Issuu on Google+

NAJBOLJE OBUČENE! str 12.

PORODIČNA SLEDEĆA FOTOGRAFIJA IKONA str 10. str 13.

Vesti iz umetnosti, dizajna i mode www.news-hd.net besplatno izdanje broj 10.

10.jun 2013.

INTERVJU: DRAGAN MIĆANOVIĆ str 4.

IVANA PILJA otkriva za H.D.news. str 8.

NIJEDNA VRATA SE NE OTVARAJU SAMA, NEKAD DUGO MORAŠ DA GALAMIŠ ISPRED NJIH str 6.


VESTI

D E S I GN

www.news-hd.net

VELIKA ŠKOLA LJUBIŠE RAJIĆA

Svi zainteresovani, prvom programu koji organizuje ova škola, mogu prisustvovati 5.juna u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, kada će premijerno biti prikazan dokumentarni film Velike škole Ljubiše Rajića. Milica Dačić

Kulturni centar Beograda, Grupa za skandinavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, kao i Filmski festival „Slobodna zona“, pokrenuli su forum „Velika škola Ljubiše Rajića“. Ova škola će 5.juna kroz mnogobrojne forume tribina, filma, predavanja i prezentacija, predstaviti teme vezane za obrazovanje, prevođenje, ali i društveni i kulturni aktivizam.  „Velika škola Ljubiše Rajića“ oblikovana je pre svega prema potrebama, očekivanjima, kao i potencijalima mladih ljudi i budućih stručnjaka. Ali ono što je posebno interesantan podatak, jeste to da je Ljubišina glavna misija bila da se pobrine i omogući ličnu dobrobit i perspektivnu budućnost studenata. Naime, forum je dobio naziv spajanjem imena samog osnivača, Ljubiše Rajića, i prve institucije koja je prethodila najvišim naučnim i nastavnim ustanovama u Srbiji, pri čemu se najviše imalo u vidu njena pionirska i vizionarska priroda, ali i sama ličnost Ljubiše Rajića. Ljubiša Rajić je bio osnivač i profesor na Grupi za katedre za skandinavske jezike i književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Osim toga, bio je član Norveške akademije nauka i mnogih uglednih, međunarodnih i stručnih udruženja. Istakao se ličnim dostojanstvom, ljudskom toplinom, kao i naučnom i umetničkom stvaralašću i time urezao duboke tragove u samu kulturu, ali i dao podsticaj novim promišljanjima društveno-kulturnih obrazaca.

ŠTEDNJA: Auto putevi od solarnih panela Postoji puno puteva koji su izloženi suncu, a koji ne rade ništa sa svom tom energijom. Zašto ih ne iskoristiti? Sve što je potrebno je masovni inženjerski poduhvat u smeru nove generacije solarnih panela kojima ćemo popločati naše kolovoze. Skot i Džuli Brusav su nekoliko godina radili na svom projektu Solar Roadway, odnosno putevima od solarnih panela. Sada su napokon spremni za prvi ozbiljniji pokušaj – popločaće 3,6 m x 11 m veliko parkiralište u severnom Ajdahu, oko sat vremena od kanadske granice. Finansirala ih je Uprava za puteve sa 750.000 $, a instalacija od 5.700 vati trebalo bi da može da dokaže održivost ove ideje. “Moraćemo da imamo nešto što vlasnici firmi mogu da vide,” kaže Skot Brusav. Put se sastoji od tri dela: providnog omotača koji je top-sloj sa ugrađenim solarnim ćelijama, LED svetlima (za oznake na putu) i grejačima (koji otapaju sneg i led), zatim sloja elektronike za kontrolu rasvete i komunikacija, i na kraju sloja ploča koji usmeravaju energiju na obližnje kuće i poslovne objekte (a možda i za punjenje električnih vozila). Plus, tu je još i kanal na ivici puta za prikupljanje i filtriranje ispuštene vode (uključujući i antifriz i druge hemikalije koje inače otiču u zemlju). Brusav kaže da solarni panel na zemlji verovatno generiše manje energije od onog smeštenog na krov, jer se panel na zemlji ne može uvek postaviti u optimalan ugao prema suncu. Ali, stvar je u tome da na zemlji imamo mnogo više prostora nego na krovovima, a ugradnja solarnih panela prema dole je lakša od podizanja ploča na krovove.  On nije izračunao koliko bi solarni putevi bili skuplje od asfalta – no nagađa da bi mogli biti oko tri puta skuplji. Najveća prednost solarnih cesta potencijalno je u tome da se njihova ugradnja može isplatiti jer se energija koju prikupe može koristiti za sve vrste korisnih stvari, na primer napajanja javne rasvete. Postoji mogućnost da se ta energija iskoristi i za punjenje električnih automobila bez stajanja, odnosno dok se još voze kolovozom. “Teoretski, nikad ne bi morali ostati bez goriva,” kaže Brusav. 

2

Ipak, prvo što Brusav mora dokazati je da cela stvar funcioniše na parkingu kako bi mogao početi s proizvodnjom svoje prve komercijalne solarne ploče za put (eventualno u 2014. godini). Ako se sve pokaže u redu, najverovatnije ćemo prve solarne puteve i parking mesta videti u hladnijim i udaljenijim mestima. Autoput koja sam uklanja sneg i led biće odlična stvar u zimskom periodu.

Sofija Vučeta


D E S I GN

www.news-hd.net

NOVI MACBOOK AIR ĆE BITI PREDSTAVLJEN SLEDEĆE NEDELJE Apple namerava da sledeće nedelje predstavi novu verziju MacBook Air računara, piše blog 9 to 5 Mac, pozivajući se na izvore. Novi MacBook Air Apple će predstaviti na svojoj godišnjoj konferenciji programera Worldwide Developers Conference. Računar će imati Intelov novi “Haswell” procesor koji omogućava znetno duže trajanje baterije. Neki takođe spekulšu da bi novi MacBook Air računari mogli imati prednju high-definition kameru, kao i poboljšane mikrofone (dual-microphone system) za videokonferencijske pozive. Brža WiFi veza takođe bi mogla biti jedno od poboljšanja. Ne radi se o nekim radikalnim promenama, ali ipak će biti zanimljivo videti novu veryiju najtanjeg i najlakšeg Appleovog računara. Uz MacBook Air, Apple će na programerskoj konferenciji takođe predstaviti i iOS 7, OS X 10.9 muzički servis koji će biti konkurent Pandori. Ako ovih dana kupujete novi računar i odlučili ste se za Apple, pričekajte do sledeće nedelje kad ćemo saznati više detalja o ovom MacBooku.

VEGA IT SOURSING RASPISALA KONKURS Domaća IT kompanija, Vega IT Sourcing, koja godinama sa uspehom posluje na međunarodnom tržištu, raspisala je internacionalni konkurs za dizajn enterijera i koncept vizuelnog identiteta svog poslovnog prostora. Konkurs je pre svega namenjen studentima arhitekture i dizajna.

