bude pameti, onako kako je to zamislio ovaj mali igrač. Ne smete da zaboravite na nekoliko činjenica koje su bile prisutne januara 2009. godine u Evropskom parlamentu. Taj predlog rezolucije nije prošao ni kroz jedan odbor Evropskog parlamenta. Rasprava je trajala pola sata. U raspravi su učestvovali samo predstavnici grupe ovog malog junaka malog prljavog rata u Sloveniji 91. godine. Tu je postojao neki poseban interes koji je iznet na Evropski parlament, a onda je on silom nametnut našoj zemlji i našem parlamentu da ovde donesemo deklaraciju, koja će negde po sadržaju biti slična onoj rezoluciji, pa bogami i po postupku donošenja. Zašto je to bilo potrebno Srbiji i Narodnoj skupštini Srbije? Zar nije Narodna skupština Srbije mogla da donese jednu deklaraciju u kojoj će osuditi sve ratne zločine od Slovenije pa do Srebrenice jula 1995. godine? Zar se nije moglo tako postupiti? Zar nije Narodna skupština mogla da osnuje komisiju koja će utvrditi činjenice o tom ratu i posebno činjenice o Srebrenici? Zašto da ne? Mogla je i to da učini, ako je Srebrenica u pitanju. Osim toga, Srebrenica ima jedan širi pojam. Nije Srebrenica samo ono što se dogodilo jula 95. godine, Srebrenica je ono što se tamo permanentno događalo od maja 92. godine. Poštovani poslanici, mi smo dobili svi, čini mi se, jedan dopis opštinske organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Srebrenice. Ne znam da li ste to čitali? Ko je čitao, pitam ga kako se osećao dok je čitao ove činjenice koje su ovde istaknute? To je Srebrenica, takođe. Ali, istaći Srebrenicu kao jedno mesto ratnih zločina u građanskom ratu koji je trajao gotovo četiri godine, od Slovenije pa sve do Srebrenice, istaći samo žrtvu jednog naroda u jednom mestu, dakle, Bošnjaka u Srebrnici, znači zapravo relativizaciju zločina u bivšoj Jugoslaviji. To je rezultat, to je efekat. O tome morate voditi računa. To je manjkavost ove posebne deklaracije koja ima poseban interes i taj interes nije lociran u ovoj zemlji, on je unet, on je dat kao nalog da bi Srbija donela ovakvu deklaraciju i da bi potpisala sebi samopriznanje za krivicu. Dakle, reč je o tome. Zašto Skupština nije postupila onako kako je mogla? Zašto nije osnovala anketni odbor ili komisiju koja bi trajnije radila na tome? Zato što smo mi negde prihvatili isledničku pravdu i zato što smo prihvatili isledničku istinu. Znate kako izgleda islednička istina? Kada vas islednik dovede i kaže - sve znamo, istina je poznata, a vi treba da govorite, tj. treba da priznate. Dakle, to je priča sa Srebrenicom jula 95. godine. Navodno su sve činjenice poznate, a posle toga, zadnjih desetak godina kako je krenulo ozbiljnije istraživanje, videlo se da te činjenice nisu one prave. Mi se danas možemo pozivati koliko god hoćemo na odluke određenih međunarodnih tribunala, ali ova skupština nije sud, ne mora ona da se povodi tim odlukama zato što je ovo političko telo, političko predstavništvo građana. Pogledajte kako se ovo klupko odvija. Mi usvajamo deklaraciju koja je gotovo istovetna rezoluciji Evropskog parlamenta. Evropski parlament se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde o genocidu, a Međunarodni sud pravde se poziva na presudu Haškog tribunala o krivici generala Krstića za Srebrenicu. Ako pogledate tu prvu presudu, presudu generalu Krstiću, videćete da tu nešto fali. Sama presuda polazi od pretpostavke da će se u 15 grobnica, za koje se smatra da postoje, kada se bude kopalo otkriti dovoljan broj žrtava da se može opravdati onaj broj sa kojim se startovalo, više od 7.000 žrtava. Posle 2001. godine kopalo se i dalje ali se ti dokazi nisu našli. Presuda je ostala. Tu presudu je prepisao Međunarodni sud pravde u slučaju Bosne protiv Srbije. Tu presudu je prepisao Evropski parlament i mi sada prepisujemo od Evropskog parlamenta tu presudu. Kao ono - povuci, potegni, iščupati ne možemo. Dakle, to je nešto što se mora staviti na predmet ispitivanja i mi to kao parlament možemo, možemo kao komisija, možemo kao neka institucija koja će tragati za činjenicama građanskog rata od 1991. do 1995. godine. Zašto se tako ponašamo da moramo prihvatiti nešto što je zaista rezultat i posledica nekih političkih prilika i političkih odnosa snaga i moći u to vreme? Tada su i sudovi morali da prihvate te kvazičinjenice i od tada i odatle sve potiče.
38