Page 1

ISSN 2560 – 4430

Kulttura: februar 2018. / broj 08 *Specijal


02/

Nataša Gvozdenović glavna i odgovorna urednica editor- in-chief

Novi Sad

Beograd

Rim

GRADSKA BIBLIOTEKA NOVI SAD:

Jedna od najpoznatijih epizoda iz života Gradske biblioteke u Novom Sadu, tada Srpske čitaonice, jeste osnivanje Srpskog narodog pozorišta, 16. jula 1861. godine, kojem je ona direktno doprinela. Po ugledu na taj događaj, sedam godina kasnije, formirano je i današnje Narodno pozorište u Beogradu.

DECENIJE KONTINUITETA

– Mi ne možemo da živimo od naših slavnih predaka, Hadžića, Kostića, Zmaja... Biblioteke su i danas važne, pogotovo u gradovima kulture, kao što je Novi Sad, što je potvrđeno i titulom Evropske prestonice kulture za 2021 – kaže Kojić. – Kad je reč o četvrtoj industrijskoj revoluciji, digitalizaciji, govori se i o čuvanju, promociji i dostupnosti književnih izdanja. Na godišnjem nivou našem veb-sajtu pristupi preko 60.000 ljudi, na Fejsbuku preko 50.000. Godine 2006. napravili smo informacioni centar, jer je osnovno načelo našeg rada pristup namenjen svima, bez favorizovanja društvenih grupa po bilo kakvom opredeljenju. Radimo u 26 stacionarnih ustanova u gradu i okolnim naseljenim mestima, sa uslugama preko 80 zaposlenih. Imamo preko stotinu računara povezanih sa dva moćna servera. Radimo na izradi bibliotečkog softvera, takozvanog BISIS-a...

Izazovi prošlosti i budućnosti Gradska biblioteka u Novom Sadu najstarija je novosadska ustanova kulture – zvanično je osnovana 1845, pre preseljenja Matice srpske iz Pešte 1864. godine. Matična je biblioteka za Južnobački okrug i druga po veličini u Srbiji. Raspolaže fondom od preko pola miliona knjiga. Pravi kuriozitet, kad je reč o Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, jeste to da je već 25 godina, s jednim kratkim prekidom, vodi isti čovek – Dragan Kojić. Tajnu svoje dugovečnosti na rukovodećoj poziciji, uprkos promenjivoj volji promenjivih vladajućih političkih garnitura, objašnjava time da niti je najpametniji, niti najdostojniji, ali da zato nikad nije krao, nije “petljao”, a datu reč nikad nije izneverio. Kojić je, naime, odlučio da od prepoznatljive gradske kuće kulture napravi “dnevnu sobu zajednice”.

Predstavljajući instituciju Gradske biblioteke u Novom Sadu, njen direktor Dragan Kojić kaže da je najbolja godina bila 1994, kada je zbog priliva raseljenih lica liberalizovana. Tada je bilo preko 34.000 upisanih članova. Najslabija je bila 1999, za vreme bombardovanja, kada je članstvo brojalo 19.000, ali rad nije prekidan. – U Novom Sadu se uvek marilo za knjigu. To znaju od Šafarika, Vase Stajića, do Laze Ćurčića, svi. Formiranjem gradske varoši donete su i prve knjige. Njih je imao Nedeljko Bogdanović, Bečkerečkanin. Sve i kad ne bi hteli da budemo vredni, nas korisnici teraju na to. Velika je ljubav Novosađana prema svojoj biblioteci. Nacionalni standardi kažu jedna knjiga po upisanom korisniku, a kod nas je taj broj u proseku 26.000. Dobijamo devet miliona dinara, a obnavljamo naše fondove sa četiri do šest hiljada knjiga. Mnoge od njih poklanjaju nam sugrađani. To nam mnogo znači. Zakon o

javnim nabavkama nas opterećuje, pa nas ovo relaksira. Ocene šire javnosti, o čemu svedoče i priznanja, povoljne su – nastavlja Kojić. – Radimo na projektima pretežno sami, ali i u saradnji. Maja 2010. prvi smo u Srbiji, a možda i jedini u Evropi, osnovali takozvanu romsku biblioteku u Šangaju. Da ne bude zabune, ne postoje srpske, mađarske, romske biblioteke, ali u simboličkom smislu mi je imamo i po tome smo jedinstveni. Dragana Dimitrov, zaposlena u njoj, pozivana je i u Brisel. Ona decu uči ne samo da čitaju nego im pomaže u izradi domaćih zadataka, uči ih računarstvu, higijeni... Drugo, naša biblioteka za kupače na Štrandu, pod sloganom “Biblioteka je tamo gde ste vi”, aktivna tokom letnjih meseci, takođe je jedinstvena. To smo ostvarili u saradnji s javnim preduzećem “Gradsko zelenilo”. Veoma smo ponosni na to što smo pre skoro dve decenije, u partnerstvu sa Novosadskim sajmom, dobili štand na kojem predstavljamo izdavaštvo biblioteka iz cele Srbije. Time smo hteli da pokažemo da se istorija Srbije ne može pisati bez knjiga koje svedoče o značajnim temama, ljudima, sredinama. To smo proširili manifestacijom Dani biblioteka i bibliotekara Srbije, zakoračili smo i u region, kako bi svako od nas imao licenciranih šest časova seminara godišnje. Od 2009. započeli smo digitalizaciju, 2013. otvorili Biblioteku svetske ili strane knjige, u okviru koje učimo besplatno ruski i nemački jezik. Važna nam je izdavačka delatnost, ponosni smo na kolekciju “Novosadski manuskript”, literarni spomenik voljenom gradu i njegovim značajnim ličnostima. Od bibliotekara u 21. veku očekuje se znatno više znanja i veština – navodi Kojić. Uneskova definicija biblioteke je: “Javna biblioteka je lokalna kapija znanja koja pruža osnovne uslove za učenje tokom čitavog života, samostalno donošenje odluka i kulturni napredak pojedinaca i grupa”. Kao najveći problem u ispunjenju ovih izazova, za Gradsku biblioteku u Novom Sadu jeste nedostatak prostora. Standard kaže da bi trebalo da ima preko deset i po hiljada kvadrata, a trenutno ona broji svega 2.870 kvadrata. – U saradnji sa osnivačem, treću godinu zaredom radimo na projektno-tehničkoj dokumentaciji i trenutno smo na putu za izbor lokacije i izgradnju dodatnog prostora. Da bismo poboljšali nivo usluga, kritika je bibliotečki kodeks. Stalno moramo da nastojimo da u biblioteci ne smeju da se čuju reči “nemam” i “ne znam”. Ponekad nam treba malo više takta, strpljenja, sugrađani znaju biti uznemireni, svako ima svoj “kofer problema”, ali mi smo uslužna delatnost, moramo biti na usluzi. Biblioteke su prostor slobode, a samo zadovoljni korisnici znače da dobro radimo posao – zaključuje Kojić.

autor teksta: Igor Burić

Na tom tragu smo i časopis promovisali (njegovo šesto dvojezično izdanje) na manifestaciji Premio Europa u Rimu. A sve da bismo proširili okvir u kojem delujemo i videli šta nam donosi susret sa drugim, jer jedino tako možemo sebe upoznati i proširiti polje sopstvenog delovanja.

– Nekada je knjiga, ranih sedamdesetih, bila u pročelju vrednosnog sistema. Društvo je prihvatalo vrednost prosvećenog čoveka. Danas, pogotovo od devedesetih, a šteta je što tranzicija toliko dugo traje, taj vrednosni sistem je pao. Nisam siguran koliko se drugi izgradio, ili koliko je dobar, jer ga karakteriše indolentnost, ravnodušnost prema moralnim i etičkim pitanjima. Na kraju, znamo koliko se na nivou Srbije izdvaja za kulturu, znamo da smo zapljusnuti zabavom, a znamo i da kultura znači negu, brižljiv, sistematski odnos... Niko ne osporava potrebu za zabavom. Kultura ima izazov da sadržajno popuni slobodno vreme – priča Kojić.

/03

Ovaj broj časopisa Kulttura sadrži specijal koji je posvećen Katedri za scenski dizajn Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu. Prva generacija njihovih studenata diplomirala je  2017. godine, a slične katedre sličnog studijskog programa nema ni u zemlji ni u okruženju. Inicijalna kapisla da u fokusu ovog broja bude baš Katedra za scenski dizajn jeste širina njihovog pristupa studentima i zaista impresivna imena predavača, redovnih i gostujućih, na toj katedri. U intervjuu Sonje Jankov šef katedre za scenski dizajn profesor Radivoje Dinulović govori kako scenski dizajn treba da bude refleksija stvarnosti, ali ona koja je aktivna, jednako da nijedna škola, nijedna sredina ne treba da bude zatvorena i dovoljna sama sebi. Negde na međi između tih stavova nalazi  se ovaj broj časopisa, jer je ispleten od različitih priča kojima je zajednički imenitelj upravo aktivni princip stvaranja - tekstovi o novoj baletskoj i muzičkoj školi, Želimiru Žilniku, Danilu Vuksanoviću, Gradskoj biblioteci govori upravo u to ime.

Nema sumnje da je danas veliki izazov biti na čelu ustanove kulture kakva je gradska biblioteka, u vreme kada se mnogi šale da više ima pisaca nego čitalaca, kada se i ako se čita to, uglavnom, radi preko ekrana.

Dragan Kojić

: Reč urednika

– Pošto su naša ciljna grupa, naša čitalačka publika, penzionisani prosvetni radnici i akademska populacija, a naš narod je željan razgovora, voli usmenu komunikaciju, zbog sve ove tranzicije pun je raznih strahova kojih treba da se rastereti, shvatili smo da mu je potrebno i nešto osim kafane, gde kažu da se začinjala srpska kultura. Ljudi su se navikli na tu našu dnevnu sobu. Vole da dođu u biblioteku, gde se upoznaju ne samo sa književnošću nego i sa ekonomskim, socijalnim, filozofskim temama, na mnogobrojnim promocijama, tribinama i drugim događajima koje organizujemo – objašnjava Kojić.

Fotogrfija ustupljena od strane Fondacija „Novi Sad 2021“

Kulttura: 08


04/

Kulttura: 08

Ispisivanje umetnosti:

Autor ste brojnih predgovora za izložbene kataloge i novinskih priloga o događajima u sferi likovne umetnosti. Zašto smatrate da je značajno pisati o umetnosti?

20 godina rada Danila Vuksanovića

Kako bavljenje umetnošću, konzervacijom i restauracijom, utiče na vaše pisanje o umetnosti? Smatrate li sebe primarno praktičarem umetnosti ili su ove dve sfere kod vas usko povezane?

