru. Spo­me­nu­te cr­te ak­tiv­no su­de­lu­ju u konstituisanju na­ra­tiv­nog iden­ti­te­ta žen­skog li­ka, i kao snop kva­ li­te­ta i vred­no­sti sti­ču fa­bu­lar­nu for­mu. Pre­ko njih se iz­ra­ža­va sa­dr­ži­na ko­ju je Mar­tin Bu­ber na­zi­vao so­ci­ja­bi­li­te­tom ljud­ske an­tro­po­lo­gi­je. Jed­no ma­lo ži­vo bi­će, pa­pa­gaj Lu­lu, ne­raz­dvo­ji­vo je od Fe­li­si­te. U svo­jim unu­tra­šnjim raz­mi­šlja­nji­ ma i me­di­ta­ci­ja­ma sim­bol Sve­to­ga du­ha – go­lu­ba – za­mje­nju­je svo­jom omi­lje­nom pti­či­com. U pod­no­ še­nju svo­jih ve­li­kih ljud­skih i emo­ci­o­nal­nih gu­bi­ta­ka je­di­no joj pomažu nje­na ja­ka ve­ra i pa­pa­gaj ko­ga do­ži­vlja­va kao na­do­me­stak lju­ba­vi za ko­jom je uvek bez­na­de­žno žu­de­la. Gro­tesk­ni, pre­pa­ri­ra­ni, pu­nje­ni, i od mo­lja­ca upro­pa­šće­ni pa­pa­gaj, ka­sni­je će se po njenoj po­sled­njoj že­lji na­ći na ol­ta­ru pro­ce­si­je. Mo­me­ nat i sli­ka smr­ti sta­re že­ne po­ja­ča­va ra­ni­ju aso­ci­ja­ci­ju sje­di­nja­va­nja pa­pa­ga­ja i Sve­to­ga du­ha. Po­sled­nja re­če­ni­ca pri­po­vet­ke pro­ši­ru­je vi­zi­ju: du­šu pre­mi­nu­le u ne­be­si­ma, kao ote­lo­vlje­nja ne­vi­dlji­vog Bo­ga, do­če­ku­ju bez­mer­na kri­la pa­pa­ga­ja. Ašen­bah kao snop re­pre­zen­ta­ci­ja Na­ra­tiv­na struk­tu­ra pri­po­vet­ke Smrt u Ve­ne­ci­ji19 To­ma­sa Ma­na od­li­ku­je se ra­di­kal­nim unu­tra­ šnjim pre­o­kre­ti­ma. Iz­dva­jam in­ter­nu tran­sfor­ma­ci­ju pi­sca Ašen­ba­ha (Gu­stav von Aschen­bach), ko­ja se na pla­nu na­ra­tiv­ne kom­po­zi­ci­je ma­ni­fe­stu­je (po mo­de­lu re­to­rič­kog po­ja­ča­va­nja) kroz struk­tu­ru kli­ mak­sa i me­nja­nja tem­pa fa­bu­le. Po­sle po­ja­ča­va­nja sle­di uspo­ra­va­nje i an­ti­kli­maks, u kojima su­de­lu­ju psi­hič­ke i fi­zič­ke ener­gi­je, nji­ho­vo gu­blje­nje, pro­pa­da­nje, pro­me­ne sta­nja i na­či­na do­ži­vlja­va­nja do­ga­đa­ ja, tu­ma­če­nja de­ša­va­nja, kao i sa­mo­in­ter­pre­ta­ci­ja. Ne na flo­be­rov­ski na­čin, ali i tu uoča­va­mo svoj­stve­no pri­bli­ža­va­nje na­ra­to­ro­ve per­spek­ti­ve per­spek­ti­vi li­ka. (Ovo po­sta­je na­ro­či­to uoč­lji­vo zbog umet­nu­tog i neo­r­gan­ski de­lu­ju­ćeg tre­ćeg de­la, ko­ji se po­red ars-po­e­tič­kog ka­rak­te­ra od­li­ku­je i to­nom sve­zna­ju­ćeg na­ra­to­ra. Ta po­zi­ci­ja je bi­la i za ukus i prak­su Do­sto­jev­skog i Flo­be­ra iz­ra­zi­to stra­na i ne­pri­klad­na.) Re­ flek­siv­na ak­tiv­nost i sa­mo­po­sma­tra­nja Ašen­ba­ha gu­bi­la bi na sna­zi i uver­lji­vo­sti da je na­ra­tor za­dr­žao svo­ju ra­ni­ju pri­me­nje­nu dis­tan­cu. Kom­plet­na pro­me­na zna­kov­nog i sli­kov­nog si­ste­ma gra­da kao pro­ stor­ne for­me li­ka pod­vla­či i su­ge­stiv­no iz­ra­ža­va pro­pa­da­nje sa­mog Ašen­ba­ha. Struk­tu­ra li­ka i sli­ke gra­da su iden­tič­ne. Od vred­no­snog po­la ide­a­la i jed­na i dru­ga za­jed­no pro­la­ze kroz sta­di­ju­me pu­no­će, le­po­te, bo­gat­stva, har­mo­ni­je, sve do is­pra­žnje­nja, opa­sno­sti, pro­pa­da­nja i gu­bit­ka vred­no­sti. Na kra­ju se več­no ide­a­li­zo­va­na Ve­ne­ci­ja pri­či­nja­va kao od Bo­ga ka­žnje­na pu­stoš. Re­pre­zen­ta­ci­je su kao bo­ga­ti sklo­po­vi mo­ti­va i sli­ka u uskoj po­ve­za­no­sti sa cen­tral­nim li­kom i kao pi­scem, od­no­sno no­si­o­cem rad­nje, i kao fo­ku­som ima­gi­nar­nih sa­dr­ža­ja. Svo­je po­re­klo vo­de iz grč­ke mi­to­lo­gi­je, is­pu­nja­va­ju i or­ga­ni­zu­ju Ašen­ba­ho­ve aso­ci­ja­ci­je, re­to­ri­ku, a isto­vre­me­no i ose­ća­je, raz­u­me­va­nje i tu­ma­če­nje stva­ri i li­ko­va s ko­ji­ma se su­sre­će. Ču­de­sni i gro­tesk­ni li­ko­vi, kao an­ti­po­di ide­a­li­zo­va­ne fi­gu­re le­po­te, po­ste­pe­no se svr­sta­va­ju i sa­mi u red i for­mi­ra­ju vi­še­znač­nu, kon­tra­stiv­nu ce­ li­nu. Naj­tra­gič­ni­ja je spo­zna­ja, ko­ja pret­ho­di pi­šče­voj smr­ti, da je i sam po­stao je­dan od tra­gi­ko­mič­nih klov­no­va od ko­jih se kla­njao i ko­jih se ga­dio. Oslo­vlja­va­nje Ašen­ba­ha u tek­stu ta­ko­đe pro­la­zi kroz pro­ me­ne, za­jed­no sa nje­go­vim atri­bu­ti­ma i pri­de­vi­ma. Od sla­vlje­nog pi­sca i ari­sto­krat­skog „von” Ašen­ba­ha pri­po­ve­dač ga vre­me­nom spo­mi­nje kao ne­mir­nu du­šu, osta­re­log mu­škar­ca, ne­sret­nog ro­ba de­mo­na itd. 19 Tho­mas Mann: Der Tod in Ve­ne­dig, 1912.

123


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Pot­pu­ni kon­trast na­ve­de­nih sli­ka, vred­no­sti i mi­to­lo­ških mo­ti­va oku­pljen je u jed­nom dru­gom fo­ku­su struk­tu­re, u si­ste­mu ko­ji se in­kar­ni­ra u li­ku Ta­đa, pre­le­pog polj­skog mla­di­ća. Či­ta­va kom­po­zi­ci­ja po­lo­ že­na je na ova dva su­prot­na stu­ba i po­la, od ko­jih su oba bo­ga­ta sim­bo­lič­kom se­man­ti­kom. Dve smr­ti, dve vi­zi­je Raz­li­ke u na­ra­tiv­nim iden­ti­te­ti­ma Flo­be­ro­vog i Ma­no­vog per­so­na­ža i kon­sti­tu­tiv­nih na­ra­tiv­nih po­ stu­pa­ka na pri­rod­ni na­čin ne iš­če­za­va­ju ni u za­vr­šnim de­lo­vi­ma dve pri­po­vet­ke. Za­vr­še­ci ipak no­se su­ge­ sti­ju ne­ke neo­bič­ne pa­ra­le­le. Do ovog sa­zna­nja do­la­zi­mo ako pra­ti­mo i re­kon­stru­i­še­mo pro­ces na­sta­ja­nja li­ko­va kao smi­sa­o­nih ce­li­na. Jed­na kon­struk­ci­ja je re­zul­ti­ra­la ce­li­nom „jed­no­stav­ne”, pri­pro­ste du­še, a dru­ga ce­li­nom ta­len­to­va­nog i sla­vlje­nog umet­ni­ka. Oba de­la se za­vr­ša­va­ju smr­ću cen­tral­nog li­ka, a od­la­ zak je pro­jek­to­van u oba slu­ča­ja u vi­zi­ju ko­ja su­ge­ri­še pri­vre­me­nost. Fe­li­si­te u otva­ra­nju ne­be­sa, Ašen­bah u bes­kraj­no­sti mor­ske po­vr­ši­ne, žele na­zre­ti kraj pu­ta kao is­pu­nje­nje. Raz­li­či­tost ove dve pro­jek­ci­je ni­je po­sle­di­ca raz­li­či­tih spa­ci­jal­nih ima­gi­na­ci­ja, ne­go po­ti­če od di­fe­ren­ci­je že­lje­nog i uslov­no po­stig­nu­tog. U si­ste­mu li­ka ve­o­ma jed­no­stav­ne, od­no­sno iz­ra­zi­to kom­pli­ko­va­ne men­tal­ne kon­struk­ci­je, do­la­zi do iz­ra­ ža­ja isti sen­zu­al­ni sa­dr­žaj i ne­do­sta­tak ne­kih osnov­nih vred­no­sti. Lju­bav i če­žnja za lju­ba­vlju se u jed­nom slu­ča­ju po­ja­vlju­ju u ver­skim, mo­ral­nim for­ma­ma, či­je se is­pu­nje­nje ne do­ži­vlja­va u ovo­ze­malj­skom ži­vo­ tu, ne­go sa­dr­ži te­žnju za več­nim sje­di­nje­njem sa Bo­gom. Na­su­prot ovo­me, u dru­goj struk­tu­ri po­kre­tač je mo­tiv sa­vr­šen­stva i le­po­te, ko­ji čo­vek mo­že do­ku­či­ti je­di­no po­sred­stvom umet­no­sti, stva­ra­nja – jer ta­ko ove­ko­ve­ču­je se­be i sta­vlja se van ljud­ske tem­po­ral­no­sti. Raz­log za pa­ra­lel­no či­ta­nje dva­ju li­ko­va je i ona kom­po­nen­ta gro­te­ske ko­ja je u obe fik­ci­je pri­sut­na. Sme­šni, kon­zer­vi­ra­ni pa­pa­gaj slu­ži ne sa­mo za sje­di­nje­nje u lju­ba­vi, ne­go je ujed­no i pun vir­tu­el­ne sim­bo­li­zi­ra­ju­će po­ten­ci­je. Su­prot­no ovom, Ašen­bah je sam pred­met objek­ti­vi­za­ci­je, pro­sto se opred­me­tlju­je u gro­tesk­noj ma­ski i šmin­ki, ka­ko bi svo­jim te­ lom, li­cem i bi­ćem po­tvr­dio ne­do­hva­tlji­vost le­po­te. Ta­ko je nje­nu esen­ci­ju uda­ljio van ljud­skih me­ri­la u ne­ke tran­scen­den­tal­ne di­men­zi­je. Re­a­li­za­ci­ja ide­a­la le­po­te je dar bo­go­va i je­di­no nam oni mo­gu po­tvr­ di­ti nje­no po­sto­ja­nje. Ove vi­zu­el­ne kon­tu­re le­po­te i sa­mo­i­spu­nje­nja se vi­še ni u jed­noj fi­gu­ri fik­ci­je ne­će po­ja­vi­ti i ne­će po­sta­ti sa­stav­nim de­lom ni­ti do­ži­vljaj­nog sveta, ni­ti ima­gi­nar­ne i smi­sa­o­ne ce­li­ne ju­na­ka umet­no­sti da­na­šnji­ce. Za­klju­čak Ka­te­go­ri­jal­na ra­zno­vr­snost u na­zi­vi­ma i od­re­đi­va­nju fik­tiv­nih li­ko­va je po­sle­di­ca raz­li­či­tih kon­ ven­ci­ja i uka­zu­je na he­te­ro­ge­nost ter­mi­no­lo­ških i je­zič­kih iz­vo­ra. Ko­ri­sno je uka­za­ti na va­žnost se­man­ tič­kih raz­li­ka da bi se po­sti­gla efektnija ana­li­za po­et­skih po­ja­va i na­ra­tiv­nih kon­struk­ci­ja knji­žev­no­sti. Pro­me­na for­mo­tvor­nih prin­ci­pa pro­ze, na­ra­ci­je i ro­ma­na 20. ve­ka i kon­cep­ci­je per­so­na­ža uka­zu­je na po­tre­bu nji­ho­vog ade­kvat­nog sa­vre­me­nog tu­ma­če­nja. Da bi po­e­ti­ka pro­ze i knji­žev­na na­ra­to­lo­gi­ja is­pu­nja­va­le svo­je te­o­rij­ske i in­ter­pre­ta­tiv­ne za­dat­ke, ne­pre­kid­no tre­ba da sto­je u ak­tiv­nom di­ja­lo­gu sa tran­sfor­ma­ci­ja­ma i knji­žev­no­sti i te­o­ri­je. Du­hov­na se za­o­stav­štvi­na M. M. Bah­ti­na i P. Ri­ke­ra či­ni in­spi­ra­tiv­nom za pro­na­la­že­nje od­go­va­ra­ju­ćih aspe­ka­ta tu­ma­če­nja pri­po­ved­ne de­lat­no­sti sa­da­šnji­ce i re­in­ter­pre­ta­ci­je po­če­ta­ka pro­ze mo­der­ni­zma. U stu­di­ji sam na­sto­ja­la pri­ka­za­ti i u in­ter­pre­ta­ci­ja­ma apli­ci­ra­ti ne­ke nji­ho­ve te­ze. Na osno­vu li­ka kao smi­sa­o­ne ce­li­ne (Bah­tin), od­no­sno na­ra­tiv­nog iden­ti­ te­ta (Ri­ker) per­so­na­ža, ski­ci­ra­la sam mo­gu­ću in­ter­pre­ta­ci­ju li­ka Flo­be­ra i To­ma­sa Ma­na (Jed­no­stav­na du­ša, Smrt u Ve­ne­ci­ji).20

20 Ma­đar­ska ver­zi­ja stu­di­je je ob­ja­vlje­na 2012. go­di­ne u zbor­ni­ku stu­di­ja u Bu­dim­pe­šti, a hr­vat­ska ver­zi­ja u ča­so­pi­su Ana­fo­ra u Osi­je­ku 2014. go­di­ne.

124


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Literatura: Bahtin, Mihail. 1991. Autori i junak u estetskoj aktivnosti. Prevod Aleksandar Badnjarević. Novi Sad: Bratstvo i jedinstvo. 2. Balassa, Péter. 1982. „A regény átváltozása és az Érzelmek iskolája”. A színeváltozás. Budapest: Szépirodalmi. 3. Biti, Vladimir. 1997. Pojmovnik suvremene književne teorije. Zagreb: Matica hrvatska. 4. Dours, Christian. 2003. Personne, personnage. Les fictions de l’identité personnelle. PU de Rennes. 5. Eco, Umberto: Quelques commentaires sur les personnages de fiction. Sociologies http://sociologies.revues. org/3141?&id=3141 6. Hamon, Philippe. 1977. „Pour une status sémiologique du personnage“. U R. Barthes—W. Kayser at all. Poétique du récit. Paris: Seuil. 7. Jouve, Vincent. 1992. L’Effet-Personnage dans le roman, Paris: PUF. 8. Jannidis, Fotis. 2004. Figur und Person, Beitrag zu einer historischen Narratologie. Berlin/New York: de Gruyter. 9. Montalbetti, Christine. 2003. Le personnage. Paris: GF Flammarion. 10. Ricœur, Paul. 1991. „L’identité narrative”. Revue des Sciences Humaines. 1. br. 221: 35-47. 1.

Concept of Character in Narratology Summary: Varying interpretation of fictional worlds or the diversity and frequent confusion of catego­ ries need not hinder our perception of the protagonist as a bundle of values, qualities, sounds, charac­ teristics and signs. A character is a moral construct, the storage of representation; it can be revealed through his or her actions and must thus be understood and interpreted accordingly. It is a complex whole of imaginary contructs, even in those poetics of novels which – based on a disbelief in human integrity – separate the character from his/her mental, psychic and social determinants and show him/her as a representative of a particular life situation. The lack of logic of narrative understanding in some twentieth-century narrative works begs for the recognition of metaphoric principles, which at the same time determines the strategy of the interpretation as well. The source of the theoretical orientation of this paper is based on the work and spiritual heritage of two thinkers. Bakhtin’s view of the natural world as processual (questions concerning poetics, aesthetics and ethics) and Ricœur’s conception of narrative poetics and theory of uniformity is equally emphasi­ zed on the one hand as a construction of fictional characters and, on the other, as a possibility for the development of self-understanding. Apart from Ricœur’s study Narrative Identity, Bakhtin’s essay Autor and Hero in Aesthetic Activity (emerged arround 1920) served as an inspiration for a brief interpretation of two significant short stories, Flaubert’s Un cœur simple (A Simple Heart) and Mann’s Death in Venice. Keywords: character, personnage, narrative identity, figure as meaningful entity, poetics of prose.

125


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá UDC 821.163.41-14.09 Lalić I. V. UDC 82.01

Sanja Paripović Krčmar Univerzitet u Novom Sadu Filozofski fakultet Odsek za srpsku književnost Srbija

Pronicanje u duh klasičnog obrasca* SA­ŽE­TAK: Rad se ba­vi ob­li­ci­ma kla­sič­nog po­re­kla, po­seb­no hek­sa­me­trom i sap­fij­skom stro­fom, i me­ to­da­ma opo­na­ša­nja kla­sič­nih me­trič­kih she­ma u srp­skoj knji­žev­no­sti. Kon­kret­no se iz­dva­ja­ju mo­du­si ob­li­ko­va­nja oba ob­li­ka u pe­sni­štvu Iva­na V. La­li­ća, jed­nog od is­tak­nu­tih pred­stav­ni­ka srp­skog neo­sim­ bo­li­zma. Na pod­lo­zi sti­ha V. Ili­ća i F. Hel­der­li­na, La­lić je iz­gra­dio svo­ju va­ri­jan­tu hek­sa­me­tra upra­vlje­nu ka slo­bod­ni­jem po­ret­ku. U sap­fij­skim stro­fa­ma sle­di opo­na­ša­nje ak­ce­nat­skim prin­ci­pom. KLJUČ­NE RE­ČI: ob­li­ci kla­sič­nog po­re­kla, prin­ci­pi opo­na­ša­nja, hek­sa­me­tar, pse­u­do­hek­sa­me­tar, sap­ fij­ska stro­fa.

Vra­ća­nje kla­sič­nim sti­ho­vi­ma i stro­fa­ma u evrop­skim knji­žev­no­sti­ma pri­met­no je još u 16. ve­ku. Opo­ na­ša­nja ta­kvih ob­li­ka bi­lo je u ita­li­jan­skoj, fran­cu­skoj, en­gle­skoj i ne­mač­koj knji­žev­no­sti. Pe­sni­ci su čak po­ ku­ša­va­li da ume­sto ak­cen­ta, ko­ji ima pre­vas­hod­nu ulo­gu u mo­der­nim evrop­skim je­zi­ci­ma, ri­tam stvo­re sme­nom du­gih i krat­kih slo­go­va.1 U srp­skoj knji­žev­no­sti kla­sič­nim ob­li­ci­ma su se slu­ži­li u 18. ve­ku, a već po­čet­kom na­red­nog ve­ka oni će bi­ti znat­no ras­pro­stra­nje­ni, jer se na­sto­ja­lo da se što vi­še ta­kvih ob­li­ka uve­de. Kroz či­tav 19. vek ob­li­ci kla­sič­nog po­re­kla u na­šoj knji­žev­no­sti bi­li su zna­čaj­na po­ja­va2; po­seb­no su se obi­la­to ko­ri­sti­li u pe­ri­o­du iz­me­đu 20-ih i 30-ih go­di­na. Pr­vi ta­las nji­ho­ve upo­tre­be, ko­ji se po­kla­pa sa pr­vom po­lo­vi­ nom ve­ka, ni­je imao bi­tan uti­caj s ob­zi­rom na pre­vlast ob­li­ka na­rod­ne po­e­zi­je. Pre­ko po­ne­kih pe­snič­kih po­ ku­ša­ja opi­ra­nja od jed­no­lič­nih obra­za­ca na­rod­ne pe­sme (po­me­ni­mo Ste­ri­ju3), iz­ro­dio se dru­gi ta­las upo­tre­be ili pak oži­vlja­va­nja kla­sič­nih me­trič­kih ob­li­ka, pre­po­znat kao re­ak­ci­ja na mo­no­to­ni­ju raz­me­ra ro­man­ti­čar­ske po­e­zi­je. Ova­kvom ino­va­ci­jom dru­gog ta­la­sa opo­na­ša­nja kla­sič­na pra­vi­la su se uskla­di­la, od­no­sno pri­la­go­di­la * Rad je nastao u okviru projekta Aspekti identiteta i njihovo oblikovanje u srpskoj književnosti (broj 178005), koji se, pod rukovodstvom prof. dr Gorane Raičević, uz finansijsku podršku Ministarstva prosvete i nauke RS sprovodi na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. 1 Pod­se­ti­mo na raz­li­či­te prin­ci­pe rit­ma u sti­hu u ra­znim je­zi­ci­ma, ka­ko je to još u svo­joj zna­čaj­noj stu­di­ji Prin­ci­pi umet­nič­ke ver­si­fi­ka­ci­je srp­ske is­ta­kao Sve­to­zar Ma­tić: „Te raz­li­ke svo­de se, u isto­ri­ji evrop­skog pe­sni­štva, na tri glav­na ti­pa: je­dan u kla­sič­nom pe­sni­štvu, dru­ga dva u da­na­šnjim evrop­skim knji­žev­no­sti­ma”. Na­bra­ja­nje si­ste­ma ko­ji su vla­da­li u pe­sni­štvu – kvan­ti­ta­tiv­ni ili me­trič­ki u kla­sič­nom, ton­ski ili ak­ce­nat­ski u ne­mač­kom i ru­skom, si­la­bič­ki u fran­cu­skom i polj­skom – vo­di­lo je pi­ta­nju ko­ji si­stem vla­da u srp­skoj ver­si­fi­ka­ci­ji. Tvr­dio je da kvan­ti­ta­tiv­ni si­stem u na­šoj knji­žev­no­sti ni­je imao svo­jih za­stup­ni­ka: „Sa­mo su stran­ci, iz ne­zna­nja i neo­se­ća­nja na­šeg je­zi­ka, sma­tra­li da je kla­sič­ni stih mo­gu­ćan kod nas”, re­kao je Ma­tić iz­dva­ja­ju­ći po­tom, kao po­tvr­du ovo­ga sta­va raz­mi­šlja­nja J. Gri­ma, P. J. Ša­fa­ri­ka i nje­go­vog sled­be­ni­ka J. Po­po­vi­ća Ste­ri­je (vi­de­ti Ма­тић 2011: 14–15). 2 O raz­li­či­tim opro­ba­va­nji­ma u kla­sič­nim ob­li­ci­ma, o op­se­gu po­ku­ša­ja imi­ta­ci­je to­kom 19. ve­ka, vi­de­ti Pe­tro­vić 1983: 384–385. Po­čet­na te­žnja za opo­na­ša­njem kla­sič­nih ob­li­ka do­vo­đe­na je u ve­zu „sa pse­u­do­kla­si­ci­zmom u ru­skoj i ma­đar­skoj knji­žev­no­sti”, a taj pr­vi ta­las pred­ sta­vlja­li su Lu­ki­jan Mu­šic­ki, ce­lo­kup­nim ra­dom, i Ivan Ma­žu­ra­nić, pr­vim pe­sma­ma. 3 O Ste­ri­ji­nom pri­bli­ža­va­nju prin­ci­pi­ma kla­sič­ne me­tri­ke vi­de­ti Ру­жић 1986: 104–179.

126


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

na­šem je­zi­ku. U tom raz­do­blju iz­dva­ja se ime Vo­ji­sla­va Ili­ća, ko­ji od­stu­pa od mi­me­zi­sa kla­sič­nih obra­za­ca i stva­ra svoj po­se­ban ak­ce­nat­ski stih ko­jim osve­ža­va stih na­ci­o­nal­ne knji­žev­no­sti. Kra­jem po­me­nu­tog ve­ka in­ten­zi­vi­ra se kod nas opo­na­ša­nje kla­sič­nih sti­ho­va i stro­fa4 i tra­je sve do po­čet­ka 20. ve­ka.5 Du­go­traj­ni ras­pon srp­skog in­te­re­so­va­nja za kla­si­ku, od pr­vih go­di­na 18. ve­ka do po­čet­ka 20. ve­ka, od­li­ko­vao se raz­li­či­tim po­stup­ci­ma imi­ta­ci­je kla­sič­nih obra­za­ca.6 Prem­da su se ti po­stup­ci isto­vre­me­no upo­tre­blja­va­li, sva­ki pe­riod imao je je­dan do­mi­nan­tan me­tod opo­na­ša­nja, što je u do­me­nu či­ta­ve srp­ske knji­žev­no­sti pre­vas­hod­no ak­ce­nat­ski prin­cip.7 Pa ipak, ko­li­ko god da su po­je­di­ni pe­sni­ci bi­li uspe­šni u opo­na­ša­nju an­tič­kih ob­li­ka, sa­svim po­u­zda­no se mo­že tvr­di­ti da su mo­ra­li ose­ti­ti ne­pri­rod­nost ta­kvog za­dat­ka, jer je sle­đe­nje fik­snog me­trič­kog ka­lu­pa de­lom iz­op­šta­va­lo en­tu­zi­ja­stič­ki po­et­ski tre­nu­tak. S dru­ge stra­ne, pred­nost opo­na­ša­nja kla­sič­nih sti­ho­va i stro­fa bi­la je u upo­zna­va­nju na­ših pe­sni­ka sa no­ vim rit­mič­kim mo­guć­no­sti­ma re­zul­ti­ra­nim oso­bi­tim ras­po­re­dom ak­ce­na­ta u sti­hu; iz tog ugla, opo­na­ ša­nje je ne­ka vr­sta ele­men­tar­ne edu­ka­ci­je za po­to­nji slo­bod­ni stih ko­ji će iz­gra­di­ti. Od svih ob­li­ka kla­sič­nog po­re­kla u dru­goj po­lo­vi­ni 20. ve­ka naj­če­šće će­mo se sre­sti sa hek­sa­me­ trom i sap­fij­skom stro­fom. Kao pri­mer nji­ho­ve upo­tre­be iz­dvo­ji­će­mo mo­du­se ob­li­ko­va­nja oba ob­li­ka u pe­sni­štvu Iva­na V. La­li­ća, jed­nog od is­tak­nu­tih pred­stav­ni­ka srp­skog neo­sim­bo­li­zma, ko­ji je u svom vi­ še­de­ce­nij­skom ra­du oči­gled­no bio usred­sre­đen na pi­ta­nja for­me, pe­snič­ke or­ga­ni­za­ci­je sa svom svo­jom slo­že­no­šću uskla­đe­nom sa slo­že­nim pe­snič­kim go­vo­rom i sli­kom sve­ta ko­ju te­ži da pre­ne­se. Hek­sa­me­tri Od sti­ho­va kla­sič­nog po­re­kla hek­sa­me­tar je naj­po­zna­ti­ji; upo­tre­blja­van naj­če­šće kao stih epa (na­ ra­tiv­ni ob­lik ka­rak­te­ri­sti­čan po re­đa­nju sti­ho­va bez po­ve­zi­va­nja u stro­fe), re­đe kao ob­lik li­ri­ke i dra­me. Ovaj še­sto­mer či­ne pet dak­til­skih (za­men­lji­vih i spon­de­ji­ma, te se sme­nji­va­njem ovih dve­ju sto­pa po­ti­re jed­no­lič­nost) i jed­na spon­dej­ska sto­pa na kra­ju sti­ha. Ras­pon od 12 do 17 slo­go­va uka­zu­je na raz­li­či­te du­ži­ne ovo­ga sti­ha, a ra­zno­vr­sno­sti mu do­pri­no­si i po­kret­na ce­zu­ra (naj­če­šća iza pr­vog slo­ga tre­će i če­ tvr­te sto­pe, ili dru­gog slo­ga tre­će sto­pe uko­li­ko ni­je spon­dej­ska). Ce­zu­ra u ovom sti­hu ozna­ča­va me­trič­ki od­mor pri ko­jem gra­ni­ca sto­pe se­če re­či, od­no­sno ni­je po­du­dar­na sa kra­jem re­či. Hek­sa­me­tar je naj­če­šće opo­na­šan kra­jem 18. ve­ka, po­seb­no u ne­mač­koj knji­žev­no­sti, ka­da se upo­tre­blja­va kao stih epa i ko­ri­sti pri pre­vo­di­ma kla­sič­nih epo­va. Po­le­mi­ke to­kom 19. ve­ka po­kre­nu­lo je pi­ta­nje da li je hek­sa­me­tar bio mo­guć u srp­skoj knji­žev­no­sti. Pred­la­ga­lo se da i kod nas on bu­de stih umet­nič­kog epa, da se nji­me pe­ va­ju ju­nač­ki pod­vi­zi, me­đu­tim, u srp­skoj knji­žev­no­sti hek­sa­me­tar je bio vi­še lir­ski stih. U na­šoj knji­žev­no­sti po­sto­ja­le su dve mo­guć­no­sti: ili sle­di­ti, tač­ni­je imi­ti­ra­ti kla­sič­ni obra­zac, pa ume­sto du­gih i krat­kih slo­go­va spro­vo­di­ti do­sled­nu iz­me­nu na­gla­še­nih i ne­na­gla­še­nih slo­go­va i to na­ či­ni­ti kao me­trič­ko pra­vi­lo na­še­ga sti­ha; ili ino­vi­ra­ti stih od­stu­pa­ju­ći od iz­vor­ne me­trič­ke she­me što je 4 Na­sta­vio se i pre­ra­stao u strast „onaj psev­do­kla­si­čar­ski za­nos za ‘rim­skim raz­me­rom’, za kla­sič­nom pro­zo­di­jom, za­nos ko­ji je svoj vr­hu­nac na­šao u oda­ma Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog” (Ма­тић 2011: 16). 5 Pi­ta­nje funk­ci­je, gra­đe i op­se­ga pse­u­do­kla­sič­nih ob­li­ka dru­ge po­lo­vi­ne 19. ve­ka osve­tlje­ni su u ra­du iz­lo­že­nom na sku­pu o sti­hu na­ve­de­ nog pe­ri­o­da (vi­de­ti Гр­ди­нић 1987: 143–170). 6 O me­to­da­ma opo­na­ša­nja kla­sič­nih me­trič­kih she­ma vi­de­ti Kra­var 1985. 7 Mi­ro­slav Kra­var za­klju­ču­je: „Srp­ska se kla­si­ci­stič­ka me­tri­ka, go­to­vo od po­čet­ka do kra­ja, te­me­lji u osno­vi na ak­ce­nat­skom ili ton­skom prin­ci­pu, isto kao i nje­mač­ka ili ru­ska u isto do­ba, za raz­li­ku od kvan­ti­ta­tiv­ne ma­đar­ske, a ta­ko­đer če­ške i slo­vač­ke” (1985: 379). „U okvi­ru ak­ce­nat­skog me­to­da tre­ba raz­li­ko­va­ti dva ti­pa opo­na­ša­nja. Jed­no je ka­da su gra­ni­ce sto­pe ne­po­du­dar­ne sa gra­ni­ca­ma ak­ce­nat­skih ce­li­na – ta­da je imi­ta­ci­ja bli­ža kla­sič­nom uzo­ru; dru­go je ka­da se gra­ni­ce sto­pe po­du­da­ra­ju sa gra­ni­ca­ma ak­ce­nat­ske re­či – ta­da su imi­ta­ci­je bli­ že oso­bi­na­ma do­ma­će ver­si­fi­ka­ci­je. Dru­ga po zna­ča­ju je­ste si­la­bič­ka ob­ra­da kla­sič­nih sti­ho­va i stro­fa. Na po­sled­njem me­stu je­su po­ku­ša­ji opo­na­ša­nja kla­sič­nih obra­za­ca kvan­ti­ta­tiv­nom me­to­dom. Svi na­bro­ja­ni po­stup­ci opo­na­ša­nja pre­kla­pa­ju se u vre­me­nu, s tim što je je­dan od tih po­stu­pa­ka bio do­mi­nan­tan. U 18. ve­ku me­ša se si­la­bič­ka ob­ra­da sa ak­ce­nat­skom pr­vog ti­pa; u pr­voj po­lo­vi­ni 19. ve­ka ak­ce­nat­ski me­tod pr­vog ti­pa je do­mi­nan­tan, a ja­vlja­ju se kvan­ti­ta­tiv­ni i si­la­bič­ki me­tod. Na kra­ju 19. ve­ka i na po­čet­ku 20. ve­ka upo­tre­blja­va­ju se oba ti­pa ak­ce­nat­skog me­to­da” (Гр­ди­нић 2007а: 36–37). Za raz­li­ku od kvan­ti­ta­tiv­ne te­o­ri­je sti­ha, ak­ce­nat­ska te­o­ri­ja ima­la je u srp­skoj knji­žev­ no­sti svo­je za­stup­ni­ke, a do nas je „do­šla za­jed­no sa ru­skim uti­ca­jem sre­di­nom XVI­II ve­ka, a doc­ni­je i sa ne­mač­kim škol­skim uti­ca­ji­ma u Austri­ji” (Ма­тић 2011: 16).

127


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

iz­ro­di­lo ta­ko­zva­ni pse­u­do­hek­sa­me­tar. Pr­vi ob­lik hek­sa­me­tra pri­pi­su­je se To­mi Ma­re­ti­ću, ko­ji je nji­me pre­vo­dio Ho­me­ro­ve epo­ve, dok se dru­gi naj­pre ve­zu­je za ime Vo­ji­sla­va Ili­ća. Me­đu svim pe­sni­ci­ma gru­pe srp­skih neo­sim­bo­li­sta, po pi­ta­nju na­sto­ja­nja da se pro­nik­ne u duh kla­sič­nog me­tra po­put hek­sa­me­tra i opro­ba u tom stal­nom ob­li­ku sti­ha, kao i u ma­lo­broj­nim pri­me­ri­ ma sap­fij­ske stro­fe, iz­dva­ja se Ivan V. La­lić. Sa­mo­ga se­be, eks­pli­cit­no is­ta­kav­ši, sme­stio je na sta­zu ko­ja na­sta­vlja put uta­ban na­po­ri­ma Vo­ji­sla­va Ili­ća, iza­brav­ši ga uz Jo­va­na Du­či­ća8 kao sop­stve­nu tra­di­ci­ju: Ka­da bih po­ku­šao da se­be sme­stim u jed­nu od raz­voj­nih li­ni­ja srp­ske po­e­zi­je, usu­dio bih se da ka­žem da se­be vi­dim kao na­sta­vlja­ča ono­ga na­po­ra ko­ji u srp­skoj po­e­zi­ji svo­jim de­lom iz­vo­di, naj­pre, Vo­ji­slav Ilić kao pe­snik ja­snih, jar­kih pla­stič­nih sli­ka; kao pe­snik ko­ji je u tra­ga­nju za srp­ skim še­sna­e­ster­cem, u stva­ri, uspe­šno tra­gao za for­mu­lom na­šeg ta­ko­zva­nog slo­bod­nog sti­ha, jer, na­rav­no, ne­ma slo­bod­nog sti­ha, to je ok­si­mo­ron kao i „dr­ve­no gvo­žđe” (Ла­лић 1997б: 287). U vi­še na­vra­ta La­lić je pi­sao o Vo­ji­sla­vu Ili­ću.9 U ese­ju po­sve­će­nom nje­go­voj po­e­zi­ji (vi­de­ti Ла­лић 1997а: 29–44) sa ve­li­kim pi­je­te­tom tvr­di i opo­mi­nje nas na po­kre­tač­ku si­lu pe­sni­ka „ko­ji je iz­vr­šio jed­nu da­le­ko­se­žnu re­for­mu na­šeg sti­ha”, po­ve­za­nu te­sno sa no­vom ose­ćaj­no­šću ko­ju je upra­vo Ilić uneo u srp­sku po­e­zi­ju (jer sva­ka sti­hov­na pro­me­na im­pli­ci­ra ši­re pro­me­ne na pla­nu sve­u­kup­nog sen­zi­bi­li­te­ta); pod­se­ća na uti­caj oca Jo­va­na od ko­ga je Vo­ji­slav iz­vu­kao po­u­ke iz pro­šlo­sti, usme­re­ne, iz­me­đu osta­log, na „re­sta­u­ra­ci­ju za­bo­ra­vlje­nog du­gog sti­ha”, što je u raz­vo­ju na­še po­e­zi­je ima­lo da­le­ko­se­žne po­sle­di­ce. O zna­ča­ju i struk­tu­ri tog Ili­će­vog du­gog sti­ha pi­sa­no je mno­go, po­je­di­na vi­đe­nja je i La­lić iz­dvo­jio ka­ko bi sveo svoj sud10. To su pre sve­ga La­li­će­vi auto­po­e­tič­ki is­ka­zi, jer pre­ko tog du­gog Ili­će­vog sti­ha ho­dao je on do svog slo­bod­nog sti­ha. Me­lo­di­ju ono­ga što na­zi­va­mo u srp­skoj knji­žev­no­sti slo­bod­nim sti­hom ute­me­ljio je upra­vo Ilić, tvr­di La­lić: U du­gom sti­hu Vo­ji­sla­va Ili­ća oslu­šku­je­mo pul­si­ra­nje oslo­bo­đe­ne ener­gi­je je­zi­ka ko­ji tra­ži svo­ ju pri­rod­nu mu­zič­ku fra­zu. Dru­gim re­či­ma, u tom je sti­hu sa­dr­ža­na osnov­na ma­tri­ca mo­der­ nog slo­bod­nog sti­ha (Ла­лић 1997а: 39). S jed­ne stra­ne, ka­ko pe­snik is­ti­če, kao uzor po­slu­ži­će mu Ili­ćev prin­cip uob­li­ča­va­nja hek­sa­me­ta­ra, ko­ji su autor­skom in­ten­ci­jom iz­ma­kli me­ha­nič­ko pre­no­še­nje an­tič­kog ob­li­ka, što je uslo­vi­lo stva­ra­nje po­seb­nog sti­ha raz­li­či­tog od kla­sič­kog obra­sca, če­sto na­zva­nog i pse­u­do­hek­sa­me­tar11; sti­ha uskla­đe­nog 8 In­te­re­sant­no je po­me­nu­ti da je i Du­čić po­šao za Ili­će­vim pri­me­rom, te pod nje­go­vim uti­ca­jem, na po­čet­ku stva­ra­la­štva, ko­ri­stio hek­sa­me­tar. 9 Osim u ese­ji­ma, o Ili­će­voj po­e­zi­ji i o po­e­zi­ji dru­gih, La­lić je svo­ju in­spi­ri­sa­nost Ili­će­vim stva­ra­la­štvom pre­to­čio i u pe­smi „Vo­ji­sla­vljev vrt” (u zbir­ci Stra­sna me­ra). Oče­ki­va­na ci­tat­nost uvo­di nas u pe­smu (Čuj ka­ko ja­u­če ve­tar kroz pu­ste po­lja­ne na­še); su­če­lja­va­nje oda­lje­nih sve­to­va, dva pla­ na ne­ka­da­šnje i ak­tu­el­ne sli­ke stvar­no­sti, za­do­bi­će iz­gled mo­gu­ćeg di­ja­lo­ga sa pe­sni­kom-pret­kom na ko­ga se ne­po­sred­no stva­ra­lač­ki osla­nja. Pri­li­ ka je da se kroz re­či ove pe­sme La­lić po­za­ba­vi upra­vo pi­ta­njem ono­ga što osta­je, is­tra­ja­va u sve­op­štoj pro­la­zno­sti, što iz­bi­ja na­lik vo­de­nom ži­gu na har­ti­ji. Pro­ble­ma­ti­zu­je se iz­no­va tra­di­ci­ja ni­kad ne­za­ne­ma­re­na, je­dan ak­ti­van od­nos sa pret­hod­nim. Na pi­ta­nje: Šta se mo­že / Su­prot­sta­vi­ti ubr­za­ nju?, vre­me­nu ko­je sve raz­gra­đu­je, pe­snik po­u­zda­no mar­ki­ra je­zgro za ko­je smo se opre­de­li­li i od­go­va­ra: Sta­tič­nost sre­di­šta / Ko­je se mo­ra iza­bra­ti. 10 „On je pi­sao sti­ho­ve ko­je će An­te Pe­tra­vić, za da­na­šnji sluh ma­lo ne­spret­no ali u osno­vi tač­no, na­zva­ti ’na­ci­o­na­li­zo­va­nim’ kla­sič­nim sti­ho­vi­ma; u stva­ri, on je stih ob­li­ko­vao pre­ma po­tre­ba­ma svog is­ka­za, a u skla­du sa svo­jim iz­van­red­no du­bo­kim ose­ća­njem pra­ve pri­ro­de i ne­is­ko­ri­šće­nih mo­guć­no­sti je­zi­ka. [...]. Naš pe­snik je za­ce­lo i bro­jao sto­pe i raz­mi­šljao o ce­zu­ra­ma; ali je, iz­nad sve­ga, na sa­svim nov i svež na­čin čuo je­zik i or­ga­ni­zo­vao ga u mu­zi­ku svo­jih du­gih sti­ho­va (ko­je sa­mo uslov­no na­zi­va­mo kla­sič­nim na­zi­vi­ma, hek­sa­me­tri­ma ili pen­ta­ me­tri­ma)” (Ла­лић 1997а: 38–39). 11 Pse­u­do­kla­sič­ni hek­sa­me­tar uve­den u srp­sku knji­žev­nost po­sled­njih de­ce­ni­ja 19. ve­ka, za­hva­lju­ju­ći Vo­ji­sla­vu Ili­ću, pa i To­mi Ma­re­ti­ću, do­neo je po­be­du ak­ce­nat­skom prin­ci­pu, od­no­sno ja­ča­nju ak­ce­nat­skog ver­si­fi­ka­cij­skog si­ste­ma. Is­ta­kav­ši da je te­ško utvr­di­ti ne­po­sre­dan obra­zac Ili­će­vom du­gom sti­hu (še­sna­e­ster­cu), s ob­zi­rom na po­ste­pe­nost u iz­gra­đi­va­nju, Sve­to­zar Ma­tić da­je kra­tak uvid u raz­voj tog sti­ha u Ili­ća, od pr­ve upo­tre­be do za­vr­šnog ste­pe­na usa­vr­ša­va­nja du­gog sti­ha ko­ji je pr­vi put upo­tre­bio 1884. go­di­ne (vi­de­ti Ма­тић 2011: 104–108). O Ili­će­vom hek­sa­me­tru va­lja zna­ti sle­de­će: u od­no­su na kla­sič­ni me­trič­ki raz­mer Ilić svoj stih ne gra­di pre­ma usta­no­vlje­nom ras­po­re­du na­gla­sa­ka (oslo­ba­đa se stro­gih pra­vi­la), već je uskla­đen je­di­no po bro­ju ik­tu­sa; to je še­sto­ik­tu­sni stih, ko­ji ri­tam ostva­ru­je na prin­ci­pu izo­to­ni­zma, sa šest ak­ce­ nat­skih ce­li­na (tro­slo­žnih, dvo­slo­žnih i jed­no­slo­žnih), ras­po­re­đe­nih urav­no­te­že­no u po­lu­sti­ho­vi­ma (po tri u sva­kom, a če­sto su i si­me­trič­ne) 3+3+2 / 3+3+2; da­kle, Ili­ćev stih po­de­ljen je na dva po­lu­sti­ha stal­nom di­je­re­zom iza tre­će sto­pe (bit­no je da se gra­ni­ce ak­ce­nat­ske ce­li­ne po­kla­pa­ju sa gra­ni­ ca­ma sto­pe), ko­ji se če­sto i sa­mo­stal­no ko­ri­ste ili ume­ću me­đu hek­sa­me­tre; ri­mu­ju se i stro­fič­ki or­ga­ni­zu­ju; uku­pan broj slo­go­va osci­li­ra od 13 do 16, ret­ko 17, što upu­ću­je na či­nje­ni­cu da je Ilić vre­me­nom iz­gra­dio dve va­ri­jan­te svog hek­sa­me­tra – kra­ću sa ce­zu­rom iza še­stog slo­ga i du­žu sa ce­zu­rom iza osmog slo­ga; sa po­kret­nom ce­zu­rom (ko­ja je po­ne­kad i iza 7. slo­ga) po­du­da­ra se po­lu­ka­den­ca; oslo­bo­đen je pri­me­se ne­ak­cen­to­va­nih du­ži­na.

