Issuu on Google+

Priĉe iz knjige Prohujalo s košavom, Jelena Ranković E, da Jednog dana dok sam sedela u redakciji u Vlajkovićevoj ulici, stigao mi je mejl posvećen generacijama 1950, '60, '70... Poslala mi ga je sestra, roĊena 1972. godine. Ja, klasika, tri godine mlaĊa. Zajedno, miks generacija 1950. i 1946. Porodiĉna slika nešto kao mama, tata, pas i nas dve sa frizurama ala Lokica. Sa smislom ili ne, reĉ nostalgija mi proĊe kroz glavu. Za ĉim? Neopipljivo, moţda bi se odgovor mogao naći u slici... Sedim u kuhinji mog druga. Na TV-u spot Majkla Dţeksona. Ništa to ne bi bilo posebno, da nam njegov deĉko ne pravi palaĉinke. I da Majkl u meĊuvremenu nije umro kao belac. Ne znam, ali nimalo me nije iznenadilo. Ova planeta i ovako ide u nepoznatom pravcu. Moji roditelji su odrastali u Paviljonima, najstarijem delu Novog Beograda, sa prvim „kafe" soliterom i zgradama koje su Rusi projektovali, a robijaši gradili. Vitomil Zupanc, koji je uĉestvovao u izgradnji, u knjizi Menuet za gitaru seća se kako su u nedostatku alkohola pili parfem od ljubiĉica, tako da su im i mokraća i celi Paviljoni, mirisala na taj simbol proleća. Moji su bili ona generacija koja je slušala ploĉe, bila u izviĊaĉima i presovala cveće i svetlucavi staniol bombona u knjizi Pola Elijara. Slušali su Toma Dţonsa, Pola Enku, Peta Buna i Pleterse. Ćale je kevi ostavljao poljsko cveće na prozoru. I ona ga je ĉekala, kao što niko nikoga ĉekati nije znao... To su bile te godine. Kada nas još nije bilo. Ni u najavi. Ni u sjaju oka. Kada je u celom kvartu bio samo jedan televizor, i ţestoki Ţorţ Stanković. Sve ostalo je bilo po jusu. Rodili smo se i preţivljavali iako naše mame nisu išle na 3d ultrazvuk. RaĊale su sa dvadeset i dve i nisu bile depresivne i nisu brinule da li će im deca ići u privatnu ili drţavnu školu. Nisu ni oĉekivale ĉudo. Išle su napred i na drugarske veĉeri. Oblaĉili smo se u Kluzu. Dobijale su karanfile za Dan ţena. Nisu postojale pampers pelene i ulošci sa krilcima. Mazale su nokte sedefnim lakom i nosile minĊuše na klipsu. Umele su da rastegnu meseĉnu platu do prvog. Imale su u ormanu garderobu koju su ĉuvale za sveĉane prilike. I uvek su nešto ĉuvale za tamo neke dane, posebne. Oĉevi su radili do tri i obavezno spavali posle ruĉka. Sluţili vojsku godinu dana, pisali ĉeţnjiva pisma i tetovirali JNA na mišicama. A sve duševne i telesne bolesti leĉili univerzalnim lekomšljivovicom. Koristile su se platnene maramice, muške karirane i ţenske sa cvećem. Minival je na velika vrata stigao u naš grad. Vijagra nije postojala. U sedam i petnaest poĉinjali su crtaći. A nedeljom pre podne domaći filmovi i Muziĉki tobogan. Nosili smo frotirske pidţame, potkošulje, farmerke na tregere, majice sa Sandokanom i hulahopke. Mazali usta groţĊanom mašću. Navijali za Brus Lija. Tih godina postojali su samo vuĉjaci, koker španijeli i pekinezeri po parkovima. Stjuardese su bile najlepše devojke iz kraja. Bilo je nepristojno zvati telefonom izmeĊu tri i pet. RoĊendane smo slavili po kućama, sa malim sendviĉima sa praškom šunkom, kaĉkavaljem i kiselim krastavĉićima. Nismo pili flaširanu vodu. Nalivali smo se koktom, i jupijem. Cmok, ĉoko moko, i onaj u ĉašici jeli smo bez brige da li su pravljeni od punomasnog mleka ili ne. Niko nije ni znao da na laktozu moţeš biti intolerantan. Navijali smo za štrumpfove i mrzeli Gargamela. Gledali Smogovce i Opstanak. Plakali zbog Gileta, trinaestog praseta i Mahovine na asfaltu. Smejali se Beniju Hilu i Šojiću. Nije bilo keteringa. Hepeninga. Bar-kodova.