Danilo Vuksanović (1973, Sombor) diplomirao je grafiku 1998, a potom i magistrirao crtanje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Samostalno je izlagao više od 40 puta, u zemlji i inostranstvu. O njegovim umetničkim radovima publikovana je knjiga “Hronospektri Danila Vuksanovića: kaligrafija, lica, predeli”, dok knjiga “Presek (prilozi istoriji novosadskog hardkora)” prikazuje Vuksanovićeve manje poznate plakate za svirke i grafitecrteže nastale u periodu od 1989. do 1994. godine. Zaposlen je u Galeriji Matice srpske, kao viši konzervator-restaurator umetničkih dela na papiru, a aktivan je i kao likovni kritičar. Mi razgovaramo s Danilom povodom knjige “Dijafragmenti”, koja će uskoro biti objavljena a koja sakuplja njegove odabrane likovne kritike.

Moj slučaj nije nov. Mnogi umetnici su pisali o svom delu i o delima drugih umetnika. Konzervacija mi je pokazala koliko zagledanost u delo drugog autora može biti zanimljiva i korisna. Tehnološki aspekt restauratorskih zahvata zalazi u domen obnavljanja, koji sa sobom nosi etičke probleme. Pre svega, tu mislim na integralnost umetničkog dela koje moramo zaštititi uprkos vremenu. Restauracija je, baš kao i umetnost, utopijska delatnost. U različitim vremenima srećemo se s istim problemima trajanja umetnosti. Zbog toga pišem o drugima i sebi postavljam pitanja o poreklu pojava koje beležim. U stvari, trudim se da ih sinhronizujem i primećujem kako vreme ide, kako bi mi se sva tri posla sve bolje upotpunjavala u mojoj potrazi za istinom. Praksa nikad nije usamljen proces. Ona je simbolički smeštena u košnici

Ove se godine navršava prvih 20 godina Vašeg umetničkog stvaralaštva. Koje biste ključne tačke iz njega izdvojili?

Na Vašim radovima vidljivi su dominantni motivi u ciklusima – knjiga, slovo, simbol, kao i istorijska dimenzija u savremenoj umetnosti. Kako se oni umrežavaju u Vašem stvaralaštvu? Slikarstvo, grafika, crtež, objekat, umetničke knjige i zastave – to su discipline mog hibridnog i podjednakog “zahvatanja” iz tradicije i aktuelnog trenutka, koje je istoričar umetnosti Čedomir Janičić nazvao Logo-ikonosfera. U knjizi o mom radu pod naslovom “Hronospektri Danila Vuksanovića”, koju ste, igrom slučaja, baš Vi napisali 2013. godine, pominju se, između ostalog, i kultura pamćenja, postpisanje, interpretacija. Svestan sam da je umetnost interpretacija bez obzira na kontekst, te da su neki od mojih napora pri stvaranju slika sadržani i pojašnjeni u naslovu knjige koju trenutno čitam, autora V. Dž. T. Mičela, a koji glasi: “Šta slike žele?”. Želja za slikom je oličenje mog kreativnog rada.

Naziv dela: Mat-ulnik, kombinovana tehnika Naziv dela: Novosadskok(n)o , objekat, 2017

moje radinosti, u Galeriji Matice srpske. Šta mislite o savremenoj umetnosti i njenim medijima? Šta za Vas danas znači slika u širem, društvenom kontekstu?

Zbog čega smatrate značajnim da o vizulenoj umetnosti piše još neko osim samih umetnika? Šta dobra likovna kritika/ prikaz treba da sadrži? Koji je vaš generalni utisak o likovnoj kritici u Srbiji (Vojvodini i Novom Sadu)?

Savremena umetnost asimilovala je sve druge oblike umetnosti i na sceni je višestruko autorstvo (Grojs). Mislim da medij kao prenosnik umetničke ideje nije ključan u proizvodnji umetnosti. Kanali umetničkih zbivanja umnogome zavise od tokova novca i često smo svedoci toga kako neka dobra zamisao ostane samo na papiru. Ipak, stvarnost umetničkih dešavanja heterogena je i nepredvidljiva. Digitalna stvarnost slike jača je nego ikad. U čijim je rukama moć slike? Ko nam slike nudi i ko ih pušta da nam dođu na dlan, na ekranu telefona? Slike su stvari obeležene stigmama ličnosti i duše, one prikazuju virtuelna i fizička tela. Slike nisu samo površina ili ukras! Društvene mreže, koje samo tako zovemo, akumuliraju slike u neznanim okeanskim arhivima. Umetnicima ne izmiče ni ovaj civilizacijski uzus. S druge strane, svi živi upravljaju umetnicima, dok umetnici ponajmanje upravljaju sobom.

Mnogi umetnici smatraju da drugi treba da pišu o njihovom delu, što je prirodno. Međutim, radi jasnije artikulacije umetničkih govora, dobro je čuti i glas umetnika. Slikovito rečeno, odsustvo stava umetnika o sopstvenom delu katkad deluje kao kad gledamo TV s pritisnutim “mute” dugmićem. Nepotpuna predstava (slika) o ideji ne može se dopuniti tumačenjem drugog, već isključivo u ovoj komunikaciji. Usled nepostojanja platforme za savremenu umetnost u kulturnoj politici, kao i teškog položaja umetničkih strukovnih udruženja, u gradu koji nema reprezentativnu gradsku galeriju – nezahvalno je govoriti o kritici. U svetlu pomenutog je i tzv. kritički odnos prema umetnosti, koji je

/05

Godišnjice su uvek dobra prilika za rezimiranje i novo delanje, pre svega. Misliti o svojoj umetnosti jednako je važno koliko i umetnički rad. Unutar složenih umetničkih stremljenja kojima sam posvećen, kao ostrva ukazuju se ključni motivi. To su predeli kamenite krnjojelske lastve i točila pod njom, pa urbanzija novosadskih kranova, zidova i grafita na njima, zatim uvek prisutni likovi (znameniti i oni koji to nisu), ćirilično slovo, knjiga i alegorije simbola, kao i novija čitanja našeg kulturnog nasleđa uz posebno imenovane cikluse. Spomenuću ih: “U kamenu opasanom”, “Obličja”, “Krstoliki”, “Urbanzija”, “Ravnica istine”, “Međaši”, “Oko moje glave”, “Faksimili nemuštog”, “Future Case Book”, “Impresum”, “Re/vizija”, “Plavi krug”. “Slikovna obnova”, “Assistenza”, “Kodeksi” i dr. Razvio sam se onoliko koliko nisam dozvolio da iznova stvaram identično umetničko delo u manirizmu “ugodne sigurnosti”. Stalno sebi smišljam zadatke, a stvaralački život mi pruža zanimljive vizuelne odgovore. Kombinujem materijale, tehnike i ispitujem polja savremene umetnosti gledajući oko sebe.

usitnjen i amputiran u klanovskim rasporedima kružnih uzajmanih interesa. Kada

Danilo Vuksanović

fotografija : Vladimir Zubac

izuzmemo nepogodnosti koje prate umetnost u Vojvodini i Srbiji, ipak – o umetnosti se i dalje piše. Doduše, u usko stručnim katalozima i malobrojnim časopisima i publikacijama. Ali se piše! Bili ste (ko)kustos brojnih projekata, selektor Novosadskog salona, izdanja koje se pokazalo kao poslednje održano. Koja je vaša refleksija na ovu manifestaciju iz današnje perspektive, kada se zna da će Novi Sad dobiti dve prestižne titule prestonice kulture? Novosadski salon održavan je u kontinuitetu od 1971. do 2011. godine. Za to vreme, doživeo je niz transformacija i pružao uvid u novosadsku, ali i vojvođansku, umetničku produkciju. Uprkos poteškoćama i raznim negodovanjima (čak i samih umetnika), uspevao je da opstane, ali na kraju je, prelazeći iz ruke u ruku kao vruć krompir, usled tranzicionih turbulencija jednostavno “preminuo” – otišao u istoriju. Naš poznati umetnik Boško Petrović, koji je ovu izlagačku manifestaciju pokrenuo, sigurno ne bi bio zadovoljan. Ipak, ovaj model izlaganja, usled izostanka izlagačke infrastrukture i dalje poželjan, sada je samo izmenio svoju vizuru. Novi početak sadržan je u prefiksu vojvođanski – iskorak iz novosadskog “umetničkog atara” jednostavno je bio neminovan, a sve je urađeno zahvaljujući Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, koji je prepoznao ozbiljnost aktuelne situacije. Koliko će Vojvođanski salon uspeti da odjekne kod nas, ali i ka punktovima centralizovane kulture, videćemo. Što se tiče njegovog daljeg života u svetlu EPK, vidim ovu manifestaciju kao učestaliju i uvek u drugom muzeju, galeriji ili na otvorenom prostoru. O opremljenim galerijama koje tek treba otvoriti da ne govorim. Da li predstojeću publikaciju možemo videti kao svojevrsnu hronologiju novosadske scene? Rešio sam da obeležim godišnjicu svog stvaralaštva objavljivanjem knjige u kojoj su tekstovi o izložbama koje sam pratio. Dakle ne knjigom o sebi, nego o drugima. Naslov knjige je “Dijafragmenti”, a u njoj se nalaze podnaslovi: “Dijafragmenti” (tekstovi o izložbama), “Dijalogovanje” (zamišljeni razgovori s umetnicima) i “Dijakolektovanje” (tekstovi o kolektivnim izložbama). Bibliografiju je sastavio Aleksandar Radović. U knjizi će biti publikovane i fotografije sa otvaranja izložbi, faksimili iz štampe i, naravno, reprodukcije umetničkih dela. Reč je o širem izboru tekstova koji će pokazati kako sam pokušavao (što i dalje radim) da budem hroničar novosadskih izložbenih aktivnosti.

*Naslovna strana / Danilo Vuksanović autor umetničkog dela “Ljubav izgrađuje”, Kombinovana tehnika, drvena kocka, 2017.

autorka teksta: Sonja Jankov

Pisanje o umetnosti važno je u kontekstu medija. Govor o umetnosti ili tekst o umetničkoj aktivnosti ostaje u drugoj dimenziji i razvija se nezavisno od umetničkog dela, osim ako nije precizno formulisan u manifestu ili artstejtmentu – kada postaje sastavni deo umetničkog nastupanja. Pisati o umetnosti, za mene, predstavlja svojevrsno dopisivanje umetničkog dela. Tačnije, to je dijalog koji je potreban i umetniku i tumaču (onom koji piše o umetnosti).