128


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

po­tre­bi sop­stve­nog iz­ra­za i ose­ća­ju mo­guć­no­sti srp­skog je­zi­ka. S dru­ge stra­ne, ono što do­pri­no­si La­li­ će­vom pri­bli­ža­va­nju an­tič­koj me­ri sti­ha je­ste pre­vo­di­lač­ki rad, oso­bi­to na po­e­zi­ji Fri­dri­ha Hel­der­li­na. Da­kle, La­li­će­vo ob­li­ko­va­nje kla­sič­nog me­tra, ka­ko uvi­đa­mo po ne­se­bič­nom pe­sni­ko­vom upu­ći­va­nju u pu­bli­ko­va­nim iz­ja­va­ma, po­či­va na dve osnov­ne rav­ni: pr­vo po­la­zi­šte je ino­va­tiv­ni na­ci­o­nal­ni izum, a dru­go vre­lo pre­vo­di­lač­ke po­e­tič­ke kon­cep­ci­je. Po­zna­va­nje pr­vog, na­zo­vi­mo ga iz­vor­nim, i oku­ša­va­nje u ovom me­tru u pre­pe­vi­ma12, da­kle, uvi­dom u stra­ni mo­dus sti­hov­nog struk­tu­ri­ra­nja, pe­sni­ku je da­lo pod­strek i pro­bu­di­lo iza­zov da oku­ša mo­guć­nost hek­sa­me­tra u sop­stve­nim pe­sma­ma, prem­da sve­stan či­nje­ni­ce da je ne­mo­gu­će stvo­ri­ti sa­vr­šen srp­ski hek­sa­me­tar13: S dru­ge stra­ne, sa pro­ble­mom hek­sa­me­tra sam se su­sreo pre­pe­va­va­ju­ći Hel­der­li­na. Nje­go­ve ne­sa­vr­še­ne ne­mač­ke hek­sa­me­tre (taj me­tar je mu­ka i za Nem­ce) pre­vo­dio sam u ne­sa­vr­še­ ne srp­ske hek­sa­me­tre... Tra­žio sam duh tog oča­ra­va­ju­ćeg me­tra; naj­pre u pre­pe­vi­ma, za­tim u ne­ko­li­ko svo­jih pe­sa­ma. Stro­go gle­da­no, tre­ba­lo bi mo­žda go­vo­ri­ti o pse­u­do­hek­sa­me­tru. Me­ trič­ka ana­li­za ot­kri­la bi upo­tre­bu tog sti­ha, frag­men­tar­no, i u vi­še mo­jih pe­sa­ma iz pret­hod­nih knji­ga (Ла­лић 1997б: 283). Po­tra­ga za po­je­di­nač­nom upo­tre­bom hek­sa­me­tra, ili pak frag­me­na­ta tog sti­ha u ce­lo­vi­tu ver­bal­nu gra­đu funk­ci­o­nal­no uklo­plje­nih, u pe­sni­štvu La­li­će­vom, iako je in­di­ka­tiv­no na­go­ve­šte­no nji­ho­vo po­ sto­ja­nje po­sled­njom re­če­ni­com pret­hod­ne iz­ja­ve, mar­gi­na­lan je is­tra­ži­vač­ki po­du­hvat na­spram pri­stu­pa uce­lo­vlje­nom ci­klu­su ova­kvih sti­ho­va, sme­šte­nog po auto­ro­voj za­mi­sli baš me­đu pe­sma­ma ob­li­kov­no kon­ci­pi­ra­nim da ob­no­ve ka­no­ni­zo­va­nu tra­di­ci­ju, od­no­sno re­vi­ta­li­zu­ju stal­ne ob­li­ke. U zbir­ci Pi­smo če­ tvr­ti po re­du ci­klus na­slo­vljen je ovim po­zna­tim sta­rim kla­sič­nim sti­hom („Hek­sa­me­tri”) i gru­pi­še če­ti­ri pe­sme: „Me­lan­ho­li­ja”, „Frag­ment”, „Amor fa­ti” i po­du­ža „Rim­ska ele­gi­ja”14. One su ujed­no i je­di­ne astro­ fič­ne pe­sme u či­ta­voj zbir­ci. Sti­ho­vi u ovim pe­sma­ma ni­su u bro­ju slo­go­va sa­mer­lji­vi, osci­li­ra­ju od 12 do 17. Unu­tar pe­sme pe­ snik kom­bi­nu­je sti­ho­ve raz­li­či­tih du­ži­na, što ne bi bio za­ču­đu­ju­ći prin­cip da su oni ujed­na­če­ni po bro­ju ik­tu­sa. Me­đu­tim, ni­žu se ne­i­zo­to­nič­ni sti­ho­vi; ras­pon ik­tu­sa u sti­ho­vi­ma va­ri­ra iz­me­đu 4 i 6. La­lić, na­ i­me, ne opo­na­ša u pot­pu­no­sti Ili­ćev ak­ce­nat­ski stih, iako nas di­rekt­no upu­ću­je na nje­ga15; pre sve­ga, ne ču­va izo­si­la­bi­zam u jed­noj pe­smi, ni­ti je do­sle­dan u bro­ju ik­tu­sa; ob­li­ku­je ga pre­ma svo­jim po­tre­ba­ma po­et­skog iz­ra­ža­va­nja, ne spro­vo­de­ći do­sled­no ce­zu­ru. Vi­še bi­smo mo­gli pri­hva­ti­ti da na pod­lo­zi Ili­će­vog gra­di svo­ju va­ri­jan­tu hek­sa­me­tra upra­vlje­nu ka slo­bod­ni­jem po­ret­ku, o če­mu je i sve­do­čio u raz­go­vo­ri­ ma; na­či­nio je no­vu struk­tur­nu je­di­ni­cu kom­bi­na­ci­jom me­lo­di­je Ili­će­vog sti­ha „sa me­lo­di­ja­ma i rit­mo­ vi­ma go­vor­nog je­zi­ka”. La­lić u svom pse­u­do­hek­sa­me­tru ne­će iz­be­ga­va­ti dvo­slo­žne ak­ce­nat­ske ce­li­ne na po­čet­ku sti­ha, što re­ci­mo ni­je ade­kvat­no rit­mu hek­sa­me­tra; ko­ri­sti­će i če­tvo­ro­slo­žni­ce i pe­to­slo­žni­ce. Izo­sta­će u ovim pe­ sma­ma i si­me­trič­na po­lu­ka­den­ca ko­joj je Ilić bio do­sle­dan, a ta ne­u­rav­no­te­že­nost ak­ce­nat­skih ce­li­na u po­lu­sti­ho­vi­ma evi­den­ti­ra­na je, pod­se­ti­mo, i u Ste­ri­ji­nim sti­ho­vi­ma. Da­kle, ima tu po­me­ša­nih pra­vi­la ove 12 Pod­se­ti­mo na to da je uka­za­no da se, osim iz­vor­nog i uve­ze­nog sti­ha po ter­mi­no­lo­gi­ji Ki­ri­la Ta­ra­nov­skog, mo­že raz­mi­šlja­ti i o sti­hu pre­vo­da (vi­de­ti Сте­фа­но­вић 2010: 310). Ta­ko i La­lić iz­dva­ja po­red tog iz­vor­nog, na­rod­nog sti­ha ko­ji je kre­i­rao Ilić, kao uzor­ni stih za sop­ stve­ne pse­u­do­kla­sič­ne hek­sa­me­tre, i stih pre­pe­va (pre­vo­da) ko­ji su po­čet­ni im­puls za ka­sni­ju ori­gi­nal­nu po­e­zi­ju. 13 Pro­ble­ma­ti­zo­va­nje ob­li­ka La­li­će­vog hek­sa­me­tar­skog pe­snič­kog is­ka­za pri­zva­će nam upra­vo ne­ke nje­go­ve re­či iz­re­če­ne po­vo­dom po­e­ zi­je Jo­va­na Hri­sti­ća, ono po­se­do­va­nje ose­ća­nja „za ob­lik is­ka­za, ko­ji se gip­ko i funk­ci­o­nal­no sa­o­bra­ža­va sa­dr­ža­ju u tač­noj oce­ni po­treb­nog ma­ne­var­skog pro­sto­ra i du­ži­ne da­ha, is­ti­ču­ći pri­tom pre­ci­znu ni­jan­su emo­ci­je ili mi­sa­o­nu di­stink­ci­ju” (Ла­лић 1997в: 134). 14 Po­me­ni­mo sa­mo da je ova pe­sma jed­no­vre­me­no još je­dan pri­mer in­ter­tek­stu­al­no­sti, jer ne sa­mo da pri­zi­va Ge­te­o­vo de­lo na­slo­vom ne­go se iz nje­ga i pre­u­zi­ma­ju sti­ho­vi. Ova ci­tat­nost po­ja­ča­na je i auto­ci­ta­tom i pri­zi­va­njem se­man­ti­ke po­je­di­nih sti­ho­va pe­sme „Rim­ski kvar­tet” (Vre­me, va­tre, vr­to­vi). Ova pe­sma do­vo­đe­na je u ve­zu i sa Hel­der­li­no­vom ele­gi­jom „Me­no­no­ve tu­žalj­ke za Di­o­ti­mom”, ne sa­mo po pi­ta­nju hek­sa­me­tra već i te­ma­ti­ke, raz­go­vor­nog ure­đe­nja, na­ra­tiv­no­sti, ele­gič­nog to­na (vi­de­ti Ве­се­ли­но­вић 2012: 148–152). 15 „[...]; mo­ji hek­sa­me­tri upu­ću­ju, sa­svim ne­po­sred­no, na Vo­ji­sla­va Ili­ća” (Ла­лић 1997б: 283).

129


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

vr­ste sti­ha iz­gra­đe­ne mno­go go­di­na pre ovih sti­ho­va, pre­ko ko­jih se stva­rao je­dan no­vi si­stem me­trič­kog struk­tu­ri­ra­nja. U pri­log to­me na­ve­di­mo da su če­sta op­ko­ra­če­nja i od­su­stvo ri­me obe­lež­ja ko­ja La­li­ćev hek­sa­me­tar mo­gu po­ve­za­ti sa ob­li­kom hek­sa­me­tra ko­ji je Ma­re­tić ko­ri­stio za na­še pre­vo­de kla­sič­kih epo­va, a ko­ja ni­su oso­bi­ta za pse­u­do­hek­sa­me­tar V. Ili­ća. Me­đu­tim, da se La­lić po­veo za pri­me­rom ono­ga ko­ga je iz ba­šti­ne kao svo­ju tra­di­ci­ju iza­brao, po­tvr­ di­će po­je­di­ni sti­ho­vi uskla­đe­ni sa Ili­će­vim ka­lu­pom. Pre­po­zna­će­mo ne­što pro­me­nje­nu seg­men­ti­ra­nost u od­no­su na Ili­ćev kra­ći i du­ži hek­sa­me­tar. Evi­dent­ne su raz­ne kom­bi­na­ci­je. • • • •

Pri­me­ra ra­di: u pe­smi „Me­lan­ho­li­ja”: 3+2+3 / 2+3+1 (Go­di­na ko­ja okle­va, kva­ran mar­tov­ski sneg); 3+2+2 / 3+2+1 (U mr­lju ko­ja vla­ži za­pad­ni sob­ni zid); 3+3+3 / 3+2+3 (Na ju­gu pro­le­će ras­pli­će čvo­ro­ve mo­krih ve­tro­ va) – da­kle, ras­po­red ak­ce­na­ta je do­sta slo­bo­dan, tro­slo­žni­ce su po­ne­kad dak­ti­li, po­ne­kad am­fi­bra­si; u pe­smi „Frag­ment”: 2+3+3 / 3+3+2 (Za­to i pe­vam to le­to ne­ja­snih bo­go­va pu­no), 3+1+3 / 3+2+3 (Bu­ šan je plašt pla­ne­te. Sve­jed­no, pe­vam le­po­tu), 3+3+2 / 3+2+2 (U sve­tu su­vi­še le­pom, a da bi bio stva­ran); u pe­smi „Amor fa­ti”: 3+3+2 / 3+3+2 (Ka­žu mi ša­pa­tom li­pe, a ja im ša­pa­tom ve­lim); u pe­smi „Rim­ska ele­gi­ja”: 3+2+3 / 2+2+3 (Ka­da je sta­nje mi­lo­sti. Ka­žu ne­ki vo­di­či); 3+3+2 / 3+2+1 (Lju­ba­vi, je­si li žed­na? Usrk­ni ovaj slog).

Da ne bi­smo za­ne­ma­ri­li ce­li­nu i da pe­sma ne iz­gu­bi svo­ju po­seb­nost, tre­ba na­ve­sti jed­nu od pe­sa­ma iz ci­klu­sa hek­sa­me­ta­ra u ko­joj će se la­ko uoči­ti po­bro­ja­ne ka­rak­te­ri­sti­ke ovo­ga sti­ha. Ne­ka to bu­de pe­sma pro­pra­će­na La­li­će­vom na­po­me­nom u ru­ko­pi­su16: Frag­ment De­li­mič­no po Pin­da­ru Le­po­ta ko­ja tvo­ri sve sla­sti smrt­ni­ci­ma Isti­nu će da tvo­ri od onog što je la­žno – Sa­mo bu­duć­nost mo­že po­uz­dan bi­ti sve­dok. A o bo­go­vi­ma, bo­ga­mi, sa­mo do­bro: Isti­na tu je iz­li­šna, sum­nji­va, opa­sna čak. Za­to i pe­vam to le­to ne­ja­snih bo­go­va pu­no, Me­ta­fo­ra­ma ga ki­tim i po­zla­tu mu sta­vljam Od is­ta­nje­nih re­či. A bo­le­sno je le­to, I bo­le­sno je mo­re i va­zduh što ga di­šem, Bu­šan je plašt pla­ne­te. Sve­jed­no, pe­vam le­po­tu Po se­ća­nju i mo­žda po ne­koj iner­ci­ji, što je Se­ća­nju se­stra bli­zan­ka; ob­ma­nu da­kle pe­vam U ne­koj upor­noj na­di da će bu­duć­nost jed­nom Po­sve­do­či­ti da je ob­ma­na bi­la bit­na U sve­tu su­vi­še stvar­nom, a da bi isti­nit bio, U sve­tu su­vi­še le­pom, a da bi bio stva­ran. Uko­li­ko osta­ne­mo pod uti­skom oso­bi­to ku­plet­no oform­lje­nog za­vr­šet­ka ove pe­sme (U sve­tu su­vi­še stvar­nom, a da bi isti­nit bio, / U sve­tu su­vi­še le­pom, a da bi bio stva­ran), ak­ti­vi­ra­će­mo u sve­sti naj­ma­nje dva po­stup­ka. Pr­vi po­stu­pak svoj­stven je La­li­će­vom po­et­skom iz­ri­ča­ju; pre sve­ga, mi­sli­mo na se­man­ti16 „‘De­li­mič­no po Pin­da­ru’ / ‘Frag­ment’: ‘Pin­dar: pe­snik tre­ba da uoči, uhva­ti, sa­ču­va pro­la­zni bo­žan­ski tre­nu­tak; ot­kri­je, iz­rek­ne šta je va­žno, bit­no u me­te­žu ži­vo­ta’” (vi­de­ti Na­po­me­ne u tre­ćem to­mu Де­ла Ива­на В. Ла­ли­ћа 1997: 265).

130


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

č­ku po­ent­nu auto­no­mi­ju uglav­nom za­vr­šnih sti­ho­va pe­sme. Oču­va­će taj mo­dus fi­ni­ši­ra­nja i pr­va pe­sma („Me­lan­ho­li­ja”): Na ju­gu pro­le­će ras­pli­će čvo­ro­ve mo­krih ve­tro­va, / Smrt ima mo­kru sen­ku dok pro­la­zi kroz zid. Pri­tom, ni­je ire­le­van­tan po­lo­žaj jed­no­slo­žni­ca u ovom po­sled­njem na­ve­de­nom sti­hu pe­sme, uko­li­ko raz­mi­šlja­mo i o pen­ta­me­tru, sti­hu te­sno spreg­nu­tim sa hek­sa­me­trom (sa ko­jim za­jed­no či­ni jed­nu od naj­sta­ri­jih stro­fa – ele­gij­ski di­stih): jed­no­slo­žni­ca sa­mo­stal­na na po­čet­ku – smrt, i jed­na na kra­ju u ak­ce­ nat­skoj ce­li­ni – kroz zid. Iako pr­va jed­no­slo­žni­ca ni­je is­pred ce­zu­re, već sa­ma nji­ho­va upo­tre­ba aso­ci­ra na kr­nje sto­pe pen­ta­me­tra od ko­jih na­sta­je jed­na ce­la sto­pa. I ovaj stih ima šest ak­ce­nat­skih ce­li­na, od­ no­sno šest ik­tu­sa, što od­li­ku­je oba ova ele­gij­ska sti­ha. Sen­ten­ci­o­zno dvo­sti­šno gru­pi­sa­nje pre­po­zna­će­mo po­ne­gde i unu­tar pe­sme, a ne sa­mo u nje­noj za­vr­šni­ci. Za pri­mer uzmi­mo kon­tem­pla­ci­ju u sti­ho­vi­ma iz po­sled­nje pe­sme ci­klu­sa hek­sa­me­ta­ra („Rim­ska ele­gi­ja”) u ko­ji­ma se pe­snik po­slu­žio an­ti­me­ta­bo­lom: Ako ne­do­vr­še­no sve­do­či sa­vr­šen­stvo, / On­da ne­sa­vr­še­no ima do­vr­šen ob­lik. Dru­gi po­stu­pak, u vi­du pa­ra­le­li­zma i po­na­vlja­nja de­lo­va sti­ha, ret­ko na­la­zi­mo kod ovog pe­sni­ka. Po­me­nu­ta si­me­trič­nost ak­ce­nat­skih ce­li­na u po­lu­sti­ho­vi­ma Ili­će­vog hek­sa­me­tra mo­žda mo­že ov­de bi­ti sa­gle­da­na iz per­spek­ti­ve se­man­tič­ke si­me­tri­je sti­ho­va ili po­lu­sti­ho­va. Po­i­gra­će se La­lić in­ten­ziv­no ovim po­stup­kom u tre­ćoj pe­smi ci­klu­sa („Amor fa­ti”), u ko­joj di­ja­log čo­ve­ka i bilj­ke alu­di­ra pri­zvu­kom na do­bro po­zna­tu Jak­ši­će­vu raz­go­vor­nu pe­smu „Na Li­pa­ru”. Na­me­sto pti­ca, li­pe ko­mu­ni­ci­ra­ju sa lir­skim su­ bjek­tom; i na­me­sto pro­me­ne raz­me­ra u funk­ci­ji is­ti­ca­nja go­vo­ra dru­gog, go­vor li­pa se ukla­pa u na­ra­tiv­nu ce­li­nu pe­sme. A po­tom sle­di (iz­u­zev sre­di­šnjeg sti­ha u ovom na­vo­đe­nju) smi­sa­o­ni pa­ra­le­li­zam seg­me­na­ta u sti­ho­vi­ma, urav­no­te­že­nog ras­po­re­da ik­tu­sa: Ka­žu mi ša­pa­tom li­pe, a ja im ša­pa­tom ve­lim: Do­bro je što je ta­ko; do­bro je što po­sto­ji Ne­sra­zmer, kad se uzrok sret­ne sa po­sle­di­com; Evo vam bla­go­slov, li­pe; a vaš je bla­go­slov me­ni Pre­ra­sta­nje mog či­na, pre­ra­sta­nje mog ča­sa. Sap­fij­ska stro­fa Naj­ve­ću ra­ši­re­nost od svih kla­sič­nih me­trič­kih ob­li­ka, uz hek­sa­me­tar i ele­gij­ski di­stih, ima­la je ova če­tvo­ ro­sti­šna stro­fa, ime­no­va­na po he­len­skoj pe­sni­ki­nji Sap­fi iz 6. v. pre n.e.17 Či­ne je tri sap­fij­ska je­da­na­e­ster­ca (ma­ li sap­fij­ski stih – Sap­phi­cus mi­nor) i je­dan pe­te­rac – ado­nej.18 Iako je po­sled­nji stih, pe­te­rac (ver­sus Ado­ni­us), sma­tran na­stav­kom tre­ćeg sti­ha, otu­da se ret­ko sa­mo­stal­no upo­tre­blja­vao.19 Taj će stih kao iz­dvo­jen nor­mi­ra­ti Ho­ra­ci­je (na­kon što je Ka­tul uveo stro­fu u rim­sku po­e­zi­ju), ko­ji je sap­fič­ku stro­fu usa­vr­šio, raz­ra­dio te po­jed­ no­sta­vio i stvo­rio sop­stve­nu sti­li­za­ci­ju či­ji mo­del su sle­di­li i dru­gi la­tin­ski pe­sni­ci i po­to­nji evrop­ski pe­sni­ci, s ob­zi­rom na ka­sni pre­vod Sap­fi­ne po­e­zi­je upot­pu­njen tek u 20. ve­ku. Jed­na od bit­nih raz­li­ka u od­no­su na stro­fu ko­ju je upo­tre­blja­va­la Sap­fa je me­sto ce­zu­re: u Ho­ra­ci­je­voj stro­fi ce­zu­ra je uvek iza pe­tog slo­ga; dok je u grč­kom raz­me­ru, od­no­sno ob­li­ku u Sap­fi­noj po­e­zi­ji, ce­zu­ra ne­sta­bil­na, če­šće iza če­tvr­tog ne­go iza pe­tog slo­ga.20 U evrop­skoj knji­žev­noj tra­di­ci­ji te­melj­ni obra­zac ove stro­fe pret­preo je iz­me­ne u po­gle­du vr­ste sto­pa u sti­hu. U sta­rom kvan­ti­ta­tiv­nom si­ste­mu na­la­zio se spon­dej na kra­ju po­lu­sti­ha i sti­ha, ko­ji se u no­vo­e­vrop­skom pe­sni­štvu tran­spo­nu­je u tro­hej ka­ko bi se me­trič­ka she­ma uskla­di­la sa ak­ce­nat­skim 17 „Zo­ve se po pe­sni­ki­nji Sap­fi, ali ne­će bi­ti nje­zin pro­na­la­zak, jer se njo­me slu­ži i Al­kej [...]. Vr­lo je vje­ro­jat­no, da je stro­fa na­rod­na le­zbič­ka stro­fa, ko­ju su u umjet­nu grč­ku li­ri­ku uve­li Sap­fa i Al­kej” (Maj­na­rić 1948: 113). 18 Ova stro­fa na­zi­va­la se ma­lom sap­fič­kom stro­fom (strop­ha Sap­phi­ca mi­nor; Sap­phi­cum mi­nus) i ima­la je zna­čaj­nu ulo­gu u evrop­skoj po­e­zi­ji, dok se re­đe po­mi­nja­la i upo­tre­blja­va­la ve­li­ka sap­fič­ka stro­fa (strop­ha Sap­phi­ca ma­i­or; Sap­phi­cum ma­i­us), ko­ja ne po­ti­če iz an­ti­ke, već od no­vi­jih te­o­ri­ja; ni­je je bi­lo ni u Sap­fi­noj po­e­zi­ji, a Ho­ra­ci­je ima sa­mo jed­nu pe­smu is­pe­va­nu njo­me. U srp­skoj knji­žev­no­sti je ne­ma. 19 Ado­nej je „s tre­ćim je­da­na­e­ster­cem po­ve­zan si­na­fi­jom, pa ka­ko kat­kad pre­la­zi i ri­ječ iz je­da­na­e­ster­ca u ado­nej [...], sma­tra­ju ne­ki oba sti­ha kao je­dan; [...]” (Maj­na­rić 1948: 112–113). 20 O mo­de­lu i pra­vi­li­ma Ho­ra­ci­je­ve i Sap­fi­ne stro­fe vi­de­ti Maj­na­rić 1948: 112–114; Gan­tar 1979: 48–60.

131


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

prin­ci­pom. U ta­kvoj mo­di­fi­ko­va­noj sap­fij­skoj stro­fi kom­bi­no­va­li su se dak­ti­li i tro­he­ji. Sti­ho­vi stro­fe po­ či­nju i da se ri­mu­ju. Od svih kla­sič­nih stro­fa, na­šem sti­hu se pri­la­go­di­la i naj­du­že odr­ža­la upra­vo sap­fij­ska stro­fa, tvr­dio je Sve­to­zar Ma­tić. Srp­ska knji­žev­nost be­le­ži pri­me­nu ove stro­fe, naj­sta­ri­jeg pse­u­do­kla­sič­nog raz­me­ra kod nas, po­čet­kom 18. ve­ka, u ne­koj va­ri­jan­ti po­sr­blja­va­nja stro­fe si­la­bič­kim okvi­rom21, uz upo­tre­bu ri­me. Ra­ši­ri­će se nje­na upo­tre­ba to­kom či­ta­vog ve­ka (tip stro­fe Alek­si­ja Ve­zi­li­ća sa je­da­na­e­sto­slo­žnim sti­ho­vi­ma par­no ri­mo­va­nim po­sta­će obra­zac ka­sni­jim ge­ne­ra­ci­ja­ma), pa će i po­če­tak na­red­nog ve­ka bi­ti u zna­ku nje­ne ras­pro­stra­nje­no­sti (me­đu mno­gi­ma, i u po­e­zi­ji Ste­ri­ji­noj, is­pe­va­noj si­la­bič­ko-ton­skim sti­ hom, ri­mo­va­nim jam­pskim je­da­na­e­ster­cem sa ce­zu­rom iza pe­tog slo­ga). I kod Ve­zi­li­ća i kod Ste­ri­je stro­ fa je li­či­la na kla­sič­nu stro­fu sa­mo svo­jim ti­po­graf­skim ob­li­kom, po­sto­ja­la je sa­mo spo­lja­šnja slič­nost, ka­ko ve­li Ma­tić (2011: 88–90). U pi­ta­nju su dva ti­pa opo­na­ša­nja sap­fič­ke stro­fe si­la­bič­kom me­to­dom: si­la­bič­kim i si­la­bič­ko-ton­skim sti­hom. Već u dru­goj po­lo­vi­ni 19. ve­ka re­đe se upo­tre­blja­va; zna­čaj­ni su po­ku­ša­ji La­ze Ko­sti­ća i Jo­va­na Ili­ća. Iz­vor­na me­trič­ka she­ma se ne pri­hva­ta, pa sti­hom ove stro­fe po­sta­je na­rod­ni stih (si­me­trič­ni de­se­te­rac, jam­pski je­da­na­e­ste­rac, dva­na­e­ste­rac; gde je če­tvr­ti stih stro­fe u stva­ri po­lu­stih). Pod­se­ti­mo na to da je pri­la­go­đa­va­nje stra­nih ob­li­ka do­ma­ćim me­trič­kim pra­vi­li­ma, po­put ovog slu­ča­ja, bi­lo po­e­tič­ki pro­gram epo­he ro­man­ti­zma. Ta­ko je ta upo­tre­ba raz­li­či­tih vr­sta sti­ho­va u sap­fič­koj stro­fi vi­še u do­me­nu sti­li­za­ci­ja (ko­je do­mi­ni­ra­ju u ovom pe­ri­o­du) ne­go opo­na­ša­nja tra­di­ci­o­nal­nog obra­sca. Spo­ra­dič­no se ova stro­fa upo­tre­blja­va­la i kra­jem 19. ve­ka (Vo­ji­slav Ilić, Mi­lo­rad Mi­tro­vić). Po­čet­kom 20. ve­ka u na­šoj knji­žev­no­sti kre­i­ran je mo­del opo­na­ša­nja ak­ce­nat­skim prin­ci­pom (gde su du­ži­ne i krat­ko­će za­me­nje­ne ak­cen­tom pre­ma za­da­toj me­trič­koj she­mi ho­ra­ci­jev­ske sap­fič­ke stro­fe). U od­no­su na si­la­bič­ku ob­ra­du stro­fe ovaj tip je ma­nje za­stu­pljen (na­la­zi­mo ga u po­e­zi­ji Sve­ti­sla­va Ste­fa­ no­vi­ća, Di­mi­tri­ja Mi­tri­no­vi­ća i Ani­ce Sa­vić Re­bac). U pri­log pri­bli­ža­va­nja kla­sič­nom uzo­ru, što je bi­la na­me­ra auto­ra ova­kvih stro­fa, ide i od­su­stvo ri­me u pe­sma­ma iz­gra­đe­nim po ovom prin­ci­pu.22 Še­zde­se­tih go­di­na 20. ve­ka, unu­tar gru­pe srp­skih neo­sim­bo­li­sta ogle­da­nja u sap­fi­noj stro­fi su ret­ka. Ni­je za­ču­đu­ju­će što ih na­la­zi­mo baš kod pe­sni­ka ko­ji je ku­šao po­ten­ci­jal sta­rih tra­di­ci­o­nal­nih for­mi re­ ak­ti­vi­ra­ju­ći mno­ge ob­li­ke ro­man­skog po­re­kla (so­ne­te, la­u­de, stram­bo­ta, se­sti­nu li­ri­cu, ter­ci­ne) i ko­ji se je­di­ni opro­bao u jed­nom grč­ko-vi­zan­tij­skom ob­li­ku (ka­no­nu). Ogle­da­nje u kla­sič­nom obra­scu još je­dan je vid pre­i­spi­ti­va­nja svo­jih mo­guć­no­sti iz­ra­ža­va­nja u pra­vil­nim po­et­skim for­ma­ma. La­lić je is­pe­vao tri pe­sme u sap­fič­kim stro­fa­ma: pe­sma „Mo­re po­sle ki­še”, pr­vi put ob­ja­vlje­na u ob­ je­di­nje­noj zbir­ci Vre­me, va­tre, vr­to­vi 1961. go­di­ne; pe­sma „Okean”, na­pi­sa­na 1966, ob­ja­vlje­na u zbir­ci Krug; i pe­sma „Tri stro­fe”, na­pi­sa­na 1967. go­di­ne, iz zbir­ke O de­li­ma lju­ba­vi ili Vi­zan­ti­ja. Či­nje­ni­ca da se stal­ni ob­li­ci u La­li­će­voj po­e­zi­ji na­la­ze u sko­ro svim pe­snič­kim zbir­ka­ma a ne sa­mo u Pi­smu, ko­ja je sva u tra­di­ci­o­nal­nim for­ma­ma, po­tvr­đu­je pe­sni­ko­vu na­klo­nost nji­ma, in­te­re­so­va­nje za njih to­kom či­ta­vog svog po­et­skog iz­ra­ža­va­nja.23 Opo­na­ša­nje ak­ce­nat­skim prin­ci­pom sle­di i La­lić u po­me­nu­tim svo­jim tri­ma pe­sma­ma. In­ten­ci­ ja mu je ista kao i pe­sni­ci­ma s po­čet­ka ve­ka ko­ji uno­se mo­der­ni po­e­tič­ki pri­stup. Opo­na­ša­ti kla­sič­ni 21 Što i ni­je kla­sič­ka ver­si­fi­ka­ci­ja u pra­vom smi­slu re­či, tvr­di Kra­var, „jer je ov­dje broj slo­go­va, kao i u pra­vim si­la­bič­kim ob­li­ci­ma ono­ga do­ba, je­di­na kon­stan­ta u sti­hu, ta­ko da u nje­mu i ne­ma ti­pič­nog rit­ma do­tič­ne she­me. Uosta­lom, u srp­skom će pje­sni­štvu sa­fič­ka stro­fa u da­ljem raz­vo­ju i osta­ti u to­me tzv. ‘po­sr­blje­nom’ okvi­ru, u ko­jem će je nje­go­va­ti za­vi­dan broj pje­sni­ka kla­si­ci­sta” (1985: 371). O ova­kvom od­no­su na­ših pe­sni­ka tog pe­ri­o­da pre­ma sap­fij­skoj stro­fi Jo­van Su­bo­tić je pi­sao u svo­joj Na­u­ci o serb­skom sti­ho­tvo­re­ni­ju: „Pri ovom je raz­ me­ru pri­me­ti­ti, da su na­ši sti­ho­tvor­ci, vo­đe­ni uvom, ume­sto Sa­fi­nog naš na­rod­ni stih uze­li, ko­ji na pr­vom me­stu dak­til ima, i za njim če­ti­ri tro­he­ja. Za­to u svi­ma ovim na­ve­de­nim sti­ho­vi­ma vi­di­mo, da na tre­ćem me­stu dak­ti­la ne­ma. Ho­će­mo li mi ovo za raz­mer Sa­fin ima­ti, ili za na­rod­ni Sa­fi­nom rav­no­gla­sni: to od ob­šteg mne­ni­ja za­vi­si: ako pi­ta­mo šta je isti­na, on­da re­ći mo­ra­mo, da se taj Sa­fi­nim na­re­ći ne mo­že, ne­go na­šim na­rod­nim. Za­sad ga svi za Sa­fin dr­že” (Су­бо­тић 1845: 67). 22 O evo­lu­ci­ji sap­fič­ke stro­fe u srp­skoj po­e­zi­ji vi­de­ti Гр­ди­нић 2007б: 175–184. 23 A po­volj­no tre­ba vred­no­va­ti ra­zno­vr­snost utvr­đe­nih ob­li­ka jer omo­gu­ća­va da sa­gle­da­mo od­nos pe­sni­kov pre­ma nji­ma.

132


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

obra­zac tre­ba što ver­ni­je, sle­di­ti ras­po­red du­ži­na i krat­ko­ća na či­je me­sto sad se po­sta­vlja­ju na­gla­še­ni i ne­na­gla­še­ni slo­go­vi. She­ma ko­ja je ovla­da­la u no­vo­ve­kov­nih pe­sni­ka, pri­la­go­đa­va­njem ho­ra­ci­jev­ske sap­ fič­ke stro­fe nji­ho­vim je­zi­ci­ma, ima­la je sle­de­ći ras­po­red sto­pa: tro­hej + tro­hej + dak­til + tro­hej + tro­hej u je­da­na­e­ster­ci­ma i dak­til + tro­hej u epo­di, po­sled­njem sti­hu stro­fe. Zna­me­nje stro­fe je tre­ća dak­til­ska sto­pa. La­lić je pri­hva­tio ovaj tip ob­ra­de sap­fič­ke stro­fe i u svo­jim pe­sma­ma te­ži ka što tač­ni­jem po­dra­ža­ va­nju kla­sič­nog uzo­ra. Pe­sma „Mo­re po­sle ki­še” ima 17 stro­fa (68 sti­ho­va) u ko­ji­ma se sa­mo u 15 sti­ho­va od­stu­pa od dak­ ti­la u tre­ćoj sto­pi. Tek po­ne­gde se ko­ri­sti če­tvo­ro­slo­žni­ca­ma (ili če­tvo­ro­slo­žnim ak­ce­nat­skim ce­li­na­ma) ume­sto tro­he­ja, i u pred­njem i u zad­njem tro­hej­skom de­lu sti­ha. Ten­den­ci­ja je da 5. slog bu­de na­gla­šen, a ce­zu­ra je flek­si­bil­ni­ja, slič­ni­ja Sap­fi­noj stro­fi. Taj slo­bod­ni­ji pri­stup sti­hov­noj struk­tu­ri oda­je uskla­đi­ va­nje oso­be­no­sti­ma na­še­ga je­zi­ka, pa će re­zul­ti­ra­ti vi­še­krat­nim op­ko­ra­če­nji­ma ade­kvat­nim mo­der­nom pe­snič­kom rit­mu. Op­ko­ra­če­nja nas na ne­ki na­čin opo­mi­nju da pe­snik ne po­štu­je strikt­no an­tič­ku nor­mu, da joj ne pri­stu­pa sle­po ko­pi­ra­ju­ći za­da­tu she­mu, prem­da pre­u­zi­ma prin­cip opo­na­ša­nja bli­ži kla­sič­nom me­trič­kom obra­scu. To je po­tvr­dio čak i iz­o­sta­vlja­njem ri­me, ne bi li se što vi­še pri­bli­žio kla­sič­nom uzo­ru. U če­tvr­tom sti­hu (ado­ne­ju) pe­snik je ta­ko­đe te­žio za­da­toj she­mi – dak­til + tro­hej, ali ona ni­je do­sled­no spro­ve­de­na pa je na­la­zi­mo po­ne­gde i u in­ver­zi­ji ili kom­bi­na­ci­ju tro­he­ja i am­fi­bra­ha. Ipak, pri­ met­no je u sve tri pe­sme da je če­tvr­ti stih sin­tak­sič­ko-se­man­tič­ki pro­du­že­tak tre­ćeg sti­ha, da ne­ma svo­ju sa­mo­stal­nost ni­ti je iz­dvo­jen stih kao u ho­ra­ci­je­vom mo­de­lu stro­fe. Te­ma­ti­zo­va­nje ve­li­kih vo­da, po­put mo­ra i oke­a­na, jed­na je od kon­stan­ti La­li­će­ve po­e­zi­je. Pre­ne­će ovim stro­fa­ma iz­ve­sni tre­nu­tak ini­ci­ja­ci­je, po­vra­tak se­bi, ose­ća­nju i se­ća­nju, pro­pra­ćen raz­mi­ri­ca­ma sa sve­tom. Kon­tem­pli­ra La­lić u ovoj pe­smi o tre­nut­ku spo­zna­je sop­stva i jed­na­če­nja sa pro­stran­stvom pred so­bom: Naj­zad opet ose­ćam da se se­ćam Ne­kih re­či, ve­šti­ne do­sto­jan­stva, Sno­pom sli­ka sun­ce me usi­ja­no Sti­že i stre­lja, ......................................... Naj­zad opet po­zna­jem ovaj ble­sak, Naj­zad pla­čem po­no­sno i bez su­za, Naj­zad te­žak ko što je te­ško mo­re, Mo­ja slo­bo­da, ......................................... U pe­smi „Okean”, u 8 sap­fič­kih stro­fa (32 sti­ha), što se ras­po­re­da ak­ce­na­ta i, uslov­no re­če­no, sto­pa ti­če, do­sled­ni­ji je ne­go u pe­smi „Mo­re po­sle ki­še”, sa ma­njim bro­jem od­stu­pa­nja od kla­sič­ne me­trič­ke she­me i sa mo­žda još efekt­ni­jim ne­po­du­da­ra­njem sti­hov­nog i sin­tak­sič­kog ni­za. Ipak, La­lić je naj­u­skla­đe­ni­ji sa kla­sič­nim obra­scem i sa­dr­ža­jem pri­klad­nim za ovu stro­fu24 u pe­smi „Tri stro­fe”. Ne­in­ven­tiv­no i pot­pu­no ire­le­vant­no na­slo­vlje­na pe­sma kri­je za­ni­mlji­vu struk­tu­ru. Osim jed­ ne če­tvo­ro­slo­žni­ce ume­sto tro­he­ja u zad­njem tro­hej­skom de­lu sti­ha (oti­snu­ta), za­da­ta me­trič­ka she­ma is­po­što­va­na je u svim je­da­na­e­sto­slo­žnim sti­ho­vi­ma stro­fa. Struk­tu­ru ado­ne­ja či­ni slo­bod­na kom­bi­na­ci­ja tro­he­ja i am­fi­bra­ha, i to je je­di­no, čak i za­ne­mar­lji­vo, ne­po­što­va­nje nor­me. Od­red­ni­ca nad­sti­hov­ne struk­tu­re u na­slo­vu mo­žda baš su­ge­ri­še pre­i­spi­ti­va­nje ove zna­čaj­ne vr­ste re­pre­zen­ta­tiv­ne za kla­sič­nu knji­žev­nost. On­da bi pak ta in­ten­ci­ja bi­la ade­kvat­na na­slo­vlja­va­nju pe­sa­ma žan­rov­skom od­red­ni­com, ka­kvo re­ci­mo sre­će­mo u po­e­zi­ji Mi­lo­va­na Da­noj­li­ća, či­me se usme­ra­va, od­ no­sno una­pred de­ter­mi­ni­še for­mal­no ustroj­stvo. Ma­da, na­slo­vlja­va­nje pe­sme – Tri stro­fe – mo­že iz­ro­di­ti 24 Sap­fij­skom stro­fom su se pre­no­si­la ne­žna, mir­na, lju­bav­na ose­ća­nja, otu­da je i ri­tam uti­šan, za­dr­žan, pri­kla­dan za ta­kve mo­ti­ve.