Na ekskurziju su nas vodili u Risan. Za razliku polova nismo saznavali na forumima. Imali smo Deĉje novine iz Gornjeg Milanovca i Tik-tak. Sa mamama nismo priĉali o seksu, a knjige o seksualnom vaspitanju su nam pod obavezno uvaljivali profesori iz biologije, koji su imali tal sa prodavcem. Pravili smo sendviĉe za uţinu. Ĉitali Politikin zabavnik. Skupljali smo ispijene limenke koje su ostavljali stranci i u njima drţali olovke. Oblaĉili papirnatu Lu. Skupljali sliĉice Sara Kej i Tarzana. Tukli smo se i svaĊali. Bili šminkeri i pankeri, kao. Roditelji nisu angaţovali advokate i optuţivali profesore za verbalni delikt i pedofiliju. Plata je stizala na vreme. Nismo imali plejstejšne, video igrice, ni sto televizijskih kanala. Imali smo Bolji život, Dinastiju i Sever i jug. Drti densing i Futluz. Nismo imali mobilne, ĉet rumove, taĉ podove, nevladine organizacije. Imali smo stripove, upisivali smo se jedni drugima u spomenare i izostavljali stranu na kojoj je trebalo da napišemo ime simpatije. Igrali smo se po parkovima, peli po drveću i padali. Nismo imali solarijume i frenĉ manikir. Reklama za zastavu 101 glasila je - Savremeno, snaţno, startno i komforno vozilo sa petoro vrata. I naši oĉevi su u to verovali. Vozali smo se bez onih dodatnih sedišta za decu, bez sigurnosnih pojaseva, ţvakali smo bazooka ţvake, kuvalo se sa vegetom, jeli smo šampite i ajmokac. Ĉekali u idiotskom redu da bismo ušli u prvi Mekdonalds na Slaviji. Viski se otvarao za specijalne prilike. Gledali smo zajedno Kviskoteku, slušali noćni program na radiju, prepriĉavali knjige Agate Kristi, mislili da smo postali mnogo mudri ĉitanjem Hesea, a i Majkl Dţekson je tada bio crnac. Nostalgija je, kaţu, sestra patetici. Nisam patetiĉna, samo sam, eto, sedela kod druga u kuhinji, dok nam je njegov deĉko pravio palaĉinke. A, i sestra mi je poslala taj mejl sa slikama Alije Sirotanovića, bombona 505 sa crtom i ţutog stojadina.