Pravo učešća imaju studenti osnovnih i postdiplomskih studija arhitekture i dizajna, uključujući i one koji su diplomirali 2009. godine ili kasnije. Zadatak za učesnike konkursa je da osmisle koncept tako da svaka kancelarija predstavlja jedan od gradova koji su od značaja za kompaniju. Izabrani gradovi su: Amsterdam (Holandija), Kopenhagen (Danska), Novi Sad (Srbija), London (Engleska) i San Francisko (SAD). Prijave za konkurs otvorene su do 10. juna, a krajnji rok za predaju radova je 15. jun 2013. godine. Vega IT Sourcing je novosadsko preduzeće, partner kompanije Majkrosoft, i osnovna delatnost kojom se bavi je razvoj softvera. Tokom 2012. Vega je kupila sopstveni poslovni prostor, u kojem se zaposleni nalaze od avgusta iste godine. On je sačinjen od multifunkcionalne prostorije u kojoj se održavaju proslave, sale za konferencije, pet kancelarija i prostorije za zabavu. Ideja rukovodstva je da radne kancelarije, koje su u arhitektonskom smislu završene, dobiju novi vizuelni identitet. Nakon toga, internacionalni žiri sačinjen od rukovodstva preduzeća i arhitekata, doneće odluku o pobedniku. Najboljima na konkursu pripašće vredne novčane nagrade. Pobednik će osim novčane nagrade dobiti i svojevrsnu reklamu na sajtu i društvenim mrežama kompanije, a na istom mestu biće pomenuti i svi ostali učesnici konkursa. Sve dodatne informacije, zainteresovani mogu dobiti preko kontakt maila konkurs@vegaitsourcing.rs. Vega IT Sourcing DOO je preduzeće osnovano 2008. godine  i danas broji 33 zaposlenih. Kompanija trenutno posluje isključivo na međunarodnom tržištu, sa najvećom bazom klijenata u Holandiji, Belgiji i Engleskoj. Učesnici se na konkurs mogu prijaviti individualno ili u timovima.

Bogdan Colić

3


Sa vama na ti D E S I GN

www.news-hd.net

“KADA MOJA NOGA DOTAKNE TLO POZORNICE, DRAGAN MIĆANOVIĆ PRESTAJE DA POSTOJI” Filozof u filmu “Lajanje na zvezde”, u jednoj predstavi 3 lika, u drugoj predstavi lik žene. Karijera od Beograda do Londona i šire. Glumčko iskustvo na kome bi mu mnogi pozavideli, a o njemu svedoči veliki broj nagrada koje ima iza sebe. Dragan Mićanović. Za H.D. news glumac govori o težini uloga koje je morao da ponese, saradnji sa velikim imenima stranih produkcija, kao i o tome šta nedostaje srpskoj filmskoj sceni. Za Ulogu Porcije u predstavi „Mletački trgovac“ dobili ste nagradu „Miloš Žutić“ kao i nagradu „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta za najbolje glumačko ostvarenje sezone na beogradskim scenama. Koliko je bilo teško transformisati se u suprotan pol, a opet to odraditi na odličan način? Uvek kada se spremam za neku ulogu pokusavam da joj udahnem deo sebe, dam posebnu notu sa mojim potpisom i pečatom koji su proizvod mog dosadašnjeg životnog iskustva. To mi je bilo onemogućeno samom osnovom lika, što je ostavilo prostora za mnoge inovacije u pripremi. Lik Porcije mi je pružio mogućnost da istražujem samog sebe, spoznam svoje granice i da ih u isto vreme širim. Kada muškarac igra žensku ulogu uvek postoji bojazan da lik dobije na komičnosti. Mesta za sumnju kod publike ne sme biti. Kao i u muzici, kada gitarista pogreši jedan ton, publika to prepozna i gubi interesovanje. Šta god vi uradili nakon toga, borba sa veternjačama je neminovna. Igranje suprotnog pola označio bih kao jednu od težih prepreka za glumca.

Kako je došlo do toga da u predstavi „Iz junačkog života građanstva“ igrate 3 uloge, zapravo tri generacije jedne porodice? Kako to postiže jedan glumac u istoj predstavi? Naša sjajna pozorišna rediteljka i moja velika prijateljica Iva Milošević je došla na tu ideju koja mi je delovala toliko interesantno i izazovno, da jednostavno nisam sebi mogao dopustiti da kažem ne. Nikada do tada nisam bio deo nečeg tako smelog, niti sam čuo da je nekome nešto slično palo na pamet, bar kada je svet pozorišta u pitanju, što čini ovu predstavu unikatnom i definitivno jednom od najzahtevnijih koje sam igrao. Moram još jednom pohvaliti Ivu na sjajnoj režiji. Nije bilo lako onakvu ekspresionističku trilogiju “spakovati” u svega tri sata. Jako sam ponosan na nju, kao i na predstavu koja mi je posle “Hamleta” definitivno omiljena.

Kada se popnem na scenu, kada moja noga dotakne tlo pozornice i kada moje uho opipa tišinu u publici, Dragan Mićanović prestaje da postoji. Lik koji tumačim postaje moj novi identitet, a ne samo neka jeftina maska ili neko novo odelo. Verujem da svaki profesionalac ima isti, ako ne, onda sličan osećaj transformacije do koje dolazi neumoljivim znanjem o liku kojeg igra, kao i beziscrpnom voljom za dobijanje tog znanja. Zamislite samo koliko je teško transformisati se (nakon lične transformacije) tokom jedne predstave iz jednog lika u drugi, a nedugo zatim i iz drugog u treći. Tome dodajte činjenicu da se radi o potpuno različitim karakterima koji žive u potpuno različitim vremenima i cela stvar dobija još veću težinu. Na kraju svakog izvođenja moram da pitam nekoga od kolega za svoje ime, a onda se zahvalim Ivi što nije došla na ideju da jednom od moja tri lika promeni pol… Početkom godine u Beogradu ste snimali korejski film „The Tenor-Lirico Spinto”. Kakvo iskustvo imate u saradnji sa korejskim glumcima i rediteljem? Bilo je jako interesantno. Ogromna je razlika u samoj osnovi glume između istočnjačke i evropske kulture, naročito u dramaturgiji, koja je u azijskim zemljama jako specifična i više se oslanja na facijalnim ekspresijama, nego na dijalozima, što je u prvi mah evidentno. Drama ne leži u glasu i rečima, već u očima i na licima glumaca. U nekim trenucima sam osećao kao da sedma umetnost doplovaljava u mirne luke nemih filmova koje je tako davno napustila. Sang Man Kim je, iako tek na početku svoje režiserske karijere, već jedan od najvažnijih, ne samo južnokorejskih, već i azijiskih režisera, što dokazuju njegovi uspesi sa filmovima kao što su “Midnight FM” i “Girl Scout”, kao i angažmani najpoznatijih južnokorejskih glumaca. Ako se tome doda činjenica da Južna Koreja posle Hong Konga ima nezvanično najbolju kinematografiju u Aziji, onda je svaka dalja priča o njemu suvišna.