133


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

i uti­sak us­put­nog za­pi­sa, vred­no­sno ne­iz­gra­đe­nog od­no­sa ka iz­re­če­nom, uti­sak ne­pri­zna­tog ili pak bez iden­ti­te­ta. Ka­ko bi­lo, pe­sma va­lo­ri­zu­je sve­vre­me­no ose­ća­nje, ina­če te­mat­ski pri­jem­či­vo sap­fij­skoj stro­fi. „Tri pu­ta lju­bav” – bi­lo bi pri­klad­ni­je ime­no­va­ti po­e­ti­zo­va­nu mi­sao ko­ja sle­du­je: Po­sle sve­ga lju­bav će da nas prav­da Va­tra kreč­nim ve­zi­vom ako spo­ji Lom­ni ka­men ve­ko­va, tru­lež, slo­va Slo­ži u re­či, Či­tak bu­de le­to­pis, pe­čat stra­šan, Po­sle sve­ga lju­bav će da nas prav­da – Či­sta ru­ža pe­pe­la, oti­snu­ta Na dru­goj stra­ni; Tvo­ja ko­ža, Me­li­sa, ka­plju mo­ra Žed­nom ne­bu uz­no­si; gra­dim cr­kvu, Po­sle sve­ga lju­bav će da nas prav­da, Iz­rav­na me­ru. Po­me­ra­njem re­fren­skog sti­ha – Po­sle sve­ga lju­bav će da nas prav­da – iz stro­fe u stro­fu za po je­dan stih, sti­če se uti­sak kru­že­nja, što i ni­je efe­kat neo­če­ki­van za ob­li­ke ro­man­skog po­re­kla. Na­pro­sto se nji­me spli­ću sve tri stro­fe, te stva­ra­ju je­dan kom­pak­tan okvir ko­me pot­po­ru da­ju i po­je­di­ne ključ­ne re­či La­li­ će­ve po­e­zi­je. Iz­u­zev re­či lju­bav, po­put ne­pri­ko­sno­ve­nog ali­bi­ja za sve, pod­vu­ći se mo­gu sle­de­će re­či oko ko­jih se pe­sni­ko­va eks­pre­si­ja for­mi­ra: va­tra, slo­va, le­to­pis, Me­li­sa (sa ko­jom je­di­no od­stu­pa od dak­ti­la u tre­ćoj sto­pi), mo­re, cr­kva, i po­vrh svih, me­ra. Lju­bav je upo­ri­šte me­re, ona mo­že da iz­va­ga, da iz­rav­na, pro­su­di me­ru, da nas oprav­da, da nas is­ku­pi. Lju­bav je upra­vo ona stra­sna me­ra o ko­joj pe­snik kon­ti­nu­ i­ra­no kroz pe­snič­ke knji­ge pe­va i ko­ja je ima­nent­na nje­go­voj po­e­ti­ci. Za­klju­čak Pri raz­ma­tra­nju upo­tre­be pse­u­do­kla­sič­nih ob­li­ka tre­ba ima­ti u vi­du da „ni­su u svim isto­rij­skim eta­pa­ma u ko­ji­ma mo­že­mo iden­ti­fi­ko­va­ti pse­u­do­kla­sič­ne ob­li­ke oni na­sta­li sa ci­ljem da imi­ti­ra­ju kla­ sič­ne sti­ho­ve, ni­ti su u svim fa­za­ma svo­ga ja­vlja­nja od jed­na­kog zna­ča­ja za li­te­ra­tu­ru u či­jim okvi­ri­ma po­sto­je” (Гр­ди­нић 1987: 144). Sta­vlje­ni u od­nos pre­ma na­ci­o­nal­noj me­trič­koj tra­di­ci­ji ja­sno je da ovi ob­li­ci mo­ra­ju uče­stvo­va­ti u nje­nom raz­vo­ju. Iz­bor ova­kvih obra­za­ca od stra­ne po­je­di­nih pe­sni­ka uka­za­ će nam i na nji­ho­vu po­et­sku ide­ju. Pi­ta­mo li se ot­ku­da po­ti­če im­puls za imi­ta­ci­ju u srp­skom pe­sni­štvu od sre­di­ne 20. ve­ka, pre sve­ga u dru­goj po­sle­rat­noj pe­snič­koj ge­ne­ra­ci­ji, od­go­vor mo­že­mo po­tra­ži­ti u na­sto­ja­nju ta­da­šnjeg knji­žev­nog mi­ljea da do­pri­ne­se zna­ča­ju for­me. Funk­ci­ja pse­u­do­kla­sič­nih ob­li­ka, da­kle, sa­mer­lji­va je na­sto­ja­nju jed­ne kul­tur­ne ori­jen­ta­ci­je usme­re­ne ka ob­no­vi tra­di­ci­o­nal­nih for­mi. Reč je o ot­kri­va­nju no­vih mo­guć­no­sti sta­rog ka­no­ni­zo­va­nog ob­li­ka, tra­di­ci­jom stro­go fik­si­ra­nih sti­ho­va i stro­fa, pre­vas­hod­no ro­man­skog, po­tom grč­ko-vi­zan­tij­skog, pa ta­ko i kla­sič­nog po­re­kla; ma­da, ujed­no je reč i o upu­ći­va­nju na uz­o­re i knji­žev­na in­te­re­so­va­nja u tra­di­ci­ji. Otu­da pod­sti­caj za opo­na­ša­nje do­la­ zi iz knji­žev­no­i­sto­rij­skog kon­tek­sta i po­ka­za­telj je po­e­ti­ke gru­pe srp­skih neo­sim­bo­li­sta. Po­ja­va ova­kvih ob­li­ka u pe­ri­o­du srp­skog neo­sim­bo­li­zma, uz ob­no­vu mno­gih dru­gih stal­nih ob­li­ka raz­li­či­tog po­re­kla, u tom je smi­slu zna­čaj­na.

134


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

LI­TE­RA­TU­RA: Gan­tar, Ka­je­tan. 1979. Gr­ške li­rič­ne ob­li­ke in me­trič­ni obraz­ci. Lju­blja­na: Dr­žav­na za­lo­žba Slo­ve­ni­je, 48–60. Гр­ди­нић, Ни­ко­ла. 1987. „Псе­у­до­кла­сич­ни об­ли­ци дру­ге по­ло­ви­не 19. ве­ка (функ­ци­ја, гра­ђа, оп­сег)”. Стих дру­ге по­ло­ви­не де­вет­на­е­стог ве­ка. На­уч­ни ску­по­ви, књ. II, уред­ник Све­то­зар Пе­тро­вић. Но­ви Сад: ВА­НУ, 143–170. ----. 2007а. Стал­ни об­ли­ци пе­сме и стро­фе. Бе­о­град: На­род­на књи­га – Ал­фа. ----. 2007б. „О ево­лу­ци­ји сап­фич­ке стро­фе у срп­ској по­е­зи­ји”. Син­хро­ниј­ско и ди­ја­хро­ниј­ско из­у­ча­ва­ње вр­ста у срп­ској књи­жев­но­сти, збор­ник ра­до­ва. Но­ви Сад: Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет – Днев­ник, 175–184. 3. Kra­var, Mi­ro­slav. 1985. „O pro­zo­dij­skoj struk­tu­ri srp­ske kla­si­ci­stič­ke me­tri­ke”. Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за фи­ло­ло­ги­ ју и лин­гви­сти­ку, XXVII–XXVI­II. Но­ви Сад: Ма­ти­ца срп­ска, 369–380. 4. Ла­лић, Иван В. 1997а. „О по­е­зи­ји Во­ји­сла­ва Или­ћа”. Де­ла Ива­на В. Ла­ли­ћа. О по­е­зи­ји, 4. том. При­ре­дио Алек­ сан­дар Јо­ва­но­вић. Бе­о­град: ЗУНС, 29–44. ----. 1997б. „По­е­зи­ја – по­хва­ла чу­ду за­да­ног нам све­та (из­во­ди из раз­го­во­ра)”. Де­ла Ива­на В. Ла­ли­ћа. О по­е­зи­ји, 4. том. При­ре­дио Алек­сан­дар Јо­ва­но­вић. Бе­о­град: ЗУНС, 265–291. ----. 1997в. „Про­ле­го­ме­на за јед­но чи­та­ње по­е­зи­је Јо­ва­на Хри­сти­ћа”. Де­ла Ива­на В. Ла­ли­ћа. О по­е­зи­ји, 4. том. При­ре­дио Алек­сан­дар Јо­ва­но­вић. Бе­о­град: ЗУНС, 125–134. 5. Maj­na­rić, Ni­ko­la. 1948. Grč­ka me­tri­ka. Za­greb: JA­ZU, 112–114. 6. Ма­тић, Све­то­зар. 2011. „Прин­ци­пи умет­нич­ке вер­си­фи­ка­ци­је срп­ске”. Го­ди­шњи­ца Ни­ко­ле Чу­пи­ћа, књ. XXXIX, 1930, 119–162; књ. XL, 1931, 1–72; књ. XLI, 1932, 128–166. Об­је­ди­ње­но са оста­лим Ма­ти­ће­вим ра­до­ви­ма о сти­ху, у об­ли­ку сво­је­вр­сне мо­но­гра­фи­је, об­ја­вље­ни у: Све­то­зар Ма­тић. Прин­ци­пи срп­ске вер­си­фи­ка­ци­је. При­ре­ди­ла Мир­ја­на Д. Сте­фа­но­вић. Бе­о­град: Слу­жбе­ни гла­сник, 13–120. 7. Pe­tro­vić, Sve­to­zar. 1983. „Stih”, u: Zden­ko Škreb/An­te Sta­mać. Uvod u knji­žev­nost. Za­greb: Gra­fič­ki za­vod Hr­vat­ske, 365–428. 8. Ру­жић, Жар­ко. 1986. „Ste­ri­ji­no slo­go­me­ri­je i nje­go­va kla­sič­na me­tri­ka”. Над за­го­нет­ком сти­ха. Но­ви Сад: Књи­ жев­на за­јед­ни­ца Но­вог Са­да, 104–179. 9. Сте­фа­но­вић, Мир­ја­на Д. 2010. „Ста­ти­сти­ка и сти­ли­сти­ка сти­ха”, по­го­вор у: Ки­рил Та­ра­нов­ски. О срп­ском сти­ ху. Бе­о­град: Слу­жбе­ни гла­сник, 291–310. 10. Су­бо­тић, Јо­ван. 1845. На­у­ка о серб­ском сти­хо­тво­ре­ни­ју. Бу­дим: Ма­ти­ца Серб­ска. 11. Та­ра­нов­ски, Ки­рил. 2010. О срп­ском сти­ху. При­ре­ди­ла Мир­ја­на Д. Сте­фа­но­вић. Бе­о­град: Слу­жбе­ни гла­сник. 12. Ве­се­ли­но­вић, Со­ња. 2012. Пре­во­ди­лач­ка по­е­ти­ка Ива­на В. Ла­ли­ћа. Но­ви Сад: Ака­дем­ска књи­га. 1. 2.

Iz­vo­ri 1.

Де­ла Ива­на В. Ла­ли­ћа, I–IV. При­ре­дио Алек­сан­дар Јо­ва­но­вић. Бе­о­град: ЗУНС, 1997.

Comprehending the Spirit of the Classical Form Summary: The paper discusses the classical poetic forms, especially hexameter and sapphic stanza, and the ways of imitating the classical metrical schemes in Serbian literature. In particular, the paper emphasizes the principles of shaping both forms in Ivan V. Lalić’s poetry, a representative of the Ser­ bian neo-symbolism. Lalić has built his own version of hexameter, relying on V. Ilić’s and F. Helderlin’s verse. In sapphic stanzas Lalić follows the accentual principle of imitation. Key words: classical poetic forms, principles of imitation, hexameter, pseudohexameter, sapphic stanza.

sania0205@yahoo.com

135


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá UDC 7.072:336.6 UDC 008:336.6

Mirjana Starčević

Institut Servantes u Beogradu

Radmila Janičić

Univezitet u Beogradu Fakultet organizacionih nauka Srbija

Sponzorstvo u kulturi Sažetak: U do­ba svet­ske eko­nom­ske kri­ze in­sti­tu­ci­je kul­tu­re su­o­ča­va­ju se sa pro­ble­mom op­stan­ka, oču­va­nja svo­jih pro­gra­ma i kva­li­te­ta. Sa jed­ne stra­ne dr­ža­va sma­nju­je po­moć usta­no­va­ma kul­tu­re, i u Sr­bi­ji i u raz­vi­je­nim ze­mlja­ma Evrop­ske uni­je, a sa dru­ge stra­ne go­to­vo da ne­sta­ju fi­nan­si­je­ri po­put me­ ce­na i do­na­to­ra. Spon­zor­stvo u kul­tu­ri po­sta­je va­žan seg­ment ra­da usta­no­va kul­tu­re bez ob­zi­ra na to da li in­sti­tu­ci­ja funk­ci­o­ni­še u otvo­re­ni­jem ili za­tvo­re­ni­jem dru­štvu. Po­sta­vlja se pi­ta­nje da li su usta­no­ve kul­tu­re sprem­ne da se pro­fe­si­o­nal­no ba­ve ovom ob­la­šću, da li po­se­du­ju ka­dar ko­ji je spre­man da se tra­že­njem sred­sta­va ba­vi pro­fe­si­o­nal­no i kon­ti­nu­i­ra­no. Spon­zor­stvo u kul­tu­ri pod­ra­zu­me­va is­tra­ži­va­nje, spro­vo­đe­nje, eva­lu­a­ci­ju i kon­stant­nu po­sve­će­nost. Ključ­ne re­či: spon­zor­stvo, kul­tura, ustanove kulture, donacije, obezbeđivanje sredstava.

Ustanovama kulture nikada ni­je bi­lo te­že da pro­na­đu sred­stva za rad i funk­ci­o­ni­sa­nje ne­go da­nas, u do­ba svet­ske eko­nom­ske kri­ze. O to­me go­vo­re po­da­ci da bu­džet za kul­tu­ru Sr­bi­je za 2013. iz­no­si sve­ ga 0,6%, iako je me­đu­na­rod­ni stan­dard 2,4% od ukup­nog bu­dže­ta (Mi­ni­star­stvo kul­tu­re i in­for­mi­sa­nja Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, www.kul­tu­ra.gov.rs). Slič­na si­tu­a­ci­ja je i u dru­gim ze­mlja­ma. U Špa­ni­ji je bu­džet za kul­ tu­ru sma­njen za 30% u od­no­su na 2012, i ovo sma­nje­nje uti­če na rad naj­ve­ćih in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re, ko­je su me­đu­na­rod­no po­zna­te, kao što su mu­zeji Pra­do, Re­i­na So­fia, Ta­te Mo­dern (Mi­ni­star­stvo za obra­zo­va­nje, kul­tu­ru i sport Špa­ni­je, http://www.mecd.gob.es). Slič­na si­tu­a­ci­ja je i u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, gde je pred­vi­đe­ no da se do 2015. bu­džet sma­nji za 11,8% (Mi­ni­star­stvo za kul­tu­ru, me­di­je i sport Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, www. cul­tu­re.gov.uk). Arts Co­un­cil En­gland sa­ve­tu­je usta­no­va­ma kul­tu­re da po­sve­te vre­me obu­ci za­po­sle­nih u obla­sti fi­nan­si­ra­nja i spon­zor­stva, a da će Vla­da sa dru­ge stra­ne sti­mu­li­sa­ti kom­pa­ni­je da vi­še ula­žu u kul­ tu­ru.1 Iz sve­ga na­ve­de­nog mo­že­mo za­klju­či­ti da će spon­zor­stvo, ili pri­ku­plja­nje sred­sta­va, po­sta­ti jed­na od naj­va­žni­jih ak­tiv­no­sti in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re. U SAD se pri­me­nju­je mo­del pri­vat­nog fi­nan­si­ra­nja kul­tu­re, dok se u Evro­pi pri­me­nju­je kom­bi­no­va­ni me­tod, fi­nan­si­ra­nje kul­tu­re iz dr­žav­nog i pri­vat­nog sek­to­ra. Pod spon­zor­stvom pod­ra­zu­me­va­mo od­nos iz­me­đu ko­mer­ci­jal­ne or­ga­ni­za­ci­je i ma­ni­fe­sta­ci­je, or­ga­ni­za­ci­je ili in­sti­tu­ci­je u ko­me ko­mer­ci­jal­na or­ga­ni­za­ci­ja da­je pri­log u nov­cu ili uslu­ga­ma u za­me­ nu za pri­stup ko­mer­ci­jal­no is­pla­ti­vim mo­guć­no­sti­ma ma­ni­fe­sta­ci­je, or­ga­ni­za­ci­je ili in­sti­tu­ci­je (Hill 2003: 177). Spon­zor­stvo pod­ra­zu­me­va in­ter­ak­ci­ju dva raz­li­či­ta seg­men­ta: spon­zo­ra, ko­ji da­je sred­stva, do­bra ili uslu­ge, i spon­zo­ri­sa­ne or­ga­ni­za­ci­je ili do­ga­đa­ja, ko­ji do­bi­ja­ju sred­stva i zauz­vrat stva­ra­ju od­re­đe­nu vi­dlji­vost za spon­zo­ra. Pri­ku­plja­nje sred­sta­va mo­ra bi­ti in­te­gri­sa­no u pro­ces stra­te­škog pla­ni­ra­nja or­ga­ 1 To­kom 2011. Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja je po­ku­ša­la da sti­mu­li­še pred­u­ze­ća da ula­žu vi­še u kul­tu­ru to­kom kam­pa­nje „2011 – go­di­na kul­tu­re”.

136


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ni­za­ci­je kul­tu­re. Odr­ža­va­nje i iz­grad­nja od­no­sa sa spon­zo­ri­ma je kon­ti­nu­i­ran pro­ces za ko­ji je za­du­žen me­na­džer za spon­zor­stvo, di­rek­tor ili me­na­džer za ko­mu­ni­ka­ci­je. U usta­no­va­ma kul­tu­re če­sto je jed­na oso­ba za­du­že­na za mar­ke­ting, od­no­se s jav­no­šću i pri­ku­plja­nje sred­sta­va. Ova­kav na­čin or­ga­ni­za­ci­je uka­zu­je na ne­do­volj­no vred­no­va­nje pomenutih ak­tiv­no­sti u sa­moj or­ga­ni­za­ci­ji. Da bi usta­no­va kul­tu­re mo­gla da efi­ka­sno spro­vo­di pri­ku­plja­nje sred­sta­va, mo­ra da raz­u­me naj­pre raz­lo­ge zbog ko­jih kom­pa­ni­je ula­žu u spon­zo­ri­sa­nje, kao što se mo­že vi­de­ti na Sli­ci 1. 2. Stvaranje interesa u medijima

1. Podrška proizvodima i uslugama

3. Jačanje korporativnog identiteta

Sponzorstvo

4. Izgradnja dobre volje

6. Umesto oglašavanja

5. Kao deo integrisane kampanje

Slika 1: Razlozi za sponzorstvo (Tench 2009: 574) Usta­no­ve kul­tu­re mo­ra­ju da raz­u­me­ju da kom­pa­ni­je ne ula­žu u kul­tu­ru da bi po­mo­gle usta­no­va­ma da pre­ži­ve već, iz kraj­nje prak­tič­nih raz­lo­ga, da bi pro­mo­vi­sa­li svoj brend i/ili pro­iz­vo­de. Iz tog raz­lo­ga neo­p­hod­no je raz­li­ko­va­ti poj­mo­ve do­na­ci­ja, me­cen­stvo i spon­zor­stvo, ko­ji se po­gre­šno sma­tra­ju si­no­ ni­mi­ma. Pod spon­zor­stvom pod­ra­zu­me­va se „obez­be­đi­va­nje nov­ca, sred­sta­va, zna­nja i or­ga­ni­za­tor­skih uslu­ga za umet­ni­ke i in­sti­tu­ci­je kul­tu­re sa ci­ljem da se zauz­vrat do­bi­je pri­vred­no re­le­vant­na ili idej­na pro­tiv­u­slu­ga” (Rot 1996: 53).2 Ako je, na­su­prot to­me, an­ga­žo­va­nje re­zul­tat dru­štve­ne od­go­vor­no­sti ili pred­sta­vlja od­go­vor na mol­bu po­je­din­ca, on­da go­vo­ri­mo o me­cen­stvu. Me­ce­na, po pra­vi­lu, ne in­si­sti­ra na ne­koj jav­noj, ko­mer­ci­jal­no efi­ka­snoj pro­tiv­vred­no­sti, ali do­zvo­lja­va da se o tom či­nu go­vo­ri. Do­na­ci­ja (do­bro­tvor­stvo) je ak­tiv­nost or­ga­ni­za­ci­je ili po­je­din­ca ko­ji da­ju od­re­đe­nu po­moć, usmerena na hu­ma­ ni­tar­ne ci­lje­ve (Fi­li­po­vić 2003: 115).3 U Evro­pi spon­zo­ri­sa­nje kul­tu­re ima du­gu tra­di­ci­ju, ko­ja ob­u­hva­ta či­tav niz ak­tiv­no­sti ula­ga­nja u pro­ gra­me kul­tu­re i/ili ula­ga­nja u iz­grad­nju i opre­ma­nje usta­no­va kul­tu­re. Me­đu­tim, po­treb­no je na­gla­sti­ti da je kod od­go­vor­nih u kul­tu­ri 70-ih i 80-ih go­di­na pro­šlog ve­ka, po­seb­no u Fran­cu­skoj, po­sto­jao ne­ga­ti­van stav pre­ma ula­ga­nju pri­vred­nih su­bje­ka­ta u kul­tu­ru. Pe­ter Rot (Pe­ter Rot) na­vo­di da in­sti­tu­ci­je kul­tu­re sve 2 Sve če­šće se u do­ma­ćoj te­o­ri­ji i prak­si upo­tre­blja­va ter­min iz en­gle­skog je­zi­ka “fun­dra­i­sing”. 3 Da­lje u tek­stu auto­ri će se ba­vi­ti poj­mom spon­zor­stva.

137


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

vi­še shva­ta­ju neo­p­hod­nost do­pu­nja­va­nja bu­dže­ta, kao i da le­gi­tim­na do­bit u vi­du imi­dža i re­kla­ma ne mo­ ra da ugro­zi cilj kul­tu­re (Rot 1996: 54). Sa­rad­nja iz­me­đu or­ga­ni­za­ci­je kul­tu­re i kom­pa­ni­je za sa­mu kom­pa­ ni­ju pred­sta­vlja stra­te­ško po­kro­vi­telj­stvo s ci­ljem da po­bolj­ša svoj imidž ili pro­da­ju, a to ne mo­ra da bu­de u su­prot­no­sti sa mi­si­jom usta­no­ve kul­tu­re. U na­šoj ze­mlji spon­zo­ri­sa­nje kul­tu­re re­la­tiv­no je sko­ri­jeg da­tu­ma i sve vi­še ima po­zi­tiv­nih pri­me­ra, ali još uvek se ne ra­di o ve­li­kim i gla­mu­ro­znim pro­jek­ti­ma po­put onih u sve­tu (npr. Gug­gen­he­im, Pra­do, Sydney Ope­ra Ho­u­se i sl.). Od iz­u­zet­ne va­žno­sti je da in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re ima iz­gra­đen imidž u lo­kal­noj i ši­roj za­jed­ni­ci i do­bre od­no­se s me­di­ji­ma da bi pri­vu­kla spon­zo­re, s ob­zi­rom na to da pred­u­ze­ća ula­žu svoj no­vac is­klju­či­vo u uspe­šne oso­be i in­sti­tu­ci­je. Od spon­zo­ra ne tre­ba oče­ki­va­ti da spa­si ne­za­ni­mljiv do­ga­đaj ili ne­u­spe­šnu usta­no­vu kul­tu­re. Dru­gim re­či­ma, uspe­šno spon­zor­stvo je ono u ko­jem svi – spon­zor, do­ga­đaj, me­di­ji, pu­bli­ka i jav­nost mo­gu jed­ni bez dru­gih. Ipak, spon­zor i spon­zo­ri­sa­ ni od­lu­ču­ju se na sa­rad­nju jer ostva­ru­ju bo­lje ko­mu­ni­ka­cij­ske i po­slov­ne re­zul­ta­te (Rot 1996: 54). Ono što či­ni spon­zor­stvo je­din­stve­nim uve­ra­va­ju­ćim ala­tom je nje­gov po­ten­ci­jal za stva­ra­nje aso­ci­ja­ci­ja. Spon­zor­stvo ne pod­ra­zu­me­va uvek fi­nan­sij­sku po­dr­šku, već se mo­že ogle­da­ti u vi­du pru­ža­nja sa­ve­ta i/ili uslu­ga. Ta­ko raz­li­ku­je­mo nov­ča­no spon­zor­stvo (jed­no­krat­no ili re­dov­no), ma­te­ri­jal­no spon­ zor­stvo (npr. ra­ču­na­ri, opre­ma za kan­ce­la­ri­je i sl.), pru­ža­nje sa­ve­ta ili uslu­ga (ad­mi­ni­stra­ci­ja, lo­gi­sti­ka, teh­no­lo­ški sa­ve­ti i sl.) i obez­be­đi­va­nje ljud­skih re­sur­sa. U sve­tu naj­če­šći ob­lik spon­zor­stva pred­sta­vlja nov­ča­no spon­zor­stvo, ko­je mo­že ima­ti vi­še­stru­ki po­zi­ti­van uti­caj na rad in­sti­tu­ci­ja i/ili umet­ni­ka u vi­du: • Ve­će ra­zno­vr­sno­sti pro­gra­ma kul­tu­re. • Ve­će do­stup­no­sti kul­tu­re gra­đa­ni­ma (npr. or­ga­ni­zo­va­nje kul­tur­nih ak­tiv­no­sti i u ma­njim gra­do­vi­ ma i re­gi­ja­ma). • Re­sta­u­ra­ci­je zgra­da. • Pod­sti­ca­nja mla­dih ta­le­na­ta. • Pod­sti­ca­nja po­se­ći­va­nja in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re. Spon­zo­ri mo­gu da po­ma­žu in­sti­tu­ci­ja­ma i u vi­du pru­ža­nja sa­ve­ta, od­no­sno da svo­jim zna­njem i is­ku­stvom una­pre­đu­ju re­ša­va­nje or­ga­ni­za­ci­o­nih pro­ble­ma. U Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma če­sta je prak­sa da mar­ke­tin­ške agen­ci­je bes­plat­no osmi­šlja­va­ju re­klam­ne kam­pa­nje za in­sti­tu­ci­je kul­tu­re u ci­lju obez­be­đi­va­nja pu­bli­ke i spon­zo­ra.4 Osim zna­nja (engl. know-how) spon­zo­ri mo­gu da obez­be­de raz­li­či­te uslu­ge in­sti­tu­ci­ja­ma kul­tu­re ko­je do­vo­de do zna­čaj­nog sma­nje­nja tro­ško­va. Naj­če­šće uslu­ge su obez­be­ đi­va­nje avi­on­skih ka­ra­ta, kan­ce­la­rij­skog pro­sto­ra i ma­te­ri­ja­la, tran­spor­ta umet­nič­kih pred­me­ta i tro­ško­ va osi­gu­ra­nja, štam­pa­nje pro­mo­tiv­nog ma­te­ri­ja­la, obez­be­đi­va­nje iz­lo­žbe­nih pro­sto­ra i sl. Usta­no­ve kul­tu­re pri­li­kom raz­ma­tra­nja spon­zor­stva uglav­nom raz­mi­šlja­ju o ve­li­kim spon­zo­ri­ma, od­no­sno o kom­pa­ni­ja­ma, za­bo­ra­vlja­ju­ći na dru­ge mo­guć­no­sti. Po­sto­je če­ti­ri glav­na iz­vo­ra fi­nan­si­ra­nja: 1. po­je­din­ci; 2. fon­da­ci­je; 3. kom­pa­ni­je; 4. dr­ža­va. PO­JE­DIN­CI Po­je­din­ci mo­gu bi­ti do­bar iz­vor fi­nan­si­ra­nja usta­no­va kul­tu­re u za­vi­sno­sti od tra­di­ci­je ula­ga­nja po­ je­din­ca u kul­tu­ru u raz­li­či­tim ze­mlja­ma. U SAD 73% od svih do­na­ci­ja u hu­ma­ni­tar­ne svr­he do­la­zi od pri­vat­nih do­na­ci­ja i 4% od njih je ulo­ži­lo u kul­tu­ru u 2011. go­di­ni. Pri­vat­ne do­na­ci­je u SAD su iz­u­zet­no 4 Do­bar pri­mer je du­go­go­di­šnja sa­rad­nja iz­me­đu re­klam­ne agen­ci­je iz SAD Ogilvy&Mat­her i kom­pa­ni­je Atlan­ta Bal­let. Osnov­ni do­pri­nos re­klam­ne agen­ci­je je bes­plat­no osmi­šlja­va­nje re­klam­nih kam­pa­nja. Re­zul­tat je ve­ća po­se­će­nost i ve­ći broj spon­zo­ra. Da­nas Atlan­ta Bal­let ima po­moć 3.500 pri­vat­nih li­ca i 3.000 fir­mi u od­no­su na sve­ga ne­ko­li­ko spon­zo­ra pre kam­pa­nje.

138


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

va­žne i na­la­ze se na pr­vom me­stu, a za­tim sle­de fon­da­ci­je, za­ve­šta­nja i kor­po­ra­ci­je. U Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji si­tu­a­ci­ja je ne­što dru­ga­či­ja, u kul­tu­ru naj­vi­še ula­žu dr­žav­ne usta­no­ve kao što su Arts Co­un­cil En­gland, Dr­žav­na lu­tri­ja i lo­kal­ne vla­sti, ali i po­je­din­ci ko­ji su ulo­ži­li u 2010/2011. go­di­ni 382 mi­li­o­na fun­ti u kul­ tu­ru, 23 mi­li­o­na vi­še ne­go u pret­hod­noj go­di­ni (Mi­ni­star­stvo za kul­tu­ru, me­di­je i sport Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, www.cul­tu­re.gov.uk). Po­seb­no tre­ba na­po­me­nu­ti da je u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji opao broj kom­pa­ni­ja ko­je ula­žu u kul­tu­ru, dok se po­ve­ća­lo ula­ga­nje po­je­di­na­ca i fon­da­ci­ja. U Sr­bi­ji je si­tu­a­ci­ja ne­što dru­ga­či­ja i ula­ga­nje po­je­di­na­ca u kul­tu­ru još je ogra­ni­če­no. Da bi usta­no­ve kul­tu­re mo­gle da ostva­re do­bru sa­rad­nju sa po­je­din­ci­ma, naj­pre mo­ra­ju da raz­u­me­ju raz­lo­ge nji­ho­vog ula­ga­nja u kul­tu­ru. Naj­če­šći raz­lo­zi su po­tre­ba za sa­mo­po­što­va­njem, po­tre­ba za pri­zna­ njem od dru­gih, po­tre­ba za pri­pa­da­njem, po­što­va­nje umet­no­sti, po­što­va­nje lju­di ko­ji ra­de u in­sti­tu­ci­ji, po­ro­dič­na tra­di­ci­ja, oslo­ba­đa­nje od po­re­za i sl. Je­dan od naj­va­žni­jih raz­lo­ga je ve­ro­va­nje u mi­si­ju or­ga­ ni­za­ci­je. Po­je­din­ci­ma se naj­če­će do­de­lju­je sta­tus pri­ja­te­lja ili čla­na or­ga­ni­za­ci­je, i on ostva­ru­je od­re­đe­na pra­va. Me­đu­tim, usta­no­ve kul­tu­re mo­ra­ju da pri­hva­te da i pri­vat­ne do­na­ci­je zah­te­va­ju vre­me i po­sve­će­ nost, kao i da ih tre­ba ak­tiv­no tra­ži­ti. Neo­p­hod­no je da in­sti­tu­ci­ja raz­ma­tra mo­ti­ve ula­ga­nja pri­vat­nih do­na­to­ra da bi mo­gla po­nu­di­ti ade­kvat­ne be­ne­fi­ci­je. Uko­li­ko je pre­su­dan raz­log pri­pad­nost in­sti­tu­ci­ji, on­da je neo­p­hod­no raz­vi­ti po­se­ban pro­gram za čla­no­ve i pri­ja­te­lje usta­no­ve ko­ji će ob­u­hva­ta­ti dru­že­ nja, po­seb­ne pri­je­me i sl. Po­je­din­ce mo­že­mo po­de­li­ti na osno­vu nji­ho­vog ula­ga­nja na ma­le, sred­nje i ve­ li­ke do­na­to­re. Ve­ći­na in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re okre­će se ka ve­li­kim do­na­to­ri­ma za­bo­ra­vlja­ju­ći da i ma­li i sred­nji mo­gu do­pri­ne­ti ma­te­ri­jal­noj sta­bil­no­sti. Na­i­me, ma­le do­na­ci­je po­ve­ća­va­ju bu­džet, po­ve­ća­va­ju sve­snost o or­ga­ni­za­ci­ji i mo­guć­nost re­gru­to­va­nja no­vih vo­lon­te­ra. Ma­li do­na­to­ri ne do­bi­ja­ju jav­nu za­hval­nost, ali su oni naj­če­šće iz­u­zet­no mo­ti­vi­sa­ni jer iskre­no ve­ru­ju u or­ga­ni­za­ci­ju. Po­je­din­ci se mo­gu kon­tak­ti­ra­ti te­le­ fo­nom, di­rekt­nom po­štom ili lič­no ta­ko što se pred­sta­vi kul­tur­ni pro­gram i po­zo­ve na do­na­ci­ju. Sa­ve­tu­je se da se di­rekt­na po­šta ne ša­lje u isto vre­me kao i di­rekt­na po­šta po­ve­za­na sa pret­pla­tom. Za pri­ja­te­lje i čla­no­ve neo­p­hod­no je or­ga­ni­zo­va­ti po­seb­na dru­že­nja, po­zi­va­ti ih na pro­sla­vu ju­bi­le­ja, za­hva­li­ti im se u oba­ve­šte­nji­ma, kul­tur­nim vo­di­či­ma i sl. Usta­no­ve kul­tu­re ne tre­ba da za­bo­ra­ve da da­nas ve­li­ku va­žnost ima in­ter­net i da je neo­p­hod­no uklju­či­ti po­ziv za do­na­ci­je i na in­ter­net-pre­zen­ta­ci­je usta­no­ve. Od­li­čan pri­mer je ga­le­ri­ja Ta­te Mo­dern u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, koja je razvila us­pe­šan si­stem za čla­no­ve i pri­ja­te­lje. Ga­le­ri­ja Ta­te Mo­dern ima po­se­ban ode­ljak na svo­joj internet-prezentacije ko­ji je po­sve­ćen do­na­ci­ja­ ma. Po­je­din­ci ima­ju mo­guć­nost da upla­tom od 60 fun­ti do­bi­ju sta­tus čla­na usta­no­ve i broj­ne be­ne­fi­ci­je, kao što su bes­pla­tan ulaz na sve iz­lo­žbe, mo­guć­nost bo­rav­ka u VIP so­ba­ma, bes­plat­na pret­pla­ta na dvo­ me­seč­ni ka­ta­log, pri­su­stvo na po­seb­nim do­ga­đa­ji­ma, kao što su or­ga­ni­zo­va­ne po­se­te, mo­guć­nost br­zog ula­ska i za­o­bi­la­že­nje re­do­va, po­seb­no ko­ri­snič­ko ime i ši­fra na saj­tu za pre­gled in­for­ma­ci­ja re­zer­vi­sa­nih sa­mo za čla­no­ve i sl. Uko­li­ko se po­gle­da in­ter­net-pre­zen­ta­ci­ja ovo­ga mu­ze­ja, vi­de­će se po­sve­će­nost usta­ no­ve ka­da su u pi­ta­nju do­na­ci­je i raz­vi­ja­nje stra­te­škog pla­na ko­mu­ni­ka­ci­je sa čla­no­vi­ma. Na­i­me, ga­le­ri­ja Ta­te Mo­dern je po­red svih ovih po­god­no­sti razvila i po­se­ban Fa­ce­bo­ok na­log sa­mo za čla­no­ve, ko­ji ima vi­še od 6.000 čla­no­va, a omogućila je i po­seb­ne po­pu­ste za ku­po­vi­nu štam­pa­nog ma­te­ri­ja­la, po­pu­ste u ho­te­li­ma i ka­fi­ći­ma ko­ji se na­la­ze u bli­zi­ni mu­ze­ja i sl. Po­seb­no se iz­dva­ja­ju sni­mlje­ni vi­deo-za­pi­si u ko­ji­ma di­rek­tor i umet­ni­ci pred­sta­vlja­ju rad usta­no­ve i ra­do­ve do ko­jih su do­šli za­hva­lju­ju­ći pri­vat­nim do­na­ci­ja­ma. Ova­kav pro­fe­si­o­na­lan pri­stup je omo­gu­ćio i ve­li­ki uspeh mu­ze­ja ko­ji je u to­ku 2011. go­di­ne od pri­vat­nih do­na­ci­ja pri­ku­pio 5 mi­li­o­na fun­ti (Ta­te Mo­dern, www.ta­te.org.uk). Ve­li­ki do­na­to­ri ili po­kro­vi­te­lji za­slu­žu­ju po­seb­nu pa­žnju i vre­me. Na­i­me, neo­p­hod­no je raz­vi­ja­ nje pla­na ko­ji ob­u­hva­ta is­tra­ži­va­nje mo­gu­ćih po­kro­vi­te­lja, kon­tak­ti­ra­nje, pre­go­va­ra­nje i osmi­šlja­va­nje po­seb­nog pro­gra­ma za­hval­no­sti. Za ve­li­ke po­kro­vi­te­lje se or­ga­ni­zu­ju po­seb­ne ga­la ve­če­ri, na ko­ji­ma ula­zni­ce mo­gu za­pra­vo da bu­du do­na­ci­je. Spe­ci­jal­ne do­na­tor­ske ve­če­ri omo­gu­ća­va­ju upo­zna­va­nje tre­ nut­nih i po­ten­ci­jal­nih spon­zo­ra i od­li­čan me­tod za pri­vla­če­nje no­vih spon­zo­ra. Ga­la ve­če­ri mo­gu da pri­vu­ku i ve­li­ku pa­žnju me­di­ja. 139