Di si ti so la si do U priĉama je super što se nikada ne zna šta je istina. A šta je laţ. To znaju samo oni koji su bili deo slike. Mada ni oni ne smeju sasvim da se zakunu. Jer sa ljudima se nikada ne zna, je l' da? Priĉaju i ono što ne misle. A misle i ono što ne smeju da izgovore. U isto vreme, fabula moţe biti sve. I u njene redove je svako dobrodošao. Tako su glavni likovi sasvim sluĉajno poreĊani jedan pored drugog za dugaĉkim šankom. A što je najbolje u celoj stvari, svi ti nepoznati gosti uz piće imaju i uroĊenu sklonost da priĉaju izmeĊu sebe. Istinite ili laţne priĉe, ovaj put uopšte nije vaţno. Bitno je samo da ih je moguće u svakom trenutku napustiti i potpuno zaboraviti To veĉe sreli su se sluĉajno drinkeri sa iskustvom i bez iskustva, jedan fotograf koga ćemo zvati Blek boks, sluĉajna ja, Tapas i moja omiljena stvar splitske grupe Daleka obala. Savršen naslov za savršeno sjebane dane Di si ti i poĉinje ovako... Da se žamor čuje ja ga ne bi čuja i pisma da se čuje, ja je čuja ne bi, i uvik kad sam takav ja razmišljam o tebi, voljena moja. Otišli smo na pivo. Blek boks i ja. Dorćol, jedna popreĉna ulica od Narodnog pozorišta. U stvari, u komšiluku Koštunice. Gde je on, to, valjda, svi znate. E pa, baš tu je i Tapas. Apsolutno neromantiĉan trenutak. Kraj dana, teškog i ludog. U duši, glavi i u nogama. Ali je, na sreću, imao kraj. I pivo je bilo hladno. I kiša je padala.


Strasno. Baš onako kako volim. Beograd se lagano davio u vodi, kada je pored mene seo sluĉajni gost. Ili sam ja bila sluĉajna to veĉe, ne sećam se. Imao je narandţastu majicu i veliku glavu. - E, imaš ţvaku? Bio sam na klopi pa sam jeo beli luk. Da te ne udavim, daj ţvaku. Tako smo se upoznali. A nismo se ni pogledali. Jer smo bili oni ljudi koji se nikada više neće videti. Ĉak ni sluĉajno. Blek boks me je spasao sa mentolom, koji mu je dao preko mog ramena. Cirkali cmo i priĉali. O politici, o novinama, o ţivotu. O planu B. Svako sa svojim slikama i pesmama u glavi, garant. Narandţasta majica je ţvakala i ćutala. U jednom momentu reĉe - E, mene zovu Glava. - A što? - pitala sam, ne znam zašto jer je bilo oĉigledno. - Bio sam kao klinac najbolji Ċak u školi. I ĉlan sam Mense. - Super, dopalo mi se ovo poslednje. Šapnem Blek boksu kako mi deĉko kaţe da ga zovu Glava, a ja ga pitam zašto... Kako si kvarna... dobacuje mi preko toĉenog piva. - E, a kako se ti zoveš? - J - kaţem dok u sebi pevam nastavak... A to je tako često pa i u snu se budim i počet ću sam sebe da kudim i da se nazivam ludim, I počet ću da te mrzim, voljena moja, i ne samo da ću početi nego to i činim. Nismo se uopšte gledali. Glava i ja. I niko nikome nije mogao u oĉima da proĉita loš dan, dobar ţivot i da li veruje u bajke ili ne. Poštovali smo nepisano pravilo da razgovor za šankom treba da bude lagan, duhovit i površan. Buljili smo u flaše ispred nas. Pitala sam se kakva je razlika izmeĊu škotskog, irskog i ameriĉkog viskija. I kako bi pasovao, recimo, burbon sa poljupcima onoga na koga mislim. I di-dţej je bio inspirisan. Puštao je ĉesto neku pesmu na koju bi najlepše ribe poskakale... Stavi svoje ruke na mene ili skloni ruke sa mene... nisam baš najbolje razumela, ali su devojke super Ċuskale. I Blek boksu se taj deo najviše dopao. Sve je bilo suviše prirodno. I razumljivo. Tako ti je uvek u