Bio sam jako uzbuđen i ponosan što ću, pored evropske i američke, ostaviti malen trag i u azijskoj produkciji, a kada sam dobio informaciju da ću sarađivati sa Yoo Ji-Taeom, koji ima status Boga u svojoj zemlji, nije mi bilo svejedno. On je već širom sveta popularan zbog svoje uloge u kultnom filmu “Old Boy” i priznajem da sam zbog toga u početku imao malu tremu, koja se pokazala kao neosnovana jer se radi o izuzetno druželjubivoj i harizmatičnoj osobi. Dok sam živeo i radio u Londonu “pokupio” sam jedan izraz – captivated, koji režiseri često upotrebljavaju kada traže glumca koji pleni samom svojom pojavom, a on je puno značenje te reči i mnogo, mnogo više…

Jednom prilikom izjavili ste da volite zahtevne reditelje. Zbog čega? Čovek nikada nije u potpunosti zadovoljan onim što je postigao. Uvek oseća da može više, da može bolje. Uvek teži savršenstvu. Na snimanju, režiser je taj koji donosi sud o našim pokušajima doticanja nečega što je nedodirljivo i na kraju selektira ono što je bilo najbliže toj nikad dostižnoj tački. Takođe, mora biti i dobar motivator kako bi inspirisao i izvukao iz glumca ono najbolje, a to je ono što karakteriše zahtevne reditelje. Naravno, ima i onih koji zahtevaju mnogo, a ne umeju da vam prenesu svoje zamisli, ali to je već neka druga priča… Pre dve godine, glumili ste u filmu “Koriolan” sa velikim imenima kao što su Dzerard Batler i Ralf Fajns. Koliko Vam je ova uloga predstavljala izazov, koliko Vam je zapravo bilo teško da se pripremite za nju? Kada dobijete ulogu u filmu strane produkcije, skoro uvek se radi o sporednoj ulozi, osim ako tematika filma nije jugoslovenski građanski rat. S vremena na vreme vas može zadesiti da igrate nekog Rusa i to je realnost koju glumci sa ovih prostora, ukoliko žude za holivudskom karijerom, nažalost, moraju prihvatiti. Ipak, težina/lakoća uloge je nemeriva i ne zavisi od relevantnosti vašeg lika sa temom i broja minuta provedenih ispred kamere, već isključivo od vaše volje i vašeg umeća. Svaki sekund koji provedete na setu je dragocen i esencijalan za filmsku celinu. Jedino što vam ostaje da uradite jeste da date svoj maksimum. Olakšavajuća okolnost kod ove uloge je ta što se sa Ralfom i Džerardom znam sa nekih ranijih projekata i jako smo dobri prijatelji, tako da je saradnja sa njima na ovom filmu više ličila na porodično okupljanje. Posebno mi je drago što je film sniman u mojoj zemlji i što sam mogao Džerardu da se odužim za gostoprimstvo koje mi je pružio prilikom snimanja “Rocknrolle” kada me je pozvao u čuveni britanski “The Mayflower” pab i dočekao sa crnogorskom zastavom, misleći da sam iz te zemlje. Džerard je veliki borac za nezavisnost Škotske, pa verovatno nekom osećaju “separatističke bliskosti” dugujem takav tretman. Zaista je bilo zabavno ponovo sarađivati sa njim i Ralfom i nadam se da nam ovo neće biti poslednji zajednički projekat. Kada radite u okruženju koje vam je poznato i u kojem se osećate sigurno, oslobođeni ste nepotrebnog pritiska i dajete sebi pravo na improvizaciju, a tada nastaju prave stvari.

4


D E S I GN

www.news-hd.net

Iz Srbije ste nakon bombardovanja sa porodicom otišli u London i tamo ste igrali u britanskim TV i filmskim produkcijama, u Gloub teatru... Koliko se razlikuje glumački život u Srbiji od onog u Engleskoj? Mnogo! U poređenju sa njihovom, naša kinematografija je čista improvizacija, što ima i svojih prednosti. Kada kod nas umetnost postane oslonac društva, onda ćemo moći da se poredimo sa zapadom i da nešto pričamo. Kod nas je gluma još uvek hobi, ne računajući manju grupu velikih glumaca koji mogu da žive od toga. Posebno bih se osvrnuo na pozorište koje polako umire.

Šta po Vašem mišljenu najviše nedostaje kulturnoj , samim tim i filmskoj sceni Srbije? Zdrav razum! U našoj zemlji je za prosečnog građanina nevidljiva razlika između normalnog i nenormalnog, moralnog i nemoralnog, umetnosti i kiča, belog i crnog… Za to su uveliko krivi mediji zbog kojih naša zemlja godinama uveliko korača unazad. Samo da ne stigne do devedesetih…

U kom smeru se trenutno kreće Vaša karijera? Ne razmišljam o tome. Idem od uloge do uloge i trudim se da dam sve od sebe u svakom datom momentu. Jedina putanja u koju sam siguran je ona koja vodi do precrtavanja dva imena sa mog glumačkog “bucket lista”, a to su imena Kralja Lira i Sirana. S druge strane, ništa nije sigurno… Dragana Sretenović

Kada kažete da Vas je lik Alsesta u Molijerovom “Mizantropu” podosta koštao, zbog čega tako mislite? Altest je jedan od retkih likova koje nisam morao da glumim zahvaljujući tadašnjem okruženju i stvarima koje su se događale. Ja sam bio Alsest, moralan i čist, zbog čega sam i morao da odem. Čak i kada se setim tog perioda, uvek mi je u glavi Molijerova izreka: “Ljudi žele da budu rđavi, ali nikako ne žele da budu smešni”, samo što smo mi tih godina uspeli da budemo i jedno i drugo. Razbijanje iluzije o normalnom životu na ovim prostorima je bila cena koštanja, možda i ne tako visoka…

U seriji „Žene sa Dedinja“ koja se trenutno emituje igrate ulogu Martina Malbaša. On je dosta vesiliji lik u odnosu na većinu uloga koje ste imali. Postoji li zapravo suštinska razlika u pripremi tih nekih veselijih uloga od onih malo mračnijih? Apsolutno ne. Za svaku ulogu se pripremam jednako, s tim što mi veseliji likovi više leže, valjda zbog toga što sam takve prirode.