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Već po­me­nu­ta Ta­te Mo­dern ve­li­ke po­kro­vi­te­lje de­li na sre­br­ne, zlat­ne i pla­ti­na­ste, u za­vi­sno­sti od do­na­ci­je (1.250, 5.000 ili 10.000 fun­ti na go­di­šnjem ni­vou) i ima po­seb­nu po­nu­du za mla­de po­kro­vi­te­lje od 18. do 40. go­di­na ko­ji da­ju pri­log od 1.000 fun­ti go­di­šnje. Po­kro­vi­te­lji­ma se nu­de sle­de­će be­ne­fi­ci­je: po­seb­ni po­zi­vi na sve­ča­na otva­ra­nja, po­se­te iz­lo­žba­ma van rad­nog vre­me­na za dru­ge po­se­ti­o­ce, po­se­te pri­vat­nim ko­lek­ci­ja­ma, mo­guć­nost za pri­ja­vlji­va­nje za za­jed­nič­ka pu­to­va­nja, bes­plat­ne ula­zni­ce za čla­ no­ve po­ro­di­ce, iz­najm­lji­va­nje pro­sto­ri­ja za pri­vat­ne do­ga­đa­je, za­hva­lost u ka­ta­lo­gu i sl. Zlat­ni po­kro­ vi­te­lji po­red svih ovih po­vla­sti­ca ima­ju or­ga­ni­zo­va­na dru­že­nja sa umet­ni­ci­ma i ku­sto­si­ma, mo­guć­nost za­jed­ni­čih pu­to­va­nja i po­se­ta naj­va­žni­jim evrop­skim mu­ze­ji­ma. Pla­ti­na­sti do­na­to­ri po­seb­no se po­zi­va­ju na spe­ci­jal­ne ve­če­ri sa di­rek­to­ri­ma, čla­no­vi­ma uprav­nih od­bo­ra u nji­ho­vim do­mo­vi­ma i do­bi­ja­ju VIP ula­zni­ce za naj­ve­će saj­mo­ve umet­no­sti kao što su Fri­e­ze, Art Ba­sel i Bi­je­na­le u Ve­ne­ci­ji. Ta­te Mo­dern na svom saj­tu ob­ja­vlju­je ime­na de­la, iz­lo­žbi i ak­tiv­no­sti ko­je su ostva­re­ne za­hva­lju­ju­ći do­na­ci­ja­ma i ime­na svih onih ko­ji su po­mo­gli rad usta­no­ve. Ana­li­za in­ter­net-stra­ni­ca naj­va­žni­jih usta­no­va kul­tu­re u Sr­bi­ji, kao što su Na­rod­no po­zo­ri­šte u Be­o­ gra­du, Na­rod­ni mu­zej, Mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti, Bi­bli­o­te­ka gra­da Be­o­gra­da, Na­rod­na bi­bli­o­te­ka Sr­ bi­je, Ate­lje 212 po­ka­zu­je da ni­jed­na od po­me­nu­tih in­sti­tu­ci­ja, iz­u­zev Be­o­grad­ske fil­har­mo­ni­je, na svom saj­tu ne po­zi­va na sa­rad­nju po­je­din­ce, pa čak ni spon­zo­re. Na­rod­ni mu­zej na­vo­di da od 1960. go­di­ne po­sto­ji Dru­štvo pri­ja­te­lja, ko­je po­dr­ža­va rad in­sti­tu­ci­je ali ne na­vo­di tač­no ka­ko za­in­te­re­so­va­ni po­je­di­ nac mo­že da se pri­dru­ži tom dru­štvu. Na­rod­na bi­bli­o­te­ka i Ate­lje 212 na li­sti svo­jih spon­zo­ra ne na­vo­de pri­vat­ne do­na­ci­je. Be­o­grad­ska fil­har­mo­ni­ja u svom fi­nan­sij­skom iz­ve­šta­ju na­vo­di da su u to­ku pro­šle go­di­ne pri­mi­li tri pri­vat­ne do­na­ci­je ko­je su či­ni­le 0,16% od ukup­nih do­na­ci­ja (Be­o­grad­ska fil­har­mo­ni­ja, http://www.bgf.rs). In­sti­tu­ci­je kul­tu­re pro­na­la­ze oprav­da­nje u za­po­sta­vlja­nju pri­vat­nih do­na­ci­ja lo­šom eko­nom­skom si­tu­a­ci­jom u na­šoj ze­mlji. Me­đu­tim, neo­p­hod­no je po­nu­di­ti po­je­din­ci­ma i ovu mo­guć­nost i vi­še is­ko­ri­sti­ti po­ten­ci­jal ko­ji po­sto­ji. Za­ni­mlji­vi su za­ključ­ci do ko­jih je do­šla Agen­ci­ja za kul­tu­ru i sport u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji (Cul­tu­re and Sport Evi­den­ce – CA­SE), ko­je do­ne­kle mo­gu da is­ko­ri­ste i or­ga­ni­za­ci­je kul­tu­re u Sr­bi­ji. Na­i­me, u iz­ve­šta­ju o pri­ku­plja­nju sred­sta­va u kul­tu­ri re­la­tiv­no ma­lo ula­ga­nje po­je­di­na­ca u kul­tu­ru ob­ja­šnja­va se sle­de­ćim: • or­ga­ni­za­ci­je kul­tu­re tra­di­ci­o­nal­no se osla­nja­ju na ma­li broj ve­li­kih spon­zo­ra; • pri­ku­plja­nje sred­sta­va je ne­do­volj­no raz­vi­je­na oblast; • jav­nost ne vi­di kul­tu­ru i umet­nost kao obla­sti ko­ji­ma je po­treb­na po­moć, kao što su to zdrav­stvo, sport i sl.; • umet­nič­ke or­ga­ni­za­ci­je ne is­ti­ču svo­ju dru­štve­nu vred­nost i ne nu­de do­volj­no be­ne­fi­ci­ja po­je­din­ci­ma; • ne pri­vla­če do­volj­no pa­žnju jav­no­sti. FON­DA­CI­JE Fon­da­ci­je su usta­no­ve ko­je su osno­va­ne sa ci­ljem da ula­žu sred­stva u una­pre­đe­nje od­re­đe­ne sfe­re ži­vo­ta. Dru­gim re­či­ma, fon­da­ci­je mo­že­mo de­fi­ni­sa­ti kao do­bro­tvor­ne or­ga­ni­za­ci­je či­ja su sred­stva na­ me­nje­na una­pre­đe­nju ne­ke kul­tur­ne, na­uč­ne ili dru­ge dru­štve­ne obla­sti ži­vo­ta. Osni­va­či fon­da­ci­ja mo­gu bi­ti prav­na ili fi­zič­ka li­ca. Pre­ma is­tra­ži­va­nji­ma, fon­da­ci­je či­ne zna­ča­jan deo u fi­nan­si­ra­nju umet­no­sti u SAD i Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. U Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji fon­da­ci­je vi­še ula­žu u kul­tu­ru od ve­li­kih kom­pa­ni­ja. Fon­da­ci­je se osni­va­ju sa od­re­đe­nim ci­ljem, po­dr­ža­va­ju od­re­đe­ni seg­ment dru­štva i mo­gu se po­de­li­ti na po­ro­dič­ne, op­šte, kor­po­ra­tiv­ne i dr­žav­ne fon­da­ci­je. Pre­ma ti­pu, Evrop­ski fon­da­cij­ski cen­tar (EFU) de­li fon­da­ci­je na če­ti­ri ka­te­go­ri­je: ne­za­vi­sne, kor­po­ ra­tiv­ne, vla­di­ne i lo­kal­ne. Do­na­ci­je fon­da­ci­ja mo­gu bi­ti od­re­đe­ne na go­di­nu da­na ili na du­ži pe­riod. Obič­no ma­nje fon­da­ci­je po­dr­ža­va­ju usta­no­ve kul­tu­re na pe­riod od go­di­nu da­na, dok one ve­će us­po­sta­vlja­ju du­go­roč­ni­ju sa­rad­nju. U SAD po­sto­je li­ste fon­da­ci­ja i po­da­ci o nji­ma se ku­pu­ju u vi­du on-li­ne di­rek­to­ri­ju­ma. Pre­ma po­da­ci­ma 140


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Cen­tra za fon­da­ci­je (Fo­un­da­tion cen­tre), naj­vi­še in­sti­tu­ci­ja ovog ti­pa ula­že u mu­ze­je i iz­vo­đač­ke umet­no­ sti, a za­tim u cen­tre kul­tu­re, me­di­je i vi­zu­el­ne umet­no­sti. Od ukup­no re­gi­stro­va­nih 21.438 fon­da­ci­ja za kul­tu­ru i umet­nost, njih 14.517 je ulo­ži­lo u kul­tu­ru u 2012. go­di­ni. Cen­tar za fon­da­ci­je u SAD je od­li­čan iz­vor po­da­ta­ka za sve in­sti­tu­ci­je kul­tu­re ko­je se na­la­ze na pod­ruč­ju ove ze­mlje s ob­zi­rom na to da pru­ža vr­lo pre­gled­ne in­for­ma­ci­je o re­gi­stro­va­nim fon­da­ci­ja­ma po dr­ža­va­ma, po vr­sti umet­no­sti ko­je po­dr­ža­ va­ju i sl. U Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, Aso­ci­ja­ci­ja za do­bro­tvor­ne fon­da­ci­je (As­so­ci­a­tion of Cha­ri­ta­ble Fo­un­da­ti­ons) da­je slič­ne po­dat­ke. Pre­ma nji­ho­vim po­da­ci­ma, 30% pri­ho­da od svih fon­da­ci­ja ula­že se u kul­tu­ru. In­sti­tu­ ci­ja­ma kul­tu­re na ras­po­la­ga­nju su i po­da­ci o fon­da­ci­ja­ma pre­ko soft­ve­ra Fun­der­fin­der i pre­ko Di­rek­to­ri­ju­ ma za so­ci­jal­ne pro­me­ne (Di­rec­tory of So­cial Chan­ge). U Sr­bi­ji do­ma­će i stra­ne fon­da­ci­je mo­ra­ju od 2011. go­di­ne da se re­gi­stru­ju u Agen­ci­ji za pri­vred­ne re­gi­stre, i pre­ma po­da­ci­ma, ukup­no ih ima 56. Na­ža­lost, ne po­sto­ji je­din­stve­na li­sta fon­da­ci­ja ko­je po­dr­ža­va­ju kul­tu­ru u Sr­bi­ji. Lo­ša stra­na pre­tra­ži­va­nja li­ste fon­ da­ci­ja Agen­ci­je za pri­vred­ne re­gi­stre je to što ko­ri­snik una­pred mo­ra da zna ime usta­no­ve ili njen ma­tič­ni broj, što ote­ža­va is­tra­ži­va­nje. U ovom tre­nut­ku naj­vi­še po­mo­ći do­bi­ja­ju usta­no­ve kul­tu­re od Evrop­skog fon­da za kul­tu­ru, ko­ji je ofor­mio ogra­nak za Bal­kan pod na­zi­vom Bal­kan­ski fond za kul­tur­ne ini­ci­ja­ti­ve. Na­kon is­tra­ži­vač­kog de­la i pra­vlje­nja li­ste po­ten­ci­jal­nih fon­da­ci­ja ko­je po­dr­ža­va­ju kul­tu­ru i umet­ nost, neo­p­hod­no je sa­sta­vlja­nje pred­lo­ga za sa­rad­nju. Sva­ki pred­log za sa­rad­nju tre­ba­lo bi da sa­dr­ži pra­te­će pi­smo, pred­log i opis pro­jek­ta u ko­me se is­ti­če je­din­stve­nost i va­žnost pro­jek­ta, bu­džet pro­jek­ta i bi­o­gra­fi­je po­je­di­na­ca ko­ji će ra­di­ti na nje­mu. Ka­da bi­ra­ju pro­jek­te ko­je će po­dr­ža­ti, fon­da­ci­je se vo­de sle­de­ćim kri­te­ri­ju­mi­ma: • Da li je or­ga­ni­za­ci­ja kul­tu­re kva­li­fi­ko­va­na da im­ple­men­ti­ra pro­je­kat? • Da li je spo­sob­na da ra­ci­o­nal­no ko­ri­sti sred­stva? • Ko­li­ko du­go će tra­ži­ti po­moć? • Da li se pro­je­kat po­kla­pa sa ci­ljem or­ga­ni­za­ci­je? Uko­li­ko fon­da­ci­ja od­lu­či da po­dr­ži od­re­đe­ni pro­je­kat, in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re ima za­da­tak da re­dov­no oba­ve­šta­va fon­da­ci­ju o raz­vo­ju pro­jek­ta. KOM­PA­NI­JE Spon­zor­stvo kom­pa­ni­ja raz­li­ku­je se po svo­joj pri­ro­di od ula­ga­nja pri­vat­nih li­ca i fon­da­ci­ja. Pre sve­ga, ve­li­kim kom­pa­ni­ja­ma i kor­po­ra­ci­ja­ma spon­zor­stvo ni­je pri­mar­na ak­tiv­nost već in­stru­ment ko­ jim ostva­ru­ju svo­je ko­mer­ci­jal­ne ci­lje­ve. Fon­da­ci­je i pri­vat­na li­ca sprem­ni­ji su da po­dr­že al­ter­na­tiv­ne umet­nič­ke pro­jek­te, dok kom­pa­ni­je uglav­nom po­dr­ža­va­ju si­gur­ne umet­nič­ke pro­jek­te ko­ji će im do­ne­ti ve­li­ku po­kri­ve­nost u me­di­ji­ma, o če­mu sve­do­či po­da­tak da u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji ve­ći­na pred­u­ze­ća, čak 83%, po­dr­ža­va ve­li­ke na­ci­o­nal­ne or­ga­ni­za­ci­je ko­je se na­la­ze u Lon­do­nu (Arts and Bu­si­ness, http://art­ sand­bu­si­ness.org.uk). Ovaj po­da­tak ne ide u pri­log ma­lim umet­nič­kim or­ga­ni­za­ci­ja­ma ko­je spro­vo­de al­ter­na­tiv­ni­je umet­nič­ke pro­gra­me. Kor­po­ra­ci­je ko­je po­dr­ža­va­ju umet­nost či­ne to uglav­nom iz sle­de­ćih raz­lo­ga: • po­ka­zi­va­nje do­bre vo­lje u za­jed­ni­ci; • po­bolj­ša­nje kva­li­te­ta ži­vo­ta u za­jed­ni­ci; • po­bolj­ša­nje imi­dža i re­pu­ta­ci­je; • raz­voj od­no­sa sa za­po­sle­ni­ma; • raz­voj po­slov­nih mo­guć­no­sti; • po­ve­ća­na pro­da­ja; • pro­mo­ci­ja pro­iz­vo­da i uslu­ga; • raz­voj kre­a­tiv­no­sti za­po­sle­nih; • ve­ća me­dij­ska po­kri­ve­nost. 141


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Pred­u­ze­ća mo­gu pu­tem spon­zo­ri­sa­nja kul­tu­re da ostva­re efi­ka­sni­je ko­mu­ni­ka­cij­ske ci­lje­ve u od­no­ su na dru­ge in­stru­men­te mar­ke­tin­ške ko­mu­ni­ka­ci­je s ob­zi­rom na to da do pu­bli­ke do­pi­ru u opu­šte­nom ras­po­lo­že­nju, a da ovaj tip re­kla­me u vi­so­ko­ti­ra­žnim me­di­ji­ma mo­že osta­vi­ti istin­ski uti­sak na jav­no mnje­nje. Pred­met ku­po­pro­da­je iz­me­đu in­sti­tu­ci­je kul­tu­re i pri­vred­nih su­bje­ka­ta pred­sta­vlja jav­nost (audi­ to­ri­jum) ko­ju in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re ima ili sa ko­jom je u mo­guć­no­sti da stu­pi u kon­takt. S ob­zi­rom na to da se ko­mu­ni­ka­ci­ja ostva­ru­je pu­tem kla­sič­nih me­di­ja (mas-me­di­ja), spe­ci­jal­nih me­di­ja (pro­gra­mi, ka­ta­lo­zi, umet­nič­ka do­ku­men­ta­ci­ja i sl.) i lič­no (na sa­mom do­ga­đa­ju), audi­to­ri­jum se mo­že po­de­li­ti na tri seg­ men­ta: uče­sni­ci i or­ga­ni­za­to­ri, di­rekt­ni i in­di­rekt­ni (glav­ni) audi­to­ri­jum. In­sti­tu­ci­je kul­tu­re ak­tiv­no­sti­ma obez­be­đi­va­nja sred­sta­va, ili fan­drej­zin­gu, tre­ba da pri­stu­pe ve­o­ma ozbilj­no i da pri­pre­me plan re­a­li­za­ci­je ko­ji ob­u­hva­ta sle­de­će fa­ze: 1. ana­li­za po­sto­je­ćih i po­ten­ci­jal­nih spon­zo­ra (na osno­vu sop­stve­nog is­ku­stva ili is­ku­stva dru­gih in­ sti­tu­ci­ja); 2. for­mi­ra­nje ba­ze po­da­ta­ka (adre­se, kon­tak­ti, ka­rak­te­ri­sti­ke spon­zo­ra, mo­ti­vi, spe­ci­fič­ni zah­te­vi, po­ stup­ci ko­je tre­ba iz­be­ga­va­ti i sl.); 3. pri­pre­ma­nje po­nu­de (spon­zor­skog ugo­vo­ra) i raz­ra­da mo­gu­ćih smer­ni­ca kon­kret­nih ak­tiv­no­sti usme­re­nih ka po­jed­ni­nim spon­zo­ri­ma; 4. spro­vo­đe­nje spon­zor­stva; 5. eva­lu­a­ci­ja. Na osno­vu ana­li­ze po­sto­je­ćih ili po­ten­ci­jal­nih spon­zo­ra, po­ve­ća­va se mo­guć­nost kva­li­tet­nog kon­ tak­ti­ra­nja i sa­rad­nje. Me­na­dže­ri u kul­tu­ri kao iz­vo­re in­for­ma­ci­ja mo­gu da ko­ri­ste po­sto­je­ću ba­zu po­da­ ta­ka, iz­vo­re dru­gih cen­ta­ra kul­tu­re, in­ter­net, go­di­šnje iz­ve­šta­je ili jed­no­stav­no ime­ni­ke/re­gi­stre pri­vred­ nih su­bje­ka­ta. Me­đu­tim, osim op­štih in­for­ma­ci­ja (kon­takt oso­be i či­me se pred­u­ze­će ba­vi) neo­p­hod­ne su in­for­ma­ci­je o pret­hod­nim pro­gra­mi­ma spon­zo­ri­sa­nja, o cilj­nim gru­pa­ma, pro­ce­du­ri pri­li­kom odo­ bra­va­nja sred­sta­va i oso­ba­ma ko­je mo­gu da uti­ču na pro­me­ne. Na osno­vu in­for­ma­ci­ja o spon­zo­ri­ma sma­nju­je se mo­guć­nost sa­rad­nje sa ne­po­u­zda­nim (lo­ša is­ku­stva dru­gih in­sti­tu­ci­ja, loš ugled u za­jed­ni­ci i sl.) ili ne­za­in­te­re­so­va­nim part­ne­ri­ma. Pra­vi­lan iz­bor part­ne­ra je od pre­sud­nog zna­ča­ja za uspeh do­ga­ đa­ja bez ob­zi­ra na to da li se ra­di o ini­ci­ja­ti­vi za po­kre­ta­nje za­jed­nič­kog pro­jek­ta (npr. otva­ra­nje ugo­sti­ telj­skog objek­ta u okvi­ru in­sti­tu­ci­je, pro­iz­vod­nja i pro­da­ja su­ve­ni­ra, iz­najm­lji­va­nje po­slov­nog pro­sto­ra), spon­zo­ri­sa­nju in­sti­tu­ci­je ili do­ga­đa­ja, ko­ri­šće­nju me­dij­skog pro­sto­ra ili po­sre­do­va­nju (npr. di­stri­bu­ci­ja ula­zni­ca).5 Na osno­vu ana­li­ze po­treb­no je for­mi­ra­ti i/ili de­talj­no ažu­ri­ra­ti vla­sti­tu ba­zu po­da­ta­ka sa in­ for­ma­ci­ja­ma o sva­kom po­je­di­nač­nom spon­zo­ru.6 Po­je­di­ni auto­ri na­vo­de da 60% uspe­ha za­vi­si upra­vo od pra­vil­nog ko­ri­šće­nja ba­za po­da­ta­ka (Krol 2005: 82). Us­po­sta­vlja­nje kon­tak­ta je mo­gu­će pu­tem te­le­ fon­skog po­zi­va, pi­sme­nim pu­tem ili u to­ku raz­go­vo­ra. S ob­zi­rom na sve ve­ću kon­ku­ren­ci­ju, ka­da je u pi­ta­nju pri­ku­plja­nje sred­sta­va, cen­tri­ma kul­tu­re sa­ve­tu­je se pro­ak­ti­van pri­stup. Pred­stav­ni­ci in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re po­ten­ci­jal­nim spon­zo­ri­ma tre­ba da po­mog­nu u od­lu­či­va­nju ar­gu­men­ti­ma i ide­ja­ma o pred­no­ sti­ma sa­rad­nje (šan­sa­ma za spon­zo­re). Ar­gu­men­ti mo­gu bi­ti sle­de­ći (Pa­vi­čić 2006: 155):7

5 Pri­mer do­brog pred­u­zet­nič­kog pro­jek­ta i do­brog oda­bi­ra part­ne­ra je otva­ra­nje fran­cu­skog re­sto­ra­na Mo­li­e­re u okvi­ru Fran­cu­skog kul­ tur­nog cen­tra u Be­o­gra­du, u sep­tem­bru 2008. 6 Da­nas se u sve­tu ko­ri­ste spe­ci­ja­li­zo­va­ni soft­ver­ski pa­ke­ti kao što su www.fund­wa­re.com ili www.ap­ta­soft.com, ko­ji omo­gu­ća­va­ju po­moć pri­li­kom evi­den­ci­je do­na­to­ra, ana­li­zi­ra­nju bu­dže­ta, pla­ni­ra­nju kam­pa­nja i sl. 7 Pavičić Jurica, Alfirević Nikša, Aleksić Ljiljana, Marketing i menadžment u kulturi i umetnosti, Masmedia, Zagreb, 2006.

142


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

• • • • •

Vi­so­ki tro­ško­vi ogla­ša­va­nja u me­di­ji­ma. Uko­li­ko in­sti­tu­ci­ja ima do­bre od­no­se sa me­di­ji­ma, po­ ten­ci­jal­nim spon­zo­ri­ma tre­ba ob­ja­sni­ti da će ma­ni­fe­sta­ci­ju pra­ti­ti me­di­ji i da će se po­ja­vi­ti u udar­ nim (naj­sku­pljim ter­mi­ni­ma). Osim to­ga, cilj­nim gru­pa­ma će se pre­ne­ti in­for­ma­ci­ja o dru­štve­noj an­ga­žo­va­no­sti pred­u­ze­ća, kao i o mo­ti­vi­ma i raz­mi­šlja­nji­ma ko­ji su ga na to na­ve­li. Za­si­će­nost cilj­nih gru­pa kla­sič­nim ogla­ša­va­njem. Sve vi­še pred­u­ze­ća tra­ga za al­ter­na­tiv­nim na­ či­ni­ma us­po­sta­vlja­nja ko­mu­ni­ka­ci­je s ob­zi­rom na to da su tra­di­ci­o­nal­ni na­či­ni sve ma­nje efi­ka­sni. Po­seb­no je za­ni­mlji­va mo­guć­nost po­ve­zi­va­nja sa za­ni­mlji­vim i ko­ri­snim do­ga­đa­ji­ma, i mo­guć­nost na­stu­pa u „ne­ko­mer­ci­jal­nim si­tu­a­ci­ja­ma”. Mo­guć­nost usme­ra­va­nja ko­mu­ni­ka­cij­skog sa­dr­ža­ja i kre­i­ra­nje po­zi­tiv­nih aso­ci­ja­ci­ja. Pred­no­sti u od­no­su na imidž i po­zna­tost. Spon­zo­ri­sa­nje kul­tu­re mo­že da zna­čaj­no do­pri­ne­se po­zi­tiv­nom imi­džu u jav­no­sti, pod uslo­vom da se pred­u­ze­će iskre­no, ozbilj­no i du­go­roč­no za­la­že. Po­zna­tost kod od­re­đe­nih cilj­nih gru­pa, kao što su tvor­ci jav­nog mnje­nja, vi­so­ko­o­bra­zo­va­ni lju­di, zna­čaj­ne lič­no­sti iz jav­nog mje­nja ko­ji se sve vi­še dis­tan­ci­ra­ju od kla­sič­ne re­kla­me. Stro­gi za­kon­ski pro­pi­si o neo­gla­ša­va­nju od­re­đe­nih pro­iz­vo­da, kao što su du­van­ski pro­iz­vo­di ili al­ko­hol­na pi­ća. Spon­zor­stvo kul­tu­re mo­že da do­pri­ne­se una­pre­đe­nju pro­da­je. Za­ni­mlji­vi pri­me­ri iz Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va i Ve­li­ke Bri­ta­ni­je po­ka­zu­ju da spon­zo­ri­sa­nje kul­tu­re mo­že da do­pri­ne­se po­ve­ća­ nju pro­da­je. Ame­ri­can Ex­press je spro­veo pro­gram fi­nan­si­ra­nja kul­tu­re 60 pu­ta u 17 ze­ma­lja sve­ta na osno­vu ko­je­ga se in­sti­tu­ci­ja­ma kul­tu­re obez­be­đu­je do­go­vo­re­ni iz­nos pod uslo­vom da se za pla­ća­nje ko­ri­sti Ame­ri­can Ex­press kar­ti­ca. Od vr­ste kul­tur­nog do­ga­đa­ja za­vi­si i ko­je će se vred­no­sti pre­ne­ti cilj­nim gru­pa­ma, kao što se vi­di u Ta­be­li 1. Ta­be­la 1: Vr­ste kul­tur­nih do­ga­đa­ja i vred­no­sti ko­je se pre­no­se cilj­nim gru­pa­ma.

Vrste kulturnih manifestacija

Vrednosti koje se prenose ciljnim grupama

Elitni kulturni događaji, gostovanja poznatih umetnika, neuobičajeni događaji, prisustvo visokih zvanica...

Elitnost, sofisticiranost, pozitivna društvena diskriminacija, ozbiljnost, pretencioznost, značajnost...

Folklorna tradicija, velike i tradicionalne manifestacije, lokalni karnevali, kulturno-umetnička događanja...

Mladost, dostupnost, prijateljska orijentisanost, inovativnost, komercijalnost...

Pri­li­kom or­ga­ni­zo­va­nja spon­zor­stva, in­sti­tu­ci­je kul­tu­re ima­ju na ras­po­la­ga­nju dve mo­guć­no­sti: sa­ mo­stal­no or­ga­ni­zo­va­nje spon­zor­stva ili or­ga­ni­zo­va­nje uz po­moć spe­ci­ja­li­zo­va­ne agen­ci­je. Sa­mo­stal­no or­ga­ni­zo­va­nje pod­ra­zu­me­va an­ga­žo­va­nje za­po­sle­nih u or­ga­ni­za­ci­ji ko­ji di­rekt­no stu­pa­ju u ko­mu­ni­ka­ci­ ju sa pred­stav­ni­ci­ma iz pri­vre­de. Po­želj­no je da za­po­sle­ni iz usta­no­va kul­tu­re bu­du do­bro pri­pre­mlje­ni ka­ko bi na ade­kva­tan na­čin pri­pre­mi­li i spro­ve­li spon­zor­stvo, i od­go­vo­ri­li na pi­ta­nja. U SAD i Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji spon­zor­stva sve vi­še vo­de spe­ci­ja­li­zo­va­ne agen­ci­je ko­je se ba­ve: • oda­bi­ra­njem spon­zor­skih ak­tiv­no­sti pre­ma imi­džu i ci­lje­vi­ma pred­u­ze­ća; • raz­vo­jem ide­ja za una­pre­đe­nje, po­kre­ta­nje ori­gi­nal­nih ini­ci­ja­ti­va; • an­ga­žo­va­njem vi­še spon­zo­ra, ko­ji me­đu­sob­no ni­su kon­ku­ren­ti, za spon­zo­ri­sa­nje jed­nog ve­ćeg do­ga­đa­ja; • ko­ri­šće­njem mul­ti­me­di­jal­nih mo­guć­no­sti po­pu­la­ri­za­ci­je (vi­deo, te­le­vi­zi­ja, knji­ge, mu­zi­ka); • pra­će­njem spon­zor­skih pro­je­ka­ta.

143


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Spon­zor­ski ugo­vor omo­gu­ća­va spon­zo­ru i in­sti­tu­ci­ja­ma kul­tu­re ja­sno i pre­ci­zno de­fi­ni­sa­nje svih aspe­ka­ta spon­zor­stva, kao što su pra­va spon­zo­ra, na­čin ko­ri­šće­nja, du­ži­na ugo­vo­ra, ce­na, vre­men­ski ras­po­red do­ga­đa­ja, po­kri­va­nje ne­pred­vi­đe­nih tro­ško­va, kon­tro­la utro­še­nih sred­sta­va i sl. Pre­ci­zno de­ fi­ni­san spon­zor­ski ugo­vor i ja­sne pro­ce­du­re omo­gu­ća­va­ju ka­sni­ju eva­lu­a­ci­ju uspe­ha. Iako se po­je­di­ni po­da­ci mo­gu či­ni­ti ma­nje bit­nim, kao što je broj štam­pa­nih po­ziv­ni­ca, me­sto po­sta­vlja­nja lo­ga i sl., upra­ vo pro­pu­sti i/ili ne­po­što­va­nje do­go­vo­re­nih de­ta­lja mo­gu bi­ti spor iz­me­đu spon­zo­ra i usta­no­ve kul­tu­re. Ugo­vo­ri pre­ma svom tra­ja­nju mo­gu bi­ti jed­no­krat­ni, vi­še­krat­ni i du­go­roč­ni. S ob­zi­rom na to da du­go­ roč­na spon­zor­stva do­no­se in­sti­tu­ci­ji re­dov­na sred­stva ko­ja omo­gu­ća­va­ju pla­ni­ra­nje bu­du­ćih ak­tiv­no­sti, du­go­roč­nim spon­zo­ri­ma je po­treb­no po­klo­ni­ti po­seb­nu pa­žnju i tre­ti­ra­ti ih kao po­vla­šće­ne. Na­rav­no, ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti i na po­vre­me­ne spon­zo­re ko­ji mo­gu bi­ti ve­li­ka po­dr­ška in­sti­tu­ci­ji. U ci­lju pri­la­go­đa­va­nja po­nu­de, raz­li­či­tim spon­zo­ri­ma in­sti­tu­ci­ja mo­že da uve­de tzv. „me­ni op­ci­ja” spon­zor­stva. Me­ni op­ci­ja omo­gu­ća­va kom­pa­ni­ja­ma raz­li­či­tih ve­li­či­na i po­je­din­ci­ma da iza­be­ru mo­guć­nost spon­zor­stva u skla­du sa svo­jim fi­nan­sij­skim mo­guć­no­sti­ma i že­lja­ma.8 In­sti­tu­ci­ja mo­že da po­nu­di spon­zor­stvo do­ga­đa­ja, se­ri­je iz­lo­žbi/kon­ce­ra­ta, in­sti­tu­ci­je, obra­zov­nih pro­je­ka­ta, i na osno­vu to­ga i raz­ li­či­te po­god­no­sti. Ne sa­mo da se spon­zo­ri­ma olak­ša­va iz­bor, već i in­sti­tu­ci­ja sma­nju­je ri­zik za­vi­sno­sti od sa­mo jed­nog iz­vo­ra fi­nan­si­ra­nja. Bri­tan­ski sa­vet (Bri­tish Co­un­cil) ta­ko nu­di part­ne­ri­ma i spon­zo­ri­ma mo­guć­nost spon­zo­ri­sa­nja aka­dem­skih pro­je­ka­ta, kul­tur­nih do­ga­đa­ja ili sti­pen­di­sta. Na osno­vu to­ga ova in­sti­tu­ci­ja nu­di raz­li­či­te be­ne­fi­ci­je ko­je su po­de­lje­ne pre­ma sle­de­ćim ka­te­go­ri­ja­ma:9 1. Mar­ke­ting i pro­mo­ci­ja (pra­vo na ko­ri­šće­nje ime­na, akre­di­ta­ci­ja i upo­tre­ba zna­ka in­sti­tu­ci­je na svim štam­pa­nim i elek­tron­skim pro­mo­tiv­nim ma­te­ri­ja­li­ma, na­vo­đe­nja ime­na spon­zo­ra u pro­gra­ mu ili ka­ta­lo­gu, štam­pa­nje iz­ja­va mi­si­je i ci­lje­va kom­pa­ni­je, pro­mo­tiv­ni ma­te­ri­jal na do­ga­đa­ji­ma, mo­guć­nost su­sre­ta sa pu­bli­kom i sl.). 2. Ko­ri­šće­nje pro­sto­ri­ja cen­tra (za­jed­nič­ka or­ga­ni­za­ci­ja do­ga­đa­ja, pri­vat­ne pro­jek­ci­je, pri­vat­ne ve­če­ ri, po­ziv­ni­ce za sve­ča­na otva­ra­nja, kor­po­ra­cij­ske za­ba­ve sa po­se­tom umet­ni­ka, ko­ri­šće­nje pro­sto­ri­ja za kor­po­ra­tiv­ne za­ba­ve i sa­stan­ke). 3. Be­ne­fi­ci­je za za­po­sle­ne u kom­pa­ni­ji spon­zo­ra (ra­di­o­ni­ce i kur­se­vi za za­po­sle­ne, bes­plat­ne ula­zni­ ce za do­ga­đa­je, po­ro­dič­ni su­sre­ti, li­mi­ti­ra­ni broj ka­ta­lo­ga za za­po­sle­ne, uklju­či­va­nje za­po­sle­nih u rad in­sti­tu­ci­je). 4. Ko­ri­šće­nje me­dij­skog pro­sto­ra (na­vo­đe­nje u iz­ve­šta­ji­ma za štam­pu, me­dij­ska po­kri­ve­nost u lo­kal­ nim, re­gi­o­nal­nim ili in­ter­na­ci­o­nal­nim me­di­ji­ma, u spe­ci­jal­nim emi­si­ja­ma). Do­bar pred­log sa­rad­nje is­ti­če pred­no­sti za kom­pa­ni­ju, a ne umet­nič­ke oso­bi­ne pro­gra­ma, me­sta ili ma­ni­fe­sta­ci­je. Na­i­me, če­sto se de­ša­va da me­na­dže­ri u kul­tu­ri, po­no­sni na svo­je pro­gra­me, do­sta­vlja­ju pred­lo­ge sa­rad­nje u ko­ji­ma is­ti­ču zna­čaj kul­tur­nog do­ga­đa­ja na dru­štvo, ja­ku umet­nič­ku stra­nu fe­sti­va­ la, kon­cer­ta ili iz­lo­žbe a ne pred­no­sti za spon­zo­re. Kom­pa­ni­je ni­su sprem­ne da tro­še svo­je bu­dže­te na stva­ri od dru­štve­nog zna­ča­ja, već že­le da do­đu do no­vih in­stru­me­na­ta za ko­mu­ni­ka­ci­ju ko­ji će do­pri­ne­ti ve­ćoj pro­da­ji nji­ho­vih pro­iz­vo­da ili uslu­ga. Od­li­čan pri­mer je ga­le­ri­ja Ta­te Mo­dern, ko­ja na svom saj­tu na­vo­di na sa­mom po­čet­ku da svo­ju po­nu­du prilagođava po­tre­ba­ma ma­lih i ve­li­kih kom­pa­ni­ja, i ve­o­ma pre­gled­no nu­di pred­no­sti za kom­pa­ni­je kroz uspe­šne pri­me­re sa­rad­nje sa do­sa­da­šnjim spon­zo­ri­ma kroz kon­kret­ne po­dat­ke. Na taj na­čin da­ju pre­ci­zne in­for­ma­ci­je bu­du­ćim spon­zo­ri­ma o us­pe­si­ma sa dru­gim fir­ma­ma. Ga­le­ri­ja Ta­te Mo­dern ta­ko na­vo­di da nu­di kom­pa­ni­ja­ma iz­grad­nju vi­še­stru­ko ko­ri­sne sa­rad­ nje (engl. mul­ti-strand part­ner­ship), i kao pri­mer na­vo­di sa­rad­nju du­gu 23 go­di­ne sa bri­tan­skom kom­ 8 In­sti­tut za sa­vre­me­nu umet­nost u Lon­do­nu po­red spon­zo­ra iz sve­ta bi­zni­sa, ne­gu­je i in­di­vi­du­al­na spon­zor­stva sa za­ni­mlji­vim „me­ni­jem op­ci­ja”; ta­ko oni ko­ji ulo­že 1000 fun­ti do­bi­ju ti­tu­lu „kon­cep­tu­a­li­sta”, 500 fun­ti „nad­re­a­li­sta”, a za 100 – „esk­pre­si­o­ni­sta”. 9 Spon­zo­ri Bri­tan­skog sa­ve­ta su: Bri­tish Air­ways, Cam­brid­ge Uni­ver­sity Press, DHL In­ter­na­ti­o­nal, Eric­sson, Hil­ton Ho­tels, Re­na­ult, RollsRoyce, Vi­sa In­ter­na­ti­o­nal i dr. Ra­di se o kom­pa­ni­ja­ma ko­je se na raz­li­či­te na­či­ne pri­klju­ču­ju spon­zor­stvu Bri­tan­skog sa­ve­ta.

144


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

pa­ni­jom za gas i naf­tu BP; iz­grad­nju bren­da (engl. brend bu­il­ding) kroz pri­mer sa­rad­nje sa kom­pa­ni­jom Uni­le­ver; po­ve­zi­va­nje kom­pa­ni­ja sa dru­gim kom­pa­ni­ja­ma (engl. bu­si­ness to bu­si­ness net­wor­king), i kao pri­mer na­vo­di sa­rad­nju vi­še kom­pa­ni­ja, kao što su Bri­tish Land, Find­sburg, Gol­don Sachs i JCA Gro­up, ko­je su po­dr­ža­le re­a­li­za­ci­ju iz­lo­žbe Mi­roa 2011. go­di­ne; za­ba­vu u mu­ze­ju (engl. en­ter­ta­i­ning at Ta­te) kroz za­ni­mlji­ve pro­gra­me uz po­dr­šku kom­pa­ni­je McKin­sey & Com­pany, ko­ja je na taj na­čin pro­sla­vi­la 50 go­di­na po­sto­ja­nja; do­se­za­nje do no­ve pu­bli­ke (engl. re­ac­hing new audi­en­ces) kroz pri­mer sa­rad­nje sa kom­pa­ni­jom Blo­o­merg; olak­ši­ce za za­po­sle­ne (engl. staff in­cen­ti­ves) u sa­rad­nji sa mo­bil­nim ope­ra­te­rom Vo­da­fo­ne; dru­štve­nu od­go­vor­nost (engl. cor­po­ra­te so­cial re­spon­si­bi­lity) kroz pri­mer sa­rad­nje sa kom­ pa­ni­jom Lo­u­is Vu­it­ton na pro­jek­tu Lu­is Vi­ton za mla­de. Na uspe­šno spro­vo­đe­nje spon­zor­stva uti­če i re­dov­no oba­ve­šta­va­nje spon­zo­ra pu­tem iz­ve­šta­ja za štam­pu, po­ziv­ni­ca, ve­sti u svim fa­za­ma spro­vo­đe­nja spon­zor­stva. Po­želj­no je da spon­zo­ri bu­du upu­će­ni i u pro­ces re­a­li­za­ci­je pro­jek­ta, a ne sa­mo u fi­nal­ni pro­iz­vod. Džejm Gre­go­ri Lord je is­ti­cao da tre­ba iza­bra­ ti pra­ve lju­de u okvi­ru in­sti­tu­ci­je za ba­vlje­nje spon­zor­stvom jer „lju­di da­ru­ju lju­di­ma a ne in­sti­tu­ci­ja­ma” (French 2011: 120). Jed­na od skri­ve­nih pred­no­sti spon­zo­ri­sa­nja je i raz­voj pu­bli­ke. Ve­li­ke kom­pa­ni­je za­po­šlja­va­ju ve­li­ki broj lju­di ko­ji pred­sta­vlja­ju po­ten­ci­jal­nu pu­bli­ku in­sti­tu­ci­je. Za­da­tak me­na­dže­ra u in­ sti­tu­ci­ji kul­tu­re je da pre­ne­se en­tu­zi­ja­zam na za­po­sle­ne u kom­pa­ni­ji spon­zo­ra pu­tem raz­li­či­tih pro­gra­ma kao što su spe­ci­jal­ne pro­jek­ci­je, ve­če­ri ili po­se­ta pred­stav­ni­ka cen­tra kul­tu­re i/ili umet­ni­ka kom­pa­ni­ji. Naj­če­šće gre­ške pri us­po­sta­vlja­nju i odr­ža­va­nju od­no­sa sa spon­zo­ri­ma su: • Pro­pu­sti u ko­mu­ni­ka­ci­ji sa spon­zo­ri­ma (ne­pri­pre­mlje­nost i neo­d­go­vor­nost pred­stav­ni­ka in­sti­tu­ ci­je; ne­pre­ci­zno pred­sta­vlja­nje; lo­še ob­li­ko­va­ni do­pi­si; sla­nje „uni­for­mi­ra­nih” do­pi­sa svim po­ten­ci­ jal­nim spon­zo­ri­ma; vre­đa­nje pri od­bi­ja­nju; lo­še i ne­a­žu­ri­ra­ne in­ter­net-stra­ni­ce; ne­kom­pe­tent­nost; da­va­nje ne­re­al­nih obe­ća­nja). • Ne­po­treb­no/ne­pri­me­re­no lo­bi­ra­nje. • Ne­re­al­ni i ne­u­te­me­lje­ni zah­te­vi (pred­sta­vlja­nje vi­so­kih tro­ško­va bez do­volj­nih ar­gu­me­na­ta; zah­te­ vi se ne ukla­pa­ju u mi­si­ju spon­zo­ra). • Po­gre­šna per­cep­ci­ja od­no­sa s spon­zo­rom (ne­do­volj­no ozbi­ljan pri­stup; ne­po­što­va­nje pro­ce­du­ra i for­mu­la­ra kom­pa­ni­je; loš štam­pa­ni i pro­mo­tiv­ni ma­te­ri­jal; ne­po­što­va­nje vre­men­skih ro­ko­va). • Neo­stva­ri­va­nje do­bre sa­rad­nje sa me­di­ji­ma (pro­gram ni­je do­volj­no me­dij­ski atrak­ti­van, me­di­ji ni­su oba­ve­šte­ni i sl.). • Loš iz­bor vre­me­na (spon­zor­stvo se po­ne­kad tra­ži u krat­kom vre­men­skom ro­ku, bez pret­hod­ne na­ja­ve i pri­pre­me). • Iz­o­sta­nak bri­ge o spon­zo­ri­ma (re­do­van kon­takt, za­hval­ni­ce). Bri­tish Co­un­cil je na svom saj­tu ob­ja­vio svo­je gre­ške u ko­mu­ni­ka­ci­ji sa spon­zo­ri­ma ko­je mo­gu po­mo­ći i dru­gim usta­no­va­ma kul­tu­re da ih ne po­no­ve (Go­di­šnji iz­ve­štaj Bri­tan­skog sa­ve­ta, www. nao.org.uk) . Na­i­me, Bri­tan­ski sa­vet na­vo­di sle­de­će: • Iz­o­sta­nak pre­sti­žnih kul­tur­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja u ci­lju pri­ku­plja­nja sred­sta­va. Mu­zič­ki kon­cer­ti vr­hun­ skih umet­ni­ka ili spek­ta­ku­lar­ne po­zo­ri­šne pred­sta­ve su tra­di­ci­o­nal­no pri­vla­či­li ko­mer­ci­jal­ne spon­zo­re. • Loš iz­bor vre­me­na. Po­je­di­ni spon­zo­ri ni­su kon­tak­ti­ra­ni na vre­me, kao na pri­mer or­ga­ni­zo­va­nje tur­ne­je Mid­sum­mer Night Dre­am u In­di­ji, ka­da glav­ni spon­zo­ri ni­su pra­vo­vre­me­no kon­tak­ti­ra­ni. Za na­red­nu tur­ne­ju 2008. go­di­ne spon­zo­ri su obez­be­đe­ni i tur­ne­ju je vi­de­lo dvo­stru­ko vi­še lju­di, a obez­be­đe­no je i te­le­vi­zij­sko emi­to­va­nje. • Bo­lja ko­mu­ni­ka­ci­ja iz­me­đu za­po­sle­nih u cen­tra­li i pred­stav­ni­štvi­ma u sve­tu. Ve­li­ke in­ter­na­ci­o­ nal­ne kom­pa­ni­je od­lu­ke o spon­zor­stvu naj­če­šće do­no­se u svo­jim cen­tra­la­ma, što znat­no ote­ža­va obez­be­đi­va­nje spon­zor­stva bez uklju­če­nja se­di­šta u Lon­do­nu. In­sti­tu­ci­je sve vi­še sa­ra­đu­ju sa srod­ 145


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

nim in­sti­tu­ci­ja­ma iz ino­stran­stva (go­sto­va­nja, fe­sti­va­li, saj­mo­vi i dr.) i na osno­vu to­ga mo­gu­će je kon­ku­ri­sa­ti za sred­stva iz me­đu­na­rod­nih fon­do­va. Ma­li broj za­po­sle­nih u ko­mer­ci­jal­nom ode­lje­nju, neo­p­hod­nost ve­ćeg ti­ma.