06/

Nova Gradska koncertna dvorana u Novom Sadu

Uvek još bolje, uvek – još

Fondacija “Novi Sad 2021” s ponosom ističe rezultate napretka radova na kulturnim infrastrukturnim projektima: najava prve faze radova u Youth Creative Polisu, početak realizacije projekta “Kulturne stanice” i odlična dinamika izvođenja radova na izgradnji Muzičke i Baletske škole s novom Gradskom koncertnom dvoranom

“Gde god da sam, po ceo dan posmatram ljude, kradem njihova iskustva da bih kasnije, na sceni, vratio onima koji me gledaju. Kradeš i daješ, eto u tome je štos.”

Novi umetnički centar imaće kapacitete za nesmetan rad 1.500 učenika sa 200 profesora u Muzičkoj školi i 600 učenika sa 60 profesora u Baletskoj školi. Ukupne površine od 12.520 m2 zgrada će imati i dve koncertne sale: veliku Gradsku koncertnu dvoranu sa 430 mesta i malu Školsku koncertnu salu sa 150 mesta. Za Novi Sad kao Evropsku prestonicu kulture u 2021. od izuzetne važnosti je izgradnja takvih kapaciteta za izvođenje kulturno-umetničkih sadržaja. Samim tim, nova Gradska koncertna dvorana u Muzičkoj i Baletskoj školi predstavlja kapitalni infrastrukturni projekat, čijom realizacijom Fondacija ne samo da ispunjavaju obaveze koje je na sebe preuzela već mladima ostavlja u legat – i objekat i misiju stvaranja kulturnih i kreativnih potencijala. Radmila Rakin, direktorka Muzičke škole “Isidor Bajić”: – Mlad čovek danas nema mogućnost da plasira svoja znanja i veštine, da napravi produkciju onog što radi. Mladima je teško da, bez obzira na talenat, sebe afirmišu, te očekujem da će upravo ova koncertna dvorana i logistika koja će je pratiti stvoriti uslove za to. Za buduće funkcionisanje Gradske koncertne dvorane, prema mišljenju Radmile Rakin, neophodno je stvaranje menadžmenta koji će je voditi: – Taj neko ko će upravljati objektom imaće punu odgovornost da salu učini produktivnom, pre svega iz kulturoloških, edukativnih, umetničkih, ali i finansijskih razloga, jer ona ne sme biti prazna. Ako sala bude prazna i ne uspemo da izgradimo publiku i ne kreiramo sadržaje koji će publiku privući, svi smo promašili ciljeve i planove, uključujući i mene.

– Slažem se s Kemalom kada je reč o kulturnim infrastrukturnim poduhvatima, ovo je odlična stvar. Slažem se i s opservacijom oko veličine prostora – nova Gradska koncertna dvorana jeste manjeg kapaciteta, ali je, za početak, odlična. To ne znači da će Novosadska Milan Radulović sinagoga kao koncertni prostor biti zaboravljena, naprotiv –  svaki događaj će odsad imati svoje mesto, svoju publiku i namenu. Za projekat Evropske prestonice kulture ovo je strateški bitno, jer će nakon godine titule ostati objekti i sredstva za dalji održivi razvoj kulture i događaja koji privlače publiku. Ujedno, od velike su važnosti i pitanja: na koji način će se upravljati novom Gradskom koncertnom dvoranom, ko će moći da je iznajmljuje i pod kojim uslovima, ko će i na koji način vršiti selekciju programa i izvođača... A najvažnije je  da ta dvorana ima kontinuitet u radu, da se obezbedi program koji će biti poznat godinu dana unapred, jer se na taj način privlače i izvođači i publika, ne samo iz zemlje već i iz regiona i Evrope, u prestonicu kulture i mladih. Osim toga, i ja smatram veoma važnim ulaganje u sredstva za rad – nabavka kvalitetnog klavira Steinway preko je potrebna ovom gradu. Duboko sam uveren da će svi uloženi napori u izgradnju kapaciteta u kulturi ovom gradu doneti benefite u svakom smislu.

– Lokacija je najbolja i najbliža centru, koliko je mogla biti, a objekat je isplaniran prema potrebama i navikama populacije Novog Sada. Ako imamo u vidu broj dece koja žele da se muzički edukuju i steknu veštine igre i plesa, ako znamo broj posetilaca koncerata klasične muzike i uzmemo u obzir ekonomsku isplativost, onda je rezultat upravo objekat koji se gradi. Veličina koncertne dvorane, uprkos kritikama koje se mogu čuti, odgovara našim potrebama i u korelaciji je s dvoranama izgrađenim u gradovima širom Evrope, onim s brojem stanovnika približnim populaciji Novog Sada: Vanta i Espo u Finskoj, Brno u Češkoj, nekoliko sala u Austriji i Rumuniji itd.

Za dve godine, odigrali ste deset uloga – u serijama, na filmu i u pozorištima. Da li ste zadovoljni? Mogu samo da budem zadovoljan. Ali ja uvek tražim više, perfektnije, uvek još bolje, uvek – još. Mislio sam da ću posle “Čizmaša” dobiti mnogo poziva, prilika za nove uloge – ipak sam glumio glavni lik u dvanaest epizoda. Ali nije bilo tako, sve doskora, do “Ubica mog oca”. Međutim, sad znam da je to bilo dobro, zato što sam za to vreme radio u pozorištu. Prvo me je zvao Egon Savin da igram u predstavi “Pod žrvnjem”, pa onda Boris Liješević i Snežana Trišić, igram u dve predstave koje je ona režirala, a sad u oktobru i Mia Knežević za predstavu “Osećaj brade”. Ima mnogo glumaca i teško je da te neko zapazi, te da uđeš u tombolu i budeš izabran. Zato, kad dobiješ priliku, a ne iskoristiš je na pravi način, teško da možeš da je vratiš. Imao sam sreće da su se ljudima dopali “Čizmaši”, da sam im se ja dopao... “Čizmaši” su bili kao grom iz vedra neba, ništa nisam znao o snimanju. Moje jedino filmsko iskustvo bili su studentski filmovi, znao sam šta je kamera i to je sve.

Kemal Gekić, pijanista: – To što Novi Sad dobija novu Gradsku koncertnu dvoranu odlična je stvar. Smatram dobrim sve što se ulaže u kulturu i sve novo što se gradi za potrebe izvođenja kulturno-umetničke produkcije. Drago mi je da se ovakav jedan poduhvat realizuje kroz projekat Evropske prestonice kulture – to je sjajno. Pretpostavljam da Kemal Gekić će biti i onih koji će reći da je ova dvorana malog kapaciteta i da je Novom Sadu potrebna veća, ali ona je, za početak, fenomenalna. Osvrnuo bih se i na nekoliko veoma značajnih detalja: od izuzetne važnosti je to kakva će biti akustika u ovoj dvorani i da li je za to odabran dokazani ekspert iz ove oblasti koji će učiniti sve da se mi koji muziku izvodimo osećamo dobro u tom prostoru, ali i da publika može da oseti te vibracije i dobro rasprostiranje zvuka. Pored toga, od izuzetnog značaja je i nabavka kvalitetnog koncertnog klavira, kakvog trenutno nemamo u Novom Sadu, a to je Steinway. Dobro je što se izgrađuju novi prostori, ali te prostore treba i opremiti adekvatnim sredstvima za rad, jer “bez alata nema ni zanata”. Drago mi je da se u Novom Sadu izgrađuje kulturna infrastruktura i nadam se da će biti sve više događaja koji podrazumevaju izvođenja klasike i džeza, naročito na otvorenom – da bude dostupno svima. Ja bih voleo da sviram u Futoškom parku.

/07

Fotografije ustupljene ljubaznošću Fondacije Novi Sad 2021

Milan Radulović, direktor Muzičke omladine Novog Sada:

Direktorka škole dalje naglašava da je ovo poduhvat za tim obrazovanih, školovanih menadžera u kulturi, s iskustvom i senzibilitetom ka ovoj vrsti kulturnoumetničke produkcije. O samoj lokaciji i kapacitetu obe škole, Gradske koncertne dvorane i Male koncertne sale Rakin kaže:

autorka teksta: Gordana Nonin, Fondacija „Novi Sad 2021“

Radmila Rakin

Miša Dragičević se hrabro, nemajući vremena za strah i dvoumljenje, na drugoj godini studija glume predstavio auditorijumu glavnom ulogom u televizijskoj seriji “Čizmaši”. Pre toga, osim na ispitima, nikad nigde nije glumio. Dve godine nakon debija u “Čizmašima”, baš u vreme ovog razgovora, počinje da snima drugu sezonu televizijske serije “Urgentni centar”. Između njih, igrao je u još dve serije – “Ubice mog oca” i “Pet”, kao i u filmu “Izgrednici”, koji je nedavnu premijeru imao na Internacionalnom filmskom festivalu u Čikagu. Na pozorišnim repertoarima ga je moguće gledati u predstavama “Deca radosti” i “Osećaj brade”, obe u Ateljeu 212, “Hotel Slobodan promet i “Pod žrvnjem”, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kao i u “Ričardu Trećem”, predstavi Narodnog pozorišta Beograd.

U jednom od brojnih intervjua koji ste imali povodom te serije, rekli ste da vam odgovara lik Žike Kurjaka, nižeg oficira bivše jugoslovenske vojske, zato što je čovek ideala i bitna mu je pravda. Vašoj generaciji se zamera da nema ideale i da joj nije do njih. Uvek me je bolela nepravda, uvek težim pravičnosti i znam da tu svoju težnju neću nikad moći da ispunim zato što je život sav od nepravdi. Zato ta moja borba uglavnom nema dobar ishod, kao što nije imala ni Žikina. I on je želeo neke vrednosti koje su nestale. U današnje doba borba za pravičnost ne može čoveku ništa dobro doneti. Zato moraš da se priključiš nekoj pritoci i da – tečeš. Tako danas svet funkcioniše. Inače, ako me pitate da li imam ideale – nemam ih. Uzore imam, to su ljudi koji su svojim radom i sposobnostima postigli uspeh, na primer mnoge moje starije kolege. Mislim da bi mi ugledanje na nekog oduzelo vreme od vremena koje mi je potrebno da izgradim sebe. Nisam egoista, ja samo pokušavam da sebe izgradim i ostvarim. Hoću da jednog dana mogu reći sebi “ostavio si trag u životu”. Jedan od mojih strahova jeste taj da ću otići sa ovog sveta a da ništa iza mene nije ostalo.