5


D E S I GN

www.news-hd.net

NIJEDNA VRATA SE NE OTVARAJU SAMA, NEKAD DUGO MORAŠ DA GALAMIŠ ISPRED NJIH Noć muzeja obeležena je u 68 gradova u Srbiji, ali samo jedan od tih gradova, Kragujevac, posebno je ostao obeležen po muralu koji je osvanuo na kući u kojoj je privremeno živeo Đura Jakšić. Jedna od autorki ovog specifičnog murala, kao i jedna od osnivateljki kreativne grupe “Zid” u kojoj zajedno sa još dve saradnice stvara murale, Jana Danilović, specijalno za H.D.news, govori o tome na kakve reakcije su naišle naslikavši mural Đure Jakšića, gde pronalazi inspiraciju za slikanje murala, kao i svoje mišljenje o trenutnoj situaciji u kojoj se kultura nalazi. 1. Zajedno sa saradnicama Danijelom Rupić i Tijanom Gogić, oformili ste kreativnu grupu “Zid”, koja se bavi zidnim slikarstvom. Šta je bilo presudno da dođe do formiranja takve jedne grupe? Do osnivanja grupe Zid došlo je spletom čudnih i srećnih okolnosti. Organizatori festivala Patosoffiranje kojima smo ponudili izložbu svoje klase kao deo programa festivala, osim što su taj naš predlog prihvatili, ponudili su nam da u smederevskoj tvrđavi oslikamo jedan zid. Nismo bile sigurne ni ko bi osim Danijele i mene uopšte bio u ekipi koja bi slikala niti smo imale jasnu predstavu kako bismo to izvele. Srećom, organizator festivala Vlada Nešić imao je više poverenja u nas nego mi same i za pet dana naslikale smo mural na koji smo i danas veoma ponosne. Te godine je u Smederevo otišla grupa od pet ljudi, koji su se vremenom iz različitih razloga odvojili iz grupe. Tijana Gogić je u čitavu priču grupe ZiD ušla poslednja, ponovo slučajno, pošto je jedna od prethodnih članica ekipe otkazala učešće u radu na muralu „Pod suncem“ samo nekoliko dana pre početka radova. Mural je bio veliki i hitno nam je trebao neko ko bi zamenio devojku koja je odustala. Tijanu sam površno poznavala sa akademije ali sam znala da je odličan crtač i slikar, ona je pristala da radi sa nama, a mi smo dobili dragocenog saradnika i prijatelja. 2. Najviše pažnje u svojoj umetničkoj karijeri posvetili ste muralu. Kada se rodila ljubav prema istom? Kako sam se rodila i odrasla u Užicu, koje je krajem osamdesetih i početkom devedesetih bilo poznato kao grad murala, mogu da kažem da sam od kada znam za sebe gledala u oslikane zidove koji su me tada,kao i sada fascinirali. Na Trgu Svetog Save, (ako se ne varam ) 1995. godine troje užičkih slikara naslikali su ogroman mural koji se zvao „Riba koja je progutala svet“.Mislim da me je bas taj mural , za koji sam kada sam ga prvi put videla pomislila da je nesto najlepse sto sam ikada videla, motivisao da pokušam da nekad napravim nešto tako magično što će možda nekoga pomeriti kao što je mene „Riba koja je progutala svet“. Ja sam pre svega crtač,ali mural predstavlja ogromno osveženje posle mnogo zimskih meseci provedenih u ateljeu. 3. Za Vas i Vaše saradnice iz grupe „Zid“, zidovi ne predstavljaju granice. Ukoliko zid nije granica, postoji li nešto što jeste? Zid nikako ne predstavlja granicu ili prepreku, što se nas tiče, zid je izazov i motivacija. Jedina ograničenja koja ja i devojke sa kojima radim „priznajemo“ su ograničenja koja sam sebi postaviš i ne želiš da savladaš. Malo šta je uz veliki trud, rad i podršku neizvodljivo.

4. U Noći muzeja, oslkali ste mural Đure Jakšića s porukom „Nije bitno šta će biti, bitno je kako je do toga došlo“. Na kakve reakcije ste naišli? Mural na kući Đure Jakšića je svakako presedan u našem radu. Ranije nismo bile sklone angaživanim radovima, barem ne u oblasti zidnog slikarstva, ali prilika za ovu vrstu iskoraka je bila neodoljiva i verovatno bismo se jako pokajale da je nismo iskoristile. Doslovno sve što je imalo veze sa tim muralom nedeljama sve do trenutka dok nije bio završen ( a naslikan je za jedan sat i dvadeset minuta!) bilo na ivici žileta, od preskakanja dva metra visoke žičane ograde, preko činjenice da nismo dobili nikakvu dozvolu za tu akciju i da mural radimo u

6

sred dana u vrlo prometnoj ulici u centru grada,do opasnosti da se deo kuće uruši na nas i na kraju do mogućnosti da gradske vlasti ili grupa građana koja se zalaže za obnovu kuće to dožive ili kao uvredu i vandalizam ili kao podršku svojim idejama. Srećom sve je ispalo i mnogo bolje nego što smo mogle zamisliti. Jako smo vodile računa o jasnoći poruke koju šaljemo i ogradili se od obe „zaraćene strane“. Mi jednostavno mislimo da u toj raspravi nema pobednika. Sada već više niko ne može biti u pravu,a niko se ne pita kako smo do toga došli. Naišle smo na opšte odobravanje ,kako od medija tako i od građana Kragujevca- a to nismo očekivale!

5. Vaša ideja je zapravo bila da iskritikujete društvo i sistem vrednosti. Kakvo je Vaše mišljenje o trenutnom stanju kulture i društva u Srbiji? . Mislim da je kultura u Srbiji na svaki mogući način skrajnuta.Kako izdvajanjima iz budžeta države koja su ponižavajuća, tako i opštom poplavom plitkih sadržaja kojima se posvećuje ogromna pažnja.


D E S I GN

www.news-hd.net

Bojim se,međutim, da nedostatak novca i srozavanje svake vrste kriterijum nije jedino što kulturu ovde drži u neprekidnom grču.Nedostatak posvećenosti, entuzijazma, hrabrosti ili volje da se istupi iz gomile, iznese svoj stav, nedostatak ideje da se neke stvari ne rade za novac nego zato što ih treba uraditi meni se čine kao veći problemi nego sam nedostatak novca.

ne može biti nešto iščupano iz konteksta života i vremena u kome autor ili grupa autora živi. Pitanja koja mene kopkaju i kojima se bavim jesu pitanja vezana za mesto i ulogu pojedinca u društvu, preuzimanja odgovornosti za sopstvene postupke i pitanja identiteta pojedinca u

Kultura je samo najočigledniji primer stanja jednog društva.

7. Gde pronalazite inspiraciju za ono što stvarate?

6. Izjavili ste da je uloga umetnosti da se kroz akcije ovog tipa postave pitanja koja se tiču društva umetnosti ili nekih njegovih delova. Koja

Kao što sam maločas pomenula, ne mislim da se slikarstvo da odvojiti od života. Filmovi koje gledam, knjige koje čitam, muzika koju slušam ali i neposredna,svakodnevna iskustva su u mom slučaju izvor inspiracije. U slučaju murala, od presudnog značaja je prostor u kome mural nastaje, sam grad, atmosfera, ljudi kojima će taj mural kada nas tri završimo sa slikanjem ostati. Treba napraviti nešto što će zadovoljiti naša tri veoma različita senzibiliteta a što će ljudi kojima taj mural ostavljamo prepoznati kao lično- takav pristup muralu koji mi zagovaramo je sam po sebi neverovatno izazovan a samim tim i inspirativan.

su to pitanja? Konkretna poruka koju smo mi ostavili na kući Đure Jakšića glasila je: “NIJE BITNO ŠTA ĆE BITI, BITNO JE KAKO JE DO TOGA DOŠLO”. Ona jeste vezana za priču i spor oko tog objekta,ali da se primeniti i na mnogo širu sliku. Ljudi se ovde radije bave upiranjem prsta u “one druge” nego bilo čime drugim. Ja mislim da umetnost nije i

odnosu na masu koja galami a ne misli .