Spon­zo­ri se uglav­nom pred zah­te­vi­ma za spon­zo­ri­sa­nje kul­tu­re su­sre­ću sa pro­ble­mom ne­po­sto­ja­nja ade­kvat­ne stra­te­gi­je i pro­ble­mom kon­tro­le efe­ka­ta. Po­je­di­ne kom­pa­ni­je ne­ma­ju is­ku­stvo sa spon­zo­ri­sa­ njem kul­tu­re i su­o­ča­va­ju se sa po­tre­bom de­fi­ni­sa­nja ci­lje­va, cilj­nih gru­pa, in­stru­me­na­ta ko­mu­ni­ka­ci­je, sa­dr­ža­ja, po­ru­ke i fi­nan­sij­skih sred­sta­va. Ta­ko­đe, oce­nji­va­nje ko­mu­ni­ka­cij­skog uspe­ha je ote­ža­no u slu­ ča­je­vi­ma ka­da je spon­zo­ri­sa­nje krat­ko­roč­no. Da­nas se sve vi­še u li­te­ra­tu­ri na­vo­di no­va kon­cep­ci­ja do­ni­ra­nja, tzv. „5I”, pre­ma ko­joj spon­zo­ri­sa­ nje tre­ba da bu­de od­re­đe­no:10 1. uti­ca­jem (spon­zo­ri no­vac že­le da ulo­že u ne­što „vi­dlji­vo” i „opi­plji­vo”); 2. ide­ja­ma (no­ve ide­je i raz­li­či­tost u od­no­su na kon­ku­ren­ci­ju mo­gu da stvo­re pred­nost kod spon­zo­ra); 3. ino­va­ci­ja­ma (spon­zo­ri po­dr­ža­va­ju in­sti­tu­ci­je ko­je se uspe­šno raz­vi­ja­ju i una­pre­đu­ju de­lat­nost ko­ jom se ba­ve); 4. uklju­če­no­šću (spon­zo­ri že­le da kon­tro­li­šu ulo­že­na sred­stva); 5. in­ve­sti­ci­ja­ma (spon­zo­ri ulo­že­ni no­vac po­sma­tra­ju kao in­ve­sti­ci­ju u vla­sti­ti ugled u dru­štvu ili pro­mo­ci­ju). U na­šoj ze­mlji in­sti­tu­ci­je kul­tu­re i pred­stav­ni­ci pri­vre­de su­o­ča­va­ju se sa od­re­đe­nim pro­ble­mi­ma, kao što su lo­še fi­nan­sij­sko sta­nje, lo­ša or­ga­ni­za­ci­ja do­ga­đa­ja i ne­do­volj­na edu­ka­ci­ja u obla­sti spon­zor­stva. Pre­ma za­ko­nu (član 15, stav 1), kom­pa­ni­je ko­je spon­zo­ri­šu kul­tu­ru u Sr­bi­ji ima­ju pra­vo da spon­zor­stvo pri­zna­ju kao ras­hod naj­vi­še do 3,5% od ukup­nih pri­ho­da. In­sti­tu­ci­je kul­tu­re u Sr­bi­ji spon­zo­ri­ma naj­če­šće nu­de štam­ pa­nje lo­go­ti­pa na ka­ta­lo­zi­ma, spo­mi­nja­nje u iz­ve­šta­ji­ma i pu­bli­ka­ci­ja­ma, vi­dlji­vost, bes­plat­ne kar­te, me­dij­ sku po­kri­ve­nost i pro­sto­ri­je za pro­sla­ve spon­zo­ra. Sa­mo ma­li broj u svo­ju po­nu­du uvo­di i: • pro­dor ka no­vim cilj­nim gru­pa­ma; • elit­nost pu­bli­ke ko­ju ta in­sti­tu­ci­ja „po­kri­va”; • me­đu­sob­no dru­že­nje raz­li­či­tih spon­zo­ra (kok­te­li, te­mat­ske ve­če­ri); • go­di­šnje kar­te. Na­ža­lost, u na­šoj ze­mlji još uvek ne po­sto­je na­ci­o­nal­na, ne­ko­mer­ci­jal­na udru­že­nja ko­ja bi sti­mu­li­ sa­la ula­ga­nje pri­vre­de u kul­tu­ru, kao što su to Bu­si­ness Co­mi­tee for the Arts (BCA) u SAD, Cre­a­ti­ve Art Spon­zo­ring u Austri­ji, Ne­za­vi­sno na­ci­o­nal­no udru­že­nje AB­SA u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, Sa­ve­zno udru­že­nje ne­mač­ke in­du­stri­je ili Mécénat Fran­ca­is u Fran­cu­skoj. Cilj ova­kvih in­sti­tu­ci­ja je pod­sti­ca­nje pred­u­ze­ća, pru­ža­nje sa­ve­ta, pri­pre­ma po­da­ta­ka i sta­ti­sti­ke i do­de­lji­va­nje pri­zna­nja.11 Or­ga­ni­zo­va­nje se­mi­na­ra za pred­stav­ni­ke in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re i pri­vred­ni­ke ko­ji že­le da spon­zo­ri­šu kul­tu­ru, ve­će sti­mu­li­sa­nje spon­ zor­stva kao i or­ga­ni­zo­va­nje in­sti­tu­ci­ja znat­no bi do­pri­ne­li raz­vi­ja­nju ak­tiv­no­sti pri­ku­plja­nja sred­sta­va u na­šoj ze­mlji.

10 Pra­vi­lo „5I” te­me­lji se na po­čet­nim slo­vi­ma ključ­nih re­či na en­gle­skom je­zi­ku: Im­pact, Ide­as, In­no­va­tion, In­vol­ve­ment, In­vest­ment. 11 U SAD sva­ke go­di­ne do­de­lju­je se Bu­si­ness in Arts Awards u sa­rad­nji sa For­bes ma­ga­zi­nom. U na­šoj ze­mlji je uve­de­na Bi­zart na­gra­da za sa­rad­nju bi­zni­sa i kul­tu­re.

146


ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Li­te­ra­tu­ra: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.

Arts and Bu­si­ness, http://art­sand­bu­si­ness.org.uk As­so­ci­a­tion of Cha­ri­ta­ble Fo­un­da­ti­ons, http://www.acf.org.uk/ Be­o­grad­ska fil­har­mo­ni­ja, http://www.bgf.rs Bri­tish Co­un­cil, www.bri­tishco­un­cil.org Bu­džet za kul­tu­ru Re­pu­bli­ke Sr­bi­je za 2013, www.kul­tu­ra.gov.rs De­part­ment for Cul­tu­re, Me­dia and Sport, www.cul­tu­re.gov.uk Fi­li­po­vić, Vin­ka, Ko­stić Stan­ko­vić, Mi­li­ca, Od­no­si s jav­no­šću, FON, Be­o­grad, 2008 Fo­un­da­tion Cen­ter, http://fo­un­da­ti­on­cen­ter.org/ French, Ylva, Runyard, Sue, Mar­ke­ting and Pu­blic Re­la­ti­ons for Mu­se­ums, Gal­le­ri­es, Cul­tu­ral and he­ri­ta­ge At­trac­ti­ons, Ro­u­tled­ge, 2011. Hill, Liz, O’Sul­li­van, Cat­he­ri­ne, O’Sul­li­van, Te­rry, Cre­a­ti­ve Arts Mar­ke­ting, But­ten­worth-He­i­ne­mann, Ox­ford, 2003. Krol, Bar­ba­ra, Fi­ne, Kri­sti­ja­na, Us­pe­šan fan­drej­zing, pre­ve­la sa ne­mač­kog Ma­ja Ana­sta­si­je­vić, Clio, Be­o­grad, 2005. Mi­ni­ste­rio de Educación, Cul­tu­ra y De­por­te, http://www.mecd.gob.es Mu­se­um Ta­te, www.ta­te.org.uk Na­ti­o­nal Audit Of ­fi­ce, www.nao.org.uk Pa­vi­čić, Ju­ri­ca, Al­fi­re­vić, Nik­ša, Alek­sić, Lji­lja­na, Mar­ke­ting i me­nadž­ment u kul­tu­ri i umet­no­sti, Ma­sme­dia, Za­greb, 2006. Rot, Pe­ter, Spon­zo­ri­sa­nje kul­tu­re, pre­vod s ne­mač­kog Ma­ja Ana­sta­ti­je­vić, Clio, Be­o­grad, 1996. Tench, Ralph, Yeomans, Liz, Ot­kri­va­nje od­no­sa s jav­no­šću, pre­vod sa en­gle­skog Mar­jan Mi­loš, Hr­vat­ska udru­ga za od­no­se s jav­no­šću, Za­greb, 2009.

Cultural Sponsorship Summary: During the world economic downturn, cultural institutions are faced with their own survival, maintaining their programmes and quality. On one hand, the state is cutting funding for the cultural institutions, both in Serbia and developed EU countries, and on the other, financiers, such as patrons and donors, have almost vanished. Cultural sponsorship is becoming an important segment of cultural institutions’ work, regardless of whether the institution is operating in a more open or closed society. The issue raises a question – are the cultural institutions ready to tackle this issue professionally, do they have employees ready to deal with funding seeking professionally and continually. Sponsorship in culture entails research, implementation, evaluation and continued commitment. Key words: sponsorship, culture, cultural institutions, donations, securing funding.

mirjanastarcevic@hotmail.com janicic.radmila@fon.bg.ac.rs

147


Peter Kool 148


vîðeñjå 149


f o t o

P e t e r

K o o l

m a i l @ p e t e r k o o l . b e s t r a n a : 1 7 9 ,

1 4 8 ,

1 8 0 ,

1 8 7

1 4 9 ,

1 5 0 ,

1 6 3 ,

1 6 4 ,

1 6 5 ,

1 6 6 ,

1 7 7 ,

1 7 8 ,


vîðeñjå UDC 323(497.6)"1914/2014" UDC 94(497.6)"1914/2014"

Dragan Kujundžić, University of Florida, Gainesville, USA

Sarajevo, and the Imperial Limits of Europe 1914—2014. A Perpetual Calendar*

Bosnia, what an example. Bosnia, what kind of example? Let us hear in this repetition two possibilities of defining a space: one, which will commemorate the past, the catastrophic ruin known as “history,” too familiar in its predictability, the gramophony of the space known as “Europe”–Bosnia, what an example; an example of the violence of history, the entire colonial and imperial history of Europe found its exemplary inscription and limits there. These latent inscriptions have marked the symbolic and physical, even bodily space of Bosnia, Sarajevo, and the population of the country over the centuries. As a rule (all our examples will point to that), these effects en-graved on the body of the country and its people have been markers of forces belonging to the imperial expansion of several empires: Turkish, AustroHungarian, French and Russian, Serbian or Yugoslav as well (Yugoslavia after all was at or since its inception also a mini-empire). The forces tearing apart Bosnia always come from elsewhere; they are a projection of imperial forces traversing the country. The country, Bosnia, and * This essay was initially written for and delivered at the conference on “Re-shaping the Margins of Europe. Russian/Soviet and Ottoman/Turkish Transformations, 1900-1930,” organized by the History Department at Columbia University (Tarik Amar and Christine Philliou) and held at the Columbia House in Paris on July 2-4, 2012. The initial paper has since undergone substantial revisions and updating. I am grateful to the organizers for the invitation, to the respondent to my paper, Rashid Khalidi, of Columbia University, for his insightful comments, and to Alan Kennedy for his research assistance in London in the Summer of 2014.

its capital Sarajevo, are constituted in effect, as it were, as the liminality of these forces, a geo-political space where the imperial politics of Europe finds and founds its ambiguous limit. The other exemplarity of Bosnia, precisely in the name of this imperial history, allows for opening the possibility of a site/sight or a border radically particular in its singularity, in its yet unformed, unraveling exemplarity, still yet to come, the unheard-of question – Bosnia, what kind of example, indeed? And let us immediately propose a thesis, a run for the border: each of these possibilities has to remain in play, and suspended, in order for a different Bosnia to appear, and a different Europe as well. The question has to remain a question, and the example has to remain an example, each in play and suspended, in order for something like an opening of another Bosnia, another Europe, to make its appearance. Like, for example, the opening in Jacques Derrida’s question in The Other Heading. Reflections on Today’s Europe: “And what if Europe were this: the opening onto a history for which the changing of the heading, the relation to the other heading, or to the other of the heading, is experienced as always possible? An opening and a non-exclusion for which Europe would be in some way responsible?” (Derrida 1992, 17). Let us look at a few examples. These examples do not have as an ambition to provide an exhaustive empirical (I tend to call them vEmpirical, and will return to it) evidence of the specifically or only Russo-Turkish 152


vîðeñjå

imperial relations. Such evidence will be referenced and quoted; this paper imagines itself precisely as an encounter between the historical and the theoretical. What I propose is to work by means of exemplarity, symbolic inscriptions, literary fiction, documentary film, memoirs, in which the imperial forces constituting Europe in Bosnia instantiate themselves in a condensed manner. These symbolic knots will gesture at the imperial politics in Bosnia (and for the task at hand cite some of the more explicitly Russo-Turkish themes which are refracted there, as it were in a prism), but will also seek inspiration in literature and film, and introduce philosophical-ethical issues that pertain to the founding of another type of politics, based on the writings or cinema of, among others, Vladimir Dedijer, Emmanuel Levinas and Jacques Derrida, Ivo Andrić, Hugo Vlaisavljević and Theo Angelopoulos. The Olympic Village at Jahorina, Sarajevo, 1992, Torez, Ukraine, July 17, 2014. On Youtube there is a video recording of the positions of Serbian paramilitary troops led by Radovan Karadžić, depicting the Russian writer Eduard Limonov shooting at the city with live ammunition. The video is now an evidence exhibit in the Hague tribunal for war crimes in the former Yugoslavia (International Crime Tribunal for Former Yugoslavia). The description on the Youtube video reads: “Russian writer Eduard Limonov shoots with Browning machine gun at the city of Sarajevo, being guided by Radovan Karadžić.”1 Eduard Limonov, a contemporary Russian novelist, is shown listening to Radovan Karadžić who is gesturing with his arm towards Sarajevo, and overheard saying that the Muslims (“Turci”) threaten to take all of it. At one point Karadžić makes a phone call using a military field phone, while sitting in a wrecked ski lift-gondola, a remnant of the Winter Olympic Games held in Sarajevo in 1984. At the end of the video, Eduard Limonov (author of It’s Me, Eddy, [Eto ia, Edichka] — we’ve come a long way, Eddy baby) is shown shooting with the heavy, armor and wall piercing ca1 Episode from Serbian Epic, by Pawel Pawlikowski and Lazar Stojanović, 1992. “Evidence exhibit at ICTY” (http://www.youtube.com/watch?v=tH_ v6aL1D84).

153

liber machine gun at Sarajevo. Shooting with a gun of such a caliber at a populated city was not just for show. Tens of thousands of its citizens were killed by such machine guns showering from Jahorina onto Sarajevo their deadly load. For our purposes it is worth noting the participation in this violent act of a Russian writer, himself a politician of a rather confused political platform which combines red and black symbols (Nazi-Bolsheviks), as well as publishing a newspaper with a hand grenade for the title playing also with his pen-name--Limon­ ovka. Eduard Limonov has gone from being a writer of purported anarchistic convictions, like in his novel for which he is best known It’s Me, Eddy (1979), to becoming currently a leader of the National Bolshevik (Naz-Bol) Party in Moscow. Even though It’s Me Eddy has been praised for its supposed libertarianism and anarchism, a repetition of some classical tropes of Russian nationalism is in fact discernible in its dominant themes, and so the current sometimes confused nationalist-fascistoid nazi-bolshevik politics of its author are discernible here in nascendi. Particularly in the “Epilogue” where Eddy is seen in a window looking on at the West (Madison Avenue in New York City) not without deep ressentiment (“I fucked you all, you motherfuckers, you can all go and fuck yourselves” [Я ебал вас всех, ебанные в рот суки, Идите вы все на хуи], Limonov 1979, 281, is his parting message to New York). This ressentiment in Limonov’s famous novel should have been taken more seriously (as should have his recourse to violence in Sarajevo), but it is not too late to do it now, on the background of current political events in Russia, of which Limonov is an active participant, whereby this ressentiment frames both official and unofficial politics, indeed frames the very political practice of Limonov and Putin themselves.2 This ambivalence is repeating the classical tropes of Russian ambivalence in relation to the West embodied in Russian perception of St. Petersburg as a 2 In his recent article “В стране победившего ресентимента” [In the country of the victorious ressentiment] Mikhail Iampolsky argues that it is ressentiment (the analysis of which he refers back to Nietzszche’s Ge­ nealogy of the Morals) driving the current Putin’s regime and permeating practically the entire Russian society, that is contributing to the downward spiraling of economic and political conditions in Russia, up to and including the current war in Ukraine. See http://m.colta.ru/articles/specials/4887, 6 ОКТЯБРЯ 2014, last accessed on October 8, 2014.


vîðeñjå

“Window on to Europe,” in Russian literature a site or border both repugnant and desirable.3 Before the last scene in which Eddie is looking on at the West from his window, he has had a homosexual encounter with an African-American, “Johnny, a black guy from Eighth Avenue,” thus giving, in a manner of Nikolai Gogol, an elastic homoerotic anal/oral elasticity to the windowframe through which the West penetrates Eddie/Russia. In addition, this reiterates an inscription of racially marked auto-homo-eroticism of Russian literature (the not so oblique reference here to Pushkin qua Johnny, a grandson of “The Blackamoore of Peter the Great,” who coined the line about Sankt Peterburg as “Window on to Europe” and indeed introduced the most important founding literary encounter between Russia and the West, should not remain unnoticed). This encounter is both desired and repressed and repulsed in both Russian literature and history as a contested gender, political, military, cultural, etc. border. In October 2014, as I am writing this, Russia has just unilaterally “Cancelled the Popular FLEX Exchange Program After Gay Student Seeks U.S. Asylum”— headline in Huffington Post, October 6, 2014.4 Furthermore, Eddie at the end of the novel is pondering whether he will not end up as a terrorist “dying while trying to take down a plane” (Limonov, 280) sometimes in the future, an anticipation of and a premonition significant for Limonov’s current engagement with the politics which resulted precisely in such a taking down of the plane over Torez in Ukraine, violently contesting the border between Russia and the West. Eduard Limonov of course, in this video clip in Sarajevo, is not a Russian official or an authorized exponent of Russian politics. However, his engagement coincides with the official politics of Russia. As this essay is updated in 2014, Limonov has been vocal — his statements available at internet sites like the radio program Ekho Moskvy – in asking the Russian troops to

move into Ukraine to “save our Russian brethren.” The downing of the Malaysian airliner by that same “Russian brethren” over the Ukraine (the plane shot by the pro-Russian separatist “rebels” with the rocket system “Buk” provided by the Russian Federation forces, on July 17, 2014) has been seen as a possible casus belli for WW3, just in time for the centennial anniversary of the First World War. It makes Limonov’s interventions in Sarajevo and now in Moscow all the more ominous, but also a pattern of a repetition.5 On Sept. 26, 2014 Ekho Moskvy (which in its liberal policy publishes many views, including on occasion Limonov’s, but is otherwise openly against Putin) published a commentary by one of its contributors which comments on a recent violent interruption of Andrey Makarevich’s (a Russian singer who performed in Ukraine and thus openly ostracized by Putin’s regime) Moscow concert, by Limonov’s nazi-bolshevik thugs. It turns out that Limonov, the leader of the nazi-bolshevik party claiming to be in the opposition, is now directly channeling the official Putin’s nationalist propaganda and serves as its Moscow enforcer. Thus a recent comment by Matvei Ganapolski: “Но [Limonov] сломался он на «крымнаш» и ему тут же разрешили его митинги по 31 числам. И теперь Лимонов в тренде, ему дают телевизор и он сейчас чуть ли не глашатай Кремля” [(Limonov) broke down and yielded to the regime on “The Crimea is Ours” and his (previously forbidden party meetings) were immediately allowed as of the 31st. And now Limonov is in demand, he is given the (official) TV air time and he is practically the official spokesperson of the Kremlin].6 Russian official politics, (often clandestine and contradictory when it came to Bosnia) has been massively implicated in the war in the former Yugoslavia, supporting actively Slobodan Milošević in his dismembering of the country, a dismembering which has seen some of the worst atrocities in Europe since WW 2,

3 The classical essay summing up Limonov’s novel remains to this day Olga Matič’s “The Moral Immoralist: Edward Limonov’s Eto ja, Edička” (1986). See also Igor P. Smirnov’s “O nartsisticheskom tekste (diakhroniia I psihoanaliz)” (Wiener Slawistischer Almanach, Band 12,1983) for the analysis of the narcissistic investment in Limonov’s prose. Russian cultural ambivalence vis-à-vis the West has been analyzed in my “’After’: Russian Post-Colonial Identity.” 4 http://www.huffingtonpost.com/2014/10/06/russia-exhcange-_n_5942142.html

5 See, for examples, Limonov’s blogs on Ekho Moskvy, with titles “Poor Ukraine Now in US Orbit” [Несчастная Украина отныне в орбите США],“Difficult and Sacred Days” [Тяжелые и святые дни], on May 05, 2014, or “Immediately Annex [the “New Russia” territories in Ukraine] into Russia,” [Срочно брать в состав России]calling for deployment of the Russian Federation Army in Ukraine (again, in the “New-Russia Territory” as called by both Limonov and Putin in fact), on May 31, 2014. See at http://www.echo.msk.ru/blog/limonov/1327808-echo/ last accessed on October 8, 2014.

154


vîðeñjå

like the genocide in Sarajevo of which the video clip is an evidence, or in Srebrenica over the Muslim population by Karadžić’s and General Mladić’s troops, and for which Slobodan Milošević and Radovan Karadžić have been tried in the Hague as instigators. Mira Marković, Milošević’s wife, and active participant in his politics, has received political asylum and still lives in Moscow where Milošević’s brother Borislav Milošević was Yugoslav ambassador during the reign of Slobodan Milošević. Thus, Limonov’s target practice shooting at Sarajevo’s “Turks” with live ammunition, from the slopes of the Olympic village, may serve as a marker, a symbolic knot tying Russian politics in the Balkans, and the deadly reach of a much longer Russo-Turkish encounter, confrontation, and its history. In many ways, the last war in Bosnia is a delayed effect of a centuries long configuration of imperial divisions, up to and including the withdrawal of the Ottoman and Austro-Hungarian empires, as well as the Russian influence through Serbia, a Nachtraeglichkeit of delayed, effects and post-colonial traumas. They all played an important role in rationalizations for the conflict in the former Yugoslavia. One has to insert here an important qualification, however, which I will borrow from the author of the authoritative history of Empire. The Russian Empire and Its Rivals, Dominic Lieven: “This is not for one moment to suggest that the fall of Yugoslavia and the subsequent bloodshed and ethnic cleansing was the direct, let alone inevitable, result of the Ottoman expulsion from the Balkans. Nevertheless, the Muslim Albanians, Bosnians and Kosovars are among the very last leftovers of Ottoman rule in the region” (Lieven, 352). The war crimes perpetuated in Bosnia were done by real war criminals, and postcolonial space is not an excuse for any atrocity.6 However, the post-colonial condition of Bosnia is not an “imaginary community,” these results, the latent markers and wounds of imperial and colonial rule have left consequences or exercised themselves anew as well, constituting the space with real political effects, up to and including the last war where such colonial forces established themselves anew along old fissures. For ex6 Matvei Ganapolski, Гномы и Макаревич [the Gnomes and Makarevich], the blog on 18:20, 26 сентября 2014, [September 26, 2014], http:// echo.msk.ru/blog/ganapolsky/1407336-echo/

155

ample, the war has seen an active influence of Iran and Saudi Arabia with the complicity of the United States, the smuggling of Mujahedeen and arms to Bosnia in US military cargo planes to fight Serbian troops. After “9/11” (so only a few years after), these Mujahedeen were arrested in Sarajevo by the same US troops as “terrorists” and sent to Guantanamo Bay. See the of­ ficial record of the US Senate public hearings about the “clandestine” operation in Bosnia: “It is ironic that the tragic results of the Iranian-controlled terrorist ministate in Lebanon are dominating the news at the same time that we are finally learning the details of how the nucleus of another such Iranian proxy first began to take shape in Europe. Although the Administration has declined to provide unclassified testimony on this point, press reports currently suggest that as a result of the Clinton Administration’s policy Iran stationed from 3,000-4,000 Revolutionary Guards in Bosnia.” 7 The “freedom fighters” imported into Bosnia with US complicity were controlled with the apparent participation of Al Zawahiri and Osama Bin-Laden, in this last war in Bosnia on the side of the Bosnian Muslims.8 Thus, the space of Bosnia again condensed old imperial configurations in the last war, or activated some of their premises with new participants, some of them of direct concern to us who are also U.S. citizens. When Eduard Limonov was shooting at Sarajevo, he may have been in the grips of a centuries old imperial scenario being performed in Sarajevo and Bosnia, the limit and trap of empires. But that imperial scenario played out in Sarajevo has now become a global one. The United States, to put it mildly, are not exempt from it. Let us remind ourselves that this was all happening only a few years before the destruction of the Twin Towers in New York on September 11, 2001. In The Concept of “9/11” Jacques Derrida termed this kind of imperial US politics an “autoimmune suicide.” Let us also remember that the US government had in7 Full disclosure: I have myself, of Serbian background, written and published in Belgrade a text in English and in Serbian-Croatian, “Eichmann in Jerusalem, Milošević in the Hague,” calling for the trial of Milošević qua war criminal in no uncertain terms. See: http://www.b92. net/feedback/misljenja/kujundzic-e.php. 8 The official record of the US Senate public hearings about the “clandestine” operation in Bosnia at http://www.fas.org/irp/news/1996/ hrpc_iranalt.htm: “The Results of Clinton’s Policy: The Bekaa Valley Comes to Bosnia.”


vîðeñjå

itially nurtured Al-Qaida, in order to fight the Soviet Union in Afghanistan. Oh, the inconvenient imperial truths. The margin, which is Bosnia, on which these imperial forces display themselves, works as an exemplary but often obscure space. Thus, one has to have recourse to literary or other works of fiction, as they harbor, sometimes dominantly displayed, sometimes as fleeting but significant motifs, an entire colonial history of Europe and the Balkans (like in the documentary about the Russian writer; certain concepts and versions of national culture have marked the dissolution of Yugoslavia into the nationalist nation states, and writers, like Dobrica Ćosić in Serbia, were at the forefront of this destruction). Two parallel examples that could be found in Russian Literature, where some of the Russian identificatory politics plays itself out via the encounter with the Muslim “Other”: it is in Hadji Murat that Tolstoy depicts the literary encounter with the “Other” in the most radical way, in his entire opus, by projecting it on the “Turkish,” “Muslim” body (according to the recent very insightful and original reading by David Herman, 2005). And at the end of Anna Karenina, a depressed and himself practically suicidal or death seeking Count Vronsky is last seen on the train going to fight in the Second Serbian-Turkish war (1877-8): “’Ah, no!’ Vronsky said, seeming to understand him with difficulty. ‘If you don’t mind, let’s walk on. It’s so stuffy among the carriages. A letter? No, thank you; to meet death one needs no letters of introduction. Nor for the Turks...’ he said, with a smile that was merely of the lips.” (Tolstoy, 1116, 1998).9 We should also keep in mind the inscription of the Greek symbol, that of the Olympic games, at the site of Limonov’s shooting at Sarajevo from the remains of the Olympic games village and skiing slopes, since the “Greek” motif will return at the end of this essay when we discuss the film “Ulysses’ Gaze” by Theo Angelopoulos. That Russia is practically also shooting at Ukraine from the slopes of the Sochi Winter 2014 games is not without relevance. (Ulysses is the first literary character to shoot a weapon through the cross 9 See the testimony of Der Spiegel’s journalist Renate Flottau of running into Bin Laden in Bosnia in the office of the then president Alija Izetbegovic, at http://www.historycommons.org/entity.jsp?entity=renate_flottau_1

hair, the eye of axes, upon his return to Ithaca, thus an emblem of the first recorded weaponized gaze in history; see Samuel Weber, 2005). We could say that Bosnia and the Balkans operate as the “unconscious of Europe” in particular in Freud. In a recent article, “Balkan Geography and the De-Orientalization of Freud,” Dusan Bjelić analyzes the three articles in which Freud writes about his visit to the Balkans. During one of them, Freud descends in the Kocian cave in Slovenia (where Slavoj Žižek will later descend as well with a TV crew and claim that he has shown us the place where Freud discovered the unconscious), and there by chance he runs into the very Dr. Lueger, the “father” of modern day anti-Semitism and the mayor of Vienna so much praised in Mein Kampf! In another essay, Freud describes his visit to Bosnia and formulates his theory of the primal father and the screen memories, but also acts out phantasms of self-orientalization. Bjelić goes on to conclude, “Freud’s mindset on the way to the Balkans productively engaged the contradictions of his Jewish identity with which he struggled in the anti-Semitic world and placed him on the path that led to his later articulation of the individual unconscious, of infantile sexuality and the Oedipus complex. As Gil Anidjar points out, encountering and identifying with the subject position of the ‘Bosnian Turk’ in Herzegovina allowed Freud to see himself as European, the Turk’s ‘Other’ (2003:136). In this liminal space of intersubjectivity, Freud was able to begin mapping the ‘unconscious’ and also the supervising authority of psychoanalysis” (Bjelić, 35). Sarajevo, 28 June 1914, Kosovo, 28 June 1389 Sarajevo at which Limonov is discharging a deadly load is not just any city, of course, as it should be obvious by now. It is the very site of the European imperial geo-political unconscious. It is the city that is a locus of the beginning of the first global war, World War I, the focal point of the great clash of empires which will also see their demise, and the rise of others. The corner from which a member of the Young Bosnia movement, Gavrilo Princip, shot at and killed the Archduke Ferdinand, on June 28, 1914, is at the intersection of multiple imperial and historical sedimentations and trajectories. Practically, the whole European history may be 156


vîðeñjå

discerned at this site, as well as on and in the date of assassination, which is the date of the battle of Kosovo in 1389. In his classic study on this historical event, Sa­ rajevo 1914, Vladimir Dedijer discerns this sedimentation by dedicating an entire chapter of his book to “The Kosovo Tyrannicide.” “South-Slavic interpretation of the killing of the tyrant starts with the Battle of Kosovo where, on June 28, 1389, the Ottoman army, under the command of Sultan Murat, defeated Serbian feudal forces led by Count Lazar, and in which both commanders were killed. This defeat meant the end of the Serbian medieval state and the beginning of the brutal Ottoman rule over the Serbs and other South Slavs, which lasted over four hundred years” (Dedijer, 417). Sultan Murat was killed by Milos Obilić, who disguised himself and managed somehow to enter the Sultan’s tent (historical sources are here vague, unavailable and obscure). However, the assassination did take place and ever since entered into the folk legend, and, in later centuries, into the cycles of folk poetry (“The Kosovo Cycle”) which served as the literary tradition for the founding of modern Serbian literacy (Vuk Karadžić), national as well as political identity. When Gavrilo Princip fired into Archduke Ferdinand, he was enacting a centuries old nurtured sensibility of the tyrannicide first performed in the Serbian national imaginary as well as recorded history, at the Battle of Kosovo, and on the very anniversary of the battle. The Battle of Kosovo is a founding narrative shaping up the Serbian cultural imagination for centuries, certainly during the period when Serbian literacy was reduced from one of the most advanced European states of the period, to a few monasteries and the singing of folk tales. In the 19th century this tradition was revived and built into the beginnings of the edifice of modern Serbian (or more generally South Slavic) literature, in the works of Petar Petrović Njegoš for example, but influential all the way to the works of Ivo Andrić (Na Drini Ćuprija), who was himself a member of the Mlada Bosna (The Young Bosnia) movement together with Gavrilo Princip. In any case, the Kosovo Battle is a marker of a crisis of Europe, and has left its imprint on the entire European history for centuries to come, the most profound blow to Christianity, to the concept of Europe as a purely Christian Europe, and imprinted itself in the very body of the European space as a wound inflicted by the Ottoman Empire. Nowhere 157

else was this wound felt more acutely than in Bosnia for the next four hundred years. The beginning of Andrić’s doctoral dissertation, Die Entwicklung des Geistigen Lebens in Bosnien Unter der Einwirkung der Tuerkischer Herrschaft [The development of spiritual life in Bosnia under the influence of the Turkish rule] written and defended in Vienna in 1924: “Es ist gesagt worden, durch die Eroberung von Konstantinopol sei ‘der Europaeischen Menschkeit eine Wunde geschlagen’” [It is said that with the conquest of Constantinople/Tsarigrad, ‘a great wound was dealt to European humanity’” (Andric, 1982, 12/13). This wound opened Europe to the non-Christian, Muslim, Ottoman, Imperial Other. (In the opus of Ivo Andrić, the doctoral dissertation written in 1924 serves as a pivot or a sujet, to speak like Russian Formalists, of his most celebrated literary works, The Bridge on the Drina, and The Bosnian Chronicle, both written during WW 2). Europe, of course, has always been populated by Others and the myth of a purely Christian Europe has always been just that, a myth, enforced more or less violently, but the fall of Constantinople, and the subsequent loss of Kosovo which allowed the Ottoman troops to reach all the way to Vienna and of course occupy Bosnia for centuries marked the second time that a non-European empire threatened Europe not only with a non-Christian monotheism, but with a militant, armed and imperial one, with the power to overrule the entire European continent. This is an often-overlooked subtext of Bram Stoker’s Dracula (a hundred years in 2012 since Stoker’s death is widely commemorated with lectures and events). Count Dracula, “Vlad the Impaler,” is in the novel a self-avowed “avenger of Kassova,” avenger of the battle of Kosovo. The vampire is thus explicitly related to the imperial history of Europe, himself on the side of the Christian troops but one who has turned against his own population, “gone native,” and started impaling his own people (impaling was an art of torture invented and perfected by the Ottoman troops, more about impaling and the Ottoman imperial conquest of Bosnia a bit later). Thus, a vampire and the empire are amalgamated in the figure of vEmpire, count Dracula, the dark underbelly of the imperial clash, defining the limits and borders of Europe which refuse to see themselves in a mirror. The very name, Dracula, Draculea, the knightly order of the Dragon, was be-


vîðeñjå

stowed on the historical Count by the Holy Roman Empire for the service he gave in defending Christian Europe (See Longinović, 2011). Coppola’s Bram Stoker’s Dracula is one film which makes explicit the genealogy of the vampire related to the fall of Constantinople and the subsequent battles with the Ottoman troops fought in the Balkans, thus as a vEmpire. When Princip fires the shots at the Archduke on the very date of the Kosovo battle, he is standing in the middle of the centuries old scenario playing itself out in the political imagination of the Serbian people, enacting the tyrannicide in the age old battle against the colonial and imperial yoke, first Ottoman, then Austro-Hungarian. These political aspirations were legitimate and at the time progressive, such is the conclusion of Dedijer’s book10. However, Princip’s shots also mark the intersection of the imperial clashes which will continue to play themselves out at that very site all the way and up to the recent war in Bosnia and even on into the Ukraine in 2014 or the current “war” between the West and the “Muslim Caliphate,” the ISIS, as well11. Milošević and Karadžić will start their careers with a sleight of hand, by presenting themselves in turn as “the avengers of Kosovo,” modern day count Draculas of sorts. Milošević’s nationalist inaugural speech was precisely at the Kosovo field (Gazimestan) on June 28, 1989, on the 600th anniversary of the battle, attracting almost one million people. When Karadžić is seen talking to the Russian writer, pointing at Sarajevo and claiming that “the Turks” (the derogatory way the Muslim population is referred to by Serbian nationalists) are about to take it over they are in the grips of a compulsion repetition of an imperial scenario. The Russian secret police also played an important role in helping out the organization of the assassination of the Archduke Ferdinand on June 28, 1914. 10 For the interpretation of the assassination of Arch-duke Ferdinand as a historically progressive event, see, for example, a recent article by Muharem Bazdulj, “Young Bosnia,” translated by Celia Hawkesworth, in “Writing the Balkans,” special issue guest edited by Vesna Goldsworthy of Wasafiri, No. 78, Summer 2014. 11 On September 26, 2014, the British Parliament authorized the bombing of the ISIS positions in Iraq. The decrepit but undead vEmpire, “the United Kingdom,” now practically dismembered by the failed, but for the unity of the Kingdom destructive, Scottish referendum vote, continues the age old “vampire hunt,” hoping to put some blood in its sclerotic veins. A few days after the referendum, a new wave of British airstrikes on ISIS has been authorized by the British Parliament.

Karen Barkey writes: “From the early nineteenth century on, when various groups in the Balkans began agitating for change, the climate in the empire was somber. First among the Serbian population and then the Greek populations of the empire, leaders began agitating for autonomy and independence. In this, they were supported by foreign powers also eager to interfere in Ottoman affairs; among them the most forceful at infiltrating the Balkans was the Russian empire. … The Russians were increasingly interfering in the affairs of the Balkan Orthodox population, inciting them toward rebellion against the [Ottoman] empire” (Barkey, 267). The imperial forces at work in the killing of Archduke Ferdinand could have been multiple. They have been amply analyzed by Vladimir Dedijer in his Sara­ jevo, 1914.12 The Archduke could have been killed by the Germans since he led the independent politics of the Austro-Hungarian empire. It could have been the British or the French. It could have been instigated or facilitated by Russian Communists with ties in Switzerland and Moscow, influencing the Young Bosnia movement. And it was, probably the most likely (although contradictory influences or impetuses, sometimes conflicting ones, are not excluded), by the Serbian secret police under the guidance and with the support of the Okhrana, the Russian secret police. The Serbian complicity was evident in the fact that the arms for the assassination came smuggled from Serbia. However, they were supplied not by the official government, but by competing forces within it, inimical to the official politics of Serbia. This faction, known as the Black Hand, led by the head of the Serbian Secret police, Dragutin Dimitrijević-Apis, was a fierce opponent of the government of Nikola Pašić, and could have seen in the assassination of the Archduke a possibility of reinforcing its position in Serbia while hardening the foreign policy, maybe even risking the war which would open a possibility of suspending the constitution and strengthen the position of the militaristic and police forces. Apis was in close relations with the Russian secret police, and Dedijer provides numerous examples and evidence in his book. However, some members of the Young Bos12 For the Russian sources on Russian and Soviet historiography of the assassination in Sarajevo, see Ia. B. Vishniakov in Rossiia I Serbiia. Glaza­ my istorikov dvukh stran (Sankt Peterburg, 2010).

158


vîðeñjå

nia, like Mustafa Golubić, also had contacts both with the Okhrana (Dedijer 766), and later on closely with Stalin and the NKVD as testified in the memoirs by Rodoljub Čolaković, including the implication in the assassination of Trotsky, and had lively contacts with Russian communist groups in Switzerland and Moscow. (Incidentally, Golubić first started as an adherent to the Black Hand organization, before becoming the Comintern agent). He was handed over to the Gestapo most likely by the Yugoslav partisans at Josip Broz Tito’s order, so as to eliminate the Soviet competition and influence in Belgrade.13 Thus, it is practically indiscernible where the “black hand” of Russian and Serbian nationalism and fascism stops and where the “red hand” of the communist terror begins. Thus, the hand that held the pistol aimed at the Archduke, may have been guided from afar by two completely opposed forces, which will soon clash in a conflict leading to the first successful Communist Revolution and an empire of sorts in its own right (see “Okhrana, the Bolsheviks, and the Masons,” in Dedijer). In any case, regardless of the “authentic,” indigenous drive to get rid of, first, the Ottoman empire, and then the Austro-Hungarian colonial and imperial yoke, the movement of Mlada Bosna, like Bosnia itself, was also in the grips of the imperial forces from which it tried to liberate itself. Forty years later, the descendants of Gavrilo Princip, led by Marshal Tito, will declare the “historical ‘NO!’” to Stalin (in 1949), in response to another imperial aspiration of the USSR over the land of the South Slavs (the rift corresponding to the originary ambiguities in the Yugoslav-Soviet comintern coalition which was forged already with the killing of Ferdinand in Sarajevo 1914). The corner from which Princip fires at the Archduke condenses practically the entire European imperial geopolitics, including its communist versions as the Soviet Union and Socialist Yugoslavia. As Andrić wrote in his doctoral dissertation (sic: the member of the Young Bosnia movement defended his dissertation in German in Vienna?!), the wound opened by the Ottoman colonial occupation of Bosnia created a 13 See The Partisan Counter Intelligence 1941-1942 [Partizanska obavjestajna sluzba 1941-42], by Slavko Odić and Slavko Komarica, Zagreb: Centar za informacije i publicitet, 1988.