Fotografija ustupljena ljubaznošću JDP-a, autor: Nenad Petrović

Predstava “Osećaj brade” je za vas, takođe, novo iskustvo, mislim konkretno na rediteljsku ideju da ne glumite samo likove iz ove drame Ksenije Dragunske, već i predmete... To je veoma čudan tekst, lep i magičan, crn i bizaran, ima u njemu i sreće i tuge i svega, ali ne znaš s koje strane da mu u pozorišnom smislu priđeš i kreneš da čeprkaš po njemu. Pitanje je hoću li imati opet prilike da radim tako čudan tekst. Nemaš baš tako često mogućnost da glumiš, na primer, ljuljašku. Niti možeš sebi da opravdaš, a naročito ne publici, činjenicu da si ti ljuljaška. Pa ti na kraju to ipak pođe za rukom. U Šekspirovom “Ričardu Trećem” igrate malu ulogu, ubicu, što je, pretpostavljam, takođe neobičan zadatak. Bilo da igraš komediju ili dramu, ti moraš osetiti srž lika kog glumiš, kako bi ga što prirodnije dočarao i uvukao publiku u njegov život, bez obzira na to što nemaš nikakve veze s njim. Uhvatiš se, na primer, za neku njegovu reč, za neki njegov način, pa ti to pomogne da otkriješ kako razmišlja, te znaš i kakav je to tip čoveka. Na primer, ubica kog igram ima dozu kajanja, neizvesnosti da li će ubiti ili ne. I onda se ti uhvatiš za to posebno u njemu. Naravno da je nekako prirodnije graditi lik koji ti je poznat, recimo iz okoline. Imam jednu dobru osobinu ili sposobnost – kako god to nazvali – mogu da se poistovetim s likom kog igram i kog branim, intuitivno. I onda sledim način razmišljanja i ponašanja koji sam prepoznao u njemu. To je izuzetno zanimljivo, da kreiraš u svojoj glavi kako se taj čovek, u datim okolnostima, oseća i na koji način razmišlja. Zato, gde god da sam, po ceo dan posmatram ljude, kradem njihova iskustva da bih kasnije, na sceni, vratio onima koji me gledaju. Kradeš i daješ, eto u tome je štos. Čuveno pitanje: kakav glumački put priželjkujete? Cilj mi je da se stacioniram na našoj sceni, da za narednih pet-šest godina ostvarim dobre projekte i da s tim ulogama nađem agenta u inostranstvu koji će imati vremena da od milion glumaca pogleda baš ono što sam ja radio. Eto o tome sanjam kad legnem da spavam. Ne mislim da je u inostranstvu bolje nego ovde. Ja samo mislim da bi to bio prirodni tok ka napred. Nešto kao drugi nivo.

autorka teksta: Sonja Ćirić

Kulttura: 08


08/

*S

Kulttura: 08

Dakle, na jednoj strani su, kako veli Milivojević Mađarev, “vrhovi” naše dramske književnosti iz perioda od 1995. do 2005. godine i dela koja su prošla proveru inscenacije, a na drugoj – drame prethodno neutvrđenog autorskog “pedigrea”, koje do pojavljivanja na Konkursu nisu izvođene niti publikovane, pa su kao takve ponuđene ovdašnjim

Scenska laboratorija: Studija slučaja BITEF; sintezni projekat studenata III godine; Barutana, Beograd, prateći program BITEF-a, 2016; Foto: Aleksandra Pešterac

teatrima. (U ovom kontekstu nije nezanimljiv podatak da se dvoje autora iz antologije, Maja Pelević i Filip Vujošević, pojavljuju i među dobitnicima nagrade na Konkursu.) O čemu svedoče komadi Maje Pelević (“Možda smo mi Miki Maus”, 2007), Filipa Vujoševića (“Ronalde, razumi me”, 2008), Branislave Ilić (“Telo”, 2008), Petra Mihajlovića (“Radnička hronika”, 2009), Saše Večanskog (“Reciklirani zločin”, 2010), Vojislava Savića (“Odlazak u krasni”, 2011), Ljubiše Vićanovića (“Nečiste sile”, 2013), Olge Dimitrijević (“Kako je dobro videti te opet”, 2014) i Božidara Kneževića (“Ilustrovana enciklopedija nestajanja”, 2015)? Ponajpre o bogatstvu tema i raznovrsnosti literarno-dramskih postupaka, o spisateljskoj zrelosti onih mlađih, ali i unutrašnjem razvoju dramskog rukopisa onih nešto starijih, teatarskoj javnosti poznatih. “Nova srpska drama”, dakle, potvrđuje da savremenih pisaca ovde i te kako ima, da kod nas postoji kontinuitet dramskog stvaralaštva, ali nudi i priliku za promišljanje veza koje postoje između različitih naraštaja dramskih pisaca, te otvara prostore za analizu odnosa pojedinih dramatičara prema pojavama koje na različite načine definišu ovdašnje društvo i relacije koje se unutar njega uspostavljaju. U isti mah, dabome, istraživači, kao i pažljiviji čitaoci, steći će priliku da indirektno sagledaju i kakvo je to naše društvo. Zanimljivo bi a i korisno bilo da su u zborniku navedena i imena članova žirija koji su odlučivali o rezultatima Konkursa Pozorja. Ovaj podatak mogao bi iz više razloga biti od koristi budućim istraživačima i analitičarima našeg aktuelnog pozorišta – već i zato što bi ukazao na stavove i poglede na dramsku umetnost onih koji su određene drame proglašavali za laureate takmičenja. A pošto su u žirijima po pravilu bila ugledna imena našeg teatarskog života, tako bi jednog dana bilo moguće formirati i mnogo širu sliku pozorišnog trenutka s kraja prve i početka druge decenije 21. veka.

/09

No, takođe je važno naglasiti da u dubljim i provokativnijim slojevima izdavački potez Pozorja prepoznajemo i kao mogućnost upoređivanja jednog (vazda) subjektivnog, no po stručnosti i uspostavljenim kriterijumima autoritativnog antologijskog, izbora (koji se odnosio na jednu dekadu u povesti našeg dramskog stvaralaštva) s jedne strane, i zbornika nastalog na temelju odluka žirija koji su razmatrali anonimne drame prispele na Konkurs, s druge.

Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad

autor teksta: Aleksandar Milosavljević

Potencijalnih stupica, koje podrazumeva analiza zbornika dramskih tekstova je, po vlastitom priznanju, bila svesna i Marina Milivojević Mađarev, autorka pogovora za zbornik. Ona precizno kontekstualizuje da je Konkurs za savremeni dramski tekst Sterijinog pozorja, iz koga je proizašla ova knjiga, svojevrsni nastavak prethodno publikovane dvotomne antologije “Predsmrtna mladost” i “Istorija & Iluzija”, koju su priredili Vesna Jezerkić i Svetislav Jovanov. U najpojavnijem obliku veza između ovih izdanja posledica je istrajnih napora Sterijinog pozorja da afirmiše aktuelno domaće dramsko stvaralaštvo i približi naše autore ovdašnjim pozorišnim scenama.

l

Istinu, kako to najčešće i biva, valja tražiti negde između ovih “minskih polja”. To će reći da je svako spisateljstvo u dramskoj formi nužno zasnovano na istini da drama, pa i onda kad svojom apstraktnošću naizgled kida veze s realnošću života, vazda reflektuje damare tog života. Jer kako bi, u suprotnom, mogla da provocira teatarske stvaraoce? A od njih se, po logici prirode pozorišne umetnosti, očekuje da prave predstave koje će zaintrigirati gledaoce konkretnog prostora i vremena.

ja

Pisati o zborniku tekstova autora koji ne pripadaju istoj generaciji i delima koja su rezultat raznorodnih spisateljskih poetika i dramaturških prosedea, a čiji je zajednički imenilac određen činjenicom da su drame nagrađene na redovnom Konkursu za savremeni domaći dramski tekst, koji od 2007. godine organizuje Sterijino pozorje, izuzetno je nezahvalan zadatak. Autor analize ovog zbornika mogao bi veoma lako upasti u najmenje dve zamke. Jedna bi nastala u pokušaju da pronađe eventualnu zajedničku nit koja povezuje devet tekstova, što neizbežno vodi pojednostavljenjima, pa i onom najopasnijem – generalizaciji i tvrdnji o relacijama koje se uspostavljaju između pojedinih drama, njihovih autora te stvarnosti koju pisci tretiraju kao materijal za svoje spisateljstvo. Druga se svodi na jalovi zaključak da pisce i spisateljice, čije komade je, evo, Sterijino pozorje sabralo među korice knjige, međusobno povezuje jedino ovo priznanje.

ci

“Nova srpska drama 2007 – 2015”, priredio Zoran Đerić, Sterijino pozorje, Novi Sad, 2016.

pe

Katedra za scenski dizajn

Još jedan sterijanski podsticaj savremenoj drami

Scenski dizajn je interdisciplinarni fenomen nastao ukrštanjem arhitekture, pozorišta i vizuelnih umetnosti. Od školske 2013/2014. godine, scenski dizajn moguće je studirati na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, na Departmanu za arhitekturu, tj. Odseku za umetnost i dizajn, i to na sva tri obrazovna nivoa – osnovnim akademskim studijama pod nazivom “Scenska arhitektura, tehnika i dizajn”, master umetničkim studijama pod nazivom “Scenska arhitektura i dizajn”, i doktorskim umetničkim studijama pod nazivom “Scenski dizajn”. Sve aktivnosti ove škole možete da pratite na www.scen.uns.ac.rs


10/

*S pe ci ja l

Aktivna refleksija stvarnosti

Scenski dizajn zahteva inženjersko i umetničko promišljanje, od znanja o potrebnom broju utičnica na sceni do onog o scenskom pokretu. Šta je sve scenski dizajn? Scenski dizajn je izašao iz neposredne potrebe profesionalnog rada u pozorištu. I sam termin nastao je u praksi. Pamela Hauard, britanska scenografkinja i profesorka, uvela je pojam “scenography”, umesto korišćenih termina “stage design” ili “set design” u engleskom jeziku, da označi celovit pristup kreiranju scene i obuhvati scenografiju (shvaćenu na tradicionalan način – kao dekor i rekvizitu), kostimografiju, pozorišnu arhitekturu, dizajn svetla, zvuka i sve drugo što gradi scensku sliku. To značenje mi nismo mogli da ostvarimo neposrednim preuzimanjem engleskog pojma, budući da u našem jeziku on ima jasno značenje – odnosi se na kreiranje scenskog prostora na pozornici, konkretno dekora i rekvizite, pa smo to nazvali scenski dizajn, najpre u izlagačkoj, a potom i u obrazovnoj praksi, da označi kompleksnu oblast artikulacije scenskog prostora, a u slučaju umetničkih praksi scenskog dizajna i samog događaja u prostoru. To se ne odnosi samo na pozorište već i na ostale spektakle, poput sportskih, promotivnih, muzičkih i političkih događaja. Danas scenski dizajn posmatramo kao okvir u kojem su oblasti kao što su dizajn