8. Rano ste počeli da se bavite umetnošću. Koliko je teško mladim i kreativnim ljudima da se bave umetnošću, imajući u vidu stanje u kome se kultura nalazi? Nikako ne bih volela da se odgovor na ovo pitanje pretvori u žalopojku kojoj su, moram priznati, slikari generalno skloni. Ne usuđujem se da govorim u ime „mladih ljudi“ ali mogu da govorim u svoje ime. Svaki posao u državi koja je tako nedavno doživela ono što ova naša jeste je težak, neizvesan i često se čini uzaludnim, pa bio to posao ekonomiste, lekara, pravnika ili slikara.Možda ovaj koji sam ja izabrala često deluje uzaludnije od mnogih drugih,ali i on uprkos uvreženom mišljenju podrazumeva svakodnevni rad, trud, neprekidno preispitivanje koje je retko kada prijatno i za razliku od mnogih drugih poslova ne ostaje u kancelariji kada pođeš kući na kraju radnog dana, nego ga hteo to ili ne nosiš sa sobom kući. Ne mislim da će umetnost generalno , a još manje murali crteži ili slike nešto „veliko“ ovde ikada zaista promeniti, ali verujem da je jedan čovek pokrenut na neko razmišljanje ipak nekakav pomak. Pa jedan-po jedan. Mislim da je loša ekonomska situacija često opravdanje za neulaganje dovoljno truda. Ni jedna vrata se ne otvaraju sama, nekad dugo moraš da galamiš ispred njih. 9. Krajnji produkt jednog murala jeste sklop tri različite ideje, Vas i Vaših saradnica. Na koji način usklađujete vaše zamisli, a da na kraju ipak nastane jedna kompaktna celina? Praveći skicu za jedan od prvih murala, ne znajući kako da od više ideja sastavimo celinu, otkrile smo sjajan sistem. Veliki papir na podu i svi crtamo odjednom, zajedno.Ideja se uobliči usput. Kako se Danijela i ja poznajemo još od predškolskih dana, pretpostavljam da sa nama nije baš uvek lako raditii, ali vremenom smo nas tri došle do stepena razumevanja i poznavanja koji su nam omogućili da skicu maltene samo kroz razgovor potpuno uobličimo.Važno je međutim, da u ovakvim poslovima nema sujete i egoizma- ne postojim JA, postojimo MI, a mi radimo zajedno i poštujemo se.

10. Nastupićete na predstojećem festivalu „Patosoffiranje“ koji se održava u Smederevu. S obzirom na to da je za Noć muzeja crtanje murala Đure Jakšića bilo iznenađenje, možemo li da očekujemo tako nešto i na ovoj manifestaciji? Ove godine već četvrti put učestvujemo na Patosoffiranju i već smo i organizatore i festival prestale da posmatramo kao saradnike i kao posao. Oni su već odavno naši prijatelji, a Patosoffiranje je događaj u kome mi učestvujemo sa ogromnim zadovoljstvom. Za ovu godinu u planu je nešto drugačije nego do sada. Rad neće biti angaživan ali će, biti nešto što do sada nismo probale pa će to svakako biti jedan korak dalje u radu grupe ZiD. Milica Dačić

7


D E S I GN

www.news-hd.net

“VODIM SE ISKLJUČIVO SVOJIM INSPIRACIJAMA” Mlada, uspešna i nadasve originalna modna kreatorka, Ivana Pilja, odličan je primer drugim mladim ljudima, kako treba slediti svoje snove. Svojim radom, kreativnošću i neizmernim talentom, dokazala nam je da srpska modna scena bez nje ne bi bila ista. Njeno pojavljivanje u svetu prošlo je veoma zapaženo, a kao rezultat toga usledile su saranje sa nekoliko svetskih javnih ličnosti. O svom radu, inspiraciji i daljim planovima, Ivana Pilja otkriva za H.D.news. Vaše pojavljivanje na Londonskoj Nedelji mode, a nedavno i na Beogradskoj, zasluženo je prošlo veoma zapaženo. Po čemu se Vaš rad izdvaja od Vaših kolega? Trudim se da gradim svoj prepoznatljiv stil, ne obazirući se na trendove i komentare širih narodnih masa. Vodim se isključivo svojim inspiracijama, i svakom revijalnom kostimu pristupam kao umetničkom delu, želeći da ono kaže nešto više od samo običnog komada odeće

Na modnoj sceni ste od nedavno prisutni. Koliko je teško izboriti se za svoje mesto pod modnim nebom? Prisutna sam od 2010. godine. Koliko je teško izboriti se, pre svega zavisi koliko neko to želi, i koliko veruje u svoju viziju. Smatram da nije teško, ali takođe i da ne dolazi preko noći, već iza toga stoji rad, upornost i istrajnost.

S obzirom na to da ste ranije dizajnirali sportsku odeću, kao i odeću za svakodnevnu upotrebu, koja se se može okarakterisati i kao komerci-

8

jalna, a trenutno se u Vašoj kolekciji mogu naći između ostalog i avangardni modeli, u kojoj meri se razlikuje njihovo kreiranje? I dalje dizajniram sporstsku odeću, za brend Rang u okviru firme Planeta Sport. Dosta se razlikuje od rada na mojoj kolekciji, počev od materijala, konstrukcije kostima i naravno ciljne grupe ljudi. Dizajnirati sportke kolekcije je veliki izazov, jer je to roba za šire narodne mase, tako da je tu povratna informacija o prodaji artikla neophodna, jer u moru brendova koji su preplavili srpsko tržište pravi je uspeh da se domaći brend istakne i nametne svoj prepoznatljivi stil kroz razne sportske linije. Jedan deo sebe posvećujem umetnosti razvijajući ono što istinski volim, u šta verujem i mislim da moda treba da sadrži - uzbuđenje, dramatičnost, neočekivano... a drugi deo mene je praktičan, što ću u nekom trenutku primeniti i na svoj brend, jer je iskustvo u industriji za jednog dizajnera neprocenjivo.

Postoji li bojazan od reakcija ljudi u zemlji kao što je Srbija, jer kreacije koje stvarate i koje smo imali prilike da vidimo na revijama u Beogradu, zaista su avangardne i nesvakidašnje? Ne, ne obazirem se na reakcije ljudi sa naših prostora, smatram da moja dela govore sve.