159

traumatic node of long lasting historical consequences. We will now turn to the Bosnian space as depicted by Andrić in his most celebrated novels, and in the film by Theo Angelopoulos in order to discern some of the effects of this traumatic wound, as well as to reflect on the possibility of a different space of Bosnia to emerge out of this trauma as the space to come which stands for the brutal traumatic history of European imperialism, but also the space which may point to a different type of geopolitics, precisely in the name of avoiding the brutality left by imperial violence on the body of Bosnia and Bosnians over the centuries. Bosnia: the Chronicle of the Imperial Limit Ivo Andrić, the Yugoslav recipient of the 1962 Nobel Prize for literature, writes his novels The Bridge on the Drina and Bosnian Chronicle during the second world war (in 2012 celebrations were afoot to mark 50 years since the Nobel Prize, one hundred years since his first published text, and 120 years since Andrić’s birth). The first novel narrates the construction of the bridge in the Bosnian border city of Višegrad, by Mehmed Pasha Sokolović during the 16th Century. The bridge itself is, from the start, a site of connection, bridging, communication, between Europe and its other, the Ottoman empire; but it is also a memorial, commemorating the violent separation of Mehmed Pasha, forcefully converted into the Muslim faith during his childhood (as the “blood tribute,” adjami oglam, collected by the Janissary troops in Bosnia). The bridge is therefore also already a ruin, an example of a ruin; the bridge is a front, a site of war, the exemplary limit of Europe, within Europe. “Let Europe beware, for I can make a wall against it, as an example for the entire Europe,” the “real,” historical Mehmed Pasha, wrote on one occasion. The bridge is depicted by Andrić as always already a ruin of history, devouring the bodies of both Muslims and Serbian peasants: a barbarous example of history. During the construction a huge stone block fell on one of the workers, a young Arab, the apprentice of the master Antonio, the head engineer, cutting him in half and forever burying his legs in the foundation of the bridge. The stone block fell right into its place and was therefore not removed to take out the remains of the young Arab, who died soon after the incident and could not be helped anyway: “All the Muslim men came to bid farewell and for a


vîðeñjå

few steps carry his tabut (coffin), in which half of his body lay since the other half of him was left under the stone block” (Andrić 1965, 63). The border that the bridge is, is therefore also a sarcophagus, a flesh eating machine, its central supporting vault a crypt, a dark chamber, a ruinous memorial. Another body taken by the bridge is that of the peasant Radisav, caught destroying the bridge during its construction. His sacrifice by impaling on the bridge, as an example to others, also commemorates this exemplary site as an example for and of Europe. The inscription of two monotheisms, and the imperial politics of the Ottoman empire, are written directly onto the body of the peasant Radisav, qua the geopolitical space of Bosnia. Below is probably the most violent scene ever written in Yugoslav literatures: For a moment the hammering ceased. Merjan now saw that close to the right shoulder muscles the skin was stretched and swollen. He went forward and quickly cut the swollen place with two cuts in the shape of a cross” (Andrić 49). As Radisav is impaled, “for a moment the hammering ceased. Merdjan, [the impaler] now saw that close to the right shoulder muscles the skin was stretched and swollen. He went forward quickly and cut the swollen place with two cuts in the shape of a cross” (Andrić 1965, 48, my emphasis), thus inscribing the Christian, sacrificial emblem onto the body of the peasant, impaled by the empire (a vEmpire, elsewhere embodied in “Vlad the Impaler,” count Dracula). This example for others prevented further disruption of the building of the bridge, and the construction was successfully completed. In his Bosnian Chronicle Andrić depicts the lives of Western diplomats in Travnik, then a seat of the Ottoman rule in the province of Bosnia, at the beginning of the last century during the Napoleonic wars. During a gathering organized for the diplomats by the Vizier Ibrahim Pasha, lemonade and chibuks (smoking pipes) were served to celebrate the good news to be announced by Ibrahim Pasha: “The Vizier became silent. As if by a sign, many soldiers ran into the Divan.” From the dirty sacks and bags that they brought in, “they spilled out large quantities of cut human ears and noses, an immense amount of the tortured human flesh, salted and blackened from clotted blood. A cold and disgusting smell of moist salt and rotting blood went through the Divan…. The French ambassador Daville, who could not in his dreams expect such a sight, felt his stomach rising, the lemonade turning bitter in his mouth, and threatening to retch through his

nose“ (Andrić 1976, 237). These remains of human flesh were the trophies from a victory over some “Russian and Serbian units,” an example of the might of the Ottoman empire; but the body parts, says Andric, actually came from a “simple slaughter which the idle army executed over the Bosnian people, somewhere around Zvornik” (Andrić 1976, 239). The scene is exemplary in many ways, not least of all as the scene of disgust of a European with the refined nose, facing the other, unthinkable Europe (“not even in his dreams”), Europe itself. As the unthinkable is put on display here, causing disgust in the French ambassador, the Emperor Napoleon, who appointed him, is butchering Europe on unprecedented scales, as are the modern day exponents of the German Third Reich while Andrić is writing the novel in 1942. Needless to say, the Austro-Hungarian representative at the meeting, ambassador von Mitterer, felt a bit queasy at this sight of the limit of Europe as well, the sight of the limit and borders of his own empire. And a counter-example. To the predictable gramophony of disasters, Andric juxtaposes in his Bridge on the Drina an opening, yet another disaster. During a catastrophic flood, in Višegrad, all religious leaders, the Muslim, Christian and Jewish, explicitly enumerated and named as such by the narrator, got together during the night of the disaster, and started telling “long stories from the old times, unrelated to the catastrophe that surrounded them…. That is how these people, used to miseries of all kinds, were overcoming the night of the ‘great flood’ and finding the strength to seemingly joke, in spite of the obvious disaster that was coming, were cheating the misery which they could not avoid” (Andrić 1976, 120). In the night, a light: in the disaster of nature, an opening, in the night, in which a gathering, a communality takes place, in which appears the possibility of coexistence, for an alterity to appear, an other, another Other, un-programmed by history, yet invoked and welcomed exactly in its catastrophic memory.14 14 During the recent catastrophic flood on the territory of the former Yugoslavia in the Spring of 2014, a number of commentators, like the Serbian writer Svetislav Basara in Danas, invoked this scene of the great flood from Ivo Andrić, precisely to indicate the need to cooperate (a cooperation which indeed ensued) by all the former Yugoslav republics, in order to mitigate the terrible aftermath of the flood. Which the aftermath included washing entire mine-fields left over after the latest war in Bosnia and floating them into rivers, thus coming back as an explosive return of the repressed to threaten again all, now reconciled, sides in the past conflict. See Basara’s column in Danas on May 18, 2014, “Utisak katastrofe” [the impression of catastrophe] http://www. danas.rs/danasrs/kolumnisti/utisak_katastrofe.881.html?news_id=281699.

160


vîðeñjå

Andric leaves the border as an opening towards the un-programmed, to the other, a promise of the other, un-programmed, non-sacrificial geography and geophilosophy, precisely because, as Ugo Vlaisavljević (the most prominent Bosnian philosopher who remained in Sarajevo during the entire siege) writes, “Geopolitics is nothing other than the politics of naming.” Vlaisavljević then explains why the geo-politics of Bosnia is exemplary for any geophilosophy: “That is why the war in Bosnia and Herzegovina, or the war against Bosnia and Herzegovina, should be thought immediately, without waiting for some disinterested observers ‘from the outside,’ who will, being privileged on account of the insubstantial bonds with this soil and of their conceptual language, once give us scientific explanation of what has happened. This war, or these wars, should be thought in the name of so many obvious things, and in the name of the geopolitical exem­ plarity of Bosnia-Herzegovina for any existing geophilosophy” (Vlaisavljević 1995, 13, my emphasis). Theo Angelopoulos’ Ulysses’ Gaze (1996) narrates how a modern day Ulysses (Harvey Keitel) seeks to find three undeveloped reels by the Manakis brothers whose first movie, which does exist, and is one of the first ever, depicts women weaving, somewhere in the Balkans. (That movie is actually shown at the beginning of Ulysses’ Gaze). The quest for knowledge leads Ulysses through many scenes repeating the violence of history that constitutes the space known as the Balkans: in Greece, Albania, Macedonia, Romania, then Belgrade and Sarajevo. (A scene in the movie shows an insignificant village, Janina, filmed by the Manakis brothers in Macedonia– insignificant but exemplary – as the voice over narrates: “All European armies have marched through it.”) It is to the Sarajevo of the last war (to the Sarajevo which had also held the Winter Olympic games which appear in the ruins of the Olympic Village in the video from the beginning of this article!) that the teleology of his will to know takes him, and finding the reels, it finds its destination, its end. The undeveloped reels are kept by a Jewish curator, to be killed with his entire family soon after he hands the movie over to Keitel. The last scenes depict Sarajevo in the fog, the only time when the city is at peace. And that moment of peace is the time to bury the dead. And it is at this moment of suspended shared danger that the youth or161

chestra (“the young Serbs, Croats, Muslims, playing together,” the Jewish curator explains to Keitel, replicating the gathering in Višegrad during the “Great Flood” as depicted by Andric) can perform in the open. A communality appears in the face of catastrophe, during the fog, which re-orients Ulysses’ heading, to the possibility of another Bosnia, another Europe. In one of the last scenes of the movie, the blank frames flicker in front of Ulysses’ gaze. In the blank screen he sees, maybe, the catastrophe of history: the face of every person that died in the Bosnian war; the end of a site and of a sight, a sight/site of Europe. But in the blank flickering of the frames, an opening: the blank, undeveloped film, an unseen memory of the un-programmed other, patience, passivity, a promise, a future. For example, an example. An example? In the meantime, Sarajevo is in fog. The world is blind.

References: 1. Andrić, Ivo. Pripovetke. Novi Sad: Matica srpska 1965. ----. Na Drini ćuprija. Novi Sad: Matica srpska, 1965. English translation by Lovett F. Edwards, The Bridge on the Drina, Chicago: Chicago University Press, 1977. ----. Travnička hronika. Sarajevo: Svjetlost, 1976. English translation by Joseph Hitrec, The Bosnian Chronicle, New York: Arcade Publishing, 1993. ----. Die Entwicklung des Geistigen Lebens in Bosnien Unter der Einwirkung der Tuerkischer Herrschaft [Development of the spiritual life in Bosnia under the influence of the Turkish rule]. Sveske Zaduzbine Ive Andrica, Broj 1, Beograd, 1982. 2. Barkey, Karen. Empire of difference. The Ottomans in the Comparative Perspective. Cambridge: Cambridge University Press, 2008. ----, and von Hagen, Mark, Editors. After Empire. MultiEthnic Societies and Nation Building. The Soviet Union and the Russian, Ottoman, and Hapsburg Empires. New York: Westview Press, 1997. 3. Basara, Svetislav, „Utisak katastrofe”, Danas, 19. 05, 2014, http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/utisak_katastrofe.881.html?news_id=281699 4. Bazdulj, Muharem, “Young Bosnia,” translated by Celia Hawkesworth, in Writing the Balkans, special issue, guest edited by Vesna Goldsworthy of Wasafiri, No. 78, Summer 2014.


vîðeñjå

5.

Bjelić, Dušan, “Balkan Geography and the De-Orientalization of Freud, Journal of Modern Greek Studies, The Johns Hopkins University, 29 (2011) 27–49. 6. Dedijer, Vladimir. Sarajevo, 1914. Sarajevo: Svjetlost, 1966. (English version published as The Road to Sarajevo. New York: Simon and Shuster, 1966). Hereby quoted is the Serbo-Croat-Bosnian version of the publication in my translation. 7. Derrida, Jacques. The Other Heading. Reflections on Today’s Europe. Translated by Pascale-Anne Brault and Michael B. Naas. Bloomington: Indiana University Press, 1992. ----, “Violence and Metaphysics,” in Writing and Difference. Translated by Alan Baas. Chicago: The University of Chicago Press, 1978. 8. Ganapolski, Matvei, Гномы и Макаревич [the Gnomes and Makarevich], the blog on 18:20, 26 сентября 2014, [September 26, 2014], http://echo.msk.ru/blog/ ganapolsky/1407336-echo/ 9. Herman, David, “Hadži Murat’s Silence,” Slavic Review, Vol. 64, No. 1 (Spring 2005), pp. 1–23. 10. Iampolsky, Mikhail “В стране победившего ресентимента” [In the country of the victorious ressentiment], http://m. colta.ru/articles/specials/4887, 6 ОКТЯБРЯ 2014, last accessed on October 8, 2014. 11. Komarica, Slavko, and Odić, Slavko, Partizanska obavještaj­ na služba 1941–42, Zagreb: Centar za informacije i publicitet, 1988. 12. Kujundžić, Dragan, “Eichmann in Jerusalem, Milošević in the Hague” [Ajhman u Jerusalimu, Milošević u Hagu] (in English and Serbian), October, 2001, http://www.b92.net/ feedback/misljenja/kujundzic-e.php ----, “’After’: Russian Post-Colonial Identity,” Modern Lan­ guage Notes, The Johns Hopkins University Press, Comparative Literature Issue, Winter 2001.

13. Levinas, Emannuel. Time and the Other. Translated by Richard A. Cohen. Pittsburgh: Duquesne University Press, 1987. 14. Lieven, Dominic. Empire. The Russian Empire and Its Rivals. New Haven: Yale University Press, 2000. 15. Limonov, Eduard. Eto ia, Edichka (First integral edition, in Russian). New York: Index Publishers, 1979. ----, “Тяжелые и святые дни” [ Difficult and Sacred Days], May 05, 2014; Срочно брать в состав России, [Immediately Annex (the “New Russia” territories in Ukraine) into Russia],” May 31, 2014, Ekho Moskvy, http://www.echo.msk. ru/blog/limonov/1327808-echo/ 16. Longinović, Tomislav. Vampire Nation. Violence as Cultural Imaginary. Durham: Duke University Press, 2012. 17. Matić, Olga, “The Moral Immoralist: Edward Limonov’s Eto ja—Edička,” Slavic and East-European Journal, Vol. 30, No. 4, 1986. 18. Stojanović, Lazar, and Pawlikowski, Paweł. Serbian Epic 1992. “Russian Writer Shooting at Sarajevo, Evidence exhibit at ICTY,” (http://www.youtube.com/watch?v=tH_ v6aL1D84). 19. Tolstoy, Leo, Anna Karenina. Public Domain Books. Kindle Edition. 20. Vishniakov, Ia. V. “Problemy izucheniia voennogo faktora v politicheskoi zhizni Serbii 1903-1904 gg. v sovetskoi i rosiiskoi istoriografii.” In Rosiia i Serbiia. Glazamy istorikov dvukh stran. Sankt Peterburg: Aleteiia/Rossiiskaia akademiia nauk, Institut Slavianovedeniia, 2010. 21. Vlaisavljević, Ugo. “Geopolitics and Geophilosophy,” in Pure War. Belgrade Circle 1–2, 1995, 9–22. 22. Weber, Samuel. Targets of Opportunity. On the Militarizati­ on of Thinking. New York: Fordham University Press, 2005. 23. Žižek, Slavoj, “Against the Populist Temptation,” Critical Inquiry, Vol. 32, No. 3 (Spring 2006), pp. 551–574.

162


vîðeñjå UDC 821-14.09 UDC 008

Jonathan Culler, Cornell University, Ithaca, USA

Lyric, Language, Culture*

One of the most striking changes in the critical scene in recent years is the decline in the importance of lyric poetry. Poetry was once central to literary experience and the consideration of the nature of lyric or of poetic language was once central to critical theory: for the Russian formalists and theorists such as Roman Jakobson who linked Russian formalism and French structuralism. This is no longer the case today; when literature is important for theory, it comes in the guise of narrative. Why should this be? The obvious answer might be that not enough people read poetry, but such empirical matters never stopped theory before. Who reads Lacan except theorists? The simple answer might be that in an age of critical demystification, poetry seems embarrassing. Theorists can make claims about the fundamental importance of fictional narrative to the construction of the individual subject, to desire and identity, to the imagined communities that are nations, and so on. It’s harder to imagine making such claims about lyric. The blatantness of its rhetorical devices and the perverseness of lyric address – to birds, urns, flowers, or the dead – create discomfort for serious theorists. In his definition of performative language, How to Do Things With Words – the English philosopher J. L. Austin famously stipulates, “I must not be joking, for instance, or writing a poem”.1 Poetry is set aside * This paper began as a plenary lecture for a conference on Language, Literature and Culture at the University of Costa Rica in Dec. 2012. I am grateful to Gilda Pacheco Acuña and her colleagues for the invitation and their hospitality. 1 J. L. Austin, How to Do Things With Words

167

as non-serious, a parasitic or etiolated use of language. In “Passions: An Oblique Offering,” Jacques Derrida writes, “No democracy without literature; no literature without democracy”,2 but can we imagine claiming “No democracy without lyric?” In fact, poetry has often been the abject of theory, to use a term from Julia Kristeva: what theory needs to reject, put beyond the pale, in order to constitute itself. Plato referred to the old quarrel between poetry and philosophy, for which he may be largely responsible, but in modern times one could start with the case of Marx, for whom accession to the condition of theorist came with his rejection of the poetry he had written as a young man, even the burning of poems in progress. He becomes Marx by rejecting poetry. Two famous texts, the letter to his father of November 10, 1837, and the “Reflections of a young man on the choice of a profession”, set out the oppositions: in poetry everything real becomes hazy, and to gain clarity and seek foundations in the real, he must flamboyantly abandon poetry.3 Mikhail Bakhtin enables himself to call the novel fundamentally dialogical – comprising competing socially-marked discourses – by labeling poetry as monological and setting it aside without examination.4 A poem is supposedly monological, controlled from a single point of view and thus ultimately deluded or authoritarian. 2 Jacques Derrida “Passions: An Oblique Offering” 3 Marx, November 10, 1837 4 Mikhail Bakhtin


vîðeñjå

This is one version of a general structural operation where an opposition between something like poetry and prose is set up and qualities that can then be linked with poetry can be eliminated from consideration by the abjecting of poetry. The object of theory thus gets constituted by setting aside the lyric. The classic gesture in Jean-Paul Sartre’s Qu’est-ce que la literature? identifies poetry as self-conscious play with language, a refusal to use the “language-instrument” properly, i.e. as transparent signs. Setting aside poetry permits Sartre to focus on the problems of representing the world and bearing witness to it. Roland Barthes’ first book, Le Degré zéro de l’écriture, the beginning of a major trajectory for modern theory, was a rewriting of Sartre, a response that never actually mentions Sartre while arguing that, on the contrary, reflection on language in avant-garde literature has political significance. Reversing Sartre’s account of prose by linking its political valency to its experimentation with language, Barthes nevertheless preserves Sartre’s abjection of poetry. Prose experiments with language in radical, politically promising ways, but poetry attempts to transcend or destroy language and therefore can be ignored. These two opposed theorists join in attaching to poetry what they see as wrong attitudes to language so that this attitude and the dimensions of language and language use to which it responds can be eliminated from consideration. Poetry is not central to theory these days, nor to literary education, at least not in the English and Francophone world. In US universities these days we get many students studying English or foreign literatures who claim that they don’t like poetry, or don’t get it, so they tend to enroll in courses that focus on the novel or on cultural studies. Since students tend to avoid poetry, as something unfamiliar and unfriendly, literature departments, in their quest to gain more students, make poetry less central to their programs. But if the study of poetry is no longer at the heart of literary study, that has dire consequences, for close attention to language and to artifice are no longer central, and thematic and ideological concerns encounter little resistance as they take over. And once themes are all that count, why not study movies and TV programs rather than literature, which requires reading, attention to language, rather than viewing or scanning?

What has happened in literary studies is paralleled by the developments in language study that have vastly reduced the role played by the reading of literature. The communicative approach to language learning stresses real world exchanges; and the interactive view, seeing language as a vehicle for the creation and maintenance of social relations, focusing on patterns of moves, acts, negotiation and interaction found in conversational exchanges, has little place for written texts emerging from what is seen as a marginal social practice. In the United States, the National Standards for Foreign Language Learning, elaborated by a group representing the major foreign language teaching organizations in the context of federal education initiatives, scarcely mention literature, even though these are supposed to be broad compromise standards that allow divergent approaches. Standard 1.2., “Students understand and interpret written and spoken language on a variety of topics”, does mention comprehending “fairy tales, and other narratives based on familiar themes,” as an example, and, at a more advanced level, speaks of “understanding of the cultural nuances of meaning in written and spoken language as expressed by speakers and writers of the target language in formal and informal settings.”5 But the standards addressing culture make clearer the orientation of language teaching: standard 2.1 explains, “Cultural practices refer to patterns of behavior accepted by a society and deal with aspects of culture such as rites of passage, the use of forms of discourse, the social ‘pecking order,’ and the use of space”, conventions – in which things like literature are not included, and standard 2.2 concerning cultural products, declares “Products may be tangible (e.g., a painting, a piece of literature, a pair of chopsticks) or intangible (e.g., an oral tale, a dance, a sacred ritual, a system of education). Whatever the form of the product, its presence within the culture is required or justified by the underlying beliefs and values (perspectives) of that culture, and the cultural practices involve the use of that product.” In this perspective, chopsticks are a better choice than a piece of literature as a product that illustrates the widespread practices of a culture. Now I am not proposing that we should revert to the old days, when foreign language students focused on literature: translating it and basically studying living languages the same way one studied Latin, for example, but 5 These standards are available at http://www.actfl.org

168


vîðeñjå

I do think something important is lost when the reading of poetry is eliminated from foreign language instruction, in the name of communication or social interaction. That is my subject here. First of all, some of the most salient characteristics of lyrics, their brevity and memorability, are very relevant to the process of language learning. In a wonderful little aphoristic work, “Che cos’è la poesia?”, [What is Poetry?], a text written in response to this question from an Italian journal, Jacques Derrida approaches poetry as what strives to be memorable, to live in memory: “Apprends-moi par coeur, dit le poème.” The poem addresses you – “je suis une dictée, prononce la poésie, apprends-moi par coeur, recopie, veille, et garde moi” [I am a dictation, says poetry. Learn me by heart, copy out, watch over and preserve me.]6 As memorable language, lyrics seek to be taken in, cathected –that is, emotionally invested, as a piece of otherness that can become part of you, available for responding to or thinking about experience – not only, Derrida says, ce qu’on apprend par coeur, mais “ce qui apprend le coeur.” [what one learns by heart but what teaches the heart]. Poetry in western culture has taught us the heart, taught us what is the heart. La Rochefoucauld declared that no one would fall in love if they had not read about it, and certainly poems of tragic love, of impossible or disappointed passion, are central to our cultures. When we hear “Puedo escribir los versos más tristes esta noche” [I can write the saddest verses tonight], we know they will be about the heart. … Puedo escribir los versos más tristes esta noche Pensar que no la tengo. Sentir que la he perdido *** Como para acercarla mi mirada la busca Mi corazón la busca, y ella no está conmigo. *** Es tan corto el amor, y es tan largo el olvido.7 6 Jacques Derrida, “Che cos’è la poesia?”. 7 Pablo Neruda, Poema 20 I can write the saddest verses tonight. To think that I don’t have her. To feel that I have lost her. *** As if to bring her closer, my gaze searches for her, My heart searches for her, and she is not with me. *** Love is so short, and forgetting is so long.

169

Lyrics offer memorable language, asking that we repeat them, and may help engage learners in or with a language: as the language invests them, inscribes its formulations in mechanical memory, learners may become invested in the language, in rhythms they repeat as they repeat poems. In the process of learning a mother tongue, speech rhythms come first, before semantics, and while one cannot reproduce for second language learners the situation of learning a first language, one may in some small part simulate the condition of the child with poetic rhythms, nursery rhymes, simple lyrics. Derek Attridge, a British critic and metrical theorist, notes that even young children who may have trouble with the pronunciation of words can easily get the meter right for English nursery rhymes. (It helps, of course, that nursery rhymes are isochronic, with a regular chanted beat.) “There is nothing remarkable, therefore, about a two-year-old chanting the following rhyme with perfect metrical placing of the syllables,” Stár líght stár bríght, The fírst stár I sée toníght, I wísh I máy, I wísh I míght, Háve the wísh I wísh toníght. even though this requires “knowing” – I put the word in quotation marks – that each word in the first line takes a stress, whereas in the third line only every second word is stressed. It is upon this edifice of shared ability, a rhythmic competence, that the whole English poetic tradition is built. The four-by-four formation, four groups of four beats, is in English “the basis of most modern popular music, including rock and rap, of most folk, broadside, and industrial ballads from the middle ages to the 20th century, of most hymns, most nursery rhymes, and a great deal of printed poetry.”8 One can very early learn simple verses in a foreign language, even if some of the words and constructions remain opaque, and this lays a foundation for cultural competence that will extend beyond lyrics themselves to the tradition of song, including both rap and popular music – a topic to which I will return. One can easily learn simple verses that are far more significant accom8 Derek Attridge, Poetic Rhythm: An Introduction (Cambridge UP, 1995), pp. 43, 53–4.


vîðeñjå

plishments of the language than the bits of communicative or phatic dialogue that are central to the interactive approach: “Bonjour monsieur, comment allez-vous? Très bien merci, et vous? Ah, très bien, et votre mère, elle se porte toujours bien ?” One could instead recite: Les sanglots longs Des violons De l’automne Blessent mon cœur D’une langueur Monotone.9

The long sobs Of the violins Of Autumn Wound my heart With a monotonous Languor.

Less useful when encountering a Frenchman, perhaps, but perhaps more likely to get one interested in the language. Let me remark, parenthetically, on the cultural significance of Verlaine’s poem, which is not only taken to exemplify the musicality of the French language but was used during World War II to signal to French resistance forces that the Normandy invasion was imminent: when transmitted on a BBC broadcast “Les sanglots longs des violons de l’automne” meant that the landing would come in 2 weeks, and then “blessent mon coeur d’une langeur monotone,” meant it would come in 48 hours. The combination of memorability and the primacy of sound makes these phrases a good code – words that could not get spoken accidentally by an announcer when talking about something else. There are vast numbers of poems, less historically significant, with relatively simple vocabulary and syntax that might engage students’ attention and seem sufficiently exotic that they would make attractive additions to their mental repertoire. I recall when I was learning German being quite taken by a little poem from Bertold Brecht’s “Alfabet” of 1934. Reicher Mann und armer Mann Standen da und sahn sich an. Und der Arme sagte bleich: Wäre ich nicht arm, wärst du nicht reich. Rich man and poor man stood there and looked at each other and the poor man blankly said: ‘Were I not poor, you were not rich.’10 9 Paul Verlaine, “Chanson d’automne,” in Romances Sans paroles 10 Bertold Brecht, “Alfabet,” in Ein Kinderbuch

This is memorable and pretty straightforward. It is also of interest in that it gives a learner recondite verb forms, the imperfect subjunctives ich wäre and du wärst, used for contrary fact conditionals. Even if one is a beginner with no interest in learning the imperfect subjective, a quatrain like this provides a really efficient way storing in memory versions of this strange tense in case one ever advances to it. It is neat to have something at once so simple and so complicated in one’s head. English is rich in simple poems that a relative beginner can successfully take in. For instance, Robert Frost’s “Stopping By Woods on a Snowy Evening”: Whose woods these are I think I know. His house is in the village though; He will not see me stopping here To watch his woods fill up with snow. My little horse must think it queer To stop without a farmhouse near Between the woods and frozen lake The darkest evening of the year. He gives his harness bells a shake To ask if there is some mistake. The only other sound’s the sweep Of easy wind and downy flake. The woods are lovely, dark and deep. But I have promises to keep, And miles to go before I sleep, And miles to go before I sleep.11 “Stopping by Woods” wonderfully illustrates the stress patterns of English, which is an accentual language, and the four-by-four verse so common to its cultural products, but is also culturally significant in a different way. It is a poem that for North Americans offers an important mythical image – made especially attractive as the cold of winter is elided by “the sweep / Of easy wind and downy flake,” a splendid line. This image of New England woods in the snow, with sleighs and a horse with bells on his harness is something few of us may have ever seen but many of us regard as quite normal, the imagined furniture of the world. The mythic association of snow with sleep and death is something not shared by all cultures, though more 11 Robert Frost, Collected Poems, Holt, 1930.

170


vîðeñjå

widespread is the contrast between the world of practical affairs, here interestingly represented by the horse said to think stopping in the woods is queer, and a silent natural world taken to be more elemental. Where does the human speaker most belong? But I don’t think that simple vocabulary and syntax is necessary for poems – after all, all over the world young people acquire a good deal of English by repeating the lyrics of pop songs, which may be obscure and complicated. (They can also be very simple, of course: “She loves you, yeah, yeah, yeah!”) Failure to understand them or even to identify the words exactly is historically no obstacle to pleasure and cathexis. In fact, successful language learners are those who develop a taste for new words, strange formulations, who can cope with not understanding everything but learn to repeat. I would love for students to experience the eerie fascination of the resonant but perplexing juxtapositions and odd vocabulary of poems like W.H. Auden’s “The Fall of Rome,” which is almost nonsense verse, a series of disconnected images, vaguely decadent or sinister, but above all strange.

The Fall of Rome

The piers are pummeled by the waves; In a lonely field the rain Lashes an abandoned train; Outlaws fill the mountain caves. Fantastic grow the evening gowns; Agents of the Fisc pursue Absconding tax-defaulters through The sewers of provincial towns. Private rites of magic send The temple prostitutes to sleep; All the literati keep An imaginary friend. Cerebrotonic12 Cato may Extol the Ancient Disciplines, But the muscle-bound Marines Mutiny for food and pay. Caesar’s double bed is warm As an unimportant clerk 12 Of a shy and intellectual nature

171

Writes I DO NOT LIKE MY WORK On a pink official form. Unendowed with wealth or pity, Little birds with scarlet legs, Sitting on their speckled eggs, Eye each flu-infested city. Altogether elsewhere, vast Herds of reindeer move across Miles and miles of golden moss, Silently and very fast.13 Here are weird images, like the little birds “unendowed with wealth or pity” (who would expect wealthy birds!). “Altogether elsewhere” is marvelous, and I would like students of English to recall reindeer moving “silently and very fast,” over “miles and miles of golden moss.” But it is hard to explain the appeal of these lines. There is a hint of the mathematical sublime, with the unmasterable natural image – vast herds, miles and miles of golden moss – where you might expect a reference to barbarian hordes, so that the indifference of those reindeer moving silently and very fast makes them an unmasterable reality, – the antithesis of decadence – evocative of a larger framework that makes civilization in its decline seem trivial and not just sinister. In cases like this I recall Wallace Stevens’ dictum: “A poem must resist the intelligence / Almost successfully.”14 That resistance helps produce the power and fascination of poetry. It is hard to know how to balance the attractions of the puzzling and exotic, on the one hand, and that of the simpler yet highly resonant, on the other. My basic suggestion here – I hesitate to make such claims in a company where some of you do actual empirical research on language learning – is that the communicative or interactive approach to language learning is not necessarily a winning one. Certainly in the United States, it has become harder to make a compelling argument to students on communicative grounds: you need to take more years of French or German or Spanish in order to be able to communicate to people in that language. The reluctant prospective student is likely to reply, “well, I was in France (or Costa Rica or Serbia) last year, and lots of the people I encountered spoke English, so I didn’t have trouble getting along.” Now I recognize the asym13 W. H. Auden, Selected Poems (Vintage, 2007), p. 188. 14 Wallace Stevens, “Man Carrying Thing”


vîðeñjå

metry of the global linguistic situation: the communicational argument may be determinative for speakers of other languages who need to learn English, but it seems not to be working very well for English speakers. Nor is the interactive model an easy sell, since unless one attains really remarkable fluency, one will always be interacting awkwardly as a foreigner who does not have the intuitions and reactions of a native speaker. I would also mention that from the point of view of the interactions that are most likely to be important for young people – namely, encounters that might lead to an amorous relationship – a large dose of foreignness has never been an obstacle but has usually been an added attraction – the cute accent, the adorable linguistic mistakes, the need for assistance, the awkwardness that you can help to overcome – all are stimuli to amorous encounters and undercut the idea that the goal of interacting like a native is a necessary one. Increasingly, what seems necessary for sustained foreign language learning is an actual fascination with some aspect of the language, – I have spoken of “cathecting” the language – investing emotional energy in the language or becoming emotionally invested in it. This can come from films, from popular music – from anything that makes you want more of that language – but can also come from poetry. A line like “Dolce color d’oriental zaffiro…” from the beginning of Dante’s Purgatorio might spark a desire to learn Italian. Lyric poems have the virtue of being short, so you can take the whole in quickly, all at once, can reread them, recite them, even learn them by heart, deliberately or by dint of rereading that will lead some of their lines to stick in your mind and make you want to learn the other lines. You don’t need to understand all the words – I knew that little quatrain of Brecht’s for years without worrying about the precise meaning of “bleich” –“Und der Arme sagte bleich.” [And the poor man says….]. Having learned it means “deathly pale” or “wan”, I ignore the meaning, since bleich is there for the rhyme. I am not greatly interested in studying Spanish phrase books to learn how to ask the way to the hospital or how to change money, but I would like to be able to recite La princesa está triste.. Qué tendrá la princesa? Los suspiros se escapan de su boca de fresa, [The princess is sad. What ails the princess ? The sighs escape from her strawberry mouth]

without sounding as if I were speaking Italian with a lisp. But since Rubén Darío’s “Sonatina,” with its sentimental ending, is less to my tastes than the mystery of some other famous poems, something like Lorca’s “La Luna Asoma” is more likely to lure me into Spanish: Cuando sale la luna se pierden las campanas y aparecen las sendas impenetrables. Cuando sale la luna, el mar cubre la tierra y el corazón se siente isla en el infinito. Nadie come naranjas bajo la luna llena. Es preciso comer, fruta verde y helada. Cuando sale la luna de cien rostros iguales, la moneda de plata solloza en el bolsillo.15 This is another poem that teaches the heart. Here, I am very taken by the confident positing of a cultural norm in the third stanza: it is right to eat “fruta verde y helada” rather than oranges when there is a full moon. I hope this is indeed the norm in Costa Rica. 15 Federico García Lorca, “Cuando sale la luna,” Canciones (1924) When the moon rises The bells die away And impenetrable Paths come to the fore. When the moon rises Water covers land And the heart feels itself An island in infinity. No one eats oranges Under the full moon. It is right to eat Green, chilled fruit. When the moon rises With a hundred faces all the same, Coins of silver Start sobbing in the pocket.

172


vîðeñjå

Especially important for me is the fact that poems initiate students into a different relation to language, where it is not something supposedly transparent but manifestly opaque and haunting. They introduce the possibility of possession by language, fascination with it, as something to explore, to live with and live in. Poems are not an exchange of information but forms ritualistically available for repetition, musing, and indirect use in various contexts. Quoting a line or lines from a poem is not just an act of communicating but of situating oneself in a culture as one takes up its fragments. If lovers quote lines of poems or of songs to each other, it is not because the verses formulate the speaker’s thought more precisely or aptly than the speaker him – or herself, but because these emotions or affects are thoroughly cultural – even to say “I love you” is something of a quotation – and lines from a poem or a song provide a cultural objectification, a participation in something larger than yourself, a process, a heritage. It is important that lyrics are not just the expression of a poetic subject’s personal affect – though poems often suggest that this is what they do: Yo soy un hombre sincero De donde crece la palma, Y antes de morirme quiero Echar mis versos del alma.16 José Marti’s opening stanza evokes poetry of the heart: “I am a sincere man / from where the palm tree grows; / and before I die I want / to loose my verses from my heart. But the expressive theory of the lyric of the Romantic era seems increasingly inadequate, not even apt for the poems of the age to which it supposedly especially applied, and certainly not to others: the whole Petrarchan tradition, for example, is less one of expression of a personal emotion than an exploration of rhetorical possibilities of affect. And of course much 20th century verse sought explicitly to escape the expressive model. But neither should lyric be treated as the fictional imitation of a real world speech act – the model which currently dominates lyric pedagogy in the US 16 José Marti, “Yo son un hombre sincere”, Versos Sencillos, 1891. This long poem by the Cuban poet and patriot, a work of rich cultural significance which evokes Cuban resistance to Spanish oppression, furnished words for Cuba’s national song, “Guantanamera”.

173

– in which we posit a speaker-character whose situation and motives for utterance readers are supposed to reconstruct. I would be happy to say more about the inadequacy of these models of lyric, which distract attention from everything that is most distinctive of lyric – ritualistic rhythms, formal structures, indirect address, intertextual relations – but fortunately, neither model need arise in the context of language teaching, where the lyric is above all a splendid, engaging instance of the language. I mentioned earlier that many students today say they don’t like poetry or are not interested in poetry, but since young children still respond eagerly to rhyme and rhythm, I think that in teaching poetry we must have been doing something wrong to produce dislike, and I am inclined to blame interpretation – the presumption in schools and universities that what you are supposed to do with poems is not recite them or memorize them but interpret them, tease out meanings. We do not behave this way with pop songs – we might occasionally argue with a friend about what a line means but usually we argue about whether it is a good song or not – and people become connoisseurs of their music without spending any time on interpretation. Moreover, students manifestly do respond to rap and other forms with intense verbal patterning, which might provide links back to lyrics of the poetic tradition. In songs, as in examples in linguistic exercises, language is determined by something other than the communicative intentions of a speaker – for instance, by rhyme as a generative device. Listening to Bob Dylan the other day, I imagined the linguistic exercise of trying to continue one of his songs, by continuing to repeat the rhyme. Consider “Subterranean Homesick Blues”, for instance. Many people know the most famous lines from this historic song: “You don’t need a weatherman / To know which way the wind blows”. Here are two sequences: Look out kid Don’t matter what you did Walk on your tip toes Don’t try no doz Better stay away from those That carry around a fire hose


vîðeñjå

[x] Keep a clean nose [x] Watch the plain clothes You don’t need a weather man To know which way the wind blows and again Look out kid They keep it all hid Better jump down a manhole Light yourself a candle Don’t wear sandals Try to avoid the scandals [x] Don’t wanna be a bum [x] You better chew gum The pump don’t work ’cause the vandals took the handles.17 The rhymed poem, as it turns on itself, bespeaks a strange order that surprises us, a manifestation of an order in and of language other than that of meaning, the manifestation of a system that is not that of human meanings. Rhyme as a device generating meanings gives a sense that all this fits together somehow, that there is a relation between the handles taken by vandals and abjuring your sandals and scandals. But above all this is language made memorable by the rhythms and poetic form. The unexpected rise of rap, a form of heavily rhythmical language that relies on rhythm and imagery, and its enormous persisting popularity among the young of all social strata, suggests a hunger for rhythmic language that might find some satisfaction in lyric, if poems were conceived and presented differently. The fact that in rap rhythmic language could to some extent replace melodic language in the affections of the young seems to me a sign of the profound appeal of rhythmically-patterned language – and perhaps a monitory lesson for modern poetry that in English at least, has frequently abandoned the more explicit forms of linguistic patterning, including meter and vigorous rhythm. A greater foregrounding of rhythm as central to lyric might enable the teaching of poetry to regain some of the ground lost in recent years and also might lead to a different sort of poetics. One could thus imagine 17 [x] marks a silent beat. Bob Dylan, from Bringing it All Back home, 1978. Lyrics at http://www.bobdylan.com/us/songs/subterranean-homesick-blues

an approach more connected with evaluation, which has not been central to literary studies recently: what works and what doesn’t? What engages our attention, our corps de jouissance [ecstatic body] – to use Roland Barthes’ term – and what does not? But I have somewhat slighted the third term of my title, “culture”. Of course poems are culture, but for much language teaching today they are deemed less important culturally than chop sticks. I do think, though that in addition to their undoubted role in the culture of the past, they have in many cultures an important function in the present –in what even the most present-minded language teachers would regard as the culture. I have argued that poems are better than most things one might learn as a way to cathect a foreign culture, to come to have some stake in it. But poems that become important to the national imaginary also convey something about the culture, as I mentioned when discussing “Stopping by Woods”. The case of Rubén Darío’s “Sonatina” seems to me a very interesting one. I understand this is very resonant and evocative for many speakers of Spanish, who may have learned it by heart in school. To outsiders it seems sentimental: the beautiful princess trapped in a golden cage of her privilege, but who will be rescued, the fairy godmother promises at the end, by a knight who has conquered death. What is it about this poem that gives it an important cultural function? La princesa está triste... ¿Qué tendrá la princesa? Los suspiros se escapan de su boca de fresa, que ha perdido la risa, que ha perdido el color. La princesa está pálida en su silla de oro, está mudo el teclado de su clave sonoro, y en un vaso, olvidada, se desmaya una flor.18 More seductive than the fairy story of princess and knight may be the resonant images of aspiration to freedom:

18 Reuben Dario, The princess is sad…What is wrong with the princess? her sighs are escaping from her strawberry mouth, which has lost all its laughter, which has lost all its color. The princess is pale on her golden divan, the keyboard is mute on her resonant harpsichord; And a flower, forgotten, has swooned in a vase.

174


vîðeñjå

¡Ay!, la pobre princesa de la boca de rosa quiere ser golondrina, quiere ser mariposa, tener alas ligeras, bajo el cielo volar; ir al sol por la escala luminosa de un rayo, saludar a los lirios con los versos de mayo o perderse en el viento sobre el trueno del mar. The poem ends with the godmother’s promise and the image of the prince who will gallop to the rescue on his charger: -“Calla, calla, princesa -dice el hada madrina-; en caballo, con alas, hacia acá se encamina, en el cinto la espada y en la mano el azor, el feliz caballero que te adora sin verte, y que llega de lejos, vencedor de la Muerte, a encenderte los labios con un beso de amor”.19 What is the cultural role of this myth of the kiss of the knight, conqueror of death? Or does the resonance of the poem depend less on this promised rescue than on the image of princess imprisoned in her privilege, wishing she could fly away as a golondrina or mariposa – with the poem itself as both a golden cage and an appeal to everything that lies beyond? Let me in concluding consider a poem where I can say something about its cultural significance: Du Bellay’s “Heureux qui comme Ulysse.” This 16th century sonnet about nostalgia for one’s native land has had a remarkable fortune in French culture, as it became one of the most frequently memorized poems in the French canon – an example of the way in which particular poems may quite unexpectedly take on a powerful cultural function. 19 *** Alas! The poor princess with the rose-colored mouth Would rather a swallow or a butterfly be, And under the heavens would fly on light wings, Would rise to the sun on the luminous ladder of beams, Would greet every lily with the verse of May, Or be lost in the wind on the boom of the sea. *** “Hush now, hush now princess.” Says the fairy god mother, “on a horse with great wings, he is coming for you, With a sword in his belt and a hawk on his arm, The goodly knight who adores you unseen, And who comes from afar, having overcome Death, To light up your lips with the kiss of true love. Trans Arcereda and Derusha.

175

Heureux qui, comme Ulysse, a fait un beau voyage, Ou comme cestuy-là qui conquit la toison, Et puis est retourné, plein d’usage et raison, Vivre entre ses parents le reste de son âge ! Quand reverrai-je, hélas, de mon petit village Fumer la cheminée, et en quelle saison Reverrai-je le clos de ma pauvre maison, Qui m’est une province, et beaucoup davantage ? Plus me plaît le séjour qu’ont bâti mes aïeux, Que des palais Romains le front audacieux, Plus que le marbre dur me plaît l’ardoise fine Plus mon Loire gaulois, que le Tibre latin; Plus mon petit Liré, que le mont Palatin, Et plus que l’air marin la doulceur angevine. Happy the man who, journeying far and wide As Jason or Ulysses did, can then Turn homeward, seasoned in the ways of men, To live life out, among his own again! When shall I see the chimney-smoke divide The sky above my little town: ah, when Stroll the small gardens of that house again, Which is my realm and crown, and more beside? Better I love the plain, secluded home My fathers built, than bold façades of Rome; Slate pleases me as marble cannot do, Better than Tiber’s flood my quiet Loire, Those little hills than these, and dearer far, Than great sea winds the zephyrs of Anjou.20 Trans, Richard Wilbur This is in effect a poem of choice of life as well as nostalgia. In a way that seems particularly characteristic of French culture, it performs the powerful ideological operation of presenting attachment to the nation and implicitly to the primacy of French culture as attachment to landscape, to the countryside, which is figured as home for even the most cosmopolitan – for Du Bellay, living in Rome, and for later generations of Parisians. As such, one critic writes, “it may well func-

20 Joachim DuBellay


vîðeñjå

tion as France’s most powerful political poem of all.”21 And it may help foreign students of French, who may have no idea what the landscape of Anjou looks like, to form similar if attenuated attachments, as their mental equipment incorporates the notion of that the modest French countryside is in principle preferable even to the proud Roman metropolis. Penser ainsi, c’est devenir un peu français. I have sought to explain why I think the use of lyric can be a way of encouraging students of language to become invested in the language, not as a utilitarian tool but as rich verbal surroundings of real cultural weight. This will be possible, I think, only if we treat poems as we treat popular music, as something to be valued, repeated, imitated, but not necessarily interpreted. Educational and philosophical tradition, since Plato at least, distinguishes good memory from so-called bad memory, Erinnerung from Gedächtnis, the memory of understanding and assimilation from the memory of merely mechanical or rote repetition. On the one hand there is what you have made your own and can reformulate; on the other 21 Mary Lewis Shaw, Cambridge Introduction to French Poetry, Cambridge, 2003, p. 111.

what you repeat, parrot-like, as something foreign that has become lodged in your mind, a piece of otherness. Novels belong on the side of Erinnerung – as writing you assimilate; if you remember a novel you recall, in your own words, as we say, what happens; but poems go with Gedächtnis: to remember them at all is to remember some of their words, isolated phrases, perhaps, which stick in your memory, you don’t know why. The power to lodge bits of their language in your mind, to invade and occupy it, is a salient feature of lyrics, a major aspect of their being. Poems seek to inscribe themselves in mechanical memory, ask to be learned by heart, taken in, introjected or housed as bits of alterity which can be repeated, considered, treasured or ironically cited. I think students of every language need to have bits of language stick in their heads: – learning a foreign language involves the mechanical storage of formulations that incarnate foreignness, and it is better, I would argue, for this to be memorable formulations of poems than scraps of dialogue about how to get to the Prado. Willy-nilly, pop songs will lodge in our students’ minds; there ought to be some poems there as competition for song lyrics and instantiation of the resources of the languages in which we dwell.