Najpre smo organizovali male obrazovne formate – seminare, razgovore, radionice. Kako sam uporedo bio izabran za nastavnika na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na predmetu Arhitektura i tehnika scenskog prostora, razvio sam saradnju s Milenom Dragićević Šešić, sa kojom sam već sarađivao u YUSTAT-u, a koja je 2000. postala rektor Univerziteta umetnosti. Tada počinje prva velika reforma obrazovanja u Srbiji, koja podrazumeva pristupanje Bolonjskoj deklaraciji, što je omogućilo da brojni novi predlozi dobiju prostor, te smo zajedničkim snagama pokrenuli na Univerzitetu umetnosti, u Centru za interdisciplinarne studije, prvi program umetničkih magistarskih studija iz scenskog dizajna. Tokom decenije realizacije tog programa, koji je 2006. transformisan u doktorske umetničke studije, prve u Jugoistočnoj Evropi, izgradili smo jednu specifičnu zajednicu koju danas čine 10 doktora i 41 magistar umetnosti iz oblasti scenskog dizajna, a koji su u najvećem broju univerzitetski nastavnici ne samo u Srbiji već i u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori i Sloveniji, što je prilično ozbiljna stvar.

scene, tehnologija scene, arhitektura scene, umetničke i kustoske prakse scenskog dizajna, istorija, teorija i kritika scenskog dizajna. Šta je vodilo ka definiciji scenskog dizajna u Srbiji? Krajem osamdesetih prošlog veka, uporedo sa rekonstrukcijom zgrade Ateljea 212, u tada osnovanom Studiju 212 jedna grupa umetnika i inženjera različitih struka težila je, podržana upravnikom i rediteljem Ljubomirom Draškićem, da rekonstruiše i način likovnog i tehničkog rada u pozorištu. Mi smo se bavili kreiranjem, razradom i realizacijom scenografije i kostimografije, bavili smo se kućom u celini, njenim identitetom, štampanim materijalima, plakatima, programima, konkursima, umetničkim projektima, izložbama. Bavili smo se onim što danas zovemo scenskim dizajnom, iako tada samo još uvek nismo imali naziv za tu delatnost. Tako je 1991. nastao i YUSTAT – nacionalna organizacija za scensku umetnost, arhitekturu i tehniku, sa idejom da se uključi u OISTAT, svetsku organizaciju profesionalaca u tim oblastima. U članstvo nas primaju tek 1995, nakon sankcija, ali potom počinje naša intenzivna komunikacija i saradnja s kolegama i partnerskim institucijama. Tokom devedesetih, YUSTAT je bio veoma značajna pojava na našoj kulturnoj sceni, pre svega kroz Bijenale scenskog dizajna, veliku manifestaciju koja je šest puta održana u saradnji s Muzejem primenjene umetnosti, i zahvaljujući ciklusu simpozijuma “Spektakl, grad, identitet”, organizovanom s Ateljeom 212, takođe kroz brojne publikacije i saradnju sa izdavačkom kućom “Klio”. Uspostavljena je, zapravo, jedna nova scena, koja je davala nove ljude, a ti novi ljudi imali su potrebu za novom vrstom obrazovanja.

U Novom Sadu smo, u okviru prve rekreditacije studijskih programa 2012. godine, na inicijativu uprave FTN-a i Departmana za arhitekturu i urbanizam, uz veliku podršku Univerziteta i, pre svega, Akademije umetnosti, odlučili da počnemo da razvijamo interdisciplinarne studijske programe scenskog dizajna na svim nivoima studija – od osnovnih do doktorskih – koje su postavljene kao sinteza inženjerstva, tehničkih, društvenih i humanističkih nauka i umetnosti. Naravno, za to su bili potrebni novi nastavnici i većina njih (Romana Bošković, Tatjana Dadić Dinulović i Mia David) došla je s drugih fakulteta i s doktoratima scenskog dizajna stečenim na Univerzitetu umetnosti. Takođe, uspeli smo da angažujemo vrhunske umetnike iz prakse – scenografa Darka Nedeljkovića, glumca i upravnika Svetozara Cvetkovića, reditelja i glumca Radoslava Milenkovića, arhitektu Slobodana Selinkića – koji su postali članovi naše katedre. Pridružio nam se i profesor Milan Aleksić, fotograf, sa kojim smo već dugo sarađivali. Formirana je prva generacija saradnika koji sada završavaju doktorate i polako preuzimaju nastavnička zvanja. Neki od njih izuzetno su uspešni umetnici i stručnjaci, koji su na fakultet došli iz prakse. Danas smo na pragu nastanka treće generacije, u kojoj će se svakako biti i naši sadašnji studenti. Njih jedanaestoro je dosad steklo diplomu inženjera scenske arhitekture, tehnike i dizajna i većina se školuje na master studijama – na FTN-u, ali i u inostranstvu.

Kako se došlo do studijskog programa i Katedre za scenski dizajn?

*S

Zahvaljujući OISTAT-u imao sam priliku da već od 1996. posetim različite škole u Evropi i svetu koje su se bavile pozorišnim dizajnom. Tako sam upoznao i Pamelu Hauard, koja je tada vodila međunarodni scenografski program na Central St. Martin’s koledžu za umetnost

pe ci ja l

/11

Radivoje Dinulović je redovni profesor, šef Katedre za scenski dizajn i rukovodilac Odseka za umetnost i dizajn na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Diplomirao je i magistrirao na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a doktorirao na novosadskom FTN-u. Vodio je tehnički sektor u Ateljeu 212, gde je bio zaposlen od 1985. do 1995, kao i tehničku produkciju brojnih scenskih događaja. Autor je preko 100 projekata u oblasti scenske arhitekture, urednik brojnih publikacija, autor knjige “Arhitektura pozorišta XX veka” i više desetine stručnih tekstova. Rukovodilac je doktorskih studija arhitekture i urbanizma i osnivač studija scenskog dizajna, koje je prošle godine završila prva generacija studenata.

Naime, s potrebom koja, takođe, uvek dolazi iz profesije – da se stvari rade na drugačiji način, i kroz kontakte s ljudima koji su u drugim sredinama bili zaista ugledni profesori i vodili programe scenskog dizajna – dobio sam širu sliku iz koje se jasno videlo da se može uraditi mnogo više nego što se činilo mogućim. Danas mislim da je svaka promena moguća, ali da iziskuje čvrsto uverenje, veliki napor i istrajnost. U tome smo imali zaista ogromnu podršku kolega i prijatelja iz OISTAT-a – Majkla Remzora, Pamele Hauard i Tomaša Žiške, pre svih. Na jednom sastanku Komisije za obrazovanje OISTAT-a u Varni, u Bugarskoj, podelio sam članovima Komisije (kojoj je tada predsedavao Remzor) upitnik s molbom da navedu da li bi, i na koji način, učestvovali u stvaranju jedne škole scenskog dizajna u Srbiji. Dobio sam tada 35 pozitivnih odgovora od 37 profesora iz Amerike, Holandije, Belgije, iz Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije, Rusije, Kine... To je za mene bila veličanstvena stvar.

Praško kvadrijenale 2015; Foto: Nemanja Knežević

Radivoje Dinulović

i dizajn u Londonu, kojim sam bio fasciniran. Iste te 1996. godine, profesor Ranko Radović otvorio je studije arhitekture u Novom Sadu.

Koja je osnovna odlika programa studija? Scenski dizajn je vrlo dinamična oblast koja se stalno menja i prilagođava promenama u društvu, kulturi, umetnosti, tržištu, svemu onome što čini stvarnost. Mislim da studije treba da budu refleksija te stvarnosti, ali ne pasivna refleksija, nešto što samo odražava i prati promene. Univerzitet i studijski programi, po mom dubokom uverenju, treba da budu, i jesu, među nosiocima i kreatorima tih promena. Akademska sredina mora biti ta koja pravi korak unapred. Smisao ovih studija je suočavanje sa izazovima, kroz istraživanje i eksperiment, pa otud i naziv “Scenska laboratorija”, u kojoj ispitujemo složene odnose između arhitekture, vizuelne i scenske umetnosti. Komunikacija među nama, ali i sa svima oko nas ovde, jedna je od najvažnijih vrednosti. Nema škole danas koja sme da se zatvori u sebe, kao što ne bi smelo da bude sredine koja smatra sebe dovoljnom, sigurnom, pouzdanom, zaključenom. Zato smo se okrenuli mnogim kolegama iz raznih sredina, institucija i oblasti, i tokom kreiranja studijskih programa i sada u relizaciji, što zahteva veliku posvećenost i energiju svih nas. Koje mogućnosti ova katedra otvara studentima koji diplomiraju na njoj? Buduće delovanje naših studenata kreće se u vrlo širokom polju, između planiranja, projektovanja i građenja arhitektonskih objekata za scenske događaje, preko rada u okviru tehničkih produkcija spektakla (u pozorištu ili bilo gde drugde), do izgradnje institucija ili produkcijskih okvira za spektakl. Takođe, a možda i najpre, u edukaciji. Izuzetno je važno da bude podignut opšti obrazovni nivo zaposlenih u tehničkim sektorima u institucijama kulture, u Srbiji i u regionu. Većinu danas aktivnih scenskih tehničara čine suštinski kompetentni i posvećeni ljudi, ali ogroman broj njih ne poseduje odgovarajuće formalno obrazovanje. Njima mora biti omogućeno da to obrazovanje steknu i tako što će njihovo postojeće znanje i iskustvo, uz rad, biti i formalno vrednovani. To je složen i delikatan zadatak, ali ga je neophodno ispuniti. U Evropi je to rešeno još pre više decenija, iako je svaka sredina na koju se danas ugledamo (Holandija, Nemačka, Velika Britanija, Češka...) takođe morala da pređe put koji nas čeka. Kod nas, produkcija i najznačajnijih manifestacija počiva na radu nastalom iz entuzijazma, a tranzicija iz tih pomalo romantizovanih improvizacija u čvrste profesionalne okvire teška je i dugotrajna – podrazumeva niz normativnih, profesionalnih, formalnih i pravnih koraka. Sve što se dešava u javnom prostoru, na primer, moralo bi da bude predmet celovitog projektovanja, u svim aspektima – od konstrukcije do zaštite od požara i bezbednosti na radu. To, koliko znam, nije slučaj. U Srbiji danas na hiljade događaja godišnje koristi montažno-demontažne pozornice i scenske tehničke sisteme, a veliko je pitanje ko ih projektuje, postavlja i ko njima rukuje. Svi učesnici u tim aktivnostima trebalo bi da imaju odgovarajuće obrazovanje i licence, kao što ih imaju svi koji učestvuju u projektovanju i građenju arhitektonskih objekata. Da li je neka fizička struktura trajna ili privremena, u ovom kontekstu, ne predstavlja nikakvu razliku. Koje prilike Katedri pruža to što će Novi Sad biti Evropska prestonica kulture? Imamo već konkretna iskustva, saradnju, planove i projekte. To je fantastičan izazov za grad, našu školu i studente. U brojnim događajima i projektima već smo učestvovali, i Scen (Centar za scenski dizajn, arhitekturu i tehnologiju FTN-a) i pojedinci koji ga čine. Već godinama intenzivno sarađujemo s brojnim institucijama i manifestacijama i ta saradnja nam je posebno važna. Naravno da je Novi Sad kao Evropska prestonica kulture među najvažnijima.

razgovor vodila: Sonja Jankov

Kulttura: 08


12/

pe

Prostor i telo: Kadinjača, 2016; Foto: Milica Stojšić

Scenski pokret: Stolice, Aleksandra Letić; 2014.

