ствари, људи у Сарајеву једни другима често говорили: - М и ш у један. Скакутао сам уходаном путањом према кући, потпуно увјерен да је Јуриј Гагарин обичан аматер у брзом кретању кроз простор. Заљубљен у Сњежану Видовић, поносан на мој Титаник, желио сам да што прије стигнем кући и обрадујем мајку. Отац је био на службеном путу. Повремено сам се заустављао и хватао дах. Титаник је у мојим рукама изгледао као да је већи од мене. Пола метра у ширину, скоро толико у висину. Угледао сам мајку како, на конопац између прозора и багрема, простире ч а р ш а ф е . Она је сухи веш скидала са конопца, а мокри простирала ч и м би се вратила са посла. Била је књиговођа на Грађевинском факултету. Када би је неко питао: - Како си? - она је говорила: - Добро, цркавам од посла. Махнуо сам јој, али није примјетила. Прекривали су је ч а р ш а ф и ношени вјетром, као нека једра која су вукла невидљиву једрилицу на којој смо једрили. Скренуо сам са степеништа и кратицом, још брже, кренуо низ стрмину. Занемарио сам чињеницу да понос и високо уздигнута глава нису усаглашени са неравним тереном. Закачио сам ногом о неки камен и у паду се дочекао на десну руку, а у лијевој сам држао Титаник. Јаукао сам од бола у зглобу десне руке, а кроз једра направљена од очеве кошуље видјело се небо. Тада сам први пут рекао: - Јебем ти небо. Тих сто метара низбрдице представљало је најдужи и најтежи пут којег је требало да савладам. 25
I ЗЕМЉАИСУЗЕ