176


vîðeñjå UDC 613.24(4) UDC 613.25:316.6(4)

Dušanka Đurović, Državni univerzitet u Novom Pazaru, Srbija

Da li je hidžab zaštita od tiranije mršavosti?

Zapadni standardi lepote i zadovoljstvo telom u različitim kulturama Opsesija fizičkim izgledom i težnja za mršavošću, posebno kod ženske populacije, danas je toliko izražena da većina savremenih istraživanja nalazi da više od četvrtine devojaka tvrdi da bi bile sretnije da su mršavije, a da pri tome ne ispunjavaju kriterijume za gojaznost (Đurović 2013). U zapadnim kulturama mršavost kod žena simbolizuje kompetentnost, uspeh, kontrolu i seksualnu privlačnost, dok gojaznost reprezentuje lenjost, samoživost i nedostatak snažne volje (Szmukler i Patton 1995). Modni trendovi, nametnuti još tokom devedesetih godina prošloga veka, koji su se zadržali do danas, najbolje pokazuju da je mršavost postala opsesija. Danas imamo top-modele koji šetaju modnim pistama sa visinom iznad 180 cm težinom tek preko 45 kg. Posmatrajući ove uzore, mnoge žene osećaju se neadekvatno i nezadovoljne su svojim telesnim izgledom (Đurović 2003). Nezadovoljstvo telom definiše se kao razlika između opaženog i idealnog telesnog izgleda (Gardner, Friedman, Stark i Jackson 1999). Žene koje su izrazito nezadovoljne svojim izgledom često preziru vlastito telo, sebe opažaju (često bez razloga) kao debele i ružne, i sramota ih je zbog toga (Wiederman i Pryor 1996). Nezadovoljstvo telom i izgledom, posebno kod žena, pored naglašene želje za postizanjem mršavog 181

izgleda, prate depresivna raspoloženja i sklonost smanjenom unosu hrane i nezdravim dijetama. Savremeno zapadno društvo povezuje žensku lepotu sa mršavošću, koja je sinonim zdravlja i uspeha pojedinca (HesseBiber, Leavy, Quinn i Zoino 2006). Koliko društvo može da utiče na formiranje određenog stava, pa samim tim i na odabir onoga što je lepo i prihvatljivo, uočavamo posmatrajući kako su se ideali lepote menjali kroz istoriju. Žene su u mnogo većem broju, i češće nego muškarci, u cilju dostizanja aktuelnog standarda lepote pribegavale promenama telesnog izgleda. Na primer, u Kini su u XII i XIII veku nosile izrazito uske haljine, koje su se smatrale izrazom lepote i seksualnosti, a istovremeno, predstavljale su i znak pripadnosti višem društvu. Ovakav pokazatelj statusa bio je više nego poželjan, bez obzira na činjenicu da u takvim haljinama žene nisu mogle normalno da hodaju, pa su bile prinuđene da puze ili da budu nošene! U želji da budu lepe, žene s kraja XIX veka nosile su korsete, a posledice toga bile su ozbiljne zdravstvene tegobe koje su se ogledale u problemima s disanjem, varenjem, opstipacijom, kao i opštom malaksalošću. Posmatrajući promenu forme ženskog tela kroz istoriju, jasno je da se još odranije žensko telo percipira kao nesavršeno i da mu je potrebno prepravljanje i oblikovanje u skladu sa aktuelnim standardima lepote. Sociolozi se slažu da društvena zajednica može da nametne ideju „idealne” (poželjne) forme ženskog tela. Naglašavanje mršavosti i propagiranje aseksualnog tela


vîðeñjå

žene kao ideala lepote i privlačnosti predstavljaju jedan od suštinskih razloga zašto zapadno društvo „boluje” od raznih oblika poremećaja u ishrani, posebno anoreksije i bulimije. Mediji propagiraju mršave manekenke i glumice kao ideale lepote i zdravlja, i time nameću određene standarde u društvu, a glavno obeležje današnje visoke mode koja dolazi sa Zapada karakteriše trend rušenja polnih granica i seksualna ambivalencija. Isticanje mršavosti kao ideala ženske lepote traje već dosta dugo, a mediji to velikodušno podržavaju. Preplavljenost medija ovim sadržajima opterećuje žene, čini ih nezadovoljnim sobom i stvara im osećanje nesavršenosti (Hesse-Biber i sar. 2006; Phan i Tylka 2006; Holmstrom 2004; Stice, SchupakNeuberg, Shaw i Stein 1994). Kao ilustracija medijskog pritiska u propagiranju mršavosti mogu da posluže rezultati istraživanja telesnog izgleda i težine televizijskih voditeljki u SAD, koje pokazuje da je trećina voditeljki imala telesnu težinu koja je bila ispod propisanog minimuma (Nickol 2001). Ono što dodatno doprinosi pojavi nezadovoljstva telom i izgledom u modernim društvima je ideja koju zapadno društvo forsira – da se telesni izgled može menjati jednako kao modni stil u odevanju. Garner i saradnici (Garner, Garfinkel, Schvartz i Thompson 1980) objavili su studiju u kojoj su pratili fizički izgled foto-modela časopisa za muškarce Playboy, kao i kandidatkinja za mis Amerike u periodu od 1959. do 1978. godine, i konstatovali da su tokom godina foto-modeli bivali sve mršaviji, odnosno, da se telesna težina devojaka (za određeni uzrast i visinu) drastično smanjivala od 1960. godine. Grupa istraživača (Wiseman, Gray, Mosimann i Ahrens 1992) ponovila je ovo istraživanje, ali sada za period od 1979. do 1988. godine. Rezultati pokazuju da čak 69% foto-modela i 60% takmičarki za mis Amerike ima težinu 15% (ili više) ispod očekivanog nivoa za te godine i visinu (čime ispunjavaju osnovni kriterijum za dijagnozu anoreksije!). Ovi autori pratili su i sadržaj ženskih časopisa u periodu od 1959. do 1988. godine. Istraživanjem je otkriven dramatičan porast članaka koji se odnose na dijetu i vežbanje. U poslednjih osam godina praćenja registrovan je porast broja članaka koji ističu tanku figuru i forsiraju fizičko vežbanje. Rađena su istraživanja na čitateljkama ovih časopisa i dobijeni su zanimljivi podaci: 80% čitateljki sa visokom stručnom spremom želi da smanji svoju trenutnu telesnu težinu, a oko 30% njih je već bilo na dijeti.

Za razliku od zapadne kulture, u tradicionalnim kulturama Indije, Kine i arapskih zemalja mršavo telo nije ideal ženske lepote i privlačnosti (Khandelwal, Sharan i Saxena 1995). Na osnovu kros-kulturalnih studija sprovođenih u okviru manjinskih azijskih i afroameričkih grupa u kojima se ispitivalo kako kultura, društvene norme i običaji utiču na percepciju tela i izgleda, došlo se do zaključka da nezapadna društva tradicionalno više vrednuju punačkije telo žene i da se ono nudi kao ideal lepote i privlačnosti, nasuprot mršavosti kao standardu lepote koji dolazi sa Zapada (Soh, Touyz i Surgenor 2006; Furnham i Adam-Saib 2001). Istraživanja su pokazala da se, pored društvenog miljea, kao značajan faktor koji utiče na zadovoljstvo telom i izgledom žena uočava i etnička pripadnost (Gordon, Castro, Sitnikov i Holm-Denoma 2010). Kulture Bliskog i Srednjeg istoka, u poređenju sa zemljama Zapada, propagiraju zdraviju sliku tela žene, naglašavajući njenu reproduktivnu funkciju (Akiba 1998; Barak, Sirota, Tessler, Achiron i Lampl 1994). U arapskoj kulturi je uočeno da žene, i pored toga što imaju u proseku veću telesnu težinu, ne pokazuju zabrinutost za svoj izgled i ne teže mršavosti kao idealu lepote i privlačnosti. Pored određenog kulturnog miljea i specifične uloge žene u islamskom društvu, kao jedan od mogućih razloga ove pojave naglašava se i preferencija određenog (stila) načina odevanja i ishrane, koji su u velikoj meri uslovljeni tradicijom i određenim religijskim uverenjima. Tradicionalna muslimanska odeća kod žena kao faktor slike tela Tradicionalna muslimanska odeća za žene u skladu je sa učenjima Kurana, koji naglašava da muškarci i žene treba da budu odvojeni, što je uslov za ostvarivanje čistog i skromnog društva (Reece 1996). U cilju promovisanja društvene separacije muškaraca i žena, Kuran pruža smernice koje se odnose na način odevanja žena koji podrazumeva nošenje komotnih, širokih haljina koje pokrivaju celo telo, a sve u cilju što manjeg privlačenja pažnje (Khan 1995). U stvari, hidžab, ili marama za glavu, doslovno označava zastor, zavesu ili „barijeru prostorne dimenzije” (Hargreaves i Vertinsky 2007; Ruby 2006). Poznati su i drugi muslimanski odevni predmeti čija je funkcija da obezbede različite stupnjeve pokrivenosti tela, kao što su džilbab, koji predstavlja ogrtač koji

182


vîðeñjå

prekriva celo telo, zatim šalvar-kamiz, dugačka široka tunika u paru sa takođe dugačkim širokim pantalonama, kao i nikab, koji pored dugačke haljine preko tela podrazumeva rukavice i veo za lice, koji prekriva sve njegove delove, osim očiju (Ruby 2006). I pored toga što je mnogo oprečnih stavova i rasprava izazvala ideja o neophodnosti pokrivanja ženskog tela, islamski teolozi imaju jedinstven stav da žene treba da se odevaju na način koji će im obezbediti mogućnost da sakriju svoju lepotu kada su van kuće (Douki, Zineb, Nacef i Halbreich 2007; Reece 1996; Khan 1995). Mnogobrojne debate izazvao je stav koji propagira muslimanska zajednica o pokrivanju odećom celokupnog ženskog tela. I pored jasnog stava koji dolazi sa Zapada, po kome muslimanska tradicionalna odeća predstavlja akt ugnjetavanja žena, mnoge muslimanke koje žive u nemuslimanskim zemljama odlučuju se za tradicionalan način odevanja (Droogsma 2007). Jedno od tumačenja ovakvog ponašanja nalazimo u obrazloženju koje su dale muslimanke koje žive u severnoj Americi, a to je da one nose tradicionalnu odeću, jer je za žene „pokrivanje” tokom molitve – obaveza (Reece 1996). Za muslimanke, nošenje tradicionalne muslimanske haljine predstavlja eksplicitan pokazatelj života koji je u skladu sa muslimanskim vrednostima i verovanjima koja propisuje Kuran. Isto tako, one smatraju da postoji veza između tradicionalne muslimanske odeće i lične slobode, jer nošenje tradicionalne odeće njima pruža osećaj oslobođenja i zaštite od seksualnog, ali i drugih načina iskorišćavanja (Droogsma 2007). Drogsma (Droogsma 2007) je obavio intervjue sa muslimankama u SAD i pronašao vezu između tradicionalnog muslimanskog načina oblačenja i specifičnog poimanja lične slobode. Muslimanke su izjavljivale da se nošenjem tradicionalne odeće osećaju zaštićene od seksualne percepcije i eksploatacije. Ovaj stav navela je većina ispitivanih muslimanki kao jedan od suštinskih razloga svog insistiranja na nošenju tradicionalne odeće. Jedna od ispitanica je izjavila: „Hidžab govori muškarcima da nemaju pravo da gledaju u moje telo i sude o mojoj lepoti”. Kada govore o svojoj tradicionalnoj odeći, mlade muslimanke ističu da im takav način odevanja omogućava da se fokusiraju na ostale aspekte života, koji ne uključuju fizički izgled i prikazivanje tela (Ruby 2006; Reece 1996). Sigurno je da telo koje je pokriveno odećom omogućava ženama da lakše prihvataju svoje obline i 183

telesnu težinu, jer se žena ne vidi, tj. nije izložena pogledima sa strane. Kao potvrda ove teze može se navesti istraživanje sprovedeno među muslimankama koje žive u Severnoj Americi, a ispitivana je veza između stepena pokrivenosti tela žene tradicionalnog načina oblačenja i zadovoljstva slikom tela. Rezultati istraživanja pokazali su da muslimanke sa hidžabom preferiraju veću telesnu težinu i zadovoljnije su svojim izgledom u poređenju sa muslimankama koje su nosile neku formu skromnije odeće, ali bez hidžaba. Najveće nezadovoljstvo telom i izgledom u celokupnom uzorku pokazale su muslimanke koje su u potpunosti prihvatile zapadni stil oblačenja (Dunkel, Davidson i Qurashi 2010). Ovo, i brojna druga istraživanja, pokazala su da pokrivenost tela odećom kod žena predstavlja jedan od protektivnih faktora kada je u pitanju zadovoljstvo telom i izgledom. Sa druge strane, posmatrajući ovakav stil odevanja, može se pretpostaviti da on omogućava ženi da sakrije ne samo oblik tela i težinu, nego i neke druge telesne karakteristike, i može predstavljati značajan protektivni faktor kada se razmatra doživljaj tela. Činjenica je da ovaj tradicionalni muslimanski način odevanja, u kojem je telo pokriveno odećom, omogućava ženama da sakriju izvesne „nedostatke”, zbog kojih su i same nezadovoljne i teže da se koriguju (npr. krive noge, male grudi i sl.). A nedostatak spoljne evaluacije njihove telesnosti i fizičke konstitucije, jer nisu izložene pogledima drugih i samim tim vrednovanju ljudi sa strane, čini da u socijalnim relacijama mogu da budu opuštenije i samouverenije. Za razliku od njih, žene koje prate modne trendove i pokušavaju da budu u skladu sa modom, izlažući se pogledima okoline, imaju veću šansu da pokažu i sve „moguće” nesavršenosti svog tela i izgleda, što može da doprinese tome da se osećaju manje sigurno i relaksirano. Potom, u potrazi za osećanjem sigurnosti i većom samouverenošću, one pribegavaju raznim metodama koje su u funkciji korekcije tela i fizičkog izgleda. Uloga religije u formiranju poželjne slike tela Kada je u pitanju slika tela i stepen zadovoljstva telom i izgledom, uloga religije nije zanemarljiva. Pokazalo se da različite komponente teologije mogu biti preventivni faktori gojaznosti, ali i značajni činilac u promociji zdravih stilova života. Naime, u istorij-


vîðeñjå

skom katolicizmu, deprivacija hranom je bila analogna pročišćenju, a u judaizmu se smatra da je ljudsko telo stvoreno po uzoru na Božju sliku, i da ga ne treba korigovati (Kim, Sobal i Wethington 2003). Islam kao religija propagira stav da Alah (Bog) naređuje svojim sledbenicima da vode brigu o telu koje im je podario (Mahmud i Crittenden 2007). Takođe, u religiji se veliki značaj pridaje spiritualnoj dimenziji (duši), veći nego fizičkoj, i posebno se obraća pažnja na karakter i ponašanje (King, Morse, Woofenden, Copithorne, Dunigan i Sylvia 2013; Ellison 1993), pa se može pretpostaviti da će pojedinci koji sebe posmatraju kroz spiritualnu dimenziju posledično zanemarivati sliku tela. Pretpostavka je da će oni osećati manji pritisak socijalne sredine i da se neće truditi da dostignu idealnu sliku tela koja je u skladu sa očekivanjima određene sredine, nego će pre težiti dostizanju religiozno ispunjenom životu. U islamskoj kulturi, pored toga što hidžab predstavlja njihov lični izbor, on je istovremeno i manifestacija slobode i muslimanskog identiteta, što je, na neki način, kontrast idealu žene u zapadnoj kulturi koja promoviše mršavo i aseksualno žensko telo (Mussap 2009). Nošenje odeće koja pokriva ne samo telo, nego i kosu i uši, sastavni je deo religioznog života i ukazuje na predanost islamu, za razliku od glamura kojem teži zapadno društvo promovišući skupocenu odeću koja, prateći modne trendove, više otkriva nego što pokriva. Poređenjem stepena zadovoljstva izgledom i težinom Amerikanki i Iranki koje žive u Severnoj Americi, pokazalo se da veće samopouzdanje i viši stepen zadovoljstva telom i izgledom pokazuju Iranke (Soh, Touyz i Surgenor 2006). Isto tako, istraživanje koje je imalo za cilj ispitivanje stavova prema telu kod arapskih i jevrejskih devojaka u Izraelu pokazalo je da su veće zadovoljstvo telom i izgledom pokazivale arapske devojke (Apter, Shah, Iancu, Abramovitch, Weizman i Tyano 1994). I pored toga što dosadašnja diskusija pokazuje da tradicionalni način oblačenja žena muslimanske kulture predstavlja protektivni faktor, kada je u pitanju izgled i zadovoljstvo telom, novija istraživanja iz ove oblasti pokazala su da pokrivenost tela žene istovremeno pokazuje i stepen privrženosti islamskim religioznim ubeđenjima i nije sama po sebi dovoljna za percepciju poželjne slike tela, već tome pre svega doprinose autentična religiozna uverenja (Smith, Hardman, Richards i Fischer 2003).

Poslednjih godina, istraživanja koja su ispitivala uticaj religije na nezadovoljstvo telom dala su oprečne rezultate. Po jednima, muslimanke koje žive u zapadnim društvima, u poređenju sa onima koje nisu muslimanke, pokazuju više pozitivnih stavova po pitanju težine i telesne građe. (Smith, Hardman, Richards i Fischer 2003; Hallinan 1988). Međutim, neke druge studije pružile su dokaze o internalizovanom idealu mršavog tela, kao i o sve češćim pojavama poremećaja u ishrani kod pokrivenih muslimanki koje žive u zapadnoj kulturi (Mussap 2009). Za većinu teoretičara ovo predstavlja pokazatelj da privrženost islamskim religioznim ubeđenjima, sama po sebi, nije odlučujući faktor koji doprinosi zadovoljstvu telom i ne određuje percepciju poželjne slike tela kod žena. Uticaj religioznosti je najverovatnije indirektan, jer insistiranje na nošenju skromnije odeće na javnim mestima na indirektan način određuje vrednosne sisteme i utiče na zadovoljstvo telom i izgledom tako što redukuje konzumaciju zapadnih medija, koji, kada je izgled žene u pitanju, promovišu mršavost (Mussap 2009). Drugim rečima, suština je u neprihvatanju zapadnih vrednosti, a ne u prirodi religioznih stavova. Efekti društvenog uticaja najbolje se vide prilikom migracija stanovništva iz industrijski nerazvijenijih u razvijene zemlje: npr. arapski studenti koji se školuju u Londonu češće razvijaju neki oblik poremećaja u ishrani, dok je učestalost javljanja ovog poremećaja u njihovoj zemlji daleko manja (Wilfley i Rodin 1995). Zanimljivi su rezultati istraživanja u kome su ispitanice bile Iranke koje žive u Iranu i Severnoj Americi (Nobakht i Dezhkam 2000). I pored toga što su zapadni mediji zabranjeni u Iranu od 1978. godine, a zakon ženama nalaže da moraju da nose tamnu odeću koja pokriva celo telo i koja sakriva telesni izgled i težinu (koja može poslužiti kao zaštitni faktor protiv negativne slike tela), pokazalo se da postoji relativno mala razlika u stavovima vezanim za zadovoljstvo telom i izgledom između ove dve grupe ispitanica. Nepostojanje razlike između ove dve grupe žena objašnjeno je podatkom da su žene koje su živele u Iranu, u odnosu na Iranke u SAD, češće vežbale kako bi kontrolisale svoju telesnu težinu i češće isticale da su trpele osećaj praznog stomaka. Ovo istraživanje pokazuje da, iako žene nose širu odeću koja pokriva celo telo, to i dalje ne mora značiti da neće biti zabrinute za svoj fizički iz184


vîðeñjå

gled, a skromniji način odevanja ne mora nužno predstavljati zaštititu od negativne slike tela. U društvima Bliskog istoka žene u javnosti nose odeću koja potpuno pokriva njihovo telo, ali istovremeno polažu mnogo pažnje na svoj izgled i način odevanja ispod tradicionalne odeće (Mahmud i Crittenden 2007; Soh, Touyz i Surgenor 2006). Istraživanje u Srbiji Imajući u vidu gorenavedene dileme, u Novom Pazaru je sprovedeno istraživanje u kome su ispitanice bile pokrivene i nepokrivene muslimanske adolescentkinje, kako bi se utvrdile razlike u stavovima prema telesnom izgledu i usvajanju standardâ lepote koji kao ideal lepote i privlačnosti nameću vitko i mršavo telo (Tiosavljević, Novalić, Šabanović i Đurović 2013). Ispitivane su učenice Medrese i Ekonomsko-trgovinske škole. Sve učenice su bile muslimanske veroispovesti, ali su se razlikovale po stilu odevanja zasnovanom na stepenu prihvatanja islamskih verskih pravila. Učenice Medrese nose hidžab, dok učenice Ekonomske škole prihvataju način odevanja u skladu sa evropskim standardima (nisu pokrivene). Mnogo veće zadovoljstvo telom i izgledom (i pored veće telesne težine) pokazale su muslimanske adolescentkinje pokrivenog stila oblačenja koje pohađaju versku školu Medresu. Istovremeno, učenice Medrese su ispoljavale i značajno nižu sklonost usvajanju zapadnih standarda lepote. Rezultati ovog istraživanja potvrdili su značajnu ulogu socio-kulturalnih pritisaka kao značajnih faktora za pojavu nezadovoljstva telesnim izgledom kod žena. U ovom slučaju hidžab (pokriveno telo) nije bio glavni faktor koji je određivao stepen zadovoljstva telom i izgledom, nego pre pokazatelj njihove privrženosti određenim društvenim vrednostima koje su u ovom slučaju određene načinom života i obrazovanja koji isključuje uticaj zapadnih standarda lepote propagiranih kroz medije. Dakle, stav prema telu nije bio određen stepenom pokrivenosti, već stepenom (ne) prihvatanja zapadnih vrednosti. Ovi rezultati sugerišu zaključak da stepen akulturacije može igrati važnu ulogu u nezadovoljstvu telom i poremećajima ishrane. To potvrđuju i druga istraživanja (npr. Cachelin, Veisel, Barzegarnazari i Streigel-Moore 2000) koja nalaze da su pojedinci koji su pretrpeli veću akulturaciju – oni koji izjavljuju da 185

su izloženiji zapadnim medijima i koji su u većoj meri usvojili zapadni sistem vrednosti koji se tiče privlačnosti i mršavosti – češće imali probleme sa ishranom u poređenju sa manje akulturisanim osobama, bez obzira na to da li je uzorak poticao iz hispanske, azijske, crnačke ili belačke populacije. Zaključak Mnogobrojna istraživanja, uključujući i istraživanja u Srbiji (Sandžaku), pokazuju da su devojke koje nose tradicionalnu muslimansku odeću – hidžab – kojom pokrivaju svoje telo, mnogo manje zabrinute za svoj telesni izgled i mnogo manje sklone mršavljenju od devojaka (čak i muslimanske veroispovesti) koje su nepokrivene. Teorijske rasprave i istraživanja bili su usmereni da odgovore na pitanja: da li je razlog ovom zadovoljstvu telom sama činjenica da je telo pokriveno i da li je to posledica verskih uverenja i preokupacija spiritualnim sadržajima koji zapostavljaju interes za telo, ili je pak u pitanju odsustvo društvenih uticaja kojima se šire aktuelne zapadne vrednosti koje forsiraju mršavost? Iako su rezultati istraživanja često kontradiktorni i često se međusobno prepliću, preovlađujući zaključak većine istraživanja, pa i istraživanja u Srbiji, jeste da je redosled ovih uticaja sledeći: religiozna uverenja vode u nošenje hidžaba, kao i u neizloženost uticajima zapadnih stavova i vrednosti, a neizloženost tela pod hidžabom doprinosi manjoj zabrinutosti za telesni izgled. Ključnu ulogu u odsustvu „tiranije mršavosti” ima neizloženost zapadnim vrednostima. Literatura 1. 2.

3. 4.

Akiba, D. (1998). “Cultural variations in body esteem: How young adults in Iran and the United States view their own appearances”. Journal of Social Psychology, 138, 539–540. Apter, A., Shah, M., Iancu, I., Abramovitch, H., Weizman, A., & Tyano, S. (1994). “Cultural effects on eating attitudes in Israeli subpopulations and hospitalized anorectics”. Ge­ netic, Social & General Psychology Monographs, 120, 83–99. Barak, Y., Sirota, P., Tessler, M., Achiron, A., & Lampl, Y. (1994). “Body esteem in Israeli university students“. Israel Journal of Psychiatry and Related Sciences, 31, 291–295. Cachelin, F. M., Veisel, C., Barzegarnazari, E., & StreigelMoore, R. H. (2000). “Disordered eating, acculturation, and treatment seeking in a community sample of Hispanic, Asian, Black, and White women”. Psychology of Women Quar­ terly, 24, 244–253.


vîðeñjå

5.

6. 7.

8. 9. 10. 11.

12.

13. 14.

15. 16. 17.

18. 19. 20. 21. 22.

Douki, S., Zineb, B., Nacef, F., & Halbreich, U. (2007). “Women’s mental health in the Muslim world: Cultural, religious, and social issues”. Journal of Affective Disorders, 102, 177–189. Droogsma, R. A. (2007). “Redefining hijab: American Muslim women’s standpoints on veiling”. Journal of Applied Communication, 35, 294–319. Dunkel, M. T., Davidson, D., & Qurashi S. (2010). “Body satisfaction and pressure to be thin in younger and older Muslim and non-Muslim women: The role of Western and non-Western dress preferences”. Body Image, 7, 56–65. Đurović, D. (2003). „Psihološki i sociokulturni činioci nastanka i tretmana anorexiae nervosae”. Psihologija, 36, 89–99. Đurović, D. (2013). „Karakteristike ličnosti kod različitih tipova poremećaja ishrane”. Psihološka istraživanja, 16, 5–16. Ellison, C. G. (1993). “Religious involvement and selfperception among black Americans”. Social Forces, 71, 1027−1055. Furnham, A., & Adam-Saib, S. (2001). “Abnormal eating attitudes and behaviors and perceived parental control: A study of white British and British-Asian school girls”. Social Psychiatry and Epidemiology, 26, 462–470. Gardner, R. M., Friedman, B. N., Stark, K., & Jackson, N. A. (1999). “Body-size estimations in children six through fourteen: A longitudinal study”. Perceptual and Motor Skills, 88, 541–555. Garner, D. M., Garfinkel, P. E., Schvartz, D., & Thompson, M. (1980). “Cultural expectation of thinness in woman”. Psychological Reports, 47, 483–491. Gordon, K. H., Castro, Y., Sitnikov, L., & Holm-Denoma, J. M. (2010). “Cultural body shape ideals and eating disorder symptoms among White, Latina, and Black College Women”. Cultural Diversity and Ethnic Minority Psychology, 16, 135–143. Hallinan, C. J. (1988). “Muslim and Judaic-Christian perceptions of desirable body shape”. Perceptual and Motor Skills, 67, 80–82. Hargreaves, J., & Vertinsky, P. (2007). Physical culture, power, and the body. New York, Routledge. Hesse-Biber, S., Leavy, P., Quinn, C. E., & Zoino, J. (2006). “The mass marketing of disordered eating and eating disorders: The social psychology of women, thinness and culture”. Women’s Studies International Forum, 29, 208–224. Holmstrom, A. J. (2004). “The effects of the media on body image: A meta-analysis”. Journal of Broadcasting and Electronic Media, 48, 196–217. Kim, K. H., Sobal, J., Wethington, E. (2003). “Religion and body weight”. International Journal of Obesity, 27, 469–477. Khan, M. W. (1995). Women between Islam and Western so­ ciety. New Delhi, A-Risala Books. Khandelwal, S. K., Sharan, P. & Saxena S. (1995). “Eating disorders. An Indian perspective”. International Journal of Social Psychiatry, 41, 132–146. King, T. K.,  Morse, B. J., Woofenden, H., Copithorne, M.,

23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30.

31. 32.

33.

34.

35. 36. 37.

Dunigan, B., & Sylvia, Z. (2013). “Middle East meets West: A cross-national examination of body image and health behaviors in Jordan and the United States”. U L. B. Sams & J. A. Keels (Eds.), Handbook on body image: Gender diffe­ rences, sociocultural influences, and health implications (pp. 53–101). Hauppauge, NY, NOVA Science Publishers. Mahmud, N., & Crittenden, N. (2007). “A comparative study of body image of Australian and Pakistani young females”. British Journal of Psychology, 98, 187–197. Mussap, A. J. (2009). “Strenght of faith and body image in Muslim and non-Muslim women”. Mental Health, Religion and Culture, 2, 121–127. Nickol, J. (2001). “Eating Disorders Awareness: Emotional Issues Involved With Eating Disorders”. Preuzeto 20.06.2014. sa http://ohioline.osu.edu/index.html. Nobakht, M., & Dezhkam, M. (2000). “An epidemiological study of eating disorders in Iran”. International Journal of Eating Disorders, 28, 265–271. Phan, T., & Tylka, T. L. (2006). “Exploring a model of moderators of disordered eating with Asian American college women”. Journal of Counseling Psychology, 53, 36–47. Reece, D. (1996). “Covering and communication: The symbolism of dress among Muslim women”. Howard Journal of Communication, 7, 35–52. Ruby, R. F. (2006). “Listening to the voices of hijab”. Women’s Studies International Forum, 29, 54–66. Smith, F. T., Hardman, R. K., Richards, P. S., & Fischer, L. (2003). “Intrinsic religiousness and spiritual well-being as predictors of treatment outcome among women with eating disorders”. Eating Disorders, 11, 15–26. Soh, N., L., Touyz, S. & Surgenor, L., (2006). “Eating and body image disturbances across cultures review”. European Eating Disorder Review, 14, 54–65. Stice, E., Schupak-Neuberg, E., Shaw, H. E., & Stein, R. I. (1994). “Relation to media exposure to eating disorder symptomatology: An examination of mediating mechanisms”. Journal of Abnormal Psychology, 103, 836–840. Szmukler, G. I., & Patton, G. (1995). “Sociocultural models of eating disorders”. In G. Szmukler, C. Dare, & J. Treasure (Eds.), Handbook of eating disorders: Theory, treatment and research (pp.197–220). New York: John Wiley & Sons. Tiosavljević, M., Novalić, M., Šabanović, H., Đurović, D., (2013). „Stavovi prema telesnom izgledu kod pokrivenih i nepokrivenih muslimanskih adolescentkinja”. Savremeni trendovi u psihologiji 3, Knjiga rezimea, str. 308. Novi Sad. Wiederman, M. W., & Pryor, T. (1997). “Body dissatisfaction and sexuality among women with bulimia nervosa”. In­ ternational Journal of Eating Disorders, 21, 361–365. Wilfley, D. E., & Rodin J. (1995). “Drive for thinnes in black and white preadolescent girls”. The International Journal of Eating Disorders, 18, 59–69. Wiseman, C. V., Gray, J. J., Mosimann, J. E., & Ahrens, A. H. (1992). “Cultural expectations of thinness in woman: An update”. International Journal of Eating Disorders, 11, 85–89.

186


Alisa Makarenko 188


189

dïjałøzí


f o t o

A l i s a

M a k a r e n k o

g a n d h i d a n d i @ y a h o o . c o m strana: 188, 189, 191, 192, 193, 194, 201, 202, 203


dïjałøzí UDC 7.038.54 UDC 7:316.74

Interview with Joseph Beuys by Dušan Bjelić

Art is Social Capital: Toward Economy of Social Art

March 1982, Dusseldorf •

Where does your social engagement begin? Is the so­ cial engagement only a part of your art or is it only a medium of your social engagement?

The only necessity for me… I must say this… and in the meantime for a lot of other people too… it becomes more and more evident that only art is able to transform the world, that no other idea exists anymore than the idea of art. What does it mean not to stay – it implies the necessity to seek on art in a radically different constellation from the thinking on art as it was during the past. So when I speak of my art I speak about anthropological art. It is no longer modern art or any other traditional art. It is anthropological art and therefore not related to museums, to expositions, to artists or to art education in schools or museums and the art market. My understanding of art is strictly related to everybody’s work. So everybody is an artist according to my understanding of art. So organically it is related to the working places of the people. And the element of self-doing, the element of self-determination, selfadministration and self-organisation is the element of this anthropological type of art. And this changes organically the idea of the capital. So it reaches organically the heart of our problems in our time—the power of the international money. And it shows alternative

195

models for work in economical fields, in democratic fields, and in the field of freedom - there the innovation of the abilities of the people takes place. So it is a radically different understanding of the social body. And only with this understanding is setting the idea in mind that it is radically about another understanding of art than it was in the past you can understand my statement that art is the only element which is able to change the structures in the world. That must be said as first. When I speak about art I speak not about any traditional meaning of art. The development of social art. This means a new discipline in art and this discipline in art did not exist before. So any blah-blah about art in this traditional way has nothing to do with my understanding of social art and anthropological art. •

I would say what Rudi Dutschke was in the stu­ dents’ movement in 1968 is what Joseph Beuys is today in the alternative movement - a person who carries the spirit of the movement. At the same time you both set an example of the differences in the two movements: the students’ movement, so­ cial and political engagement was based upon one social theory, Marxism upon the science while to­ day’s alternative movement is based upon art. The­ ory is connected with the mind, books and words. Art with the matter, hands and heart. Is that not the reason why the first, students’ movement, was


dïjałøzí

more of a theoretical critique of society and the other more practical critique of society? That’s not really true. This statement of yours… I must make some corrections to this view. Surely it is true that the student movement from 1967 or ‘68 until its end and later was mostly involved with Marxist theory. So one could say it was involved in thought - thinking and thought… thinking in the ups of social theories and so on, while this ecological movement in comparison with this would be a way of practical doing, of different attitudes, of different beliefs. If you go deeper into the epistemological problems you see that the student movement’s theory and activity was not so much about the power of thinking and analyzing and making synthesis of these things. No, it was more of a belief, it was more a credo to the Marxist idea of changing the world so it was a credo and not a critical attitude. Surely it was light, it was with Marx the critique of the capitalistic system and also of capitalistic attitudes in the Eastern world. But it was generally more a credo and not a strict involvement of the power of thought. So I could say that the student movement didn’t think about the problems because they believed in Marxist theories. Therefore this movement found its end organically because it was more and more clear that from this kind of an abstract social theory and Marxist point of views the ecological needs couldn’t be solved. The ecological problems within the biospheric problems couldn’t be solved and also not the social problems within the social body itself consisting of three very important parts and energy fields starting from the freedom of everybody in creating and building up its ability it means the school systems, the information levels, the universities’ status all what one calls in a very old-fashioned way the so-called culture wouldn’t function. Organically also the democratic ability of the people wouldn’t offer enough power to recreate the constitution after a radical basis democratic activity and organically the economical ideas would be the same like they were before in the bourgeois understanding of the idea of money. Since even Marx didn’t think about the problem of money. He wrote a very long, important book called the Capital but there is no idea of the capital. There is only the criticism of the capitalistic system. He didn’t address the money itself or money-related processes. He couldn’t see any problem. Even Marx was a

believer in the monetary system wherein money was exchanged for work, labour, goods and everything. The money has the same status it had in the beginning of the capitalistic area. His understanding of money is represented in Adam Smith’s The Wealth of Nations. So Marx didn’t criticise this understanding of the money. He couldn’t find another organic use of the money to regenerate the old repressive systems and so I think it was exactly necessary to start slowly with thinking about the problems. And so I think the difference between the student movement and the ecological movement is that the ecological movement starts with scientific thinking while the student movement was about believing in Marxist theory. I think that’s the difference. The student movement did at least partly believe in Marxist thinking like the Catholic people believe in the Pope. So this radical break-up with such a kind of belief system without employment of thought and critical power - this marks the beginning of the ecological movement. And with the beginning o the thinking power there appears the creation of a new world according to a radically different order in the labour of the people on every spot of their… what one calls creativity. But this creativity is not restricted to this boring activity of the artists only… this old-fashioned understanding of the art. The ability of the people is recognised as the idea of the capital. So a radical ecological understanding of the sentence that only the art is able to change the world is a kind of symbolical declaration of the truth meaning that art is the ability of the people, the creativity of the people, the freedom and self-determination of the people, and this is the true capital of a society and nothing else. Money is no longer capital. That is a radically new point of view in the society of the future. Ability is the capital and Marx didn’t say this. •

You said once, “Art equals capital.” Ya, art is capital…

…art is capital…

…and money is no capital, not capital. Money has nothing to do with capital. It is called capital now in the private capitalistic system and also in centralised communist systems. And therefore in my understanding both 196


dïjałøzí

systems are capitalistic systems with two different faces. In the one the ownership is divided to so-called private spheres. And in the other country it is owned by the state. But ownership is in both systems the principle of the capitalistic system. So it makes no difference if the ownership of means of production lies in the hand of more different societies like it is in the West or if the ownership lies in the hand of the state. So the radically new proposal of the idea that art and creativity are the basis of the new understanding of capital... capital would mean the right to ownership… on the one side in the West the right of private ownership and the right of nationalisation of the means of production and the ownership in the hand of the politburo. Both characters of ownership represent brutal, very brutal distortion of the truth. Capital is only the ability of the people employed in their work and in their production. So the idea of money has to change and money and ownership and profit and all these things have to become neutralised. The neutralisation of the capital means that it disappears from the economical fields and comes into democratic determination. So money has nothing to do with the economic process. Money is on its own truth a democratic value. This means the democratisation of the money. So that is a very interesting thing. So if one speaks about my understanding of art one has to speak about all of these things and not about any traditional concept of art which existed in the past and which still exists in the so-called modern art blah-blah activity or like the things written on feuilleton pages or similar. Otherwise it creates distortion. Otherwise it appears only as if Beuys is making art and politics. No, I make only art. But this art is a new kind of art. It is social art. So to make it very clear, this is a very important element in the ecological movement to change the social order and to come to a new social body with elements of freedom for everybody so everybody should be equal and everybody should be in solidarity in an economy. So the ideas of freedom, equality, and brotherhood appear again but with a radically new definition related to art, ability, creativity and the dignity of the workers in every working place. •

Rudolf Steiner had a similar idea.

It has to deal with the research into history in comparison with what the Marxist movement also did in the past… making the equations with… between all 197

the ideas which appeared in the past from the beginning of the last century with Adam Smith, with Ricardo, with the eros of the Marxist science, with the socalled dialectical materialism. So there appears a new historical analysis from Hegel’s viewpoint of German idealistic thoughts to what one calls the German Goethianistic period. And in this constellation the figure of Rudolf Steiner plays a very important role because he was already, in the early twenties, he was already making some statements and very important proposals which led in this direction that the reasons for the decline of states and individual work would lie in the impotence of the spirit, you know, and he saw the impotence of the spirit as a reason for the World War, for the first World War, and then we already had a second World War and when we have the third World War if this does not finally start to… start to begin on this point of new kinds of creativity and ability and spiritual point of view. So that’s true. •

Does it seem to you that the alternative movement expresses your idea about social sculpture …that alternative projects are actually artistically trans­ formed social relationships?

That’s true. That was the only necessity to make some corrections… the alternative movement consists of very different streams. In all the different branches and origins there is a third world movement, the women’s movement, ecological movement, the agricultural reform movement, the citizens’ initiative movement and all the different streams and also the part, in the last period within the peace movement is also the interest of some churches like the Protestant and Catholic church to work for peace and make demonstrations in the street and to organise people in the street. My work stands in the middle of all these different streams. But this idea is finding more and more interest within the alternative movement. Also, there is still a kind of Marxist stream within the alternative movement, a kind of neo-Marxist thought, like Rudolph Baro, and all these things. Everything exists in this what one calls the alternative movement… and a different rich and colourful movement coming from very different points of view. My work within the free international university in connection with the Green movement,


dïjałøzí

the Green Party, tries to make it clear that the idea of the new social order is to start from the idea of humankind’s creativity. So this means art… everybody is an artist… art as capital. So with this idea finding more resonance and more interest each day, yes. But this has to be clear the ecological movement through going is not clear about this idea of the necessity to change the idea of capital. There are only some positions in the alternative movement… for them it may be clear and for the origin in the alternative movement, it becomes a necessity to work on this objective science for transformation of the social order with results that could also fulfil the natural order... the so-called biospheric necessities could be solved. So I think it is the heart of the problem of the so-called alternative… I think this idea of art in the ecological movement… is the heart of the whole movement from the scientific point of view, from the theoretical point of view… leading to the result of the neutralisation of the capital. It means the changing of the banking system, it means the radical self-administration and self-government of universities and schools and also the self-administration and self-government of economical entities like enterprises, the heavy industry, and the multinational concerns and all these things. But the heart is the changing the means of… of the money. So this kind of art reaches the most crucial point of our civilisation, the position of the money. And this is a drastically different art than expressing history and all the modernisms, which is still going on in museums and other cultural activities, but it is not the means of transforming the social figuration and therefore this discipline of what I call social art, from this I think and I believe this is a means to transform the world. •

So that would be the sort of definition of social sculpture. It means that artist is no longer passive in relationship to the money, but he is active with his possibility, his idea to transform fluctuation and position of the meaning of money in the world.