D E S I GN

www.news-hd.net

Šta je to što Vam daje vetar u leđa prilikom kreiranja novih kolekcija? Nova inspiracija, koncept, kao polazna tačka...i razrađivanje iste. Kolekcije koje ste kreirali ispunjene su geometrijskim oblicima, predimenzioniranošću i skulpturalnim formama. Koliko je arhitektura imala uticaja na Vaš rad? Arhitektura i skulptura su imale veliki uticaj na moj rad. Forma kostima je ono po čemu je moj rad prepoznatljiv, i uvek sam u potrazi za novim formama koje mogu da transponujem u kostim i učinim ga nosivim. Poznata nam je i Vaša fascinacija japanskom kulturom. Da li je i ona imala uticaja na vaše stvaranje? Da, to je bila inspiracija moje prve diplomske kolekcije, ali definitivno je imala uticaj i na moj dalji rad. Šta za Vas predstavljaju modni trendovi i koliko ste spremni da ponesete “breme” koje sa sobom nosi odgovornost stvaranja nečeg drugačijeg? Ne pratim modne trendove, taj tip smernice me ne intresuje. Smatram da dizajner treba sam da stvara svoj trend i nameće svoj stil, i naravno da bude spreman da ponese breme odgovornosti, da pomera granice...

Šta Srbija pruža mladim, neafirmisanim dizajnerima? Mislim da to ipak zavisi od mladih dizajnera, njihovih ambicija i priče koju žele kolekcijom da ispričaju. Smatram da dobar rad uvek nađe svoj put, bez obzira da li se u ovom trenutku nalazimo u Beogradu, Parizu ,Londonu... Načuli smo da nam pripremate nešto novo, koji su Vaši planovi u skorijoj budućnosti? Spremam nosivu kolekciju koja će za par dana da se pojavi u Supermarketu. Linija je komercijalizovana, a glavni akcenat je na printu, po kom sam prepoznatljiva ove sezone. Kolekcija će, inače, sadržati i muške majice, što bi bio prvi put da radim nešto namenski za njih. U buduće ću pored svojih revijalnih modela, kojima ostajem privržena, imati u ponudi i nosivu kolekciju sa svojim ličnim pečatom. Aleksa Ilić

9


Sledeća ikona

D E S I GN

www.news-hd.net

CRNI LABUD BELE BOJE Natali Portman, tridesetdvogodišnja umetnica raskošnog talenta, očarala je svojom privlačnošću, otmenošću i prefinjenošću ljude širom sveta. Još kao trinaestogodišnja devojčica oduševila nas je svojom glumačkom bravurom u filmuProfesionalac igraju��i rame uz rame sa francuskim veikanom Jean Renoom. Njena karijera je od tada išla samo uzlaznom putanjim i šesnaest godina kasnije postala je ponosna vlasnica zlatne statuete – Oskara. Odlična prilika da se malo bolje upoznate sa ovom talentovanom glumicom, gde drugo ako ne u rubrici Sledeća ikona! Rođena je 9. juna 1981. godine u Jerusalimu u Izraelu. Ona je jedino dete Shelley, američke domaćice, koja radi i kao njen glumački agent i Avnera, izraelskog državljanina i ginekologa. Njeni deda i baba sa majčine strane su Jevreji, koji su u Izrael imigrirali iz Austrije i Rusije, dok su roditelji njenog oca tamo došli iz Rumunije, odnosno Poljske. Iako oboje iz Izraela, njeni roditelji su se upoznali na univeritetu u Ohaju, SAD. Ubrzo su se venčali i vratili nazad. Godine 1984, kada je Natalie imala tri godine, porodica se preselila u Sjedinjene Države, gde je njen otac dobio medicinsku obuku. Portmanova, koja danas ima dvojno državljanstvo, je izjavila da iako zaista voli Ameriku, njeno srce pripada u Jerusalimu, jer je to mesto gde se ona oseća kao kod kuće. Natalie je prvo živela u Vašingtonu, zatim u Konektikatu, da bi se konačno 1990. godine preselila u Njujork.

Kada je napunila deset godina, Natalie je dobila ponudu od modnog skauta da postane dečiji model, što ona nije prihvatila, jer je već tada znala da jedini posao kojim ona želi da se bavi jeste gluma. U

10

intervjuu za jedan magazin Portmanova je izjavila: “Bila sam drugačija od ostale dece. Bila sam više ambicioznija. Znala sam šta sam volela i šta sam želela, i zato sam radila veoma naporno. Bila sam veoma ozbiljno dete.” Kao devojčica, školske raspuste je provodila pohađajući pozorišne kampove, gde je razvijala ljubav prema glumi. Ubrzo je dobila priliku da se pojavi na audiciji za brodvejsku predstavu Nemilosrdan! - mjuzikl o devojčici koja je spremna da počini ubistvo zarad glavne uloge u školskoj predstavi. Natalie Portman i buduća pop zvezda Britney Spears izabrane su kao zamene zvezdi Lauri Bell Bundy.

Godine 1994. Natalie se pojavljuje na audiciji za ulogu deteta koje se sprijateljuje sa sredovečnim ubicom u filmu francuskog sineaste Luca Bessona,  Profesionalac. Ubrzo nakon dobijanja uloge, uzima devojačko prezime njene bake – Portman, kao svoje umetničko ime, u interesu privatnosti i zaštite identiteta svoje porodice. Premijera filma održana je 18. novembra 1994. godine i to je bio njen debitantski projekat i prva saradnja sa glumačkim velikanom poput Jean Renoa, koji

je prošao više nego zapaženo i kod kritičara i kod publike. Sredinom devedesetih, Natalie je imala nekoliko manjih uloga u filmovima Vrelina, Mars napada! i Svi kažu volim te, filmu slavnog Woody Allena, kao i veću ulogu u filmu  Lepe devojke. Bila je i prvi izbor za ulogu Julije u filmskoj adaptaciji drame Williama Shakespearea,  Romeo + Juliet, ali su producenti osetili da njene godine ipak nisu prikladne.

Godine 1997. dobija ulogu Anne Frank u brodvejskoj adaptaciji Dnevnik Ane Frank, koja je za nju bila veoma značajna zbog jevrejske pozadine u priči. Iste godine izabrana je za ulogu Padme Amidale u novoj trilogiji Ratova zvezda. Godine 1999. usledio je prvi deo pod nazivom Fantomska pretnja. Film je postao pravi bioskopski hit, zaradivši ogromnu sumu novca. U vreme snimanja ovog, dobila je poziv za još jedan film, koji je u startu odbila da snima zbog scena seksa. Ipak, režiser Wayne Wang i glumica Susan Sarandon, koja je u filmu igrala njenu majku, zahtevali su korigovanje scenarija. Nakon što joj je prikazan novi nacrt, Portmanova je prihvatila ulogu


D E S I GN

www.news-hd.net

u filmu Život je negde drugde, a kao priznanje za odlično prikazani karakter, osvaja nominaciju za Zlatni globus. Ni kritike nisu štedele sa pohvalama, pa su epiteti poput “zapanjujuće” bile samo mali hvalospev u odnosu na njen talenat.