3/ TJ: Zbog ljudi koji su me tamo pozvali. Zbog prostora o kojem mi je uvek uzbudljivo misliti. DN: Zato što sam pozvan da prenesem svoja iskustva posle 25 godina umetničke karijere na mestu stalnog scenografa i dizajnera u Ateljeu 212, kao i iskustva rada na preko trideset scenografija u pozorištima u zemlji i inostranstvu. BV: Došao sam jer me je Raša pozvao. Ostao sam jer mi prija atmosfera. Volim što su studenti drugačiji nego na mom matičnom fakultetu.

Tri pitanja:

Šta su rekli:

Šta za tebe znači biti nastavnik?

1/

2/

JAJ: Drugačiji pristup nastavi i otvorenost u komunikaciji između studenata i nastavnog osoblja proširuje i moje vidike.

Kako uspostavljaš balans između škole i prakse?

BV: Biti nastavnik znači da imam mogućnost i privilegiju da se bavim jednom od “kraljevskih” disciplina u sopstvenoj profesiji.

DM: Balans između praktičnog i nastavnog rada ostvarujem tako što posedujem supermoći koje mi omogućuju veliki broj sati budnog stanja i lakog prelaska sa jednog mesta na drugo. Iako se ponekad čini neizvodljivim, zavisno od obima posla i geografske pozicije mesta realizacije, mogućnost rada na oba polja veoma je važna, jer sve kreće od teorijskog znanja i likovnog opismenjavanja koje pruža škola, a razvija se kroz praktični rad.

RB: Zato što na programima scenskog dizajna rade ljudi s kojima volim da sarađujem i kojima verujem, zato što imamo dobre studente i zato što mi pruža mogućnost da radim u različitim oblastima koje čine ovo polje.

Milan Aleksić (MA), fotograf Jelena Atanacković Jeličič (JAJ), arhitekta Romana Bošković (RB), arhitekta Deneš Debrei (DD), glumac i plesač, Akademija umetnosti, Novi Sad Daniela Dimitrovska (DaD), arhitekta i scenski dizajner Vladimir Ilić (VI), arhitekta Tomi Janežič (TJ), pozorišni reditelj, AGRFT, Ljubljana Darinka Mihajlović aka Selena Orb (DM), kostimograf i scenograf Darko Nedeljković (DN), arhitekta i scenograf Slobodan Selinkić (SS), arhitekta Mirko Stojković (MS), dramaturg video-igara, FDU, Beograd Saša Tkačenko (ST), vizuelni umetnik Borut Vild (BV), grafički dizajner, FMK, Beograd

SS: Znači podeliti sopstvenu ljubav, iskustvo, saznanja, vrednosti i strpljenje za odabranu profesiju, u ovom slučaju arhitekturu.

TJ: Škola mi predstavlja refleksiju, analizu, učenje, artikulaciju, inspirativnu i kreativnu razmenu. Praksa predstavlja za mene stvaranje. Jedno i drugo se podržava i dopunjava. Ako ne bih bio nastavnik, morao bih da pronađem neki drugi kontekst u kojem je moguće promišljati tuđi i svoj rad.

JAJ: To znači privilegiju da provodim dan s mladim i pametnim ljudima. DM: Znači odgovornost i obavezu da neprekidno pratim promene koje se dešavaju u svim oblastima koje imaju dodirnih tačaka s predmetima koji su mi povereni i da u tom pravcu usmeravam stvaralački rad studenata poštujući njihov senzibilitet. Pored stalnog učenja (jer na taj način se i ostvaruje to praćenje), biti nastavnik znači i nesebičnost u prenošenju svakog dosadašnjeg i novog radnog iskustva.

BV: Ne bih mogao da predajem a da ne radim, a bolje radim zato što predajem. DaD: Reč je o međusobnom dopunjavanju. Praksa daje iskustvo koje je dragoceno deliti sa studentima. Iskustvo nas čini boljim, iskustvo u pozorištu i filmu mene čini boljom.

ST: ... priliku da iznova preispitujem i nadgrađujem svoje ideje, poglede na umetnost i umetničke prakse u živoj i intenzivnoj komunikaciji sa studentima.

SS: Praksa je neophodna za nastavnika ovakve škole, a to podrazumeva da je već prethodno bila razvijena. Nakon odluke da se bude nastavnik, škola ima prednost u tom balansiranju.

MS: Znači ceo život biti u kontaktu s ljudima koji su u naponu intelektualne radoznalosti, što predstavlja stalan podsticaj na istraživanje i usavršavanje. Ne kaže se džaba “s kim si, takav si”, a nastavnici su neprestano s mladim ljudima. Ta energija koju donosi mladost, čiji je sastavni deo i uverenost da svet može da se promeni nabolje, odlična je protivteža cinizmu koji dolazi s godinama svakome ko iole objektivno sagledava stanje stvari u našem društvu.

*S

TJ: Znači videti u studentu njezinog/njegovog genija. Videti je/ga kao (budućeg) umetnika. Radovati se svemu što će tek ostvariti. Biti podrška u njezinoj/njegovoj realnoj konfrontaciji s radom, s razinom (kvalitetima i nedostacima) rada i sa tim šta/koliko taj rad (može da) znači u raznim kontekstima. Uživati u kreativnoj razmeni i učiti/reflektirati/analizirati/procesirati. Voleti svoj posao, u njemu pronalaziti strast, smisao, ispunjenje, verovati u pozorište, u beskrajne mogućnosti i njegove još neotkrivene potencijale. Igrati se. Biti radoznao. Dopustiti da sve to pronalaze i studenti: pre svega strast, ljubav prema nečem što čine i što im donosi zaigranost, ispunjenje i smisao. Prenositi ono što osećam kao suštinsko. Biti iskren. Baviti se principima koji prevazilaze doktrine. Koristiti raznolike perspektive. Radovati se raznolikosti. Nekoliko ključnih reči: vera i podrška, nastojanje, konfrontacija, strast/uzbuđenje, rad, rad, rad, otvaranje vrata/ispitivanje-razbijanje konvencija-predrasuda, radoznalost, principi, perspektive, sinkretičnost itd.

RB: Volim praksu i rad u struci, a praktično profesionalno iskustvo veoma je važno za školu i časove koje držim. Iz stvari kojima se bavim u praksi crpim teme za predavanja. U praksi isprobavam ideje, a dok spremam časove preispitujem i analiziram proces rada na nekom projektu. DN: Između škole i prakse balansiram tako što praktičan rad koristim za svoje usavršavanje, a povezivanje prakse i teorije podrazumeva i uključivanje studenata u sve faze tog rada. MS: Imam sreće da su škole u kojima radim dosta okrenute praksi, pa mogu studentima da pričam šta sam, kako i zašto radio, a da i dalje u potpunosti pratim plan i program na predmetima koje predajem... Da od slobodnog vremena može da se napravi posao shvatio sam relativno rano... Tada su mi roditelji stalno prigovarali kada gledam filmove ili igram igre u vreme ispitnog roka, pa sam shvatio da je jedini način da se oslobodim tog zvocanja da upišem fakultet gde su ispiti filmovi... Istom logikom sam izabrao i da se time profesionalno bavim, tako da sad i kad najviše radim i dalje imam utisak da sam stalno slobodan... Kako drugačije da opišem situaciju u kojoj moja žena objašnjavi deci da ne mogu oni da se igraju na Plejstejšnu jer “tata sada radi”...

SS: Zbog toga što sam delio entuzijazam stvaranja ovog programa s njegovim tvorcem, Rašom Dinulovićem, i zato što verujem da ove studije predstavljaju nov način za izučavanje arhitekture, dajući novu interpretaciju značenja scenskog prostora. DaD: Zato što verujem u to. Uostalom, scena je svuda. Svi obitavamo na sceni života koju neretko kreiraju drugi. Lepo je igrati se i stvarati svet po svom. MA: Reč je o umetničkoj disciplini koja predstavlja osnovu spektakla koji se u vreme savremenih društvenih odnosa najčešće prenosi slikom, što je moj osnovni predmet interesovanja. Praktičan razlog je i to što ostali nastavnici okupljeni oko projekta ustanovljavanja scenskog dizajna kao samostalne studijske discipline dele isti sistem vrednosti i bave se istim ili sličnim stvaralačkim izazovima, pa za mene predstavlja zadovoljstvo i privilegiju biti u tom društvu. MS: Zato što su kolege sa scenskog dizajna razumele da je scena danas drugačija nego pre nekoliko decenija, isto koliko je i svet drugačiji. Napredak tehnologije omogućio nam je da stvorimo na milione novih, virtuelnih svetova - pozornica na kojima se odigravaju drugačiji životi, nesputani mnogim ograničenjima koja postoje u stvarnosti. Moj zadatak je da studente upoznam sa tim novim univerzumom u kome će oni stvarati i u kome ćemo svi mi živeti. VI: Sloboda da se kroz igru dođe do spoznaje. U suštini svakog kreativnog procesa je igra. Imati slobodu da rad postane i ostane igra, a pritom prenositi znanje, potsticati radost istraživanja i novu stvaralačku energiju mladih ljudi, najlepši je motiv da osetite strast prema poslu kojim se bavite. DD: Na scenskom dizajnu predavanje o umetnosti pokreta daje telu mogućnost izražavanja u prostoru, omogućava da se prepozna prostor koje ljudsko telo zaokružuje. Pokušavam da fokusiram pažnju budućih scenskih dizajnera na značaj izvođača i njihovog odnosa prema prostoru. Tako studenti dobijaju jasniju sliku i o sopstvenom postojanju, dublju spoznaju o dinamici ili mirovanju tela na pozornici, pa na osnovu takvog iskustva scenografija može da postane integralni deo pozorišne predstave.