But you will find this kind of artist in everybody. This is not the kind of artist you will not find within painters or sculptors, or architects or musicians. All these people are mostly living in a very traditional understanding of their doing. Mostly all these artists

are content with their position in the West and in the East. They use some privileges of those systems in the East and in the West. Conductors, musicians, the theatre people… all these people are the most traditional... they lead a most traditional life. So therefore the artists are no longer carriers of the avant-garde. The avantgarde idea lies in the meantime in the hands of what one calls everybody… engineers or workers or housewives or students or people in every different working position. They have the idea to transform the world, they form the ecological movement, not the artists. The artists in the traditional way, they live mostly in a very bourgeois understanding and they are using only the advantages they can have in the capitalistic system. Therefore you will not find a lot of artists within the ecological movement… but you will find a lot of foresters, gardeners, people who work in agriculture, in education, even in prisons… which work in third world organisations and so on. For me they are the best artists in this declaration of avant-garde kind of art as social art as a new discipline. •

In that direction, how then can art help sociology? Could artistic matter be introduced in social science?

Ya, sure because this understanding of art and creativity is element of the capital and as the main problem of the social body is the position of the capital develops the real other kind of sociology. I think that is the true element of the sociology… to make clear the relationship of the different powers in the social body. How the mutual functioning of freedom and equality has to be organised sociologically or the relationship between freedom and self-determination has to be organised within the economical field of the site of production. The production how it has to be transformed and to be led, the flow of money, the credit system, the banking system, the signs to differ and to distinguish between the sphere of production and the consumers sphere. This will lead to a radically new understanding of what democracy means, what law means, and what the constitution should have as the main content of its value. So this is also therefore a kind of struggle between a new sociology as a science and an old-fashioned understanding of sociology. The example of Rudi Dutschke is very interesting, since Rudi Dutschke was 198


dïjałøzí

in this last two years… was a member of my organisation which I founded in 1971. He was a member of the Free International University. Since he understood the science and the meanings and the beliefs of the student movement were not thought out very well. And he was thinking during all these years after his being shot and heavily wounded… and he said he was preparing a really different idea of the revolution. And he was in a strong discussion with the ecological movement. He was also a kind of promoter for the Green movement. And also he was a member of the Free International University. He started exactly five years ago from this moment. But he appeared at the documentary in Kassel in my office of the Free International University. And I think he is phenomenal. Some very important so-called leaders of the student movement changed their mind in the direction of idea of thinking which starts with the spiritual... from the spiritual point of view, from the ability and the creative point of view. So it was exactly vice versa, then it was in the student movement when all the culture was superstructure, believing in such Marxist misunderstanding of the problem. So it was really radically inside-out. •

The Greens already show the possibility of a connec­ tion between a sensual aesthetical artistic approach to politics. They introduce a nerve system into the insensitive body of politics. They were the first to in­ troduce sense for such thing as birds, flowers, rocks, etc… into politics.

since the nature of its own power is already destroyed. The power of the nature is completely senile one could say, so it has also to do with the statement of the planet … the planet is already relatively old, very old and like every other organism it already shows a kind of status similar to 50-year old people. This planet already has no such a vitality it had in the beginning. And therefore, people should more actively care about it, as if it was a pensioner. But all these things would appear like a new world created not of a world of some metaphysical powers of the evolution… has to be fulfilled by the people. So in the world of humankind’s quality in every future. So it carries the idea of responsibility for this planet. So the human being… it carries the highest designation of this planet… it is responsible for its future… no other authority. And therefore this of its own substance has to be with art… everything is more or less artificially done. The destruction of the earth is in the meantime already so (?) that every reforesting of a specific piece of land has to be done with a lot of science a lot of new techniques that a new forest can come up. So everything has a lot to do with art. Even from this very practical doing. It is not only theory it is practice. You can see it in everywhere every day’s work. Everything depends on the ideas, and the quality of the… I call it the culture… the regeneration of the world. There is what one calls in the past in German the Gesamtkunstwerk. •

…right… •

…Does it seem to you that this evolution in politics is equal to the prior evolution in the nature when lifeless matter gave birth to the life?

Ya, I think so. I think the ecological movement is a radically new beginning for all future new kinds of history. Since the movement started again, as you say... the idea of the evolution of the world again we have to start from a kind of zero level where everything is destroyed and the ecological order is in complete distortion, that every future existence of the world would mean this world is created by the people… every future world is a world which is created by cooperative civilisations, 199

Critics of the alternative movement say that the majority of alternative projects dwell in the tertiary sector, that their existence is based upon the mecha­ nism of social consumption and therefore is not able to transform the status quo of consumption society, but only can give it a new form of consumption. In this sense critics see the movement’s connection with art more than its connection with science because that sensual moment helps to make an easier and faster consumption of commodities. Can we then understand social sculpture in the service of con­ sumer society. That was a lot of ideas… I must hear that again.

The point is that all… that the alternative move­ ment is in the tertiary sector of society, in the sector of consumption.


dïjałøzí

The statement that the ecological movement exists in the sector of consumption is not true, because it… the carriers of this idea are people working in different fields and a lot of people are working in the productive sectors of society. So surely I think the idea of consumption has to be considered as a very important one because the sphere of consumption has to be considered as a very important one… because the sphere of consumption is a result of the sphere of production. Without production there is no possibility to consume… so and all the doers who are carrying this ecological movement are standing in the sphere of production on the one hand and they are therefore organically also consumers existing in the sphere of production. But therefore the idea and the necessity to develop a new sociology, which is a very intimate view on the economy is a necessity it would seem. And this makes already clear that this statement is a misunderstanding. •

I saw some statistics in a book by Joseph Huber, a West Berliner leftist, and he showed statistics where 60 or 70 percent of all alternative projects are in the sector of consumption, like there are a lot of cafes, stores for natural food or for transport…

That’s true. But this would… then we must make another grammatical order. It is true that the so-called ecological models… but then we have to add another idea of the economy… we have to say that they exist in the consumer sphere because they belong to a kind of consumers’ organisation within activities. For instance you cannot consider a woman which sells vegetables from the street as belonging to the production sphere of the social order. This is what we call Kleinwirtschaft … small economy… and every small economy of shops and dealers and restaurants belongs not to the area of production… that is true. But you see it is very danger-

ous to come with such common statements. It has to be considered very intimately. So it is true that the alternative models start in the consumer sphere because they have not the power at the moment to change the sphere of production because to change the sphere of production would mean to have so much power in the parliament to form new economical laws with the backing of the majority of the people in our country… for instance in West Germany. We are standing before the problem of convincing the majority of the people in the necessity of new economic laws… if new economical laws appear also for the sphere of production, it will be the result of a new credit and banking system… a democratic banking system… then it would be very easy to transform the alternative models which are only existing in the consumer sphere now, also into the field of production. So this idea has to be interpreted very exactly and very scientifically. Also the free International University is principally standing in the sphere of production, and in our understanding a University… (The rest of the interview is lost…) JOSEPH BEUYS Joseph Beuys (12 May 1921 – 23 January 1986) was a German Fluxus, happening and performance artist as well as a sculptor, installation artist, graphic artist, art theorist and pedagogue of art. His extensive work is grounded in concepts of humanism, social philosophy and anthroposophy; it culminates in his “extended definition of art” and the idea of social sculpture as a gesa­ mtkunstwerk, for which he claimed a creative, participatory role in shaping society and politics. His career was characterized by passionate, even acrimonious public debate. He is now regarded as one of the most influential artists of the second half of the 20th century.

200


kóòrdînäte 204


Marc Llach 205


f o t o

M a r c

L l a c h

m l l a c h p a g e s @ g m a i l . c o m strana:

204,

205,

207,

208,

209,

210,

215,

216,

217,

218,

219


kóòrdînäte UDC 316.728(=214.58)(082) UDC 304.3(=214.58)(082)

Ana Lekić, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Srbija

(De)konstrukcije identiteta*

Džad Nirenberg, Seksualnost Cigana : O intimnosti: romska i autsajderska perspektiva, Beograd: Rekonstrukcija ženski fond, 2013. Ni način na koji se spolja gleda na Rome, niti način na koji Romi vide sebe i svoje izglede da budu prihvaćeni ne mogu se razumeti dok se direktno ne suočimo sa vekovima starim mitovima o Ciganima i seksualnosti. Džad Nirenberg

Knji­ga Sek­su­al­nost Ci­ga­na : O in­tim­no­sti: rom­ska i aut­saj­der­ska per­spek­ti­va, na­kon sve­ga ne­ko­li­ko me­se­ci od svog pr­vog iz­da­nja, pre­ve­de­na je na srp­ski je­zik za­hva­lju­ ju­ći or­ga­ni­za­ci­ji Re­kon­struk­ci­ja žen­ski fond i sti­pen­dist­ki­ nja­ma pro­gra­ma „Ža­ra­na Pa­pić” 2013. go­di­ne. Džad Ni­ ren­berg, pri­re­đi­vač knji­ge, ak­ti­vi­sta je u naj­ve­ćim i naj­zna­ čaj­ni­jim rom­skim or­ga­ni­za­ci­ja­ma u sve­tu. Po­red to­ga što je na­pi­sao mno­go­broj­ne član­ke u ve­zi s isto­ri­jom i po­lo­ ža­jem Ro­ma, Ni­ren­berg je, u okvi­ru In­sti­tu­ta za otvo­re­no dru­štvo Džor­dža So­ro­ša, po­ve­zi­vao i fi­nan­sij­ski po­ma­gao rom­ska udru­že­nja i ta­ko upo­znao ra­zno­stra­nu pro­ble­ma­ ti­ku ve­za­nu za ste­re­o­ti­pe o rom­skoj za­jed­ni­ci u sve­tu. Knji­ga Sek­su­al­nost Ci­ga­na : O in­tim­no­sti: rom­ska i aut­ saj­der­ska per­spek­ti­va or­ga­ni­zo­va­na je kao zbor­nik tek­sto­va raz­li­či­tih auto­ra ko­ji se me­đu­sob­no raz­li­ku­ju ne sa­mo po obra­zo­va­nju, zva­nju i pro­fe­si­ji već i po di­sci­pli­nar­nom pri­ stu­pu. Me­đu auto­ri­ma za­stu­plje­ni su ka­ko Ro­mi i Rom­ki­ nje, ta­ko i oni ko­ji ni­su Ro­mi. Ukup­no 14 sa­bra­nih ra­do­va u knji­zi izuzetno su šaroliki, i kre­ću se od pri­ka­za re­zul­ta­ta na­uč­nih is­ta­ži­va­nja iz obla­sti so­ci­o­lo­gi­je i an­tro­po­lo­gi­je na te­mu rom­skog iden­ti­te­ta, pre­ko in­ter­vjua sa ak­ti­vist­ki­nja­ * Tekst je deo završnog rada autorke u Školi romologije 10 Univerziteta u Novom Sadu (2013), koju koordinira prof. dr Svenka Savić.

211

ma iz obla­sti ljud­skih pra­va, do lič­nih eks­pre­si­ja umet­ni­ka i knji­žev­ni­ka. Za­jed­nič­ki ime­ni­telj ko­ji po­ve­zu­je auto­re u di­sci­pli­nar­no ša­ro­lik kor­pus pri­lo­že­nih ra­do­va je te­ma ko­ jom se ovi ra­do­vi ba­ve: pro­ble­ma­ti­ka kon­struk­ci­je i de­kon­ struk­ci­je iden­ti­te­ta rom­ske et­nič­ke za­jed­ni­ce, sa po­seb­nim ak­cen­tom na onaj deo iden­ti­te­ta ko­ji se ti­če sek­su­al­no­sti. Bu­du­ći da je reč o su­če­lja­va­nju rom­ske i aut­saj­der­ske pe­ spek­ti­ve u po­gle­du pi­ta­nja iden­ti­te­ta, va­žan deo ove knji­ge či­ni, kroz isto­rij­sku pri­zmu sa­gle­da­na, i de­ba­ta o pred­ra­ su­da­ma, ste­re­o­ti­pi­ma i na­či­ni­ma na ko­je se oni stva­ra­ju, re­pro­du­ku­ju i ko­ri­ste u sa­vre­me­nom dru­štvu. Ima­ju­ći u vi­du iz­bor tek­sto­va ko­je je pri­re­đi­vač uvr­ stio u knji­gu, kao i nji­ho­vu ra­zno­li­kost, pri­me­ću­je se da ona ni­je na­me­nje­na sa­mo stu­den­ti­ma i na­uč­nim rad­ni­ci­ ma već i znat­no ši­roj pu­bli­ci, u ko­ju bi se mo­gli uvr­sti­ti svi oni ko­ji že­le da na je­dan slo­že­ni­ji na­čin raz­mi­šlja­ju o na­či­nu na ko­ji se, u sa­dej­stvu sa dru­gim iden­ti­te­ti­ma sa ko­ji­ma do­la­zi­mo u in­ter­ak­ci­ju, stva­ra i me­nja lič­ni, grup­ni i na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet. Svih 14 tek­sto­va, za­rad lak­še ana­li­ze i pre­ma di­sci­ pli­nar­noj per­spek­ti­vi, de­lim u tri ce­li­ne. U pr­vu gru­pu spa­da­ju is­tra­ži­va­nja iz do­me­na so­ci­o­lo­gi­je i an­tro­po­lo­gi­ je, u dru­gu ese­ji i is­po­ve­sti auto­ra, a u tre­ću in­ter­vjui sa


kóòrdînäte

re­le­vant­nim oso­ba­ma u okvi­ru te­ma ro­da, na­ci­o­nal­no­sti, prak­si i obi­ča­ja iz do­me­na pri­vat­nog ži­vo­ta. U gru­pi tek­sto­va či­ji su auto­ri an­tro­po­lo­zi, na­la­zi se tekst pod na­slo­vom „Lju­bav je ci­gan­sko de­te ko­je ne zna ni za ka­kav za­kon”, sa pod­na­slo­vom „Lju­bav, smrt i sek­su­al­ni ste­re­o­ti­pi o Ci­gan­ka­ma u knji­žev­no­sti, po­zo­ri­štu i ope­ra­ ma 19. ve­ka”. Autor­ka An Ma­ri Ko­dir kroz ana­li­zu kla­sič­ nih de­la ro­man­ti­zma, po­put ope­re Žor­ža Bi­zea Kar­men, na­sto­ji da de­kon­stru­i­še ra­ši­re­ni mit o Rom­ki­nja­ma kao o erot­skom Dru­gom – eg­zo­tič­nom, mi­stič­nom ote­lo­tvo­re­ nju slo­bo­de. Ona na­gla­ša­va da su, od­ba­cu­ju­ći dru­štve­ne nor­me svog vre­me­na, pred­stav­ni­ci ro­man­ti­zma po­se­za­li za sa­mo­ot­kri­va­njem kroz spo­zna­ju Dru­gog – „ple­me­ni­tog di­ vlja­ka” ko­ji po­se­du­je oso­bi­ne ko­je su bi­le u su­prot­no­sti sa bur­žo­a­skim dru­štvom i ko­je su pred­stav­ni­ci ovog prav­ca osu­đi­va­li. Ka­ko na­vo­di autor­ka: „U stva­ri, Ci­ga­ni u evrop­ skoj knji­žev­no­sti, usvo­je­ni kao ro­man­ti­čar­ski sim­bol, ne go­vo­re ni­šta o Ci­ga­ni­ma to­ga vre­me­na, ali go­vo­re mno­go o du­ši evrop­skih umet­ni­ka, če­žnji za slo­bo­dom u okru­že­ nju ko­je po­sta­je sve ogra­ni­če­ni­je” (str. 30). Is­tra­ži­va­nje an­tro­po­lo­ški­nje Ma­ri­je Šer­ban-Te­mi­šan pod na­zi­vom „Pri­po­ve­da­nje ru­mun­skih Rom­ki­nja o ose­ ća­ju sop­stva” po­sve­će­no je pi­ta­nji­ma ro­da i et­ni­ci­te­ta i nji­ ho­ve va­žno­sti u kre­i­ra­nju ose­ća­ja sop­stva. Ono što stu­di­ja pri­ka­zu­je je­ste po­sto­ja­nje ten­zi­je ko­ju do­ži­vlja­va­ju Rom­ ki­nje – pri­pad­ni­ce raz­li­či­tih rom­skih pod­gru­pa u okvi­ru ru­mun­skog dru­štva – s jed­ne stra­ne, iz­me­đu po­što­va­nja za­jed­ni­ce kroz po­vi­no­va­nje tra­di­ci­o­nal­nim kul­tur­nim nor­ma­ma dru­štve­ne za­jed­ni­ce, i sop­stve­nih sta­vo­va o ro­ du i ent­ni­ci­te­tu, s dru­ge stra­ne. U tek­stu Klo­da Ka­na is­crp­no je osli­ka­no ka­kve po­ sle­di­ce mo­gu pro­i­za­ći iz ra­ši­re­nih pred­ra­su­da i ste­re­o­ti­pa. Stu­di­ja „Pri­sil­na ste­ri­li­za­ci­ja Rom­ki­nja u Če­škoj i Slo­vač­koj” ot­kri­va vi­še­de­ce­nij­sku prak­su pri­sil­ne ste­ri­li­za­ci­je rom­skih že­na u pe­ri­o­du ko­mu­ni­stič­ke vla­da­vi­ne, ali i na­ kon de­mo­krat­skih pro­me­na. Iako vla­sti ovih dr­ža­va i da­ lje ova­kve slu­ča­je­ve ozna­ča­va­ju kao izo­lo­va­ne in­ci­den­te, a ne kao si­ste­mat­sko na­ru­ša­va­nje pra­va že­na, autor je iz­neo tvrd­nje ko­je idu u pri­log su­prot­noj te­zi, otvo­riv­ši pro­stor da se o toj te­mi raz­go­va­ra. Je­dan od tek­sto­va iz ove zbir­ke pot­pi­su­je ame­rič­ka an­tro­po­lo­ški­nja Ke­rol Mi­ler. Ona se u stu­di­ji „Ko je ov­de ga­zda?” ba­vi pro­u­ča­va­njem pro­me­na rod­nih ulo­ga kod ma­čvan­skih Ro­ma ko­ji već je­dan vek ži­ve u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma. Pro­me­ne ko­je autor­ka za­pa­ža, a ko­je su za­po­če­te še­zde­se­tih go­di­na XX ve­ka, do ka­da su

rod­ne ulo­ge bi­le ja­sno iz­di­fe­ren­ci­ra­ne na žen­sku i mu­šku sfe­ru, u ko­joj je mu­ška­rac kao gla­va po­ro­di­ce do­no­sio sve bit­ne od­lu­ke, od­no­se se na po­ste­pe­no po­ve­ća­nje uče­šća že­na pri od­lu­či­va­nju u po­ro­di­ci. Že­ne su ste­kle ve­ću ne­ za­vi­snost u od­lu­či­va­nju uz po­moć tra­di­ci­je ga­ta­nja i pro­ ri­ca­nja sud­bi­ne, ko­ja su eko­nom­ski odr­ža­va­la ce­lo­kup­ne za­jed­ni­ce ma­čvan­skih Ro­ma. Tekst pod na­slo­vom „Pro­sti­tu­ci­ja” Dža­da Ni­ren­ber­ga kom­bi­nu­je sve tri for­me na osno­vu ko­jih je iz­vr­še­na po­de­ la autor­skih tek­sto­va iz ove zbir­ke. Ni­ren­ber­gov tekst sa­dr­ ži po­dat­ke iz is­tra­ži­va­nja, in­ter­vjua i lič­nih im­pre­si­ja auto­ ra. Ova po­tre­sna pri­ča osve­tlja­va sve di­men­zi­je pro­ble­ma sa ko­ji­ma se su­o­ča­va­ju oso­be sa mar­gi­ne dru­štva o ko­ji­ma se mno­go go­vo­ri­lo, ali či­ji glas se do­sa­da ni­je mo­gao ču­ti. Po­red et­no­lo­ških stu­di­ja, ve­li­ki deo zbor­ni­ka či­ne ese­ji i lič­ne is­po­ve­sti o is­ku­stvi­ma stva­ra­nja i me­nja­nja iden­ti­te­ta, pre sve­ga rom­skih pi­sa­ca, knji­žev­ni­ka i ak­ti­vi­ sta. Po­gla­vlja po­put: „U po­tra­zi za prin­com na be­lom ko­ nju” Ma­ri­je Over­lok, „Se­ća­nje na lju­bav­ne afe­re” Ištva­na For­ga­ča i „Ne vra­ća­ti se” Bi­la Bi­le, po­red to­ga što nam do­ no­se uz­bu­dlji­ve i na­dah­nju­ju­će pri­če, omo­gu­ća­vu­ju nam je­dan dru­ga­či­ji pri­stup pi­ta­nju iden­ti­te­ta. In­ter­vjui ob­ja­vlje­ni u ovoj knji­zi, po­put na­slo­va „Rom­ki­nje u Bra­zi­lu”, ali i „In­ter­vju sa Se­bi­ha­nom Sken­ de­rov­skom”, ak­ti­vist­ki­njom u rom­skoj ne­vla­di­noj or­ga­ni­ za­ci­ji u Ma­ke­do­ni­ji, kao i in­ter­vju sa Sa­bi­nom Đe­maj­li, uno­se po­seb­nu di­men­zi­ju u de­ba­tu od­no­sa fe­mi­ni­zma i fe­mi­ni­stič­ke per­spek­ti­ve i pi­ta­nja na­ci­o­na­li­zma i et­ni­ci­te­ ta. „In­ter­vju sa slo­ve­nač­kim Rom­ki­nja­ma” nam, iz­me­đu osta­log, do­no­si i slo­že­na raz­mi­šlja­nja o uti­ca­ju re­li­gi­je na po­i­ma­nje bra­ka, po­ro­di­ce i sek­su­al­no­sti. Po­red to­ga što je vo­dio ne­ko­li­ko in­ter­vjua, pri­re­đi­ vač knji­ge Džad Ni­ren­berg na­pi­sao je uvod­na i za­ključ­na raz­ma­tra­nja, po­ve­zu­ju­ći na taj na­čin sve tek­sto­ve u kom­ pakt­nu ce­li­nu ko­ja na jed­no­sta­van na­čin ko­re­spon­di­ra sa či­ta­o­ci­ma, otva­ra­ju­ći pro­stor za da­lja is­tra­ži­va­nja i di­ja­log u okvi­ru dru­štve­nih na­u­ka. Je­din­stve­no­sti i or­gi­nal­no­sti ove knji­ge do­pri­no­si či­nje­ni­ca da su u njoj sa­bra­ni tek­sto­ vi ko­ji spa­ja­ju re­či struč­nja­ka za da­tu oblast, ali i lju­di sa mar­gi­ne. Uz mo­guć­nost da „iz pr­ve ru­ke” sa­zna­mo ka­ko po­je­di­ni pred­stav­ni­ci rom­ske po­pu­la­ci­je do­ži­vlja­va­ju se­ be i sop­stve­ni iden­ti­tet, Sek­su­al­nost Ci­ga­na : O in­tim­no­sti: rom­ska i aut­saj­der­ska per­spek­ti­va omo­gu­ća­va nam i da osve­tli­mo ši­ro­ko ras­pro­stra­nje­ne mi­to­ve i ste­re­o­ti­pe, da spo­zna­mo nji­ho­vo po­re­klo i uzro­ke is­tra­ja­va­nja, pri­tom nam pru­ža­ju­ći moć­no oruž­je za nji­ho­vo pre­va­zi­la­že­nje. 212


kóòrdînäte UDC 316.723-054.73(497.113) UDC 392-054.73(497.113)

Željko Vučković, Univerzitet u Novom Sadu, Pedagoški fakultet u Somboru, Srbija

Moralne vrednosti kao temelj identiteta

Ra­do­van Pe­ja­no­vić, Gor­šta­ci i Voj­vo­di­na : O kul­tur­nom iden­ti­te­tu voj­vo­đan­skih ko­lo­ni­sta iz dur­mi­tor­skog kra­ja, No­vi Sad: Aka­dem­ska knji­ga, 2013.

Ako je 20. vek bio vek ide­o­lo­gi­ja, 21. će sva­ka­ko bi­ti vek iden­ti­te­ta, da­kle tra­že­nja od­go­vo­ra na pi­ta­ nja ko smo, oda­kle smo i ku­da ide­mo. To po­tvr­đu­je i mo­no­gra­fi­ja prof. dr Ra­do­va­na Pe­ja­no­vi­ća Gor­šta­ci i Voj­vo­di­na, ko­ja kao svoj pod­na­slov ima od­red­ni­cu O kul­tur­nom iden­ti­te­tu voj­vo­đan­skih ko­lo­ni­sta iz dur­mi­ tor­skog kra­ja. Kao što smo na­go­ve­sti­li, fe­no­men iden­ ti­te­ta da­nas ima go­to­vo pri­vi­le­go­va­no me­sto u okvi­ru dru­štve­nih i hu­ma­ni­stič­kih na­u­ka, i to po­seb­no fe­no­ men kul­tur­nog iden­ti­te­ta kao no­si­lac ide­je o vred­no­ sti i o dru­štve­no-eko­nom­skom po­ten­ci­ja­lu kul­tur­nog i kre­a­tiv­nog ka­pi­ta­la. Na­ža­lost, na bal­kan­skim pro­ sto­ri­ma fe­no­men iden­ti­te­ta još uvek se vi­še sa­gle­da­va kao pro­stor raz­li­či­to­sti i ne­tr­pe­lji­vo­sti pre­ma dru­gi­ma i dru­ga­či­ji­ma, ne­go kao mo­gu­ća kom­pa­ra­tiv­na pred­nost i pret­po­stav­ka za­jed­nič­kih raz­voj­nih pro­je­ka­ta i evrop­ skih in­te­gra­ci­ja. Us­pon fe­no­me­na iden­ti­te­ta ve­zan je za te­o­ri­ju i prak­su mo­der­nog dru­štva u ko­jem po­je­di­nac na­sto­ji da se iz­dvo­ji iz tra­di­ci­o­nal­nih nor­mi i ob­li­ka ži­vo­ta, i da afir­mi­še svo­ju raz­li­či­tost i ne­po­no­vlji­vost. Iden­ti­tet je po svo­joj su­šti­ni vi­še­di­men­zi­o­nal­na, di­na­mič­na, pa i kon­flikt­na ka­te­go­ri­ja. Fe­no­men iden­ti­te­ta mo­že­mo po­ sma­tra­ti na ni­vou po­je­din­ca, po­ro­di­ce, gru­pe, pro­fe­si­ je, kul­tu­re, na­ci­je. Sa lič­nog ili so­cio-psi­ho­lo­škog aspek­ta iden­ti­tet se de­fi­ni­še kao spo­sob­nost da se sa­ču­va unu­tra­šnja isto­ vet­nost i kon­ti­nu­i­tet unu­tar od­re­đe­ne so­ci­jal­ne re­al­no­ 213

sti, i da se o se­bi mi­sli kao o je­din­stve­nom, auten­tič­nom bi­ću, raz­li­či­tom od dru­gih. Na­rav­no, iden­ti­tet ni­je jed­nom za­u­vek da­to sta­nje, već di­na­mič­ni pro­ces ko­ji ima svo­je isto­rij­ske i so­ci­jal­ne di­men­zi­je, jer je čo­vek dru­štve­no bi­će, isto­vre­me­no ori­jen­ti­san i ka in­di­vi­du­a­li­te­tu i ka so­ci­ja­li­te­tu. Upr­kos sve broj­ni­jim te­o­ri­ja­ma da je na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet iz­mi­šljo­ti­na, kon­struk­ci­ja ili ma­ni­pu­la­tiv­na po­li­tič­ka stra­te­gi­ja, zna­ča­jan broj auto­ra ve­ru­je da će ovaj vid iden­ti­te­ta još du­go osta­ti osno­va za lič­nu i ko­ lek­tiv­nu iden­ti­fi­ka­ci­ju. Na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet kon­sti­tu­i­ še se po­sred­stvom ose­ća­nja kon­ti­nu­i­te­ta, za­jed­nič­kog pam­će­nja i ko­lek­tiv­ne sud­bi­ne, tj. na osno­vu kul­tur­ne srod­no­sti ote­lo­tvo­re­ne u mi­to­vi­ma, se­ća­nji­ma, sim­bo­ li­ma i vred­no­sti­ma ko­je za­dr­ža­va od­re­đe­na kul­tur­na je­ di­ni­ca ljud­ske po­pu­la­ci­je. Sto­ga se mo­že re­ći da knji­ga pro­fe­so­ra Pe­ja­no­vi­ća, i pro­ble­ma­ti­ka ko­ju ona osve­tlja­ va, ima svo­ju pu­nu te­o­rij­sku i prak­tič­no-de­lat­nu ak­tu­ el­nost i zna­čaj, ne sa­mo na za­vi­čaj­nom, de­mo­graf­skom i isto­rij­skom, već i na ši­rem so­ci­o­lo­škom i an­tro­po­lo­ škom ni­vou. Pri to­me je po­seb­no va­žno stal­no ima­ti na umu auto­ro­vo upo­zo­re­nje da raz­u­me­va­nje, po­zna­va­nje i tu­ma­če­nje mno­gih du­hov­nih fe­no­me­na sa pro­sto­ra dur­mi­tor­skog kra­ja i Voj­vo­di­ne ni­je isto što i ne­kri­tič­ no odu­še­vlje­nje sop­stve­nom na­rod­nom pro­šlo­šću, ni­ti je to no­stal­gi­ja za pred­mo­der­nim (sta­rim) vre­me­ni­ma. Da bi­smo iz­be­gli sin­drom „fi­lo­zo­fi­je pa­lan­ke”, Ra­do­van Pe­ja­no­vić te­žio je u ovoj knji­zi da stav „ple­me­na i ro­da”


kóòrdînäte

do­spe do sta­va sve­sti „o ple­me­nu i ro­du”, tj. da osve­sti­ mo „sop­stve­ni mit”. Knji­ga Gor­šta­ci i Voj­vo­di­na ima sve for­mal­ne i me­ to­do­lo­ške ka­rak­te­ri­sti­ke uzor­ne na­uč­ne mo­no­gra­fi­je, sa čak 323 bi­bli­o­graf­ske je­di­ni­ce u spi­sku li­te­ra­tu­re. U pred­go­vo­ru za knji­gu autor na­vo­di po­zna­tu me­ta­fo­ru To­ma­sa Frid­ma­na pre­ma ko­joj se lju­di da­nas, u eri glo­ ba­li­za­ci­je, na­la­ze pred spe­ci­fič­nim iz­bo­rom: „ma­sli­no­vo dr­vo” ili „le­xus”. Pr­vo je me­ta­fo­ra za ko­re­ne (tra­di­ci­ju), dru­go je me­ta­fo­ra za no­vu teh­no­lo­gi­ju (no­ve vred­no­sti). „Ma­sli­no­vo dr­vo” go­vo­ri o to­me ko­me pri­pa­da­ mo, kul­tu­ro­lo­ški, ge­o­graf­ski, an­tro­po­lo­ški, isto­rij­ski, re­li­gi­o­zno, lin­gvi­stič­ki. Pe­ja­no­vi­će­va knji­ga pred­sta­vlja „ma­sli­no­vo dr­vo” jed­nog na­ro­da, ko­ji ima svo­ju da­le­ ku, po­no­snu i bo­ga­tu isto­ri­ju, is­pre­ple­ta­nu stal­nim se­o­ ba­ma, kao svo­jom sud­bi­nom. Ko­lek­tiv­ni iden­ti­tet to­ga na­ro­da je tra­di­ci­o­na­lan – ba­zi­ran na čvr­stoj po­ve­za­no­ sti sa svo­jom ma­ti­com i nje­nom isto­ri­jom, kul­tu­rom, ve­rom i je­zi­kom. Po­la­zna hi­po­te­za u ovoj mo­no­gra­fi­ji je­ste mi­sao ko­ja se pro­vla­či kao cr­ve­na nit, po ko­joj naš ar­he­tip, sve­sno ili ne­sve­sno, de­ter­mi­ni­še iden­ti­tet na­še kul­tu­ re, naš du­hov­ni i mo­ral­ni svet, obra­zac na­šeg mi­šlje­nja i de­la­nja. Ar­he­ti­pi su sa­dr­ža­ji ko­lek­tiv­nog ne­sve­snog i pred­sta­vlja­ju ti­pič­ne, svim lju­di­ma za­jed­nič­ke psi­hič­ke struk­tu­re. Vred­no­sne ori­jen­ta­ci­je, ko­je su deo kul­tur­ nog iden­ti­te­ta, po­sle­di­ca su ko­lek­tiv­nih pred­sta­va ko­je su iz­gra­đe­ne pod uti­ca­jem kul­tur­no-isto­rij­skog na­sle­ đa, pod­ruč­ja, po­tom men­ta­li­te­ta, obi­ča­ja, re­li­gi­je, na­ vi­ka, kao i vla­da­ju­ćeg dru­štve­no-po­li­tič­kog si­ste­ma. Na osno­vu ana­li­ze bo­ga­te li­te­rar­ne gra­đe, kao i lič­nog is­ku­stva (kao po­to­mak ko­lo­ni­sta), autor is­ti­če glav­ne cr­te ko­lo­ni­sta: di­nar­ski tip lič­no­sti, vi­o­lent­nost, bo­gat­ stvo du­še, ep­ski i lir­ski duh, tra­di­ci­o­nal­nu kul­tu­ru, se­ ljač­ke ko­re­ne, je­zič­ku da­ro­vi­tost. Bo­ga­to se­ljač­ko is­ku­ stvo i iskon­ska ve­za­nost za po­ljo­pri­vre­du či­ne ru­ral­ni ka­rak­ter ovih lju­di, što je po­zi­tiv­no uti­ca­lo na pri­hva­ta­ nje Voj­vo­di­ne kao no­ve do­mo­vi­ne. Pe­ja­no­vić po­ka­zu­je

ka­ko su ko­lo­ni­sti po­zi­tiv­no pri­hva­ti­li bač­ku rav­ni­cu, kul­tur­no bla­go Voj­vo­di­ne, nje­nu isto­ri­ju, kao i nje­no pri­rod­no bo­gat­stvo. Do­la­skom u Voj­vo­di­nu 1945. go­di­ne ko­lo­ni­sti su plod­ne du­še za­se­ja­li na plod­ne nji­ve. Upe­ča­tlji­vi su do­ ži­vlja­ji Bač­ke za ko­lo­ni­ste i nji­ho­ve po­tom­ke. Obi­ča­ji i ve­ro­va­nja voj­vo­đan­skih Sr­ba su deo slo­ven­ske kul­tu­re i slič­ni su obi­ča­ji­ma i ve­ro­va­nji­ma ko­lo­ni­sta. Do­ma­ća ra­di­nost go­vo­ri o vred­no­ći i jed­nih i dru­gih, ali i o ra­ zli­ci iz­me­đu di­nar­skog i rav­ni­čar­skog men­ta­li­te­ta. To do­la­zi do iz­ra­ža­ja ne sa­mo u od­no­su pre­ma ra­du (sto­ ča­ri na­spram ra­ta­ra), već i u za­bav­nom ži­vo­tu (gu­sle na­spram tam­bu­ri­ce). Pri­rod­no bo­gat­stvo Voj­vo­di­ne sa agrar­nim (ne­pre­gled­nim) ora­ni­ca­ma naj­ve­ći je mo­tiv do­la­ska ko­lo­ni­sta u Voj­vo­di­nu. To im je da­va­lo na­du i pru­ža­lo per­spek­ti­vu nji­ho­voj de­ci. Pri­vred­ni raz­voj Voj­vo­di­ne ni­je se, me­đu­tim, od­vi­jao že­lje­nim i mo­gu­ ćim tem­pom, pre sve­ga zbog du­go­roč­nog ne­po­volj­nog eko­nom­skog po­lo­ža­ja po­ljo­pri­vre­de u pri­vred­nom raz­ vo­ju dr­ža­va ko­je su se me­nja­le na ovim pro­sto­ri­ma. Ovom mo­no­gra­fi­jom pro­fe­sor Pe­ja­no­vić odu­žu­je dug svom za­vi­ča­ju, ka­ko onom ar­he­tip­skom dur­mi­tor­ skom, ta­ko i rod­noj Voj­vo­di­ni, za ko­ju sma­tra da svo­ jim mul­ti­kul­tu­ral­nim iden­ti­te­tom pri­pa­da ne sa­mo Sr­ bi­ji već i Evro­pi. Sve­srd­no je pre­po­ru­ču­je­mo za či­ta­nje i pro­mi­šlja­nje uz pod­se­ća­nje na mi­sao ve­li­kog Be­le Ham­ va­ša da sa­vre­me­no ko­ri­šće­nje iz­vor­nih isti­na ba­šti­ne mo­že bi­ti put iz­la­ska iz kri­ze i pra­vac spa­se­nja. Naj­zad, ova knji­ga da­je po­seb­no va­žno ob­ja­šnje­nje ka­ko je bio mo­guć plo­do­tvo­ran su­sret gor­štač­kog i pa­non­skog sve­ ta i men­ta­li­te­ta, ka­me­na i rav­ni­ce, gu­sa­la i tam­bu­ri­ce. Od­go­vor je Pe­ja­no­vi­će­vo od­re­đe­nje etič­ke di­men­zi­je kao naj­du­blje i naj­traj­ni­je osno­ve iden­ti­te­ta. Mo­ral­ni prin­ci­pi čoj­stva i ju­na­štva, vr­li­na, ple­me­ni­tost, do­bro­ta i du­šev­nost, du­bo­ko su usa­đe­ni kod Dur­mi­to­ra­ca i nji­ ho­vih po­to­ma­ka – voj­vo­đan­skih ko­lo­ni­sta. A sva­kom onom ko svoj ži­vot i svo­je tra­ja­nje za­sni­va na ovim ide­ a­li­ma i vred­no­sti­ma či­tav svet je­ste za­vi­čaj.

214


UPUTSTVO AUTORIMA

Mo­li­mo sa­rad­ni­ke da tek­sto­ve i dru­ge pri­lo­ge do­ sta­ve u di­gi­tal­noj for­mi na e-mail adre­su Ured­ni­štva zkvrazvoj@nscable.net, opremljene na sledeći način: 1. Opšte odrednice Tekstovi treba da budu pisani latinicom, font Times New Roman, veličina slova 12, prored 1.5, na stranici A4 formata. Svaki tekst, ukoliko je viđen kao doprinos In­ terkulturalnim istraživanjima, treba da sadrži podatke o autoru teksta: ime i prezime, pun naziv i sedište ustanove u kojoj je autor zaposlen, ili naziv ustanove u kojoj je autor obavio istraživanje (u složenim organizacijama navodi se ukupna hijerarhija, npr. Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet – Odsek za srpsku književnost, Novi Sad), naslov, sažetak na srpskom i engleskom jeziku (do 250 reči), ključne reči (do 7 na srpskom i isto toliko na engleskom jeziku), osnovni tekst i popis literature. Tekst ne treba da prelazi obim od 24 kompjuterske stranice, a 16 stranica je minimum. Ukoliko je tekst namenjen Viđenjima (eseji, ogledi), treba da sadrži sažetak na srpskom i engleskom jeziku (do 250 reči) i popis literature, a obim teksta može biti od 10 do 24 kompjuterske stranice.

2. Obeležavanje u tekstu – Imena dela treba da budu navedena u kurzivu. – Prilikom citiranja ili pozivanja na izvor, on treba, u osnovnom tekstu, da bude naveden na sledeći način: prezime autora, godina izdanja, dvotačka i strana – u zagradi, a na kraju, u popisu literature, da bude naveden sa svim podacima. – U popisu literature, ako je reč o monografskoj publikaciji, navodi se prezime i ime autora, naslov teksta u kurzivu, mesto, izdavač i godina izdanja. U popisu literature, ako je reč o serijskoj publikaciji, navodi se prezime i ime autora, naslov teksta pod navodima, ime serijske publikacije u kurzivu, broj sveske ili toma (godina ili potpuni datum), posle dvotačke strane na kojima se tekst nalazi. Tekstovi preuzeti sa interneta navode se na sledeći način: monografske publikacije – prezime i ime autora, naslov u kurzivu, internet-adresa sa koje je tekst preuzet, datum preuzimanja. Periodične publikacije – ime i prezime autora, naslov teksta pod navodima, naslov periodične publikacije kurzivom, broj i datum publikacije (ukoliko nije sadržana u internet-adresi), internet-adresa, datum preuzimanja.

220


ìñtèrkùltùràlnòst časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / oktobar 2014 / br. 08

– U popisu literature bibliografske jedinice treba da budu pisane na jeziku i pismu na kojem su i objavljene, poređane po abecednom redu. – Napomene (fusnote) daju se na dnu strane i koriste se za propratne komentare. Numeracija kontinuirano ide arapskim brojevima od 1 nadalje, iza znaka interpunkcije. – Strana imena i termini pišu se u transkripciji prilagođenoj srpskom jeziku (prema pravilima Pravopisa srpskog jezika), a kada se strano ime ili termin prvi put navode, u zagradi se daje izvorno pisanje. Kada se sledeći put pominju u tekstu, treba da budu dosledno, istovetno transkribovani, bez pominjanja u originalu. Izuzetak su latinski termini, koji se pišu u originalu. Kod navođenja stranih izraza prevod treba da se nađe u odgovarajućoj napomeni (fusnoti). * Fotografije koje autori prilažu uz rad treba slati kao fotografije visoke rezolucije u jpeg ili tiff formatu, sa potpisima autora i godinom nastanka.

Napomena Radove objavljene u časopisu nije dozvoljeno preštampavati ni u delovima, ni u celosti, bez saglasnosti izdavača. Rukopisi se recenziraju i ne vraćaju autorima. Struktura časopisa Molimo saradnike da svoje priloge prilagode tematskoj i formalnoj strukturi časopisa, kao i da na poslatim prilozima naznače za koju su rubriku pisani. ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá – naučno-istraživački tekstovi iz oblasti filozofije, antropologije, sociologije, muzikologije, teatrologije, kulturne politike, književnosti i umetnosti... vîðeñjå – eseji, ogledi dïjałøzí – naučni intervju kóòrdînäte – prevodi, prikazi Časopis izlazi dva puta godišnje (mart, oktobar).

221


CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 316.72 ÍÑTÈRKÙLTÙRÀLNÒST : časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / glavni i odgovorni urednik Aleksandra Đurić Bosnić. - 2011, br. 1 (mart)- . - Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine, 2011-. - Ilustr. ; 30 cm Dva puta godišnje. ISSN 2217-4893 = Interkulturalnost COBISS.SR-ID 261430535


Pau Llobet Buscatรณ

Interkulturalnost BR.8  

ČASOPIS ZA PODSTICANJE I AFIRMACIJU INTERKULTURALNE KOMUNIKACIJE

Interkulturalnost BR.8  

ČASOPIS ZA PODSTICANJE I AFIRMACIJU INTERKULTURALNE KOMUNIKACIJE

Advertisement