Nakon filma Tamo gde je srce, usledio je prelaz na “daske koje život znače”. U pozorišnoj predstavi Galeb, rađenoj po drami A.P.Chekhova, Natalie nastupa pored slavnih kolega Meryl Streep, Kevina Kleina i Philipa Seymour Hoffmana. Drugi deo trilogije  Ratova zvezda,  Napadklonova  svetskoj publici prikazan je 2002. godine. Još jedan komercijalni hit, doneo je mladoj glumici odličnu zaradu i veliku popularnost. Posle ovih filmova, Portmanova je počela da dobija sve ozbiljnije i glumački zahtevnije uloge, koje je ona tumačila sa neverovatnim lakoćom. Prvo se 2003. godine pojavila u filmu Anthony Minghelle, Hladna planina, pored Nicole Kidman i Jude Lawa, a potom i u filmu Bliskost, u kom iako igra pored takvih veličina kao što su Julia Roberts i Clive Owen, uspeva da privuče svu pažnju. Za ovu ulogu osvaja Zlatni globus, kao i prvu nominaciju za najprestižniju filmsku nagradu – Oskar. Naredne godine bile su više nego plodonosne! Natalie je nizala filmove, a uspeh je nije mogao zaobići. Najpre je 2005. zaokružila čuvenu trilogiju filmom Osveta Sita, a onda se sledeće godine pojavila u drami Miloša Formana, Gojine utvare, kao i i jednom od njenih najpoznatijih filmova V za Vendetu, za koji je čak pristala da obrije glavu. Njena posvećenost i moć transformacije omogućile su joj neverovatne ponude koje su je dovele u sam vrh glumačkog establišmenta. Tokom godina sarađivala je sa velikim rediteljskim imenima među kojima su: Tim Burton, Woody Allen, George Lukas, Wes Anderson, Jim Sheridan…ali i glumačkim magovima poput: Roberta De Nira, Al Pacina, Glenn Close, Jack Nicholsona i mnogih drugih. Nakon pomenutih, pojavila se i u filmovima  Voz za Dirdžiling,  Druga Bolenova kći, Braća, Njujork, volim te…a onda je usledio jedan koji je ostvario sve njene snove.

Godine 2010. Natalie dobija priliku da zaigra u psihološkom trileru amaričkog sineaste Darrena Aronofskog,  Crni labud. Kako bi prikazala ne samo karakter mlade balerine, već i njenu formu, Portmanova je bila prinuđena da trenira po osam sati dnevno šest meseci i za taj period izgubila je čak deset kilograma. Ipak svaki trud bio je isplaćen, jer mlada glumica za ovaj neverovatan performans osvaja sve moguće filmske nagrade te godine za najbolju glavnu ulogu. Zlatni globus, BAFTA, Nagrada udruženja filmskih glumaca, i naravno ona najnedostižnija, Oskara! Već sledeće godine, Natalie snima još tri filma, romantičnu komediju sa Ashton Kutcherom,  Bez obaveza, avanturistički sa James Francom,  Vaša visosti  i film o superherojima Tor. Sve popularnija i traženija, glumica radi punom parom, a u ovoj godini imaće premijere tri nova filma.

Natalie Portman je jedna od retkih glumica koja u istom ritmu radi od samog početka svoje karijere. Za par dana napuniće trideset drugu godinu, a u svojoj filmografiji već ima preko četrdeset naslova, što je zaista neprocenjivo, uzimajući u obzir da je još uvek u grupi mlađih glumica. Njeno veliko iskustvo se pored glume ogleda i u stilu koji neguje već godinama. To su prepoznali i mnogi modni časopisi na čijim se listama najlepših i najstilizovanijih ličnosti pojavljivala više puta. Ne treba zanemariti ni činjenicu da su je upravo zbog toga iskoristili marketing stručnjaci iz čuvene modne kuće Dior, koji su je i angažovali za promociju nekih svojih proizvoda. Ova mlada, a nadasve talentovana glumica nesebično nam je podarila neke od nezapamćenih uloga, a svojom pojavom dokazala nam je da svetska glumačka scena bez nje ne bi bila ista. Zbog svega navedenog što je učinila i zbog onoga što tek očekujemo od ove dame sa stilom, bez zadrške najavljujem da će postati ikona o kojoj će se još dugo pričati. Sa Natalie Portman do Sledeće ikone! Aleksa Ilić

11


D E S I GN

NAJBOLJE OBUČENE! Protekle nedelje pratili smo neke od najpoznatih svetskih javnih ličnosti. Ovog puta smo zavirili i na glamuroznu premijeru filma Mlađi referenti, ali smo ocenjivali i dnevne stajlinge…pred vama se nalaze najstilizovaniji za proteklu nedelju! Na pomenutoj premijeri komedije  Mlađi referenti, kao član filmske ekipe pojavila se Rose Byrne. Ova australijska glumica, poznatija po ulozi u uspešno ekranizovanoj komediji  Deveruše, zablistala je na crvenom tepihu u savršenoj kreaciji koju potpisuje kreator Emilio Pucci. Kratka haljina boje slonovače u isto vreme odisala je dozom seksipila, ali i elegancije, zahvaljujući čipki, koja je pokrivala gornji deo tela. Stajling je upotpunila klasičnim salonkama sličnih tonova. Vrlo jednostavno i prirodno! Na istom dešavanju uslikana je i mlađana Jessica Szohr. Ona je takođe prisustvovala kao član filmske ekipe, a svetskoj publici poznatija je po ulozi Vanesse iz popularne tinejdž serije Tračara. Prelepa Amerikanka

“Ono što nosite je vaša prezentacija sebe u svetu, posebno danas kada su ljudski kontakti tako brzi. Moda je istant jezik.” - Miuccia Prada

12

l

www.news-hd.net

mađarskog porekla ponela je veoma zanimljivu Haute Hippie kreaciju. Crna koktel haljina, neobičnih rukava, ukrašena perlama bila je pravo osveženje na crvenom tepihu. Iako u hipi fazonu, haljina je izgledala više nego glamurozno u kombinaciji sa Chanel crnim cipelama. Na drugoj strani okeana, u nešto drugačijoj vrsti provoda, uslikana je najpoznatija engleska manekenka Kate Moss. Ova nekada vrlo problematična devojka, iako se približila četrdesetoj, nije prestala da uživa u noćnom provodu. Za ovu priliku, Kate je obukla crne pantalone i providan top. Crnu eleganciju “razbila” je zanimljivom šokičastom jaknom. Uz dodatak neobične zip torbe, špicastih crnih salonki i sa minimalnim nakitom u vidu skupih minđuša, Kate je bila više nego spremna za grad. Pposlednja na našoj listi najbolje običenih tokom protekle nedelje našla se brazilska manekenka Alessandra Ambrosio. Ovaj Viktorijin anđeo uslikan je prilikom sletanja na aerodrom u Los Anđelesu. Dnevni stajling poznate dame iako vrlo opuštena varijanta, pokazala nam je da je u svakom trenutku u tip-top formi. Alessandra je za ovu priliku ukombinovala uski, svetao džins, nešto širi model majice i kožnu jaknu braon boje. Retro kaubojke istih tonova došle su kao savršen aksesoar celokupnom izgledu. Aleksa ilić najbolje obučene

“ Ženska haljina bi trebalo da bude kao ograda od bodljikave žice: služi svojoj svrsti, ne sprečavajući radoznale poglede.” - Sophia Loren