Priredile: Tatjana Dadić Dinulović i Mia David

Učesnici u anketi:

DN: Znači naći način da sistematizujem i prenesem svoja iskustva, veštine, znanja i razmišljanja o pozorišnoj umetnosti, pre svega o njenom vizuelnom delu.

pe ci ja l

/13

Zbog čega si nastavnik upravo na studijskim programima scenskog dizajna?

l

Razgovor sa nastavnicima na studijskim programima scenskog dizajna

ja

Scenska arhitektura: studio za Tomija Janežiča, maketa; grupni rad na master studijama, 2014; Foto: Dragana Rađenović

ci

Kako u studentu videti genija?

*S

Kulttura: 08


*Gosti i predavači

*S pe

U vannastavim ciklusima predavanja i razgovora Šta je scenski dizajn (2012/13); Dijalozi o scenskom dizajnu (2013/14); Razgovori o scenskom dizajnu (2014-2018); Čemu umetnost služi danas (2013-2017), učestvovalo je više od 50 predavača i gostiju iz 11 zemalja – Australije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Češke, Francuske, Holandije, Hrvatske, SAD, Slovenije, Srbije, Velike Britanije, SAD: Draško Adžić, Milan Aleksić, Ana Martina Bakić, Kejt Barnet (Kate Burnett), Romana Bošković, Svetozar Cvetković, Tatjana Dadić Dinulović, Mia David, Žan Batist Demarinji (Jean-Baptiste Demarigny), Radivoje Dinulović, Zoran Dmitrović, Zoran Đerić, Oliver Frljić, Dorita Hana (Dorita Hannah), Siniša Ilić, Tomi Janežič, Karkatag, Eva de Klark, Ivana Knez, Maja Lalić, Boris

Letnji semestar biće posvećen dizajnu scenskog prostora za rediteljska rešenja koja će studenti kreirati u okviru rada na radionici profesora Radoslava Milenkovića, da bi semestar konačno završili dizajnom izložbe u Sremskoj Mitrovici, gde će čitav proces predstaviti lokalnoj zajednici. Radom na Sinteznom projektu, studenti prolaze kroz dugi niz uzastopne gradnje i razgradnje scenskog prostora, pozicioniranja i repozicioniranja u odnosu na stvarni prostor igre. Taj proces ih priprema za prva kompleksna profesionalna iskustva.

ci ja

Liješević, Sodja Lotker Zupanc, Marko Macura, Darinka Mihajlović, Radoslav Milenković, Boris Miljković, Maja Mirković, Bojan Munjin, Darko Nedeljković, Zlatko Paković, Branko Pavić, Andrija Pavlović, Željko Piškorić, Živko Popović, Marko Radenković, Dina Radoman, Nemanja Ranković, Svetozar Rapajić, Majkl Remzor (Michael Ramsaur), Slobodan Selinkić, Miloš Sofrenović, Zoran Stamatović, Mirko Stojković, Irina Subotić, Predrag Šiđanin, Jelena Todorović, Andraš Urban, Miljana Zeković. Najavljujemo Marinu Radulj, Irenu Šentevsku i Metu Hočevar. **Pripremna nastava za upis na osnovne studije scenske arhitekture, tehnike i dizajna počinje u subotu, 24. februara 2018. Kreativne radionice i ciklus predavanja vode Jelena Janev i Dragana Pilipović.

Prvi izloženi rad s kojim se posetilac susretne u holu Muzeja je čitava platforma savremene umetnosti koja predstavlja umetnike okupljene oko kolektiva i galerije “Šok zadruge”, izrasle iz tradicije nekadašnjeg multimedijalnog centra “Art klinika”. Na izlož(b) enoj pijačnoj tezgi, koju je “Art klinika” koristila u svojim akcijama rasprodaje umetnosti i kritike umetničkog tržišta u Srbiji, mogu se naći umetnički printovi na desetine autora, printovi koji se inače nalaze u galeriji “Šok zadruge”. Osim “Šok zadruge”, odnosno ”Art klinike”, na prvoj izložbi Vojvođanskog salona predstavljeno je još 13 umetnika, od kojih se skoro polovina njih profesionalno bavi primenjenom umetnošću. Na izložbi su zastupljeni radovi Larise Ackov, koja je diplomirala unikatnu keramiku, Radeta Tepavčevića (ilustracija), Velimira Andrejevića (grafički dizajn i vizuelne komunikacije), Marine Milanović (ilustracija, vizuelne komunikacije), Arpada Pulaija (tekstil), zaposlenog na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, kao i Milete Poštića, koji je trenutno na poziciji direktora Poklon-zbirke Rajka Mamuzića. Od slikara, tu su Tadija Janičić i njegovi novi radovi u terakoti, potom radovi Tibora Lazara, koji je inače i član Upravnog odbora MSUV, kao i Milana Nešića, sa Univerziteta Edukons u Sremskoj Kamenici. Od vajara je tu Miodrag Perić, široko poznat kao vlasnik legendarnog kafea “Graffiti”, inače umetnički direktor i osnivač internacionalnog vajarskog simpozijuma u Novom Sadu, a Filip Markovinović je multimedijalni režiser u čija ostvarenja spada i režija predstave “Tri lica samoće” (Željko Jovanović, koprodukcija Bitef teatra i SNP-a). Na izložbi su takođe i radovi mlade umetnice Sonje Jo i studentkinje Teodore Ivkov. Povodom izložbe štampan je i katalog od sto strana, koji osim reprodukcija i uvodnog teksta selektorki uključuje i odgovore umetnika na sledeća pitanja: Kako održavati kreativnu kondiciju? Kada nešto postaje umetnost? Koji su to ključni problemi s kojima se umetnik danas suočava? Rad kog (lokalnog) umetnika smatrate inspirativnim? Koji je recept za srećniju umetnost?

Ustupljeno ljubaznošću Galerije likovne umetnosti Poklon-zbirke Rajka Mamuzića

Osnovna ideja ovako postavljenog zadatka jeste da studenti krenu od analize stvarnog, fizičkog prostora, da razumeju njegove potencijale i slojevitost njegovih značenja, da nauče da “čitaju” prostor, kako bi na bazi tog iskustva mogli kreativno da manipulišu doživljajima i osećanjima vezanim za njega. Drugim rečima, cilj ove vežbe jeste preispitivanje potencijala stvarnog prostora da postane scenski i potencijala scenskog prostora da pruži iluziju o stvarnom prostoru, odnosno razumevanje mehanizama pomoću kojih se sve to ostvaruje.

Vojvođanski salon je nastavio tamo gde je stao Novosadski salon, čija je poslednja, jubilarna 40. izložba bila postavljena u MSUV od 10. novembra do 5. decembra 2011. godine. Za razliku od Novosadskog salona, Vojvođanski je i pokrenuo MSUV, a ima i drugačiji princip odabira umetnika te nastoji da izbložbe u proširenom obimu prezentuje i u drugim vojvođanskim gradovima. Fokusirajući se na praćenje, podržavanje i prezentaciju savremene umetničke scene, Vojvođanski salon, pod sloganom “Jesu sve ovce na broju?”, takođe daje prostora i neafirmisanim umetnicima koji su tek završili Akademiju umetnosti. Ovogodišnje selektorke su Dragana Garić Jovičić, kustoskinja u Muzeju Vojvodine, i Andrea Palašti, docentkinja na Likovnom departmanu Akademije umetnosti

u Novom Sadu, koje ističu da je “akcenat bio na mladim umetnicima spremnim na eksperimentisanje, koji svojim radovima unose svežinu, humor i igru u izložbeni prostor”.

Želimir Žilnik:

50 godina stvaralaštva Retrospektivna izložba “Želimir Žilnik: među ljudima” u Galeriji likovne umetnosti Poklon-zbirke Rajka Mamuzića mogla se videti od 14. decembra do 2. februara. Izložba je obuhvatala fotodokumentaciju sa snimanja Žilnikovih filmova, nacrte za scene, plakate i arhivski materijal iz perioda premijera njegovih filmova, kopije novinskih članaka i vesti, nagrade koje je autor dobio za svoja ostvarenja, projekcije filmova (42 kratkometražna, igrana i dokumentarna ostvarenja), predavanja i masterklas s režiserom. Prvo što su posetioci imali prilike da vide čim uđu u prostor izložbe bila je hronologija koja prati filmografiju Žilnika i odjek koji je ona imala u štampi u datom društveno-političkom momentu. Prikazujući na ovaj način direktno same radove Žilnika i indirektno kontekst njihovog nastanka te paralelno njihovu recepciju u Jugoslaviji i onu u svetu, izložba je pružila temeljan i potpun uvid u pola veka stvaralaštva Želimira Žilnika. Takođe, prikazana je filmografiju Žilnika, kako se ona razvijala posle studija prava, kroz utemeljivanje žanra dokudrame, tokom godina

rada u Nemačkoj usled cenzure na ovim prostorima i bavljenjem problematikom gastarbajtera u toj zemlji, kao i rad za Televiziju Beograd i Televiziju Novi Sad po njegovom povratku. Propratni program izložbe je obuhvatao masterklas s režiserom, tribinu “Dokumentarna TV drama”, na kojoj su učestvovali Laslo Vegel, dr Svetislav Jovanov i Želimir Žilnik, kao i predavanje dr Miljana Vojnovića, čiji se tekst “Želimir Žilnik ili sociodramski hod po žici naše stvarnosti” našao i u katalogu izložbe. Katalog, osim toga, uključuje i tekst “Camera Politica” Pavla Levija, kao i biografiju i filmografiju Želimira Žilnika. Posetioci su imali prilike da u seriji projekcija tokom tih dana odgledaju filmove “Žurnal o omladini u selu, zimi” (1967), “Rani radovi” (1969), “Pirika na filmu” (2013), “Inventur” (1975)...

autorka tekstova: Sonja Jankov

Do 15. februara u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) može se pogledati izložba “(Dis)kontinuiteti: savremena umetnost u Vojvodini”, prva u okviru novoustanovljenog projekta pod radnim nazivom Vojvođanski salon.