Tapasu, kaţe mi iskusno BB. Narednih pola sata Glava me je pitao 68 puta kako se zovem. I posle svakog gutljaja ja sam izgovarala drugo ime. Zovi me kako god poţeliš, kaţem mu dok u sebi pevam refren... Di si ti, dok te moja ljubav traži, samo kaži, kaži di si ti, di si ti dok te moja ljubav treba samo kaži... Na kraju Glava, uvaţeni ĉlan Mense ili menze, nisam sigurna, kaţe - Ma znam kako se zoveš, nego sam zaboravio broj telefona. Dopala mi se fora. Smejala sam se mada nisam ţelela da znam bilo šta o tom ţivotu. A ni on o mom, znam. Uz pivce ja sam slušala. I smejala se. Dobrim forama sluĉajnog sauĉesnika za šankom, na kraju teškog dana. - Super ti ta bubamara - Glava je komentarisao moj privezak. - Hvala - kaţem i nastavim pesmicu u sebi... A zato ne tribaju mi ni suze, ni priče, psovke poljupci, ni dar, nitko izgubit time ništa neće. Jer nikad nismo bili zaljubljeni par. Stihove što sada reka sam tebi, spontane su riči bez skice, bez kroja i kažem ti naglas šta krija sam u sebi 'oćes li biti voljena moja. Retki su ljudi o kojima ţelimo da saznamo sve. I to obiĉno radimo bez velike priĉe. Beše ovo laka komunikacija, jednog sasvim obiĉnog dana. Verujući samo u sudbinska scenarija, prepriĉavam kao anegdotu ovu simpatiĉnu priĉu. Niti sam ţelela, niti sam traţila Ċavola. Moja potreba da u onome što postoji vidim i ono što ne postoji ovaj put je zatajila pa sam se celo veĉe pretvarala da ne vidim ništa. Samo sam se smejala i pevala u sebi... I na kraju te molim, voljena moja, da nikome ne kažeš ovo, da šutiš. Neka ovo bude mala tajna moja i tvoja i nemoj zbog ove pisme da se ljutiš, jer ti ćeš uvik biti uvik voljena moja.


Koliko ste se puta ispriĉali sa nekim koga vidite samo tada i nikada više. Bez povoda i velikih reĉi. - Doktor mi rekao da moram da ostavim piće i drogu ili ću riknuti. I evo, sve sam napustio, pijem sokove i ţiv sam. Pogledah ga prvi put kao da mi je nekako drago što je sve batalio. - Ma, lupam, prvi put te vidim pa foliram - kaţe Glava. Jesi ti završila ekonomiju? - Aj pogodi - kaţem mu. - Kada bi mogla da biraš sada, gde bi otišla u Pariz, planinu ili na more. - Na more - iz prve odgovaram. - E, onda si završila veterinu - pogrešno je procenio. Odrasli smo u istom kraju. Paviljoni, roĊaĉe. To je tvrdio. Ali nije mi bilo vaţno. - A je l' imaš deĉka? - Imam. - A gde je on sada? U sebi doĊoh do refrena Di si ti, di si ti ispod ovog modrog neba dok te moja ljubav treba di si ti, di si ti, di si... Kaţu, piće je izmišljeno da i manje lepe ţene budu nekome privlaĉne. Blek boks mi je prepriĉao reklamu koja ide ovako - Pije tip pivo i posle nekoliko flaša ruţna devojka mu postaje najlepša na svetu. Sledeća scena pije i pije i posle gajbe, ništa. Pored njega i dalje sedi gabor. Bila je to reklama za lajt pivo... Dok se smejemo i cirkamo, Glava mi reĉe: - Ložiš me. Al' nemoj nikome da kažeš. Rukom sam prešla preko usta kao da obećavam da ću ćutati. Al' nisam rekla da neću napisati... I više nismo priĉali. Nismo se ni pogledali. Glava i ja. Kaţem, super su te priĉe koje moţeš da napustiš neprimećeno. I da niko ne ostane sa zarezom iza reĉi ili, ne daj boţe, povreĊen. Sasvim lagano sam se izvukla iz guţve, i samo sam na izlazu uspela da ĉujem kako Glava viĉe... - E, aj se nađemo na maj spejsu ili na kres buku...


Prohujalo sa kosavom