“Odeća ne znači ništa, sve dok neko ne živi u njoj.” - Marc Jacobs


IZLOŽBE

D E S I GN

www.news-hd.net

Porodična fotografija dobija svoje mesto Grupna izložba pod nazivom “Porodična fotografija”, biće otvorena 7. juna u 20h u galeriji Artget. Kustosi izložbe su Luka Knežević-Strika i Darko Stanimirović a ona će biti predstavljena u saradnji sa Belgrade Raw-om. Grupna izložba “Porodična fotografija”, svojim opštim nazivom teži da ukaže na različitost ne samo pristupa temi porodice, već i u širem smislu konstruisanja i čitanja pojma sećanja. Upravo je medij fotografije zahvalan za ovaj vid eksperimenta, jer u isto vreme predstavlja svesnu konstrukciju realnosti, kao i artefakt koji inicira novu rekonstrukciju prošlosti. Autori i projekti koji će biti predstavljeni na izložbi su: Anja – Svetlane Mijić, Jelene Mijić, Anđelije Mijić i Luke Kneževića-Strika, Genogram – Davora Konjikušića, Don – Darka Stanimirovića, Porodica na izložbi – Isidore Nikolić i Recipročna greška – Slobodana  Stošića. U duhu vremena koje preispituje odnose javnog i privatnog, položaj i značaj porodične fotografije se takođe izmenio. Od zbirke fotografija upakovanih u albume koji se pokazuju gostima, do živog objavljivanja fotografija na društvenim mrežama, porodica i kompletan život porodice je postao predmet opšteg interesovanja. Ono što, međutim, umetničku produkciju u ovoj oblasti čini naročito zanimljivom, jeste specifičan odnos autora prema samom radu, bilo da se radi o arhivskim fotografijama, nasleđenim od strane porodice, ili o sopstvenom delu. Fotografija biva prepoznata kao dokaz, kopija stvarnosti koju dożivljavamo kao sećanje ili njegovu zamenu. Ipak, i sama tema sećanja danas biva sve više problematizovana, ne samo u kontekstu umetnosti ili odnosa pojedinac-društvo, već i na nivou novijih naučnih istraživanja memorije i sećanja koja afirmišu shvatanje da je svako sećanje – rekonstrukcija sećanja koju u momentu prisećanja stvaramo. Iako su filozofske osnove ovakvog razmišljanja davno uspostavljene, sećanju se u društvu daje aura istinitosti, u krajnjoj liniji, može služiti kao dokaz na sudu. Ono što je jasno je da se princip nedodirljivosti sećanja polako menja, od naučnih krugova prema društvenim praksama – brojne presude zasnovane samo na svedočenjima su već oborene, pre svega u SAD, nakon radova E. Loftus koja je dokazala fenomen lažnog sećanja – pojave da pojedinci mogu da imaju iskreno sećanje na događaje koje nisu iskusili. U kontekstu fotografisanja porodice, koji je sam po sebi jako ličan, ovaj proces stvaranja i čitanja uspomena naročito dolazi do izražaja kod samog umetnika, uzimajući u obzir njegovu emocionalnu povezanost sa temom. Fotografija posreduje lično sećanje, služi kao katalizator uspomena, ali istovremeno omogućava deljenje uspomena, pa čak i samog sećanja sa okolinom, što u posmatraču može da izazove istovremeno približavanje autoru i temi, ali i odbojnost, zato što je uvučen tako direktno u lični svet kojem oseća da zapravo ne pripada.

Bogdan Colić

13


D E S I GN

www.news-hd.net

POLOVAN NEMAČKI NAMEŠTAJ POSTAO HIT Beograd — Građani koji moraju da kupe određeni komad nameštaja sve se češće okreću salonima koji nude polovne krevete, ormare, pa čak i cele kuhinje. Polovan, ali dobro očuvan nameštaj stiže najčešće iz Nemačke i za njega je potrebno izdvojiti upola manje novca nego za nov komad.

“Danas, kada celu penziju dajem na račune i na hranu, ne mogu da kupim ni nov krevet, a kamoli nešto više. U mom bivšem bračnom krevetu sada spava sin sa ženom, a ovaj polovan krevet koji sam platio nekoliko hiljada dinara deluje mnogo očuvanije od mog starog” - kaže Krsmanović. Iako Beograđanka Jelica Mišić i njen suprug imaju plate nešto iznad proseka, ipak sebi ne mogu da priušte kupovinu novog nameštaja.

još upotrebljiv polovan nameštaj. Novo pokućstvo nam je još luksuz, a ne želimo, kao što to mnogi čine, da živimo iznad svojih mogućnosti” – kaže ona.

Stefan Pavlović

“Suprug i ja se snalazimo, popravljamo i presvlačimo stari i kupujemo

Zbog krize i niskih zarada kupovina novog nameštaja postala je nedostižna za najveći deo građana Srbije. Oni su zato stanove počeli da opremaju upola jeftinijim polovnim pokućstvom koje stiže iz inostranstva. Kao posledica povećane tražnje za jeftinijim nameštajem, otvara se sve više salona koji se bave njegovom prodajom. A u salonima polovnog nameštaja može se naći sve, od kašičice do američkih plakara.

“Kupci koji kupuju kod nas kažu da ne mogu da poveruju da je nameštaj polovan jer izuzetno je očuvan i kvalitetan. Stolovi su sa debelim staklima kakvi se kod nas ne mogu kupiti, drvo je jako, materijali kvalitetni. Više od 10 godina sarađujemo sa robnim kućama u Nemačkoj, gde se ako nešto stoji neko vreme u izlogu, već tretira kao polovno” – kaže Ana Bojić, vlasnica salona koji se bavi prodajom polovnog nameštaja. Ona objašnjava da joj svakog meseca stiže šleper nameštaja, a u prilog velikoj popularnosti jeftinih korišćenih ormara, stolica i fotelja i stolova govori i to da svaki od ovih predmeta kupca nađe već u prvih desetak dana.  “Dolaze nam glumci, pevačice, kreatori, režiseri koji kupuju nameštaj za snimanje filmova, ljudi sa skromnim primanjima, ali i oni ljudi koji su spremni da odvoje nešto više novca za pojedine komade jer znaju šta žele i znaju da je kvalitetan nov nameštaj u Srbiji precenjen” – objašnjava Bojić i dodaje da čak i saloni polovnog nameštaja daju robu na rate.

Miloš Krsmanović, profesor u penziji, nije menjao nameštaj u kući više od tri decenije, a da ga je neko tada pitao, rekao bi da nikada ne bi mogao da spava u tuđem krevetu. 

Kontakt: redakcija@news-hd.net Glavni urednik: Stefan Pavlović Kontakt: stefan@news-hd.net Urednik sektora arhitektura: Sofija Vučeta Kontakt: sofija.v@news-hd.net Urednik sektora kultura i politika: Jovana Prusina Kontakt: jovana.p@news-hd.net Urednik sektora vesti: Dragana Sretenović Urednik sektora mode : Aleksa Ilić Dizajn vizuelnog identiteta :AnaRašić Marketing: marketing@news-hd.net

14

ŽELITE DA BUDETE DEO NAŠEG TIMA? PRIKLJUČITE SE !


HOUSE OF DESIGN NEWS- Nedeljne novine