l

/15

Scenska laboratorija je naša čarobna mašina. Prostor u kome “mućkamo” sa studentima, prijateljima i zainteresovanim posetiocima i prolaznicima. U njoj mislimo, razgovaramo, igramo se, istražujemo. U njoj stvaramo.

fotografija: Marko Ercegović

Sintezni projekat se izvodi kao dvosemestralni zadatak, koji objedinjuje programe vežbi i predavanja tri glavna predmeta: Arhitektura scene, Tehnika scene i Dizajn scene. Svake godine biramo jedan grad, u prethodnim godinama to su bili Beograd i Subotica, a ove školske godine projekat je posvećen istraživanju ambijentalnih scenskih prostora Sremske Mitrovice. U okviru zimskog semestra završene su prve tri faze: Inicijacija, Istraživanje i Prostor. Inicijacija je radionički format, traje nekoliko dana i posvećena je jačanju komunikacije između studenata, te formiranju tima. Upravo tako, timski, studenti su istraživali Sremsku Mitrovicu, što je za rezultat imalo kreiranje tematske mape, na kojoj su prikazani različiti aspekti razvoja grada od antičkog perioda do danas. Drugi korak ove faze bio je posvećen analizi dela “Žena crvene kose” Orhana Pamuka, radi boljeg razumevanja odnosa čoveka i prostora koji ta knjiga nudi. Rezultat ove faze su umetnički izrazi različitih formata, koji su zatim prevedeni u prostorne koncepte. Konačno, svaki student je ponudio privremenu scensko-gledališnu arhitekturu za neki od javnih prostora Sremske Mitrovice.

autorke teksta: Mia David i Tatjana Dadić Dinulović

Scena podrazumeva izvođače i gledaoce. Scenska loboratorija je mesto gde se pripremamo i za jedne i za druge. Upravo zato naša scenska laboratorija jeste staklena kutija - ne crna, pozorišna, niti bela, galerijska, već staklena, laboratorijska. Mesto istovremenog otkrivanja i skrivanja, pokazivanja delova procesa i čuvanja magije stvaranja. Odnosom izloženog i skrivenog pokušavamo da stvorimo želju i uzbuđenje i povećavamo očekivanja. Visoka očekivanja koja će nas terati da radimo više i bolje.

14/

Osnovne studije Scenske arhitekture, tehnike i dizajna na Odseku za umetnost i dizajn Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu osnovane su da bi doprinele boljem razumevanju (odnosa) arhitekture i pozorišta, boljem razumevanju prirode scenskog prostora, te scenskog dizajna u celini. Na različitim nivoima i na različite načine, ovim temama posvećeni su svi nastavni predmeti. Posebno smo ponosni na Sintezni projekat na trećoj godini studija, koji predstavlja zadatak u okviru kojeg se od studenata očekuje da se s različitih aspekata, na sistematičan i produbljen način, bave scenskim prostorom.   

To mislimo mi. A naši studenti misle i na novog “Blade Runnera” i laboratoriju iz koje je potekao, na Marvelove junake oličene u likovima superheroja, na sobe za animaciju, 3D efekte i holograme. Da bismo spojili šta laboratorija jeste, može da bude ili će tek postati, napravili smo sopstveni prostor. Još pri osnivanju studijskih programa scenskog dizajna znali smo da nam je potrebno mesto gde možemo da radimo u praksi, istražujemo odnose scene i gledališta, pravimo makete, kulise i praktikable, radimo sa svetlom, zvukom i projekcijama. Bio nam je potreban prostor koji će biti i pozorište, i galerija, i učionica, i radionica. Tako je Scenska laboratorija “Borislav Gvojić” postala “srce” Odseka za umetnost i dizajn, tj. svih studijskih programa na kojima se uči scenska arhitektura, tehnika i dizajn. Postala je prostor osvojene slobode – za studente, nastavnike i goste, mesto stvaranja i mesto susreta. U njoj držimo nastavu i ispite, izvodimo radionice, ali i programe koje zajednički stvaraju nastavnici, asistenti i studenti. Svakog četvrtka, program je otvoren za javnost – od Scen_lab bioskopa, u kome se prikazuju filmovi po izboru studenata osnovnih studija, preko Scen_lab arhiva, koji se bavi snimcima značajnih pozorišnih predstava u izboru asistenata, do Scen_lab razgovora i susreta sa značajnim profesionalcima iz oblasti kojima se škola bavi, ali i Scen_lab vrtića, u kom, nedeljom, deca uzrasta od šest do 10 godina prave prostorne strukture, osvajaju Sunčev sistem, prave jelke i uskršnja jaja. Laboratorija je i mesto prvog studentskog festivala IMPULS, studentskih izložbi, ali i njihovih poslednjih ispita, odbrana diplomskih, master i doktorskih radova

kako osvojiti scenski prostor

Vojvođanski salon: početak i ciljevi

Na gradilištu, ponovo: umetnička akcija u okviru Sinteznog projekta studenata III godine, 2017; gradilište Narodnog pozorišta u Subotici; Foto: Luna Šalamon

Kad kažemo laboratorija, prvo pomislimo na “Profesora Baltazara”, jedan od omiljenih crtanih filmova mnogih generacija, autora Zlatka Grgića i njegovih saradnika iz čuvene Zagrebačke škole crtanog filma. Nije reč o nostalgiji za detinjstvom već o načinu na koji smo tada doživljavali istraživanje i znanje. Bio je to kreativan proces u kome su pokušaji vodili ka uspehu, mada je i neuspeh činio uobičajeni deo tog puta. Profesor Baltazar imao je magičnu mašinu u kojoj su se kuvale i mućkale ideje, sa dodatkom kašike iskustva, prstohvata sumnje, šolje znanja... Sve to pravilo je buku, ispuštalo paru, grmelo i cvilelo. I onda su izlazila rešenja. Kad danas kažemo laboratorija, mislimo na Jeržija Grotovskog i njegovu Teatr Laboratorium u Vroclavu, u kojoj su, eksperimentom i istraživanjem, nastale neke od najznačajnijih pozorišnih predstava 20. veka. Mislimo na Bauhas, utemeljen na ideji Voltera Gropijusa, školu za arhitekturu, dizajn i vizuelnu umetnost u kojoj je stvarao i Oskar Šlemer. Mislimo, takođe, i na Borislava Gvojića, filmskog i televizijskog reditelja i glumca, koji je u novosadskoj filmskoj kući “Neoplanta film” i u RT “Novi Sad” napravio fantastične priče o životima običnih ljudi.

Između arhitekture i pozorišta:

autorka teksta: Slađana Milićević

Scenska laboratorija

Scenska laboratorija: razgovori o scenskom dizajnu 2017. Fotografija: Luna Šalamon

Kulttura: 08


k4/

Fotografija. Nina Miljuš

*besplatan primerak

1. Srpsko narodno pozorište

Sreda, 14. februar u 17:00

Sreda, 28. februar, u 20:00

izbor iz repertoara za februar

Projekcija dokumentarne TV emisije „Libela – priča o muzeju jednog diplomate„

(Velika scena)

Subota, 24. februar u 11:00 Otvaranje izložbe „Svestrani umetnik Jefto Perić“

5. Novosadsko pozorište

(Scena „Pera Dobrinović “)

Nedelja, 4. februar u 19:30 „Neobuzdani sklad“, premijera Subota, 10. februar u 19:30 „Anika i njena vremena“ Petak, 16. februar u 19:30 „Čas anatomije“

2. Ciklus predavanja o Sterijinom pozorju u okviru programa „Pozorijanski susreti“

4. Pozorište mladih (dramska scena) izbor iz repertoara za februar Četvrtak, 8. februar, u 20:00

(Velika scena)

„Evgenije Onjegin“

Sreda, 7. februar u 19:00 „Sterijin Magbet“

Petak, 16. februar, u 20:00

Sreda, 14. februar u 19:00 „Hamleti Laze Kostića“

„Čikaške perverzije“

Sreda, 21. februar u 19:00 „Antonije i Kleopatra Miloša Crnjanskog“

(Velika scena)

(Velika scena)

Utorak, 20. februar, u 20:00 „Tre sorele“ Sreda, 21. februar, u 20:00 (Mala scena)

3. Spomen-zbirka Pavla Beljanskog izbor iz repertoara za februar Četvrtak, 8. februar u 18 časova

„Naši dani“ Utorak, 27. februar, u 19:30 (Mala scena)

„Dok te ja hranim i oblačim“

(Ujvideki Szinhaz) izbor iz repertoara za februar Utorak, 13. februar, u 19:00 „Grobnica za Borisa Davidoviča“ Ponedeljak, 19. februar, u 19:00 (Mala sala)

„Edvard II – njegova nemirna vladavina i žalosna smrt“ Sreda, 21. februar, u 19:00 „Anđeo zlatnih krila“ Četvrtak, 22. februar, u 19:00 (Mala sala) „Kučka“

6. Muzičke večeri Matice srpske Sreda, 28. februar u 19:00 Svečana sala Matice srpske

„Od Rahmanjinova do džeza“ Ivan Kirn, oboa, Diana Jovanović, klavir , Ana Stefanović, klavir

„Čitanje ljubavi“

Promocija knjige „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“

www.kulttura.rs

Impresum

Errata za prošli broj 07 / januar na stranici 7 na kraju teksta ‘’ Fokus na muzej grada Novog Sada’’ piše Nataša Gvozdenović, a treba da piše Sonja Jankov.

Glavna i odgovorna urednica

Grafički urednik

Institucijalni partner

Nataša Gvozdenović

Kuća Čuvarkuća & Marko Mijatov

Kulturni centar Novog Sada

Lektura i korektura

IDEA

Saradnici

Igor Burić Sonja Ćirić Sonja Jankov Aleksandar Milosavljević Tatjana Dadić Dinulović Mia David Slađana Milićević

Jelena Belimarković Izdavač

Fondacija „Novi Sad 2021“ Produkcija i distribucija

Kuća Čuvarkuća

Podrška projektu

Štampa

Štamparija ’’Komazec’’, Inđija Tiraž

10.000 Kontakt

redakcija@kulttura. rs *Fotografije u časopisu su ustupljene ljubaznošću vlasnika.

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад

008(497. 113) Kulttura: / glavna i odgovorna urednica Nataša Gvozdenović. – 2018, br. 8 (februar) – . – Novi Sad : Fondacija “Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture”, 2018 – . – 29 cm Mesečno. ISSN 2560 – 4430 COBISS. SR – ID 315455495

Kulttura: 08  
Kulttura: 08  
Advertisement